Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'сергије'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 72 results

  1. То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама. Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе... У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење. Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање. Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман. Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему. Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита: – Када могу да се исповедим и причестим? Дешава се да и тако кажу: – Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим! А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни! Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали. Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања... А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су: – Које је најбоље време да дођемо? – Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење. Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај. И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула. – Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?! – Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те... А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи. Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана. У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи. Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње. Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет. – Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи. Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања. Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове. Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије. Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности. На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике! За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима. Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести! – Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем. Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији. – Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам... – Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може? – Бог те благословио, – одговорио сам. У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти. Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао: – Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала. Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци... Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум... Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата. Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не... Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео. Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари. Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика. Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив! Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице! Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру. Извор: Православие.ру
  2. У суботу, 19. маја 2018. године, муслимански терористи су извршили напад на православни храм Светог архангела Михаила у граду Грозном у Чеченији. У нападу су погинула два полицајца и један парохијан храма, док су два позорника рањена, а сва четворица нападача ликвидирана. Пред вама је разговор са свештеником те цркве Сергијем Абасовим. То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама. Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе... У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење. Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање. Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман. Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему. Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита: – Када могу да се исповедим и причестим? Дешава се да и тако кажу: – Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим! А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни! Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали. Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања... А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су: – Које је најбоље време да дођемо? – Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење. Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај. И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула. – Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?! – Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те... А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи. Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана. У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи. Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње. Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет. – Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи. Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања. Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове. Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије. Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности. На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике! За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима. Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести! – Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем. Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији. – Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам... – Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може? – Бог те благословио, – одговорио сам. У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти. Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао: – Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала. Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци... Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум... Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата. Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не... Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео. Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари. Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика. Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив! Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице! Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру. Извор: Православие.ру View full Странице
  3. ГЛАС: Каква је Ваша порука вјерницима поводом овог празника? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Порука би могло бити много, али да не претјерујемо, рећи ћемо само кратко: Христос васкрсе, радујмо се и веселимо, јер ништа није изгубљено нити заборављено. Туга и бриге да нестану, а мир и радост у Духу светоме да остану у вијекове вијекова. ГЛАС: Које поруке овог празника не смијемо да заборавимо ни када он прође? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Дан у који ми као православна црква прослављамо васкрсење Христово ће проћи. Међутим, наша је вјера да ћемо и ми васкрснути из мртвих и тако са Христом ријешити највећи проблем људскога рода, а то је смрт. Таквом вјером, дакле, настављамо да живимо сваки дан у години, и тако све док се то не збуде. Православна црква сваки дан на својим богослужењима, кроз своје химне, иконе и мошти светитеља, уноси у овај свијет такву узвишену и непорочну наду међу људе, на свим континентима. ГЛАС: Колико је, осим саме прославе, важна и припрема за прославу? Како вјерујући народ може да што спремнији дочека Васкрс? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ствар је врло једноставна. Васкрс је празник Цркве Христове, а не некаквог режима, идеологије или партије, која данас јесте, а сутра већ није. Црква постоји, отприлике неки дан раније него ли је Христос васкрсао из мртвих, и има свој вишевјековни и опробани систем и метод како достојно прослављати Бога и васкрсење Христово као кључни догађај на којем почива наше православље. Конкретно, у овом случају Црква, а Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца, Сина и Светога духа, за празник Васкрсења Господњег се спремамо строгим постом и непрекидном молитвом. Пост и молитва у овом случају нам откривају тајну наше смртне природе и чињеницу колико смо се удаљили од нашег творца, па нас такво сазнање још више баца у загрљај Христу, који је једини устао из мртвих и који ће једнога дана, по допуштењу Бога Оца, а силом Духа светога, све нас васкрснути из мртвих. ГЛАС: Колико данас српски народ зна и његује своје обичаје? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обичајима треба опрезно. Много је тога паганског у нашим обичајима, много форме и то не треба да његујемо. С друге стране, тешко је утврдити једно апсолутно и тачно стање српскога народа када је ово у питању јер “колико је села, толико је и обичаја”. Ипак, на питање да ли српски народ његује своје обичаје, одговарамо српски народ треба да се држи искључиво својих изворно православних обичаја, а да ли држи до својих обичаја сазнаћемо кроз те обичаје уколико кроз њих живимо и прослављамо васкрсење Христово, које је, како рекосмо, темељ наше вјере, а то значи и обичаја. ГЛАС: Колико је важно да не изгубимо вјеру у живо Божје присуство? Како у данашње вријеме, уз све проблеме и искушења, сачувати заједништво, мир и љубав према ближњем? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ако се будемо ослањали на своје снаге, наша вјера ће се брзо угасити. Искушење модерних православаца је то што готово свако од нас има неко своје лично православље, неко своје вјеровање и виђење ствари које у највећој мјери стоји у вези са нашим личним интересима. Када тражимо божанско присуство, то је опет из наших личних интереса. Ми не допуштамо Богу да богује, још не схватамо оне ријечи “да буде воља твоја”. Онда, самим тим, заједништво, мир и љубав стоје на климавим ногама јер ми често гушимо наше најближе својом вољом, својим идејама, својом вјером, итд. А кад бисмо стварно повјеровали у васкрсење Христово, ми бисмо све своје уложили у Цркву коју је он основао као своје тијело, васкрсло тијело, да буде овде у историји “организам његовог присуства”, докле он опет не дође. Кад бисмо, дакле, живјели у Цркви, ми друге не бисмо гушили него оживотворавали, и другога интереса не бисмо имали него да се приближимо Богу живоме, послужимо људима који нас окружују и стекнемо вјечни и непоколебљиви мир. ГЛАС: Како живи православни свијет у Вашој епархији данас, која је, како сте и сами рекли, прошла кроз ратове и неправду? Са каквим се све проблемима људи суочавају, ко им највише помаже? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Људи моје епархије заиста су у великим проблемима, али, опет, били су и остали прави људи. Има једна руска изрека: “Њет проблема – њет человјека”. У преводу: “Без проблема нема човјека.” Проблеми су огледало наше људскости. Сад, кад бисмо почели који све проблеми муче наше људе, не бисмо стали до сутра. Звучаћу чудно, и нека звучим, али колико видим, нашем народу помаже велики Бог, васкрсли Господ наш Исус Христос. ГЛАС: Какви све изазови данас стоје пред српским народом, како у Вашој епархији, тако и уопште? Колико је важно да он и у тешким временима сачува своју вјеру и идентитет? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Што се тиче нас у Епархији бихаћко-петровачкој, у данима који долазе нама је битно да не изгубимо наду и да не посумњамо у смисао љубави. Кад кажем љубав, не мислим на оно што се гледа на телевизијским екранима, него мислим на жртву и одрицање. Једини начин да ту препознамо смисао и онда када се кола историје ломе на нама, јесте јеванђеље Христово. Или како су говорили свети оци: “Без крста нема васкрсења.” Ако одбацимо крст, одбацићемо благослов Божји и једину шансу да ми и наша дјеца живимо живот достојан правог Божјег човјека. На крају, користим прилику да свим читаоцима вашег листа “Глас Српске” и свим православним хришћанима који славе празник побједе над смрћу, честитам празник уз најрадоснији поздрав: “Христос Васкрсе! – Заиста васкрсе!” Свој на своме ГЛАС: Приликом устоличења казали сте да долазите кући, односно тамо гдје сте почели духовно уздизање. Какав је осјећај поново бити у крају с којим сте цијелог живота повезани? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Неизрецив. Ја сам заиста срећан и испуњен човјек. Свој на своме. У својој Цркви. У своме манастиру Рмњу, древном сједишту митрополита дабробосанских. Са својим народом. Са својим прецима, светим мученицима. Чекам Васкрсење Христово. Неизрециво! Војска ГЛАС: Ви сте и војни епископ Српске православне цркве у Оружаним снагама БиХ. Можете ли нам рећи нешто о том искуству? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обзиром на то да нисам ни служио војни рок, сигурно ће ово бити једно ново искуство. У Оружаним снагама БиХ имамо 11 свештеника који покривају неколико стотина припадника (војника) ОС БиХ који су православне вјере. Организација православног душебрижништва у ОС БиХ ове године обиљежава 10 година рада. Потрудићу се да досадашњим својим искуством, као “духовни војник Цркве Христове” већ 23 године, допринесем што је могуће боље духовном изазову и на овом плану у ОС БиХ. ИЗВОР: Епархија бихаћко-петровачка
  4. У недјељу, 8. априла је празник над празницима, Васкрсење Христово. За нас православне хришћане Христово устајање из мртвих најзначајнији је догађај који се збио у историји људскога рода и тај дан је врло брзо за Цркву Христову постао централни догађај око којег се врти све, каже епископ бихаћко-петровачки Сергије. – Васкрс је постао главна тема и суштина нашег живота и вјере и, коначно, циљ којем стреме сви хришћани – наглашава владика Сергије. ГЛАС: Каква је Ваша порука вјерницима поводом овог празника? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Порука би могло бити много, али да не претјерујемо, рећи ћемо само кратко: Христос васкрсе, радујмо се и веселимо, јер ништа није изгубљено нити заборављено. Туга и бриге да нестану, а мир и радост у Духу светоме да остану у вијекове вијекова. ГЛАС: Које поруке овог празника не смијемо да заборавимо ни када он прође? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Дан у који ми као православна црква прослављамо васкрсење Христово ће проћи. Међутим, наша је вјера да ћемо и ми васкрснути из мртвих и тако са Христом ријешити највећи проблем људскога рода, а то је смрт. Таквом вјером, дакле, настављамо да живимо сваки дан у години, и тако све док се то не збуде. Православна црква сваки дан на својим богослужењима, кроз своје химне, иконе и мошти светитеља, уноси у овај свијет такву узвишену и непорочну наду међу људе, на свим континентима. ГЛАС: Колико је, осим саме прославе, важна и припрема за прославу? Како вјерујући народ може да што спремнији дочека Васкрс? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ствар је врло једноставна. Васкрс је празник Цркве Христове, а не некаквог режима, идеологије или партије, која данас јесте, а сутра већ није. Црква постоји, отприлике неки дан раније него ли је Христос васкрсао из мртвих, и има свој вишевјековни и опробани систем и метод како достојно прослављати Бога и васкрсење Христово као кључни догађај на којем почива наше православље. Конкретно, у овом случају Црква, а Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца, Сина и Светога духа, за празник Васкрсења Господњег се спремамо строгим постом и непрекидном молитвом. Пост и молитва у овом случају нам откривају тајну наше смртне природе и чињеницу колико смо се удаљили од нашег творца, па нас такво сазнање још више баца у загрљај Христу, који је једини устао из мртвих и који ће једнога дана, по допуштењу Бога Оца, а силом Духа светога, све нас васкрснути из мртвих. ГЛАС: Колико данас српски народ зна и његује своје обичаје? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обичајима треба опрезно. Много је тога паганског у нашим обичајима, много форме и то не треба да његујемо. С друге стране, тешко је утврдити једно апсолутно и тачно стање српскога народа када је ово у питању јер “колико је села, толико је и обичаја”. Ипак, на питање да ли српски народ његује своје обичаје, одговарамо српски народ треба да се држи искључиво својих изворно православних обичаја, а да ли држи до својих обичаја сазнаћемо кроз те обичаје уколико кроз њих живимо и прослављамо васкрсење Христово, које је, како рекосмо, темељ наше вјере, а то значи и обичаја. ГЛАС: Колико је важно да не изгубимо вјеру у живо Божје присуство? Како у данашње вријеме, уз све проблеме и искушења, сачувати заједништво, мир и љубав према ближњем? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ако се будемо ослањали на своје снаге, наша вјера ће се брзо угасити. Искушење модерних православаца је то што готово свако од нас има неко своје лично православље, неко своје вјеровање и виђење ствари које у највећој мјери стоји у вези са нашим личним интересима. Када тражимо божанско присуство, то је опет из наших личних интереса. Ми не допуштамо Богу да богује, још не схватамо оне ријечи “да буде воља твоја”. Онда, самим тим, заједништво, мир и љубав стоје на климавим ногама јер ми често гушимо наше најближе својом вољом, својим идејама, својом вјером, итд. А кад бисмо стварно повјеровали у васкрсење Христово, ми бисмо све своје уложили у Цркву коју је он основао као своје тијело, васкрсло тијело, да буде овде у историји “организам његовог присуства”, докле он опет не дође. Кад бисмо, дакле, живјели у Цркви, ми друге не бисмо гушили него оживотворавали, и другога интереса не бисмо имали него да се приближимо Богу живоме, послужимо људима који нас окружују и стекнемо вјечни и непоколебљиви мир. ГЛАС: Како живи православни свијет у Вашој епархији данас, која је, како сте и сами рекли, прошла кроз ратове и неправду? Са каквим се све проблемима људи суочавају, ко им највише помаже? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Људи моје епархије заиста су у великим проблемима, али, опет, били су и остали прави људи. Има једна руска изрека: “Њет проблема – њет человјека”. У преводу: “Без проблема нема човјека.” Проблеми су огледало наше људскости. Сад, кад бисмо почели који све проблеми муче наше људе, не бисмо стали до сутра. Звучаћу чудно, и нека звучим, али колико видим, нашем народу помаже велики Бог, васкрсли Господ наш Исус Христос. ГЛАС: Какви све изазови данас стоје пред српским народом, како у Вашој епархији, тако и уопште? Колико је важно да он и у тешким временима сачува своју вјеру и идентитет? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Што се тиче нас у Епархији бихаћко-петровачкој, у данима који долазе нама је битно да не изгубимо наду и да не посумњамо у смисао љубави. Кад кажем љубав, не мислим на оно што се гледа на телевизијским екранима, него мислим на жртву и одрицање. Једини начин да ту препознамо смисао и онда када се кола историје ломе на нама, јесте јеванђеље Христово. Или како су говорили свети оци: “Без крста нема васкрсења.” Ако одбацимо крст, одбацићемо благослов Божји и једину шансу да ми и наша дјеца живимо живот достојан правог Божјег човјека. На крају, користим прилику да свим читаоцима вашег листа “Глас Српске” и свим православним хришћанима који славе празник побједе над смрћу, честитам празник уз најрадоснији поздрав: “Христос Васкрсе! – Заиста васкрсе!” Свој на своме ГЛАС: Приликом устоличења казали сте да долазите кући, односно тамо гдје сте почели духовно уздизање. Какав је осјећај поново бити у крају с којим сте цијелог живота повезани? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Неизрецив. Ја сам заиста срећан и испуњен човјек. Свој на своме. У својој Цркви. У своме манастиру Рмњу, древном сједишту митрополита дабробосанских. Са својим народом. Са својим прецима, светим мученицима. Чекам Васкрсење Христово. Неизрециво! Војска ГЛАС: Ви сте и војни епископ Српске православне цркве у Оружаним снагама БиХ. Можете ли нам рећи нешто о том искуству? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обзиром на то да нисам ни служио војни рок, сигурно ће ово бити једно ново искуство. У Оружаним снагама БиХ имамо 11 свештеника који покривају неколико стотина припадника (војника) ОС БиХ који су православне вјере. Организација православног душебрижништва у ОС БиХ ове године обиљежава 10 година рада. Потрудићу се да досадашњим својим искуством, као “духовни војник Цркве Христове” већ 23 године, допринесем што је могуће боље духовном изазову и на овом плану у ОС БиХ. ИЗВОР: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице
  5. Током Свете Литургије прочитана је Васкршња посланица Његове Светости патријарха српског Иринеја. Већ по устаљеној традицији освештана су и вјерницима подијељена васкршња јаја, а освештан је и манастирски сир. У препуном храму Свете Марине вјернима се обратио духовни предстојатељ наше Епархије, Епископ Сергије, пожељевши свима срећан и Богом благословен празник Васкрсења Христовог, са молитвеном жељом да у свакоме од нас изнова васкрсне љубав према Богу и ближњима. У манастирском конаку, уз послужење, настављено је заједничарење започето у светом храму, а присутни су једни другима честитали Празник над празницима, традиционалним поздравом: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ - ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! Извор: Манастир Клисина
  6. Молитвено, свечано и радосно и ове године дочекан је празник Васкрсења Христовог у Светомаринском манастиру Клисина. У 23 часа служено је васкршње јутарње богослужење, а у наставку Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ бихаћко-петровачки Господин Сергије (Карановић), а саслуживали су му: игуман Василије (Рожић), епархијски ђакон Немања Рељић, те јерођакон Данило (Иваниш). У богослужењу је учествовао и ипођакон Угљеша Новак, службеник Епархије бихаћко-петровачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Током Свете Литургије прочитана је Васкршња посланица Његове Светости патријарха српског Иринеја. Већ по устаљеној традицији освештана су и вјерницима подијељена васкршња јаја, а освештан је и манастирски сир. У препуном храму Свете Марине вјернима се обратио духовни предстојатељ наше Епархије, Епископ Сергије, пожељевши свима срећан и Богом благословен празник Васкрсења Христовог, са молитвеном жељом да у свакоме од нас изнова васкрсне љубав према Богу и ближњима. У манастирском конаку, уз послужење, настављено је заједничарење започето у светом храму, а присутни су једни другима честитали Празник над празницима, традиционалним поздравом: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ - ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! Извор: Манастир Клисина View full Странице
  7. Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем. Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, т. ј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење. Реч „мошти“ је употребљена пре свега у истом оном значењу као и латинска реч релиел – реликвија, т. ј. она означава једноставно „остатке“. Наша реч „мошти“ потиче од корена „моћ“, т. ј. мошти – то су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело. У Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, у делу „Опело над лаиком-хришћанином“ реч „мошти“ се употребљава у смислу „остаци“: Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш… На крају опела, када односе покојника уз појање Свети Боже: и тако узевши мошти, идемо ка гробу… И даље: и спуштају се мошти у гроб, а архијереј или свештеник, узевши прах лопатом, прелази крстом преко моштију, говорећи: Господња земља и све што је у њој и што живи на њој. А онда сипа преко моштију јелеј из кандила. У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за „нетљено тело“ у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване. Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: „Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости“, очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом „Слову о Макавејима“: „Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује“. Свети Амвросије Милански говори слично: „Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса“. Могу се навести сведочанства многих светих отаца која показују да се у Грчкој Цркви мошти никада нису схватале као нетљено тело. Ако погледамо светогорску праксу, видећемо нешто веома необично за нас. Тамо је раширено мишљење да се сваког човека тичу речи: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. Сахранивши умрлог монаха, Светогорци га после неког времена ископавају из земље да би видели да ли је његово тело иструлело. Ако је тело неоштећено, сматрају да је тај човек био толико грешан да га земља не прима. За њега почињу да се појачано моле да би му Господ опростио и земља га примила. Тако да овде нема ни говора о непропадању тела. И мошти грчких светих, рецимо Јована Златоуста, – само су делови скелета. Овако је било у Грчкој Цркви. Али можда се у нашој Руској Цркви друкчије учило. Сетимо се опет значења руске речи „мошти“ која потиче од корена „моћ“ (моћан, силан). Ево шта на основу проучавања древних руских летописа говори Е. Голубински: „Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака светих речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер реч „мошти“ значи управо кости“. 1478. године у Москви су радећи на храму Успења отварали гробове митрополита ради прегледања њихових тела и као резултат прегледа су написали у једном летопису следеће: „Јону нађоше целога, Фотија не потпуно, само једну ногу, а Кипријан је сав иструлео, само су остале мошти“. Потпуно је јасно да „мошти“ значи кости. 1667. године отворене су мошти преподобног Нила Столобенског, и о томе је обавештен митрополит Новгородски Питирим: „Сандук и тело његово свето иструлише, а мошти свете су целе све“. Е. Голубински наводи речи преподобног Јосифа Волоцког који у својем „Просветитељу“ пише о моштима: „Ове кости су прах и земља; али пошто су за демоне страшне, и слепи од њих прогледавају, кужни и болесни се исцељују од свакаквих болести… ако видимо некога од светих, или кост од његовог тела, или прах од сандука његовог, са чашћу и свето треба да чувамо и са страхом да се клањамо и целивамо с љубављу“. Наравно, све ово не значи да нема нетљених тела светитеља. Тела многих светих угодника су се сачувала или у потпуности, или делимично. Један од примера који је забележила совјетска власт су мошти јарославских чудотвораца. Приликом отварања је сачињен акт који говори о томе да јарославски кнежеви – Теодор, Давид и Константин „имају сачувано тело, кости, хрскавице и кожу на сасушеном телу“. И ово није једини случај, наравно. У музеју лежи нетљено тело светитеља Јоасафа Белгородског. У Чернигову су мошти светитеља Теодосија коме је иструлео само део пете. Мошти Тоболског митрополита Павла које се чувају у Кијево-Печерској Лаври су такође целе, али се не сматрају моштима светог угодника. Ако све ово размотримо, постаје јасно да Црква није никад учила о моштима као о нетљеним телима. Прослављање моштију угодника се врши независно од тога да ли је иструлело или није њихово тело. Светитељ се прославља због свог живота и за ону благодатну помоћ коју је пружао људима и за време свог живота, и после смрти. А мошти су остаци светог човека, како сачувана тела, тако и кости и чак остаци у виду праха и пепела. Овако је одувек учила Црква. Али истовремено су постојале тенденције поимања моштију управо као нетљених тела. Погледајмо, можда се тек у последње време појавило ово ново учење о „непропадању“ моштију? Свима је у сећању отварање моштију преподобног Серафима Саровског. За многе је тада било саблажњујуће што су нађене само кости. У Петрограду су се раширила говоркања да старац Серафим уопште није био свет, да су мошти отворене само због жеље Синода и Господара; говорило се да се оригинални документи с отварања моштију крију од народа. Ова говоркања су узнемиравала јавност, и покојни Петроградски митрополит Антоније (Ватковски; умро 1912.) био је принуђен да објави посланицу у којој је рекао да се прослављање моштију светих угодника уопште не врши зато што они имају нетљена тела, већ због њиховог светог живота. Ова реч је била битна због тога што је, прво, била упућена целој јавности и, друго, тицала се веома великог светитеља, о чијој су светости оставили сведочанства наши дедови, сећање на кога живи, те зато није било никакве сумње у његову светост, његове подвиге, силу његове молитве, његову помоћ напаћенима. Треба рећи да је појам „нетљене мошти“ постојао још у давнини. Ово изгледа несхватљиво ако се упореди с тек наведеним расуђивањима. Очигледно се појам „нетљеније, непропадање“ употребљавао у неком другом смислу о чему говори следећи пример. Војвода Суздаљски у свом извештају Суздаљском архиепископу о прегледању гробнице Бориса Јурјевича говори да су „кости целе“, а затим их већ назива „нетљеним костима“. Изгледа да се реч „нетљеније“ примењивала не само за тело, већ и за кости, т. ј. за било које остатке који се називају моштима. Када је Господ стварао човека, узео је од земље прах и удахнуо у њега дах живота. Човек се назива венцем творевине, он је „сатајник Божанских Тајни“, говори Григорије Богослов. Прво је био створен свет невидљиви – свод небески, затим свет видљиви, и тек онда је Господ створио човека у коме је спојио оба света. Човек је предодређен да буде анђео у плоти, како се поје у тропару Пророку Илији, и Црква, појући о светим угодницима, говори о њима: „Земни ангели и небески људи“. „Шта је Бог за душу, то је душа за тело“, – говори Григорије Богослов, и ако је задатак човека обожење, онда је то обожење не само душе, већ и тела. „Човек мора да своје тело, као помоћно (у односу на душу), – наставља светитељ, – стави у службу Богу“. Код нас људи душа не може да буде одвојена од тела, (она се одваја само Божјим наређењем, када умиремо, и тада само привремено), и ако је душа човекова света, онда му је и тело свето. Постоји и други поглед на тело који је упадљиво изражен у завештању Л. Н. Толстоја, који своје тело назива „одвратном и непотребном ствари“ коју треба што пре уклонити да не би сметала другима да живе: „Заиста сам се одрекао Цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и написао