Претражи Живе Речи Утехе

Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимo га са вама. Извор: https://youtu.be/iVcOCY6XquE Званична презентација: https://mullmonastery.com/ View full Странице

Митрополит кифирски Јеладске православне цркве Серафим оптужио је Патријарха константинопољског Вартоломеја за изазивање раскола у православљу и позвао га на покајање и престанак провоцирања шизме. Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим? Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији View full Странице

У животу наше парохије недавно се десио важан догађај. Добили смо новог члана заједнице – Серафима, чилеанца који је прешао у Православље. Новинарка нашег сајта, Марија Державина, разговарала је са Серафимом (Освалдом) после његовог крштења и замолила га да нам открије како је постао православан. – Освалдо, реци нам нешто о себи. – Имам двадесет и осам година, родио сам се и живим у Чилеу. Тренутно студирам и истовремено радим у пицерији како бих могао да платим своје студије. – А зашто Серафим? Сам си изабрао то име? – Да, сам сам изабрао име свог небеског заштитника, преп. Серафима Саровског, великог руског светитеља, зато што мислим да је он успео да у свом животу на најпростији начин у себи сажме и оваплоти оно најважније у учењу наше Свете Цркве. – Како си сазнао за Православље? – Као син родитеља католика, унук и братанац протестаната, целог живота сам трагао за Истином. Прошао сам дуги и трновит пут мењања разних идеологија, како политичких, тако и духовних. Грешио сам и физички и мисаоно и, што је најгоре од свега, био сам убеђен да све радим правилно. Тражио сам Истину у свему што ми је предлагала моја сопствена култура, али моје срце није налазило покој. Осећао сам да сам се потпуно изгубио, све док ме Господ није упутио на Свој пут. Сазнао сам о Православљу пре десетак година, захваљујући великим руским писцима Лаву Толстоју и, у већој мери, Фјодору Достојевском, а затим и захваљујући иконографији, коју сам изучио у приличној мери. Такође, веома ме је заинтересовао феномен светих руских стараца. Отворено говорећи, овде у Чилеу ми немамо јасну представу о томе шта је то Православље. Због тога је идеја о мом преласку у ову веру била ван граница могућег. С друге стране, она је мени изгледала апсолутно туђа мојој сопственој култури, коју ја, без обзира на све недостатке, веома ценим. – Шта је теби лично дало Православље? Шта би могао да кажеш о њему својим земљацима? – Могуће је да ће неки да се задиве и упитају:“Како је то могуће, да један Чилеанац, типични Јужноамериканац, постане православан?“ И ја ћу да им одговорим:“Драга браћо! Све је веома једноставно! Овде је Истина!“ До преласка у Православље био је један моменат када сам се вратио у католичку веру. Али нисам се добро осећао. Схватио сам да једна Црква, једно Тело, не може и не сме да допушта такву неопростиву разноликост литургијских форми, као што је случај код нас на Западу. Затим сам почео да изучавам оце Римске цркве и схватио да тамо нема ни благодати ни истине. Ми смо изгубили духовну компоненту! И тада сам схватио да Истину коју сам тражио овде, на Западу, није било. А нашао сам је код вас, на истоку. На крају, могу да кажем:“Браћо и сестре, живите у православној вери и не осврћите се на „запад“. Овде нема ничега што би могло да вас доведе до спасења! Само наша православна вера! Живите праведно и часно, да будете „со земљи и светлост свету“. То ће да нас приведе ка нашем Небеском Отачаству и Богу. Молим ваше свете молитве. Господ да вас благослови! Парохија Св.Николаја Жичког Епархије Буеносаиреске и централно-јужноамеричке СПЦ постоји од августа 2012. године. Старешина парохије је јереј Душан Михајловић, а надлежни архијереј је Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Од 2013. године саставни део парохије је и руска православна заједница РПЦ Московског патријархата. Надлежни архијереј РПЦ за Латинску Америку је Његово Високопреосвештенство Митрополит Аргентински и Јужноамерички Руске православне цркве Московског патријархата Игњатије (http://mitropolit-ignaty.ru). Богослужења ове српско-руске заједнице се одржавају у цркви Рођења Пресвете Богородице Антиохијског Патријархата у улици Педро де Валдивиа 92, Сантјаго, Чиле, као и у цркви Св.Тројице и Казанске Божије Мајке Руске православне заграничне цркве у Сантјагу, у улици Холанда 3576. Од 2015. године старешина ове цркве је јереј Душан Михајловић, а надлежни архијереј за Латинску Америку РПЗЦ је Његово Преосвештенство Епископ Каракаски и Јужноамерички Јован. Отац Душан је рођен 1967. године у Јагодини, у централној Србији. У деветој години живота његова продица сели се у Београд, где му је отац добио посао. Завршава средњу музичку школу „Коста Манојловић“ у Земуну, одсек хармоника, и наставља школовање у Русији, на Руској академији музике „Гњесиних“ у Москви, где поред хармонике завршава и одсек дириговања, које постаје његово професионално опредељење. Ради као уметнички руководилац „Руског камерног оркестра“, и шеф-диригент Словенског симфонијског оркестра из Москве. Тих преломних година у Совјетском Савезу почиње да се упознаје са православљем, које га све више привлачи. Године 1995. враћа се у Србију где постаје шеф-диригент Војвођанске филхармоније младих, а годину дана касније диригент балета Српског народног позоришта у Новом Саду. Шест година касније постаје директор опере те уметничке куће, а 2004, коначно напушта позориште и потпуно се посвећује православљу. Посећује Свету Гору у више наврата, Свету Земљу и света места у Русији и Србији, бави се иконописом и превођењем православне литературе са руског језика на српски. Крајем 2007. године уписује Богословски факултет у Самари у Русији, и завршава га 2010. године. У току студија упознаје своју будућу супругу Елину Балајан, православну Јерменку, која је у то време била професор руског и староруског језика на Филолошком факултету у Саратову. Од 2008. године су у браку. Следеће, 2009. године родио им се син Владислав, а после годину и по дана и ћеркица Марија. Отац Душан говори српски и руски језик, служи се енглеским, и шпанским тек на почетном нивоу. Супруга Елина говори руски и српски. Православље-Чиле http://patriot.rs/pravoslavlje-u-cileu-kako-je-osvaldo-postao-serafim/

