Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свих'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска
  2. Храм Преподобног Киријака Отшелника у селу Јошева и ове године свечано је обележио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника посавског протонамесника Слободана Илића и више епархијских свештенослужитеља. Дар монашког служења није свима дат, већ само онима који су изабрани. Посебан позив међу њима јесте служење отшелника, монаха који су Богу посвећени у осами. Они се моле пламеном молитвом за читав свет и захваљујући њиховој молитви опстаје свет, иако лежи у греху и немоћи, поучио је Владика Исихије о подвигу отшелништва коме је био предат Преподобни Киријак са Коринта, кога скоро петнаест векова прославља цео хришћански свет. Рођен у побожној породици (отац Јован, свештеник), као млад је био потпуно посвећен Христу. Чувши на Литургији речи Господа Христа:“Ко хоће за мном да иде…“, био је дубоко дотакнут и то га је одвело у Свету земљу, у јерусалимску пустињу. Читав свој живот провешће у манастирима великих учитеља подвижничког живота Светих Јевтимија и Харитона, а потом сам по благослову духовника, указао је Владика Исихије на неке појединости из живота великог Божјег угодника. То је за нас незамислив живот. Ту нема ни трунке угодности ни комфора. Он је све претворио у молитву и слављење Бога. Преподобни оци се повлаче из света, али не зато што им свет смета и што га не воле, већ из силне љубави која их гони да се моле за читав свет, као и борба против страсти у свом телу. Ми својим огрубелим погледом не бисмо могли да увидимо грех у њима, али они имају танану душу и сваку трунку нечистоте виде и дубоким покајањем и смиреноумљем не допуштају да се развија. И ми треба да се учимо на примерима светих људи, посебно људи који припадају црквама посвећеним неком од таквих монаха – казао је ваљевски архијереј у литургијској проповеди парохијанима Храма Преподобног Киријака у Јошеви. Понекад би требало да се повучемо из овог света – да угасимо телевизоре и компјутере. Да извадимо Свето писмо и читамо, размишљамо и молимо се Богу за себе и своје ближње, закључио је Епископ Исихије. На крају Литургије, он је заблагодарио надлежном пароху свештенику Слађану Филиповићу и свим учесницима сабрања, узмоливши Господа да сви на земљи будемо Његови ученици и прославимо Га попут Преподобног Киријака и свих светих. Овогодишњи домаћин славе био је Мирослав Рајковић, адвокат из Уба. Извор: Епархија ваљевска
  3. О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског г. Порфирија, служио је Свету архијерејску Литургију у Недељу шесту по Духовима, 01. августа 2021. године, у храму Св. Димитрија на Новом Београду. „У данашњем Јеванђељу Господ говори о томе да је узрок свих наших болести грех. А када то каже Он не мисли на узрочно-последичне односе у неком правном или моралистичком смислу“, рекао је Епископ Јеротеј у својој беседи истичући да Господ говори о „погрешном функционисању читавог човека. И то су греси и то су страсти.“ Данашња јеванђељска прича нам говори да се Господ вратио у свој град, Капернаум, и тамо је проповедао. У Марковом јеванђељу се о овом догађају говори мало детаљније рекао је Епископ Јеротеј наводећи да су приликом Христовог исцељења одузетог болног човека унели кроз кров куће. „Господ је болесном човеку рекао „Синко опраштају ти се греси твоји“, и на ове речи готово нико од присутних људи није обратио пажњу. Јер како видети грехе? Како знати шта су то греси?“, рекао је Епископ Јеротеј указујући да су само тадашњи писмозналци обратили пажњу на те речи. Кроз дијалог који је Господ водио са књижевницима приликом исцељења одузетог човека ми можемо видети да „када Господ чини неко чудо, то чудо има много димензија и много аспеката“, појаснио је Епископ Јеротеј истичући да су заправо „најболеснији, од свих тих људи који су били присутни, није био тај одузети човек, него ти писмознанци. Јер они су једини разумели те речи „Синко опраштају ти се греси твоји“. Односно они су то требали да разумеју, јер они су веома добро познавали Свето писмо. И не само да су га познавали него су били дужни да и друге уче“. Ти писмознанци требало је да знају шта је било са првим човеком Адамом, рекао је, између осталог, Епископ Јеротеј истичући да је „Адам изгнан из Раја управо зато што је учинио грех“. „Био му је читав свет додељен на управљање, а он је то све прокоцкао тиме што није хтео да послуша Бога. И тиме што је пречицом хтео да постане бог“, рекао је Епископ Јеротеј истичући да „Када је Бог изагнао Адама из Раја, он је изгубио бесмртност. Јер је у ствари ту бесмртност имао једино са Богом. И човек је почео да стари, јавиле су се болести и на крају је први човек Адам умро“. Зато су ти писмознанци требали да знају из Светог писма да је „грех узрок и старости и страдања и смрти“. Ми треба да схватимо да су „греси ти који су узрок свих наших страдања и патњи у овом животу“, закључио је Епископ Јеротеј истичући да „је човекољубиви Господ наш Исус Христос примио сва наша страдања, болести и на крају смрт да би на крају Васкрсао и да би обожена Његова људска природа села са десне стране Бога Оца". Из тог разлога ми, по речима Епископа Јеротеја „Треба да водимо рачуна, да се боримо против наших грехова и страсти, јер је то тај залог који носимо у живот вечни. Господ Исус Христос нам је подарио живот вечни, и не треба ничега да се бојимо, за нас за Хришћане који верујемо смрт више не постоји. Али треба да се бојимо грехова и страсти зато што нас они одвајају од Бога." Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог разлога овај недељни дан називамо Недељом свих Светих. Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У понедељак након недеље Свих светих, почиње Апостолски пост. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример сâмих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Еванђеља. О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих, као и о Апостолском посту, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  6. По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. Катихета Бранислав Илић: Диван је Бог у светима својим! Емисија о богослужбеним особеностима Недеље свих Светих и Апостолском посту О Недељи Свих Светих Свети Теофилакт Охридски: Беседа у недељу Свих Светих Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у недељу Свих Светих Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Недељу Свих Светих Ко су светитељи? Радио Беседа: Недеља Свих Светих Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - Недеља прва по Педесетници Света Црква сваки дан молитвено помиње свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све они који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар која је погодна за ново небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  8. http://pravlife.org/sites/default/files/field/image/1755_21497861_0ymi1lwjk.jpg Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса. По речима оца Александра Шмемана: „Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“) Са слободом можемо рећи да је Вазнесење Господње празник у коме бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. Христос је своје ученике усрдно у надахнуто поучавао о Царству Божјем од свог Васкрсења, па све до дана када се са јелеонске горе Вазнео на небо и сео са десне стране Оца. У нашем народу празник Вазнесења не називамо случајно Спасовдан. Име Спасовдан указује да је празником Вазнесења Господњег испуњено и употпуњено дело Спасења, све што је Господ имао у свом превечном плану, испуњено је овим великим Господњим празником. Празник Вазнесења Господњег није се одувек празновао у четрдесети дан по Пасхи, већ је педесетница као благословени период, била време савршавања богослужбених спомена великих празника. Неки Оци пак спомињу