Претражи Живе Речи Утехе

Празник Воздвижење Часног крста – Крстовдан, свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протонамесник Зоран Голубовић и ђакон Урош Памучар. Говорећи о Крстовдану владика Иларион је подсетио на два догађаја која се везују за овај празник – проналазак Часног крста у Јерусалиму и повратак Часног крста из Персије у Јерусалим у VII веку. Владика је истакао да је Господ Исус Христос осветио Крст у највеће знамење које ми као црква имамо онога тренутка када је на њему страдао. Тумачећи свето Јеванђеље, Епископ Иларион је нагласио да сваки хришћанин има свој крст који носи кроз живот и закључио – Када носимо свој часни крст кроз живот не смемо да заборавимо наше ближње. Ношење крста треба да нас додатно подсети да смо дужни да бринемо о својим ближњима. Извор: Епархија тимочка

Данас, 25. септембра 2021. године, у поподневним часовима је у Црну Гору стигао Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Одмах по доласку, Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је служена вечерња служба са доксологијом у његову част. У вечерњој служби молитвено су учествовали архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман манастира Сопоћани Теоктист, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Река, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић. Након вечерње службе, присутне је поздравио Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Јоаникије израшавајући изразио радост због доласка свих поводом дочека Патријарха и устоличења новог Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. ”Ваша светости, Ви у име Христово водите и возглављујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве, и све народе у јурисдикцији СПЦ. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашег претходника из давних времена, нашег Светог оца Саве српскога, првог српског архиепископа, који је овдје у овој немањићкој светињи прије пуних 8 вијекова устоличио првог Епископа будимљанског Јакова”, рекао је Митрополит Јоаникије и додао да је ова светосавска епископија имала благослов да живи пуним животом читавих 450 година, док није запустјела због турског насиља и домаће неслоге. Нагласио је да су се и претходници Патријарха Порфирија старали да ова Епархија настави свој живот, па је тако 100 година после њеног запустошења, Патријарх Василије Шакабента покушавао да је обнови, али није успио. ”Међутим, ова светиња и народ који се окупљао око ње, чувао је вјеру и огањ исконске, православне хришћанске вјере, па је Патријарх Гаврило Дожић успио да обнови ову светињу под називом будимљанско-полимска”, рекао је и додао да то није било дугог вијека због притиска и безбожја комунизма, те прије 20 година, Патријарх Павле благосиља обнављање ове Епархије. Митрополит је нагласио да је ова Епархија показала да је остала вјерна Светом Сави и у најтежим временима. ”Овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу, а Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије”, нагласио је и захвалио се Патријарху на труду и љубави, и истакао да он доноси љубав и благослов и помирење. Патријарх српски Порфирије се, након Митрополита Јоаникија, окупљенима обратио ријечима: ”Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овдје међу вама, жив је Бог и у овој светој земљи иако су многи помислили да су га изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно, претходе године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овдје!” Патријарх је такође рекао да је Бог жив јер је жива вјера у нашем народу иако је многима овдје она саблазан и лудост, а ми знамо да је сила и премудрост. Како је казао наши свети преци су се са чистог извора Христовог напајали борећи се прије свега за крст часни и слободу златну, као што се и народ Црне Горе борио у литијама да сачува и очува православну вјеру, и покаже на све стране свијета пројаву те вјере. ”Заиста, нигдје на свијету није постојало кроз вјеру разумјевање свога предања и историје као што је случај на овим просторима. Нико, браћо и сестре, није тако разумио Косовски завјет”, рекао је Патријарх Порфирије. Након бесједе Патријарха српског Порфирија, уприличен је богат културно умјетнички програм. Повод за посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештнства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужње више од двадесет епископа служити Свјетјеши Патријарх Порфирије. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита. Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Долазак српског Патријарха у Црну Гору је за све нас, заиста, веома битан догађај који свједочи о јединству наше Цркве, који свједочи о томе да je континуитет, који Црква у Црној Гори има непрекидан од Светог Саве до данас. Долазак српског Патријарха, онога који стоји на челу наше Цркве као наследник Светог Саве, првог Архиепископа српског, је велики благослов за цијели вјерни народ, за нас свештенство и монаштво, а још је љепши и пунији кад знамо који је повод, и устоличење нашег Митрополита Јоаникија“, каже протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је упутио позив свим људима добре воље да се придруже овој радости и слављу у Подгорици, која ће, како је навео, бити главно сабиралиште поводом ових догађаја. За Никшићане и вјерни народ никшићког намјесништва организован је превоз аутобусима, који ће са Трга Шака Петровића у Никшићу, у суботу 4. септембра, кренути у 16 часова. Сви заинтересовани могу се пријавити на број телефона Саборне цркве Светог Василија Острошког: 040/ 214 – 820 или да лично дођу у Храм и упишу се на списак који, већ, постоји. „Позивамо све, ко може аутобусима или ко има своја кола, да заједно идемо, да се окупимо око Храма Христовог Васкрсења, да узмемо благослов од нашег Патријарха и новоизабраног Митрополита Јоаникија и свих оних архијереја који ће доћи на ову свечаност“, рекао је свештеник Слободан Јокић, упутивши пастирску поуку свима, а нарочито људима Цркве, да треба да слушају благослов наше Цркве, те да на дан устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, у Цетињском манастиру, нипошто не иду на Цетиње, већ да у својим парохијским црквама, молитвом са свештенством, допринесу да чин устоличења прође онако како Бог заповиједа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2021. године, прослављена је слава бољевачке цркве. