Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свог'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У недељу 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице а поводом обележавања 81. годишњице освећења храма Светог Георгија у Бору, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у борској цркви. На светој служби уз Епископа су слижили протојереји-ставрофори Лука Јовић, Петар Поповић, Славко Јоцић, Нико Туфегџић, Душан Ћирић, протојереји Ратко Тобић и Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Самоило Шергић, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Звучни запис беседе По завршетку Литургије старешина борског храма протонамесник Радоје Мијовић уручио је дарове Епископу тимочком и бившим борским паросима који су овом приликом саслуживали Епископу. Владика Иларион је у својој беседи пожелео свима молитвену помоћ Пресвете Богородице Тројеручице и Њену заштиту од сваког искушења и зла. Да бисмо то завредили, владика напомиње да је потребно да имамо чврсту и непоколебљиву веру удружену са покајањем које мора бити и на личном и на колективном нивоу. Господ неће оставити народ свој без потврде свог присуства. Он неће оставити ниједну душу која вапи за спасењем без Царства небеског, закључио је Преосвећени Епископ и заблагодарио свима на лепом молитвеном сабрању и добијеним даровима. Извор: Епархија тимочка / Радио Светигора
  2. АЛБАНЦИ РАДЕ ПО РЕЦЕПТУ ЂУКАНОВИЋА И УСТАША: Хоће да створе свог Мираша Дедеића! 22. 06. 2021. ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић изјавио је данас да ће на КиМ покушати, као и у Црној Гори, да праве православну цркву када им не буде успело лажно присвајање косовског културног наслеђа. - Што се тиче косовског наслеђа на коме они инсистирају, то је нешто о чему су кренули да говоре у том смислу госпође Олбрајт и Клинтон, које су веома утицајне. Али, плашим се да ће они у будућности када буду видели чврстину и снагу наше Цркве на терену и одлучност српске државе, ићи на нешто слично као у Црној Гори и покушаће, као са Мирашом Дедеићем у ЦГ, формирање православне цркве на Косову - рекао је Вучић у Скупштини Србије. Каже да су то покушали и у Хрватској током Другог светског рата, када су измислили хрватску православну цркву. Вучић додаје да постоји документ када су 420 Срба из Каменова код Карловца покатоличили у једном дану и дали им усташке симболе. То су њихови планови и у то нема никакве сумње. - Тако и за КиМ, видећете већи утицај породице Гаши него свих Немањића и њихових потомака у изградњи манастира било где на КиМ, и то је оно што албанска деца уче. И по том питању без подршке међународне заједнице тешко да ћемо моћи било шта да сачувамо, ма колико се борили - казао је Вучић. https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1009638/albanci-rade-receptu-djukanovica-ustasa-hoce-stvore-svog-mirasa-dedeica
  3. “Наш блаженопочивши духовни отац и Архипастир Митрополит Амфилохије, ученик Светитеља, донио је дух саборности и Светости у Црну Гору и нашу Митрополију. У наручје Господа Бога свога, Коме је вјерно служио цијелог свог живота, испратио га је његов рукосад, сабор његове духовне дјеце- Цркве Божије сабране око свог духовног оца и Архипастира“- казао је јеромонах Макарије Игуман манастира Савина. Звучни запис разговора Отац Макарије подсјећа да се и Свети Нектарије Егински упокојио од рака а данас на Егини сабира ријеке људи гдје се они који му са вјером прилазе, исцјељују од те опаке болести. Подсјећа и на торжествени народни сабор на сахрани блаженопочившег Патријарха Павла у вријеме када је владао ,,свињски грип“, а који је донио само благослов свима који су дошли да га испрате на последњи земаљски пут. “Ја вјерујем да ће они који са вјером буду прилазили гробу нашег Митрополита, његовим молитвама бити исцјељивани и од ове опаке болести која сада влада. Био сам поред његовог сандука ових дана и осјећао благодат, тако да је мој лични утисак да ће нас Митрополит исцјељивали од душевних и тјелесних болести, па и ковида, ако му се вјером обратимо“- каже отац Макарије. Извор: Радио Светигора
  4. Земни остатаци Митрополита Амфилохија молитвено су дочекани у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, пошто су претходно, свечано испраћени из Цетињског манастира гдје је данас служена Света заупокојена архијерејска литургија са поменом. Иако је колона са Митрополитовим ковчегом кренула у 13 часова са Цетиња, у подгорички храм је стигла око 14:30 часова јер је цијелим путем народ на кољенима чекао свог пастира и духовног оца, још једном литијски спајајући Свети трон цетињских митрополита са подгоричком светињом у којој ће бити његов вјечни починак. Ковчег са Митрополитовим земним остацима пронијет је кроз хиљадама људи испуњену порту и унијет у Храм Христовог Васкрсења, гдје ће вјерни моћи да се до сахране сјутра поклоњају своме пастиру који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињскога. Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је над одром владике Амфилохија казао да осјећа и радост и тугу, тугу зато што одлази од нас људи, “али радост зато што осјећамо да је у нама, у нашим бићима, у нашим срцима”. “И остављаш овдје стадо на сигурном, зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв. Био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.” На испраћају Митрополитових земних остатака из Цетињског манастира гдје је столовао од 1990. године, испред манастира се од њега опростио предсједник Црквене општине Цетиње г. Рајко Радусиновић који је казао да је Митрополит за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског исписао најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве. “Увјерен сам, драги оче Амфилохије, да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра Цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!” У Саборном храму Христовог Васкрсења ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. Бесједа владике Сергија: “Христос ваксрсе – Ваистину васкрсе! Ево нас Ваше преосвештенство, Ваша преосвештенства, драга браћо свештеници, света Црна Гора. Оно што нам раздваја данас јесте онај тренутак када чекамо васкрсење из мртвих и да те угледамо Високопреосвештени Митрополите пред престолом Свевишњега. Раздваја нас земља која смо, прах и пепео, како каже Свети Јустин Ћелијски, само комад меса ми смо у коме тече крв. Твоја крв је стала, твој овоземаљски живот је стао, али се наставља и ти се радујеш са свима светима ево на данашњи дан када славимо Светог апостола и јеванђелисту благовјесника Господњег Луку, кога си славио цијели свој живот, заједно са оним