Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко-средњозападноамерички г. Лонгин началствовао је 28. јула 2019. године светом Литургијом у храму Светог Николе у Брукфилду (Чикаго). Саслуживали су протојереј-ставрофор Недељко Лунић, протођакон Милован Гогић и ђакони Ненад Јаковљевић и Милан Поповић. Повод архијерејске службе био је канонска посета Преосвећеног Епископа парохији Светог Николе и окончање пастирске службе проте Недељка Лунића коју је обављао у виду вршиоца дужности пароха после упокојења проте Дениса Павићевића 7. октобра 2018. године. После свете Литугије одржан је и пригодан банкет у част епископа Лонгина и проте Недељка Лунића, као знак захвалности парохијана цркве Светог Николе. Нови парох прота Немања Тешић ступиће на дужност 1. августа 2019. године. Током сабрања, Владика је поздравио присутне и истакао ревносну и одану 54-годишњу свештенопастирску службу проте Недељка Лунића: -Та служба била је веома плодоносна. Поред парохијске службе прота Недељко је био активан и у вишим црквеним телима: Епархијском савету и Централном црквеном савету, где је вршио секретарску дужност 18 година. Био је уредник црквеног листа Стаза Православља 37 година. И поред тога што је пензионисан 31. децембра 2014. године, прота Недељко је једно време администратирао парохијом Светог Ђорђа у Џолијету као и парохијом Светог Николе у Брукфилду. Служио је и у другим православним парохијама по потреби. Владика Лонгин је подсетио да је прота Лунић био архијерејски намесник чикашки више од две деценије и архијерејски заменик блажене успомене митрополита Христофора. Уследио је најсвечанији тренутак сабрања када је владика Лонгин уручио орден Светог Саве II степена проти Недељку Лунићу за његову плодну 54-годишњу свештенопастирску службу у Српској Православној Цркви у Америци. Прота Недељко Лунић је рођен 23. јануара 1938. године у Далмацији. Основно и гимназијско образовање завршио је локално; Богословију Светог Саве у Београду 1959. године. Студирао је на Богословском факултету од 1959. до 1962. године. Дипломирао је на магистарским студијама Детроитског универзитета 1967. године. Студирао је на Државном универзитету Вејн у Детроиту од 1967. до 1969. на докторским студијама. Поседује наставнички сертификат после завршених просветних предмета. Служио је као помоћни свештеник у цркви Светог кнеза Лазара - Раваници у Детроиту од 1965. до 1969. године. За то време сазидана је и освећена црква Раваница. Био је парохијски свештеник у цркви Светог Ђорђа у Индијана Харбору, Источни Чикаго, од 1969. до 1974. године. За то време купљено је имање у Шерервилу, где је сазидана црквена дворана, да би касније била саграђена црква, парохијска кућа и огромна нова, поред постојеће старе, црквена дворана, најлуксузнија и најпространија у северозападној Индијани. За време четрдесетогодишње парохијске службе у Џолијету саграђена је двоспратна црквена дворана, нова црква и пространи свештенички Парохијски дом. Из наведеног се може видети да је свештенопастирска службе проте Недељка била испуњена грађевинском делатношћу. Имајући у виду дугогодишњу плодну свештенопастирску службу проте Недељка, Преосвећени Владика г. Лонгин је предложио је Светом Архијерском Синоду да одликује проту Недељка Лунића орденом Светог Саве. После свечне доделе високог црквеног признања прота Недељко Лунић је захвалио следећим речима: -Захвалан сам Његовом Преосвештенству Епископу г. Лонгину на његовој очинској бризи за поверено му свештенство и епархиоте. Његов пастирски људски однос према повереном му клиру и верном народу Божјем заслужује сваку хвалу и похвалу, а као резултат тога су поштовање, љубав и углед који ужива не само у повереној му Епархији, већ широм Америке и Канаде, као и у другим епархијама којима је управљао или администатирао у Аустралији, Далмацији и Западној Америци. Његов умерен и сталожен начин управљања умирује и најузбурканије воде. Захвалан сам Светом Архијерејском Синоду који је уважио предлог Преосвећеног Владике г. Лонгина. Ово високо одликовање мене грешног и недостојног изазива код мене понизност, скрушеност и смиреност пред Господом, али ме и позива на подстрек за даљи рад и службу у Српској Православној Цркви на овим странама. Захваљујем се члановима моје породице који су овде присутни. Хвала управи и парохијанима цркве Светог Николе на пажњи и поштовању указаном ми за време моје свештенопастирске службе. Хвала парохијанима цркве Светог Ђорђа у Џолијету, где сам скоро пола века свога живота уткао у црквени живот. Хвала и парохијанима цркве Раванице у Детроиту и цркве Светог Ђорђа у Шерервилу, где сам раније служио, на сарадњи и оданости светој нам Цркви. Желим и молим се Господу да подари здравље и дуг живот нашем архипастиру епископу Лонгину. Извор: Православље

У једном од својих надахнутих предавања, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић поделио је са верним народом следећу причу из парохијске праксе: "Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако - у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма' заведем неки ред тамо - као свештеник, ја га гледам и кажем:'Не могу да вјерујем да човек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!' Али, кажем себи - 'ајде, нећу ништа да му причам; 'ајде да сад не правимо свађу... па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот - онда ћу да реагујем.Он иде с оном лименком, долази до мене... е сад, пазите - ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари:'Магарче један, је л' им'о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд...', ја то све у себи говорим о томе момку.Он је пришао... е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже:'Оче, је ли вруће?' Ја кажем:'Па, јест'...' Каже он:'Ево мало сока да се освјежите.' Ето како срце ради, како душа ради... а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем - и то с правом! Погледајте како може човек да се превари!У суштини, Христос каже:'Не судите, да вам се не суди.' Немојте никога да осуђујете." Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У престоници Бугарске изградиће се црква у част овог великог јерарха 20. века, изјавио је градоначелник Димитров Димов. Свети Серафим Собољев је делао у бугарском главном граду последињих 29 година свога живота и познат је широм Бугарске, и изван ње, као ревносни бранитељ чистоте православне вере и чудотворац. Његове мошти почивају и поштују се у руској цркви Св. Николаја у центру града. Свети Серафим (1881-1950) као епископ Руске Цркве емигрирао је у Бугарску 1921. г. и остао до краја свога живота. Живећи у непрекидном аскетском подвигу, а у тешким животним условима и уздржању, владика је навукао туберкулозу. Али упркос тешкој болести, старао се о своме стаду истинском пастирском ревношћу. Често је богослужио и три пута недељно проповедао, позивајући верне на покајање, на благодатну обнову и на основну хришћанску врлину – смиравање. Посебно су запажене његове проповеди у недељу праштања када су се многи, људи иначе годинама у завади, мирили и тражили опроштај један од другог. Заједничка комисија Руске и Бугарске Цркве у септембру и октобру 2015. године разматрала је питање његовог прибројења Сабору светих, па је Свештени Синод Руске Цркве то учинио 3. фебруара 2015. године. Чин канонизације је обављен 26. фебруара у патријаршијској Саборној цркви у Софији. Извор: Српска Правослвна Црква

На празник Светог великомученика Прокопија – 21. јула 2019. године, у храму Светог оца Николаја у Новом Саду служена је света Литургија и вернима је на целивање изнесена честица моштију светитеља Прокопија, која се налази у наведеном новосадском храму. Вечерњу је служио прoтонамесник Миодраг Андрић, настојатељ Николајевског храма, док је Евхаристијским сабрањем началствовао архимандрит Прокопије Тајар из Антиохијске Патријаршије, који се налази на докторским студијама на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Честитавши имендан оцу Прокопију, настојатељ Светониколајевског храма је подсетио на велико страдање хришћана на подручју Антиохијске Патријаршије, чији је дух непоколебљивог сведочења вере – својим молитвама и служењем у Николајевском храму – донео архимандрит Прокопије. Извор: Радио Беседа

У недељу 21. јула 2019. године, на дан када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Прокупљу, у храму који је посвећен овом Богоугодном светитељу и где по предању почивају његове мошти. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Гаврило (Божиновић), старешина манастира Ђурђеви Ступови, протојереји-ставрофори Слободан Петровић и Ђукан Оровић, протојереји Ненад Милосављевић, Миломир Павловић, Никола Илић и Драган Миленковић и ђакони Ђорђе Филиповић и Славко Обрадовић, уз предивно одговарање хора цркве Светог Прокопија. Преосвећени Владика је беседио након прочитаног Јеванђеља, у присуству градоначелника Прокупља г. Александра Симоновића и великог броја верника. Извор: Епархија нишка