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион а саслуживали су му протојереј-ставрофор Душан Ћирић, протојереј Дејан Миливојевић, протојереј Перица Божуновић, протонамесник Ристибор Стевић и архиђакон Илија. У својој беседи владика Иларион је истакао да није довољно само да будемо рођени у благословеном светосавском народу српском и да будемо крштењем чланови његове Свете Цркве већ је потребно да оно што смо обећали на крштењу и оно што имамо као дар Божји сведочимо и потврђујемо својим делима. Господ је својим васкрсењем победио смрт, грех и ђавола и ту победу Он дели са нама. Ми имамо удела у томе онолико колико смо припремили своје срце и своју душу, онолико колико чинимо добра и хришћанска дела толики ће нам удео бити у Господњој победи и у васкрсењу Христовом, закључио је тимочки Епископ. Извор: Епархија тимочка

У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо. По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини. Извор: Епархија тимочка

На Спасовдан, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору, свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени свештеник, уз саслужење протонамесника Бранислава Шијачића и ђакона Александра Верића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем. Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“. Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље. Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор. Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо. И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако. Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново. Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана? Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора. За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи. Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима. Али пролазни је час то био. Сада је тренутак радости. А ти… „весели се српски роде!“ Извор: Ин4с

Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. Звучни запис разговора ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf Христос Васкрсе! Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова. Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима. Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе Христос! Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу. *Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса? Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење. „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11). Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20). *На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу? Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5). У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12). Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. *У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру? Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу. Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос. *Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9). Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо. *Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје? „Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. *Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?! Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4). ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе! Разговарала: Мирјана Босић (Радио Српски Сион) Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка

Епископ бачки др Иринеј: „Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење.” У Крстопоклону недељу, 22. марта / 4. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је указао на значај Крстопоклоне недеље и Часнога Крста Господњег: „Ова недеља носи назив Крстопоклона недеља, јер се у њој клањамо Крсту Господњем са посебном ревношћу и радошћу, а за то, поред обичних и саморазумљивих разлога, постоји и један пастирски и духовни, који води рачуна о нашим слабостима, а у исто време даје нам снаге, надахнућа и благодати Божје да бисмо могли изнети до краја подвиг Часног и Великог поста. Због свега тога, да бисмо имали снаге, и телесне и духовне, да би пост телесни могао бити подношљивији и радоснији, а да би пост духовни, тојест борба против греха и борба за свако божанско добро у нама и око нас били плодотворнији, Црква нас подсећа на Часни Крст Господњи. Црква нас подсећа на то да је, уствари, подвиг поста не нека самовоља неких давних Отаца Цркве или ауторитетâ из старине и није намењен томе да нама отежава живот, него је он наш скромни и смерни начин да учествујемо у подвигу спасења света и човека. Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека, а и ми људи, ако са Њим заједно страдамо, ми тиме носимо Крст Његов и следујемо вољи Његовој светој и човекољубивој. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, аутоматски учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење. Зато на данашњи дан и појемо, заједно са богонадахнутим црквеним песником, да се ми данас клањамо истовремено и Распећу Његовом и Васкрсењу Његовом, које је наше такође. Крст Господњи, како у духу народне песме пева свети Владика Николај, јесте знамење – знамење наше вере, наше наде, наше љубави, наше жртве. Али је Крст не само знамење, него и спасење – у њему налазимо спасење и заиста је то знак Живота и Победе. Зато и ми, током ове недеље, посебно се клањамо Часном Крсту, полажемо своју наду на благодатну силу која из њега зрачи и прихватамо крст свој и идемо за Господом својим да бисмо и ми били учесници у Васкрсењу Његовом. Нека нас Часни и Животворни Крст Господњи надахњује, прати и спасава у све дане живота нашега.” Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Ђорђа Цвијановића из Ђурђева. