Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеномученика'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Игњатије, Богоносац, (Цркви) благословеној благодаћу Бога Оца у Христу Исусу Спаситељу нашем, у коме поздрављам Цркву која је у Магнезији близу Меандра, и желим (јој) у Богу Оцу и у Исусу Христу много радости. 1. (1) Дознавши за веома добро устројство (врло складан поредак) ваше по Богу љубави, и радујући се (томе), одлучих да вам у вери Исуса Христа упутим реч. (2) Јер удостојивши се богодостојног имена, у ношењу ових окова, прослављам Цркве (кроз које пролазим), којима желим сједињење са телом и духом Исуса Христа, који је наш свагдашњи Живот, (сједињење) вере и љубави, од које нема ништа боље, и што је најглавније – (сједињење) са Исусом и Оцем (Јн. 17,21); у чему, ако издржимо сваки утицај кнеза овога века (1 Кор. 2,6) и избегнемо га, задобићемо Бога. 2. Удостојих се, пак, да вас видим у лицу Дамаса, вашег богодостојног епископа, и достојних презвитера Васе и Аполонија и саслужитеља мога ђакона Зотиона, којему желим да се радујем (Кол. 1,7; Филим. 20), јер се повинује епископу као благодати Божијој и свештенству као закону Исуса Христа. 3. (1) А и вама не приличи да искориштавате (злоупотребљавате) узраст (вашег) епископа (1 Тим. 4,12), него, по моћи Бога Оца, да му указујете свако поштовање, као што сам (то) и препознао код ових светих презвитера (свештеника), који нису искористили спољашњи вид младости (његове), него му се као мудри по Богу повинују; уствари не њему, него Оцу Исуса Христа – Епископу свију (1 Петр. 2,25). (2) У част, дакле, Њега (Бога Оца), који нас је заволео, доликује да слушамо (епископа) без икаквог лицемерја; јер (иначе), не као да неко обмањује овога видљивога епископа, него мисли да превари онога Невидљивога. Јер у овом случају није реч о телу, него о Богу који и све сакривено види. 4. Зато је потребно не само да се називате Хришћани, него и да будете; као што неки (чине супротно): иако називају (признају) епископа, уствари све чине без њега. А такви ми се не чине да су добросавестни, зато што небезбедно, по заповести (Божијој), држе сабрања (окупљају се на скупове). 5. (1) Пошто пак ствари имају свој крај, и предстоји (нам) обоје заједно – и смрт и живот (5 Мојс. 30,15; Сирах 15,17), свако ће отићи на своје место (Д.Ап. 1,25). (2) Као што постоје и две монете: једна је Божија, а друга светска (Мт. 22,19-21); и свака од их има свој утиснути лик: неверници – (лик) овога света, а верујући у љубави – лик Бога Оца кроз Исуса Христа, којега ради ако нисмо готови добровољно умрети у страдању његовом, нема у нама ни живота његовог (Рим. 6,5-11). 6. (1) Будући да сам у претходно наведеним лицима видео све мноштво (ваше) у вери, и заволео (вас), саветујем да се старате да у слози Божијој (у једномислености Божијој) чините све, под председништвом епископа (који је) на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа (Мт. 20,28), који је пре векова био уз Оца и на крају се јавио (нама) (Јн. 1,18). (2) Сви ви, дакле, прихвативши једну исту нарав Божију (понашање слично Богу), поштујте један другога и нека нико не гледа на ближњега (само) по телу, него једни друге у Исусу Христу свагда љубите. Нека међу вама не буде ичега што вас може разделити, него се сједините са епископом и председавајућима – за образац и наук бесмртности. 7. (1) Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен (Јн. 5,30; 10,30), не учини ништа без Оца, нити Сам собом нити кроз Апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера (свештеника), нити покушавајте нешто што вам се насамо чини умесно, него (све чините) на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави (Еф. 4,4-6), у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега. (2) Сви као у један храм Божији стичите се, као на један жртвеник, ка Једноме Исусу Христу, који је од Једнога Оца произишао и у Једноме јесте и отишао је (Једноме) (Јн.1,18; 8,42; 13,3). 8. (1) Не заваравајте се туђим учењима нити старим причама (бајкама), пошто су некорисне (1 Тим. 1,4; 4,7; Тит. 1,14; 3,9); јер ако до сада живимо по Закону признајемо (тиме) да нисмо ни добили благодат. (2) Јер и божанствени Пророци живели су по Исусу Христу. Зато су и били гоњени. Они су били надахњивани његовом-благодаћу (1 Петр. 1,10-11) да уверавају непокорне да је Један Бог, који је себе објавио кроз Исуса Христа, Сина свога (Јевр, 1,1-3), који је Реч његова, произишао из тишине, који је у свему угодио Ономе који Га је послао (Јн. 1,1,18; 8,29; Рм. 16,26). 9. (1) Ако су, дакле, они који су живели у старим стварима (у Старом Завету) дошли у новину наде, не више суботујући (не празнујући суботу), него живећи по дану Господњем (празнујући недељу) (Откр.1,10; 1 Кор.1,10), у кој је (дан) и живот наш засијао кроз Њега и смрт његову – што неки одричу – којом тајном ми примисмо веру, те зато и страдамо да се нађемо ученици Исуса Хруста јединога Учитеља нашег (Мт. 23,8); (2) како ћемо (онда) моћи живети без Њега, кад су и Пророци будући Духом ученици (његови), очекивали Њега као Учитеља? И зато Онај, кога су они праведно очекивали, дошавши васкрсао их је из мртвих. 10. (1) Стога, немојмо бити неосетљиви за његову доброту (Рм. 2,4). Јер ако би се Он угледао на нас, по ономе што чинимо, онда нас више не би било. Зато, поставши његови ученици, научимо се живети по Хришћанству. Онај, пак, који се назива другим именом преко овога (Христовог), тај није Божији (Д.Ап. 4,12). (2) Одбаците стога, стари квасац, који је остарио и ускисао, и промените се у нови квасац који је Исус Христос (1 Кор. 5,6-8). Осолите се Њиме да се не поквари неко од вас, јер ћете по мирису бити проверени. (3) Није умесно призивати Исуса Христа, а живети по јудејски. Јер није Хришћанство поверовало у Јудаизам, него Јудаизам у Хришћанство у којем се ујединио сваки језик (народ) који је поверовао у Бога (Фил. 2,11; Ис. 66,18). 11. (1) А ово (вам говорим), драги моји, не зато што дознадох да су неки од вас такви, него, као најмањи међу вама, желим да се причувате да не упаднете у замку сујете, него да се потпуно уверите у рођење и страдање и васкрсење (Христово), које је било у време намесништва Понтија Пилата (1 Кор. 15,3-4; 1 Тим. 6,13), извршено истински и сигурно од Исуса Христа – Наде наше (1 Тим. 1,1), од које нека нико од вас не отпадне. 12. Желим да вам се радујем у свему (Филим. 20), ако будем достојан. Јер иако сам везан (окован), нисам (ништа) наспрам једнога од вас одрешених. Знам да се не гордите, јер Исуса Христа имате у себи; и знам да кад вас хвалим, ви се већма смиравате, као што је написано: „Праведник самога себе укорава“ (Приче 18,17). 13. (1) Старајте се, зато, да се утврдите у учењима (догматима) Господњим и Апостола (његових), те да „у свему што чините – успевате“ (Псал. 1,3), телом и духом, вером и љубављу, у Сину и Оцу и Духу, у почетку и савршетку, са вашим достојанственим епископом и са драгоцено исплетеним духовним венцем вашег свештенства и по Богу ђакона. (2) Потчините се епископу и једни другима, као Исус Христос Оцу по телу, и Апостоли Христу и Оцу и Духу, да би било сједињење и телесно и духовно. 