Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свијет'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Устоличење Митрополита у медијским извјештајима Ал Џазире Пише: Борјан Митровић Факти недвосмислено кажу: 5. септембра у Цетињском манастиру, дакле, у објекту у власништву Српске православне цркве, тј. Митрополије црногорско-приморске, патријарх српски устоличио је митрополита црногорско-приморског Јоаникија, на исти начин на који је, рецимо, 2017. у Сарајеву устоличен митрополит Хризостом или 2014. у Загребу митрополит Порфирије. Додуше, док су са загребачког Цвјетног трга православни вјерници слободно пратили богослужење, а у Сарајеву се несметано вијориле заставе српске цркве, на Цетиње су митрополит и патријарх морали доћи хеликоптером и уз панцир бити спроведени до самог манастира. Истовремено, на Цетињу су протестовали људи који су хтјели да спријече СПЦ да у свом објекту изврши поменути вјерски обред. Ти демонстранти бесомучно су псовали српску мајку, каменицама гађали полицију, данима правили нереде, палили гуме, спречавали долазак вјерника и свештенства, дословно позивали на паљење манастира, убијање људи и сл. О свему томе свједоче десетине видео снимака који се могу погледати на интернету, али не и на утицајној и за догађаје у ЦГ нарочито заинтересованој Ал Џазири. Наиме, и поред свима очигледног насиља хулигана, али и апела страних амбасада у ЦГ да се вјерска права и слободе морају поштовати, Ал Џазира данима креира читав један конструкт полуинформација, дезинформација и неистина. Но, да видимо на који начин ова медијска кућа, у очигледно брижљиво планираној акцији, од изгредника прави жртве а од оних којима су ускраћена основна права – изгреднике. Новинарско извјештавање Из Црне Горе обично се јавља Милица Мариновић (или Иван Павковић), која релативно коректно извјештава о догађајима. Међутим, док новинари на терену углавном само препричавају шта се из сата у сат догодило, кључне ствари остају нејасне (поготово гледаоцима у Региону). Наиме, новинари никако да кажу да свештенство и вјерници СПЦ (који се национално изјашњавају и као Срби и као Црногорци) долазе у објекат који је имовина СПЦ, док им цетињски демонстранти то желе онемогућити. И док се стално говори о немирима и изгредима, не потцртава се да немире и сукобе нити једног јединог тренутка не чини нико са стране вјерника и свештенства СПЦ, већ само и једино цетињска руља, у сукобу са полицијом своје земље. И поред стидљивих али ипак хвале вриједних објашњења Милице Мариновић, великом броју гледалаца из Региона остаје нејасно шта је то СПЦ, а шта невладина организација која се прозвала „Црногорском православном црквом”. Док је упућенима познато да је једина православна црква у Црној Гори Српска православна црква, то се из извјештавања Ал Џазире не може сазнати, осим што се извјештачи каткад уморе од понављања СПЦ, па нехотично (а несвјесно исправно) за СПЦ кажу само – Црква. Но, новинар је у два наврата апострофирао да су пред храмом само „српске заставе”. Опет несвјесно – био је у праву. Свака застава Црне Горе застава је, ваљда, свих њених грађана, па и Срба. Новинарских грешака било је и на другим мјестима, попут податка да се устоличење обавља у „манастиру Светог Петра Цетињског”, иако је Цетињски манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице, а не Светом Петру Цетињском. Но, само извјештавање новинара Ал Џазире, и поред побројаних пропуста, и не би било толико проблематично и могло би се пропустити кроз сито (додуше, доста ријетко) новинарског објективизма, да, авај, фестивал мржње према СПЦ на овој телевизији тек не наступа. "Гости-експерти" Ал Џазирина машинерија на сљедећем ступњу функционише овако: Ми тобоже објективно извјештавамо, али ће „стручњаци-експерти” почети рафалну паљбу против СПЦ, будући да нико од гледалаца неће схватити да смо заправо ми ти вршимо селекцију оних који ће говорити у нашем информативном програму. Новинарско питање из Ал Џазириног студија: „Зашто СПЦ жели да се устоличење одржи БАШ на Цетињу?” редовна је увертира у офанзиву „гостију-стручњака” на СПЦ. Златко Вујовић/фото:ЦЕМИ Огроман медијски простор (у временским распонима од 10 до 15 минута) у вијестима Ал