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Доситеј је био човјек љубави, који је изграђивао мостове и који је свој вјерни народ васпитавао да читавим својим бићем слави Бога и да читавим својим бићем воли све људе, рекао је Митрополит Порфирије. Спомен Светог Исповједника Доситеја Загребачког прослављен је, у сриједу 13. јануара, Божанственим Литургијама у загребачком Саборном храму Преображења Господњег и у гимназијској капели Светог Саве, гдје је свету архијерејску Литургију служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Саслуживало му је братство манастира Свете Петке, чији је ктитор и оснивач управо Свети Исповједник Доситеј. У литургијској бесједи Митрополит Порфирије је честитао празник и пожелио да молитве Светог Доситеја штите све људе који живе на овим просторима. Пожелио је и да, попут Светог Доситеја, имамо чисто срце и познање Бога, али истовремено и његову спремност да, ако затреба, и својим животом посведочимо веру у Христа, јер како Господ каже у Јеванђељу: ’Ко се постиди мене пред људима тога ћу се и ја постидети пред Оцем Небеским’. Свети Доситеј не само да се није постидео, него је на све четири стране света сведочио Христа и то онаквог каквог је примио у Цркви, онаквог каквог су проповедали Апостоли и сведочили свети Оци. Сведочио је Христа, који је дошао у свет, распет, умро на крсту и васкрсао, да би нама људима открио смисао нашега постојања, да би указао да постојећи у историји пролазимо кроз разна искушења и разне испите“. Владика је рекао и да „како одмиче глобална историја, али и историја појединачних живота, искушења и тешкоће, по правилу, бивају све веће и веће. У наша времена тешкоће нису мање, него што су биле у прошлости, али чим су нама дате и чим смо ми рођени у овом врмену и простору, то значи да нам Господ даје и потребну благодат, као и Своју силу и снагу да кроз та искушења пролазимо, како бисмо пролазећи кроз њих чистили своје унутарње биће, своје срце и душу и како бисмо узрастали у љубави. Искушења су, дакле, својеврсни задаци које Господ поставља пред нас. Позива нас да их решавамо како бисмо у Духу расли, а то значи расли у љубави према Њему, Живоме Богу, али и према својим ближњима, односно према сваком човеку, јер ближњи је онај кога ми у срцу своме имамо као ближњег, а не онај који каже да то јесте или није. То значи да наш ближњи може бити и онај који нам се противи, па чак и онај који, за себе, одређује да ми нисмо његови ближњи. То ко је наш ближњи зависи од тога да ли смо ми некога доживели и дефинисали и прихватили као ближњега. Позвани смо да, по Господњој речи, сваког човека прихватамо као свога ближњег“. Митрополит је истакао да је Свети Доситеј својим животом потврдио вјеру у Живог Бога, распетог и васкрслог Христа, те да је био човјек љубави и грађења мостова, али и више од тога, васпитавао је свој вјерни народ да, као и он, читавим својим бићем слави Бога и да воли све људе. „Нека би нам Господ дао ту веру, одлучност и снагу Светога Доситеја како бисмо до краја могли упознати његов подвиг и његову личност, те и сами потом ићи путем којим је он прошао, а то је пут истине и правде Божије“, позвао је Митрополит Порфирије. Прослава Светог Доситеја Исповједника Загребачког обиљежена је на имању које је 1888. године Ђуро Авировић, дугогодишњи одборник и црквени тутор, завјештао Српској православној Црквеној Општини загребачкој. Управо овдје је 1936. године Митрополит Доситеј основао манастир Свете Петке. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сестринство манастира сачињавале су углавном монахиње руског поријекла. Данас је на овом имању изграђена Српска православна гимназија и Духовни центар, али је стари манастирски конак, са капелом посвећеном Преподобној Параскеви, мјесто на које православни Срби из Загреба радо долазе на молитву и које трајно чува успомену на мученичко страдање и непоколебиво исповједање православља његовог оснивача и првог Митрополита загребачког, Светог Доситеја. Доласком владике Порфирија на трон Митрополије загребачко-љубљанске манастир Свете Петке је поново оживио и данас функционише као мушки манастир. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У другој половини новембра 2020. љета Господњег из штампе је изашао нови 376. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог новембарско-децембраског броја саображена је са јеванђелском перикопом о Марти и Марији сестрама четвородневног Лазара и носи наслов „Марта и Марија у нашем животуˮ. Према већ устаљеном обичају садржај наведеног броја на таласима васељенског радија Светигора представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Поред представљања садржаја новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, наш гост је казивао о блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који је према његовим речима својим животом делатно посвједочио истинску мисију Цркве. “Представљајући садржај 376. броја „Православног мисионара“ моје молитвене мисли су упућене нашим новопрестављеним духовним оцима и учитељима – Патријарху српском Иринеју и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Ова два духовна горостаса су нам оставила животну поруку да је хришћански живот саткан од делатно пројављене христолике љубави, усрдне молитве и неуморног делања. Ми који имамо благослов и указано поверење да Богу служимо кроз црквену мисију која је равноапостолно дело и наставак јеванђелске заповести коју је Господ упутио својим апостолима, не бисмо смели да заборавимо ону важну смерницу коју нам је својим животом посведочио блаженопочивши митрополит Амфилохије. Наш незаборавни митрополит је био сведок љубави Божије, истински пастир словесног стада који је сваку своју изговорену реч потврђивао делом, био је он целим својим бићем мисионар, наш усрдни молитвеник и неуморни учитељ, истакао је катихета Бранислав Илић. Ваистину, митрополит Амфилохије нас није сасвим напустио, он се у овом тренутку радује нашем разговору на њему вољеним таласима Радио Светигоре, радује се наш драги владика и моли се за нас заједно са новопрестављеним патријархом нашим Иринејем и са свима светима који су