Претражи Живе Речи Утехе

У новом, јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је интервју са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Презвитер Станко Лакетић: Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа! *Оче Станко, на сâмом почетку нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима кажете нешто о историјату и значају богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, коју сте и сâми завршили, а у којој по промислу Божјем сада предајете Историју хришћанске Цркве, Догматику и Историју философије? Карловачка богословија основана је пре тачно 225 година, односно 1794. старањем митрополита карловачког Стефана Стратимировића. Три године раније основана је и чувена Карловачка гимназија. Ове две школе представљају понос Сремских Карловаца, али и целокупне српске просвете, јер се сврставају у ред наших најстаријих школâ. Оне су кроз векове биле храмови слова и знања, настављајући ону просветитељску мисију коју су међу словенским народима започели Света браћа Кирило и Методије, а код нас је наставио и утврдио наш Свети Сава. Карловачка богословија је током свога постојања мењала облике уређења и функционисања. Почетком двадесетог века достигла је свој врхунац јер је стекла ниво факултета. У њој су предавали доктори богословља од којих су касније многи постајали архијереји или професори на Православном богословском факултету у Београду, који је почео са радом после Великог рата. Између два светска рата у Карловце је била измештена Богословија Светог Саве из Београда. После Другог светског рата богословије у Карловцима неко време није било, а она је обновљена 1964. залагањем блаженопочившег патријарха српског Германа, који се и сâм овде школовао. Неколико година је функционисала као одсек Београдске богословије, а 1967. проглашена је самосталном и за свога патрона добила је Светог Арсенија Сремца, наследника Светога Саве, под чијим се омофором и небеским старањем налази и данас. *Карловачка богословија изнедрила је многе знамените личности, особито врлинске јерархе који су својим преданим служењем угодили Господу и послужили својој светој Цркви? Свака школа која се дичи дугом историјом сигурно може да се похвали својим бројним ученицимâ који су честитим и преданим радом служили Богу и роду, а то је свакако случај и са нашим училиштем. Будући да је вековима спремала посленике за Њиву Господњу, било би немогуће побројати све оне свештенике, монахе, професоре и архијереје који су управо у нашој богословији по први пут запловили рекама богословља. Многи од њих су убрзо потом сходно потребама Цркве примали свештеничку службу и руководили повереним им стадом, а било је и оних који су настављали своје школовање и усавршавање у науци Христовој и касније постајали звучна имена наше историје и нашег богословља. Тако се Карловачка богословија поноси својим некадашњим ректорима Иларионом Руварцем и Јованом Вучковићем, професорима Јованом Живковићем, Георгијем Летићем , Иларионом Зеремским, Иринејем Ћирићем, Јустином Поповићем, Лазаром Мирковићем... Много је знаменитих архијереја који су били ученици ове школе, али за ову прилику биће довољно да поменемо блаженопочившег Епископа браничевског Хризостома Војиновића, једног од наших најугледнијих јерараха двадесетог века, који је иначе пуних 25 година био уредник „Православног мисионара“ и својом даровитошћу учинио га најтиражнијим листом наше Цркве. *Драги оче Станко, будући да сте по послушању главни васпитач, реците нам колики је значај хришћанског васпитања, не само у богословији, већ у васколиком хришћанском животу? Бити васпитан у хришћанском смислу не подразумева просто лепо понашање, елоквенцију или културно опхођење према ближњима, што је свакако потребно. Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа, да спозна неизмерну љубав Божију и да на исту одговори својом љубављу и преданошћу. А када човек заволи Христа, онда се труди да одолева духу овога света и вредностима које се ту намећу, те да мерило његовог живота буде Еванђеље Христово. Колико је за Цркву битно васпитање у Христу показује и чин Свете тајне крштења. Њоме ми започињемо свој духовни живот, али не препуштени сâми себи, већ поверени куму (воспријемнику) који је дужан пред Црквом да као наш старији брат у Христу води рачуна о нашем духовном узрастању и стасавању. Аналогију овоме видимо и у чину примања монашког пострига: онај који је одлучио да се потпуно преда Господу и да се спасава кроз подвиг монашког живота, не може овим стрмим путем да иде сам, већ му је за то неопходна помоћ старца коме га је Црква приликом монашења поверила. *Суочени смо са болном чињеницом губитка љубави и поштовања према ближњима. У чему је, према Вашем мишљењу, сагледано решење ове духовне девијације? Врхунски пример љубави јесте Христова жртва на крсту. Како је говорио љубљени ученик Христов, Свети Јован Богослов, и како исповедамо на свакој Литургији, „Бог је тако заволео свет да је Сина Свога Јединородног дао да нико ко верује у Њега не пропадне, него да свако има живот вечни“. Стога, према Спаситељевим речима, сав Закон Господњи може да се сведе на заповест о љубави, и то оној која се као и крст Господњи простире у два смера: вертикално, према Господу, и хоризонтално, према ближњима. И као што су нераздвојиви краци Часног крста, тако су нераздвојива и међусобно условљена ова два вида љубави. Проблем друштва у коме ми живимо је управо у томе што су читаве генерације васпитаване да живе без Бога и мимо Бога. Вера је често и директно прогоњена или исмевана, а у најбољем случају потискивана је у сферу приватног, као да је наш однос са Богом искључиво наша приватна ствар те да то нема никакве везе са нашим међуљудским односима. Међутим, већ на примеру наших прародитеља Адама и Еве и њихових првих потомака видимо да оног момента кад човек окрене леђа Богу и покуша да без Њега осмисли свој живот, то нас неизоставно доводи у нездраве и непријатељске односе са нашим ближњима. Онда пак, када се приближавамо Богу, самим тим смо ближи и једни другима, као што нас учи искуство живота у Цркви. То сведоче и примери многих хришћанских подвижника, облагодаћених људи: они су безгранично заволели Христа, а онда кроз Њега и због Њега не само све ближње, него и читаву творевину. *Оче Станко, Вашу личност посебно краси велика љубав према богослужењу и његовом благољепију. Будући да је тема Вашег дипломског рада „Развој богослужбеног типика у светлу литургијске обновеˮ, лепа је прилика да нашим читаоцима приближите суштину и значај типика у светлу целокупног богослужења? Богослужбени Типик је књига која има задатак да послужи као помоћно средство при вршењу црквених богослужења, као и приликом њиховог прилагођавања потребама појединих дана (било празничних или седмичних). Ова „књига образаца“, што би био превод речи типик, настаје као записано сведочанство хришћанског богослужења које се формирало кроз дуги низ векова. Наиме, богослужење православне Цркве које данас поседујемо плод је вековног старалаштва и синергије (сарадње) Духа Божијег и најсветијих чеда Цркве Његове. Оно се зачиње већ у првој хришћанској заједници у Јерусалиму, преузевши многе конструктивне идеје и елементе старозаветног богослужења. У том духу оно се развијало у прва три века хришћанства, зачињући своја три круга: дневни, седмични и годишњи. Од четвртог века хришћанско богослужење се развијало у два паралелна смера, следећи два различита животна пута којима човек може да се спасава. Тако смо у овом периоду имали један вид богослужења које се вршило у парохијским заједницама, тј. у градским и сеоским црквама, док је у монашким насеобинама богослужење вршено на сасвим другачији начин. У односу на креативно стваралаштво које је обележило хришћанско богослужење првог миленијума, у другом миленијуму приметна је обрнута тенденција. Постојеће стање „правила молитве“ заводи се у богослужбену књигу звану Типик, па је богослужење тако изгубило своју виталност и престало је да се развија заједно са животом хришћана у конкретним животним приликама. Тако се данас, када је реч о нашем богослужењу, налазимо у једној схизофреној ситуацији. Имамо