Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'светог'.
Found 894 results
-
Велики канон у цркви Светог Гроба
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Велики канон Светог Андреја Јерусалимског и архиепископа критског читан је у католикону цркве Светог Грба у среду поподне, 10. априла 2019. године. Велики канон поетски приказује велики број људи и догађаја из Старог и Новог Завета, житија праведних, пророка, царева и других лица израиљског народа, које пружа за примере које треба следити или избегаватри, а и као пример покајања. Службом је началствовао архиепископ гераски Теофан, уз појање хоровође цркве Светог Гроба Константина Спиропулоса уз помоћ архиђакона Марка и ученика Патријаршијске школе на Сиону. Извор: Српска Православна Црква -
Савиндан - званични празник у Румунији. Посета задужбинама Капетан Мише Анастасијевића. Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан присуствовао је 10. априла 2019. године, на позив румунског Парламента, седници поводом свечаног проглашења празника Светог Саве за званични и посебним законом признати празник у Румунији. На свечаној седници у великој дворани Парламента говоре су одржали: српски посланик г. Славољуб Аднађ, иначе иницијатор закона о проглашењу празника Светог Саве за званични празник у Румунији, државни секретар за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Виктор Опасхи, представници Владе и Парламента пружајући подршку за усвајање закона. Затим су представници свих парламентарних партија, уз пригодно обраћање представника парламентарних група, безрезевно подржали закон којим је празник Светог Саве једногласно изгласан за званични и законом признати празник у Румунији. У оквиру радне посете Букурешту, Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан посетио је, у пратњи српског посланика у румунском Парлманету г. Славољуба Аднађа и архијерјског заменика протојереја-ставрофора др Маринка Маркова, село Клежан поред Букурешта. Са благословом надлежног епископа Амвросија, у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила епископа Лукијана и пратњу дочекали су румунски свештеници: епархијски егзарх архимандрит Михаил Мускариу, игуман манастира Летка, отац Сава Опреану и месни парох протојереј-ставрофор Данијел Кристеа. Управо у Клежану и околним селима у Влашкој равници, према Дунаву, налазе се задужбине великог српског сина Капетан Мише Михајла Анастасијевића: црква Светих архангела Михаила и Гаврила, Занатска школа - тада највећа у Европи, конак - копија београдског Капетан-Мишиног здања, али нажалост сада само у рушевинама и у сећању потомака Срба који су из Шумадије дошли са Капетан-Мишом, а који и дан-данас усред Влашке говоре и разумеју српски! У присуству неколико житеља села који још увек разумеју српски, Преосвештени Епископ г. Лукијан и његова пратња били су свечано дочекани у велелепном барокном храму. Домаћини су, у знак пажње, Преосвештеног Епископа и пратњу даривали пригодним поклонима. Владика је истакао значај Капетан-Мише како за српски тако и за румунски народ. Дивећи се портретима ктитора изузетно добро урађеним и очуваним који се налазе изнад западног улаза у цркву, Епископ је приметио да је мајор Михајло Анастасијевић носилац високог одликовања - капетан Дунава, које му је доделила владарска кућа Обреновића. Домаћини су госте увели и у крипту, где је над гробом Капетан-Мише одслужен помен том великом сину српског рода. Преосвећени Владика је захвалио румунским пријатељима на веома топлом дочеку, као и епископу Амврозију, у наду да ће и Клежањ постати још једна спона пријатељства два православна народа у крилу Једне Свете Саборне и Апостолске Мајке Цркве. Извор: Српска Православна Црква -
У недељу, 31. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Вељко Васиљев одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЛИТУРГИЧКА ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ САВЕ. Извор: Радио Беседа-
- 1
-
-
- делатност
- литургичка
- (и још 5 )
-
