Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеници'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Патријарх Порфирије: Ми не служимо и не треба да служимо себи и спроводимо своје идеје, него смо на месту Христовом, да би Он у нама, са нама и заједно са свима вама, служио Своју тајну, а то је тајна Цркве, тајна љубави и тајна спасења. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 31. маја 2021. године, у Недељу Самарјанке, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, мохачки и изабрани ваљевски Исихије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, као и изабрани марчански Сава (Бундало) и изабрани хвостански Јустин (Јеремић). Литургијску омилију на прочитано јеванђелско зачало произнео је Епископ крушевачки Давид: „Жена Самарјанка као да говори у име целога света, свих људи из свих времена који имају исту потребу – да пију и да једу. Јер без једнога или другога није могућ опстанак. Самарјанка представља све нас до тренутка док не схватимо да вода и хлеб насушни нису довољни, до тренутка разговора са Оним који јесте Насушни хлеб, Насушна храна, Небески хлеб, Небеска храна, Небеско пиће. До тога долазимо покајањем, до тога долази након вапаја да престане замор за стицањем најосновнијих добара. Тек тада ствари постају другачије и све се мења откривајући нам се тајна Живе воде. Тек у молби Самарјанке да пије од те воде ми видимо да се све поново мења и добија небоземни смисао, све се преображава и човек почиње да постоји на други начин. Али не само једним делом свога бића, рецимо само умом или срцем, већ целим бићем које такође целокупно чезне за преображајем. Уз ту чежњу покајну за оним који је Вода жива која тече у Живот вечни и који је Небески хлеб човек почиње да тражи Другог, да тражи силе Божје, да тражи енергије Божје, али не мимо Христа него у Христу. Тада се пред нама Хлеб живота појављује као једини кадар да напоји и нахрани сваког човека, све људе и да одржи целокупну ствар у постојању, у стању изобиља“. После свете Литургије Патријарх српски г. Порфирије се обратио верном народу поучавајући о смислу и значају Светог Архијерејског Сабора: „Епископи, свештеници и монаси, Сабор, сигурно ће радити оно што је њихово послушање, а то је да служе јединству Цркве, да служе спасењу народа и сваког човека, да служе Тајну Христову. Ми не служимо и не треба да служимо себи и спроводимо своје идеје, него смо на месту Христовом, да би Он у нама, са нама и заједно са свима вама, служио Своју тајну, а то је тајна Цркве, тајна љубави и тајна спасења. Хвала вам за молитве упућене Господу Исусу Христу да Сабор протекне у духу Јеванђеља, у духу љубави, у духу међусобног разумевања и да избегне све сциле и харибде“. Патријарх српски г. Порфирије је упутио позив свима да узму учешћа у Спасовданској литији и молитви пред храмом Светог Саве на Врачару 10. јуна 2021. године у 19 часова. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Поводом лажи и обмана које народу шаље дневни лист “Побједа” и њему сродни медији оглашавамо се ради упознавања јавности са неколико елементарних ствари: – Не постоји никакав “договор мјештана” везано за обављање свештеничких служби у сеоској цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама. Та се служба, уз Божију помоћ, а на позив вјерника, обавља по црквеним правилима од стране канонског свештенства Митрополије црногорско-приморске са сједиштем у Цетињском манастиру. Тако је било вазда, а тако бива и у најновија времена од прота Комнена Радусиновића до садашњих свештеника цетињске парохије, који су деценије провели служећи у бајичкој цркви, и који су сви родом и држављанством црногорски грађани. – Не живимо у племенској скупини, него у уређеној грађанској и секуларној држави. А то значи да ако неко село има амбуланту, школу или цркву, то јесу институције тога села (а не неког другог), али програм рада и саму просветну, здравствену или свештеничку дјелатност – не одређују сељани нити они врше те послове, већ људи који су за те службе школовани и који имају намјештење од надлежних институција. За школе и амбуланте – то су надлежна државна министарства, а за храмове, то су – у секуларној држави – црквене институције, а не државне службе или цивилне мјесне заједнице. – У самим Бајицама је велики и довољан број православних вјерника који ово разумију и поштују. Они су у претхоним деценијама нашли мир и заједнички језик са својим племеницима, а неистомишљеницима. Зато више немамо немиле сцене пред Бајичком црквом, од прије 20-так година, кад