Џазире добија Златко Вујовић, којег професура на Подгоричком факултету политичких наука ваљда препоручује за објективног говорника који ће се водити академским узусима. Међутим, професор Вујовић у сваком од својих наступа, а било их је више, износи низ неистина. Наравно, новинарка у студију Ал Џазире или не умије, или не смије да реагује на све те нетачности, или пак ни сама не зна да је о нетачностима ријеч. Професор Вујовић о полицијској реакцији на Цетињу говори као о „најбруталнијој примјени силе у историји Црне Горе”, ваљда заборављајући силне државне употребе силе кроз историју ове земље. Да не причамо о томе да се он упорно износи неистине попут оне у вези са историјом и садашњицом православне цркве, говорећи о тобожњем „укидању Црногорске цркве”, аутокефалији православне цркве у Јапану и изгледима да ће Васељенска патријаршија преузети јурисдикцију над ЦГ. Наравно, маговима Ал Џазириног система не пада на памет да позову некога од образованих историчара и теолога како би се о овој теми добиле тачне информације. Професор даље критикује и то што патријарх у свом говору не помиње „црногорски народ”, не наводећи да патријарх ниједном ријечју није поменуо ни српски народ. Са истом ријешеношћу тврди и то да митрополит Јоаникије „није прихваћен од огромног броја вјерника у ЦГ”, ваљда губећи из вида однос демонстраната са Цетиња и вјерника пред храмом у Подгорици. Да не говоримо о томе да су за овог професора свему криви Вучић, Кривокапић, демократе и Дритан Абазовић, док су у аналитичарски бритком суду овог академског радника лик и дјело Мила Ђукановића увијек на пијадесталу и националних и грађанских вриједности, што је на Ал Џазири већ постало опште мјесто. Коментари грађана Фестивал мржње према Српској православној цркви, осим стручњака Вујовићевог типа, допуњују и коментари грађана, и то готово увијек демонстраната са Цетиња. Камера Ал Џазире обично их приказује у дефанзиви, када, онемогућени сузавцима и полицијским барикадама, бјеже са својих „положаја”. Изјаве које дају углавном врцају од историјских нетачности у чију се сулудост може увјерити свако ко посјети неки од цетињских музеја. Међутим, право је питање која то (не)видљива рука у Ал Џазири креира овај вишедневни наратив мржње против Српске православне цркве, будући да се он, осим у избору „гостију-стручњака”, огледа управо у интервјуисању демонстраната, тј. у извлачењу њихових хушкачких, србомрзачких и нетачних изјава за наслове прилога. О поруци патријарха, пуној ријечи помирења и братске слоге, на Ал Џазирином сервису никакве озбиљне анализе. Занимљиво је да волшебни креатор ове машинерије каткад иде и корак даље од својих острашћених „гостију-стручњака”. Иако је, рецимо, говор горепоменутог Вујовића о Порфирију имао и доста толерантних дијелова, наслов прилога истиче само за оно што је, барем у уму Ал Џазириног наративисте, проблематично и за подгријавање сукоба податно („Порфирије у свом говору није споменуо Црногорце''). Мишљења Четврти, вјероватно и најмалигнији аспект ове машинерије јесте рубрика Ал Џазириног портала, смјехотворног назива: „Мишљења”. Посриједи је профилисан круг аутора који се уредно понављају годинама и чији је свјетоназор врло унисон, без икакве идеје о сучељавању мишљења и полифонији становишта. Но, то су ипак „само” мишљења, чиме Ал Џазира себи опет обезбјеђује статус ''објективног медија'', додуше, само у очима оних који су такву подвалу спремни, вољни или на различите начине приморани прихватити. Ипак, агресивношћу, призивањем крвопролића и нерафинисаном мржњом према једној вјерској заједници (СПЦ), аутори Мишљења ових дана надмашили су сва ранија „достигнућа” ове рубрике. Не треба понављати да се у сваком од ових текстова одриче право СПЦ да на својој имовини обави вјерски обред, да се, под кринком грађанистичке бриге, величају хулигани а оптужују десетине хиљада црногорских грађана који само желе слободу обављања својих вјерских потреба у објектима своје вјерске заједнице. Сувишно је и помињати да нити једног јединог гласа са друге стране на Ал Џазириним „Мишљењима” нећете чути. Овом приликом наводимо неке од аутора и наслова: Давор Гњенеро, „Клерикални десант на Цетиње”; Андреј Николаидис, „Устоличење