сам у завештању својим ближњим да, када будем на самрти, не пуштају код мене црквене служитеље, и да моје мртво тело што пре уклоне, без икаквих над њим речи и молитви, као што се уклања било која одвратна и непотребна ствар, да не би сметала живима“. Према учењу Православне Цркве, тело не само да није „одвратна и непотребна ствар“, већ је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо, и Григорије Богослов каже да ће душа ступити у горњи свет „заједно с плотију, стопивши се с њом једним духом, умом и богом“, богом – у смислу обожења. Христос нам је открио пут ка обожењу, само треба да идете њиме, ствар је до вас. А шта је то плот или тело? У хришћанском учењу постоје три поимања плоти: 1) плот безгрешна, света, саздање Божје, она Плот о којој је речено: Слово (Логос) постаде тијело (Јован., 1, 14) и која се у Христу толико осветила да Спаситељ каже: Који једе моје тијело… има живот вјечни (Јован., 6, 54); 2) „плот“, „плотски“ – то јест греховни, супротност „духу“, „духовноме“; 3) наше тело у којем се сједињује и једно и друго. Иако је наша плот огреховљена, не треба заборавити да ју је створио Бог. Ко је пажљиво слушао парастос, сећа се ових речи: Плачем и ридам, размишљам о смрти ада и видим лепоту нашу, створену према лику Божјем, унакажену, осрамоћену, обезобличену у гробу како лежи. Овде се не говори о души, већ о телу које лежи у гробу, – да је оно створено према лику Божјем. Ако је циљ хришћанског живота задобијање Духа Светога, онда не само за душу, већ и за тело, како сведоче својим искуством, својим животом свети угодници. Господ је, пребивајући у Телу, творио чудеса, васкрсавао чак и мртве (сина Наинске удовице, Јаирову кћи), преко Тела се чак и одећа Христова освештавала и постајала чудотворна – додирнувши је само исцелила се жена крвоточива. Чак је и сенка апостола чинила чудеса – они на које би пала су се исцељивали од болести. Ван тела не бисмо могли да живимо. Само се вољом Божјом привремено раскида савез душе и тела. Треба увек памтити оно што говори Апостол: Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији (1 Кор., 6, 19-20). Према учењу отаца Цркве, наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Свети оци саветују да кривимо за наше ружне поступке не тело, већ дух и душу, греховне помисли које се рађају у души. Зло не почиње од тела, већ од душе, и обрнуто – ако је душа задобила Духа Светога, то се преноси на тело, и то предаје се тако да се освећује сваки део његов, свака кост, сваки уд. Сетите се благодарствених молитви после Светог Причешћа: још продри у удове и све саставе моје, у све зглобове, у унутрашњост и у срце. Спали трње свих сагрешења мојих… учврсти саставе са костима, просвети пет простих чула. Ако се тако разумева сврха нашег тела – да буде сасуд Духа Светога, онда је разумљиво шта значе за верујуће гробови светих угодника Божјих – уопште не исто што и гроб некаквог значајног човека. У гробовима светих угодника је скривена благодат. Јер постоји само овакво питање: или ми уопште не верујемо у Бога и могућност одуховљења и освећења нашег бића, или пак верујемо у задобијање Духа Светога свим нашим бићем – онда ће и тела светих угодника бити за нас света. Ако верујемо да можемо да примимо благодат Божју не само душом, већ и телом, онда ће нам постати јасне речи светог Јована Златоустог: „Отвори очи вере и погледај на својствену им силу Божју, на благодат Духа у коју су обучена“. И онда ће за нас те кости, тај прах да буду драгоцени не само као остаци драгих људи, већ као сасуди пуни благодати: чесне твоје мошти као сасуд благодати пуни који се излива на све који им долазе… (Из акатиста Преподобном Сергију). Код Макарија Египатског се много говори о томе да су свети задобили Духа Светога не само душом, већ и телом. Одавде следи да богослужење није само сабрање двоје или троје у име Божје. То није тако једноставно: ја и ти смо се окупили и већ можемо да вршимо богослужење. Центар богослужења јесте Евхаристија, а врше је често лоши, гадни, грешни људи. Али ми ипак верујемо да се Тајна заиста дешава, да заиста долази до претварања (пресуштествљења) хлеба и вина у Тело и Крв Христову којима се причешћујемо у Тајни Евхаристије. Па ми смо често само телом у храму, ми се можда уопште ни не молимо, можда се не моли ни сам свештеник који врши Тајну, међутим, ми верујемо да се Тајна ипак дешава. Шта нам даје ту сигурност? Треба знати да је Црква пре свега Црква Небеска и да, вршећи Евхаристију, ми је вршимо у име целе Цркве – Небеске и земаљске, у име светих који се подвигом добрим подвизаваше на земљи, и пре свега у име Мајке Божје. И свештеник који врши претварање Светих Дарова верује да се оно врши не због његових заслуга и молитви, већ у име целе Небеске Цркве. Приносимо ти ову словесну службу (у име) за праоце у вери упокојене, оце, патријархе, пророке, апостоле, јеванђелисте, мученике, исповеднике, постнике и сваки дух праведни у вери преминули, а посебно за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију – овако се свештеник моли у име оних којима стално прибегава у молитвама. У суштини никаквих Тајни у богослужењу не може да буде за оне који не верују у општење са светима. Ако немамо с њима везу, ако одбацујемо живе удове Тела Христовог, онда немамо ни Само Тело Христово, нема Цркве, нема Тајни. Наравно, постоје и сада Божји изабраници, они се можда налазе међу нама, али ми их не знамо: међутим, њиховим молитвама имамо пуноћу црквеног живота. Ако све ово нису за нас само речи, онда је разумљиво зашто се врши и вршила на моштима литургија још у катакомбама и зашто је 5. Васељенски Сабор потврдио овај обичај. Хришћани су веровали да су свете не само душе, већ и тела угодника, и 7. Васељенски Сабор је установио да се без антиминса са честицом светих моштију не сме освештавати Црква. Мошти светих угодника су залог тога да они с нама врше богослужење. Наше тело није бескорисна ствар, већ је створено према лику Божјем и може да буде такође свето и нетљено као и душа. У канону за свето Причешће читамо: О, страшне тајне! О, милосрђа Божјег! Како се ја ништавило причешћујем Божанског Тела и Крви и постајем непролазан (нетљен у цркв. слов.). Овде се говори о нетљенију не само душе, већ и тела. Исто тако и крштење чини нетљеном не само душу, већ и тело. Сада ће нам можда постати јасно шта значи израз „нетљене мошти“, „нетљене кости“. А за човека који је отишао од Цркве он може да буде саблазан исто као што за многе може да буде саблажњива молитва за целомудреност при вршењу Тајне Брака, – целомудреност не претпоставља обавезно девственост. За човека црквеног је очигледно да ми који имамо тело морамо да га ставимо у службу Богу, и да је циљ доласка Христовог – освећење не само душе, већ и тела, т. ј. успостављање у човеку лика Божјег. Када сви који су у гробовима устану (из Чина погребења), каква устане душа, такво ће устати и тело. Ако је душа постала чистија и боља, онда ће се и тело осветити. Ми обично не разумевамо овако нетљеније тела, смештајући га пре васкрсења мртвих. Свештенослужитељ се на опелу моли: Ти Који си ме некада саздао из небића и почаствовао Твојим Божанским ликом, а због прекршаја заповести опет ме вратио у земљу из које сам узет, врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем. Дакле, Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом. Извор: Православие.ру
  8. Један од најтежих и најсаблажњивијих догађаја последњих година за нас, верујуће православне људе, повезан је са отварањем моштију Божјих угодника. Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем. Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, т. ј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење. Реч „мошти“ је употребљена пре свега у истом оном значењу као и латинска реч релиел – реликвија, т. ј. она означава једноставно „остатке“. Наша реч „мошти“ потиче од корена „моћ“, т. ј. мошти – то су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело. У Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, у делу „Опело над лаиком-хришћанином“ реч „мошти“ се употребљава у смислу „остаци“: Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш… На крају опела, када односе покојника уз појање Свети Боже: и тако узевши мошти, идемо ка гробу… И даље: и спуштају се мошти у гроб, а архијереј или свештеник, узевши прах лопатом, прелази крстом преко моштију, говорећи: Господња земља и све што је у њој и што живи на њој. А онда сипа преко моштију јелеј из кандила. У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за „нетљено тело“ у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване. Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: „Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости“, очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом „Слову о Макавејима“: „Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује“. Свети Амвросије Милански говори слично: „Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса“. Могу се навести сведочанства многих светих отаца која показују да се у Грчкој Цркви мошти никада нису схватале као нетљено тело. Ако погледамо светогорску праксу, видећемо нешто веома необично за нас. Тамо је раширено мишљење да се сваког човека тичу речи: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. Сахранивши умрлог монаха, Светогорци га после неког времена ископавају из земље да би видели да ли је његово тело иструлело. Ако је тело неоштећено, сматрају да је тај човек био толико грешан да га земља не прима. За њега почињу да се појачано моле да би му Господ опростио и земља га примила. Тако да овде нема ни говора о непропадању тела. И мошти грчких светих, рецимо Јована Златоуста, – само су делови скелета. Овако је било у Грчкој Цркви. Али можда се у нашој Руској Цркви друкчије учило. Сетимо се опет значења руске речи „мошти“ која потиче од корена „моћ“ (моћан, силан). Ево шта на основу проучавања древних руских летописа говори Е. Голубински: „Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака светих речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер реч „мошти“ значи управо кости“. 