дакле званични Типик који за сваки дан подразумева вршење вишечасовних сложених богослужења, а у реалном животу имамо мањи број градских храмова где се то званично „правило молитве“ примењује произвољно у различитим варијантама скраћивања, док се у већини сеоских цркава свакодневно богослужење не врши никако. Стога, да би литургијски живот Тела Цркве био путпун, потребно је да се уложе велики напори од стране свих црквених структура, те да се пронађу начини на који би свакодневно богослужење у животу Цркве заузело оно место које му припада. У супротном, довешћемо себе у опасност да будемо искључиво „недељни хришћани“, а то би у духовном смислу значило не живот него преживљавање. *Дивно је речено, да је „молитва дисање душеˮ, а ослањајући се на ове речи, реците нам колико је значајно молитвено помињање у Цркви? Уколико пажљиво пратимо наше богослужење, приметићемо да је молитвено помињање један од његових суштинских елемената. Разлог је у томе што литургијско помињање јесте пројава органске повезаности нас који смо различити удови једног богочовечанског Тела Цркве. У сваком богослужењу и молитвословљу у више наврата помињемо Пресвету Богородицу „са свима светима“, желећи да истакнемо да смо ми који живимо овде и сада у јединству са читавом плејадом светих угодника Божијих који су живели пре нас; сви смо чланови једне исте Цркве Христове. Ми их помињемо на свакој Литургији вршећи принос у њихову част и спомен. С друге стране, будући да они већ живе стварност будућег века, ми их молимо да буду наши заступници пред Престолом Господњим. Исто тако, ми на Литургији молитвено помињемо и наше ближње, упокојене и живе, на челу са нашим надлежним Епископом. Ово помињање јесте израз нашег међусобног старања и бриге једних о другима, али пре свега, то помињање јесте сведочанство о нашој припадности Цркви. Они који нису крштени, као ни они који се због отпадништва, јереси или неког великог преступа нађу изван заједнице Цркве, не могу бити поменути на литургијском сабрању. *Молитвено помињање је саставни део не само богослужења, већ и нашег личног (келејног) молитвеног правила? Тако је. Као што и молитва може бити, било лична, било заједничка, тако се и молитвено помињање наших ближњих може вршити на оба начина. Разлика је у томе што се у својим личним молитвама ми можемо молити и за оне који нису чланови Цркве, док то, као што смо рекли, на богослужбеним сабрањима није могуће. Лично пак позвани смо да се молимо за читав свет, како за оне који нас воле тако и за наше непријатеље. Тако и у житијима светих имамо многа сведочанства о томе како су светитељи својим молитвама противнике обраћали у пријатеље, а прогонитеље Цркве чинили хришћанима. *На празник Света Три Јерарха ове године, рукоположени сте у свештени презвитерски чин. Како бисте за ово кратко време описали патирску службу и узвишеност свештенослужења? Сви ми који смо крштени и учествујемо у литургијском животу Цркве уствари смо служитељи Свете Литургије, сваки према своме призвању. Сви заједно, по речима апостолским, јесмо „род изабрани, царско свештенство“. Међутим, одређени хришћани бивају удостојени уздизања на виши степен служења Цркви, а знамо да ту посебно место заузима служба презвитера. Бити на челу једног литургијског сабрања и приносити бескрвну жртву у име свих сабраних, јесте свакако велика част и неописива радост, али исто тако и јако велика одговорност, јер „коме је више дато, више ће се од њега и тражити“. Пред нама који смо се прихватили овог пастирског бремена налази се озбиљан и тежак задатак, а то је да у овом времену духовне помућености и изопачених вредности заинтересујемо људе за нашу веру, односно да их приближимо Христу. Да им помогнемо, као што смо већ рекли, да спознају љубав којом је Бог заволео нас, а да потом на њу одговоре својом љубављу. *Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа сремског г Василија, постављени сте за настојатеља и пароха храма Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Будући да је овај храм, који је познатији као „доња цркваˮ, стар три века, замолио