14. Знајући да сте испуњени Богом, укратко вам се обратих (овом поуком). Сећајте ме се у вашим молитвама, да Бога достигнем; (сећајте се) и Цркве у Сирији, одакле нисам достојан ни назвати се (1 Кор. 15,9). Јер потребујем (молим за) вашу у Богу сједињену молитву и љубав – да се Црква у Сирији удостоји да буде вашом Црквом као росом освежена. 15. Поздрављају вас Ефешани из Смирне, одакле вам пишем, који су (овде) присутни на славу Божију као и ви; они ме у свему успокојише, заједно са Поликарпом, епископом Смирњана. А и остале Цркве чашћу Исуса Христа поздрављају вас. Будите здрави у слози (у једномислености) Божијој, стекавши неподељен дух, који је Исус Христос. Превод: Еп. Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Цркви помилованој величанственошћу Вишњега Оца и Исуса Христа, јединога Сина Његовог, љубљеној и просветљеној вољом Онога који је захтео све што постоји,по вери и љубави Исуса Христа, Бога нашег; (Цркви)која председава у месу области Римљана, богодостојна, достолепна, достоблажена, достохвална, достоуспешна, досточасна, досточиста и председавајућа у љубави, Христоименита, Оцеименита, коју и поздрављам у име Исуса Христа, Сина Очевог; (и свима у њој)сједињенима телом и духом са сваком заповешћу његовом,испуњенима нераздељиво благодаћу Божијом,и очишћенима од сваке туђе примесе – (желим) да се много и чисто радују у Исусу Христу,Богу нашем. 1.(1)Пошто се молих Богу, (ево) успедох да видим ваша знаменита лица,тако да добих више но што тражих. Наиме, окован у Христу Исусу, надам се да ћу вас(лично)поздравити, ако будевоља (Божија) да ме удостоји до краја.(2) Јер, ево, почетак је добро уређен, ако благодат достигнем да без препреке задобијем мој удео. Али се бојим ваше љубави да ми она не учини неправду. Јер вама је лако да учините (то) што хоћете, а мени је тешко Бога задобити(-достићи), ако ми се ви (сада) не смилујете (тј. Не поштедите ме). 2.(1) Јер не желим да људима угађате, него да Богу угађате (1 Сол 2,4; Гал 1,10),као што и угађате. Јер нити ћу ја икада имати тако згодну прилику да Бога задобијем, нити ћете ви и мати боље дело да забележите,ако прећутите (о мени). Јер ако ви прећутите о мени ја ћу бити реч Божија; ако ли пак (већма) заволите тело моје, опет ћу остати (само) глас. (2) Немојте ми прибављати било шта веће од приношења (себе) на жртву Богу ( Фил 2,17;2 Тим 4,6), док је жртвеник још спреман да бисте ви,саставивши хор у љубави,певали хвалу Оцу у Христу Исусу, зато што је Бог удостојио епископа Сирије да се нађе на западу, послан са истока. Добро је заћи од света Богу, да се у Њему поново родим (-изисточим). 3.(1) Никада нисте никоме завидели;друге сте подучавали.А ја хоћу да оно што сте учећи (друге) подучавали, буде(и вама) сигурно. (2) Једино молите (од Бога) за мене снагу и изнутра и споља,да не само говорим него и да хоћу – да се не само називам Хришћанин, него и да се (такав) нађем.Јер ако се нађем,тада ћу моћи и звати се: и тада ћу бити веран (- верник) када свету не будем видљив. (3) Ништа видљиво није добро (2.Кор 4,18).Јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види(и показује).Ово дело није ствар упорства, него је Хришћанство велико када га свет мрзи. 4.(1)Пишем свима Црквама ( кроз које пролазим) и свима поручујем – да ја добровољно умирем за Христа,ако ме ви не спречите. Молим вас, немојте ми указивати неблаговремену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима, преко којих се може достићи Бог. Пшеница сам Божија, И мељем се зубима зверова, Да се нађем чисти хлеб Христу. (2)Боље да поласкате (подстакнете) зверове да ми буду гроб и да ништа не остане од тела мога, да не бих, умревши (- уснувши), био некоме на терету. Тада ћу бит истински ученик Исуса Христа када свет ни тело моје не буде видео. Молите усрдо Христа за мене, да се преко ових органа (зверова) нађем жртва Богу. (3) Ја ван не заповедам као Петар и Павле. Они су Апостоли – ја осуђеник; Они су слободни, ја – до сада роб.(1 Кор 9,1). Али ако пострадам, бићу ослобођеник Исуса Христа (1Кор 7,22) и васкрснућу у Њему слободан. Сада се у оковима учим да ништа не желим. 5.(1) Од Сирије до Рима борим се са зверовима (1Кор 15,32),посуву и по мору, ноћу и дању, окован од десет леопарда, а то је чета војника, који и кад им се чини добро, бивају још гори. Али се у њиховим непреавдама још више учим, но тиме се нећу оправдати (1 Кор 4,4). (2) Врло сам жељан зверова који су за ме припремљени и молим се да ми се спремни нађу; ја ћу их и поласкати (подстакнути) да ме брзо поједу ,а не као што се неких (Хришћана) из бојазни нису ни дотакли.Ако ли пак они сами не буду хтели, ја ћу их приморати.Опростите ми, ја знам шта ми је корисно. (3) Сада започиљем бити ученик /Христов). Нека ме ништа од видљивога и невидљивога (Кол 1,16) не задржи да Исуса Христа задобијем.Огањ и крст (распињање), чопори зверова, касапљења, черечења, дробљења костију, одсецање удова, млевење целога тела, зле муке ђаволове – нека (све то) дође на мене, само да Исуса Христа задобијем. 6.(1) Ништа ми неће користити задовољства (овога) света (Мр 8,36),нити царства овога века.Боље ми је умрети(1 Кор 9,19) у Христу Исусу, него да царујем над крајевима земаљским. Њега тражим – за нас Умрлога; Њега желим – за нас Васкрслога (2Кор 5,15) А тек ми предстоји рађање (-порођај). (2) Опростите ми, браћо, немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем. Онога који желе да буде Божији, немојте поклањати свету, нити га обмањујте вештаством (материјалним); оставите ме да примим чисту светлост. Када тамо стигнем – бићу човек (Еф 4,13), (3) Дозволите ми да будем подражавалац страдања Бога мога (1Кор 11,1;1 Сол 1,6).Ако ко има Њега у себи, нека схвати шта желим, и нека ми саосећа, знајући шта ме обузима (Фил 1,23). 7.(1) Кнез овога света хоће да ме разграби и моју увереност ( – веровање, мишљење) у Бога да упропасти. Зато, нека нико од вас присутних не помаже њему, него рађе будите моји (помоћници) то јест Божији. Немојте говорити о Исусу Христу а желети свет. Нека не буде у вама зависти (2) А ако вас (чак) и ја, када дођем тамо, будем молио, немојте ми поверовати, него више верујте овоме што вам (сада) пишем. Јер вам пишем жив, жарко желећи да умрем (за Христа). Љубав се моја разапе( Гал 5,24;5,14) И нњма у мени огња који жели ишта материјално, Него је у мени вода жива и жуборећа (Јн 4,10,14; 7,38-39), Која ми изнутра говори:Хајде к Оцу! (Јн 14,12). (3) не уживам у храни пропадљивој, нити у сластима овога живота. Хлеба Божијег желим, Који је тело Исуса Христа, Рођенога од семена Давидова (Јн 7,42;Рм 1,3); И пића желим-крви Његове, Која је љубав непропадљива. 8.(1) Не желим више да живим по човеку.А то ће бити ако и ви хтеднете.