ће се обавити преко проливене крви, за све је одговоран Вучић”; Ненад Чанак, „Без озбиљног насиља неће бити могуће устоличење”. Посебно је трагикомичан и карикатуралан наслов текста Томислава Марковића: „Медијско призивање крви и насиља на Цетињу”, који, „критикујући” друге, опет несвјесно, најбоље описује управо саму Ал Џазиру. За крај се питамо једно: Чему тако агресивна офанзива ове медијске куће на СПЦ у ЦГ? Онима који баштине мржњу према СПЦ, ови прилози нису ни били потребни, осим можда да их у мржњи утврде. Регионални псеудолиберали имају редовне теме, рубрике и хонораре, и без устоличења. Опскурни цетињски хулигани, удаљени од сваке актуелне и историјске истине, тек не конзумирају медијске садржаје ове медијске куће, као ни било шта друго што се треба прочитати или за шта треба одвојити више од 5 минута пажње. Широким пак масама црногорских грађана који су у Подгорици били са својим митрополитом и својим патријархом Ал Џазира вјероватно није ни на крају листе телевизијских канала. Јер, зашто би се, усред онолике радости и среће, праведници обазирали на пролазне мануфактуре зла? Борјан Митровић: Ал Џазира свијет усмјерене свијести: Ал лажирање и ал режирање (etos.press)
  2. Празник Цвијети је крсна слава школе вјеронауке из Бара. Пошто због пандемије вируса и мјера које су на снази, нису били у прилици да прославе у Храму и на окупу, они су се окупили путем видео спота и послали радосну празничну поруку љубави и заједништва свима. Осана! Благословен Који долази у име Господње! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. – Ако Ђукановић мисли да може отимати, а истовремено жељети да уђе у ЕУ, он не разумије шта је то политика – рекао је Пилсел за сарајевску Фејс телевизију. Према његовим ријечима, то је „Ђукановићева глупост“, ако Црногорци желе да направе своју цркву нека то учине, али не на имовини СПЦ. Пилсел је подсјетио да је недавно црногорски премијер Душко Марковић боравио у посјети Ватикану, гдје се сусрео са поглаваром Римокатоличке цркве, након чега је најави посјету папе Фрање Црној Гори. – То је идиотизам Ђукановића који не разумије шта је савремени свијет, шта је Црква, а шта држава – рекао је Пилсел. Он је додао да су папа Фрањо и цариградски патријарх Вартоломеј велики пријатељи, као и да се цариградски патријарх изјаснио против аутокефлности црногорске православне цркве, која је „дефакто невладина организација“. – Не разумије да не можеш отићи папи да га позовеш у Црну Гору, а да истовремено шутираш Цркву – додао је Пилсел. ИЗВОР: ИН4С
  4. И синоћњи молитвени ход за одбрану светиња, вјере и слободе, сабрао је више хиљада Подгоричана који су и синоћ јасно и гласно подигли свој глас против неуставног и дискриминаторног закона, поручујући да ће своју Цркву и достојанство бранити и у протестима истрајати све до повлачења овог по много чему спорног закона. Након одслуженог молебна у Саборном храму Христовог Васкрсења, литију свештенства и вјерног народа улицама Подгорице предводио је архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац са КиМ, архијерејски замјеник Епископа рашко-призренског г. Теодосија, са дечанским монасима. По повратку испред Саборног храма отац Иларион је обраћајући се окупљенима, пренио благослове владике Теодосија, свештенства, монаштва, вјерног народа КиМ и Светога краља Стефана Дечанског, чија се молитва, како је рекао, спаја заједно са молитвама Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињскога, са молитвама Светога Саве и свих светих који предвођени Мајком Божијом, воде ову литију у вјечну славу: „Зато вам хвала што сте ме удостојили да се прикључим вашој литији која води у небески Јерусалим, а слика небеског Јерусалима јесте овај храм, један од најљепших у хришћанском свијету данас. Ова Црква је косовска Црква која није саздана само од камена, већ од чисте свиле и скерлета. То је она Црква гдје се причешћује војска Лазарева која се спрема за вјечни живот.