бих Вас да кажете неколико речи о овом храму у коме са сваком ревношћу узносите усрдне молитве Господу? Храм који ми је поверен на старање, као и многе друге светиње и здања у Сремским Карловцима, одише старином и сведочи о богатом хришћанском предању по коме је наша варош позната. Он је изграђен 1718. године и од тада је место молитвеног сабирања бројних генерација житеља карловачког „доњег краја“. Немогуће је ући у ову цркву и молити се у њој, а не сетити се свих тих претходних нараштаја који су у њој Господу упућивали своје молитве, приносе, вапаје. Свакако, Божијом благодаћу која надилази време и простор у Светој Литургији ми смо заједно са свима њима. Наша светиња је позната и по томе што је давне 1784. године у овом храму у епископски чин, руком карловачког митрополита Мојсија Путника, хиротонисан цетињски митрополит Петар Први Петровић Његош, односно Свети Петар Цетињски Чудотворац. Овог светог угодника Божијег ми сматрамо другим заштитником нашег храма и локалне заједнице која се у њему сабира; сваког четвртка појемо му молебни канон, а његов годишњи спомен празнујемо са посебном љубављу. Због ове историјске везе, када је наш храм наког велике обнове освештан 2014. године, овај свештени чин је заједно са нашим Епископом извршио Високопреосвештени архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије (Радовић). *Оче, замолио бих Вас да на крају нашег разговора упутите једну пастирску поруку читаоцима „Православног мисионараˮ? Упућујући скромну, али срдачну поруку, пре свега, желим да поздравим све ваше читаоце, подсећајући их на чињеницу њима добро знану, да смо сви ми мали мисионари и делатници на Њиви Господњој, сваки према своме дару и могућности. Колико ћемо у томе бити успешни, зависиће од нашег свеукупног живљења, односно од тога колико будемо омогућили светлости Христовој да просветли нас и другима засветли кроз нас. *Драги оче Станко, у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом надахнутом разговору и желим Вам свако добро од Господа нашег! Хвала и Вама на поверењу и великој части која ми је указана тиме што сам могао понешто да кажем за овај чувени часопис наше свете Цркве. Нека благослов Божји буде са Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије! Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" *Објављено у јулско-августовском 368. броју „Православног мисионараˮ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископи Српске Православне Цркве: бачки Иринеј, моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, посетили су, 2. септембра 2019. године, знамениту Александро-невску Лавру у Санкт Петербургу. Гости су, под вођством јеромонаха Марка (Бирјукова), управника поклоничке службе манастира, посетили Саборни храм Свете Тројице, Фјодоровски храм, нови амфитеатар Духовно-просветитељског центра Свјатодуховски, као и Библиотеку. Епископе Српске Цркве угостио је Епископ кронштатски г. Назарије. Званичним датумом оснивања Лавре сматра се 25. март 1713. године. Од 1920. године Лавра Светог Александра Невског је под заштитом државе, и то као споменик културе од изузетног значаја. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Одбор за верску наставку Архиепископије београдско-карловачке организује 31. августа 2019. године, у 7,30 часова, у храму Светог Марка на Ташмајдану саборни призив Светог Духа на почетку нове школске године. Прилог радија Слово љубве Председник Одбора за верску наставку протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо је рекао за Радио Слово љубве да ће после молитвеног сабрања вероучитеља и ученика веронауке биће одржан радни састанак вероучитеља и координатора у организацији Одбора. Његова Светост Патријарх је благословио да се у свим храмовима Архиепископије београдско-карловачке, у недељу, 1. септембра 2019. године, после свете Литургије служи призив Светог Духа за благословен почетак нове школске године. Извор: Инфо служба СПЦ

Доносимо репортажу Телевизије Храм о свештеној обитељи манастира Светог Николе на Озрену и разговор са игуманом архимандритом Гаврилом.