„Његош је давно написао: Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. Опомињући се ових мудрих ријечи, присјећамо се великог и незаборављеног Вукосава Куленвакуфског, у диптихе светих уписаног свештеномученика, онога који је данас и довијека наш молитвеник пред Пријестолом Божијим. Свети Вукосав Куленвакуфски је рођен у Суваји Петровачкој 1865. године. Богословију у Рељеву је завршио 1892. године. У ђаконски чин рукоположио га је Митрополит дабробосански Георгије Николајевић, 6. децембра 1891, а у свештенички чин исти архијереј, 9. маја 1892. Двадесет осам година провео је свештеник Вукосав на парохији у Кулен Вакуфу, да би потом био премјештен у Смољану. Након пензионисања враћа се својом вољом, а уз благослов надлежног архијереја, опет у Кулен Вакуф, да служи, да проповиједа, да свједочи Христа Господа својим позним годинама и својом мудрошћу, својом вјером и својим животом. У љето 1941. године, заједно са његовим синовима, кћерком, снахом и двоје унучића, хапсе га усташе. У личком Бушевићу усташе кољу његове синове, док је старац Вукосав слушао крике рођене дјеце. Потом су му усташе дале нож да закоље сопствену кћерку, али је Вукосав то одбио, па су усташе умјесто њега заклале његову кћерку. Знајући да ће му смрт олакшати бол коју су му својим звјерством нанијели, усташе остављају старца Вукосава у животу, да пати за својом невином дјецом и својим народом. Готово слијеп, измучен и понижен испустио је у Лици своју мученичку душу овај племенити слуга Божијег олтара. Његове земне остатке, а данас мошти, пренешене су у Кулен Вакуф, а потом у његову родну Сувају. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 28. маја 2003. године донио је одлуку о канонизацији Свештеномученика бихаћко-петровачких, а међу њима и свештеномученика Вукосава Милановића Куленвакуфског, одређујући 7. август/ 25. јул као датум његовог молитвеног прослављања. Његове мошти обретене су 9. новембра 2018. године у Суваји. Да је Часна пред Господом смрт Светих Његових (Пс. 115, 6) потврдио је Вукосав Куленвакуфски, свједочећи својом смрћу свој живот, а својим земним крајем свој небески почетак. Носећи вука у основи свога имена, Вукосав је био и остао ништа друго до јагње Јагњета Божијег. Таквог га памтимо, таквог га помињемо, његовом се жртвом надахњујући, јуче, данас и довијека. Свештеномученик Вукосав се враћа у Рмањ, својој Уни, својим Србима, да нас, из кивота, изнова благослови, да нас оснажи, дарујући нам као највећи дар своје молитвене благослове. Свети Вукосав се враћа у Рмањ на Благовијести, да нам благовијести Васкрсење Христово, васкрсење наше и његове Крајине!“ На Благовијести, 7. априла, часне моштију Свештеномученика Вукосава Куленвакуфског из Саборног храма Светих апостола Петра и Павла свечано и литијски ће бити пренесене у светониколајевски манастир Рмањ у Мартин Броду гдје ће и почивати. У оквиру Благовјештењског сабора у Рмњу, биће освештане фреске и служена Света архијерска литругија, са почетком у 9:30 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Орден Светог Саве амбасадору Илији Илијадису
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 1.априла 2019. године на свечаности у Патријаршији српској у Београду орден Светог Саве г. Илији Илијадису, амбасадору Републике Грчке у Београду. Свечаности су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Њихова Преосвештенства Епископи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и ваљевски г. Милутин; као и Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Уручујући високо црквено признање амбасадору Илијадису, Патријарх српски г. Иринеј је подсетио: -Ми смо у дивној прилици да Вам у име Српске Православне Цркве уручимо високо одликовање које Црква додељује нашим драгим пријатељима. Грчки и српски народ нису само комшије; ми смо пријатељи у пуном смислу те речи, што је посведочено кроз сву нашу историју. Повезује нас, на пример, Света Гора Атонска, која је велики благослов и као духовно врело уздизала је наше народе. Од времена Светог Саве ми смо више од пријатеља. Можемо истаћи и то да смо братски народи, јер са Грцима смо увек били у најбољим односима, помагали смо једни другима кад је било неопходно; никада нисмо имали проблема, а надамо се да их ни убудуће нећемо имати. -Ви сте, господине Амбасадоре, провели неколико година у Београду и драго нам је што сте имали прилику да будете с нама као амбасадор. Наравно да нам је жао што одлазите, али ћемо остати за свагда пријатељи. Захваљујемо што сте увек достојно представљали свој народ и при том показивали љубав према нашем народу. И то је оно што ће заувек остати у нашим односима и нашем сећању. Додељујемо Вам највиши Орден наше свете Цркве са жељом да останете мост између нас, да будете веран тумач нашега народа и наше културе. Имали смо срећу што смо овде увек имали угледне личности државе Грчке које нису били само амбасадори, него су и после своје службе остале наши искрени и верни пријатељи. Уверени смо да ћемо и у Вама од данас имати пријатеља којим ћемо се поносити. Желимо Вам пуно успеха у Вашем новом намештењу у дипломатској служби, а ми овде ћемо Вас увек радо дочекати и поздравити, поручио је патријарх Иринеј. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог Светог Саве додељује г. Илији Илијадису, амбасадору Републике Грчке у Београду, за истрајну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу, нарочито показану током вршења његове одговорне дужности амбасадора Републике Грчке у Београду. Док је Патријарх српски г. Иринеј уручивао орден Светог Саве присутни су узвикивали: Аксиос! Достојан! Захваљујући на високом одликовању, г. Илија Илијадис, амбасадор Републике Грчке у Београду, је казао: -Ваша Светости, Ваша Преосвештенства, указана ми је највећа могућа част и дубоко сам ганут Вашом одлуком да ми се уручи ово високо признање, за које се не осећам достојним. Међутим, велико ми је задовољство да прихватим ту Вашу одлуку, јер све време док сам служио овде у Београду био сам један од верника Ваше Цркве и осећао сам се као код куће. Све време док сам службовао овде у Београду моја мисија је била усмерена томе да наша два народа још више приближим и учврстим њихове споне. Додуше, за мене то није била мисија пошто сам то чинио с вољом, љубављу и надом за будућност. -Црква постиже оно што државе и режими не успевају - да у име Исуса Христа и хришћанске љубави приближи људе и народе. Желим да будете уверени, Ваша Светости, да српски народ и Српска Црква имају посебно место у моме срцу, да се заиста осећам као дубоки верник и да ћу гајити најлепша сећања према свима Вам, беседио је амбасадор Илијадис. Свечаности у Патријаршији српској присуствовали су: г. Димитрис Михалис, први секретар Грчке амбасаде са сарадницима; доскорашњи аташе за културу г. Никос Цицмилис; пуковник Гавалас, капетан бојног брода; г. Јоргос Пападопулос, пуковник у мисији НАТО-а у Србији са супругом гђом Николијом; презвитер Панајотиос Каратасиос, старешина манастира Светог архангела Гаврила у Земуну; свештеник Димитрис Касапис, представници Амбасаде Републике Грчке, чланови грчке заједнице у Београду, представници дипломатског кора, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић, управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић, уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, представници научног и културног живота престонице. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- амбасадору
- саве
- (и још 4 )
-
Светосавац - парохијски часопис храма Светог Саве
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Из штампе је изашао нови број „Светосавца" - парохијског часописа храма Светог Саве на Врачару. Из садржаја новог броја Светосавца издвајамо: Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом ремезијанским г. Стефаном: У Цркви је важан сваки дан и сваки трен, др Игор Стаменковић: Досадашње стање религијског туризма у Србији и перспективе новог развоја, проф. Љиљана Ранђић: У почетку беше реч, деци је дајмо, игуман Трифун: Сличности између тренера и духовног оца, јереј Бранислав Кличковић: Пост, слобода ка спасењу, Снежана Миљковић: Сами бирамо. Светосавац читаоцима дониси и изненађење за најмлађе - подлистак Мали Светосавац. Извор: Српска Православна Црква -
НАЈАВА: Духовно вече у част светог Нектарија Егинског
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Култура
Са благословом Патријарха српског г Иринеја и Епископа ваљевског г Милутина одржаће се духовно вече у част св. Нектарија Егинског, 2. априла 2019. у Руском дому са почетком у 19.00 часова. Редакција: Поуке.орг -
(Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан. [2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало. Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“ Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама -
(Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан. [2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало. Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“ Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама View full Странице
-
Катихета Бранислав Илић: Друга недеља Великог поста - Светог Григорија Паламе
Наслов блога је објавио/ла Логос у РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост. Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину). Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем. Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања. Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква -
Овогодишњи васкршњи циклус је отворио ђакон Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: „Теолошка дубина молитвене поезије у Великом канону светог Андреја Кристског". У свом предавању ђакон Бранислав је говорио о богослужењу Православне Цркве уопште, уз посебан осврт на богослужења током Васкршњег поста. Он је казао да се „Црква, као Божански домострој спасења приказује управо кроз богослужење и она човјека води кроз богослужење“. Посебну пажњу је обратио на богослужења првих дана поста када се пева велики покајни канон светог Андреја Критског. Ђакон Бранислав је приказао богословску дубину овог химнографског дјела светог Андреја излажући слушаоцима главне теме којих се дотиче свети Андреј Критски у Канону. То су теме Адамовог гријеха и изгнања из Раја, спознаја зависности од Творца и спознаја својих гријехова, позив на подражавање личности из историје спасења (праоци, пророци, патријарси) и Христова искупитељска жртва. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска -
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 17. марта 2019. године, у Недељу Православља, светом архијерејском Литургијом у крипти храма Светог Саве на Врачару. Његовој Светости саслуживао је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве. Извор: Српска Православна Црква -
Патријарх Иринеј на Теодорову суботу богослужио у храму Светог Марка
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 16. марта 2019. године, на Теодорову суботу, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду.-
- 1
-
-
- богослужио
- суботу
- (и још 6 )
-
Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју се чита велики покајни канон Светог Андреја Критског. Канон је велика химнолошка збирка, састављена од низа песама, по одређеном мерилу и правилу; низ од девет мањих песама, које се заснивају на девет библијских песама. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Више о Канону Светог Андреја Критског у Јутарњем програму Радио ”Беседе” говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа-
- 1
-
-
- великопосне
- врхунац
- (и још 8 )
-
Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом. О молитви светог Јефрема Сирина говорио је програмски уредник радија Беседе Данило Михајловић. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.-
- 1
-
-
- молитви
- великопосној
- (и још 6 )
-
Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне леп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повредио. Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вредни и више лени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпети због тога? Тим пре што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи време да напустимо овај свет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вечно. Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се изменила и побледела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим. Може неко да пита: „Узимати храну једном на дан – није ли то нарушавање савршенства уздржавања?“ Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви „Оче наш“ да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповести Божије, и да се човек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога. Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и телесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од века светим просијате попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана -
У недељу сиропусну 10. марта 2019. године, у дворани Црквене општине при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, презвитер Игор Игњатов, свештеник при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање на тему: Великопосна молитва светог Јефрема Сирина. Извор: Радио Тавор -
Дана 10.03.2019. године, а на празник Светог Тарасија Цариградског у Богословији Светог Саве у Београду служено је вечерње богослужење којим је началствовао јеромонах Петар Крачун. Након вечерње службе, услиједио је цјелив праштања. Професори заједно са ученицима присјетили су се свега онога што се раније догодило, а на шта и нису најпоноснији и том приликом опростили једни другима. Праштање нас уводи у Велики пост који има покајнички карактер. Тек када опростимо, можемо сагледати себе и приступити покајању. Богословију је посјетио Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, и својим присуством на покладној вечери показао да упркос многим обавезама брине о нашој школи. Захвалност је изразио ректор Богословије протојереј-ставрофор др Драган Протић, након чега се патријарх обратио професорима и ученицима. Хришћанском љубављу и духовним поукама подсјетио је све присутне на значај Великог поста и празника Христовог Васкрсења. Извор: Богословија Светог Саве -