је пред сваки Јовањдан и Васкрс било више полицајаца него вјерника испред цркве. Нити имамо судске спорове око брава и квака на црквеним вратима. – Црна Гора је цивилизована земља у којој влада правни поредак, и ако неком нешто није јасно у вези функционисања институција или питања власништва или коришћења црквене земље, таквог упућујемо на надлежне адресе које се баве тим питањима. – Поздрављамо и благосиљамо сваки људски и братски договор и нарочито обавјештавамо неупућене да је Бајичка црква Св. Јована Крститеља била, јесте и биће – отворена за све људе жељне молитве и духовног мира без обзира на њихову националну, политичку или било какву другу земаљску орјентацију. – Рашчињени и од Цркве одлучени бивши свештеници не могу обавити Божију службу нигдје у православном свијету, па како би и зашто би то могли и требали да раде у овој древној подловћенској светињи? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Одговор на чланак „Вјерници и грешници“ бившег директора Управе Полиције Црне Горе, г. Веселина Вељовића. Да је Земља округла, први је математички доказао александријски библиотекар Ератостен Киринијески, а успут је прорачнао њен обим, раздаљину од Сунца као и нагиб осе Земљине ротације у II вијеку пре Христа. То је било прихватљиво гледиште мање-више сваком образованијем човјеку, морепловцима, астрономима и картографима касне Антике, као и током цијелог Средњег Вијека независно од вјерских убјеђења. У пракси није постојала примјена. Јелена Балшић у Горичком зборнику, у преписци са својим духовником, монахом Никоном Јерусалимцем наводи као ноторну чињеницу да је Земља округла. Ризница Манастира Савина код Херцег Новог чува запис непознатог калуђера из XVII вијека који помрачење Сунца и Мјесеца објашњава хелиоцентричном теоријом. У то вријеме је Галилејево дјело било на индексу забрањених књига. Од античких времена, па све до краја XVIII вијека, било је мислилаца са различитим погледима на свијет који су заступали геоцентрични и равноземљашки модел космоса. Неки од њих су: Теодор Атеос – атеиста, Птоломеј – грчки многобожац, Тихо де Брахе – астролог, па чак и знаменити астроном Касини по којем је сонда упућена на Сатурн добила име. Геоцентризам се предавао на Харварду и Јејлу до дубоко у XVIII век, управо зато што није било чврстих и необоривих доказа који би дали предност једној теорији у односу на другу. С друге стране, утемељивач нововјековног хелиоцентризма је био свештеник и старешина катедрале у Фрауенбургу, Никола Коперник – дубоко побожан човјек. Своје животно дјело „О кретањима небеских тијела“ издато 1453. г. је посветио папи Пију III, а његов пријатељ, чувени пољски бискуп, Тидеман Гизе (1480 – 1550) га је директно подстицао на рад у том правцу. Прије Коперника, нови поглед на структуру васионе су заступали и други истакнути учитељи Римске Цркве претходних генерација као што је био познати немачки кардинал Никола де Куза (1401 – 1464) и чувени доктор Универзитета и бискуп Лизијеа у Француској – Николо Орезмо (1320 – 1382). Јоханес Кеплер (1571 – 1630), Галилејев пријатељ и савременик, који је утемељио законе кретања небеских тијела је био теолог и такође дубоко побожан човјек. Кроз законе које је формулисао је тражио тачно вријеме појаве Витлејемске звијезде – за коју је предпостављао де је везана за феномен планетарне конјукције. Исаак Њутн се споредно бавио физиком, математиком и астрономијом, основно занимање му је било доктор теологије – и то се бавио мистицизмом. Шта рећи о искрено побожним душама међу астрономима као Хершелу или Лапласу, математичару Паскалу или Дарвиновом претходнику биологу Ламарку? Кристофер Колумбо заснива своје путовање за Индију 1492.г. управо на претпоставци округле Земље, а путовање је финансирала изразито католичка Краљевина Шпанија – колијевка инквизиције. Чарлс Дарвин, који је у младости студирао теологију каже за себе да „му се допадала мисао да постане сеоски поп“. Ожењен побожном женом, и активни члан локалне парохије, из његових обимне аутобиографске грађе се види да га је вјера у Бога Створитеља и Законодавца твари, питања истинитости Јеванђеља, као и питања вјечног живота заокупљала кроз читав живот. Колебао се између вјере и сумње, а његова теорија му је давала повода и за једно и за друго. Велику духовну кризу је доживио кроз смрт деветогодишње кћери. Кроз различите фазе свога духовног колебања себе је описивао као хришћанина, теисту или агностика- Никада за себе није рекао да је атеиста. Дарвинова теорија се разликује од идеологије