“ Даље је истакао да ову Цркву чине вјера, жртва и љубав светога Митрополита Амфилохија који заједно са осталим владикама у Црној Гори: Јоаникијем, Атанасијем, Димитријем, Методијем и умировљеним Атанасијем, чини чудо обновљења: „Ова Црква је саздана од те танане вјере, од чисте свиле и скерлета, гдје се сабирамо не би ли се причестили вјечним животом. Ова литија свједочи вјечну божанску правду“, казао је са видном емоцијом архимандрит Иларион. Нагласио је да се радује што види да сабрани својим достојанством, љепотом која се збива данима, свједоче вјечни смисао у борби против бесмисла које напада све без обзира да ли се налазе у Подгорици, Приштини, Београду, Дечанима….. „Са свих страна силе бесмисла, безумља, безпоретка, ругла, нападају на љепоту творевине Божије, а Црква Божија, Црква православна чува, како говори Достојевски, неокрњени лик Христов. А тај лик Христов се види у свим овим лицима која су сабрана у име Његово, лицима оних који граде и чине Цркву Божију.“ Позвао је све да будемо Христове слуге, Његовог вјечног смисла, и да се боримо против бесмисла онако како је Он то чинио, молитвом и праштањем: „И ми тако као Христос треба да се молимо за оне који данас не знају шта чине, који су се одрекли Пута и изабрали беспуће. Да се молимо за њих да не би срамота остала на њима и онима који долазе послије њих. Нека би благослов побједе Христовог васкрсења послије Његовог распећа, побиједио и овдје.“ Поручио је да Он већ побјеђује, јер су литије већ побиједиле зато што је љепота јача од ругла и она ће спасити свијет и већ га спасава. Подсјетивши на стихове домовина се брани лепотом и лепим васпитањем, отац Иларион је истакао да је ово лепо васпитање најпотресније свједочанство наслијеђа који су Црногорци сачували до дана данашњег: „Чувајте то чојство, чувајте љепоту и племенитост којом су одисали наши стари, и то су вам, као што видим, пренијели. Нека би они били стално пред нама и нека би ова литија објединила све оне који желе да буду људи“, бесједио је игуман манастира Драганац, и позвао све да се сјетимо ријечи Светога Патријарха Павла и да без обзира на то што смо Срби, Црногорци, Американци, Руси… прије свега будемо људи. Призивајући Божији благослов Божији на сабрани народ испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац са КиМ, је пожелио да сви овом литијом уђу кроз двери небеског Јерусалима. На крају молитвеног сабрања протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у недјељу, на Богојављење, служити Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења у 8 часова, а у 10:30 часова ће предводити литију до Немањиног града, гдје ће бити одржано традиционално пливање за Часни крст, а потом саборно крштење. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Велики хришћански празник Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина, саборно и молитвено је прослављен у острошкој светињи, у суботу 21.септембра 2019. љета Господњег. Светом литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Милош Цицмил берански парох, а саслуживали су му протојереј Душко Дринић из Прњавора и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Прије причешћивања вјерних, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о. Сергије, који је подсјетио да је Пресвета Богородица својим дјелима и својим животом рекла више од свих светих. – Данас на овај велики празник славимо дан рођења Пресвете Богородице, чији су живот и служба Богу живоме надвисили чак и бестјелесне небеске силе – рекао је о. Сергије. Он је подсјетио да је Пресвета Дјева једина у свим временима и у вјечности, која је у себе смјестила Господа нашег Исуса Христа. – Без Пресвете Дјеве овај свијет и сва времена били би у очају, страшном простору. Јер, Она је родила Христа Спаситеља нашег, преко Ње се оваплотио Господ наш Исус Христос који је узео људску природу и постао Богочовјек, да би нама људима дао могућност да и ми обожимо свој живот и да по благодати Његовој и Његовим енергијама, постанемо сједињени с Њим – казао је о. Сергије. Свети отац наш Василије је исто човјек, као што је и Света Богородица, казао је о. Сергије. – Видите до којих висина је Господ подигао Њу, која је дала свој живот у службу Богу и кључне ријечи њене су ”Ево слушкиње Твоје, нека ми буде по ријечи Твојој”. Она тако одговара арханђелу који јој јавља благу вијест да ће родити Господа нашег, Спаситеља, Сина и од тих ријечи ми треба да се учимо. Ове ријечи су сва наука и оно што треба да