од памтивека угодили Господу“- закључио је новосадски катихета. На самом крају разговора наш гост је упутио молитвене жеље поводом празника Ваведења Пресвете Богородице: “Чудесно је зачеће Пресвете Дјеве Марије, свештено је њено рођење но од свега је чудеснији и несравњено светији, њен спасоносни улазак у свјатаја свјатих јерусалимског храма. Трогодишња Марија као чиста голубица, добровољно се приноси Богу, бива принешена Ономе који ју је позвао још пре створења света и ово је највећа жртва која је дотле принесена Богу. Она је златна кадионица, која је хранила у себи огањ божанства. Она је златни суд од мане, у којој је била небеска мана Христос Спаситељ. Она је таблица закона, која је носила Оваплоћени закон, Слово Божије. Она је чудесно процветани жезл који је цветао цветом бесмртности. Она је кивот, који је богомајка, тј. светиња над светињом, у којој је обитивао Господ сваке светиње! Ваистину је Пресвета Дјева Марија одушевљени и живи храм живога Бога. Молитвама Светог Василија Острошког чији свештени кивот почива у Световаведењском храму острошке светиње, и молитвама наших новопрестављених духовних отаца и учитеља – Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, нека је слава и хвала Богомајци, која је као живи и одушевљени храм Божији ушла у Светињу над светињама“- ријечи су празничне честитке катихете Бранислава Илића. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

У навечерје празника Светог Апостола Јакова, брата Господњег, 4. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и четврто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, своје казивање у нашој емисији почео је сведочанством преподобног Порфирија Кавсокаливита који је, по Богом дарованој мудрости и прозорљивости, у своје време говорио да ће рачунари бити од велике помоћи у мисији Цркве. Према речима владике Фотије истинитост речи светога старца Порфирија потврђујемо нашом емисијом трудећи се да реч Божја дође до срдаца многих. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији зворничко-тузланској нас је упознао са црквеним животом у повереној му епархији, посебно нагласивши да је света Литургија једини и основни покретач сваког богоугодног дела. Владика је говорио и о богатом издаваштву Епархије зворничко-тузланске: Потребно је да све људе поучавамо правом и истинском знању по Богу, то је јеванђелски принцип, у томе је сагледан непроцењиви значај квалитетног издаваштва које ми у нашој епархији негујемо, истакао је владика Фотије. Веронаука је од изузетног значаја јер деца стасавају учећи се речи Божјој и теорију задобијену у учионици примењују конкретно у храму Божјем на светој Литургији која је увек сагледана као велика катихеза, речи су епископа Фотија о значају православног катихизиса. У овом сегменту емисије говорили смо и о уџбеницима за веронауку које је приредио преосвећени владика. Будући да је Епископ Фотије имао посебан животни благослов и дар да упозна два велика и света светогорска старца - преподобног Порфирија кавсокаливита и преподобног Пајсија светогорца - владика је са нама поделио сећања на сусрете са овим Божјим људима нашег времена. Према сведочанству нашег уваженог госта, сусрет са овом двојицом светогорских стараца оставило је велики и неизбрисиви траг у његовом срцу, јер сусрет са светим људима јесте истинско опитовање љубави Божје. Претходних неколико дана били смо учесници радосне туге због упокојења његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Преосвећени владика Фотије је са нама поделио своја сећања из дана када је био ученик знаменитог митрополита Амфилохија, који је сваку своју реч потврђивао делом, поставши тако човек јеванђеља. Ми смо га као студенти одушевљено слушали, заиста је био велики човек наше Цркве. Посебно се сећам његових предавања из Увода у богословље, јер је митрополит био теолог исихазма, из те области је и његов докторат "Учење Светог Григорија Паламе о Светој Тројици". Та његова предавања су била жива и искуствена, слушали смо га као једног светогорца који нам говори оно што је животом својим проживео. Доживљавали смо га и као једног од ученика преподобног Јустина Ћелијског, и бивали одушевљени његовим беседама у београдским храмовима. Касније се пројавио његов дар за свештено служење. Као архијереј он је својом љубављу успео да препороди обезбожену Црну Гору, да оживи храмове и манастире, да оживи народ чинећи од њих истинске боготражитеље, истакао је Епископ зворничко-тузлански Фотије говорећи о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. У другом делу емисије владика је говорио о љубави према поезији, поучивши све нас да ослушкујемо глас Божји и препознамо дарове којима нас Господ награђује очекујући да их у погодно време умножимо и да на тај начин послужимо Цркви. Поред тога, владика Фотије је указао да је од изузетног значаја поучавати верни народ да прави разлику између канонских и неканонских свештеника, јер живимо у времену великих искушења када неканонски самозвани свештеници смућују многе и спутавају их са јединог и истинског пута спасења. На самом крају емисије преосвећени владика Фотије је упутио архипастирску поруку указујући да смо сви призвани да свој живот темељимо на светотајинском животу, трудећи се да у љубави служимо Богу и ближњима. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са великом тугом и болом у срцу примили смо вест о упокојењу нашег вољеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија те Вам овим путем упућујемо изразе Нашег саучешћа. Свако ко је упознао Блаженопочившег Митрополита могао је да каже да је он био несвакидашњи човек. Својим преданим радом на њиви Господњој оставио је дубок траг. У време титоистичке Југославије знао је да постоји искра вере у камену Црне Горе. Он ју је нашао и разбуктао пламен од којег се цело српство и православље загрејало после деценија и деценија безбожничког мрака. Својим узорним животом био је пример свима нама – његовим студентима, ученицима у монаштву, свештентву и духовној деци коју је породио од краја до краја васељене. Чврсто верујући у Васкрсење мртвих и живот будућег века, верујемо и знамо да је наш вољени Митрополит сада са својим Авом Јустином, Петром Цетињским и Василијем Остршким и са свима светима из рода нашега. Високославни наслове, са целокупним свештенством, монаштвом и верним народом Епархије будимске молимо се Васкрслом Господу да упокоји Митрополитову благочестиву душу а удовој Митрополији нека подари утеху у Јеванђељу. Епископ будимски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска

Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Мт. 16.26 Драга браћо и сестре, децо духовна, љубљени у Христу народе Божји! Српски православни народ већ вековима живи на просторима старе Рашке, Косова и Метохије, где се налазе и најдубљи корени нашег духовног бића, оличени у бројним светињама наше Цркве. Вековима ове светиње светле као светионици, указујући и нама и онима око нас да смо овде своји на своме, да не желимо да отимамо ништа туђе. Све што је отето то је и проклето. Наше је само да очувамо оно што нам припада и што су нам наши преци оставили у наслеђе. Следујући светолазаревском завету и овом приликом, као Епископ рашко-призренски, очински позивам наш верни народ да остане на својим вековним огњиштима и да не отуђује имовину коју су наши преци у најтежа времена турске власти, кроз бројне ратове и страдања, са муком чували и сачували. Није у питању само обична земља, која се продаје или купује, већ је то земља засејана костима наших предака, освештана молитвама, накапана сузама трудбеника и заливена крвљу мученика. Остајући на својим имањима и својим огњиштима, ми бивамо чувари нашег идентитета и наших светиња које су органски повезане са верним народом и вером православном. Наша вера нас је вековима очувала на ветрометини историјских збивања да бисмо били народ Божији, наследници Светога Саве и великих Немањића, Светог Кнеза Лазара и бројних светитеља мученика који су просијали у земљи Рашкој и Косовско-метохијској. Нажалост, сваки пут када чујемо да наши људи продају земљу и трајно одлазе са својих огњишта, осећамо бол и губитак. Овде смо сви повезани у Христу као једно тело и једна душа, без обзира у ком делу наше заветне земље живели. Знамо да живот није лак и да се многи од нас суочавају са тешким материјалним условима, али знамо и то да су наши преци у много тежим условима остајали верни својој вери и родној груди и тиме дали огроман допринос да би и нас данас овде било. Сваки пут када неко има намеру да прода своју имовину, треба првенствено да помисли на своје рођаке и комшије, који желе ту да остану. Треба да водимо рачуна да својом себичношћу њих не доведемо у још тежи положај. Неко ће продајом можда привремено решити своје финансијско питање, али се треба питати, да ли та пролазна утеха вреди да се пореди са свешћу и савешћу да смо тиме још више отежали положај наших сродника и комшија. Они су чврстог опредељења да остану на нашој светој земљи, а наш поступак може да их доведе у још тежи положај. Ниједан човек не треба да мисли првенствено само на себе, већ да испуњава Христову заповест о љубави перема Богу и ближњему. Пастирски апелујемо на све вас, браћо и сестре, да се, ако се икада нађете пред овим избором, дубоко запитате да ли вреди продати земљу и зарадити новац, а истовремено понети тешко бреме савести. Зато, покажимо и у овим историјским тренуцима хришћанску и изнад свега људску одговорност према себи, својој деци која треба да знају одакле су потекла, и према својим комшијама којима остављамо терет који мислимо да смо олако скинули са својих плећа. Зато послушајмо сви, еванђелске речи самога нашег Господа и Спаситеља који нам поручује: – Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мт. 16.26). Покажимо трпљење и жртву љубави, држећи се заједно као један народ Божији, угледајући се на свете из рода нашег, како бисмо се нашли верним слугама Господа нашег. Сачувајмо љубав и братску солидарност како би тиме показали да смо достојна деца својих предака и како би тиме сачували нашу веру, име и постојаност на нашем најсветијем Расу, Косову и Метохији. С благословом Господњим Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ У манастиру Грачаница 23. септембар 2020. год. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима. Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије. Извор: Епархија милешевска

На дан када молитвено прослављамо Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, један од најстаријих нишких храмова који је подигнут овом дивном Божијем угоднику у част, прославио је торжествено своју храмовну славу. Од раних јутарњих часова, а пре Свете Литургије, братство храма освећивало је славске дарове данашњим свечарима. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, кога је у порти храма са много љубави дочекало братство храма и бројни верни народ. Звучни запис беседе Владики Арсенију су саслуживали протојереји Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки и Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереји Љубиша Костић, Огњен Станковић и Дарко Китановић, јеромонах Нектарије Ђурић и ђакони Ђорђе Филиповић и Никола Милић. Благољепији Свете Службе допринело је појање хора храма, предвођеног диригентом господином Мирославом Иванковићем, као и дивно одговарање са певнице. У Светој Евхаристији молитвено је учествовало много гостију и парохијана овог храма, међу којима је велики број оних који за свог Небеског заштитника прослављају Светог Николаја Мирликијског. Телом и Крвљу Христовом причестио се велики број верника, а посебна је радост што је највише било деце, која су од братства храма добила и слаткише. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачари су били господин Горан Павловић и госпођа Љиљана Стојановић, док је за следећу годину дивну дужност припреме славских дарова преузео господин Никола Ћирковић, члан Црквеног одбора храма. Надахнутом беседу о житију Светог Оца Николаја верном народу се обратио Преосвећени Владика нишки Арсеније, који је пожелео срећан празник свима, а посебно данашњим свечарима. Братство храма приредило је трпезу љубави за све госте. Колико је велико поштовање према Светом Николају у нашем народу, говори и слика верника који су од раних јутарњих часова долазили у храм Светог Николе да се помоле, а мноштво људи без престанка долази у храм и након Свете Литургије. Извор: Епархија нишка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије дошао је испред подне пред никшићки суд, гдје се окупило мноштво вјерног народа у знак подршке утамниченом Владици Јоаникију и седморици никшићких свештеника. Казао је да је дошао да затражи опроштај од Владике Јоаникија и поновио да ако неко треба да буде хапшен и суђен да је то он. “Молим Владику да ми опрости што је мојом кривицом постао Епископ Епархије будимљанско-никшићке и мојом кривицом се укључио да брани светиње. Ја сам ту главни кривац, ако неко треба да буде суђен и буде му пресуђено, онда нема другога у Црној Гори сем Митрополита који је главни гривац за све оно што се дешава у Цркви у Црној Гори од деведесетих година”, поручио је Владика Амфилохије. Позвао је властодршце да одмах ослободе Јоаникија и свештенике. “Тако ће поступити, ако мисле за будућност своју, Црне Горе, јединство и слогу народа”, поручио је Митрополит црногорско-приморски и упозорио да власт својим поступцима изазива грађански рат. Окупљени вјерници поручују да не дају светиње, Владику и свештенике и да ће у томе ићи до краја, до Христове побједе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић архијерејски протопрезвитер которски, на почетку емисије је говорио о празнику Уласка Господа и спаса нашег Исуса Христа у Јерусалим- Цвијети, а потом и о недјељи страдања Господњих која је пред нама, почучавајући нас како да се припремимо да на најбољи начин дочекамо празник славног Христовог Васкрсења. Звучни запис емисије Отац Момчило је говорио и о томе како да искористимо ово вријеме пандемије корона вируса на духовну корист и остати присебни у свему томе. “Ово је велика прилика да се још више зближимо у Христи и у молитви. Ако дође до депресије, најбољи лијек је молитва“-каже отац Момчило. Отац Момчило је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, на која ћете одговоре наћи ако одслушате ову нашу емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора

На првом месту, нека вас благодатт Господа нашега Исуса Христа чува и нека вам Његов мир испуни срца светлошћу Његовог Васкрсења као сидро које ће вам поново улити поверење у сутра, остајући у „вери и нади“ (1Кор. 13,13), у радости искупљених чеда. Нека вас Он окрепи Својом љубављу којом је донео победу на Крсту, једном и за сва времена, кад ће се „укинути последњи непријатељ“ (1Кор. 15,26). Ми, архијереји Свештеног Синода Антиохијског, под председавањем Његовог Блаженства Јована Х, обраћамо се вама данас, као пастири на вашем путу ка Христу, док ходимо усред најозбиљнијег здравственог проблема од почетка двадесетог века. Уздижемо своје молитве за здравље ваше и ваших породица и за сав свет. Љубљена чеда, Као што знате, били смо присиљени да обуставимо богослужења, и од нас се захтевало да се придржавамо ових општих мера којих се придржава сав свет и да останемо дома. Наша претходна упутства дата су контексту наше велике бриге за физичку, менталну и духовну безбедност свакога од нас, као начин да оваплотимо јеванђељску љубав наших заједница забринути за безбедност сваког људског бића на овом свету, а као знак своје посвећености друштвеним мерама које су нам наложиле друштвене власти ради безбедности свију нас. Ове несвакидашње мере долазе управо у време нашег Великопосног пута ка Пасхи. Ове мере повећавају чежњу за Светом Евхаристијом и за заједничким учешћем у молитвама и молебнима у нашим црквама. То је праведна чежња коју држимо као „тајну“ усиновљења. Међутим, наша Црква чија историја сведочи о неколико тешких епизода у којима су њена чеда и свеци били расељени, наставила је са сабрањима, излазећи у сусрет бригама свога народа. Црква је присутна у молитвама својих чеда, која су се тесно везала за речи Светог Писма и образују храмове док приклањају своја колена Светој жртви на Жртвенику Господњем. Према томе, најпре вас позивамо да добро размотрите ова осећања и да обитавате у Божјој радости коју ниједна патња не може спречити. Позвани сте да то чините појачавањем ваших дневних молитава и читањем Библије, дела и житија Светих отаца и свега што чини наше домове „малим црквама“ испуњени прозбама и молитвама док имате на уму да је „Царство Божје унутра у вама“ (Лк. 17, 21). Љубљени, уздигните једни друге ка Господу и молите се за цео свет, за болесне, рањене, убоге, расељене, киднаповане и за све жртве. Помолите се за научењаке и лекаре, за медицинске сестре које раде на томе да помогну људима у овој недаћи. Помолите се за раднике и настојнике, за оне који одржавају безбедност и законе, за све незнане војнике који раде за опшште добро и друштвену безбедност, који угрожавају сопствене животе да би нас обезбедили основним животним потребама. Помолите се за своје пастире. Видите Христа у убогом и у свима онима који страдају од оваквих околности. Разделите свој хлеб и своја добра са њима. Чувајте се од свакога страха и панике, сећајући се да сте чеда Творца живота Који каже: „Ево, ја сам с вама у све дане све до свршетка века“ (Мт. 28,20). Чинећи ово, ви сте једна саборна Црква, која чезне за Светом тајном Евхаристије, Црква коју Господ жели и у којој се Он осећа угодно. Начините од свог времена, времена повучености и боравка у свом дому пустињу покајања и чежње за Светим Причешћем и „угодно време“ за делање за Господа и за ближњега (2 Кор. 6,2). Издржите овај део живота у светлу искуства монаха и монахиња који су на почетку Великог поста изишли у пустињу, да би се усредсредили на молитву и покајање и испунили се чежњом за сусрет са браћом и сестрама на празник Васкрслог Христа. Љубљена чеда, Поред напреднаведеног, и нашх молитава за вас и за свет, ми пратимо развој пандемије која данас прети људском животу. После нашег заседања, општењем и саветовањима између Његовог Блаженства Патријарха и Њихових