Желите то,да и ви будете жељени (од Бога). (2) Са ово мало речи (1 Петр 5,12) молим вас:поверујте ми, а Исус Христос ће вам открити да ово истински говорим,Он-нелажна уста кроз која је Отац истински говорио. (3) Молите се за мене – да успем. Не написах вам (ово) по телу, него по вери Божијој. Ако пострадам (за Христа) значи да сте (ме) заволели: ако ли будем одбачен (тј. Ако не успем), значи да ме мрзите. (1) Сећајте се у молитви својој Цркве у Сирији,која уместо мене има (сада) Бога за пастира.Сам ће је Исус Христос епископовати (надгледати), и љубав ваша. (2) А ја се стидим да се и назовем да сам један од њих,јер нисам ни достојан,пошто сам последњи између њих и недоношче (1 Кор 15,8-9). Али сам помилован да будем неко, ако Бога достигнем. (3) Поздравља вас дух мој и љубав Цркавакоје су ме у име Исуса Христа примиле,не као пролазника. Јер и оне (Цркве) које се нису налазиле на моме путу по телу, изишле су преда ме по градовима. (1) Пишем вам ово из Смирне,преко Ефешана достоблажених. А самном је, уз многе друге, и Крокс, љубљено ми име. (2) За оне пак који пре мене отидоше из Смирне у Рим на славу Божију,верујем да сте (их) познали,којима и јавите да сам близу. Јер су сви они достојни Бога и вас,и вама за њих приличи да их у свему успокојите (угостите). (3)Ово вам написах деветога (дана) пре септембарских календа.Будите ми здрави до краја, у Трпљењу Исуса Христа (2 Сол 3,5). Превод: Еп. Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Цркви Бога Оца и љубљенога Исуса Христа, помилованој сваким благодатним даром , испуњеној вером и љубављу, не лишеној ниједног благодатног дара, богодоличној и светоносној , која је у Смирни у Азији, (желим) да се у беспрекорном духу и речи Божијој веома радује. 1. (1) Славим Исуса Христа Бога, који вас је тако умудрио. Схватио сам вас да сте савршени у непоколебљивој вери, као приковани за крст Господа Исуса Христа и телом и духом (Гал. 2,19), и утврђени у љубави крвљу Христовом, испуњени поверењем у Господа нашег, који је истински из рода Давидовог по телу (Рм. 1,3), Сина Божијег, по вољи и сили Божијој рођенога истински од Дјеве (Лк. 1,35), крштенога од Јована, да би испунио сваку правду (Мт. 3,15); (2) истински у време Понтија Пилата и Ирода четворовласника прикованога (на крст) за нас телом, од којега смо плода ми, од богоблаженог страдања његовог; да би васкрсењем „уздигао знак“ (отхггцЈиоу -знамење, Ис. 5,26) у векове за своје свете и верне, било (да су) међу Јудејима, било међу незнабошцима, у једноме телу Цркве своје (Еф. 2,16; 1,22; Кол. 1,18; 3,15). 2. Јер све то претрпео је Он ради нас – да се спасемо; и истински је пострадао, као што је и истински себе васкрсао. Не као што неки неверници говоре да је Он пострадао привидно (-докетски) – сами су они привидни , те као што мисле, тако ће им и бита, њима који су бестелесни и демонски. 3. (1) Јер ја Њега (Христа) и по васкрсењу познајем у телу и верујем таквога. (2) И када је дошао ученицима који су били са Петром, рекао им је: „Дохватите, опипајте ме, и видите да нисам бестелесни демон“(Лк. 24,36-39; Јн. 20,20,27). И одмах Га дотакнуше и повероваше, сјединивши се са телом његовим и са духом. Зато су (после) и смрт презирали и нашли се изнад смрти. (3) Шта више, после васкрсења Он је са њима заједно јео и пио као телесан (Јн. 21,5,12; Д.Ап. 10,41), мада је духовно сједињен са Оцем (Јн. 10,30). 4. (1) А ово вам поручујем, љубљени, знајући да и ви тако мислите. Али вас предохрањујем од зверова у људском лику, које не само да не треба примати (код себе), него, ако је могуће, и не сретати се (са њима, 2 Јов.10), него се само молити за њих, не би ли се како покајали, што је тешко. А од тога власт има Исус Христос -истинити живот наш (Мт. 9,6; Фил. 1,21). (2) Јер ако је то (све) учинио Господ наш (само) привидно, онда сам и ја привидно окован! И зашто ја себе самога предадох на смрт, у огањ, под мач, пред зверове?! Али, близу мача – близу (сам) Бога; између зверова – између Бога, само (да је) у име Исуса Христа! Све трпим да бих страдао заједно са Њиме (Рм. 8,17), а укрепљује ме Он (Фил. 4,13), који је постао савршени Човек. 5. (1) Њега неки не знајући одричу се, тачније речено: од Њега су они одречени, будући заступници ((П)ш^“уоро1 -адвокати) већма смрти неголи истине. (2) Њих нису убедила ни пророштва, ни.Закон Мојсијев, нити пак Јеванђеље до сада, ни страдања (за Христа) свакога од нас појединачно. Јер они и о нама то исто (тј. привидно) мисле. Јер шта мени неко користи, ако ме хвали, а Господа мога хули не признајући Га телоносцем ? Онај који то не признаје (тј. оваплоћеног Христа), сасвим Га пориче, будући (сам) смртоносац. (3) А њихова имена не намеравам ни да напишем, јер су неверничка. Шта више, нека ми не буде (потребе) ни да их спомињем, док се не покају страдању (Христовом), које је наше васкрсење. 6. (1) Нека се нико не вара (1 Кор. 15,33): и наднебеска бића, и слава Анђела, и началства видљива и невидљива, ако не поверују у крв Христову (Кол. 1,16,20), и њима ће се судити. „Ко може примити, нека прими!“(Мт. 19,12). Нека се нико не горди местом (положајем), јер све (и сва) је – вера и љубав (Гал.5,6), од којих нема ништа важније. (2) Упознајте добро те који другачије уче о благодати Исуса Христа која је дошла нама, (да видите) како су они супротни вољи (-мисли) Божијој. Њима није стало за љубав, ни за удовицу, ни за сироче, ни за невољника (Јак. 1,27), ни за везанога или одрешенога, ни за гладнога или жеднога. 7. (1) Од Евхаристије (Литургије) и молитве они се удаљују (Јевр. 10,25), јер не признају да је Евхаристија тело Спаситеља нашег Исуса Христа (Јн. 6, 51-56), које је за наше грехе пострадало, које је Отац добротом (својом) васкрсао (Гал. 1,1). Они, дакле, који противурече дару Божијем (Јн. 4,10) – умиру дискутујући . А боље би им било да имају љубави, да би и васкрснули. (2) Зато је добро удаљавати се од таквих (Рм. 16,17; Тит. 3,10; 2 Јов. 10), и ни насамо ни заједно (на скупу) о њима говорити, него пазити на Пророке и нарочито на Јеванђеље, у којем нам је страдање објављено и васкрсење савршено испуњено. А поделе избегавајте као почетак (свих) зала. 8. (1) Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу, и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божију заповест. Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија (Литургија) нека се сматра сигурном која је под епископом (тј.коју врши епископ), или ако коме он дозволи. (2) Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа (- сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна ( – католичанска) Црква. Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе (вечере љубави, Јуда 12) свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно – да (вам) све што чините буде сигурно и поуздано. 9. (1) Разборито је надаље трезнити се и, док још имамо времена, покајати се Богу (Д.