на чијем престолу и столици сједиш већ 30 година – Светим Петром Цетињским. Вечерас и данас и мени је запала дужност да дођем да се опростим са тобом, али осјећам и радост и тугу. Тугу зато што одлазиш од нас људи који смо од крви и меса, али радост зато што осјећамо да си у нама, у нашим бићима, у нашим срцима. И остављаш овдје стадо на сигурном зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв, био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си мртву Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога. Не могу а да се не сјетим твоје бесједе када си био сахрањивао свога духовног оца Светога Јустина Ћелијскога, коме данас долазиш у загрљај. Ти си тамо њему рекао да поздрави све свете из рода нашега а ми данас, и ја се усуђујем рећи теби: Поздрави и ти нама горе Светога Саву, Светога Симеона Мироточивог, данашњег Светога Петра Цетињског, Светога Василија Острошког и све свете и мноштво мученика српских и осталих мученика којима данас долазиш у загрљај. То је оно што ти ми данас завидимо. Ми се надамо да ће Бог и нас погледати и смиловати се твојим молитвама и свих светих и заједно да се поново сретнемо горе пред престолом Свевишњега. Нека ти је вјечни покој и блаженство и Царство небеско, амин!” Бесједа предсједника Црквене општине Цетиње г. Рајка Радусиновића “Ваша преосвештенства, часни оци, уважена породицо Радовић, Даме и господо, браћо и сестре, Имам част да се, по благослову владике Јоаникија, у име Светопетровских и Његошевских Цетињана и у име вјерника Митрополије Црногорско-приморске опростим од нашег оца и учитеља, од нашег Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија. Покушаћу да му се, пред његов последњи, свечани испраћај из цетињског манастира, испраћај у живот вјечни, захвалим за све оно што је за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског урадио за нас вјернике и за нашу Црну Гору, исписујући најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве. Драги наш Митрополите, да ме је Бог обдарио речитошћу Светог Јована Златоустог не бих могао изразити осјећања и захвалност нас вјерника, којима си од првог дана ступања на трон Светог Петра Цетињског био, не само Митрополит, него и отац, који нас је обасипао родитељском љубављу, топлином и бригом. Како могу изразити захвалност оних стараца и старица којима си се обраћао синовљевском љубављу и пажњом, а они, у својим последњим овоземаљским данима, гледали како се из пепела, којим је био прекривен жар вјере у нашем народу, разгоријева пламен, којем су се надали, али којег су мислили да неће дочекати. Огријавши се тим Твојим пламеном, захвални спокојни и радосни преселили су се тамо „гдје нема боли и уздисања“. Како изразити захвалност оних тужних и болних, којима си у њиховим болестима и несрећама био једини утјешитељ, који им је несебично даривао љубав и давао наду и вјеру у живот вјечни, како би лакше савладавали своје туге, несреће и болести. Како могу изразити захвалност оних радосних, безбрижних и веселих дјечјих очију, оних осмијеха на лицима дјеце, која су се сваког августа окупљала у Цетињском манастиру и на манастирском гувну, да чују Ваше савјете и поуке и да нахрањени Вашим благословима закораче сигурним корацима у нову школску годину. Хвала Вам оче и владико што сте се са безмјерном смиреношћу и љубављу молили за здравље и спасење чак и оних мојих суграђана, који су на вас бацали каменице, и што, потврђујући и у буквалном смислу јеванђељску поуку „ко тебе каменом ти њега хлебом“, отвористе народну кухињу и на Цетињу. Хвала Вам што благословисте отварање радио Светигоре са чијих се таласа напојише молитава и духовних поука жедне душе вјерника широм васељене. Како изразити захвалност што нас покренусте и поведосте у обнову преко шесто цркава и манастира у нашој Митрополији и што захваљујући вашем труду, вашем угледу и вашим благословима изградисмо величанствене Саборне храмове Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару. Хвала Вам Владико што достојно опојасте нашу безгробну војску и бројне страдалнике на Косову и Метохији и што нас и том приликом позвасте на опроштај и измирење. Хвала Вам Владико што Црну Гору и васколико православље окитисте и украсисте не само храмовима, црквама и манастирима, већ и многобројним монаштвом и свештенством и са новопројављеним светитељима Светим Јоаникијем Цетињским, Светим Симеоном Дајбабским, Светим Мардаријем Љешанским и Светим Петром Ловћенским Тајновидцем! Како Вам изразити захвалност за највеличанственији скуп у савременој историји Црне Горе, када се на освештавање Саборног храма у Подгорици окупи васцијела Православна Васељена на челу са Васељенским и Руским патријархом, који су и деведесетих година прошлог вијека, у вријеме најжешћих санкција, „поносни, (како рекоше), што могу да кажу да су ваши пријатељи“, долазили, освештали темеље и служили литургију на темељима храма Христовог васкрсења. Владико и Оче наш хвала Вам што сте апостолско-пророчким ријечима и дјелима чували и бранили углед наше Горе Црне више, боље и јаче него ико од наших савременика. Што многи то нијесу разумјели је посебна прича, али сам сигуран да ће историја то недвосмислено потврдити. Благодарни смо Господу, драги наш Владико, што је нама грешнима дао Вас за духовног оца и господара и што смо последњих 30 година живјели у доба вашег владиката и имали част да будемо ваши сарадници и ваша духовна чада. Хвала Вам драги наш Митрополите што сте нас предводили, храбрили и даривали нам љубав, вјеру, наду и снагу да истрајемо са крстоносним, достојанственим литијама којима задивисмо свијет и одбранисмо наше светиње! Хвала Вам Владико што сте дух вјере и слободе посијали у грудима и срцима црногорске омладине, која ће, сигуран сам, знати и имати снаге и прегнућа да испуни вашу животну жељу, а тиме и Његошев завјет – обновом цркве Светог Петра цетињског на Ловћену! Хвала Вам Владико што сте часни крст, који Вам је Бог намијенио, крст црногорско-косовско-метохијског распећа, читавог живота носили поносно, достојанствено, чојски и јуначки! Оче наш драги молили су се за Ваше здравље свих ових дана вјерници широм православне васељене, исписивали су молитве – Боже дај му од мога здравља, дај му од мога живота, али Господ је одлучио другачије и преселио Те у царство небеско, да будеш наш молитвеник и заступник пред Господом. Драги наш оче Амфилохије кад би сузе лијек биле данас би Те оздравиле! Увјерен сам драги оче Амфилохије да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама! Оче и Владико наш – Нека Ти је вјечна слава и хвала! Амин Боже дај!