1478. године у Москви су радећи на храму Успења отварали гробове митрополита ради прегледања њихових тела и као резултат прегледа су написали у једном летопису следеће: „Јону нађоше целога, Фотија не потпуно, само једну ногу, а Кипријан је сав иструлео, само су остале мошти“. Потпуно је јасно да „мошти“ значи кости. 1667. године отворене су мошти преподобног Нила Столобенског, и о томе је обавештен митрополит Новгородски Питирим: „Сандук и тело његово свето иструлише, а мошти свете су целе све“. Е. Голубински наводи речи преподобног Јосифа Волоцког који у својем „Просветитељу“ пише о моштима: „Ове кости су прах и земља; али пошто су за демоне страшне, и слепи од њих прогледавају, кужни и болесни се исцељују од свакаквих болести… ако видимо некога од светих, или кост од његовог тела, или прах од сандука његовог, са чашћу и свето треба да чувамо и са страхом да се клањамо и целивамо с љубављу“. Наравно, све ово не значи да нема нетљених тела светитеља. Тела многих светих угодника су се сачувала или у потпуности, или делимично. Један од примера који је забележила совјетска власт су мошти јарославских чудотвораца. Приликом отварања је сачињен акт који говори о томе да јарославски кнежеви – Теодор, Давид и Константин „имају сачувано тело, кости, хрскавице и кожу на сасушеном телу“. И ово није једини случај, наравно. У музеју лежи нетљено тело светитеља Јоасафа Белгородског. У Чернигову су мошти светитеља Теодосија коме је иструлео само део пете. Мошти Тоболског митрополита Павла које се чувају у Кијево-Печерској Лаври су такође целе, али се не сматрају моштима светог угодника. Ако све ово размотримо, постаје јасно да Црква није никад учила о моштима као о нетљеним телима. Прослављање моштију угодника се врши независно од тога да ли је иструлело или није њихово тело. Светитељ се прославља због свог живота и за ону благодатну помоћ коју је пружао људима и за време свог живота, и после смрти. А мошти су остаци светог човека, како сачувана тела, тако и кости и чак остаци у виду праха и пепела. Овако је одувек учила Црква. Али истовремено су постојале тенденције поимања моштију управо као нетљених тела. Погледајмо, можда се тек у последње време појавило ово ново учење о „непропадању“ моштију? Свима је у сећању отварање моштију преподобног Серафима Саровског. За многе је тада било саблажњујуће што су нађене само кости. У Петрограду су се раширила говоркања да старац Серафим уопште није био свет, да су мошти отворене само због жеље Синода и Господара; говорило се да се оригинални документи с отварања моштију крију од народа. Ова говоркања су узнемиравала јавност, и покојни Петроградски митрополит Антоније (Ватковски; умро 1912.) био је принуђен да објави посланицу у којој је рекао да се прослављање моштију светих угодника уопште не врши зато што они имају нетљена тела, већ због њиховог светог живота. Ова реч је била битна због тога што је, прво, била упућена целој јавности и, друго, тицала се веома великог светитеља, о чијој су светости оставили сведочанства наши дедови, сећање на кога живи, те зато није било никакве сумње у његову светост, његове подвиге, силу његове молитве, његову помоћ напаћенима. Треба рећи да је појам „нетљене мошти“ постојао још у давнини. Ово изгледа несхватљиво ако се упореди с тек наведеним расуђивањима. Очигледно се појам „нетљеније, непропадање“ употребљавао у неком другом смислу о чему говори следећи пример. Војвода Суздаљски у свом извештају Суздаљском архиепископу о прегледању гробнице Бориса Јурјевича говори да су „кости целе“, а затим их већ назива „нетљеним костима“. Изгледа да се реч „нетљеније“ примењивала не само за тело, већ и за кости, т. ј. за било које остатке који се називају моштима. Када је Господ стварао човека, узео је од земље прах и удахнуо у њега дах живота. Човек се назива венцем творевине, он је „сатајник Божанских Тајни“, говори Григорије Богослов. Прво је био створен свет невидљиви – свод небески, затим свет видљиви, и тек онда је Господ створио човека у коме је спојио оба света. Човек је предодређен да буде анђео у плоти, како се поје у тропару Пророку Илији, и Црква, појући о светим угодницима, говори о њима: „Земни ангели и небески људи“. „Шта је Бог за душу, то је душа за тело“, – говори Григорије Богослов, и ако је задатак човека обожење, онда је то обожење не само душе, већ и тела. „Човек мора да своје тело, као помоћно (у односу на душу), – наставља светитељ, – стави у службу Богу“. Код нас људи душа не може да буде одвојена од тела, (она се одваја само Божјим наређењем, када умиремо, и тада само привремено), и ако је душа човекова света, онда му је и тело свето. Постоји и други поглед на тело који је упадљиво изражен у завештању Л. Н. Толстоја, који своје тело назива „одвратном и непотребном ствари“ коју треба што пре уклонити да не би сметала другима да живе: „Заиста сам се одрекао Цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и написао сам у завештању својим ближњим да, када будем на самрти, не пуштају код мене црквене служитеље, и да моје мртво тело што пре уклоне, без икаквих над њим речи и молитви, као што се уклања било која одвратна и непотребна ствар, да не би сметала живима“. Према учењу Православне Цркве, тело не само да није „одвратна и непотребна ствар“, већ је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо, и Григорије Богослов каже да ће душа ступити у горњи свет „заједно с плотију, стопивши се с њом једним духом, умом и богом“, богом – у смислу обожења. Христос нам је открио пут ка обожењу, само треба да идете њиме, ствар је до вас. А шта је то плот или тело? У хришћанском учењу постоје три поимања плоти: 1) плот безгрешна, света, саздање Божје, она Плот о којој је речено: Слово (Логос) постаде тијело (Јован., 1, 14) и која се у Христу толико осветила да Спаситељ каже: Који једе моје тијело… има живот вјечни (Јован., 6, 54); 2) „плот“, „плотски“ – то јест греховни, супротност „духу“, „духовноме“; 3) наше тело у којем се сједињује и једно и друго. Иако је наша плот огреховљена, не треба заборавити да ју је створио Бог. Ко је пажљиво слушао парастос, сећа се ових речи: Плачем и ридам, размишљам о смрти ада и видим лепоту нашу, створену према лику Божјем, унакажену, осрамоћену, обезобличену у гробу како лежи. Овде се не говори о души, већ о телу које лежи у гробу, – да је оно створено према лику Божјем. Ако је циљ хришћанског живота задобијање Духа Светога, онда не само за душу, већ и за тело, како сведоче својим искуством, својим животом свети угодници. Господ је, пребивајући у Телу, творио чудеса, васкрсавао чак и мртве (сина Наинске удовице, Јаирову кћи), преко Тела се чак и одећа Христова освештавала и постајала чудотворна – додирнувши је само исцелила се жена крвоточива. Чак је и сенка апостола чинила чудеса – они на које би пала су се исцељивали од болести. Ван тела не бисмо могли да живимо. Само се вољом Божјом привремено раскида савез душе и тела. Треба увек памтити оно што говори Апостол: Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији (1 Кор., 6, 19-20). Према учењу отаца Цркве, наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Свети оци саветују да кривимо за наше ружне поступке не тело, већ дух и душу, греховне помисли које се рађају у души. Зло не почиње од тела, већ од душе, и обрнуто – ако је душа задобила Духа Светога, то се преноси на тело, и то предаје се тако да се освећује сваки део његов, свака кост, сваки уд. Сетите се благодарствених молитви после Светог Причешћа: још продри у удове и све саставе моје, у све зглобове, у унутрашњост и у срце. Спали трње свих сагрешења мојих… учврсти саставе са костима, просвети пет простих чула. Ако се тако разумева сврха нашег тела – да буде сасуд Духа Светога, онда је разумљиво шта значе за верујуће гробови светих угодника Божјих – уопште не исто што и гроб некаквог значајног човека. У гробовима светих угодника је скривена благодат. Јер постоји само овакво питање: или ми уопште не верујемо у Бога и могућност одуховљења и освећења нашег бића, или пак верујемо у задобијање Духа Светога свим нашим бићем – онда ће и тела светих угодника бити за нас света. Ако верујемо да можемо да примимо благодат Божју не само душом, већ и телом, онда ће нам постати јасне речи светог Јована Златоустог: „Отвори очи вере и погледај на својствену им силу Божју, на благодат Духа у коју су обучена“. И онда ће за нас те кости, тај прах да буду драгоцени не само као остаци драгих људи, већ као сасуди пуни благодати: чесне твоје мошти као сасуд благодати пуни који се излива на све који им долазе… (Из акатиста Преподобном Сергију). Код Макарија Египатског се много говори о томе да су свети задобили Духа Светога не само душом, већ и телом. Одавде следи да богослужење није само сабрање двоје или троје у име Божје. То није тако једноставно: ја и ти смо се окупили и већ можемо да вршимо богослужење. Центар богослужења јесте Евхаристија, а врше је често лоши, гадни, грешни људи. Али ми ипак верујемо да се Тајна заиста дешава, да заиста долази до претварања (пресуштествљења) хлеба и вина у Тело и Крв Христову којима се причешћујемо у Тајни Евхаристије. Па ми смо често само телом у храму, ми се можда уопште ни не молимо, можда се не моли ни сам свештеник који врши Тајну, међутим, ми верујемо да се Тајна ипак дешава. Шта нам даје ту сигурност? Треба знати да је Црква пре свега Црква Небеска и да, вршећи Евхаристију, ми је вршимо у име целе Цркве – Небеске и земаљске, у име светих који се подвигом добрим подвизаваше на земљи, и пре свега у име Мајке Божје. И свештеник који врши претварање Светих Дарова верује да се оно врши не због његових заслуга и молитви, већ у име целе Небеске Цркве. Приносимо ти ову словесну службу (у име) за праоце у вери упокојене, оце, патријархе, пророке, апостоле, јеванђелисте, мученике, исповеднике, постнике и сваки дух праведни у вери преминули, а посебно за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију – овако се свештеник моли у име оних