Ап. 26,20). Добро је знати Бога и епископа. Ко поштује епископа, тога Бог поштује; ко тајно од епископа нешто (у Цркви) ради – служи ђаволу. (2) Нека вам све изобилује у благодати, јер сте достојни. У свему сте ме успокојили, и вас (нека успокоји) Исус Христос. Заволели сте ме и отсутног и присутног. Нека вас Бог награди, којега ради све подносећи – задобићете Га. 10. (1) Филона и Реа Агатопуса (Доброногог), који ме пратише ради речи Божије, добро учинисте што их примисте као ђаконе Христа Бога, који и благодаре Господу за вас, јер сте их угостили на сваки начин. Ништа вам (заиста) неће пропасти. (2) Жртва (и залог) за вас су дух мој и окови моји, које ви не презресте, нити их се постидесте (2 Тим. 1,16). Неће се ни вас постидети савршена вера – Исус Христос (Јевр. 12,2). 11. (1) Ваша молитва отишла је на Цркву у Антиохији у Сирији, одакле везан богодоличним оковима све поздрављам, мада нисам достојан отуда бити, јер сам последњи између њих (1Кор. 15,9). Али сам по вољи (Божијој) удостојен, не по савести, него по благодати Божијој, за коју молим да ми се савршена дарује, да вашом молитвом Бога достигнем (задобијем). (2) А да вам дело буде савршено и на земљи и на небу, приличи (вам) да у част Божију ваша Црква изабере богопосланика да он, отишавши до Сирије, изрази њима радост (честита им) што (сада) имају мир и што су повратили своју величину ( – углед) и што им је васпостављено тело њихово (- црквена заједница). (3) Чини ми се, дакле, ствар достојна да се пошаље неко од ваших са писмом да (тамо) узме удела у прослављању (Бога) за ведрину ( – спокој) која им је по Богу наступила и што је (тамошња Црква) већ стекла (мирно) пристаниште, по молитви вашој. Савршени будући, савршено и мислите (Фил. 3,15). Јер кад хоћете добро да чините, Бог је готов да вам то и дарује. 12. (1) Поздравља вас љубав браће који су у Троади, одакле вам и пишем по Вуру, којега сте заједно са Ефешанима, браћом вашом, послали са мном, који ме је у свему успокојио. А требало би да се сви на њега угледају, јер је образац ђаконства (служења) Божијег. Нека га благодат (Божија) награди за све. (2) Поздрављам богодостојног епископа (вашег) и богоприлично свештенство и саслужитеље моје ђаконе (Кол. 4,7), и све понаособ, и све заједно, у име Исуса Христа, и тела његовог и крви, и страдања и васкрсења, и телесног у духовног јединства Божијег и вашег. Благодат вам, милост, мир и трпљење заувек (2 Јов. 3). 13. (1) Поздрављам домове браће моје са женама и децом, и девственице, назване удовице. Будите ми здрави у сили Духа (Светог). Поздравља вас филон, који је са мном. (2) Поздрављам дом Тавијин, којој молитвено желим да, се утврђује вером и љубављу, и телесном и духовном. Поздрављам Алку, љубљено ми име, и Дафноса наупоредивог, и Евтекна, и све поименце. Будите здрави у благодати Божијој. Превео: Еп. Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. У светлу Васкрсења Христовог, у уторак, 5. маја 2020. године, у Недељу трећу Мириносница, у манастиру Јасеновац, торжествено је прослављен празник Светих свештеномученика Платона, Епископа Бањалучког и протојереја Душана Суботића. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство владика пакрачко-славонски Г. Г. Јован, уз саслужење протојереја-ставрофора Ратка Гатаревића пароха славонско-бродског и ђакона Милана Јовића. За певницом је појало сестринство свештене обитељи Јасеновачке. Након прочитаних одељака из Светог Јеванђеља, Владика Јован се обратио пастирском беседом о смислу жртве и страдања осврћући се на страдање Епископа Платона и његовог свештеника (босанско)градишког проте Душана Суботића, пострадалих за Христа 5. маја 1941. године. У славу Божију, а у част и спомен Његових угодника Платона и Светог свештеномученика Душана, пресечен је славски колач и освештано славско жито. Након тога Владика Јован је благословио облачење подрасника искушеници овог манастира Љепосави. Извор: Фејсбук страница Манастира Јасеновац
  5. Наша света Црква 2. јануара по новом, односно 20. децембра по старом календару, молитвено помиње светог Игнатија Богоносца. Свети Игнатије био је епископ у Антиохији. О његовом животу, учењу и страдању у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Свештени Синод ове свете Цркве донео је одлуку да се име свештеномученика Павла Лазарова унесе у Синаксис новомученика и исповедника Руске Цркве. Извештај по овом питању поднео је епископ тројицки Панкратије, председник Синодске комисије за канонизовање светих, а у вези предлога митрополита владивосточког Владимира да се име оца Павла приброји Сабору новомученика. Прослављаће се 20. маја/2. јуна, на дан његовог мучеништва. Уколико се пронађу његови остаци, биће поштовани као часне мошти, а исписаће се иконе са његовим ликом ради поштовања верних. Отац Павле Лазаров је рођен у граду Коливану на реци Обу 1877. г. Завршио је ветеринарску школу и три године је радио у Сибиру. Године 1904. он је диригент хора при цркви Светог Николе. Ожењен је 1908. и имао је четворо деце. За ђакона је рукоположен 1912, а за свештеника 1915, и служио је као парох при цркву Свете Тројице у Приморској области. Скупљао је храну за сиромашне и подучавао децу основама верске наставе. Иако је био опоменут уочи Тројица 1919. г. да ће бити ухваћен и да треба да се сакрије с породицом, отац Павле је одбио. Обукао се и чекао људе да га ухапсе, стојећи пред иконама Спаситељевом и Мајком Божјом молећи се, метнуо је свој крст и рекао довиђења и благословио децу, а супрузи казао: „Не тугуј! Моли се Царици небеској, она нас неће напустити!“ Партизани су га одвели у оближње село и преслишавали га у тамошњој основној школи. Као услов за пуштање на слободу тражили су од оца Павла да изјави да је варао народ измишљеним Богом и да јавно пред народом збаци крст и мантију. Он је смело изјавио да се никад неће одрећи Бога и да је спреман да умре за своју веру у Христа. Отац Павле је мучен на сам празник Тројица 20. маја/2. јуна 1919. године. Будући озбиљно рањен метком, остављен је да умре у шуми близу места Никитовка. Својој супрузи је оставио у аманет да се моли за њега да се не уплаши мучења, него да остане ведра духа с вером у Христа Господа чак до своје смрти. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор. Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну. На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих. Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“. Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата. Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао: „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом. У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу. После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас. Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно. Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“. Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије. Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати. Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас! За Поуке са словачког Иван С. Недић, Јелена Недић Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест: https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/ Видео-снимак свете литургије:
  8. Православна Црква чешких земаља и Словачке, у претходну недељу, 9. јуна 2019. године, канонизовала је свештеномученика Станислава (Насадила), по народности Чеха, свештеника Српске православне Цркве, пароха Личке Јасенице (Горњокарловачка епархија). Овог чешко-срспког светитеља Српска Црква је канонизовала још 1961. године. У нашој Цркви свештеномученик Станислав се прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким, 4/17. јула. У наставку преносимо вест са званичног сајта Православне Цркве у Словачкој. У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор. Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну. На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих. Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“. Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата. Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао: „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом. У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу. После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас. Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно. Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“. Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије. Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати. Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас! За Поуке са словачког Иван С. Недић, Јелена Недић Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест: https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/ Видео-снимак свете литургије: View full Странице
  9. Данас у суботу, 8. јуна 2019. године, обављен је пренос часних моштију свештеномученика Велимира (Мијатовића) у храм св. пророка Илије у Сокоцу. Претходно су у селу Закомо у опшини Рогатица свете мошти извађене из његовог другог гроба, опране и припремљене за пренос из Закома до Сокоца. У 14:15 часова свете мошти су стигле у Соколац гдје су их дочекали Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански са свештенством и благочестивим народом. Формирана је литија која је мошти допратила до храма св. пророка Илије. По уношењу часних моштију у храм св. пророка Илије служен је канон свештеномученику, а Високопреосвећени Господин митрополит је одржао пригодну бесједу и притом истакао: .....'' Данас нам се врати на најсвечанији начин наш отац Велимир. Врати нам се из мрака његовог гроба у Закому и дође у свјетлост овог светог храма да настави са мољењем овдје гдје су његово служење прекинули безбожни комунисти, који га 1945. године убише у селу Закомо код Рогатице. Врати се у свој Соколац гдје је рођен и гдје је одрастао и страху божијем се учио. ............ На нашем свештеномученику Велимиру Мијатовићу испуни се оно што је Спаситељ оставио као своју поруку апостолима и хришћанима рекавши 'ево иде вријеме и већ је настало када ће сваки који вас убије мислити да своме богу службу чини'! Безбожни комунисте су борећи се против Христа и Цркве његове, као и протв свој отаџбине, мислили да свом безбожништву службу чине. Они су управо комунизам претворили у религију атеизма. Тој религији приносили су жртве на начин да су убијали свештенике и вјернике Цркве Христове, патриоте отаџбине наше. .............. Осим што су га ставили на свакојаке муке и страдања они су на крају његовог страдања запалили његову часну свештеничку браду......И ко може исказати сва његова страдања у скровитом Закому? Али, Бог који све зна и све види није допустио да он и његово страдање остане непознато нама и Цркви божијој. Црква га је прибројила сабору светих божијих угодника који непрестано приносе за нас молбе и мољења. ....... А погледајте још више колико је велики Бог наш. Након толико година ево овдје пред нама и међу нама је његов унук исто тако Велимир - др Велимир Мијатовић који је са својом мајком и супругом допутовао из Амстердама у Холандији како би био присутан и активни учесник овог историјског догађаја. Управо су нас др Мијатовић и његова породица подстакли да чим прије пронађемо часне мошти његовог ђеда и да их ево данас пренесемо у овај храм и поклонимо им се. .....Желимо пред свима вама, браћо и сестре, да се др Велимиру и његовој мајци, односно снахи нашег свештеномученика, захвалимо на свему што су учинили да је данас свештеномученик Велимир међу нама и са нама на начин на који је он данас постао други наш небески заштитиник и молитвеник пред престолом Господњим..............'' Извор: Митрополија дабробосанска
  10. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2012. године, на свом редовном прољећном засједању, а на предлог Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, прибројао реду Христових мученика 42 свештеномученика и мученика Момишићка, пострадалих у XVII вијеку. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака (дјеце парохијана, међу којима већина из тамошњег братства Поповића) живи су спаљени 1688. године у цркви Св. Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које је претрпила османлијска војска тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети Престо цркве Св. Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном Литијом пренијете у обновљени храм Св. Георгија у Момишићима и положене под Свети Престо. 1995. године њихове мошти су пренијете у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су вјерноме народу изнијете на цјеливање на празник Светих четрдесеторице мученика Севастијских (Младенци) 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном ћивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Св. Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на посљедње свечано обретење њихових моштију од тада се, помјесно у Митрополији црногорско-приморској, прослављао њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. По свештеном обичају, при освећењу многих новосаграђених и обновљених храмова њихове Свете Мошти су, благословом Митрополита Амфилохија уграђиване у Свети Престо. Дјелићи њихових моштију су, у поменуту сврху, стизали чак и до Аустралије и Новог Зеланда, као и до нових мисионарских храмова Митрополије новозеландске Васељенске Патријаршије на далеком Фиџију. Свечано прослављење новопројављених мученика извршено је на Светој Литургији 19. маја 2012. у Спомен-храму Светога Саве на Врачар. Служио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и свих Архијереја наше Српске Патријаршије и молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа из Митрополије. Тропар глас 4. Двојица Свештеномученика Момишићких, побожно поживјеше, и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове, тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак глас 8. На небозарној гори Момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном, мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше, и посташе обиталиште Пресвете Тројице. извор