дарвинизма. Галилео Галилеј се хвали да је добио аплаузе од црквених великодостојника за своје нове теорије. Међутим, због свог непромишљеног исмијавања папе Урбана VII кроз своју књигу „Разговори о два система свијета“ издате 1634. г. као и због ривалитета са другим научником – језуитом Шајнером, око тога ко је од њих двојице први открио Сунчеве пјеге дошло је до неславне епизоде у историји између науке и Римокатоличке Цркве. Ово је био више сукоб римског права и еманципованог активисте из виших друштвених слојева, у контексту династичких сукоба реформације и контра-реформације него сукоб Светог Писма и науке. Ова епизода, у дугом трајању религије и науке остаје непресушни извор инспирације богоборцима свих меридијана. Сама чињеница што оваквих епизода има свега неколико, с обзиром на обимност ове теме кроз историју говори о томе колико су овакви напади неутемељени. Ни један Васељенски или Помјесни Сабор Православне Цркве не осуђује астрономију нити природословље као такво. У вријеме превирања о којима је реч, од 1638.г. до 1672. г. одржано је 7 великих сабора Православне Цркве: у Кијеву, Јашију, Јерусалиму и Цариграду. Нигдје није расправљано о геоцентризму или хелиоцентризму нити су природне науке проглашаване јеретичким. Учитељи Цркве су од времена Св. Василије Великог и Св. Јована Златоустог преко Светог Саве, Св. Владике Николаја Жичког, блаженопочившег Патријарха Павла, па све до нашег новопрестављеног Митрополита Амфилохија радо користили научна сазнања свога доба у проповједима и за њих се интересовали јер је Православна Црква увијек гледала на проучавање природе благонаклоно, као на проучавање тајни и премудрости Творца. И није то само у теорији. Писменост, умјетност, владавина права, практичне иновације као воденични точак, сунчани сат или календар су само неки од иновација и цивилизацијских достигнућа које су Свети Сава и његови настављачи донијели са ходочашћа по Истоку у наше крајеве. То су чињенице, а не пропаганда. Насупрот томе, у свом чланку „Вјерници и грешници“ бивши Директор полиције се бави приземном атеистичком пропагандом. Читајући његов став, доживио сам, што каже данашња омладина – „трансфер блама“. Срамота ме је што високи државни службеник и предавач у високошколској установи није одмакао даље од брошура комесара КПЈ од средине прошлог вијека у обрушавању на религију – могао је мало зачинити радовима савременијих атеиста – Докинса, Хиченса или других. Још је нетачно израчунао колико је Галилејева књига била на црној листи Ватикана: до 1833. г, значи 199 година, а не 360 година. Такође ми је криво што се у покушају обрушавања на Српску Православну Цркву обрушио на Римокатоличку Цркву која му ништа скривила није. При том је комплексан и слојевит однос религије и развоја науке свео на црно-бијелу карикатуру из споменутих брошура комесара КПЈ, да би тако, изгледа, оправдао недостатак академске агилности и створио сламнатог човјека насупрот свом слабо утемељеном ставу. Опет је нека неподобна мањина постала жртва његове насилне личности и недостатка промишљања, од страдалих житеља Буковице преко прогона Литија и тробојки до омаловажавања Римокатоличке Цркве – у овом случају, хвала Богу, само на нивоу идеја. Надам се да ће тако и остати. Од оваквог чланка нико неће бити нерасвјетљено убијен, пребијен, бесправно затваран, кажњаван за објаве на фејсбуку, заустављан, претресан, позиван да се јави „у одмах“ на информативни разговор, ускраћиван за привремени боравак и држан на граници 7 дана, хапшен због молитве и кађења, протјериван, клеветан, тучен пендрецима, псован и засипан сузавцем, шпијуниран, лажно оптуживан, ничија богомоља неће бити гађана нити разбијана, никоме недужноме неће бити превртана кућа под изговором тражења оружја и антидржавних завјера и вербални деликт више неће бити сметња за улазак у Црну Гору. Осим горњег приказа односа науке и религије који се у нашем јавном дискурусу често упрошћава кроз атеистичку пропаганду не бих се даље бавио размишљањима бившег Директора полиције о Богу, свијету и људима, него бих само желио указати на један психолошки феномен. Човјекова подсвијест не може остати непримијећена и увек нађе начина да проговори. Читајући његов став о инквизицији, заведеној руљи и религијским заблудама, не могу се отети утиску да се ради о ономе што психолози зову пројекција или чак пројективна идентификација. Aко човјек од своје свијести „одцијепи“ дио себе или неки доживљај, он ће та иста стања примјећивати, па и „изазивати“ код других, а да их сам није