којима стално прибегава у молитвама. У суштини никаквих Тајни у богослужењу не може да буде за оне који не верују у општење са светима. Ако немамо с њима везу, ако одбацујемо живе удове Тела Христовог, онда немамо ни Само Тело Христово, нема Цркве, нема Тајни. Наравно, постоје и сада Божји изабраници, они се можда налазе међу нама, али ми их не знамо: међутим, њиховим молитвама имамо пуноћу црквеног живота. Ако све ово нису за нас само речи, онда је разумљиво зашто се врши и вршила на моштима литургија још у катакомбама и зашто је 5. Васељенски Сабор потврдио овај обичај. Хришћани су веровали да су свете не само душе, већ и тела угодника, и 7. Васељенски Сабор је установио да се без антиминса са честицом светих моштију не сме освештавати Црква. Мошти светих угодника су залог тога да они с нама врше богослужење. Наше тело није бескорисна ствар, већ је створено према лику Божјем и може да буде такође свето и нетљено као и душа. У канону за свето Причешће читамо: О, страшне тајне! О, милосрђа Божјег! Како се ја ништавило причешћујем Божанског Тела и Крви и постајем непролазан (нетљен у цркв. слов.). Овде се говори о нетљенију не само душе, већ и тела. Исто тако и крштење чини нетљеном не само душу, већ и тело. Сада ће нам можда постати јасно шта значи израз „нетљене мошти“, „нетљене кости“. А за човека који је отишао од Цркве он може да буде саблазан исто као што за многе може да буде саблажњива молитва за целомудреност при вршењу Тајне Брака, – целомудреност не претпоставља обавезно девственост. За човека црквеног је очигледно да ми који имамо тело морамо да га ставимо у службу Богу, и да је циљ доласка Христовог – освећење не само душе, већ и тела, т. ј. успостављање у човеку лика Божјег. Када сви који су у гробовима устану (из Чина погребења), каква устане душа, такво ће устати и тело. Ако је душа постала чистија и боља, онда ће се и тело осветити. Ми обично не разумевамо овако нетљеније тела, смештајући га пре васкрсења мртвих. Свештенослужитељ се на опелу моли: Ти Који си ме некада саздао из небића и почаствовао Твојим Божанским ликом, а због прекршаја заповести опет ме вратио у земљу из које сам узет, врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем. Дакле, Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Дана, 31. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије први пут посјетио је село Пишталине код Цазина (Општина Босанска Крупа) и темеље средњовјековног манастира Гомеле, по предању Немањићке задужбине. У пратњи владике били су, протопрезвитер ставрофор Карађорђе Дерајић, парох блатњанско-бушевићки, епархијски ђакон Немања Рељић и г. Угљеша Новак. У разговору са свештеником Карађорђем, владика Сергије је изразио задовољство што су темељи и звоник ове древне светиње још у животу и предложио да се исти очисте, околина уреди и сам звоник обнови, како би се сачували колико толико од заборава, а посебно због јубилеја 800 година самосталности СПЦ – 1219-2019. Извор: Епархија бихаћко-петровачка. Галерија... Кратки осврт на историјат манастира Гомела Ако се преко неколицине сачуваних историјских књига, које нам дају, не много података о манастиру Гомели, осврнемо на њен сам историјат и постојећа писана свједочанства, увјерићемо се да се овдје наиме ради о једном веома битном, за спрски народ Манастиру који се налази у западном дијелу Босне и Херцеговине. Давне 1903.г. када је штампан „Први Шематизам православне српске Митрополије бањалучко-бихаћке за годину 1901.“, а који је јавност угледао по благослову блаженопочившег митрополита Г. Евгенија Летице (1858-1933), првог Митрополита бањалучког (1900-1907), постојала су извјесна свједочанства о средњевијековном манастиру Гомели који се налазио недалеко од града Цазина (Западна БиХ), и који је по много чему битан и важан за Српску Православну Цркву у Босни и Херцеговини. Као што већ напоменусмо, те давне 1903.г када је штампан овај Шематизам манастир Гомела је био у рушевинама, како сам наслов поглавља наводи „Манастири у рушевинама“. „ У котару цазинском (протопрезвитерату бихаћком), у селу Пиштолина (данас Пишталинама), на сјеверо-источном подножју знамените планине Гомиле леже рушевине од старог српског манастира Гомеле, који је по свој прилици од поменуте планине то име добио.“[1] Даље настављајући свој опис манастира Гомеле прота Коста Ковачевић (Бихаћки парох) додаје да је и „дан данас“, дакле у вријеме настанка ових историјских текстова (1903) постојао звоник висине одприлике око 20 метара. Такође се у изворима казује да је манастирски темељ изграђен од тесаног камена, а да је на око 30 година прије писања ових извјештаја подузето копање локалитета и сам темељ гдје су пронађене „силне“ кости, које су земни остаци „преминулих владика, управитеља и осталијех калуђера.“[1] Том приликом је такође у ископинама манастирског локалитета пронађена и једна плоча на којој је нацртан некакав лик са круном који је около имао натпис на славено-српским словима, а која се у извјесно вријеме изгубила. Оно што је, поред осталих историјских свједочанстава које ћемо навести, можда и најбитнија повијест о овом древном манастиру јесте управо народно предање које каже да је Свети Сава Први Архиепископ српски походио овај манастир када је обилазио манастире овога краја. И том приликом је заборавио „шљаку“ (штаку-штап, мисли се вјероватно на пастирску палицу), коју су доцније калуђери приликом бијега из манастира закопали у близини. Управо због овога се и приписује велика сила и моћ овим светим зидинама, а у прилог томе посвједочено је да су Турци поред све жеље и воље да униште остатке овога манастира (торањ), ипак нису успјели јер га „брани св. Саво шљаком“[2] Свједочанство налаже да је ова света обитељ била посвећена Огњеној Марији, а западно од манастира у правцу истока тече и добро позната у народу љековита вода Јарнија, па је тако остало у народу ријеч: „Црква Марија и вода Јарнија“. Овој води приписивало се чудновато својство, и за њу постоји легенда да људима који су добри изађе и покаже се, а неки могу да је чекају цијели дан, но она ипак неће да се појави. За манастирско звоно се такође наводи да је закопано негдје у близини, те да су били узалудни покушаји да се оно пронађе. Далека историја манастира Гомела датира чак из доба Немањића, па се наводи да је она управо задужбина ове свете царске лозе. А то нам најбоље може посвједочити и народна пјесма која о томе говори. Познато нам је да су у народним пјесмама сачуване и опјеване многе српске светиње од најранијих времена до данашњих дана. Управо у једној таквој пјесми која говори о Немањићким задужбинама наводи се и име манастира Гомеле: „ …Озрен цркву на сред Босне славне, Моштаницу на крајини љутој, а Гомелу на граници сувој…“.[3] Велику потпору за предходно речено налазимо и у дјелу „Српски Ријечник“ од Вука Стефановића Караџића издатог 1852. г (И у старијој верзији 1812.) у Бечу који под словом „Г“ по азбучном редослиједу наводи следеће: „ Гомеља, f. намастир у Босни“[4], са упитном константацијом: „ Може бити да је сада пуст?[5] “, и одмах испод наводи управо поменути одломак из народне пјесме: „ А Гомелу на граници сувој.[6]“ За вријеме најезде Турских народа и освајања побјегло је братство ове свете обитељи на територију данашње Републике Хрватске у манастир Гомирје (Епархија горњо-карловачка), гдје су понијели са собом и понеке од црквених ствари, од којих се посебно наводи појас са сребрним плочама. На самом крају износимо у једном дијелу пјесму коју је, како сам прота Коста Ковачевић наводи, чуо 1894. г и исту забиљежио, а која говори о подизању ове славне обитељи од стране царске породице Немањића: „…Мили Боже на свем’ теби фала! Мало вријеме за дуго не било, Помоли се царе Симеоне, И са њиме светитељу Сава, И још дванаест Српскијех војвода. Кад виђоше задужбину царску, Сви рекоше: Приговора нејма! Отворише цареве сандуке, Извадише богате наките, Што је царе за цркву спремио: Ките цркву три бијела дана, Иконама и са одеждама. Објесише ормали канђела, На трапезу од злата крстове, Ванђелија извезана златом ,искићена драгијем камењем. Освешташе пребијелу цркву. И дадоше свеца заштитника: Свету мајку Огњену Марију. А лијепо јој име нађенуше, По имену високе планине, Под којом је подигнута црква, Свети Сава Гомелом је прозва, Гомелом се и данас називље.“[1] __________________________________ [1] К. Новаковић Манастир Гомела, у: А. Јокановић (прр), Први Шематизам православне српске Митрополије бањалучко-бихаћке за годину 1901., Бања Лука, 1903. 82. [2] Исто.83. [3] Исто. [4] К. Новаковић Манастир Гомела, у: А. Јокановић (прр), Први Шематизам православне српске Митрополије бањалучко-бихаћке за годину 1901., Бања Лука, 1903. 84. [5] В. Караџић, „Гомеља“, Српски Рјечник (Вук Стефановић Караџић), 94. [6] Исто. [7] Исто. [8] Исто. 84-87. View full Странице
  10. – Данашњи Свети Сава нас је својим личним примјером и трудом, својим одрицањем самога себе и све своје Христу Богу предајући и од Њега добијајаући заузврат преображено, освећено, умножено и освећено како у својој души, тако и у читавом свом народу, али и околним народима, учио да живимо чистим хришћанским животом. Свуда је име Светог Саве познато, било је познато и Светом Сави Освећеном који га је видио пет, шест вјекова прије његовог рођења и оставио у свом манастиру завјештање да када дође човјек са запада да му се преда на дар непроцјењиво благо Икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице и његов штап којим су он и његови насљедници водили цркву – казао је о. Сергије и додао да је само до нас хоћемо ли се потрудити да будемо достојни дјела Светог Саве. View full Странице
  11. Владика Сергије је захвалио драгом госту на посјети епархији бихаћко-петровачкој, а у заједничком разговору, бискуп Фрањо и владика Сергије размјенили су информације о стању у својим епархијама, односу православних и католика и будућој сарадњи на опште добро свих. Бискуп Фрањо се захвалио владици Сергију на гостопримству и позвао владику Сергија да посјети такође бискупију бањалучку.