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Сергеј Фудељ: КЊИЖЕВНИК ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ ВИДЕО СВОГ ХРИСТА Предсмртна болест Достојевског је почела изненада крварењем плућа 26. јануара 1881. Смрт је наступила 28. јануара (по старом календару), на дан спомена на преподобног Јефрема Сирина у чијој покајничкој молитви је писац видео суштину хришћанства. Смрт Достојевског нас запањује својом лакоћом, која је налик на милосрђе. Сетимо се како је страшно умирао Тургењев. Достојевски је већ увече позвао свештеника како би се исповедио и причести. „Кад је свештеник отишао, — сећа се Ана Григорјевна, — ушла сам с децом у кабинет да честитам Фјодору Михајловичу причешћивање Светим Тајнама, он је благословио мене и децу, молио их је да живе у миру, да се воле, да мене воле и чувају. Опростивши се са децом Фјодор Михајлович ми се захвалио за срећу коју сам му дала и замолио ме је да му опростим ако ме је нечим ражалостио. Стајала сам ни живи, ни мртва, немајући снаге да било шта одговорим.“ Кћерка Достојевског се сећа да је отац опраштајући се с децом заповедио њиховој мајци да наглас прочита 15. главу Јеванђеља по Луки — причу о блудном сину коју је изузетно волео. Коначно се враћао у Очев Дом. „Око седам ујутро (28. јануара) видела сам, — пише Ана Григорјевна, — да муж гледа према мени… ‘Знаш Ања, — рече Фјодор Михајлович полушапатом — већ три сада не спавам и стално мислим и тек сад сам постао потпуно свестан да ћу данас умрети… Упали свећу, Ања, и додај ми Јеванђеље.’ Ово су Јеванђеље Фјодору Михајловичу у Тобољску (кад је ишао на робију) поклониле жене декабриста. Увек се налазило у мужевљевом видокругу, на писаћем столу, и он би често, замисливши се о нечему или кад би осетио недоумицу, отварао Јеванђеље где се отвори и читао је оно што би се налазило на првој страници (с леве стране). И сад је Фјодор Михајлович желео да своју сумњу провери по Јеванђељу. Сам је отворио свету књигу и замолио да му прочитам. Отворило се Јеванђеље по Матеју, гл. III, ст. 14—15: ‘А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду’ ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је муж и затворио књигу… Око девет ујутру Фјодор Михалович је мирно уснуо не испуштајући моју руку… У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вечност.“ /…/ „Никада раније нико није имао такву сахрану; Петербург ништа слично није видео, — пише И. Аксаков неколико дана после погреба. — Све ове изненадне, неприпремљене, непланиране и зато несумњиво искрене изјаве саучешћа, захвалности и поштовања, — све ово указивање части, до чега је дошло тако изненада, само по себи је надахнуто — и испуњено важним смислом.“ Убрзо после сахране, у фебруару 1881. године И. Аксаков је писао Победоносцеву: „Смрт Достојевског је права казна Божија. Тек сад се у потпуности открива његов морални значај као учитеља младих душа. У њему су ослонац и смелост имали највиши, морални идеали, које је нејасно и бојаживо у души носио овај или онај младић. Јер, у суштини, ‘пониженим’ и ‘увређеним’ треба сматрати религиозно и морално осећање у средини руске интелигенције. Младом човеку је потребно много храбрости и самосталности да се усуди да га гаји и исповеда.„ „Отишао сам да се поклоним његовом праху, — пише Кони. — На полумрачном и непријатном степеништу куће на углу Јамске и Кузнечне улице, где је покојник живео било је већ много људи који су се кретали ка вратима опшивеним похабаном мушемом. Иза њих се налазило мрачно предсобље с истим таквим оскудним и неугледним намештајем који сам већ имао прилике да видим. Фјодор Михајлович је лежао на ниском одру, тако да су сви могли да виде његово лице. Какво лице! Оно се не може заборавити… На њему није било ни оног као зачуђеног, ни оног камено-спокојног израза који имају мртви људи… Ово лице је било речито, изгледало је продуховљено и дивно… Трулеж га се још није дотакла и на њему се није видео печат смрти, већ као да је на њему био одсјај другог, бољег живота… Дуго нисам могао да одвојим поглед од овог лица које је изгледало као да свим својим изразом говори: „Па да! Тако је — увек сам говорио да мора бити тако, а сад знам.“ И Ана Григорјевна се сећа: „Нешто пред поноћ наш драги покојник је већ лежао на смртном одру насред свог кабинета. Покрај узглавља је стајала полица с иконом и упаљеним кандилом. Покојниково лице је било мирно и чинило се да није умро, већ спава и осмехује се у сну некој ‘великој истини’ коју је сад сазнао.“ Постоји још један документ који у потпуности потврђује речи и Ане Григорјевне и Конија — изванредан цртеж оловком „Ф.М. Достојевски на смртном одру“ који је Кримски урадио сутрадан после смрти. На лицу покојника је ‘мир суботњег дана’. Књижевник Достојевски је видео свог Христа и Његов Васкрс. Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (одломак, стр. 208-212) Панонске нити, Крушчић, 2019. Превели: Драган Буковички и Марина Тодић
  6. Поводом славе манастира Ћелија Пиперска код Подгорице, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на празник Преподобног Стефана Пиперског, поред његових светих моштију, Свету архијерејску литургију. Прослава великог угодника Божјег, просијавшег на овим нашим просторима, почела је у навечерје празника свечаним бденијем а настављена јутрос Светом службом Божијом и благосиљањем славских приноса. У току Литургије брат Јован и сестра Стефана, примили су небески дар – крстили се у име Оца и Сина и Духа Светога, запечаћени печатом Духа Светога. У архипастирској бесједи владика је казао да кад год се једна нова душа присједињује Цркви Божијој – Христу Господу, пјевамо Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли! “Велики Божији дар и истина је садржана у тој пјесми. Истина живота, истина о човјеку који од пролазнога бића, постаје непролазно биће, задобија дарове небеске, квасац вјечнога и непролазнога живота, који се облачи у Бога као љубав”, бесједио је владика. Појаснивши да се та задобијена радост не гаси, Високопреосвећени је казао да тјелесно рођење од мајке задобија прави истински, вјечни смисао, управо рођењем Духом Светим и водом. “Послије крштења Исуса Христа на ријеци Јордан, кроз вјекове милиони људских душа жељни вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота, жељни вјечне љубави, правде, истине, прилазе и крштавају се у име Оца и Сина и Духа Светога. Облаче се у Христа, сараспињу се Христу, да би са распећем Њему умро стари човјек у нама и да би у нама васкрсао нови обновљени човјек, по лику богочовјека створен”, нагласио је Архиепископ цетињски. Крштење је задобијање тога дара вјечнога живота, дара васкрсења Христовога и зато је Господ, подсјетио је Митрополит, рекао у Јеванђељу: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио и Ја сам са вама у све дане до краја свијета и вијека. Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је Преподобни Стефан Пиперски, кога данас прослављамо, дивни угодник Божији и подсјетио на његово житије. “Побјегао је од гоњења од манастира Мораче, преко Роваца и овдје се склонио. Својим светим животом и подвигом, служењем Христу и народу Божијем, освештао је и преобразио ову пустињу да буде мјесто гдје се сабирају безбројне душе у име Господње, гладне хљеба живота – Царства небескога.” По његовим ријечима Свети Стефан Пиперски је један од учитеља тога пута, који води у живот вјечни, васпитач дивни којег је Господ прославио да се око њега овдје сабирамо, иако је он побјегао од људи и људске славе. Један од оних који су се овдје сабирали је и свештеномученик Боривоје, старешина овога храма, који је, не тако давно, овдје пострадао а којег је Господ, такође, прославио његовим мучеништвом. “Послије 75 година заборава њега убијеног негдје у Словенији, не зна му се ни гроба ни мрамора, вратио се жив и живоносан међу нас, добио је и своју духовну ћерку Боривоју”, рекао је владика. Како је истакао кроз њу се остварило оно што је благословио ондашњи Митрополит Гаврило Дожић када је монаху дао име Боривоје,да ће он поживјети истинским и правим животом и да ће освештати то име да буде светитељско. Након Литургије Митрополит је благосиљао славски колач. Честитајући празник и славу игуманији пиперској мати Јелени (Станишић) и сестринству ове свете обитељи, владика је казао да се Свети Стефан Пиперски и свештеномученик Боривоје, као и сви који су се кроз вјекове овдје подвизавали, радују овом дивном сабрању: “Посебно се Свети Стефан радује својој новој духовној ћерци Стефани и дивној дјеци”, казао је владика, подсјетивши да је ова светиња својевремно била пустоловина, рушевина,чему и сам свједочи. Још једном се присјетио игумана ове светиње, свештеномученика Боривоја, који је убијен 1945. године, а који је, како је казао, у своје вријеме обнављао и уградио себе у ову светињу. Изразио је радост што је његова родбина била овдје на дан његовог прослављења, 20. маја, те подсјетио да је Новак Вељков, потомак брата Светога Боривоја, дошао пјешке из Колашинских поља: “Он је са породицом приложник и за књигу о свештеномученику Боривоју. Зато благодарим и њему што је са својом породицом Томовићима, наставио путем свога претка светог мученика”, бесједио је Митрополит и додао да су са Боривојем,у оно несрећно вријеме нашега братоубилаштва, пострадала и његова браћа: Јово и Велимир. “Властољубље је најопакија болест која влада људима, а у свима нам чучи мали властољубац, поготово у онима који су на власти и из властољубља се људи убијају кроз вјекове.” Сјетио се Архиепископ цетињски и свих приложника и добротвора ове светиње, која је обновљена благодарећи труду нашега покојног о. Лазара, као и труду и жртви сестара ове обитељи, које се овдје подвизавају, обнављајући своју душу и светињу. Посебну благодарност владика је исказао Саши Аћимићу, Вељу Станишићу, Дарку Ашанину, Слобу Томићу и Новаку Томовићу за све што чине да ова светиња васкрсне, “да би и ми имали гдје да васкрсавамо и да се обнављамо”, нарочито дјеца која су се сабрала у великом броју, а која су, како је рекао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, најдивније богатство овога празника. Након Свете службе приређена је славска трпеза хришћанске љубави у част Преподобнога оца нашега Стефана Пиперског чије мошти почивају и чудотворе у светој обитељи пиперској. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Сестринство манастира Ћелија пиперска поводом четрдесет дана од упокојења о. Момчила Раичевића: Када је отац Момо требало да почне да служи у нашем манастиру, ишчекивали смо га са извјесним неповјерењем. Седамдесетогодишњи умировљени прота никада прије није служио у женском манастиру. Бојали смо се да неће моћи да прихвати наше захтјеве у погледу богослужења и да ће покушавати да скрати службе. С правом се могао позивати на своје дугогодишње искуство и физичку слабост. Са друге стране, и отац Момо је сигурно имао своје бојазни. Није му било лако да се на почетку осме деценије свога живота суочи са потпуно новим околностима служења – у манастиру, са младим сестрама. Требало је скрушити се, ослушкивати, прилагођавати се, уклопити се у нову заједницу. Наша страховања су била безразложна, показало се убрзо. Од тренутка када је крочио у наш манастир отац је био тако пажљив и скрушен како се нисмо могле ни у сну надати. Ваљда зато што је и сам имао четири кћери, имао је срце за женску природу и монахиње је прихватио као своју дјецу. Увијек је био њежан, љубазан, одмјерен, и чак спреман да кривицу за неку сломљену чашу или шољу преузме на себе и тако заштити сестру. И када се догађало да буде слаб, чувао је отмјеност и господствено држање. Несугласица је било веома мало и лако смо их превазилазили. Отац Момо је, као и ми, желио истински да служи Богу и ради Њега био спреман да побиједи сваки неспоразум, тренутна нерасположења, па и оно што су године са собом носиле – слабљење тијела. Сјеме које је у срцу имао, љубав према богослужењу, добило је поново у манастиру оно што му је било потребно да оживи, никне, расте и донесе плод. Завољели смо се за тих осамнаест година заједно служећи Господу. Прве године је морало бити најтеже. Тим прије што је већ неколико мјесеци након што је почео код нас да служи наступила Света четрдесетница, а са њом и врло захтјеван богослужбени поредак – смењивале су се Литургије пређеосвећених дарова, Литургија Светог Василија Великог, Литургија Светог Јована Златоустог. Службе су биле дуге и напорне и за млађе свештенослужитеље. Кад се тога сјетимо, стварно је било чудесно како је отац све то изнио. На Велику суботу на Литургији је требало да се прочита 15 паримија. Отац се забринуо да ли ће моћи толико дуго да стоји на дверима, јер је био већ исцрпљен. А ми смо жељели да се служба не скраћује, па је Мати понудила рјешење: „Оче, можете сјести док читамо.“ Отац је забринуто, али одлучно рекао: „Нећу да сједнем. Ако треба, умријећу стојећи на дверима“. Стао је на двери и стрпљиво чекао да се све прочита. И није нам замјерио – заједно смо прославили Васкрс, радосно, као да ништа није било. Али схватили смо да смо претјерали. Заборавили смо његове године и нисмо имали осјећаја и стрпљења. Зато смо касније увијек читали мање паримија. Таква је била прва наша заједничка Велика субота. А послиједње Велике суботе коју је код нас служио, већ са капије је најавио да ћемо тога дана читати све паримије. „Оче, да прочитамо само три, слаби сте“, предложила му је Мати. „Не, читамо све, да се искупим што сте због мене све ове године смањивали број паримија.