свјестан. Довољно је замијенити неколико ријечи у његовом тексту и видјећемо да аутор уствари на цио народ Црне Горе гледа као на примитивну масу која му је подређена, да себе види као неправедно свргнутог жреца религије пост-комунистичке „етатолатрије“ од које се та „руља“ издајнички одмјетнула, те да му је, у ствари, позиција инквизитора интимно блиска. Инквизитор, чувар идеје Приватне Државе, бескомпромисни борац против религијских заблуда је позиција у којој је до јуче видио себе. Концепти слободе мисли, савјести и вјероисповјести, државе као сервиса грађанима, ограничене власти и грађана као носиоца и извора суверенитета су потпуно туђи оваквом интелектуалном склопу. Када би Ричард Докинс, чувени еволутивни биолог, а уједно највећи пропагатор атеизма XXI века (упркос свом радикализму, Докинс је човек углађене енглеске спољашњости) видио како острашћени бивши Директор управе полиције Црне Горе брани дарвинизам рјечима: „научно доказана и једино прихватљива теорија“, жаром и рјечником корифеја контра- реформације, мислим да му не би било добро. Сви Докинсови противници из редова јерархије Англиканске или Римокатоличке цркве широм Комонвелта, поред дискретног подсмјеха не би морали да износе ни један аргумент више. Јавност би била потпуно убијеђена у штетност атеизма и дарвинизма. То је уједно и најсмисленије објашњење бившем Директору полиције зашто су „представници Европске комисије и других међународних адреса“…“све што се дешавало храбро оћутали“. Јер управо је појава атеистичког инквизитора и бранитеља неодбрањивог моралног релативизма попут Веселина Вељовића главни аргумент о штетности дарвинизма и атеизма уопште када се ради о питањима моралних вриједности и етике у друштву, а сходно томе, и подршке таквој политици. Врло је тешко објаснити либерално јавном мнењу западних земаља подршку режимима који се користе оваквим методама. Државним терором и силом санкционисати говор и изражавање увјерења, оправдавати сваки, па и најнеморалнији поступак вољом за моћ, а нечовјечне и неморалне поступке „узвишеним“ циљем „одбране државе“ и све то још у сфери религијског – на либералном Западу се доживљава у потпуности негативно и евоцира торкемадовски, инквизиторски архетип гнусан и најватренијим атеистима. Ђакон Константин Дојић Саборни Храм Св. Василија Острошког, Никшић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Патријарх Данило је рекао да је сагињање кољена, као литургијски гест, Црква научила од светог апостола Петра. Поглавар Румунске православне цркве, патријарх Данило, објаснио је зашто свештеници клече пред светим Престолом у олтару, преноси званична веб страница Румунске цркве. По ријечима Патријарха, Црква је овај литургијски гест научила од светог апостола Петра, који је након чудесног улова рибе пао на кољена и рекао окрећући се Христу: „Изађи од мене, Господе, јер сам човек грешан“ (Лука 5: 8). „Ето због тога данас, када служитељи Цркве улазе у свети олтар, клањају се до земље пред Престолом, који представља гроб и престо Христове славе, и говоре: Боже, очисти ме грешнога“. „О овоме смо сазнали од апостола Петра, јер пред Божијом свјетлошћу човјек треба да исповиједи своје гријехе и затражи њихово очишћење и опроштај. Према мишљењу патријарха Данила, чудесни улов рибе био је „најважнија лекција из еклисиологије“, јер је „у служењу Цркви Христовој прије свега важна Божја благодат и помоћ, а затим и људска вјештина“, јер „благодат се даје смиренима, послушнима и вриједнима“. Нагласио је да је „Спаситељ Исус Христос учинио чудо великог улова рибе не ради ученика, који су били лењиви рибари, већ је чудо улова великог мноштва рибе учињено за рибаре који су се трудили цијеле ноћи, који су били толико исцрпљени, да је чудесна благодат дошла у оном тренутку, када је снага људска дошла до свог краја “. Али, према румунском патријарху, поред марљивости, да би се добила благодат, потребно је и смирење: „Они, који се усрдно труде и постају смирени, осјећају да им је потребна Божја помоћ и ишту је у молитви, добијају благодат да чине чуда“. „Дакле, чудо које је учинио Спаситељ Исус, показује нам да нам је потребно много труда, смирења и послушности. Христос даје своју благодат послушнима, смјернима и вриједнима, зато би нас чудо од великог улова рибе требало побудити на смирење, на послушност Богу, на велику молитву и рад “, рекао је патријарх Данило. Објаснио је да у животу постоје тренуци када „вриједно радимо, али не успијевамо да остваримо оно што смо зацртали“. Тада, према његовим ријечима, „ово је знак да морамо чекати с надом, јер Бог наше захтјеве не испуњава увијек када и како желимо, већ их понекад испуњава касније, неочекивано и на начин који ми нисмо предвидјели (…) како би наградио нашу вјеру, смјерност и наду “. Извор: https://spzh.news/ru/news/74813-patriarkh-rumynii-obyasnil-pochemu-svyashhenniki-preklonyajut-koleni-v-altare