Свети и Свештени Синод Цариградске Патријаршије донео је одлуку 29. новембра 2018. да се Сабору светих приброји свештеномученик и исповедник Јован Сонкајанрантски (1884-1918). Предлог је дала Финска Православна Црква која је аутономна у саставу ове Патријаршије. Јован Василинпојка Кархапеа био је православни мисионар кога су убили белогардејци за време Финског грађанског рата. Његово богослужбено прослављање биће 1. јуна. Иначе, богослужбено прослављење овог прибројења Сабору светих обављено је у цркви пророчице Ане у месту Сонкајанранта у југоисточној Финској Литургијом коју је служио архипиепископ Хелсинкија и све Финске Лав, а уз саслужење више архијереја и свештеника ове Цркве. Свечаној Божанској Литургији присуствовао је велики број свештеника и верника из целе Финске, међу којима и рођаци новоканонизованог светог. Мала црква је била препуна, па је богослужење преношено преко видео бима у порти. Архиепископ Лав је у проповеди говорио о трудовима свештеникомученика Јована, а један протођакон п је рочитао житије новог светог. После Литургије уређена је литија са иконом овог светог која је ишла до спомен крста подигнутог у његову част 80-их година прошлог века, где је служен молебан. Званични чин прослављења завршен је певањем акатиста Светом Јовану код овог спомен крста. Свети Јован је рођен 1884. у селу Сункајаранта. Био је ожењен и имао двоје деце. У детињству је водио активан православни живот. С обзиром на стални лутерантски прозелитски рад, Свети Јован је основао православну школу и удружење као подгрупу Братства Светих Сергија и Германа који су се добро супротставили протестантској пропаганди. Био је путујући катихета, а од 1914. предавао је катихизис у целој области Куопија. Због тога је стекао велики број непријатеља који су га жигосали као припадника царског руског режима. Године 1915. подигнута је црква Свете Ане и школа при њој. Свети Јован је носилац више одликовања због свог ревносног мисионарског рада, ма како да је био омражен као проповедник „руске вере“. Оптужбе су појачане после руске револуције 1917.г., и оптужен је да је бољшевик. Међутим, Свети Јован никад није одговарао на злобне оптужбе. Свети Јован и његов брат су ухапшени у марту 1918. након што је једна мала иконица пронађена у џепу. Били су затворени у тамници у граду Јенсу, а касније га погубила група белогардејаца. Не зна се датум погубљења. Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Свети Лука Кримски, познат и као Блажени Хирург, веома је поштован и вољен широм православног света и у неколико православних земаља подигнуте су цркве у његову част. Пољска Православна Црква је осветила 22. јуна 2019. своју прву цркву посвећену овом великом светитељз 20. века у селу Лазње у североисточној Пољској. Ова нова црква у живописној шуми Књизин у епархији Бјалитока и Гдањска, посвећена је такође спомену 55 људи који су нацисти погубили у Лазњи 1943. године. Чин освећења су обавила два јерарха, архиепископ Бјалистока и Гдањска Јаков и епископ супрасаљски Андреј. После освећења цркве и Божанске Литургије епископ Андреј је благодарио свима дародавцима истичући да је ово прва црква у Пољској посвећена Блаженом Хирургу. Црква је подигнута на земљи заливеној крвљу оних које су нацисти побили 1943. године, а њен светитељ заштитник Лука Кримски страдао је и од комуниста и од нациста. Својевремено смо објавили да је црква посвећена светом Луки Кримском подигнута у Добрићу у Бугарској. Извор: Српска Православна Црква

На интернет страници Епархије ваљевске налази се видео посвећен храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Видео прилог сачинио је радио „Источник“ а у њему се говори о изградњи најмлађе ваљевске светиње, која је за неколико година постојања постала уточиште и утеха многим болеснима и невољнима. У видео прилогу можете погледати како је текла градња храма од 2012. године, како су се мошти светитеља нашле у светињи, а протојереј-ставрофор Драгомир Јовановић, старешина храма Васкрсења Христовог, подсећа да је на месту храма некада била депонија. Јереј Александар Филиповић, настојатељ храма Светог Нектарија, говори о фрескопису и уређењу порте, док је наратор јереј Игор Илић, сабрат храма Васкрсења Христовог. Извор: Радио Источник

Saint Nicolas Vélimirovitch, Lettres missionnaire [Missionary Letters, by Saint Nikolai Velimirovich. Translated from the Serbian by Lioubomir Mihailovich, “Grands spirituels orthodoxes du XXe sièce” series, Editions des Syrtes, Geneva, 2019, 483 p. Ова писма су имала неколико издања, од којих је свако додавало још писама. Владика Николај их је почео објављивати у малом часопису који је основао 1932. године, када је био епископ oхридски и битољски. Под насловом Мали мисионар, овај часопис се појављивао једном месечно три године и доносио је неколико писама у сваком броју. Ова писма, и друга писана касније, саставио је епископ Николај између 1937. и 1941. године, када је био епископ жички. Још једном смо задивљени ауторовом снагом рада: овај период је за њега био богат пастирским и књижевним активностима (многе његове књиге су биле написане тих година), а прекидане су многим путовањима у иностранство на конференције и међународне састанке, и дубоко узнемирен тешком политичком ситуацијом, у којој је био снажно посвећен одбрани Цркве која је угрожена у свом идентитету. Питања која су поставили дописници владике Николаја много су разноврсна и односе се на свакодневни живот, на различите историјске околности, на вишеструка питања о вери или животним тешкоћама, на различите психолошке и духовне услове, на различите положаје у односу на религију, као и на православље посебно, православној вери и животу. Свети епископ води рачуна о томе да свакој особи одговара на једноставан и јасан начин, без обзира на њихов друштвени статус, интелектуални ниво и степен духовне зрелости. Неки од његових дописника су добростојећи и заузимају важне грађанске или верске службе. Али већина њих су финансијски скромни људи, као сељаци, радници, запослени, студенти и др. Он поздравља свако питање, чак и најједноставније или најчудније. Његов одговор је увек знак личне пажње и љубави према свом дописнику, без обзира да ли га познаје или не. Међутим, често су изложени проблеми заједнички за многе, тако да можемо рећи да се у његовим одговорима владика Николај обраћа мноштву читатеља који доживљавају сличне ситуације и траже решења. Свако писмоје као мала проповед са универзалним опсегом. Због тога је владика Николај одлучио да ова писма објави. Због тога су и данас занимљива и тичу се нас данас, иако је наш историјски, географски, социјални и културни контекст веома различит. У сваком од његових одговора епископ Николај показује разборитост, љубазност, ведрину, своју дубоку веру и потпуно поуздање у Бога. Он зна како повезати сваки проблем са дубоким духовним смислом и како пронаћи позитивно духовно решење. У тим писмима налазимо сав његов гениј, са својом интелигенцијом, дубином, оригиналношћу, великом способношћу да се обнавља и својим изузетним квалитетом, што му јe донело надимак „Српски Златоуст“. Рецензију је на француском написао Жан-Клод Ларшет Мисионарска писма Светог Николаја су доступна у 3 тома на енглеском језику; контактирате манастир Нова Грананица. Извор: Српска Православна Црква

Светом литургијом у Храму Светог Јована Владимира у Бару на празник рођења Светог Јована Крстититеља началствовао је јереј Младен Томовић, парох барски. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и протојереј Димитриј Смирнов, настојатељ Храма Светог Митрофана Вороњешког у Москви. На крају Свете службе отац Младен је подсјетио на долазак моштију Свете Февроније и Светог Нектарија Егинског које ће наредних дана бити изложене на цјеливање вјерном народу. Сабрање вјерног народа настављено је у крипти храма. У понедељак вече у 19:30 часова биће дочек моштију Свете преподобномученице Февроније у чију ће част бити служен молебан. У уторак ујутро након Свете литургије која почиње у 08:00 часова, мошти Свете Февроније биће свечано испраћене. У сриједу вече, у 19:30 часова, свечано ће бити дочекане мошти Светог Нектарија Егинског. Служиће се молебан у част овог великог Божијег угодника. Као и Свете Февроније, мошти Светог Нектарија Егинског биће ту и наредног дана када ће после Свете литургије свечано бити испраћене. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сасвим је уобичајена заблуда да је целокупна супротстављеност између Православља и Аријанства у IV веку, као и богословља, које је резултирало из ње, "окреће" око термина ομοιούσιος, ομοούσιος, όμοιος и ανόμοιος. Да чињенице не подржавају овај утисак, може се показати како [општим] недостатком доследности у употреби ових термина, као и чињеницом да Св. Атанасије Велики осцилира између прва два од њих. Уствари, да не би провоцирао опозицију, он је, уместо термина ομοούσιος (за који се чинило да раздељује хришћане) испрва преферирао термин ομοιούσιος, и тек када је схватио да се смисао који су полуаријанци давали том изразу разликује [од онога који му је он давао][1], он је изабрао термин ομοούσιος, са циљем да после изјави како су оба термина прихватљива. Ово значи да ови термини нису имали ону важност коју им ми придајемо данас. Они су просто биле лозинке у бици која је, ипак, сигурно изражавала одређене теолошке идеје, јер су оне [речи] заузимале [важно] место у исповедањима вере, даваним на саборима које срећемо у том периоду. Колико је само Св. Атанасије мало значаја придавао овим речима најуочљивије је у његовим словима о Светом Духу, где он пише: "Довољно је знати да Дух Свети није створење"[2]. Ово показује где се треба тражити основа теолошког неслагања између ривалских странака. Да ли је Свети Дух створење или нетварно биће (non creature being)? Шта је Син: створење или нетварно биће? О одговора на ово питање зависи све остало. Св. Атанасије свој богословски рад заснива углавном на полемици против аријанских принципа: "из небића", "било је када га није било", "промењиве природе" и "створење"[3], који су сви, очигледно, повезани са творевином. Пропадљиво и непропадљиво, άφθαρτον и φθάρτον представљају два супротна пола у универзуму, који одговарају двема начинима постојања - нетварном (άκτιστον) и тварном (κτιστόν). Ово разликовање је непосредно повезано са творачком енергијом (дејством) Божијом, која повезује тварно и нетварно. Ово је