  11. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2012. године, на свом редовном прољећном засједању, а на предлог Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, прибројао реду Христових мученика 42 свештеномученика и мученика Момишићка, пострадалих у XVII вијеку. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака (дјеце парохијана, међу којима већина из тамошњег братства Поповића) живи су спаљени 1688. године у цркви Св. Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које је претрпила османлијска војска тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети Престо цркве Св. Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном Литијом пренијете у обновљени храм Св. Георгија у Момишићима и положене под Свети Престо. 1995. године њихове мошти су пренијете у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су вјерноме народу изнијете на цјеливање на празник Светих четрдесеторице мученика Севастијских (Младенци) 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном ћивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Св. Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на посљедње свечано обретење њихових моштију од тада се, помјесно у Митрополији црногорско-приморској, прослављао њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. По свештеном обичају, при освећењу многих новосаграђених и обновљених храмова њихове Свете Мошти су, благословом Митрополита Амфилохија уграђиване у Свети Престо. Дјелићи њихових моштију су, у поменуту сврху, стизали чак и до Аустралије и Новог Зеланда, као и до нових мисионарских храмова Митрополије новозеландске Васељенске Патријаршије на далеком Фиџију. Свечано прослављење новопројављених мученика извршено је на Светој Литургији 19. маја 2012. у Спомен-храму Светога Саве на Врачар. Служио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и свих Архијереја наше Српске Патријаршије и молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа из Митрополије. Тропар глас 4. Двојица Свештеномученика Момишићких, побожно поживјеше, и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове, тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак глас 8. На небозарној гори Момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном, мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше, и посташе обиталиште Пресвете Тројице. извор View full Странице
  12. У суботу 12. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, началствовао је празничним (свеноћним) бденијем у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. У току службе, сви присутни имали су прилику да се поклоне делу моштију Светог Доситеја, који се од скоро налази и чува у Саборном храму. Одмах по завршетку бденија, у раним јутањим часовима служена је Света архијерејска Литургија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископу су саслуживали: архимандрит Прокопије (Тајар) из Сирије, клирик Антиохијске Патријашије, протојереј-стврофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије у Нишу, јеромонах Севастијан (Гордон), игуман манастира Крке, игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Ненад Микић, протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј Миодраг Павловић, протосинђел Герман (Авакумовић), настојатељ манастира Раче, јеромонах Јефрем (Шекарић), јеромонах Илија (Буха), јереј Ненад Драгичевић, клирик Епархије крушевачке, протонамесник Владе Капларевић, клирик Епархије жичке, јереји Игор Аризановић и Дејан Арсић, јеромонах Пајсије (Тодоровић), јеромонах Никита (Адамовић), клирик Епархије рашко-призренске, јерођакон Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка, протођакон Андрија Јелић, клирик Епархије крушевачке, ђакон Немања Ристић, клирик Епархије шабачке и ђакони Далибор Мидић и Ђорђе Филиповић. Бденије и Литургију је красило предивно појање византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда, братсва манастира Сукова и студената Православног Богословског факултета из Београда. За време Свете Литургије, у чин презвитера, рукоположен је јерођакон Нектарије (Ђурић). Извор: Епархија нишка
  13. На дан Светог мученика Нестора, 9. новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, извршено је ископавање Моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. О овом догађају, светитељском лику свештеномученика Вукосава Милановића, кога је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Црке канонизовао маја 2003. године, а чији се спомен слави 22. јула, и животу у Епархији бихаћко-петровачкој разговарали смо са ђаконом преосвећеног Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, Немањом Рељићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  14. На дан Светог мученика Нестора, 8. (27) новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија извршено је ископавање моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. Екипа за ископавање сачињена је благословом владикe Сергија, а њу су сачињавали: Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије на челу, архимандрит Василије (Рожић), протопрезвитери-ставрофори Здравко Богојевић и Далибор Ненић, протопрезвитери Синиша Сердар и Бојан Митрић, протонамесник Никола Аркула, презвитер Немања Балабан, ђакон Немања Рељић, искушеници манастира Клисина Момир и Миљан, г. Желимир Дамјановић, г. Миодраг Лукић, г. Жељко Грубиша и г. Драган Грбић. Мошти свештеномученика Вукосава биле су сахрањене поред храма Покрова Пресвете Богородице у селу Суваји недалеко од Босанског Петровца. Житије Светог свештеномученика Вукосава Милановића Протопрезвитер Вукосав Милановић, пензионисани свештеник, рођен је у селу Суваји надомак Босанског Петровца 1865. Године. Завршио је богословију у Рељеву. У чин ђакона рукоположен је 6. децембра 1891. године, а у чин презвитера 9. маја 1982. године. На парохији куленвакуфској био је од 12, августа 1893. До 1921. године послије чега је премештен на парохију смољанску. После пензионисања вратио се на своју прву парохију у Кулен Вакуф. Крајем јула 1941. године ухапшен је заједно са своја два сина, кћерком, снахом и двоје унучади од стране припадника злогласне НДХ. Синови и кћерка су побијени у селу Бушевићу у Лици 20. јула 1941. године и бачени у јаму. Свeштeник Вукосав био је у то време у познијим годинама живота и скоро обневидео, па су га у том стању разбојници терали да слуша како му муче и истјазавају децу. Затим су, давши му нож, захтевали да он то исто чини, што је он одбијао. Сродници су му били убијени и бачену у тамошње јаме, а он остарио и готово слеп беше затворен у тамницу да живи са мукама. Од последица мучења и истјазавања, физичких и психичких, умро је у Лици. Пренешен и сахрањен у родно село Сувају где су његове свете мошти и почивале. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Црке маја 2003. године свештеномученик Вукосав Куленвакуфски канонизован је и тим чином убројан међу светитеље Цркве Божје. Његов спомен врши се 22. јула. Богоугодно дело ископавања извршено је 8. (27) новембра 2018. године. Екипа је најприје започела раскопавање велике и тешке камене плоче која се налазила изнад површине земље. Плоча је уклоњена уз велике напоре, међутим испод ње се налазила још једна, тешка неколико стотина килограма плоча, која је такође померена. По померању плоче увиђено је да се испод ње налази велика количина земље. Затим се приступило ископавању исте са надом да ће у дубинама земље бити нађене свете мошти. Међутим, и након неколико сати ископавања није било већих резултата. Одједном је један од присутних својим крампом наишао на кости главе (лобању) свештеномученика Вукосава Милановића. Када је примећено да се дошло до светих моштију, започело се са лаганим пребацивањем и уклањањем велике количине земље. Мошти су полако вађене и слагане на чисто бело платно после чега је уследило њихово прање. Пошто су опране, мошти су уредно посложене у припремљен сандук. Затим се од стране присутних свештеника, на челу са епископом Сергијем, образовала литија која је свечано унела мошти у храм Покрова Пресвете Богородице у Суваји. Свете мошти су после прања показале златну боју указујући присутнима на узвишеност свештеничке службе и ревност свештеномученика Вукосава према Христовој Цркви. Извор: Српска Православна Црква