знамо – закључио је о. Сергије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог пророка Самуила са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је и Самуило, последњи пророк из Старог завјета, као и Јован Крститељ после њега – рођен од нероткиње. Звучни запис беседе „На молитве његове мајке и напаје њеног срца Бог јој је послао утјеху и радост, али не само њој него је послао живога свједока свога и истине своје овдје на земљу – Светога Самуила“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Самуило остао да свједочи долазак Бога у овај свијет и да буде благослов за изабрани Божји народ. „А у исто вријеме, да по Божјем знамењу, благослови првога цара изабранога Божјега народа Саула. А онда, послије њега, такође, пошто је и Саул скренуо са пута Божјега, пошто га је одбацио Господ, онда је изабрао Давида, оно дијете Божје које је у Витлејему чувало стада, па га је удостојио Бог да буде у оној пећини и да га спасе сила Божја од змије отровнице“, казао је он. Рекао је да су дивни Божји пророци и прије и послије Самуила. „Сви су они посвједочили истину Божју. Међу њима пророк Самуило заиста заузима једно изузетно мјесто. Заиста је он онај слуга испуњен огњем и вјере и богољубља и ббратољубља. И као такав остао је свједок Христов до наших времена, свједок да сви они који иду путем Божјим, и који ходе за Господом и испуњавају Његов закон задобијају благослов Божји. А оне који су имали благослов, али су га погазили, Господ одбацује као што је одбацио Саула и многе Сауле до наших времена“, закључио је Митрополит Амфилохије. На данашњој Литургији Митрополиту Амфилохију је саслуживало свештенство из Боке, из архијерејских протопрезвитеријата: бококоторског, будванског и херцегновског. Након Литургије Владика је са свештенством ових протопрезвитеријата одржао састанак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. На почетку емисије отац Јефтимије говорио је о смислу празника Силаска Светог Духа на апостоле-рођендану Цркве Христове. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Он је рекао да Дух Свети, који је на данашњи празник сишао на апостоле у виду огњених језика, освећује све и оживотворана читав свијет, чистећи наша срца и пунећи их љубављу према Богу и ближњима. Отац Јефтимије је одговарао и на питање наших слушалаца о томе шта је савјест и зашто нас она мучи нарочито после смрти особе коју смо повриједили, колики је гријех абортус, о молитви, исповијести и другим питањима наше вјере на која је Пивски игуман одговарао из свог богатог опитног искуства, зато топло препоручујемо за слушање духовне поуке оца Јефтимија (Шкулетића). Извор: Радио Светигора
  8. Са мати Јеленом игуманијом манастира Ћелија Пиперска разговарали смо о монаштву, обнови наше Митрополије, Светињи на чијем је челу, и духовним поукама оца Лазара. Може се рећи да је са доласком нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, и светогорског монаха Архимандрита Лазара (Аџића), крај двадесетог и почетак двадесет првог вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  9. Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Протојереј Предраг Шћепановић поручио је вечерас са Молебана за Косово и Метохију у подгоричком Саборном храму да овај свијет има томахавке и разорно оружје а ми имамо пост и молитву. Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала:
  12. У једном од бројних разговора за медије, Паоло Сорентино каже да не воли модерну умјетност јер емоције ставља у други план. Претендује да окупира конзументов мозак, а умјетност о којој мораш да размишљаш за њега није умјетност. Зато питање да ли вјерује у Бога, које се редитељу планетарно популарне серије Млади папа, често поставља, постаје поптпуно ирелевантно. Каже да не вјерује, али да не може да објасни зашто га та питања окупирају и да истинску културу види искључиво у религији. Иако, „не вјерује“. Управо то што не може да објасни, а прогони га, умјетник има срећу, неко би вјероватно рекао и проклетсво, да може да прикаже. Он отјелотворује окупираност (у коју вјерује или не), и разголићује темеље своје створене природе из којих извире Истина, ни не питајући га. Он, у стваралачкој екстази, како би то назвао Берђајев, постаје