фундаментално за хришћанско схватање свемира. Хришћани директно повезују идеју Бога са идејом Творца. Иако ово није случај код јелинских философа, није се могуће уздржати а да овде не споменемо погрешне интерпретације, које су се често поткрадале у овом питању. Уобичајена тврдња да је јелинска позиција дијаметрално супротна хришћанској је заснована на претераној симплификацији чињеница, јер су Јелини имали схватање и нествореног, као и Творца, што признаје и сам Св. Атанасије Велики[4]. За скоро све јелинске философске системе постоји разликовање Једног и мноштва, између όντως ον-а и ствари, које су промењиве, па чак иако идеја Творца и није била увек укључена [у извесни систем] или када та идеја није имала исту улогу коју има у хришћанству. Тако, да се ограничимо на само два принципијелна представника јелинске мисли, Платон прави разлику између нетварног, које је вечито исто, и тварног, које је подложно пропадљивости[5], а онда им придаје и трећи елемент, просторни, који се може поистоветити са оним што Аристотел зове материјом, безобличном материјом из које Бог дела. Према Аристотелу, материја представља елемент генезе и пропадљивости, који се протеже само до једне тачке, иза које постоји свет непромењивог - чисте енергије. Чиста енергија је Πрви Πокретач, који сам не бива покретан, Бог, чијим се деловањем мења материја и свет почиње [да постоји] пропадљивих бића. Сходно наведеноме, идеја Творца се налази и код Платона и код Аристотела, али код оба писца творевина је створена из претпостојеће материје. Свакако, материја у еиховој мисли приближнно одговара небићу, будући да она није ни квалитет, нити било шта од онога чиме је биће дефинисано[6]. Према томе на твар се у гледиштима ове двојице мислилаца може гледати као на формирану из небића, ако је материја просто небиће, ништа(вило). Дакле, јелински мислиоци нису говорећи о Богу нужно одмах дошли до [Бога као] Творца, и нису твари давали карактер који она има у Хришћанству. Зато је разумљиво да су они, уместо да користе термине који би карактерисали нествореност Бога и створеност света, користили термине који су назначавали да је Бог нестворен, а свет створенто јесте, употребљавали су термине αγένητος и γενητός, уместо άκτιστος и κτιστός. Упркос свему овоме, схватање о нетварном и тварном, са са свим појединачним аспектима, постоји у оба система - и у јелинском и у хришћанском, а то нас интересује у нашем истраживању. Због места које заузима твар у хришћанском теолошком систему, Свети Атанасије за Бога више употребљава термине и него који је негативни (одрични) термин, који није у стању да опише стваралачку енергију Божију. Међутим, он не одбацује ову реч у потпуности, него је повремено користи (са резервама), будући да је она постала криулатица Аријанаца, којом су разликовали нествореног Бога од "створеног" Сина[7]. Свети Атанасије је ретко користи без резерви, он увек позива на опрез, [залажући се] против употребљавања ове речи као разликовања између Оца и Сина, као што се њоме просто деле/разликују Творац и творевина. Зато, каже он, термин αγένητος означава разликовање Оца, али не од Сина, него од ствари створених кроз Сина; а управо зато што Бог није попут створених ствари[8]. Ови термини означавају [онтолошки] "амбис" између Бога и света и немогућност [потпуног] схватања Бога. Бог, који постоји из(н)а(д) све створене природе, јесте несхватљив човеку створеном из небића, док је Бог нестворен "а каква заједница/причасност и шта може бити између твари и Творца?"[9]. Поставивши ово разликовање, Свети Атанасије Бога описује Платоновом терминологијом као увек непромењивог[10], док створене ствари подлежу промени[11], јер су произашле из небића кроз иницијалну радикалну промену. Створења не носе никакву суштинску сличност са Творцем[12] и имају предеиспозиције према пропадљивости, тенденцију враћања у небиће. Будући да су дошли из небића, она имају тенденцију да се врате у небиће[13]. Овај повратак се остварује кроз пропадљивост. Ово је унутрашњи "нагиб"/склоност (inclination) у човеку, премда је њему дарована богоподобност, помоћу које, ако је сачува нетакнутом, "затупити" (blunt) пропадљиво(ст), какав је по својој природи, и постати бесмртан (impershable)[14]. Арије је посебно уздизао концепт онај стварања који је био заступљен код апологета другог века - динамични модализам, а пре всега Оригена. Није сигурно да ли су апологети могли да јасно разликују категорије божанске природе [теологије] и божанског откривења [икономије], али је сасвим јасно да су они нераздвојиво повезивали Логоса са делом стварања. И Ориген је експлицитно повезивао рађање (begetting) Сина са почетком света. Ориген је, пратећи општу [мисаону] линију хришћанског богословља, није могао да замисли Бога, а да га моментално не веже за [концепт] Творца. Али, он је погрешио у својој прецизној процени ствари, очигледно зато што је претерано хтео да нагласи концепт идентичности Бога и Творца, насупрот гностичким тврдњама да су они различити. Из принципа да је Творац сигурно Бог, он је доспео до закључка да је Бог сигурно Творац. Ово, међутим, да је Он одувек био Творац и да је творевина вечити производ Божији, својеврсна пројекција. Природно, Логос је постојао пре векова и Његова природа је повезана са творевином. Наравно, схвативши опасност од хришћанског богословља које је могло да проистекне из ове идеје да је свет постојао пре векова, као и Бог, он [Ориген] је стварање пре векова приписивао вољи Божијој. То га је навело на следећи апсурд: због блиске везе, по његовом схватању, између Логоса и света, он је разумео да и Логос мора да се рађа из воље Очеве[15]. Ориген одбија мишљење да се Син рађа εκ της ουσιάς του Πατρός (из суштине Очеве), будући да је на то гледао као да наводи на гностички светоназор, мада ни сам Ориген није схватао да је на овај начин Сина удаљавао од Божанства. Аријева теорија је почивала на космолошким претпоставкама, јер њега нису интересовала било која друга својства Божија, осим космолошких. Ипак, уместо да, као што је учинио Ориген, узведе стварање у вечност, Арије је умањивао Логоса смештајући Га у време. Чињеница да он понекад смешта постојање Логоса пре времена или пре векоова[16] није оставила никаквог ефекта на његову употребу свих оних других израза који Логоса дефинишу као биће: "Све ствари су из небића, и све су оне доведене у постојање и јесу створења и дела. Тако је и Логос Божији преведен из небића, и било је када га није било, и није Га било пре него што је преведен [постао], већ је и такође имао почетак када је био створен"[17]. Сходно овоме, фраза "пре времена и пре векова" има потпуно карактеристично значење, с обзиром да кроз генезу тј. кроз стварање Логоса појављује одређена промена, која може бити схваћена само у оквирима времена. Разлика је у томе што је Његова генеза остварена пре него што су остале ствари дошле у постојање, *управо* због других бића, као неопходан посредник. На овај је начин, како је веровао Арије, био сачувана нествореност Божија - она је. пратећи развој аристотеловске мисли, [код Арија] карактеристична само за Првог Покретача. Само је Бог Отац нестворен, беспочетан и вечан. Арије је повлачио линију [онтолошког] разликовања између Бога и Логоса, који је повезан са створењима. Логос је, као створење, несличан Оцу, коначан, промењив и подлажан промени. Његово Божанство је, међутим, аутентично[18]. Православна мисао се разликује од аријанске тиме што дубински улази у тајну Бога. (by giving a fuller of God in depth). Бог јесте Творац, али Он није само то, јер Он постоји и без свога творачког деловања. Друга ствар нераздвојива у божанском постојању јесте Његова природа. Бог јесте Његова природа и воља заједно, а прво је сигурно претежније од потоњег[19]: природа је изнад воље. Он је зато биће и енергија - оно што су у терминологији која је после преовладала суштина и енергија. Зато посотји суштинска разлика - а не само номинална - у Божијем постојању[20]. У овим двема категоријама Божанства - суштини и вољи - постоје одговарајућа и аналогна разликовања. У суштини/природи (да почнемо са њом) не постоје разлике постојања или било чега другог Тројичних ипостаси, [онога] што "унутра" припада Божанству, док, са друге стране, у вољи посотје разликовања творачких односа, који припадају "изван". "Унутар" Божанства постоји γέννησις (рађање) - на "изван" се односи γένεσις (настајање/генеза). Зато је Бог истовремено и Отац и Творац. Док је Отац по природи, Он је Творац по вољи. Сходно томе, он је могао и да не буде Творац и створени свет не би ни постојао. Линија [онтолошког] разликовања у Православљу лежи између Бога и створења, између створеног и нествореног. Рађање [букв. "извирање" - origin] Логоса јесте процес који припада у категорију прирοде или суштине. Створења, као производи впље, у једном/неком времену бејаху непостојећа; Бог "жели" да их створи. Међутим, Он није "преджелео" свога Логоса, који се рађа из Његове сопствене природе[21], нити је постојање Логоса директно везано за творевину. Ако Он и јесте Творац, Логос се рађа не зато што је ово Његова функција, као да је он створен специјално ради стварања, као инструмент - посебно зато што Богу није потребан посредник - већ пре као савршена икона Божија[22]. "Логос Божији", пише Свети Атанасије, "није дошао због Њега, а Њим су све ствари створене. А Он, будући моћан, није био због наше слабости доведен у постојање од самог Оца, тако да нас после може да створи, као уз помоћ [Логоса као] каквог инструмента. Сигурно ов није случај. Па и да Бог није било шта створио, Логос ни на који начин не би био умањен пред Богом, и Отац би ипак био у Њему. У сваком