Архиепископ Православне Цркве Албаније одслужио је Литургију у манастиру Светог Козме у месту Колкондас у области Фијера, где се налази гроб овог светитеља. Саслуживали су митрополити бератски Игњатије, аполонијско-фијерски Никола и амантијски Натанаило. У манастиру је био велики број верника који су допутовали из многих крајева Албаније и из Грчке. А претходне ноћи, уочи празника, на обалама реке Сеамана, близу села Муђале где је Свети Козма обешен 24. августа 779. године, вечерњу је одслужио митрополит аполонијско-фијерски Никола. Извор: Српска Православна Црква

“Ко тебе није видео, тај не зна за себе! “ изјавио је песник Бранко Миљковић усхићен ликом Светог арханђела Гаврила из представе Благовести Богородичиних у ариљској цркви Светог Ахилија, ариљским Плавим анђелом. Исто би се могло рећи за комплетну грађевину храма која доминира и у просторном, духовном па чак и свакодневном животу Ариљаца. Ова црква за Ариљце није само споменичко обележје града и симбол локалног идентитета већ и њихова суштина којом је као животним жигом обележено трајање овдашњих генерација. Поред чувеног ариљског Плавог анђела, свет је за овај храм сазнао и када је представа стојећег Христа Дидаскалоса ка коме се креће поворка Немањића монаха, насликана на јужној зони наоса, на изложби репродукције фресака хришћанског Истока у Паризу, 1971. године понела признање Најлепша фреска. Позната задужбина краља Драгутина, црква лежи на темељима знатно старијег храма, а један део њене историје тесно је везан за династију Немањић. Због темеља на којима почива, и који чине остаци раније грађевине чији су камени блокови коришћени и у фази када је краљ Драгутин подизао своју задужбину, црква је у себе уткала слојеве историје, а многе претпоставке које су изведене из истраживања археолога и других струка, њеном постојању додају врло интригантну ноту. Осим тога, у научним круговима се води полемика између првог и другог ктитора, и мада више у домену стручне фразеологије са одређеним консеквенцама које се тичу струке, ипак, за обичног човека, овај спор има импликације само у подстицању радозналости у погледу изучавања раније историје ариљске богомоље. Археолошка истраживања које је радио Републички завод за заштиту споменика културе Београд у периоду 1972-75. године под руководством Часлава Јордовића, археолога, нешто раније рађен пројекат конзерваторско рестаураторских радова (1971.) под руководством др Милке Чанак Медић, па и каснији радови археолошких и конзерваторско рестаураторских тимова (при чему није вршено откопавање) изнели су доказе у постојање и дали увид у изглед првобитних грађевина на месту данашњег православог храма које датирају још из античког периода. Кажемо “грађевина” јер су током отокопавања пронађени грађевински остаци из три старије узастопне епохе и некрополе из претходних периода. Конкретно, остаци зидова најстаријих грађевина које не чине комплекс већ одвојена здања, налазе се испод западне фасаде спољне припрате, а два зида једне грађевине (јужни и северни) уништени су током изградње постојећег храма, и током ископавања гробова унутар цркве, такође у оквиру археолошких истараживања у XX веку. Остаци надгробних споменика, плоча са римским натписима и других трагова раних цивилизација налажени су и од стране месног становништва на удаљености 400-500 м од храма. Уопштено, по налазима се сматра да је на месту данашње варошице постојала античка насеобина, а цела долина Рзава богатством ископина из античког доба указује на постојање развијене цивилизације, док поједини налази упућују на различита раздобља праисторијског живота у овом крају. У најкраћем: плоче са римским натписима секундарно су уграђене у потпорне зидове, а то значи да су током изградње у средњем веку коришћене као грађевински материјал. По предању, римски ципус на коме је постављена часна трпеза у олтару цркве Светог Ахилија донет је из села Вране где је ископан током пољопривредних радова од стране једног мештанина. На основу истраживања ископаних гробова унутар и у непосредној близини садашње цркве, на простору једног дела некадашњег манастира, постављена је хипотеза да једнаку могућност за првобитне грађевине испод темеља имају „паганско светилиште и уз њега, млађа, ранохришћанска некропола, или ранохришћанска