“ Литургијом Велике суботе увијек просијава радост Васкрсења Христовог, а та је била посебна и због оца Мома, његовог покајања и љубави. Отац је заиста волио молитву и богослужење. Сваког јутра је устајао у 4 сата. Ако је требало да служи Литургију, на вријеме би кренуо пут мјеста гдје је требало да служи. Успут, у колима, пјевао је тропаре и кондаке светитељима. Никада није каснио. Напротив, често је стизао знатно раније, па је чекао у колима, да не омета сестре. Возио је стара, полураспаднута кола, без једног прозора и без гријања. Али то га није спречавало да долази по зими и снијегу. Већ осамдесетогодишњи прота стизао би у манастир скоро укочених, промрзлих руку. Једва би му се некако загријале до краја Литургије. Једном приликом, када је нападао велики снијег, кренуо је да служи у Пиперима. Возио је докле је могао, а онда изишао из аута и почео сам да прти снијег – толико је био срчан и одлучан да стигне на Литургију. Срећом, наишао је џипом неки пријатељ и успјели су да дођу заједно. Када је отац Момо први пут дошао у наш манастир да служи, дјеловао је као један стари, исцрпљени, помало оронули прота. Већ послије неколико литургија, осмијех и ведрина засијали су на његовом лицу и зрачили непрестано све преостало вријеме његовог земаљског живота. Временом смо осјетили како служи све радосније, преданије, како му богослужење постаје насушна потреба. Подмладио се, оживио. Из његових ријечи могли смо да наслутимо да је служење у женским манастирима, које му је Господ повјерио након одласка у пензију, доживљавао као прилику да надокнади оно што је пропустио и искупи се за нешто у чему је гријешио. Знало се да четвртком и недјељом, и на велике празнике, код нас служи отац Момо. Ниједан други свештеник није имао шансе. Једино Владика је могао да служи на дан који је припадао оцу. Кад бисмо му јавиле, правио се да негодује: „Од толиких дана, Владика баш тај дан да дође“. Знале смо да у томе нема ничег недобронамјерног, напротив, био је то израз љубави према служењу Господу и према нама. Догодило се да је скоро мјесец дана узастопце служио сваки дан, у три-четири манастира. Рекао нам је то, свијетла лица, и додао: „Могао бих да служим сваки дан када би ми могло бити“. Разумјеле смо – не би се жалио кад бисмо га могле чешће звати да служи. Литургије које је отац Момо служио биле су лијепе, свијетле. Чак и монаси и монахиње који би се први пут са њим сусрели, били су задивљени са каквом отмјеношћу, побожношћу и усправним ставом тај свештеник служи, с обзиром на његове године. Недостајаће нам нарочито на Богојављење. Ту је службу много волио и са посебним умиљењем и радосним духом служио. Сјетићемо се и ријетких, али бескрајно симпатичних лапсуса које је правио кад му је вид већ био ослабио. Једне Недјеље о блудном сину могли смо да чујемо како блудни син „жељаше напунити трбух свој рачићима које свиње јеђаху“, умјесто „рошчићима“. Вјерници су га много завољели. Мјештани из околине Манастира су почели да упознају новог свештеника и убрзо је постао њихов омиљени прота. Иако је већ био у пензији, звали су га да им освјешта виноград, кућу, имање, да им буде драги гост. И не само они, већ и вјерници из Подгорице који су сваке недјеље долазили на Литургију у Манастир. Све је увесељавао својом духовитошћу, добронамјерношћу, ведрим и дјетињим погледом. Освојио је чак и младе – основци и средњошколци су говорили да отац Момо најљепше служи и да њега највише воле. А за најмлађу дјецу која су долазила на Литургију, он је био једини свештеник кога су познавала, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник, малишани би помало зачуђено примијетили: „Како се отац Момо нешто промијенио!“ Љубав према Господу свједочио је својом животном радошћу. Волио је живот, људе, природу, земљу, пчеле, сву творевину. До касне старости је радио у башти, обрађивао земљу, косио. Радовао се сваком плоду и првине плодова доносио у манастир. Руке којима је благосиљао вјерни народ радиле су мукотрпно и од земљорадње и сточарства школовале дјецу и обезбиједиле им кров над главом. За жртву коју је принио Богу, Цркви и породици, Господ му је узвратио очинском љубављу и самилошћу. Вријеме које је провео служећи у манастирима и учествујући у новој заједници, која га је топло прихватила, биле су, говорио је, најљепше године његовог живота. Прве године свог служења у нашем манастиру, отац је понекад, страхујући да због физичке слабости неће моћи да издржи дуже службе, у шали говорио да смо служби нешто саме додале. „Е то сте измислиле, то никада није било“, говорио је. А напосљетку је он сам почео да додаје нешто „своје“ службама. Толико их је осјећао, живио њима. Забављало нас је када се молио за „приспали народ“. Једне Литургије умјесто: „Љубимо једни друге…“, зачули смо „Разумимо једни друге да бисмо једнодушно исповиједали“. Појци и вјерни народ су се збунили. Кад смо га питали зашто је измјенио јектенију, одговорио је спремно: „Шта ту има чудно? Па не можемо да волимо једни друге ако не разумијемо једни друге!“. Један догађај можда најјасније казује шта је за оца Мома значило богослужење и колико је волио Господа. Док су се читале благодарне молитве послије Светог причешћа, изашао би испред двери и чекао крај читања, умјесто да, као што је уобичајено, буде у олтару и употријеби Причешће. А послије би се окренуо према сестри која је читала, рекао би јој неку лијепу ријеч, дао благослов и достојанствено ушао у олтар. Због тога смо га послије службе дуже чекали у гостопримници, па је Мати покушала да му укаже да тај излазак пред двери није потребан. Отац је на то радосно рекао: „Хоћу и ја нешто да измислим за свог Господа, који ми је дао снагу да одслужим Литургију и причестим народ. И да се поново осјећам као момак.“ Разумјели смо – био је то само његов, лични принос Богу Живоме. Вјерујемо да је Господ примио овај дар као најљепши цвијет душе оца Мома. Јер сигурно је истина оно што је отац имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог.“ Повезана вест: У манастиру Дајбабе служен четрдесетодневни помен проти Момчилу Раичевићу Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Бесједа Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија над одром протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, пароха которског и архијерејског намесника бококоторског. Извор: СПЦ Котор