случају, створења нису могла да дођу у постојање без Логоса; тако су она постала и створена кроз Њега"[23]. Будући да се Логос рађа овако (as the Logos had this origin) није Га могуће повезивати са творевином, од које је одјељен "широким" [онтолошким] амбисом. Он је у творевини, али само својим деловањем: Он одржава творевину и спречава је да се врати у небиће[24]. Али у својој суштини, Он је ван творевине[25]. Као нестворен и од Оца се рађајући Син, Логос има сва својства Очева, који је нерођен, непромењив, бесмртан; Он је ομοούσιος са Оцем, јер није могуће да постоји неколико нестворених бића различите суштине (тј. неколико нестворених суштина). Онтолошки посматрано, мноштв(ен)о(ст) импликује временитост и промену, док јединство изискује вечитост и непромењивост, према темељним принципима јелинске философије. Према Св. Атанасију, то што и Дух Свети не припада мноштву показује да је и Он нестворен и ομοούσιος са Оцем, као и са Сином[26]. Својим учењем је управо Свети Атанасије променио правац [дотадашње] теологије са настајања/генезе Сина (наравно, као и Духа Светог) на рађање: са γένεσις-а на γέννησις. Будући да је стварање категорија ван сфере божанског, [термини] αγένητος и γένητος, створено и нестворено се употребљавају да опишу однос између Бога и творевине, док се [термини] αγέννητος и γέννητος, рођено и нерођено, употребљавају да опишу унтартројичне односе: то су једне те исте речи, али се пишу са два ν ["ни"] и, наравно, имају различита значења и етимологију. На ове две последње речи (αγέννητος - γέννητος) су аномејци исконструисали целу своју теорију, прилагођавајући их не би ли са мртве тачке помакли њихову усиљену интерпретацију. Ове две речи се разликују широким "јазом", који је назначен префиксом α-. Сходно томе, две личности се разликују по томе што припадају два потпуно различита света - прва вечном и непромењивом, друга - временском и промењивом. "Ако је нарођен/нестворен, није Син, ако је Син, није нерођен/нестворен"[27] мислио је Евномије. Логос, ако је Син, је нужно рођен/створен. Може се рећи да су се аномејци вратили оригиналном Аријевом учењу, употребљавајући термин αγέννητος са значењем термина αγένητος или άκτισος, а термин γεννητός са значењем термина γενετός или κτιστός: термин "нерођен" у значењу "нестворен" и "рођен" у значењу "створен". Следствено томе, промена у терминологији, коју су увели Атанасијеви аргументи против створености Сина, није ни на који начин променила мишљења аријанаца. Полуаријанци су много спремније прихватили нову терминологију. Анкирски сабор 358. г. под вођством Василија, епископа тог града, је јасно нагласио разлику између αγένητος, као "створеног" и αγέννητος као не рођеног, него рађајућег. "Друго су Творац и творевина, друго су Отац и Син"[28]. Овде се могу наћи обе категорије Божанског постојања: воља, којом Бог ствара и јесте Творац; и суштина, којом рађа по природи и јесте Отац. Тако, по њима [полуаријанцима] промена терминологије значи скоро потпуно слагање по овом питању са Светим Атанасијем Великим. Ово слагање, међутим, се односи само на пола проблематике. Иако су полуаријанци напустили концепт по коме је Син створен, нису га напустили по питању Светога Духа, Кога су наставили да сматрају различите суштине [од Оца и Сина], ετερούσιον[29], као и "ангелским створењем", αγγελοειδές κτίσμα[30]. Свети Атанасије је њихове погледе по питању Светог Духа оштро одбацио и није био спреман да прихвати чак ни просте претпоставке о томе да је Он створење. Он приписује његовом исхођењу и идеју рађања, јер и Он [Дух Свети] такође исходи из суштине Божије, премда Свети Атанасије не употребљава управо ове речи и премда Га изричито не назива Богом или једносушним (ομοούσιον) са Оцем. Искључиви разлог ове резервисаности је жеља да се избегне сваки нови повод за конфликт и да се пронеђу начини за зближавање са полуаријанцима. Међутим, оно што је речено о Светоме Духу [од стране Светог Атанасија Великог] у потпуности наглашава пуноћу Његовог Божанства. Он је јединстевен и сједињен са Оцем, Он је безупитно Божански, а ако је нестворен, онда је и истинити Бог: рећи да је Дух Свети нестворен је јесте рећи све о њему, јер све што је нестворено јесте по суштини (букв. суштински - essentially) Бог. Са друге стране, када се нешто назива Богом, то не мора да значи да је то нестворено, зато што се реч "бог" употребљава да се опише поседовање божанског учествовањем, као и у другим случајевима[31]. Сходно томе, узвишенији је опис којим се Дух Свети назива нествореним, него који га назива Богом. Ова терминологија Светог Атанасија Великог је са једне стране повезана са тријадолошким учењем, а са друге стране са религијском праксом хришћана. Тријадолошко учење је концепт божанског који је Хришћанству урођен, јер је, од самог његовог појављивања оно било утмемељено на вери у тријаду Божанских Личности. Ипак, одувек је било покушаја да се Тројица интерпретира као имагинарно стање, али у IV веку, када је монархизам савелијанског типа био потпуно надвладан, хришћански богослови су писали о тријадолошком учењу, као што су, уосталом, чинили и неоплатонички теолози и то имитирајући их. И док је тријадолошко учење засновано на христологији Логоса укључивало у себе елемент субординације, који је био темељ за аријанска учења, Свети Атанасије је превазишао ову фазу, иако није напустио [концепт] космичког Логоса (the world Logos). Он није прихватио идентичност Божанских Личности, него идентичност суштине [Божанских] Личности. Свака од Њих, као нестворена, поседује пуноћу/целовитост (entirety) Божанске природе и јесте Бог, али што се тиче унутрашњих [перихоретичких] односа, Свети Атанасије чува разликовање лица унутар Тројице. Са друге стране, он није прихватао разноликост [Божанске] природе. "Унутра" (internally) Тројица нису неслична или различите природе[32], већ је сачињавају нестворена бића идентична по природи и суштини. Зато није могуће прихватити Божанство Оца, а Сина и Светог Духа сматрати створењима, нити се може прихватити Божанство Оца и Сина, а сматрати Светог Духа створењем. У Тројици ништа страно није помешано са њеном природом: "Ου γαρ αλλότριον επιμίγνυσται τη Τριάδι"[33]. Да су Логос и Свети Дух створења, он би били подлежни времену, а да су нису беспочетни, Тројица би била зависна од времена, била би "икономијска" Тројица[34]. Искупљење и поновно рођење човечанства уопште као и сваке личности посебно узрокује Тројица делујућа као целина, али и Личности Тројице делујуће посебно (individually). Како би се човек обожио, да Логос није Бог, да је човечанство оваплоћењем Логоса повезано са тварју? Како би човек био узведен до Оца, да Онај Који је узео тело нија и Сâми Син по природи?[35] Како бисмо постајали причасници Божанске природе, заједничари у Духу, ако је Он створен и није Бог?[36] Крштење, објављено не само у име Оца, него и Сина и Светога Духа, не би имало никакву вредност, ако је дато у име створењâ. Управо су ова прагматична размишљања више него било које друге рефлексије, наводиле Светог Атанасија да уведе полемичан тон у његово богословље. * Наслов оригинала: Panayiotis Christou, Uncreated and Created, Unbegotten and Begotten in the Theology of Athanasios of Alexandria, ''Augustinianum'' 13, Roma (pg. 399-409), нама доступно на веб-сајту Цркве Јеладе Μιριοβιβλος. Речи у угластим заградама [] су додате ради бољег разумевања текста. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У трећу недељу по Духовима, на Празник Рођења Светога Јована Претече и Крститеља Господњег, 24. јуна/7. јула 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, јеромонаха Поликарпа (Трајковића), сабрата манастира Свете Тројице у Љубовији, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: У данашњем дану прослављамо два Празника у једном, двоједини празник, недељу, Васкрс у малом, и Празник рођења Светог Јована Крститеља. Наш народ тај празник назива Ивањдан. Спаситељ нас учи да не бринемо шта ћемо јести и у шта ћемо се оденути. Животни идеал који нам изгледа неостварљив и скоро утопијски, испунио се у животу светих Божјих угодника, а посебно у животу Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Спаситељ света Га назива ,,највећим рођеним од жене", а његова Личност управо јесте слика долазећег Спаситеља света. Он није сам себи циљ, он је непрекидно најављивање доласка Господа Исуса Христа. Свети Јован Крститељ то потврђује када говори: ,, Ја нисам Христос, него глас вапијућег у пустињи, и нисам достојан одрешити ни ремена на обући Његовој." Живећи најскромније у пустињи, хранећи се дивљим медом и биљкама, доказао је да је итекако могуће, и преко потребно да човек најпре тражи Царство Божје и правду његову, а да му се све остало Љубављу Божјом, придодаје... Извор: Епархија бачка