Митрополит Пирејски Серафим, послао је председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану отворено писмо, у коме га је позвао да пређе на православље, јавља агенција Agionoros. Писмо почиње од анализе кризне ситуације, која траје на Блиском истоку. Митрополит Серафим је назвао односе Турске и Русије «веома важним» и истакао, да управо такви односи омогућују турским властима да «на равној нози разговарају са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом». Владика је исказао увереност да је Ердоган дуги низ година спремао «план Б» за обнављање старе славе Османског царства, у случају погоршања односа Турске и ЕУ. Митрополит је посебно нагласио да би «свака држава пожелела да има политичког вођу, који поштује и исповеда већинску религију свог народа», и назвао Ердогана уништитељем кемализма и обновитељем ислама у Турској. Ипак, владика сматра да ислам није добар избор као фактор консолидације. Ослањајући се на мноштво богословских и историјских примера, митрополит Серафим је доказивао погрешност исламске вере и констатовао да се она ослања на низу заблуда. По заврштеку свог богословског текста на више страна, јерарх Јеладске Православне Цркве позвао је председника Турске да се одрекне од «демагошке, лажне вере» и да се ради «истинске духовне користи за себе, своје ближње и свој народ, покаје и одбаци заблуде у којима се налази, и поверује у Богочовека Христа, Спаситеља и Избавитеља света.» На крају га је владика посаветовао да прође катехизацију и прими Свето Крштење и да притом замоли свог тренутног савезника Владимира Путина да му буде крсни кум, а да Цариградски патријарх изврши ту Свету Тајну. http://www.mitropolija.com/mitropolit-pirejski-serafim-poslao-predsjedniku-turske-redzepu-tajipu-erdoganu-otvoreno-pismo-u-kome-ga-je-pozvao-da-predje-na-pravoslavlje/ View full Странице