проводник божанског што ни мало не умањује његову улогу, нити му одузима значај. Тај проводник указује на његову генијалност која је, опет Берђајев, други религизони пут, по вриједности једнак и једнако достојан путу светости. И то само из једног разлога, јер искушава патњу и трагедију. Фасциниран Ватиканом и личношћу папе у бијелом, кога је, како каже, као мали, замишљао како скија кроз мрачне ходнике Ватикана, Сорентино гради једну савршено изнијансирану фиктивну причу о тајанственом младом и скандалозно интригантном поглавару Римокатоличке цркве. Нема релизма у серији. Реализам у филмској индустрији, према Сорентину, води искључиво ка ријалити стварности, а има ли шта удаљеније од Истине?! Његов главни јунак кипи од умјетничког набоја, од саме уводне шпице у којој папа, и сам умјетничко дјело, пролази поред изабраних дјела великих мајстора ноншалатно намигујући док прати комету која, упечатљивом симболичношћу, обара неког од његових претходника. Он оставља без даха, најчешће у бијелом, у сценама барокног освјетљења, окружен црнилом и скарлетом своје курије. Чак и ако вас питања коју умјетник кроз серију, вјерно сљедујући своју окупираност, поставља, ни најмање не интересују, тешко је не остати прикован уз фотељу, задивљен сценом и фотографијом. Бог се, кроз вијекове, прослављао љепотом која замрзнута иза зидина Ватикана и нема никакву другу функцију до прослављања. Пребацујући је из храмова, музеја и ватиканских фундуса, на филмску траку Паоло Сорентино управо то и чини. Ако љепота има силу и моћ која ће спасити свијет, сасвим је сигурно да она може да дјелује и у супротном правцу. Да има оштрицу. У серији Млади папа, она сјече опитом који је увијек моћнији од филозофије и у стању је или да нас натјера да издамо све идеологије за које смо мислили да смо у стању да умремо или да нас у тој спремности на смрт додатно утврди. Врло спонтано преносећи трагедију коју искушава, редитељ нас води до историјских посрнућа цркве, али на начин да нисмо сигурни да он као умјетник уопште слути која ће врата све отворити. Наравно, неке слике и алузије су очигледне. Контроверзе око харитативне дјелатности Римокатиличке цркве у земљама трећег свијета, или проблеми у Латинској Америци. Али, иако их ставља под лупу, редитељ им даје рјешење у врлини кроз чврст и непоколебљив став истовремено крхког, тврдоглавог, сујетног и једном рјечју необјашњивог папе. И само име које му додјељује, такође указује на тајанственост и конторверзу. Он је својеглав, и промишљено и провокативно именом бира да буде насљедник папе за кога се не може засигурно устврдити да ли је био светац или злочинац. И то је оно на чему инсистира. На тајни. На ономе што се не види и не може се поуздано утврдити. Папа користи свој положај, хвата све конце које може да ухвати, али никада поуздано нисте сигурни, посматрајући га, да ли су ствари у које је тако сигуран посљедица дјеловања његових доушника или његових надприродних дарова. Он све зна, сигуран је у своје потезе и не прави компромисе са недостојним, тј. са свијетом. Пред бескомпромисношћу, могли бисмо рећи, падају маске, али дешава се и више од тога, освјетљава се мрак меланхоличних „стубова“ цркве. Оно што крију бљештаве одежде, испливава из рембрантовског сумрака генијалне фотографије у режији Паола Сорентина. Паоло Сорентино Недокучивост папе као израз побуне против свјесно потиснутог мистицизма без кога црква губи своје истинско биће и претвара се у административни апарат задовољења масовних „религиозних“ потреба, неопходна је да не би, како се то у једној врло упечатљивој сцени смрти једног од кардинала наглашава, и сама црква умрла од старости. Јер старост није, како се олако схвата, чврсти конзервативизам и слијепо сљедовање наученим формама. Већ управо супротно – старост је попуштање пред баналношћу, раслабљене кочнице на стрмоглавом путу ка ничему. Старост се препушта, а младост процјењује, своју снагу усмјерава на разликовање духова и удахњујући чврстину у оронуло тијело сљедује Предању. Ватикан симболички претставља границе цркве, њеног апарата, а истовремено и врт спасења и затвор оних који су своје животе посветили Богу. Врло често се у серији међу личностима поставља питање