да је Вазнесење у једном периоду празновано заједно са празником силаска Светога Духа на Апостоле, али ово двоједино празновање није дуго потрајало, јер већ од Светог Јована Златоустог имамо прве омилије на празник Вазнесења као засебног празника. Ово засебно место прослављања Вазнесења у четрдесети дан по Пасхи довело је и до тога да Вазнесење добије своје претпразништво и попразништво. Место са кога се Господ наш вазнео на небо посебно је поштовано од самих почетака, а као што знамо уз црквене историје на том месту велелепни храм саградила је Света Царица Јелена, али тај храм је до темеља разорен од сарацена. Химнографија овог дивног празника има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким моментима уочавају се моменти туге апостола који су невесели због узласка Спаситељевог на небо. У данашњој служби Вазнесења сачувана је и једна стихира која сведочи о двоједином празновању Вазнесења и Педесетнице, а то је једна од стиховњих стихира на вечерњем. Као и остали велики Господњи празници, Вазнесење има своје посебне антифоне на Литургији, входни стих, као и причастен. На крају није сувишно споменути да се Вазнесење Господње са посебном пажњом и торжественим богослужењима прославља у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и као храмовна слава Вазнесенског храма у центру града. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године Првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  9. У свима књигама Новог Завета љубав је стављена изнад свих других врлина и заповести, као свеобухватна. Познате су речи апостола Павла о љубави: „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи, ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вијеру да и горе премијештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се; не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу; не радује се неправди, а радује се истини... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима". /I Кор. 13/. Никад лепша химна љубави није човечијим језиком изречена. Свети Владика Николај Велимировић Преузето из књиге Касијана-Стослов љубави, Беседа, Нови Сад, 1997. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. ”У времену постистине и свеопште релативизације свих вредности многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена”, казао је патријарх Порфирије у интервјуу за Вечерње новости. Преносимо интегрални текст интеврјуа објављеног 2. маја 2021. године, који је Његова Светост патријарх српски Порфирије дао новинару београдског дневног листа Вечерње новости, Радету Драговићу. Ваша светости, у беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте „свесни какво је место на коме сте се нашли“. Које задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и вама лично? Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“ Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“ Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој, почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене. У делу јавности, махом опозиционе оријентације, претходних месеци често се чуло да је власт лобирала за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се „Вучић лавовски бори за Косово“. Како оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за КиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву? Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Косово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи. Желим да подсетим да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, „Косово грдно судилиште“ на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено, пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин разреше. Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале? Прве литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека. Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини. Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити. Чека ме да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: „Душа људска јесте бесамртна“. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих. Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи – Света столица није признала једнострану независност Косова, процес канонизације кардинала Степинца папа је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Фрањом? До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истовремено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан. Велики одјек добила је ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ? Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити pro et contra. Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку, имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава, али обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису биле нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати. Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи. Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, али и успостави дух мира и поверења са световним властима? Не само да верујем, него сам сигуран. Прво, наша Црква нема ништа против слободног националног изјашњавања – она је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу, сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна. Свети синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа? Питање брака и истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и начину њеног функционисања, која је, на првим страницама Светог писма, описана речима: „Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело“. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона. У времену постистине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена. У првим јавним иступима по избору за поглавара СПЦ нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности „учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице“! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити? Шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити – да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих „оштрица“ које сада, нажалост, владају нашом стварношћу? Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као „раскивање мачева на раонике“, претварања „оружја смрти у оруђа живота“. Такво „откупљивање времена“, које је, како је то назвао апостол Павле, дар Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је и једини начин на који Црква негује успомену на страдале Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за polis и све што је у хришћанском смислу добро и лепо. Међутим, понекад је само интервенцијом више могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт. Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх, а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божјег. То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима, то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Када би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо „сви одговорни за све“, а апостол Павле да „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“. Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини? Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору трећег светског рата, док други, попут папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света. Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише Мени је ово папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“ Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати? Мислим да хришћанство не треба да стоји насупрот свету, него да у околностима које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос. Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да су у нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли који исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Александра Кавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике. Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Како видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, насупрот које стоје огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве? Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења, Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божје творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, јесте увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божје творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске патријаршије патријарх Димитрије, да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке цркве увео папа Фрања. Хришћанске цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо. Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи „ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак“ бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска? Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу, наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство. После упокојења митрополита Амфилохија и вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре – на Цетињу и у Загребу? Када очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу? Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог архијерејског сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  11. Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). – Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? – Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18. 5. 2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. – На саветовању у Аману, 2020. год, било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? – Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год, у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. – У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? – У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год, Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. – Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? – У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. – Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? – Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. – Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? – Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње… Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. – Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? – Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г, препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г, уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. – Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? – Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. – Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? – Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. – На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? – Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман… руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма
  12. Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). - Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? - Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. - На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? - Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. - У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? - У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. - Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? - У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. - Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? - Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. - Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? - Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње... Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. - Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? - Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. - Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? - Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. - Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? - Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. - На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? - Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма Линкови: Телеграм
  13. Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). - Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? - Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. - На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? - Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. - У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? - У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. - Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? - У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. - Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? - Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. - Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? - Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње... Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. - Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? - Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. - Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? - Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. - Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? - Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. - На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? - Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма Линкови: Телеграм View full Странице
  14. “Краљ Милутин је за осликавање позвао вероватно највеће сликаре епохе. Предводио их је Михајло Астрапа из Солунске породице. Угледни сликар који је радио вероватно и за византијске владаре. Радили су и на Светој Гори”, истиче професор Марковић. Средњовековни владари из лозе Немањића своме народу и отечеству даривали су монументалне задужбине у којима и данас православци величају живот. Подно Радочеле, надомак Ушћа, задивљује лепотом архитектуре и сликарства Манастир Студеница. Задужбина Немањића коју народ назива мајком свих цркава, блиста у дану Светог Стефана кога је величала и династија која је Србијом столовала два века. Професор др Миодраг Марковић, историчар уметности каже да све што је сачувано у Студеници репрезентује да је српска средина још од времена Стефана Немање била отворена према најзанчајнијим уметничким токовима у тадашње време у Европи. Манастир Студеница подигнут је у рашком стилу и осликан православним живописом византијског стила, преноси РТС. У студеничком комплексу лепотом задивљује и мала црква, познатија као Краљева. Подигао је краљ Милутин, праунук Стефана Немање, оснивача династије Немањића. “Краљ Милутин је за осликавање позвао вероватно највеће сликаре епохе. Предводио их је Михајло Астрапа из Солунске породице. Угледни сликар који је радио вероватно и за византијске владаре. Радили су и на Светој Гори”, истиче професор Марковић. Монах Силуан, сабрат Манастра Студенице каже да се у цркви налази и ктиторска композиција краљева са принцезом Симонодом, фреске Светог Симеона и Светог Саве. “То су једне од најлепших фресака. Ми смо народ са дубоким коренима. Колико су нас Немањићи задужили, требамо да будемо поносни”, поручује монах. У цркви светитеља Јоакима и Ане осликан је живопис са празничним сценама Христовог Рођења. Молитве верујућих су нада нових рађања. Извор: Ин4с
  15. Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот. Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“ О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха. Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2). Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи. Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе. Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4). Игуман Петар (Драгојловић) Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и...