  12. Дана, 16. јануара 2018. године, у својој резиденцији у Босанском Петровцу, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, примио је Његову Екселенцију Монсињора г. Фрању Комарицу, бискупа бањалучког са својом пратњом. Владика Сергије је захвалио драгом госту на посјети епархији бихаћко-петровачкој, а у заједничком разговору, бискуп Фрањо и владика Сергије размјенили су информације о стању у својим епархијама, односу православних и католика и будућој сарадњи на опште добро свих. Бискуп Фрањо се захвалио владици Сергију на гостопримству и позвао владику Сергија да посјети такође бискупију бањалучку. View full Странице
  13. Сабрано свештенство, многобројни вјерни народ као и предавача протосинђела Сергија, уводном ријечју поздравио је новинар радија “Светигора“ Павле Божовић. Он је представио оца Сергија и захвалио му на доласку у Саборни храм као и на томе што се одазвао позиву упркос многим обавезама. Отац Сергије је словом о Светом Василију Острошком као и о многобројним чудима везаним за овог великог светитеља којим се пројављивала и којим се пројављује Божија милост и љубав и сила, укријепио присутни аудиторијум. Слушаоци су са великом пажњом пратили занимљиво излагање оца Сергија, искористивши прилику да по завршеном прадавању упуте и неколико питања везано за саму тему. Извор: Манастир Острог
  14. У организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, у недјељу 17. децембра 2017. године, са почетком у 19 часова, у крипти Саборног храма одржано је предавање на тему „Чуда Светог Василија Острошког“. Предавање које је треће у низу у оквиру циклуса током Божићног поста одржао је протосинђел Сергије (Рекић), економ манастира Острог. Сабрано свештенство, многобројни вјерни народ као и предавача протосинђела Сергија, уводном ријечју поздравио је новинар радија “Светигора“ Павле Божовић. Он је представио оца Сергија и захвалио му на доласку у Саборни храм као и на томе што се одазвао позиву упркос многим обавезама. Отац Сергије је словом о Светом Василију Острошком као и о многобројним чудима везаним за овог великог светитеља којим се пројављивала и којим се пројављује Божија милост и љубав и сила, укријепио присутни аудиторијум. Слушаоци су са великом пажњом пратили занимљиво излагање оца Сергија, искористивши прилику да по завршеном прадавању упуте и неколико питања везано за саму тему. Извор: Манастир Острог View full Странице
  15. Саслуживали су му свештеномонаси острошке обитељи и свештенство, уз молитвено учешће великог броја вјерног народа. Сабранима се бесједећи обратио Владика Сергије, који је изразио радост што служи у острошкој светињи по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија. – У овој малој скромној, једноставној скученој пећини налази се велика благодат Божија, јер се овдје на Светој Литургији приноси бекрвна жртва већ више вјекова. И данас, ако Бо га приносимо бескрвну жртву у славу Бога живога који нам је рекао и заповиједио да једнемо Тијело Његово и пијемо Крв Његову да би задобили живот вјечни – казао је Владика Сергије. Он је тумачећи прочитано зачало из Светог Јеванђеља када Господ на вратима града Наина сусреће поворку бола и жалости, плача и јада, поворку смрти, казао да се Господ видјећи људску немоћ да устану из мртвих сажалио и дошао у овај свијет. – Наш Бог, Бог отаца Аврама, Исака и Јакова, Бог Светог оца нашег Василија Острошког, Бог наш потребан је свима нама како би видјели своје ране, а наша највећа рана била је рана смрти. Она није данас, јер је смрт кроз Христово Васкрсење побијеђена, зато што данас имамо могућност да будемо бесмртни, а до Христовог доласка ту могућност нисмо имали – казао је Владика Сергије и додао да нам Свети Василије свједочи благодат и милост Божију, и да свједочи да нема више смрти. – Али постоји, нажалост, и дан данас могућност вјечне смрти, за оне који не схватају, за оне који служе лажним боговима, који се клањају идолима којих данас има много – рекао је он. Након причешћивања вјерног народа Владика Сергије је заблагодарио Господу на сабрању поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца. -Свети отац наш Василије чини много више него што смо ми заслужили, прима нас у свој загрљај овдје у име Христово. Он није тражио много од Христа, него је цијелога себе предао Христу. Зато смо и ми, браћо и сестре, позвани да предамо себе и сав свој живот и једни друге Христу, а не само да тражимо и просимо. Али учинимо то дјело, дајмо оно што смо добили и Он ће нас управити на свете Његове заповијести и свете врлине Његове – казао је Владика Сергије. Епископу Бихаћко-петровачком је у име острошке обитељи на благослову, служењу и доласку у острошку светињу заблагодарио протосинђел Сергије економ у острошком манастиру. Извор: Манастир Острог
  16. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Сергије служио је са свештенством Свету архијерејску Литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија Острошког Чудотоврца у 20. недјељу по Духовима, 22. октобра 2017. љета Господњег, на празник Светог апостола Јакова и Светог Стефана деспота српског. Саслуживали су му свештеномонаси острошке обитељи и свештенство, уз молитвено учешће великог броја вјерног народа. Сабранима се бесједећи обратио Владика Сергије, који је изразио радост што служи у острошкој светињи по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија. – У овој малој скромној, једноставној скученој пећини налази се велика благодат Божија, јер се овдје на Светој Литургији приноси бекрвна жртва већ више вјекова. И данас, ако Бо га приносимо бескрвну жртву у славу Бога живога који нам је рекао и заповиједио да једнемо Тијело Његово и пијемо Крв Његову да би задобили живот вјечни – казао је Владика Сергије. Он је тумачећи прочитано зачало из Светог Јеванђеља када Господ на вратима града Наина сусреће поворку бола и жалости, плача и јада, поворку смрти, казао да се Господ видјећи људску немоћ да устану из мртвих сажалио и дошао у овај свијет. – Наш Бог, Бог отаца Аврама, Исака и Јакова, Бог Светог оца нашег Василија Острошког, Бог наш потребан је свима нама како би видјели своје ране, а наша највећа рана била је рана смрти. Она није данас, јер је смрт кроз Христово Васкрсење побијеђена, зато што данас имамо могућност да будемо бесмртни, а до Христовог доласка ту могућност нисмо имали – казао је Владика Сергије и додао да нам Свети Василије свједочи благодат и милост Божију, и да свједочи да нема више смрти. – Али постоји, нажалост, и дан данас могућност вјечне смрти, за оне који не схватају, за оне који служе лажним боговима, који се клањају идолима којих данас има много – рекао је он. Након причешћивања вјерног народа Владика Сергије је заблагодарио Господу на сабрању поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца. -Свети отац наш Василије чини много више него што смо ми заслужили, прима нас у свој загрљај овдје у име Христово. Он није тражио много од Христа, него је цијелога себе предао Христу. Зато смо и ми, браћо и сестре, позвани да предамо себе и сав свој живот и једни друге Христу, а не само да тражимо и просимо. Али учинимо то дјело, дајмо оно што смо добили и Он ће нас управити на свете Његове заповијести и свете врлине Његове – казао је Владика Сергије. Епископу Бихаћко-петровачком је у име острошке обитељи на благослову, служењу и доласку у острошку светињу заблагодарио протосинђел Сергије економ у острошком манастиру. Извор: Манастир Острог View full Странице
  17. Босански Петровац: Устоличен епископ Сергије Његово преосвештенство новоизабрани епископ бихаћко-петровачки Сергије свечано је устоличен у Храму Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Босански Петровац - церемонија устоличења епископа СергијаФото: СРНА Епископ Сергије је на том мјесту наслиједио владику Атанасија, изабраног за епископа милешевског. Овом свечаном чину претходила је Света архијерејска литургија, коју је служио Његово високо преосвештенство митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а богослужење је завршено причешћем вјерника у храму Светих апостола Петра и Павла. Епископ бихаћко-петровачки Сергије рекао је окупљеним вјерницима након устоличења да осјећа неизрециву радост, јер долази кући, односно тамо гдје је почео духовно уздизање. "Долазим свештенству, монасима и вјерном народу ове Богом спасаване епархије", рекао је владика Сергије, те захвалио Богу што му је дао да управља овом епархијом, као и Његовој светости патријарху српском Иринеју и архијерејима Српске православне цркве. Према његовим ријечима, ова епарихија је освједочена непоколебљивом православном вјером, односно чистом љубављу према Цркви и Господу. "Исцрпљена је од ратова, неправде и у њој је након тога данас мали број вјерника, али је због тога још више волимо", рекао је владика Сергије. Он је позвао вјернике да се што више окупљају у цркви и да свештена лица препознају као истинске узоре и оне који могу да им помогну. Прије свечаног чина устоличења архијереји Српске православне цркве су изразили задовољство што је Свети архијерејски сабор изабрао владику Сергија за пастира у Епархији бихаћко-петровачкој, гдје је дошао да служи Цркву Христову и проповиједа ријеч Божију. Међу бројним званичницима који присуствују овом догађају у име Владе Републике Српске присутан је министар финансија Зоран Тегелтија, члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, министар одбране Србије Александар Вулин, генерални секретар предсједника Србије Никола Селаковић, директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић и градоначелник Бањалуке Игор Радојичић. Међу присутнима су и припадници Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ, као и друге званице, свештенство, представници локалне власти, Католичке цркве, Исламске заједнице у БиХ и бројни вјерници. Свечаности су присуствовали и представници локалне власти, Исламске и Јеврејске заједнице, бројни вјерници и свештенство. Владика Сергије изабран је за епископа бихаћко-петровачког на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве /СПЦ/ 24. маја. Епископ Сергије /Карановић/ рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Додик: Устоличење епископа значајан догађај за СПЦ и народ Предсједник Републике Српске Милорад Додик упутио је честитку епископу Сергију поводом устоличења на мјесто епископа бихаћко-петровачког, истичући да је то посебно значајан догађај за Српску православну цркву /СПЦ/ и вјерујући народ, јер представља велику радост праћену саборношћу народа којом се шаљу поруке мира, љубави и међусобног поштовања.Додик је навео да дужност епископа носи велику одговорност, нарочито у вријеме када је потребно радити на обнови духовности, јачању слоге, разумијевања и јединства међу народом, наводи се у саопштењу из кабинета предсједника Републике Српске. "Вјерујем да ћете у овој узвишеној и племенитој мисији, уз Божију помоћ и благослов, изнаћи снаге и мудрости да будете истински духовни вођа и ослонац вјерном народу повјерене Вам Епархије бихаћко-петровачке", наведено је у честитки предсједника Републике Српске. Цвијановићева честитала устоличење епископу Сергију Предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић честитала је у име Владе Републике Српске и у своје име епископу Сергију устоличење на мјесто епископа бихаћко-петровачког. "Упркос свим недаћама кроз које је прошла ова епархија и њен српски православни народ у тешким временима, увјерена сам да ћете Вашом мудрошћу и духовном снагом наставити пут ка изградњи мира и толеранције међу свим људима добре воље", истиче се у честитки Цвијановићеве. Цвијановићева је пожељела епископу Сергију пуно успјеха и истрајности на новој дужности, саопштено је из Бироа Владе Републике Српске за односе с јавношћу. Извор: СРНА