На празник Рођења светог Јована Претече – Ивањдан, дана 07. јула 2019. када капела у Негославцима прославља своју храмовну славу, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Драгомир Живанић, парох негославачки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан у који прослављамо Рођење Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Велика се Тајна налази у личности светог Јована о чијем смо чудесном рођењу могли чути у данашњем Јеванђељу. Свети Пророк Јован позивао је људе на покајање реченицом која је свима нама добро позната: ”Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Нема ништа лепше од тога када се човек покаје и тиме спаси своју душу. Покајање је дато човеку да обнови себе, да једним другим очима гледа Христа. Покајањем се човек обожује, Христос се усељава у онога који срцем и душом затражи опроштај и благослов Божји. Често пута се окрећемо од Цркве, окрећемо се од покајања које нас усмерава ка Царству Божјем. Ако су наше духовне очи замрачене утолико оне не препознају Христа који нам се даје. Тада страда и тело, настаје тескоба и униније које спречава човеку да уђе у заједницу са Господом. Заједницу са Господом остварујемо на светој Литургији кроз Тело и Крв Христову. У овом свету нема лепшег цвета од покајања које нам се открива кроз Тајну данашњег празника и личност светог Јована Претече. Али иде за мном јачи од мене, коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући његовој” – пророковао је свети Јован о доласку Спаситеља света. У нашем целокупном домостроју спасења све је устројено тако да би човек могао да буде спашен. Све у Цркви води човека да стане са десне стране при другом Христовом доласку. Као народ требамо да се трудимо, да преображавамо своју душу и да примимо Христа у своје срце. Тада стварност која је пред нама гледамо духовним очима. Стварност није нимало лака и одвраћа нас од Тајне побожности, Тајне покајања и благодатног живота у Цркви Божјој. Морамо бити спремни на та искушења која се човеку намећу. Ако се на том путу и спотакнемо могуће нам је да се кроз покајање вратимо на пут нашега спасења. Свет нас води оним широким путем који нам обећава лагодан живот. Тим путем не треба да идемо. У духовном и аскетском погледу на живот, као народ смо позвани да идемо уским путем који са собом носи недаће и немоћи. Али на том путу се срећемо са Христом којим преображавамо себе. Радујем сам што сам данас у овом светом храму у Негославцима. Храм плени својом лепотом, али је још лепше видети народ сабран у храму. Узалуд су зидине и грађевине ако нема народа који собом чини пуноћу и украс светог храма. Узалуд су нам храмови и зидине ако ви нисте ту. Радујем се што овде у Негославима видим народ у овом броју, народ који се причестио – а то је суштина нашега живота у Цркви. У срцу сам осетио да ова заједница заиста живи животом у Христу. Нека сте живи и благословени и нека наш народ опстане на овим благородним просторима чије њиве и ливаде могу хранити и целу Европу. Лако се тога одричемо и напуштамо огњишта мислећи да ће нам живот бити бољи тамо где одлазимо. Често пута чујем да није тамо лако живети и опстати. Народ својим бићем увек жели да се врати на просторе где је рођен. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Рођење Светог Јована Претече - Ивањдан Када је Незалазно Сунце Правде - Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница - свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". - Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа. Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију. У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова - Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео анђела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43). Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: "Јован му је име". И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона, у коме бејаше дом Захаријин. Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се "Горски град" због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се "горски крај", као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (µЇ¶ Д®Ѕ МБµ№Ѕ®Ѕ = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66). И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. и он се много чуђаше, говорећи у себи: "Шта ће бити из овога детета?" А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?" И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом! И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! - Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је. Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. - Свети Захарија им одговори на то: "Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју". - Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову. Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало. Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен анђелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог - Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

Благовремен је дан празника и свеопште радости, у који се опоменух Гаврилова служења и Захаријана свештенстева. Ви чусте евангелиста Луку који казује шта се догоди праведном Захарији када уђе у храм Господњи да кади, и све мноштво народа беше напољу и мољаше се Богу у време кађења. Њему се јави анђео Господњи, стојећи с десне стране олтара кадионога. Видевши га, Захарија се збуни и страх нападе на њ. О страше, предуслове неверја, непостојанство ума, поклизнуће душе! - Исправљајући то, анђео рече: Не бој се, Захарија; јер је услишена молитва твоја. - Изгони страх и уводи молитву, јер рекавши: "не бој се", не ућута него спомену и силу молитве, која дар Божји стече. Услишена је, рече, молитва твоја: ето, жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надени му име Јован (Лк. 1, 9-13). О, преславне тајне и страшнога чуда! С правом Захарија посумња и приговори анђелу. Он искаше једно, а доби друго; он се мољаше за народ, а би назван оцем сина; он мољаше опроштај грехова, а доби обећање о разрешењу бесплодне утробе. Жеља Захаријина беше да се исцеле душе сагрешивше, а не да се утроба Јелисаветина обремени зачећем плода. С правом се Захарија збуни и уплаши, јер беше човек подложан промени, иако обучен у свештенички чин, и размишљаше у себи говорећи: Чудна је појава овога човека, чудно и обећање његово. Ко је овај што је тако смело ушао у свети храм и стоји с десне стране кадионог олтара, као да је без икаквог греха? Ко је овај што има неземаљски изглед, блиста лицем и плаши душу моју? Ја никада не видех тако нешто необично: је ли ово крилати човек или птица човеколика? шта је ово? Не знам. Ко је овај, - да ли уходи мога кађења, и ометач мога молитвеног посредовања? Народ који се напољу моли очекује ме као тајника Небескога Цара, а овај ме задржава унутра; преко мене они узнеше молитве Небескоме Цару, просећи опроштај гресима својим; нисам сигуран, да ли ћу узмоћи испунити жељу народу и показати дело моје чреде, а овај се појави доносећи ми нову вест. Удаљи се, дакле, ти што ме плашиш! Јер када би ти био анђео, послан од Бога, ти би ми помогао у мојој молитви и сажалио би се на оне што напољу стоје и са сузама се моле. Иди одавде ти који ме страшиш, не треба ми ниједна реч о детету које ми обећаваш; јер шта ће народ имати од тога, ако ја будем добио сина? И каква ће корист бити народу, ако Јелисавета буде дојила сина? И какву ће добит стећи народ, ако ја оставим наследника дому свом? Иди, иди од мене, ма ко ти био! Ми смо стари; прошло је време за зачеће; угасла је од старости топлота телесна; ми смо обоје мртви за пожуду; што младост не исцвета, како ће то старост произвести? Тако размишљаше и говораше у себи Захарија. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, не смућуј себе помислима, јер сам анђео светлости а не таме. Ја сам Гаврил, један од главара Небескога Цара; испуњујем наређење, а не наређујем по својој власти; послан сам да ти благу вест јавим, а не да те уплашим; ја се прикрих овим видом који ти видиш, не да те устрашим него да ти се не бих јавио у нагој суштини анђелској: јер телесни не може гледати бестелесног, а Онај који ме посла штеди твој живот. Не бој се, Захарија, послан сам да ти добру вест донесем, а не да те у страх и у недоумицу уведем; ти се позиваш на старост, на бездетност вашу, на престарелу утробу. А ко то рађа по својој жељи? Чадородије је дар Божји, а не изум људски. Зар ниси чуо Господа где говори: Ја сам који стварам човека и саздајем дух у човеку? (Зах. 12, 1). Не верујеш ли, Захарије? А како би саздан Адам, како би створена Ева, како би рођен Исак? Аврам чувши, поверова и не изгуби наду, а ти свештеник па не верујеш! Зар није Богу могуће све што рече? Ти због старости приговараш, старче, и сматраш да је телесна омртвљеност јача од Бога. Када ти не би знао за пример Аврамов, онда би с разлогом могао сумњати; позиваш се на немоћ природе, и не верујеш божанском обећању. Мало иштеш, а много добијаш; и јадаш се као да си претрпео штету. Ти се молиш само за јеврејски народ, а ја ти благовестим оно што ће свима народима бити на спасење. Захарија, чувши то и мало окренувши лице, стаде противречити Анђелу зборећи: Шта ти говориш, Анђеле; жена ће моја родити? Еда ли се ја о томе молих? И ради тога ли кађење вршим и тамјан приносим? Обављајући своју чреду, ја се молим за опроштај грехова народу, а не за разрешење од своје неплодности. Народу своме желим олакшање, а не Јелисавети зачеће и трудноћу. Рањеним душама иштем исцељење, а не да увенуле дојке Јелисаветине точе млеко. Шта ти говориш, о Анђеле! жена ће моја родити? Каква је добит од тога за оне што се напољу моле? Зар ме они, чувши ово, неће затрпати камењем, говорећи, да се ја не молим за њих него за себе, и да не измолих њима милости од Бога, него измолих чадородије себи. Ја никакве жеље немам за чадородијем. Не било тога! Ја то нећу! Оно за шта сам молио, то нисам добио; а ти ми сада уместо тога причаш друго. Не може бити ни речи о неком рођењу сина! Ми не можемо да ходимо без штапа, а ти нам наређујеш да почнемо рађати децу! Како то може бити, када се старост одрече природне телесне везе? Ја иштем спасење људима, и срећу роду нашем, и победу над непријатељима, а не плач одојчета, пелене, повијање, гајење. Ја не мислим о томе. И како ћу се ја обрести оцем природнога сина? Старост одбија да верује у то, јер је то ван њених сила. Ја се држим штапа као коња, и једва идем, а ти ме подстичеш на телесну брачну везу. Како је то могуће? Ти видиш, ми смо обоје остарели, ка земљи се повили; ништа друго не очекујемо сем срп смрти, да