призива, мотивације и одлуке да се живот одреди црквеношћу. Само то питање јесте једна од мисли водиља читаве серије. Зашто неко одлучи да се изолује од свијета, да ли су мирис тамјана, свила, тишина и примрак заиста привлачнији од, како кардинал Дисолијер у једном моменту каже, смрада живота који му је дражи од свега тога. И одговор који долази са већине страна јесте или страх или немогућност избора (поново из страха) који би се можда могли и схватити као предодређеност. Само један јунак, оштећени, дубоко рањени, и такође уплашени, каринал Гутијерез, јасно говори о божанском призиву на чему му и сам папа завиди. Јер ако постоји сјећање на призив требало би да значи да је црва сумње, тог најјезивијег демона у животу сваког вјерујућег човјека, лако умртвити. Горд, нарцисоидан, меланхоличан, папа је истовремено магнетски привлачан. Он је ироничан (иронија је чест душевни аналгетик), надумствено мудар и осјећајан за бол. Али свијет га не интересује, не подноси одушевљене масе, са продорним плавим очима, савршеног тијела које одржава вјежбањем, он не дозвољава да буде виђен и обожаван. Видиљивост, за њега, не претставља доказ присуства. И Бог је невидиљив. Све личности које окружују папу (ако изузмемо лијепу претставницу за односе са јавношћу која, унаточ томе што је образована на Харварду и својом појавом указује на одређени секуларизам, не крије своје одушевљење папом) су затвореници. Најлакше би било прогласити их затвореницима цркве, свог животног избора или страха, који углавном ни не крију исповедајући једни другима немоћ пред спољашњим свијетом, али затвор коме припадају и из кога не иступају је првенствено њихова прошлост. Ропство личној, несазрелој и непрерађеној прошлости се крије иза привидног ропства у односу према Богу и његовим заповијестима. И сам папа је роб одбачености од родитеља, вјечито повријеђено дијете које одбија да одрасте и чија строгост се често граничи са најобичнијим инаћењем. Међутим, да ли је та, назовимо је „незрелост“, толико лоша? Не позива ли нас Христос да будемо као дјеца? Не подразумева ли то и инаћење, и дурење, и тврдоглавост, али истовремено и моћ одушевљавања, радости и истинске чисте, ничим испрљане љубави? А самим тим и вјере. Зрелост ка којој непрестано претендујемо може нас учинити савршено моралним или религиозним, али дијете које смо под маском зрелости успјели да сачувамо једино нас може одржати у истинској вјери. Од прве до десете епизоде, папа доживљава трансформацију, омекшава кроз страдање, губитак најближих пријатеља, и прије свега због сопствених грешака (због трагедије коју је изазвао ригидношћу), пролази кроз својеврсну метаноју, али остаје досљедан својој самоћи, напуштености и сумњи у којој је једино близак са Богом. Сљедствено традицији западног мистицизма, која Паолу Сорентину дефинитивно није у потпуности страна, управо то ужасно, готово неносиво бреме богоостављености (тамна ноћ душе, код Св. Јована од Крста) заправо значи да је Бог баш ту негдје врло близу. Серија Mлади папа је игра једног генијалног умјетника који на почетку свог литерарног првенца, романа Сви су у праву, након што на неколико страна кроз уста главног јунака наводи шта све не воли тјерајући нас да (смијући се при томе) помислимо да тај човјек не воли баш ништа, каже да ипак постоји нешто чему је наклоњен. Воли нијансе. И управо ту љубав је савршено осликао у свом остварењу о младом црквеном поглавару, јер без осјећаја за нијансе не само што није могуће приказати било ког (вјерујућег) човјека, већ ни доброту. И она се крије у нијансама, заједно са маштом и игром, захваљујући којима Паоло Сорентино својим јединственим сензибилитетом гради један велелепни филмски хришћански храм, и то на слабостима цркве које не крије, јер се моћ Љепоте тако кристално јасно уздиже изнад њих. Могла бих да цитирам прегршт реченица које су ме погодиле и приковале за ово умјетничко дјело, али завршићу текст са мишљу, изреченом кроз уста младог папе у разговору са једним од многих својих добрих кардинала: View full Странице
  13. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313
  14. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313 View full Странице
×
×
  • Креирај ново...