црква са истодобном некроплолом, или паганско светилиште доцније преуређено за потребе хришћанског култа уз коју се образовала ранохришћанска некропола“[1]. Сумирано: реч је о култној грађевини насталој у античко рановизантијско време, а нађене најстарије некрополе говоре да су ту сахрањивани заједно и рани хришћани и пагани, што није био редак случај на који су археолози наилазили. Истраживачи тврде да су током X почетком XI века у Моравичку жупу стигли византијски монаси, у већ постојећи храм, и са собом донели мошти Светог Ахилија, епископа из Ларисе, борца против аријанске јереси и учесника првог Васељенског сабора у Никеји 325. године. Често се наводи могућност да је првобитни манастир саграђен у доба цара Самуила (976—1014) који је Светом Ахилију посветио манастир који је подигао у Преспи, али овакве тврдње, до сада, нису поткрепљене валидним доказима. Моравичка жупа чији је епископски центар постала црква Светог Ахилија, односно манастир, установљена је током XIII века, односно када је 1220. године архиепископ Сава I Немањић у Србији уређивао постојање епископија. Хришћански култови којима припадају и свете мошти, биле су у то време јако ретке у Србији у којој је црквено устројство било тек у зачетку, а заузимале су веома значајно место у прописима цркве, тако да је присуство моштију Светог Ахилија у овој цркви највероватније одредило њену намену као епископску. Тачна година изградње цркве не може се утврдити са прецизношћу, па је најтачније рећи, пратећи хронолошки низ епископа који су били на трону, као и по остацима записа, али и из откривених података током ископавања манастирских зграда, да је црква изграђена деведесетих година XIII века, па се као најчешћа код истраживача помиње 1283. година. Време завршетка осликавања цркве уписано је на ктиторском натпису на 1296. годину, а прегледом натписа и зграфита на самим фрескама, дошло се до закључка да је црква осликавана између 1. септембра 1295. и 31. августа 1296. године[2]. На довратнику улаза у ђаконикон као ктитор је уписан краљ Драгутин, а на самој ктиторској композицији убележен је као први ктитор, а разлика, како смо рекли, носи већу важност по стручну теорију. Не зна се тачно ни да ли је краљ Драгутин предузео радове на темељу разрушене претходне цркве, или се за изградњу храма одлучио из разлога што је раније постојећа грађевина била премала за епископско седиште, па је градњу почео од рушења. Интересантно је поменути да Драгутинови савременици, писмени људи углавном из црквених кругова, од чијих се писмених белешки доста тога сазнало о овом периоду српске историје, нигде не помињу грађење ове цркве, нити доводе у везу краља Драгутина са изградњом, већ се о томе сазнаје искључиво на основу записа на фрескама и зидовима саме грађевине. Још један запис из грађевине је веома битан, а ради се о угребаном запису у куполи цркве који је начинио извесни Мирослав и који сведочи да је цар Душан даривао хорос црвки због чега се претпоставља да је моравичка епископија била дигнута на ниво митрополије. Црква Светог Ахилија из овог периода имала је специфичну боју спољашње фасаде: ружичасту или златно окер, а преко ње су биле исликане црвене траке. Мали део овог спољног изгледа сачуван је на тамбуру и кубичном постољу куполе. Крајем друге половине XIII века црква тадашњег манастира доживела је преправку па је додата припрата, а истраживачи кажу да је стара црква можда доживела извесна оштећења током земљотреса. Средином XV века манастир је због турских зулума више пута напуштан, а монаси су се повлачили у манастире у Овчарско кабларској клисури носећи са собом и богослужбене књиге о чему сведочи ариљски типик пренет у овчарски манастир Сретење. Не постоји тачан податак када су се монаси вратили али се претпоставља да је и у том периоду једно време манастир био пуст, односно да црква није вршила своју функцију. По повратку, током првих деценија XV века саграђен је нови конак, прислоњен уз зид цркве, изграђени тремови и зграде дуж јужне и северне стране цркве. Године 1454. године седиште митрополије је пребачено из Ариља у Чачак (тадашњи Градац). Не зна се поуздано, потом, кад је манастир запустео, а аналогијом са судбином осталих храмова у овом делу Србије претпоставља се да је ариљска богомоља пострадала