Високопреосвештенстава јерарха, посебно у светлу предстојеће Свете и Страдалне седмице и Славе Пасхе, док се суочавамо са трагедијама и последицама овог тешког искушења, обавештавамо вас о одлукама и упутствима која смо донели: Прво: Наглашавамо неопходност строгог придржавања мера које су усвојила и наложила овлашћена лица специјализована за борбу против ове пандемије и њеног ширења, међу којима и мере да останете у својим домовима док доживљавамо породичну тајну као радост живота. Друго: Позивамо све вернике у свим епархијама, свештенство, монаштво и мирјане, да у потпуности сарађују са надлежним званичним властима и здравством, у свему што им обезбеђује помоћ и служи на добро социјалне и здравствене безбедности. Треће: Службе и молитве током Велике и Страдалне седмице и на Цвети и Васкрс (19. априла) биће савршаване само у присуству свештеника и монаха у црквама и манастирима, приложене за све људе и за мир у свету. Другим речима, службе ће се савршавати иза затворених врата, без учешћа верника, док ће постојати могућност директног преноса посведневних молитава путем парохијских сајтова, чиме ће се омогућити верницима да прате службе у својим домовима. Четврто: Молимо се, ако нам услови то дозволе, и уз Божју милост, да прославимо Васкршњу службу заједно на дан Оданија Васкрса (27. мај 2020), кад се Васкршња служба светкује у свој својој пуноћи и кад сви у њој заједно учествујемо. Надамо се да ћемо до тада победити ову пандемију и да ће се животни циклус нормализовати. Да бисмо спречили било какву неизвеснот, Света четрдесетица поста завршава се у дванаест сати у поноћ суботе на недељу 19. априла 2020. године. Пето: Парохијски свештеници и сви верници, заједно са парохијским одборима и другим црквеним организацијама и братством позвани су да сарађују у свему помажу и пруже подршку онима којима је помоћ потребна и лише патњи жртава и њихових породица. Шесто: Црква се моли Господу еда би се смиловао на Своју творевину, отклонио ову здавствену опасност из света, окрепио медицинско особље, сестре и све болничке тимове у болницама и друштву, да их заштити од сваке опасности, да излечи све пацијенте, да се смилује на упокојене, да надахне све специјалисте, лекаре и научењаке да раде на свему што може заштитити живот и овај свет од свих пандемија и зала. Седмо: Ове мере су предузете према најновијим подацима и достигнућима, у нади да ће нам се ови дани скратити и да ће се живот вратити у свој природан поредак. Осмо: Док прихватамо различита мишљења и идеје о приступу овом питању, претходно поменуте одлуке и упутства изражавају званичан став Антиохијске Цркве. Следствено, свако кршење ових упутстава сматраће се директним кршењем става Цркве, а црквене власти нису одговорне за било какве грађанске последице оваквих прекршаја. Љубљена чеда, Молимо се и надамо да ће проћи ово искушење које је захватило сав свет и да нам неће проузроковати више невоља, тешкоћа и патњи. Молимо вас да будете крепки у Господу, да се унапред радујете што ћете осетити радост после ове буре. Још једном вас молимо да се унапред радујете дану у којем ћемо дати свој допринос новом свету који се рађа над нама у утврђености, стабилности, солидарности, радости и сјају под окриљем Господњим. У овој нади, ми вас стављамо под Божју заштиту, надајући се да ћете бити истрајни у својим молитвама, како бисмо овај део животног пута прешли заједно, безболно и нерањиво, не другачије него у нашој чежњи за Спаситељевим Телом и Крвљу. Са енглеског Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звчни запис беседе коју је почивши владика изговорио у ваљевском Храму Покрова Пресвете Богородице на Сретење Господње ове године. Празник Сретења је празник сусретања, јер сви ћемо се сусретати. Неки у Царству Божјем, неки у паклом вечном. Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“. Тугујемо јер је отишао, али се радујемо сусрету, који ће се једног дана догодити. Зато је важно да се Црква моли за све оне који су отишли у живот вечни. Свети оци су говорили да је Црква та која је на земљи све до Страшног суда и, ако се молимо за упокојене, Христос их из пакла изводи, беседио је том приликом Владика Милутин. Звучни запис: Радио Источник

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе почившег владике коју је изговорио на Лучиндан 2019. Лета Господњег. У празничној беседи, Епископ Милутин приближио је верном народу житије Светог Луке, великог проповедника вере Христове, аутора Светог јеванђеља и Дела апостолских, али и зачетника иконописа, будући да је насликао прву икону Мајке Божје. “Такође, Свети Лука је лечио људе, јер је био зналац и медицинских наука. Дакле, својим примером је посведочио сву лепоту и снагу стварања и учења, што је посебно важно за децу, која прве кораке чине на том путу”, рекао је тада Владика Милутин. Звучни запис: Радио Источник

Драга ми духовна децо у Богочовеку Христу, посматрајући како се страх и паника шири око новонасталог вируса, не штедећи ни Хришћане, имали смо потребу да се из очинске бриге и одговорности обратимо вама, својој богољубивој пастви, са кратком беседом и поуком. У времену када је светом завладао велики страх и паника, као Хришћани смо позвани да трезвено стојимо на чврстом Камену Вере и Наде наше, Који је Господ Христос. Посматрајући, читајући и слушајући оно што се дешава у свету и око нас, страх обузима човеково срце, и уколико неконтролисано, прелази у оптшу панику и борбу по сваку цену за свој голи живот. Овакав страх је плод подсвесног хоминизираног уздања само у силу и моћ људску, у спасење које долази од човека и човеком; разгонећи у нама Царство Мира Божијег које нам је дато у Христу и Христом, од којега се неће збуњивати и бојати срце наше (Јн. 14, 27). Да ли смо се у целој овој паници сетили Господа Христа? Како ћемо Га се сетити када и поред вела страха који је покрио човечанство, ових дана Православни Хришћани слушају и читају како се из богослужбеног простора појединих хришћанских богомоља избацује света водица због бојазни од заразе?! Каква је то света вода од које се човек