  5. Због литије организоване јуче у част заштитника Бара – Светог Јована Владимира, свештеници Митрополије црногорско приморске јутрос су у Центру безбједности дали изјаве а тужилац је саопштио да нема основа за кривичну пријаву. Изјаве су у Центру безбједности у Бару дали: протојереј ставрофор Слободан Зековић, протојереј Јован Пламенац, протојереј Љубомир Јовановић, јереји Младен Томовић, Никола Радовић, Александар Орландић и Марјан Петковски, док је протојереј Синиша Смиљић изјаву дао у Улцињу. Уз свештенике у Бару су све вријеме били правни заступник Митрополије црногорско-приморске др Владимир Лепосавић и адвокат Бошко Чармак. Свештеницима је синоћ наложено да се рано јутрос јаве у Центар безбједности и дају изјаве због литије која је одржана улицама града под Румијом након вечерње службе и молебна Пресветој Богородици у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Иначе литија се традиционално организује сваке године у част овог Божијег угодника који је небески заштитник Бара. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, синоћ је казао да се Свети Јован Владимир ове године скромније прославља, али да је “Свети Јован Владимир услишио молбу и жељу народа свога и благословио да овај молитвени ход у славу Божију и част његову опет прође његовим градом и да се његов благослов на свима нама утврди”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника. Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином. Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега. „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин. Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки. „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“. „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин. У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара. „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин. Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење. „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“. „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући: „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и осам свештеника Саброног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, након 72 сата у притвору, биће пуштени на слободу након поноћи, саопштио је руководилац ОДТ-а Стево Шекарић. За сјутра у 10 часова је најављена прес конференција на којој ће детаљније бити образложена одлука. Подсјетимо, притвор од 72 сата одређен је свештеницима: о.Слободану Јокићу, о. Данилу Зиројевићу,о. Жељку Ројевићу, о. Остоји Кнежевићу, о. Мирку Вукотићу, о. Василију Брборићу, о. Драгана Крушићу и о. Николи Маројевићу задржавање до 72 сата одређено је послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Поводом медијских напада на јучерашњи ђурђевдански молитвении вход кроз Беране, Епархија будимљанско-никшићка синоћ се огласила саопштењем за јавност које преносимо у цјелости: У вези са данашњим молитвеним ходом наших свештеника кроз град Беране јасно је да су они само вршили своју редовну пастирску дужност уобичајену за велики вјерски празни Ђурђевдан када се традиционално организује литија кроз овај град. Овог пута свештеници, због важећих мјера услед новонастале епидемије, нијесу организовали литију са вјерницима и у потпуности су испоштовали важеће мјере. Уосталом, ово је био једини начин да нашим вјерницима, којима се неоправдано ускраћује право присуства службама у храму, свештеници честитају празник (и то са прописане дистанце), и према њима покажу своју бригу која је основна свештеничка дужност у свим приликама, а нарочито у вријеме свеопште узнемирености и кризе због вишенедељног дјеловања корона вируса. Служба за саопштења Епархије будимљанско-никшићке