  15. На дан Светог мученика Нестора, 8. (27) новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија извршено је ископавање моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. Екипа за ископавање сачињена је благословом владикe Сергија, а њу су сачињавали: Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије на челу, архимандрит Василије (Рожић), протопрезвитери-ставрофори Здравко Богојевић и Далибор Ненић, протопрезвитери Синиша Сердар и Бојан Митрић, протонамесник Никола Аркула, презвитер Немања Балабан, ђакон Немања Рељић, искушеници манастира Клисина Момир и Миљан, г. Желимир Дамјановић, г. Миодраг Лукић, г. Жељко Грубиша и г. Драган Грбић. Мошти свештеномученика Вукосава биле су сахрањене поред храма Покрова Пресвете Богородице у селу Суваји недалеко од Босанског Петровца. Житије Светог свештеномученика Вукосава Милановића Протопрезвитер Вукосав Милановић, пензионисани свештеник, рођен је у селу Суваји надомак Босанског Петровца 1865. Године. Завршио је богословију у Рељеву. У чин ђакона рукоположен је 6. децембра 1891. године, а у чин презвитера 9. маја 1982. године. На парохији куленвакуфској био је од 12, августа 1893. До 1921. године послије чега је премештен на парохију смољанску. После пензионисања вратио се на своју прву парохију у Кулен Вакуф. Крајем јула 1941. године ухапшен је заједно са своја два сина, кћерком, снахом и двоје унучади од стране припадника злогласне НДХ. Синови и кћерка су побијени у селу Бушевићу у Лици 20. јула 1941. године и бачени у јаму. Свeштeник Вукосав био је у то време у познијим годинама живота и скоро обневидео, па су га у том стању разбојници терали да слуша како му муче и истјазавају децу. Затим су, давши му нож, захтевали да он то исто чини, што је он одбијао. Сродници су му били убијени и бачену у тамошње јаме, а он остарио и готово слеп беше затворен у тамницу да живи са мукама. Од последица мучења и истјазавања, физичких и психичких, умро је у Лици. Пренешен и сахрањен у родно село Сувају где су његове свете мошти и почивале. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Црке маја 2003. године свештеномученик Вукосав Куленвакуфски канонизован је и тим чином убројан међу светитеље Цркве Божје. Његов спомен врши се 22. јула. Богоугодно дело ископавања извршено је 8. (27) новембра 2018. године. Екипа је најприје започела раскопавање велике и тешке камене плоче која се налазила изнад површине земље. Плоча је уклоњена уз велике напоре, међутим испод ње се налазила још једна, тешка неколико стотина килограма плоча, која је такође померена. По померању плоче увиђено је да се испод ње налази велика количина земље. Затим се приступило ископавању исте са надом да ће у дубинама земље бити нађене свете мошти. Међутим, и након неколико сати ископавања није било већих резултата. Одједном је један од присутних својим крампом наишао на кости главе (лобању) свештеномученика Вукосава Милановића. Када је примећено да се дошло до светих моштију, започело се са лаганим пребацивањем и уклањањем велике количине земље. Мошти су полако вађене и слагане на чисто бело платно после чега је уследило њихово прање. Пошто су опране, мошти су уредно посложене у припремљен сандук. Затим се од стране присутних свештеника, на челу са епископом Сергијем, образовала литија која је свечано унела мошти у храм Покрова Пресвете Богородице у Суваји. Свете мошти су после прања показале златну боју указујући присутнима на узвишеност свештеничке службе и ревност свештеномученика Вукосава према Христовој Цркви. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква
  17. Свети свештеномученик Иринеј Лионски (140/145 - око 202), највећи хришћански богословски писац II века; спада у ред оних писаца који остају савремени у свако доба, јер је решавао увек важна питања хришћанске вере и живота. Подаци ο Св. Иринеју које дају древни извори осветљавају само неколико момената из његове биографије. Православна Црква га прославља у молитвама 5. септембра, односно 23. августа. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је, из неутврђених разлога, прешао на Запад. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Лугдунум је у то време био веома значајан културни, политички, трговачки и војни центар. Био је то "мали Рим", у који су са свих страна долазили и у њему остајали многи народи, а међу њнма и велики број Грка, који су први примили хришћанску веру. Године 177. Иринеј се први пут појавио на историјској сцени. Као свештеник код старог лионског Епископа Св. Потина, послан је испред те Цркве, да као њен представник однесе писмо римском Епископу Елевтерију, које је у историји познато као Писмо исповедника, јер се тада Св. Потин с другима налазио у тамници због исповедања вере у Христа. Када се Иринеј вратио у Лион 178. године, Св. Потин је већ био положио свој живот за Христа. Лионска црква изабрала је Иринеја за његовог наследника. На лионској епископској катедри, Иринеј је развио вишеструку пастирско-мисионарску и богословску активност. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном речи. Као лионски епископ, још једном се показао на сцени црквених догађаја васељенских размера. Римски Епископ Виктор беше заоштрио раније покренути спор у вези с датумом празновања Пасхе. Црква у Малој Азији, предвођена у то време Епископом Поликарпом Ефеским, и даље није прихватала да празнује Пасху заједно с другим црквама, у недељу после јеврејске Пасхе, него се држала обичаја да је празнује на дан "пасхалног пуног месеца". Ова разлика се директно одражавала на литургијски живот Цркве у Риму, јер су ту живели Хришћани из свих крајева империје, па је било и Малоазијаца. Раније је Сотир Римски захтевао од свих Хришћана који живе у Риму да се придржавају римске праксе, али се није мешао у литургијски живот Цркве у Малој Азији. Међутим, Виктор је запретио да ће искључити из опште црквене заједнице Цркве "целе Азије заједно са суседним Црквама као неправославне", тражећи за то подршку свих Цркава на Истоку. Св. Иринеј је такође ушао у овај спор, али је настојао да се створи мир у Цркви због чега Јевсевије Кесаријски каже за њега да је дорастао своме имену. После овога спора више се ништа не зна ο животу Св. Иринеја. Свето Предање каже да је мученички пострадао за време гоњења Хришћана од стране Септимија Севера (202. године). Општи распоред догађаја у то време говори у прилог овоме. Иринеј је добро познавао гностичку литературу, али и дела ранијих црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1, 3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Поред бројних фрагмената, само два његова списа сачувана су у целости. Разобличење и побијање лажнога знања познатије је под скраћеним називом Против јереси. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Црквеног Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконстуисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Излагање апостолског учења је дело познато само по наслову све до 1904. године, када је поново пронађено у преводу на јерменски језик. Објављено је 1907. године на истом језику, а касније и на другим језицима. Овде писац излаже основне истине хришћанског учења. Познато је још да је Св. Иринеј написао и следећа, изгубљена, дела: Ο знању, Ο монархији или Ο томе да Бог није творац зла, Ο оговарању, Ο осморици и Ο расколу (Мињеова PG VII, а постоје и новија критичка издања). Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У време Иринејевог земног живота још није био установљен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Приликом освећења Цркве Светог Георгија на Валу у Враћеновићима, у току Свете Литургије свечано су унешене и мошти новојављеног Свештеномученика Риста Јарамаза, који је пострадао 1942. године. Један од потомака новог светитеља је и протођакон Владимир Јарамаз који служи у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Он се у име породице Јарамаз након Свете Литургије обратио пригодном празничним словом. Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. У овом несвакидашњем моливеном сабрању учествовали су многобројни присутни верници, али и широм васељене који су први пут преко радио таласа црквених емитера Радија Глас Епархије нишке и Радија Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке имали прилику да чују величанствену свеноћну службу која је трајала дуже од осам часова. Свеноћним бденијем по светогорском типику и светом архијерејском Литургијом у храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, а у част Светог Доситеја који је пре мученичке кончине једно време столовао као архијереј у Нишу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, уз саслужење братства овог светог храма, као и многобројног свештеномонаштва и свештенства. Узвишености саборног богослужења допринели су и Српски византијски хор „Мојсије Петровић“ и монаси из манастира Суково, а славопој Господу и молитве у спомен Светога Доситеја, приношени на црквенословенском, грчком и другим језицима, уносили су додатну лепоту и ширину православној Светогорској духовности која се вернима на овај чудесан начин открива. Радио Глас Православне Епархије нишке је директно први пут преносио поменуту службу Божју, a реемитовао je братски Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке, тако да је и престони град Београд имао благослов да се свеноћно бденије у свом изворном значењу - будност - испуни до раних јутарњих сати, док су путем интернета православни широм света даровани овим торжественим благољепијем управо преко веб-страница поменутих црквних емитера. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит загребачки, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941. године, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети Архијерејски Сабор га је унео у именослов Српске Православне Цркве као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведења Преосвете Богородице у Београду. Извор: Српска Православна Црква
  21. Дух Свете Горе и српске царске Лавре Хиландара разливао се у ноћи 12. јануара из Епархије нишке православним светом током свеноћног бденија по светогорском типику служеног у нишком Саборном храму, уочи празника Светог исповедника Доситеја Загребачког и Нишког. У овом несвакидашњем моливеном сабрању учествовали су многобројни присутни верници, али и широм васељене који су први пут преко радио таласа црквених емитера Радија Глас Епархије нишке и Радија Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке имали прилику да чују величанствену свеноћну службу која је трајала дуже од осам часова. Свеноћним бденијем по светогорском типику и светом архијерејском Литургијом у храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, а у част Светог Доситеја који је пре мученичке кончине једно време столовао као архијереј у Нишу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, уз саслужење братства овог светог храма, као и многобројног свештеномонаштва и свештенства. Узвишености саборног богослужења допринели су и Српски византијски хор „Мојсије Петровић“ и монаси из манастира Суково, а славопој Господу и молитве у спомен Светога Доситеја, приношени на црквенословенском, грчком и другим језицима, уносили су додатну лепоту и ширину православној Светогорској духовности која се вернима на овај чудесан начин открива. Радио Глас Православне Епархије нишке је директно први пут преносио поменуту службу Божју, a реемитовао je братски Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке, тако да је и престони град Београд имао благослов да се свеноћно бденије у свом изворном значењу - будност - испуни до раних јутарњих сати, док су путем интернета православни широм света даровани овим торжественим благољепијем управо преко веб-страница поменутих црквних емитера. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит загребачки, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941. године, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети Архијерејски Сабор га је унео у именослов Српске Православне Цркве као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведења Преосвете Богородице у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Радио Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке реемитоваће од Радија Глас, Епархије нишке директан пренос Свеноћног бденија (по Светогорском типику) са Светом Литургијом, у петак, 12. јануара, од 19 ч, на празник Светог Доситеја Загребачког и Нишког, које ће служити Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније у Саборној цркви у Нишу. Појаће Хор Мојсије Петровић и монаси из манастира Суково. Свети Доситеј (Васић) је пре 105 година изабран за Епископа нишког, потом је био први Митрополит Епархије загребачке, страшно је мучен од усташа у Загребу 1941, после чега се упокојио у Београду од тешких последица злостављања. Свети архијерејски Сабор га је унео у Именослов СПЦ као исповедника вере. Мошти светитеља почивају у манастиру Ваведење у Београду. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
×
×
  • Креирај ново...