може заразити?! Зар није она на исцељење и освећење? Са Светим Причешћем уводе се мере и рестрикције?! Какав је то Христос у Чаши? Је ли то Онај исти који победи свет - смрт, грех и ђавола, или неки други? Зато данас, можда више него икада, Православље треба да непоколебљиво стоји на стражи вере, да будемо трезвени и да бдијемо, да се молимо за цео свет. Свака криза је прилика дата нама људима да се замислимо над својим животом, над тиме где стојимо наспрам вечног живота, наспрам Јеванђеља Богочовека Христа. Стојећи пред смрти, сећајући се исте свакога дана, са надом на Васкрсење и Живот Вечни, била је и остала свакодневница трезвеноумног монаштва и светог Хришћанства. Вирус са којим смо се суочили јесте баш прави тренутак да застанемо и да помислимо, да ли смо спремни да изађемо пред Господа Христа? Какав је то наш живот који живимо? Kакав нам је систем вредности? Да ли смо у срца деце посејали семе вере или коров пролазности? Шта ако нас Господ позове данас, какви ћемо се обрести пред Њим? Имајући ово у виду, као Хришћани треба да смо увек спремни, да живимо у вери и нади и љубави, да се молимо за цео свет, особито за оне који су оболели, а и оне који брину о болнима, неизостављајући при том Јеванђелску Истину која нас учи, да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег знања и допуштења (Лк. 12, 7). Поред превентивних мера које предузимамо по саветима здравствених стручњака и државних органа, призвани смо као Хришћани да овога Часног Поста са још већим усрђем, исповеђени, испитавши своја срца, приступамо што редовније са страхом Божјим и вером Светим Тајнама. Свето Причешће јесте сам Богочовек Христос – Извор Живота и Лекар од свих болести, Који се усељава у нас, разгонећи сваку болест, сваку смрт, сваки мрак и овоземаљски страх. Поред Светог Причешћа, имамо браћо и сестре, и Свету Богојављенску воду и нафору, коју требамо уз прописне молитве код куће током седмице свакога дана да узимамо. Треба да нам домови замиришу светим тамјаном, да палимо кандило пред својим иконама, да се молимо, да читамо молитве пред сваким оброком благосиљајући своју трпезу. Нека се деца наша, поучени примером својих родитеља, охрабре вером и надом у силу, моћ и љубав Богочовека Христа који победи свет. Учинивши са наше стране што можемо, полажемо сву своју наду на Господа, предајући се вољи Божијој која увек све чини на спасење човека. У Христу вас целивајући и благосиљајући, са очинском љубављу, +Еп. Силуан, Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Никшићани су данашњи велики празник, Недељу побједе Православља, прославили како доликује, великим крсним ходом, носећи иконе у знак побједе Православља и иконопоштовања, као и одбране светиња, предвођени својим Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Након што је прошла улицама града, литија се зауставила на Тргу Слободе, гдје се окупљенима охрабрујућим словом архипастирске бесједе обратио Владика Јоаникије. Владика је рекао да је ово празник светих икона, Божије љепоте и Божије славе. “Ми кроз ове наше литије имамо учешће и у љепоти и у слави Божијој”, рекао је, подсјетивши да је овај празник настао као спомен побједе православне вјере над крстоломцима и иконоборцима. “Византијско царство је било православно, а као што видите и у православним државама се појављују оваква искушења. Ова борба је трајала преко 120 година, а овај празник је настао као спомен побједе”, рекао је Владика и додао да смо и ми почели да водимо ову борбу за нашу вјеру, против дискриминације, против неправде и понижења којима је изложена православна вјера и наше светиње у Црној Гори. “Ми се боримо као Црква божија, окупљамо се око својих олтара и снажимо се Божијом љубављу, снажимо се својим заједништвом. Превазишли смо све оне људске ситне подјеле”, између осталог је нагласио Владика. “Наша власт нас је изложила великом понижењу, приковала на крст, мислећи да ће тако да нас понизи и уништи; а нама је крст слава, крст има силу Васкрсења, крст нас је сабрао да се заједно боримо за нашу вјеру”, рекао је. Владика Јоаникије је поручио да је ово што се збива продужетак Горског вијенца: “Пише се историја. Боље рећи пјева се историја. Пише се и продужава се Горски вијенац. Ове скупштине су продужетак оних Његошевих скупштина.” Додао је и да је ово наставак побједе коју данас наша Црква прославља: “Ми настављамо оно што смо научили од Његоша и Светог Василија и оних што су се борили за част и љепоту светих икона, а на том Христовом путу ћемо и да останемо. “ Владика је такође рекао да ми не тражимо ништа више али и ништа мање од онога што је Црна Гора дала римокатолицима и припадницима других вјера. “Ми подржавамо свакога ко се бори за право и за правду, а то није против државе”, додао је рекавши да се боримо да држава буде наш дом правде и једнакости, да сви будемо равноправни и слободни, а слободе нема тамо гдје се угрожава слобода вјере. “Не рушимо државу, него је градимо”, још једном је подвукао Владика Јоаникије. Своју бесједу, преосвећени је завршио охрабрујућим ријечима: “Немамо чега да се бојимо ако су се за свете иконе борили преко 120 година и побиједили!” Крсни ход се вратио до Храма Светог Василија гдје је јерођакон Роман, сабрат манастира Острог, прочитао Синодик православља. У Саборном Храму Светог Василија Острошког је претходно Његово преосвештенство Владика Јоаникије уз саслужење великог броја свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа, служио Свету архијерејску литургију. У току Свете литургије, пред Свету тајну причешћа, протојереј Остоја Кнежевић је поучио вјерни народ. Подсјетио је да је вријеме поста благословено и посебно вријеме у нашој православној Цркви, прилика да свој живот уподобимо божанском промислу о спасењу. “Ово је Недеља побједе Православља над јересима који су потресали Цркву, радујемо се побједи вјере наше, а ове године посебно осјећамо овај празник јер се ми овдје у Црној Гори боримо за одбрану наших светиња и за одбрану чистоте наше вјере православне”, рекао је отац Остоја. Извор: Митрополија црногорско-приморска