  9. Уснуо је у Господу и преселио се у вјечност високи Христов официр протојереј-ставрофор Момчило Ристов Кривокапић. Неуморни свештенослужитељ, неимар и доброчинитељ на њиви Господњој, украс и бисер Митрополије црногорско-приморске и СПЦ. Поломило се десно свештеничко крило које је развило и дунуло у једра Светосавске лађе у Боки и шире и усмјерило њен курс духовне пловидбе кроз сва невремена и олује на путу према луци вјечног спасења. Свети Петар Цетињски, који је долазио код твојих директних предака, и Ловћенски Тајновидац Његош су раширили своје руке да те братски загрле на твом труду, љубави и жртви на очувању Православља у Црној Гори и поштовању њихове последње жеље. Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике, осиромашено оставши без велике духовне и људске громаде, која је била слика и прилика наших знаменитих свештеника, паметара, бастадура, витезова и јунака кроз вјековну борбу за вјеру и отачаство за Крст часни и слободу златну. У данима када славимо Васкрсење Христово, нека је Свемилостивом Богу за све хвала, што смо те таквог имали и што смо увјерени да те Господ жељно и радосно прима у наручје своје. Вјечна захвалност и хвала! Рајско Ти насеље, драги оче и брате Момчило! Братство Кривокапић Извор: СПЦ Котор
  10. Након молебна у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством предводио је вечерас улицама главног града свенародну литију за спас светиња а по повратку испред храма је узнио молитве са спас, здравље свих грађана Црне Горе и цијелог свијета. На литији је био и отац Ненад Илић, који служи у Амстердаму, познати филмски режисер, публициста и писац, који је вјерном народу казао да је дошао из далека и да сва дијаспора у Амстердаму, Лондону, Берлину, Њујорку, Сиднеју… сада зна гдје им је центар, те да се ништа веће и важније од ових литија не дешава ни у православљу ни у цијелом свијету: “Ви правите величанствену икону, какву не памтимо, на којој се сви видите”, казао је отац и додао да и сам први пут у свом животу пред собом види народ “сваког од вас са свијећом, са иконом у заједничкој икони”. Поручио је да ћемо сви заједно побједити зато што коначно знамо “да бисмо сачували светиње, морамо да сачувамо светост свакога од нас, да волимо своје ближње и да у сваком ближњем видимо оно Божије у њему и помогнемо да оно боље изађе на површину”. Тада ће, како је нагласио, светиње заувјек бити наше и онда имамо зашта да будемо у светињама и нико нам их не може узети. По његовим ријечима литије су одавно надишле повод и узрочнике свог окупљања, али оне нијесу само борба и протест за очување светиња: “Ви показујете цијелом свијету, прво нашем народу и овим просторима, да не мора народ бити манипулисан политиком и вођен мајсторима маркетинга и чуда. Ви ћете пронаћи како народ може да сачува контролу над било којим властима, да буде и по Богу и људима”, казао је отац Ненад Илић. Подсјетио је да је Подгорица град у којем је рођен Свети Симеон Мироточиви и да су он и Свети Сава направили код-шифру нашем народу, која је једина у којем он може да функционише како треба, а то је везаност небеског и земаљског. “Сава и Немања су оставили да то мора да буде стално заједно. Ви ћете видјети небо отворено и анђеле који силазе и пењу се! Па и ја сам дошао овдје да видим небо отворено. Држите то небо отвореним због вас и због свих нас.” Како је нагласио сва јеванђеља која пратимо кроз Велики пост и на литургијама су сишла међу нас, тако да свешетене литије овом земљом личе на Христов ход који је пролазио са својим ученицима и народом који га је пратио. А сви они, било да су им имена запамћена или не, забиљежени у Царству Божијем: “Пролазећи том земљом они су је направили Светом земљом. Ви освећујете и чистите све оно што овдје није било свето. Ви желите да живите у светој земљи и свима нама сте дали наду да није крај, да нијесу људи осуђени да буду мале јединке. Једни од других добијамо снагу и ову љепоту кад видимо једни друге као анђеле на небу, безбројне душе Божије овдје окупљене у истом циљу. ” Указао је и на то да је увијек наше било да спајамо и да је нашем народу Бог дао тежак положај на граници светова, између Истока и Запада, истичући да су наши манастири управо спој оног најљепшег што је остављено у умјетности и култури. Чешће него мост спајања Истока и Запада, спајања цивилизација, морали смо, нагласио је, да будемо бедем и да заустављамо бујице неверја са Истока углавном, а некада и неког кривоверја са Запада: “Бог нам је дао да будемо бедем или мост. Као бедем смо пуно страдали јер нијесмо користили у миру своје дарове и нијесмо терали једни друге да их употребимо у миру. И Бог нас је на неки начин мило погледао и није нам дао да пропадамо већ нам је дао да можемо да се жртвујемо и мученичким жртвама оправдамо своје нечињење у миру”, бесједио је отац Илић. Објаснио је да смо први пут нашли начин, жељу, вољу и снагу да у миру употребимо своје дарове: “Хвала Богу за светитеље који су са нама и који су нам све ово омогућили! Хвала Богу што живите у овом складу, што сте показали шта је заправо Црква Божија.” Појаснио је да су и владике и свештеници и народ Божији уједно Црква која је присуство Царства небеског на земљи и да су ове литије то отворено небо. “Хвала вам што сте ми дозволили да будем са вама и да видим то отворено небо уживо”, закључио је свештеник Ненад Илић. Испред храма, дјеца полазници школе вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици, предвођени вјероучитељицом Видосавом Живковић, уприличила су пригодан програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  12. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  13. Богословски факултет Софијског универзитета обележио је 17. децембра 2019. године 80-годишњицу освећења академског параклиса у самом Факултету посвећеног његовом покровитењу Светом Клименту Охридском. На свечаности су се окупили садашњи и ранији професори, студенти и гости ове духовне школе. Одслужен је парастос за све архијереје, монахе и свештенике који су се старали о богослужбеном животу у овом студентском параклису. После парастоса митрополита Варне и Великог Преслава Јована поздравио је декан Факултета доцент Ивајло Најденов. Студентски параклис Светог Клименат Охридског при Универзитету у Софији освећен је 1939. године, на 16 година после оснивања Богословског факултета (у јесен 1923. г.). Осветио га је тадашњи софијски митрополит Стефан, 16. децембра 1939. године, у присуству видинског митрополита Неофита (чије проповеди су преведене на српски) као председника Светог Синода и свих професора и студената Факултета и других. Фреске су изображене до 1978. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет
  15. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет View full Странице
  16. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 7. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић на тему: ”Свети Василије Острошки тврђава народа свог”. Извор: Манастир Острог
  17. Архиепископ критски Иринеј служио је Божанску Литургију у Саборној цркви Светог Мине у Ираклиону у петак 23. августа 2019. године, на празник свештеномученика Иринеја и оданије Успења (по новом календару). Више архијереја је саслуживало. У име архијереја Цркве на Криту митрополит Петре и Херсониса Герасим пожелео је Архиепископу критском добро здравље и Божји благослов за даље обављање архипастирске службе, док је архимандрит Методије Вернидакис пренео честитке свештенства ове Цркве. На крају је митрополит Иринеј свесрдно захвалио свима на учешћу у овој Божанској Литургији и добрим жељама. Извор: Српска Православна Црква
  18. Данас је на празник рођења светог Јована Крститеља и Претече-Ивањдан молитвено било и у манастиру Острог. Светом литургијом началствовао је протојереј ставрофор Драган Крушић, а саслуживали су му протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић као и ђакон Велислав Мируша из Епархије Зворничко-тузланске. У току литургије присутнима се словом поуке обратио отац Мирчета Шљиванчанин. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Извор: Радио Светигора
  19. Поводом прославе имендана патријарха Вартоломеја, 10. јуна (по новом календару), у манастиру Животодавни источник у Баликлију је одслужена Велика вечерња. Службом је началствовао патријарх Вартоломеј, у присуству архиепископа атинског Јеронима, великог броја архијереја, свештеника и архонта. Присутни су били и Георгија Султанопулу, генерални конзул Грчке у Цариграду; конзул Георгије Гајтанис; Олександар Хаман, генерални конзул Украјине у Цариграду; Хасан Балтаци и Исмет Токдемир, посланици Републиканске народне партије (ЦХП), и верници из Цариграда и иностранства. Патријарх Бартоломеј је у свом обраћању захвалио Богу што му је подарио 28. прилику да прослави свој имендан, у историјском манастиру Животодавног источника. Обраћајући се архиепископу атинском Јерониму, Патријарх је рекао: „Имамо радост и част услед присуства Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Грчке. Он је овиме љубазно пристао да дода карику у ланац који спаја наше две Цркве и да повећа радост нашег овогодишег светковања...“ Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  20. Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог.
  21. Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог. View full Странице
  22. Поводом 40 година од упокојења Јустина Ћелијског синоћ, 7. априла, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици приказан је филм „Ава Јустин Ћелијски“ Ненада Илића. Након пројекције Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је духовно чедо Светог Јустина, са присутнима је подијелио сјећање на овог Божијег угодника. Евоцирајући многобројне успомене, владика је посебно истакао разговор са оцем Јустином о есеју „Срна у изгубљеном рају“. На питање зашо баш о срни пише, отац Јустин је казао да много воли срну, и у тим његовим ријечима је, како истиче Митрополит, била садржана сва та чудесна љубав: „За њега је срна људска душа, срна као чудесна животиња“. Митрополит је подсјетио на интересантан разговор који је са оцем Јустином водио 1976. година када се вратио из Грчке. У Ћелијама је тада оцу Јустину причао о Светој Гори, оцу Пајсију, нашем старцу Никанору…што је он слушао као мало дијете, а онда заплакао. „Ја не знам шта му је. А он каже: Оче Амфилохије, то су прави Божији људи. Е мој Јустине у шта је теби живот прошао! То су прави монаси, надам се да ће ме Бог њиховим молитвама помиловати и спасити“, присјетио се Митрополит и додао: „Толико је било бескрајно његово смирење. Никада није био у Светој Гори, али је тај дух светогорски у њему живио.“ На четрдесетницу послије упокојења оца Јустина у Ћелијама је био Јосиф познати јеврејски композитор из Београда, који је кроз страдања у Дахау доживио Христа и Његово страдање и остао веома близак Цркви православној. Оца Јустина је упознао кроз књигу „Човјек и Богочовјек“, и то је био разлог његовог доласка на парастос са образложењем да оно што је о. Јустин видио као млад и доживио као човјек, богослов, философ 1916 -1917. године, ми тек сада (1979) назиремо: „То како је о. Јустин доживио тих ратних година Европу, каква је била у том Првом свјетском поклању, а још гора у Другом, нема сумње, а није ни данас са НАТО пактом боља, надахуло је тог Јевреја да дође, иако га није лично познавао.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је отац Јустин једна изузетна личност нашега времена и подсјетио да је по његовом благослову добио монашко име Амфилохије. Наиме, владика Атанасије (умировљени захумско-херцеговачки) и Митрополит су били код великог Божијег човјека, духовника, старца Амфилохија на Патмосу и оцу Јустину послали старчеву фотографију. Касније када је питао старца Јустина за име које би узео на монашењу, он је предложио да буде Григорије или Амфилохије. Свети Ава Јустин Ћелијски, велики теолог, философ, бесједник, испосник, молитвеник… рођен је у Врању на Благовијести прије 125 година и на Благовијести се прије 40 година преселио у рајска насеља. На рођењу је добио име Благоје – цијелог живота је благовијестио Еванђеље Христово животом, дјелом и ријечју. Његови аскетски подвизи, молитве, љубав еванђелска, само су у потпуности Богу знани, а роду православном оставио је обимно, чудесно и богонадахнуто дијело теолошког, философског и богослужбеног карактера у обиму од 33 тома, као и 12 томова „Житија Светих“, први пут приређених на српском језику. Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбапским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти налазе се у манастиру Ћелије код Ваљева. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару. Извор: ТВ студио Острог