нас као већ зрело класје пожње. Ако истину говориш, о Анђеле, онда ми дај неко знамење као залог, да бих поверовао обећању. Јер и Арон не би поверовао, да жезал његов није процветао; и Мојсије не би поверовао, да му рука није побелела; и Гедеон не би схватио, да росе није било на руну; и Језекија не би поверовао, да се сунце није повратило назад. Дај дакле и ти неко знамење, да се и Јелисавета не насмеје као што то учини Сара. Ако треба да будем други Аврам, онда и ја да поступим према теби аврамски: уђи у дом мој, и ја ћу ти умити ноге, и предложити ти трпезу, да би нам подарио пород у старости. Али, чиме ћу се убедити у то што ми ти јављаш, о Анђеле? Ти одређујеш име детету, и набрајаш врлине онога који се још није родио. Покажи ми нешто надприродно, да бих поверовао ономе што је противприродно. Ако се небо преврне тумбе, то ћу се и ја обновити; ако се море измери, то ће и Јелисавета родити; ако се сунце достигне, то ће и суве дојке источити млеко; ако се месец загради, то ће се и усахла утроба овлажити. Чиме ћу се убедити у то: јер сам ја стар и жена је моја временита (Лк. 1, 18). Анђео тада рече Захарији: Ти не верујеш Богу који све може, и сматраш да је обећање Божје немоћно и непостојано, и не стидиш се да испитујеш онога који ти доноси благовест. Чиме ћу се убедити у то, - говориш ти, о Захарије! Еда ли те Бог шаље у Египат да заплашиш фараона, па одбијаш! Ти говориш у себи, да Бог не чини ништа надприродно. Но ако тражиш доследност у природи, а не верујеш чудесној сили Божанства, онда ми реци: на чему стоји земља? чиме се држи свод небески? где су сместишта облацима? кишне капљице где се образују, и снежне пахуљице где се праве? ко руководи течењем сунца? ко одређује границе рашћењу или опадању месеца? ко ће избројати мноштво звезда? како се неисцрпно море задржава песком? како се образује човек у утроби матере? и како се душа Богом саздана изненада обрете у зачетом младенцу? - Ти питаш: "чиме ћу се убедити?" Али, зар не верујеш да свако саздање служи своме Саздатељу, и да свако саздање одмах чини оно што Бог хоће, па макар то било и изнад његове природе? Ти не верујеш да нероткиња може родити. А шта ћеш рећи ка да чујеш да чедна Дјева преславно рађа, и да постаје чврстом вером оно што је изгледало невероватно? Но пошто тражиш знамење, да би поверовао у оно што ти говорим, онда нека ти ово буде знак: ево, онемећеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде (Лк. 1, 20). О, човекољубивог наказања, које изазва исправљење! Јер само глас који сагреши, би кажњен од Анђела, само језик који се дрзну противречити Анђелу, би обуздан: "и даваше руком знак људима; и оста нем" (Лк. 1, 22). Добро Еванђелист написа то: "оста нем"; то ћутање очекиваше глас који се имао родити, Захарија очекиваше Јована, старац - сина, свештеник - пророка. А очекиваше нем, јер Анђео рече: пошто ти, не верујући иштеш знак, онда у властитом телу свом прими знак који те кажњава: онемећеш! Јер где је оруђе противречења, тамо је и казна; где је непромишљена смелост, тамо је и васпитна узда; где је ружење, тамо је и карање. Бог је желео, Захарије, да ти постанеш гласник таквога чуда: рађа се челник војске Небескога Цара и припремитељ ослобођења света од греха. Али, пошто си ти уобразио да је немоћ тела јача од Божјег обећања, - онемећеш и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време (Лк. 1, 20). - Видиш ли, да се без вере не може учинити ништа велико и савршено. Чим Захарија чу ове речи, одмах изиђе из храма, са немилом као наградом за неверје. О, чуда! он уђе да друге ослободи од грехова и суда, а сам изађе осуђен као сагрешитељ; приносећи богослужбено кађење, он изнесе знак изгнања. Народ очекиваше да чује нешто добро од њега, а он рукама даваше знак, и мимиком говораше: "Нека ми се нико не приближи, нека ме нико не пита, јер на себи носим казну Господњег негодовања". - О, чудесних збивања! Захарија немотује, а Јелисавета се радује; језик се везује, а утроба затрудњује; благоглагољива уста мртвују, а нероткиња постаје мајком; Захарија ћути, а Јован игра у утроби матере: јер чим бесплодна Јелисавета угледа Пречисту Дјеву, одмах звезда даница познаде своје Сунце, и Јован силно заигра у материној утроби, оптужујући спорост природе што не може одмах да изађе из утробе у овај свет. Ја сам, вели он, претеча Господњи, и зашто сам везан законима као и остала деца у утробама матера својих? Не могу да чекам до порођаја, играм предухитрујући порођај: јер познадох Господа који ме посла испред себе, да идем напред пред лицем Његовим да Му припремим пут; ја ћу пољуљати узе природе, јер хитам да проповедам долазак Господњи. - О, да дивних чудеса! О чему не знађаху анђели на небу, то сазнаде Јован ношен у утроби. Од Престола и Господстава сакри се тајна Божјег оваплоћења, а откри се Јовану у утроби материној; и с каком је благовешћу дошао Арханђео к Богородици, то нам показује Јован заигравши у утроби. Јер дошавши к нама Искупитељ рода нашег, будући још у утроби матере Дјеве, пође к другу свом Јовану, који такође бејаше још у утроби матере своје. И гле призора: Творац поздравља Своје створење, Цар обитава у шатору војника, Господар дошао у кућу роба. Јован, угледавши из утробе матере своје Ношеног у утроби Дјеве, напрезаше се да превазиђе законе природе, и узигравањем својим кликну: Видим Онога који је поставио границе природи, и не могу чекати време рођења: мени није потребно да проведем девет месеци у утроби, јер Онај који је вечан у мени је; зашто онда да не изађем из ове тамнице у којој сам затворен? Изаћи ћу, да објавим брзо збивање чудесних и предивних ствари. Ја сам труба, и објавићу Божји долазак у телу, и тим гласом одвезаћу очев језик. Гледај тајанство ново и необично! Још се није родио, а узигравањем проповеда; још није добио глас, а чује се преко дела; још није навикао живети, а Бога благовести; још није угледао светлост, а показује Сунце; још није изашао из утробе, а жуди да хрли напред, јер не подноси да остане унутра, пошто је Господ дошао. Он неће да чека време рођења, него се пашти да се ослободи утробне тамнице, да би што пре објавио Спасов долазак. Дошао је Онај који ослобађа уза, вели Јован, и зашто ја седим везан? Дошао је Бог Реч, и зашто ја не оглашавам, када сам глас Речи, него сам спутан? Изаћи ћу, похитаћу напред, објавићу свима: Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света! (Јн. 1, 29). - Такав је смисао Јованова узигравања у утроби матере. А Јелисавети се наврши време да роди, и роди сина. И чуше њезини суседи и родбина, и радоваху се с њом (Лк. 1, 57). Јер она по природи и надприродно заче и роди: као жена, заче по природи; а надприродно је то што у старости роди благодаћу Духа Светога а не силом природе; јер једно је дело природе а друго благодати. И чудесно беше све што се због Јована збиваше: јер се његово рођење изврши не толико од телесних родитеља његових колико од благодати Духа Светога. Јер Јован беше потребан не толико родитељима колико речи Божјој. О томе сведочи сам Архангел Гаврил који говори Захарију: Ево жена твоја родиће ти сина, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и многе ће синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 13. 15. 16. 17). Зар није чудесно рођење овог детета? Жене рађају децу у мукама. Но какав бол могаше имати Јелисавета при порођају, када јој присуствоваше Дух Свети? Не беше потребна помоћ бабице онде где благодат Духа, уклањајући порођајне муке, радошћу испуњаваше породиљу. Јер Јован доби благодат од Бога не пошто се роди, не пошто одрасте и омужа, него још у утроби матере своје обучен као војник у оклоп, потече пред Господом, по речи Анђела: Напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 15. 17). Пред ким ће то он напред доћи? Пред Господом Христом. Због тога је и назван Претечом, као што и од самог Јована чујемо где говори о Спаситељу: За мном иде човек који преда мном постаде, јер пре мене беше (Јн. 1, 30). За мном иде по времену, а пре мене беше по предвечном Божанству Свом. Зашто Архангел Гаврил каже да ће Јован ићи пред Господом Христом у духу и сили Илије Тесвићанина? Слушај пажљиво: Илија значи - Бог; а пошто Јован имађаше у себи Бога, као испуњен Духа Светога још у утроби матере своје, а Дух Свети је Бог, то се и Претеча Господњи показа силан у Духу као Илија. Јер је Јован Претеча тај за кога Господ још у старини рече преко пророка: Ево ја ћу послати анђела свога пред лицем Твојим, који ће приправити пут твој пред тобом (Малах. 3, 2 = Мк. 1, 2), и многе ће обратити од заблуде ка истини. Ради тога и Анђео рече о Јовану, да ће у духу и сили Илијиној ићи пред Господом, пошто Јован има много сличности са Илијом. Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Анђеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64). О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведннково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Реч долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова. Овде би требало завршити слово, али Захарија не допушта својим клицањем: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој! (Лк. 1, 68). Поражавајуће ствари! Шта збори Захарија? После свога исцељења од немила Захарија први пут ускликну: Благословен Господ! Шта то значи? Захарија беше мртав, и васкрсе; беше мртав не по природи, него претрпљујући подобије смрти; он беше држан немилом као гробом, и поврати се у живот. После овог сликовитог васкрсења Захарија по први пут ускликну: Благословен Господ Бог Израиљев! О, Захарија! да ти ниси угледао духовног дива, упознао духовног земљоделца, добио дара, ти не би благословио Дародавца. Али, Захарија прослави Бога пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево великог празника, ево празника највећег човека у роду људском, јер данас празнујемо рођење Светога Претече. Човека – али више пророка, више анђела, више монаха, више апостола, више еванђелиста. Све је он то у себи имао, зато је Спаситељ и изрекао највећу похвалу о њему, да је он „Највећи између рођених од жена“. Највећи између рођених од жена. Замислите такву похвалу! Није ту похвалу изрекао човек, ни пророк, ни апостол – већ сам Бог, Господ Христос, који је постао човек и дошао у овај свет. И гледајући сав род људски, Он је њега истакао као највећег у роду људском. Зашто? Зар је већи од Апостола Павла, зар је већи од Апостола Петра, зар је већи од Еванђелиста Јована? Да, већи. У чему је величина његова? Ево у чему. Господ га је послао у овај свет као претечу, као предходника – чијег? Господа Христа. Као претходника Бога Који се рађа у телу. Претеча значи предходник, и он је ишао испред Господа Христа. Господ Христос је дошао у овај свет да би сав свет ишао за Њим, не испред Њега. А Он је одредио претечу Светога да иде испред Њега. Шта то значи? То значи ово: овај свет до доласка Господа Христа био је змијарник. Овај свет до доласка Исуса Христа био је трњак греха, змијарник страсти, ужас злочина. Све је то овај свет био. И Господ је дао Претечи да сагледа све грехе свих људи на земљи. Како је то страшан дар! Замислите да на вас падне та страшна мука да у једном тренутку сагледате све грехе рода људског, све ужасе, све смрти, све ђаволе које смо довели у овај свет. И он, нико испред њега, а он испред Господа Христа иде и крчи змијарник и крчи трњак и разгони ђаволе, припрема пут Божанским ногама Господа Христа. Заиста, пут мученика и то свемученика, пут апостола и свеапостола, пут еванђелиста и свејеванђелиста. Веле и пишу да се Свети Претеча никада није смејао. Како се могао смејати човек који пред собом види сав род људски, сву историју света? Види све грехе, види све страшне поворке смрти, види све безбројне легионе ђавола. Све то, све то ми смо људи довели у овај свет. Не звери, не неки нарочити животињски злочинци, него ми људи. Ми смо увели грех у овај свет, и смрт увели у овај свет, и ђавола увели у овај свет. И све то, ето, Свети Претеча је имао пред собом, све је то јуришало на њега. Јер је за њим ишао Господ који је постао човек, да би нас ослободио од свих тих грехова, свих тих смрти и свих тих ђавола. Зато је лице Светога Претече увек било тужно и вероватно увек уплакано. Никад се смејао није! Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим. А гле, Претеча је ишао испред Њега. И шта? Показао пут, исцељење од свих грехова, исцељење од свих страсти, ослобођење од свих демона. Како? Покајањем. Зато је Претеча Свети апостол покајања, пророк покајања, мученик покајања, еванђелист покајања. Јер је објавио тај лек, тај свелек за грехе људске. Јер покајање јесте лек за сваки грех рода људског, за сваки грех мој и твој и сваког људског бића. И Господ је то објавио дошавши у овај свет, поставши човек. Свети Претеча је своју проповед, своје Еванђеље, нарочито сабрао у ове речи: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско“. Како се то приближи Царство Небеско? У коме? У Господу Христу. Сишао је Бог у овај свет, како са Богом да не дође Царство небеско? Небеса су сувише мала, небеса су капља према величини Бога и Господа Христа. И ту реч Светога Пророка и Претече: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“, прихватио је Господ Христос, и од тога и тиме почео Своје Еванђеље. Он је почео Своје Еванђеље речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“. Ето, сав Претеча је пред Њим. Сво Еванђеље је у речима овим: Царство небеско носи нам – шта? Носи нам вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни живот, рај. Носи све оно што је Божанско, носи све оно што је без греха, без страсти, без зла и без ђавола. И тако је Господ продужио Еванђеље Светога Претече и дао нам лек за сваки грех. Зато је Господ и основао Цркву у овоме свету и у њој дао сва средства свакоме од нас да се ослободи својих грехова, да се ослободи својих страсти, да се ослободи својих ђавола. Зато нећемо имати извињења на дан Страшнога суда, ми хришћани, који имамо безброј апостола, безброј светитеља. Имамо самога Господа Христа, Који нам је дошао у овај свет и дао нам Своје Еванђеље. Дао нам Божанску силу да себе исцељујемо од свакога зла и од свакога греха. Ви чујете на сваком богослужењу како се ми молимо: „Да нам Господ да овај дан сав свет, савршен и безгрешан“, да тако проведемо овај дан. То значи: да се боримо против свакога греха који насрне на нас, споља и из спољног света и рикне из нас, из наше душе, из нашег унутрашњег света. Господ је дао зато сва средства у Цркви Својој. Шта је Свето причешће? Свето причешће то је сједињење са Богом, а кад узмеш у себе Бога, онда из тебе бежи сваки грех. Где може остати грех поред Бога у теби, где може остати страст, где може ђаво остати у твојој души, ако Бог уђе у њу? – а улази кроз Свето причешће. То је највећи дар који се даје роду људском, најсигурније средство за победу над свима гресима, над свима страстима. И осигурање, такорећи, безгрешног живота. Слаби смо, немоћни смо, падају греси на нас, падамо у грехе, али васкрсавамо из греха. Јер, сваки грех је мали гроб, сваки грех је мала смрт. А Господ је дао васкрситеља, он је у рукама твојим – то је покајање твоје. Покајање те васкрсава из свакога греха, само ако ти хоћеш. Господ никог не спасава на силу, није Он дошао овде да примора мене и тебе да пођемо за Њим. Он предлаже: Ако хоћете да идете за Мном, хајте за Мном. Нећеш? Пази за ким идеш. Не иде ли човек за Господом Христом у овоме свету, за ким иде? За ђаволом, сигурно. Као што казује пример наших прародитеља, Адама и Еве, кад су окренули леђа Богу. Ђаво је стао испред њих и повео их кроз овај свет, и они су га увели у овај свет. У томе је страхота бити човек. Све птице, све биљке, све животиње, устаће на нас на дан Страшнога суда, и рећи: Ево, људи су злочинци, они су нас убацили у смрт, они су увели ђавола у овај свет и све муке у овоме свету. Тако, сваки хришћанин уствари се смирава пред сваком птичицом, пред сваком биљчицом, и вели: Опрости, ти си безгрешна, ја сам сав грешан. Ја сам крив за муку твоју, ја сам крив за смрт твоју. Зато, прави хришћанин увек осуђује прво себе за грехе своје и за грехе овога света. Када читате животописе светитеља, ви наилазите на речи које веле: Господе ја сам свегрешан, не само грешан, него свегрешан. Један од највећи светитеља Божијих, Свети Симеон Нови Богослов, стално пише о томе како је он свегрешан и истински свегрешан, и објашњава: Како могу, Господе, да не осећам себе свегрешним, кад сунце Твоје, кад светлост Твоја падне на мене, онда све, и најситније трунчице грехова, постају огромне планете, огромна сунца, огромне планине и падају на мене. Помози! Ти једини спасаваш од греха, а ја човек, ја сам свегрешан! То је осећање сваког правог хришћанина у овоме свету. Себе корити, себе осуђивати, свој грех сатирати у теби; не туђи, прво свој: Извади брвно из ока свог најпре, да би могао извадити трун из ока брата твог. Да, и Претеча Свети, који је Претеча Господњи у свему, Претеча у новом животу, Претеча у нашој бесмртности, Претеча у свему што је еванђелско, он, он је указао на Господа Христа као на Спаситеља света, и вели: И ја Га не знадох, али Онај који ме посла да крстим водом Он ми рече: на Кога видиш да силази Дух Свети, Он је тај који ће те спасти од греха и смрти. И ја видех, вели Свети Претеча, и засведочих. Видео је Духа Светог, Небеса отворена над Господом Христом када је крстио Господа у Јордану. И од тада, нема сумње, Господ је Спаситељ овога света, дошао у овај свет да нас спасе од греха, од смрти, од ђавола. И сву ту проповед, сву ту силу први је осетио Свети Претеча. Њему је Господ дао ту благодат да заиста пре свих нас, пре свих људи позна Господа Христа, пође за Њим, и објави целоме свету да нема спасења у другоме осим у Господу Исусу. Да, то је Свети Претеча, апостол покајања, пророк покајања, мученик покајања. Јер гле, то мало дете, мајка Претечина од цара Ирода у пустињу је побегла са њим. Ирод је убио његовог оца, праведног Захарију, тражећи дете које се родило, мислећи да је то Господ Христос. Мајка Јелисавета побегла у пустињу и умрла после годину и по дана. И остало мало дете у пустињи, мало годину и по дана. Како је могло живети? Анђели Божји силазили, хранили га и однеговали; и није изашао из пустиње тридесет година. Када је навршио тридесет година почео је своју чудну и необичну проповед. Први монах. Ко је већи монах од њега? Први мученик. Ко је већи мученик од њега? Какве је муке детенце морало имати само у пустињи при рикању лавова и зверова, а он сам у пећини? Ви мајке, замислите то! Ви родитељи, замислите то! И иза свега тога, он је изашао као највећи исповедник, као највећи испосник, као највећи пустињак и највећи праведник. Ето, божанска уста Господа Христа објавише свету да је он Највећи између рођених од жена. Шта ми можемо да очекујемо од њега, шта ако не милост и благодат и доброту? Да му се молимо да он, велики еванђелист Божји, велики мученик, велики пророк, велики светитељ, Највећи између рођених од жена, помоли се за нас да Господ опрости тешке грехе свакоме од нас и свима нама. Нека би он, са Пресветом Богомајком,која је једино већа од еега у свима световима, нека би они молили се за нас, за род наш, за све људе, за сав свет, еда би Благи Господ смиловао се на нас многогрешне и избавио нас од свега што душу сатире и убија. Молитва Светог Претече заиста све може пред Господом. Постоји икона која се зове Деизис, то је мољење. С десне стране Спаситељеве Богомајка, а с леве Претеча. То се зове Деизис – мољење. Хоће да се каже да се Свети Претеча, заједно са Пресветом Богомајком, непрекидно моли за све нас, за сав род људски. Зато, нека наше молитве, наши вапаји не оскудевају. Упућујмо их увек Светом Претечи да нас он води и приводи Спаситељу, да живимо Њиме у овоме свету, еда бисмо Њиме живели у ономе свету, и славили Га, заједно са великим и славним Пророком Божијим Јованом, који нека нас сваки дан и сваке ноћи учи свему што је еванђелско, што је Христово, да бисмо заједно с њим служили Њему вечито, и у овом и у оном свету. Амин. 1974. године у манастиру Ћелије