  9. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  11. Свештенство Митрополије црногорско-приморске одржало је данас Свету литургију код дрвеног средњовјековног града Свача, али на улазу на локалитет гдје се налази храм. Црногорска полиција није дозволила служење литургије код храма. Читав скуп су обезбјеђивале јаке полицијске снаге, а нарочито сам улаз на археолошки локалитет древног епископског града Свача, којем, по решењу Управе полиције, свештенству Митрополије — није дозвољен прступ. Намјесник барски Слободан Зековић поручио је током литургије да — „ми нијесмо овдје странци“. „Деценијама излазимо, долазимо овдје, на темеље наше државности и духовности, не да барјачимо. Са једним циљем — да не заборавимо наше свете претке и освештане гробове који се овде налазе. Преносим благослов митрополита Амфилохија, који је требало да донесе руку Светог Јована Крститеља. Али, због тензија, то ће урадити наредне године. Предсједник Општине је рекао да је до децембра забрањен приступ локалитету, зато што раде археолошка истраживања“, казао је Зековић. Он је додао и да ће се, већ наредне године, вјерници окупити код храма, и упутио је поруку мира — „браћи Албанцима“: „Били смо добри пријатељи и то ћемо и остати“, закључио је Зековић. Извор: Спутник
  12. Свештенство Митрополије црногорско-приморске одржало је данас Свету литургију код дрвеног средњовјековног града Свача, али на улазу на локалитет гдје се налази храм. Црногорска полиција није дозволила служење литургије код храма. Читав скуп су обезбјеђивале јаке полицијске снаге, а нарочито сам улаз на археолошки локалитет древног епископског града Свача, којем, по решењу Управе полиције, свештенству Митрополије — није дозвољен прступ. Намјесник барски Слободан Зековић поручио је током литургије да — „ми нијесмо овдје странци“. „Деценијама излазимо, долазимо овдје, на темеље наше државности и духовности, не да барјачимо. Са једним циљем — да не заборавимо наше свете претке и освештане гробове који се овде налазе. Преносим благослов митрополита Амфилохија, који је требало да донесе руку Светог Јована Крститеља. Али, због тензија, то ће урадити наредне године. Предсједник Општине је рекао да је до децембра забрањен приступ локалитету, зато што раде археолошка истраживања“, казао је Зековић. Он је додао и да ће се, већ наредне године, вјерници окупити код храма, и упутио је поруку мира — „браћи Албанцима“: „Били смо добри пријатељи и то ћемо и остати“, закључио је Зековић. Извор: Спутник View full Странице
  13. Иако је протеклих месеци усвојила неколико закона усмерених против канонске Украјинске Православне Цркве, украјински Парламент, Врховна рада, није исказао подршку законском предлогу којим би се канонској Цркви забранила служба војних капелана. Између 14. и 16. маја 2019.г. било је шест неуспелих изјашњавања по нацрту закона бр. 10279 о регулисању капеланских служби у оружаним снагама Украјине и у другим војним формацијама, које је предложио бивши председник Порошенко, преноси Институт за верске слободе. Штавише, Порошенко није имао консултација са Све-украјинским саветом Цркава и религијских организација пре него што је поднео нацрт закона бр. 10279. Истовремено, пред Парламентом се налазе предлози закона бр. 10244 и бр. 10244-1 о војном свештенству, на којима се радило у протекле три године у координацији са разним верским заједницама и стручњацима, посебно са Саветом за пастирско старање при Министарству одбране. Информативно-образовно одељење Украјинске Цркве подсећа да је тенденција да се пружи приоритет расколничким групама и унијатима при постављању војних свештеника, супротно жељи самих војника, почела пре неколико година. Црква је у априлу 2017. обавештена да Генералштаб одбија да прихвати да у војсци раде канонски православни свештеници. Године 2018. сви команданти су добили званичну директиву да не упошљавају капелане УПЦ. У септембру прошле године је народни посланик и председник Пододбора за безбедност и одбрану И. М. Береза предложио забрану деловања канонске Украјинске Православне Цркве "на територији свих војних јединица, укључујући и пограничну службу, Националну гарду и службу безбедности". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  14. Из пољске стиже вијест да су католички свештеници у Гдањску у оквиру службе, а на иницијативи Фондације "СМС са неба", која се СМС порукама бори против присуства магије у савременом друштву, спалили магијске предмете, укључујући афричку ритуалну маску, фигуру слона, као и књиге о Хари Потеру. Извор:https://spzh.news/ru/news/61224-v-gdanyske-katolicheskije-svyashhenniki-sozhgli-knigi-o-garri-pottere?fbclid=IwAR2RmaSES0wQUSy-e3D8MKLLT7MHeiUUoqT9D-tyPIDq-Rfz2Y_lMeD-7_A