  16. Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот. Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“ О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха. Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2). Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи. Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе. Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4). Игуман Петар (Драгојловић) Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како...
  17. Дана 27. децембра 2020. на празник Материца и недељу Праотаца, Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), игумана рачанског Германа (Авакумовића), протођакона Александра Грујовића, ђакона Стефана Милошевског и новорукоположеног јерођакона Јулијана. Данас је литургијски догађај увеличала и благодат призива Светог Духа на новорукоположеног јерођакона Јулијана, сабрата Манастира Раче. Иако у тешким данима за све нас, Црква и даље добија нове жетеоце на њиви Господњој, радујући се тиме светлом и неисказаном дану Господњем, дану Васкрсења, дану који нас избавља и даје снаге да превазиђемо све препреке и недаће овога света. Након прочитаног јеванђелског зачала које говори о бремену богатства (Лука 18, 18-27) и призива Светог Духа на новог ђакона Свете Цркве Божије, Владика Јустин обратио се верном народу речима утехе и помоћи у времену које нас је задесило. Епископ је говорио о марљивости и огромној заслузи медицинских радника који помажу свима нама, ма какви год ми били они су увек ту за нас. По речима Владике, лекари се труде око пацијената и често кажу „колико је до мене толико сам урадио, остало је у Божијим рукама“. То потврђује чињеницу да човек науку може да изучи али да ипак све остаје на Божијој вољи, јер и сами видимо да је човек немоћан пред силама природе. Поука јесте да уз лечење треба да се и молимо Дародавцу свих добара и тако ћемо најбоље учинити за нас и наше најмилије. Нека Господ Бог и оне који знају и оне који не знају, оне који се плаше и они који се не плаше, и даље чува и крили благодаћу у све векове и сву вечност. Амин. Извор: Епархија жичка
  18. “Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година. “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић. Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију. На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице. “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић. Извор: Радио Светигора
  19. Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника. Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Камариариса и Харалампоса Хораитиса. У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија. „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“. Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“. Извор: Хиландар
  20. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Животни пут свих хришћана је хођење за Христом на голготу и саваскрсавање са Њим! У недељу 12. по Педесетници, 17/30. августа 2020. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог мученика Мирона, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у Ветернику предстојао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитери Борислав Милић и Предраг Билић, протонамесници Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и презвитер Лазар Мајсторовић. Својим ангелским служењем благољепију сабрања допринео је ђакон ветерничког храма Мирослав Стојановић. После прочитаних светописамских чтенија, речима надахнуте омилије сабране је поучио прота Миливој, тумачећи еванђелску перикопу о бремену богатства. По новозаветној димензији, сваки онај који се апсолутно посвети Господу Богу, зна се куда иде са Њим – иде са Њим на голготу, јер и Господ Христос је проповедајући своју науку отишао после тога на голготу, на крсно страдање, и то је пут којим сваки хришћанин иде, истакао је прота. Хришћани се управо у Причешћу и кроз Причешће лече од свих болести, од свих зараза, јер је Причешће Лек бесмртности који је потребан овоме свету и човеку, закључио је прота Миливој, осврнувши се на доскорашње нападе на Цркву. Уведени у дужност нови свештенослужитељи – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Жабаљ – У недељу 12. по Педесетници, 30. августа 2020. лета Господњег, и молитвеног празновања Светих мученика Мирона и Патрокла, у храму Светога Николаја у Жабљу...
  21. По типику који се држи у манастиру Хиландару, данас се прославља Сабор хиландарских Светих. Службу Сабору Светих и Преподобних Отаца у Хиландару просијавших, саставио је прота Мирко Р. Павловић 11/24. фебруара 1972. Поред овог празника, особеност хиландарских празника је и нарочито састављена служба за други дан Ваведења када се у овој светогорској обитељи празнују Преподобни Симеон и Свети Сава, заједно. Извор: Носталгија
  22. Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...