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Свете мученице Агрипине, 6. јула, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, крај моштију Светог Нектарија Егинског, које су од 4. јула биле изложене на поклоњење вјерном народу. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Током Литургије вјерници су приступали да се поклоне и цјеливају честицу моштију великог светитеља и исцјелитеља Нектарија Егинског. Помазивао их је освећеним уљем из Манастира Светог Нектарија са Егине протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, чијим трудом и љубављу се, уз помоћ бројних приложника и добротвора, у Никшићу подиже Црквено-омладински центар са параклисом Светог Нектарија. Архипастирском бесједом обратио се владика будимљанско-никшићки, који је казао да су сви свети исти по Божјој благодати и милости којом су се надахнули и која их је укријепила, послије њиховог упокојења учинила мошти чудотворним. „Божја благодат која дјелује преко моштију Светих угодника Божјих је иста, али сви свети се по нечему разликују, сваки појединачно. Када читамо житије Светог Нектарија Егинског оно је слично житију Светог Василија Острошког, али и много различито и нарочито. Свети Василије Острошки трпио је притиске, углавном, од иновјерних, исламске и римокатоличке вјере, а Свети Нектарије трпио је, понајвише, биједе и клевете од својих“, навео је владика Јоаникије. Овај Божји угодник, по владичиним ријечима, оклеветан је за многе гријехе, али је све то претрпио христолико. „Зато што је његово име толико било блаћено за вријеме живота, а посебно зато што је трпио на правди Бога, што је све подносио са благодарношћу, славећи име Божје и молећи се за своје непријатеље, Бог га је прославио великом светошћу и великим чудесима. Он се показао у нашем времену као љекар од најтежих болести, душевних и тјелесних, нарочито од рака“, бесједио је Његово преосвештенство. Поред моштију Светог Нектарија Егинског исцијелили су се многи, а они који се нијесу исцијелили добили су, нагласио је владика, духовну снагу да носе тешку болест са благодарношћу. „Свети Нектарије Чудотоворац Егински даје утјеху и снагу, он кријепи вјеру у душама људи, а та вјера привлачи Божју милост, као што каже Господ када исцјељује оне који му приступају: Вјера твоја поможе ти“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Зато је велики благослов и радост за Црквену општину Никшић долазак моштију Светог Нектарија Егинског, које Саборни храм походе трећу годину за редом. Њему у част у Никшићу се подиже Црквено-омладински духовни центар. „Тиме свједочимо да смо у Цркви сви једно и да нам је Свети Нектарије близак, иако није од нашег рода, него од јелинског. Светитељ и угодник Божји коме ријеке поклоника долазе са свих страна, сви православни су поред његовог ћивота заједно, и сви су браћа и сестре у Христу. Обједињује нас Дух Свети Који нас препорађа, просвјетљује, уздиже, прави од нас Цркву Божју једног народа Божјег, новог Израиља“, рекао је владика, закључујући да је Бог многе дарове дао Светом Нектарију Егинском због његове вјере и молитвености. „Био је велики богослов, велики духовник и пјесник. Колико само у пјесми Агни Партене, коју је испјевао Пресветој Богородици, има вјере, умиљења, колико је био смјеран пред ликом Пресвете Богородице и пред Њеним заступништвом. Како је Њу прослављао, славећи оваплоћење Христово, а преко њега, славећи Бога Живога, Пресвету Тројицу. Бог му је дао велике и неисказане дарове због његовог трпљења и његове вјере, силу Духа која је побиједила све замке људске и демонске на овом свијету“, закључио је владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Мошти Светог Нектарија Егинског на поклоњење вјернима биле су изложене од 4. јула, а из никшићке Саборне цркве испраћене су данас око 12 часова. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Како Радио Слово љубве сазнаје, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваће у недељу, 7. јула 2019. године, поводом храмовне славе, светом архијерејском Литургијом у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Петловом брду са почетком у 9 часова. Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служиће на Ивањдан, поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду са почетком у 9 часова. Извор: Српска Православна Црква

Од првог јула ове године у Митрополији црногорско-приморској на Цетињу налази се икона Светог Севастијана Сасовићког, Џексонског и Свеамеричког. Икона је дар господина Марка Дабовића, једног од потомака светитељевих сродника, који се несебично труди како би свјетлост његовог знаменитог и заслужног претка што јаче засијала пред људима и како би, видјевши добра дјела Светог Севастијана, прославили Оца нашега који је на небесима. Икону су Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију предали господин Марко Дабовић и господин Марко Kљајевић у пратњи свештеника Александра Папића, пароха Сасовићке парохије из које потиче овај многозаслужни и Богом прослављени трудбеник и прегалац на њиви Господњој. Извор: Радио Светигора

На празник Светог Наума Охридског, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован служио је свету Литургију у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Извор: Охридска архиепископија

У Саборном Храму Светог Василија Острошког у Никшићу велики број вјерника и свештеника синоћ је свечано дочекао дио моштију Светог Нектарија Егинског које ће у овом храму бити изложене на поклоњење и цјеливање до сјутра, 6. јула. Протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, казао је да је благословени долазак моштију Светог Нектарија Егинског у овај храм управо потврда његових ријечи да жели да помогне и да се сретне са људима, да загрли људе овога града и овога краја. „Велики је светитељ Свети Нектарије, призива многа чудеса за све оне који му усрдно прибјегавају и на све оне који чиста срца долазе. Долазе вољни и невољни, болни и здрави, богати и сиромашни и радници и професори, онако како треба да буде, и све их једнако грли и љуби јер је он видио Христа. Када видимо Христа онда живимо другим начином живота, онда живимо пуноћом живота. Када Господа сретнемо, та љубав Господња, ако нас једног тренутка додирне, мора да нас промијени и онда постајемо људи, постајемо хришћани.“ Бесједећи током свечаног дочека моштију, отац Слободан је нагласио да данас нема већег дара него бити хришћанин, звати се слуга и брат Господњи. „Када читамо молитве светитељима, увијек говоримо Радуј се и нема љепше ријечи од те Радуј се и како апостол каже И опет кажем радуј се, и зато се данас Никшић радује што је опет имао благослов да се излије благодат и дође Свети Нектарије овдје међу нас.“ Отац Слободан је говорио и о острву Егини гдје се налазе мошти Светог Нектарија. „Као мало физички, али као да стојите на небесима“, сликовито је описао отац Слободан. Акатист Светом Некатрију Егинском читао је отац Љубиша Брњош из Источно-америчке епархије. Јутрос је у Саборном Храму Светог Василија Острошког служена Света литургија а вечарас у 18 часова алужиће се вечерња служба са акатистом светитељу. Сјутра, 6. јула, у 9 часова Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служиће Свету архијерејску литургију, а након које ће бити освештани темељи параклиса Светог Нектарија Егинског, богослужбеног мјеста будућег црквено-омладинског центра посвећеном овом Божијем угоднику. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Успостављени су, заварени и причвршћени, главни челични кровни носачи, који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на фотографијама, носачи ће бити додатно учврстити са њихове бочне стране, што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости. Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина након пожара и изразито ослабљених унутарњих, Канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, који се формира у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припреми њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, а и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења наше цркве. У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави, за коначну реализацију структурне стабилизације Катедрале. Oвде одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог момента. Извор: Српска Православна Црква

Свечаном Божанском службом на Петровдан (по н. ст.) началствовао је митрополит пирејски Серафим уз саслужење митрополита халкиског Хризостома, илионског Атинагора, гревенског Давида, фанаријског Агатангела, коринтског Дионисија и још тројице архијереја. Старешина свештеног манастира Ватопеда игуман Јефрем такође је учествовао у богослужењу. Митрополит пирејски Серафим је проповедао Божанску Реч; посебно је говорио о апостолу Павлу и његовом духовном наслеђу. Овогодишња прослава светог заштитника Коринта узвишена је присуством чесног Појаса (Агиа Зони) из свештеног Великог манастира Ватопеди, који се свакодневно окупља поворке верника како би га целивали. Извор: Српска Православна Црква