  23. По пилоту Милораду Танасићу који се у Априлском рату својим застарелим авионом обрушио на немачки „месершмит” названа је ових дана једна улица у његовом родном Мајуру крај Шапца Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац Две ескадриле, 111. и 112. Петог ловачког пука ЈКРВ, са укупно 15 авиона „хокер фјури”, примиле су први удар застрашујуће немачке ратне машинерије на Југославију. Стационирани на аеродрому Режановачка коса код Куманова, на „мртвој стражи” ваздушног простора Ниша и Скопља, тог 6. априла 1941. године у зору, југословенски пилоти на застарелим двокрилцима неустрашиво су се супротставили бројнијим и модернијим авионима „Луфтвафе”, који су надирали из правца Бугарске. Немци су оборили једанаест „хокер фјурија”, претходно и извиђачки пар ловаца који су их први приметили, а браниоци четири „месершмита 109” и један „месершмит 110”, такозвани ловац разарач, са три члана посаде. Један, а по некима изворима чак два немачка авиона, директним сударом, уништио је поручник-пилот Милорад Танасић из Мајура код Шапца, који је ових дана у родном месту добио улицу. Оставши без муниције у митраљезима свог већ изрешетаног „хокер фјурија”, скоро дупло споријег од немачких летелица, али са осетљивим командама и одличним акробатским могућностима, Танасић је извео последњи, самоубилачки маневар „таран”, који ће касније користити јапанске камиказе. Директно се обрушио на непријатељски „месершмит 109”, који је приликом судара закачио још један немачки авион, па су све три летелице експлодирале у ваздуху. Хокер Фјури Пилот из Мајура код Шапца следио је, тако, пример свог командира из 112. ескадриле, капетана-пилота Војислава Поповића, који се само неколико тренутака раније на исти начин херојски жртвовао и уништио непријатељски вишенаменски „месершмит 110”. За разлику од елитног Шестог ловачког пука, који је у Априлском рату бранио Београд и који је у свом саставу имао 37 „месершмита 109”, набављених у Немачкој до краја 1940. године, Пети ловачки пук располагао је 30 застарелих, двокрилних „хокер фјурија”, израђених по британској лиценци у домаћим фабрикама „Икарус” и „Змај”, обе у Земуну. Овај тип борбеног авиона из почетка тридесетих, са недовољном ватреном моћи, два митраљеза „викерс”, малог калибра (7,7 мм) и слабе пробојности, РАФ је до почетка Другог светског рата већ био заменио новим моделима. У потпуно неравноправној борби на небу изнад Куманова, поред капетана Поповића и поручника Танасића, погинули су и командир 111. ескадриле, капетан Константин Јермаков, и пилоти: потпоручник Милутин Перовић и наредници Јефта Арсић, Ратомир Милојевић и Верољуб Стојадиновић. Тог јутра такође је оборен и наредник Живко Степановић, али је пао на дрвеће и остао жив. После Другог светског рата, Савез бораца општине Куманово и припадници РВ и ПВО са аеродрома Скопски Петровац подигли су на месту где је био аеродром Режановачка коса спомен-обележје погинулим пилотима Петог ловачког пука. На њему се још налазе и имена потпуковника Ферла Градишника и поручника Живомира Петровића, Јанићија Кораћа и Радислава Пешића. Име пилота Милорада Танасића, рођеног 1. октобра 1911. године, накнадно је уклесано на споменику палим борцима и жртвама фашистичког терора у шабачком приградском насељу Мајуру. И по оцу и по мајци (девојачко Јуришић) Мајурац, Танасић је после завршетка средње техничке школе отишао у војску, где је похађао школу за резервне официре авијације, а потом се активирао. За пилота ловачких авиона се обучио у Мостару. Спомен обележје у Мајуру Као млад пилот, Танасић се тридесетих година прошлог века залагао за оснивање аеро-клуба „Наша крила” у Шапцу. Мада је јуначки изгубио живот у борби против Немаца, нове комунистичке власти нису биле вољне по њему 1948. године дају име поново формираном градском аеро-клубу, пошто му је отац Драгић био радикал. Међутим, од 1956. године клуб ће се ипак звати „Милорад Танасић” и наредну деценију и по имаће веома живу активност. Пилоту Танасићу постхумно је додељен Орден витешког мача првог реда, који је установљен 1998. године као одликовање Савезне Републике Југославије за изузетне заслуге и дела у областима одбране и безбедности. Једна улица у Шапцу, у насељу Тријангла, носи његово име, а од почетка ове тако се зове и улица која почиње од Шабачке у Мајуру. У овом приградском насељу данас више нема Танасићевих потомака, нестала је и породица по мајци Јуришић, али мештани чувају сећање на неустрашивог пилота. Преостали „хокери” запаљени у Никшићу Друге две ескадриле Петог ловачког пука налазиле су се на аеродрому Косанчић код Лесковца, и у ваздушном удару 6. априла 1941. избегле су губитке захваљујући добром маскирању авиона. Наредних дана, безуспешно покушавајући да се супротставе снажнијем непријатељу, мењале су локације, да би коначно седам преосталих „хокер фјурија” на аеродрому у Никшићу 15. априла запалили њихови пилоти, да не би пали у руке непријатељу. Имена за 545 улица Од ове године чак 545 улица, 37 продужетака улица и 25 заселака на подручју града Шапца добило је назив, међу којима је и Улица пилота Танасића у Мајуру. Одлуку је донео градски парламент, на предлог локалне Комисије за одређивање назива улица и тргова, а у складу са планом и динамиком ажурирања Адресног регистра по градовима и селима Србије. Изузев седам назива улица у насељеном месту Шабац, сви остали се односе на 49 сеоских средина. Мирољуб МИЈУШКОВИЋ, ПОЛИТИКА
  24. Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј посетио је 8. децембра 2018. године, поводом славе храма Светог апостола Андреја Првозваног, парохију у Женеви. Прослава празника отпочела је 8. децембра 2018. године свечаним вечерњим богослужењем, којим је началствовао епископ Андреј, уз саслужење протојереја Богољуба Поповића из Лозане, јереја Зорана Врбашког из Салцбурга, надлежног пароха јереја Александра Ресимића и ђакона Ивана Толића. После богослужења, Епископ је присутнима честитао навечерје славе и одржао кратку катихетску поуку о значају Светог апостола Андреја Првозваног за српски народ и заједницу у Женеви. Вече је завршено пригодним послужењем у парохијској сали, где су верници имали прилику да проведу остатак вечери у пријатном разговору са својим Епископом. Наредног дана, епископ Андреј је началствовао евхаристијским сабрањем у старокатоличком храму у Старом граду у Женеви, уз саслужење јереја Зорана Врбашког, јереја Александра Ресимића и ђакона Ивана Толића, док су чтецирали теолози ипођакон Саша Бранисављевић из Цириха и г. Ведран Грмуша из Берна. Благољепију је допринео и парохијски хор којим је дириговала гђа Нина Софронски. Богослужењу, поводом обележавања храмовне славе, присуствовали су бројни гости, међу којима и амбасадор Републике Србије при мисији Уједињених Нација у Женеви г. Дејан Златановић. Извор: Епархија аустријско-швајцарска спц
  25. Богословија Светог Јована Златоустог из Крагујевца слави на овај празник свог небеског покровитеља. Тим поводом честитали смо славу ректору ове школе Протојереју-ставрофору др Зорану Крстићу, који је за наш Радио говорио о животу и раду у овој црквено-просветној установи Епархије Шумадијске. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...