Недеља праштања у цркви Светог Саве на Врачару
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, началствовао је 10. марта 2019. године, у Недељу сиропусну - Недељу праштања, светом архијерејскм Литургијом у цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј Ненад Јовановић, јереји Драган Шовљански и Бранислав Кличковић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Радомир Врућинић. -Јеванђеље нам јасно казује да ако не опростимо једни другима сагрешења неће ни нама Господ опростити сагрешења наша, подсетио је присутне протојереј Ненад Јовановић после читања зачала јеванђелисте Матеја. Многобројни верни народ пришао је светој Чаши, причестивши се и на тај начин пројављујући живу Цркву Христову. Као и сваке недеље, благољепију литургијског сабрања допринели су чланови хора Мокрањац, под диригентском палицом др Катарине Станковић, као и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Последњи дан пред почетак Великога поста Црква од давнина назива Недељом праштања. На тај дан у црквама се читају Христове речи: Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења. Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста, у храмовима се врши обред узајамног праштања и верени народ - мирећи се једни са другима - улази у пост, у период очишћења, продубљења и освећења живота. Извор: Српска Православна Црква -
Јеромонах Петар Петрић који се налази на усавршавају богословских знања у Кијево-печерској лаври говорио је за слушаоце радија „Светигора“ о Покајном канону Светог Андреја Критског. Овај светитељ је кроз канон и примјере покајања својим савременицима објаснио читаву историју спасења описану у Старом завјету – истакао је отац Петар Петрић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора -
Манастир Светог Архангела Гаврила – Пиносава добио ново осветљење храма и манастирске околине
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Благодарећи донацији Општине Смедеревска Паланка једина света монашка обитељ у Јасеничком архијерејском намесништву, Манастир Светог Архангела Гаврила – Пиносава у Кусатку, добио је ново осветљење храма и манастирске околине. Донацијом од стране Општине Смедеревска Паланка од 300 хиљада динара, извршено је постављање шест лед рефлектора око самог манастирског храма и три лед рефлектора на прилазима Манастиру Пиносава, чиме је побољшана цела улична расвета од улаза у Манастир до саме цркве. У току овог посла, кроз систем новопрокопаних канала, уграђена је нова електрична инсталација око манастирског храма, са новом елекричним кабловима и уређајима, као и посебно осветљење палионице за свеће. Важно је истакнути да је Манастир Пиносава од Општине Смедеревска Паланка добио и донацију од 50 хиљада динара за куповину путне ризле како би се део бочног и неасфалтираног пута кроз манастирско имање насуо тврђим материјалом. Овој донацији од стране Општине Смедеревска Паланка придружили су се и неки приватни предузетници из Србије, тако да је део лошег пута кроз манастирско имање и манастирску шуму знатно побољшан а ове године радови на побољшању још једног дела манастирских бочних путева кроз манастирско имање биће продужени. Како је прошле године Манастир Пиносава од државе добио и нови асфалтни пут до центра села Кусадак и центра села Азања, може се слободно рећи да су Влада Републике Србије и Општина Смедеревска Паланка учиниле изузетно велике и важне кораке у обнови живота и лепоте ове древне светиње Архангела Гаврила из 15. века. Обнова Манастира ће се ако Бог да, уз Божију помоћ, донацијама Владе Србије и Општина Смедеревска Паланка, као и прилозима верника из Кусатка, целе Србије и иностранства, наставити и ове године. Прошле године је скоро потпуно обновљен кров манастирског храма Светог Архангела Гаврила а радови овим поводом биће продужени током године на олтарској апсиди и куполи храма. Поред обнове духовног живота у Манастиру Пиносава који броји три члана, значајни акценат обнове ће ове 2019. године бити и на стварању још јаче манастирске економије кроз изградњу великог манастирског пластеника, проширењу пчелињака, као и стварању мини еко-фарме кока носиља. Сва средства су већ обезбеђена из прилога верног народа и појединих приватних предузећа из целе Србије. По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у плану су и припреме бизнис и акционог плана за уређење манастирског језера и простора око њега, што ће имати великих позитивних ефеката за даљи развој и обнову Манастира Пиносаве у целини. настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић) Извор: Епархија шумадијска -