  18. Извор: http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=268758 Босански Петровац: Устоличен епископ Сергије Његово преосвештенство новоизабрани епископ бихаћко-петровачки Сергије свечано је устоличен у Храму Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Босански Петровац - церемонија устоличења епископа СергијаФото: СРНА Епископ Сергије је на том мјесту наслиједио владику Атанасија, изабраног за епископа милешевског. Овом свечаном чину претходила је Света архијерејска литургија, коју је служио Његово високо преосвештенство митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а богослужење је завршено причешћем вјерника у храму Светих апостола Петра и Павла. Епископ бихаћко-петровачки Сергије рекао је окупљеним вјерницима након устоличења да осјећа неизрециву радост, јер долази кући, односно тамо гдје је почео духовно уздизање. "Долазим свештенству, монасима и вјерном народу ове Богом спасаване епархије", рекао је владика Сергије, те захвалио Богу што му је дао да управља овом епархијом, као и Његовој светости патријарху српском Иринеју и архијерејима Српске православне цркве. Према његовим ријечима, ова епарихија је освједочена непоколебљивом православном вјером, односно чистом љубављу према Цркви и Господу. "Исцрпљена је од ратова, неправде и у њој је након тога данас мали број вјерника, али је због тога још више волимо", рекао је владика Сергије. Он је позвао вјернике да се што више окупљају у цркви и да свештена лица препознају као истинске узоре и оне који могу да им помогну. Прије свечаног чина устоличења архијереји Српске православне цркве су изразили задовољство што је Свети архијерејски сабор изабрао владику Сергија за пастира у Епархији бихаћко-петровачкој, гдје је дошао да служи Цркву Христову и проповиједа ријеч Божију. Међу бројним званичницима који присуствују овом догађају у име Владе Републике Српске присутан је министар финансија Зоран Тегелтија, члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, министар одбране Србије Александар Вулин, генерални секретар предсједника Србије Никола Селаковић, директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић и градоначелник Бањалуке Игор Радојичић. Међу присутнима су и припадници Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ, као и друге званице, свештенство, представници локалне власти, Католичке цркве, Исламске заједнице у БиХ и бројни вјерници. Свечаности су присуствовали и представници локалне власти, Исламске и Јеврејске заједнице, бројни вјерници и свештенство. Владика Сергије изабран је за епископа бихаћко-петровачког на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве /СПЦ/ 24. маја. Епископ Сергије /Карановић/ рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Додик: Устоличење епископа значајан догађај за СПЦ и народ Предсједник Републике Српске Милорад Додик упутио је честитку епископу Сергију поводом устоличења на мјесто епископа бихаћко-петровачког, истичући да је то посебно значајан догађај за Српску православну цркву /СПЦ/ и вјерујући народ, јер представља велику радост праћену саборношћу народа којом се шаљу поруке мира, љубави и међусобног поштовања.Додик је навео да дужност епископа носи велику одговорност, нарочито у вријеме када је потребно радити на обнови духовности, јачању слоге, разумијевања и јединства међу народом, наводи се у саопштењу из кабинета предсједника Републике Српске. "Вјерујем да ћете у овој узвишеној и племенитој мисији, уз Божију помоћ и благослов, изнаћи снаге и мудрости да будете истински духовни вођа и ослонац вјерном народу повјерене Вам Епархије бихаћко-петровачке", наведено је у честитки предсједника Републике Српске. Цвијановићева честитала устоличење епископу Сергију Предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић честитала је у име Владе Републике Српске и у своје име епископу Сергију устоличење на мјесто епископа бихаћко-петровачког. "Упркос свим недаћама кроз које је прошла ова епархија и њен српски православни народ у тешким временима, увјерена сам да ћете Вашом мудрошћу и духовном снагом наставити пут ка изградњи мира и толеранције међу свим људима добре воље", истиче се у честитки Цвијановићеве. Цвијановићева је пожељела епископу Сергију пуно успјеха и истрајности на новој дужности, саопштено је из Бироа Владе Републике Српске за односе с јавношћу. Извор: СРНА View full Странице
  19. Преподобни Сергије Радоњешки после себе није оставио ниједан записан ред. Не само то, увек је избегавао да некога отворено поучава. Зато се може рећи да је учење преподобног Сергија Радоњешког – његов живот. Кратко време пре смрти Сергије Радоњешки је завештао својим монасима да „имају чистоту душевну и телесну и искрену љубав“, „да се украшавају смирењем“, „да чувају међусобну слогу“, „да нимало не цене част и славу у овом животу, већ да уместо тога очекују награду од Бога, наслађивање вечним небеским добром“. У суштини, у овом завештању су у краткој форми изражене све главне компоненте идеје „узвишеног житија“. Проповедајући „узвишено житије“ Сергије Радоњешки је позивао монашку братију пре свега на потпуно одрицање од светских саблазни – богатства, власти, мржње, насиља. Природно је да се и сам Сергије обавезно придржавао својих заповести, чиме је још за живота стекао свенародну љубав и велики морални ауторитет, не само код обичних људи, већ и код аристократије из овог времена. Због тога Сергије није био само духовно лице, већ и судија, који је преузимао на себе мисију посредника. Сергије је „тихим и кротким речима“ могао да утиче на најгрубља и најокорелија срца; врло често је мирио кнезове који су били у непријатељству, наговарао их је да се потчињавају великом московском кнезу (на пример, ростовског кнеза – 1356., нижње-новгородског – 1365., рјазањског Олега и др.). Захваљујући томе у време Куликовске битке скоро сви руски кнезови су признали власт Димитрија Донског. И руски кнезови су наступили као јединствена снага против татаро-монголске војске. По житију, Сергије Радоњешки је учинио много чуда. Људи су долазили код њега из различитих градова ради исцелења, а понекад чак и само због тога да би га видели. Како тврди житије, једном је васкрснуо дечака, који је умро на очевим рукама док је овај носио дете код свеца ради исцелења. Руска Православна Црква је канонизовала Сергија Радоњешког и он је један од најпоштованијих светаца. Извор: Голос России (преузето са сајта www.srbijadanas.net ) www.telegraf.rs (извор насловне слике)
  20. У првој половини XIV века недалеко од Москве појавила се позната Тројице-Сергијева Лавра. Основао ју је преподобни Сергије Радоњешки (у свету Вартоломеј). Тешко је достојно оценити улогу коју је овај човек одиграо у руској историји. Преподобни Сергије Радоњешки после себе није оставио ниједан записан ред. Не само то, увек је избегавао да некога отворено поучава. Зато се може рећи да је учење преподобног Сергија Радоњешког – његов живот. Кратко време пре смрти Сергије Радоњешки је завештао својим монасима да „имају чистоту душевну и телесну и искрену љубав“, „да се украшавају смирењем“, „да чувају међусобну слогу“, „да нимало не цене част и славу у овом животу, већ да уместо тога очекују награду од Бога, наслађивање вечним небеским добром“. У суштини, у овом завештању су у краткој форми изражене све главне компоненте идеје „узвишеног житија“. Проповедајући „узвишено житије“ Сергије Радоњешки је позивао монашку братију пре свега на потпуно одрицање од светских саблазни – богатства, власти, мржње, насиља. Природно је да се и сам Сергије обавезно придржавао својих заповести, чиме је још за живота стекао свенародну љубав и велики морални ауторитет, не само код обичних људи, већ и код аристократије из овог времена. Због тога Сергије није био само духовно лице, већ и судија, који је преузимао на себе мисију посредника. Сергије је „тихим и кротким речима“ могао да утиче на најгрубља и најокорелија срца; врло често је мирио кнезове који су били у непријатељству, наговарао их је да се потчињавају великом московском кнезу (на пример, ростовског кнеза – 1356., нижње-новгородског – 1365., рјазањског Олега и др.). Захваљујући томе у време Куликовске битке скоро сви руски кнезови су признали власт Димитрија Донског. И руски кнезови су наступили као јединствена снага против татаро-монголске војске. По житију, Сергије Радоњешки је учинио много чуда. Људи су долазили код њега из различитих градова ради исцелења, а понекад чак и само због тога да би га видели. Како тврди житије, једном је васкрснуо дечака, који је умро на очевим рукама док је овај носио дете код свеца ради исцелења. Руска Православна Црква је канонизовала Сергија Радоњешког и он је један од најпоштованијих светаца. Извор: Голос России (преузето са сајта www.srbijadanas.net ) www.telegraf.rs (извор насловне слике) View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...