  15. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Бискуп Камински, из дистрикта Варшава-Прага, упутио је извињење у тренутку када поглавари пољске цркве раде на документу који ће бити објављен касније ове године о злостављању малолетника и начинима да се то спречи, преноси АП. "Желим да се извиним и учинићу све како бих омогућио онима који се осећају оштећеним да се безбедно врате црквеној заједници и поново у њу стекну поверење", рекао је Камински. Он је, на конференцији за новинаре, рекао да су случајеви злостављања покренути против 12 свештеника, али да се од два одустало.Три међу овим случајевима тичу се малолетника млађих од 15 година и тренутно их разматрају варшавски судови.Бискуп Камински је рекао и да је свештеницима умешаним у те случајеве забрањено да раде с малолетницима и да пролазе кроз психолошка тестирања, а тројица су суспендована. извор
  18. Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Феномен такозване Црногорске православне цркве, односно псеудорелигијске заједнице која се појавила у Црној Гори 1993. године, има своје дубље мотиве у политичким тежњама за коренитим променама идентитета Црне Горе, њене историје, културе и националног бића. Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница. Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину". Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде. Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе. Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде. Извор: Радио-телевизија Војводине
  21. Право на пензијско и здравствено осигурање свештеника и верских службеника, поред традиционалних цркава, остварују и друге регистроване цркве и верске заједнице, а тренутно их има 18 које та права и остварују, пише "Политика". Такође, све регистроване цркве и верске заједнице имају право на ослобађање од пореза за богослужбени простор. Поред тога, оне могу да аплицирају и за друге врсте помоћи у складу са процедурама и прописима који регулишу ту област, кажу у Министарству правде. У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница. Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину". Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде. Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе. Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде. Извор: Радио-телевизија Војводине View full Странице
  22. Тринаесторо крштене деце су сви ђаци интерната за децу са болестима плућа. Начелник војне дивизије Епархије александријске протојееј Александар Шнјакин, заједно са настојатељем војне свештеничке службе протојерејем Вјачеславом Јаковенком, посетио је два интерната за децу са инвалидитетом и плућним болестима у Кремини и Шчастији у Луканској провинцији 21. децембра 2017. године. Два свештеника подучила су децу о основама хришћанства и онда, на захтев самих ученика, крстили су оне који се још нису били крштени. Свештеник је дао свакоме од тринаест нових чланова Цркве Христове по један крст објашњавајући његов значај за хришћане. Сва деца су добила и бонбоне и одећу. Извор: Српска Православна Црква
  23. Војни свештеници Украјинске Православне Цркве служили су свету тајну крштења у четвртак над неколико болесних малишана, током своје мисије у ратној зони АТО. Тринаесторо крштене деце су сви ђаци интерната за децу са болестима плућа. Начелник војне дивизије Епархије александријске протојееј Александар Шнјакин, заједно са настојатељем војне свештеничке службе протојерејем Вјачеславом Јаковенком, посетио је два интерната за децу са инвалидитетом и плућним болестима у Кремини и Шчастији у Луканској провинцији 21. децембра 2017. године. Два свештеника подучила су децу о основама хришћанства и онда, на захтев самих ученика, крстили су оне који се још нису били крштени. Свештеник је дао свакоме од тринаест нових чланова Цркве Христове по један крст објашњавајући његов значај за хришћане. Сва деца су добила и бонбоне и одећу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  24. Чуо сам од многих пријатеља из Бг да у појединим Бг црквама свештеници одбијају да причешћују вернике? А и у овим "регуларним" где наводно не одбијају постављају неке фарисејске услове које ни само не испуњавају. Колико ви таквих случајева познајете? Зашто је такво стање у Београду? Пре годину дана сам био у успенској у Бг на литургији и чуо сам свештеника коме је главна проповед била о паклу и демонима. Пост је био у току па су се верници причешћивали, како је ван поста тамо заиста не знам.
  25. опет и опет , и никада до краја исцрпљена тема о причешћивању... интересује ме да ли се свештеници причешћују на сваком литургији... ја сам до данас била убеђена да је одговор потврдан, а онда сам на литургија чула да се свештеник који је држао литургију пришећује само једном месечно....
×
×
  • Креирај ново...