Ктиторске мошти похрањене у Манастир Светог Пантелејмона у Самограду код Бијелог Поља
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на дан молитвеног спомена Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, у суботу 9. марта Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Пантелејмона у Самограду код Бијелог Поља, поводом преноса ктиторских моштију и завршетка радова на проширењу и обнови манастирског конака. Владици је саслуживало бројно свештенство и монаштво Епархије. Током Светог богослужења у монашки чин је пострижен искушеник Михаило Ћеранић. Он је добио монашко име Пантелејмон и биће настојатељ манастира Самограда. Бесједећи сабранима владика Јоаникије је казао да је данас велики дан за ово свето мјесто и за древну светињу Самоград, у којој се вјерни народ сабира неколико пута годишње. Бог је устројио да смо се сабрали овдје, на Прво и друго Обретење главе Светога Јована Крститеља, који, по његовим ријечима, бдије заједно са Светим Пантелејмоном, великомучеником над овом светињом. „Данас се, нарочито, подсјећамо неколико детаља из његовог живота на које мање обраћамо пажњу, а у животу таквог светитеља све је важно. Наравно, највише обраћамо пажњу на његово главно дјело – крштење нашег Господа Исуса Христа у ријеци Јордану, које је он извршио, али треба да обратимо пажњу и на његову проповијед, на његове ријечи и на његов живот. За њега су многи говорили, мислили и питали се да ли је он Христос. Многи су били склони да повјерују да је он Христос о којем су древни пророци говорили. А он, знајући за такве помисли људи, није хтио да прими ту ријеч ни издалека, него је говорио да он само иде пред Оним Који ће доћи, Коме он није достојан одријешити свеза на обући Његовој“. „Нијесу говорили за њега и мислили да је он Христос само у вријеме његовог живота, него сјећате се када је Христос васкрсао па су неки говорили, а међу њима онај Ирод, који је предао Христа на смрт, говорио је за Јована Крститеља, то устаде Свети Јован Крститељ, кога ја погубих. Гризла га је савјест што је у потпуно помрачењу дозволио дае посјече његове глава у тамници као божјем праведнику. И он је био склон да повјерује да је Свети Јован васкрсао и да се он јавља апостолима Господњим. И још. када данас прослављамо Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља, видимо да се његова глава појављивала, израњала из дубине земље и тиме заправо свједочила Васркрсење Христово, јер је његова глава, послије посјечења, била сахрањена на друго мјесто, даље од његовог тијела, јер су се и тада злочинци бојали ако сахране главу заједно са тијелом да ће се глава спојити са тијелом и да ће, опет, Свети Јован опет оживјети. Склањали су његову главу на недолична мјеста, и, опет, било је оних и тада који су знали да је то гријех, па је једна побожна жена склонила његову главу на друго мјесто, чесно сахранила, али се задуго није знало гдје. Прво обретење Светога Јована Крситеља је онај догађај када је неки подвижник, из првих хришћанских времена, копао да себи направи склониште и ту нашао главу Светог Јована Крститеља. Тамо је данас велики храм и велика светиња. Он је ту живио и молио се пред главом његовом, а уочи своје кончине, опет, је сакрио главу на исто мјесто, јер још није била дошла слобода хришћанству. А следећи пут, то јесте Друго обретење, такође, се помиње када је, опет, нађена његова глава. И сваки пут је било Божанско откривење да је то, заиста, глава Светог Јована Претече, она је ношена до Цариграда и по цијелој малој Азији. Говори се да се данас скрива у једној џамији у Дамаску. Не зна се да ли је то тачно, и ако јесте, то сигурно није без неког нарочитог Божјег промисла, јер као што је Свети Јован Крститељ био Претеча Христов и за свог живота, он остаје и даље Његов Претеча. То што се његова глава данас налази у Сирији може значити много“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је испричао да му је један свештеник из Антиохијске патријаршије, гдје је данас највеће страдање, да рођени муслимани Сиријци нијесу тако злочести као што се нама чини и да хришћани са традиционалним муслиманима у Сирији немају никаквих проблема, те да нико од њих није отишао у терористе. “Него су отишли они који су васпитавани на Западу, изманипулисани од стране запада, фантизовани, иструментализовани и злоупотребљени да би радили за велику империју. То народ у Сирији осјећа и зна. То лицемјерство дањашњег свијета је превршило сваку мјеру“, казао је Владика. Владика будимљанско-никшићки Јоаникије је навео да, славећи данас, истовремено, и празник Преподобних и богоносних отаца и матера, који су у монаштву Богу угодили, у ову суботу, у древној светињи манастиру Самоград био је и монашки постриг. „Наш досадашњи брат Михаило постао је отац Пантелејмон, примио је име по Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а то име значи свемилостив. Милосрђе је, на то нас Господ увијек подсјећа, најпречи начин да се спашавамо, да будемо незлобиви и милосрдни. Ко има те двије врлине и ко их је стекао он је врло близу Христа Господа, увијек, својом чистотом, добротом, незлобивошћу, а посебно милорсђем. Нека нашем оцу Пантелејмону, који је истовремено и настојатељ ове свете обитељи, славног и древног Самограда, нека Свети великомученик Пантелејмон, буде помоћник и исцјелитељ. Да исцијели његове душевне немоћи и слабости, да се његовом службом овдје зацијеле старе ране ових светиња, јер су давно разрушене. Ко зна колико је људи овдје страдало за ове светиње. Ево, полако васкрсава овај манастир, израња из дубине земље као и глава Светог Јована Крститеља. Овдје имамо двије светиње као два Обретења главе Светог Јована Крститеља. Старе, древне и давно порушене светиње, али, које ништа нијесу изгубиле од своје светости, иако су порушене. Јер, тамо гдје је сишла Божја благодат и Божја милост то је мјесто свето за свагда. Нека буде на здравље и спасење ова служба и Велики Часни спасоносни пост прије Васкрсења Христовог, који започињемо“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Ктиторске мошти похрањене у манастир Владика је истакао да је данас важан дан, када су обретене ктиторске мошти, које су нађене у доњој цркви Усековања главе Јована Крститеља, док је у горњем манастиру, гдје је откривен ктиторски гроб нађен само дио костију. „Археолози су, недавно, радили на откривању темеља ове древне светиње и нашли су неповријеђен гроб, један златни крст у гробу и ове свете мошти, које су заиста велика утјеха нама који се овдје сабирамо, иако они још нису прибројани лику светих, али их ми их поштујемо као ктиторе. Вјерујемо да су они угодили Богу и да их је Он обдарио својом милошу и да их је посветио“, казао је владика Јоаникије, истичући да никада не идемо испред, да свједочимо о светости прије него се сами пројаве, али да оне заслужују наше поштовање, пошто су то ктиторске кости и нађене су послије толико вијекова неповријеђене, доносећи нам велику утјеху. Владика је казао да су мошти положене у храм и да више неће бити изложене понижењу, већ на мјесту гдје се непрестано врши богослужење. Нажалост, то није случај са костима из горње цркве, гдје је, такође, био ктиторски гроб. „У њему смо нашли само неколико костију, ко зна шта је вријеме учинило или разни пљачкаши. Не можемо о томе ништа знати. Али, и тамо смо нашли неколико костију, и те мошти ћемо чесно опрати, окадити и почаствовати да буду у храму гдје се врши богослужење“, бесједио је Владика Јоаникије, пожеливши вјернима да им ове мошти буду на здравље и спасење. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- пантелејмона
- светог
- (и још 8 )
-
Патријарх Иринеј и Епископ Методије освештали храм Светог Атанасија Великог
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. марта 2019. године свечаним чином освећења храма Светог Атанасија Великог у земунском насељу Плави хоризонти. Уследила је света архијерејска Литургија на којој су Патријарху српском саслуживали Епископ диоклијски г. Методије, протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протонамесник Драшко Тепавац, јереј Мирослав Чолаковић, протођакони Стеван Рапајић и Дамјан Божић, ђакони Драган Танасијевић и Радомир Врућинић, у присуству старешине храма јереја Анђелка Додера, свештенства и многобројних парохијана и гостију. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