у петој и шестој деценији XV века, када су Турци запалили Милешеву, Бању код Прибоја и низ других храмова широм Србије. Српски патријарх Гаврило је оставио запис из 1650. године којим потврђује да је у Пећ однео поменути ариљски типик који се до тада чувао у манастиру Сретење, али се у њему не каже децидно да је ариљска црква остала пуста. Из историјски података поуздано се зна да је митрополија у Градцу веома кратко опстала будући да је у периоду од 1456-1459 градачка црква претворена у џамију, па се у списима у том периоду губи траг седишту, као и митрополитској хронологији, а на основу неких оскудних извора претпоставља се да је била у манастиру Враћевшница у Рудничкој епархији. Седиште Моравичке епархије потпало је под смедеревску, а потом је кратко враћено у Ариље. Претпоставља се да је то било у четвртој деценији XVII века. Тадашње здање ариљског манастира доживело је промене па су срушени постојећи конаци и изграђени нови, од којих је један, на западној страни, имао и спратне одаје. Том доградњом највероватније је изграђена и звонара, јер је на том месту 1847. године, током градње школе пронађено парче звона, а темељи грађевине су ископани током истраживања у XIX веку. О судбини ариљских миторополита не зна се ништа у периоду од 1688-1712, а на основу епитрахиља једног миторополита који се чува у манастиру у Пакру у Славонији претпоставља се да је део монаштва у току Велике сеобе 1690. године стигао до северних крајева садашње Србије. Ариљска митрополија није дуго живела, будући да је већ 1739. године пребачена у Ужице. Последњег ариљског владику Турци су пресрели код Севојна приликом путовања у Ужице, претукли га на смрт, и ту је сахрањен. По предању ариљски владика је руком показао на место на брду изнад Севојна где жели да буде сахрањен, ту је издахнуо, покопан и на том месту је изграђена прва црква у Ужицу – црква брвнара у Севојну која и данас постоји. Моравички владика је у Ужицу био до 1737. године а потом са патријархом Арсенијем IV прешао у Аустрију, па је у том периоду моравичка епархија прво припојена мачванској, а потом ваљевској. Све што је за кратко време поновног успостављања митрополије у Ариљу изграђено поново је запустело, већина зграда је разорена, а преостали део грађевина служио је путницима намерницима за коначиште о чему сведоче бројни записи урезани у олтарском делу цркве. Из овог периода остала су предања да је око цркве уместо старих конака остао низ нагорелих стубова на које је Скопљак паша натакао главе побијених Карађорђевих устаника. Ову причу као могућност потврдила су и каснија археолошка налазишта будући да је у том делу порте пронађен низ одвојених лобања. Народ је причао да је су Турци тада цркву користили као коњушницу, што је такође могуће, а на то, по истраживачима упућују оштећене фреске унутар објекта где су остале рупе у висини где се обично постављају јасле и веже стока. Оно што је извесно јесте да су пробали да запале храм о чему сведоче истраживања која су забележила нагореле делове дрвених надвратника. Ариљски храм остао је пуст до 1829. године када полако креће обнављање, а сведочанство о томе постоји у виду извештаја народних старешина послатих кнезу Милошу, али се у њему повремено вршило богослужење. Доказ за то је запис из 1809. на јеванђељу које је из Студенице донето у Ариље на чување и које је до тада стајало у манастиру Јовање. Године 1833. рујански кнез Јован Мићић поклонио је ариљском храму звона, богослужбене књиге и обредне предмете, па су га у знак захвалности Ариљци прозвали ктитором. Године 1832. сердар Мићић овде је изградио свој конак, а око рушевина манастира и цркве Светог Ахилија почине се груписати насеље, у почетку као друмско и караванско свратиште до 1880. када је добило статус вароши. Црква је 1849. године добила нови иконостас који је осликао охридски зограф Никола Јанковић. Из овог периода постоји запис у Летопису ариљском датиран на 7. март 1835. године где се наводи да је послата молба сердару Мићићу да пошаље молера за цркву. Ђорђе Јовановић је 1850. године у манастиру Благовештење исписао Правила светог Ахилија за ариљску цркву, књигу која и данас постоји и једина је рукописана књига у овом храму. У овом периоду на остацима поменуте звонаре из претходног периода подигнута је прва ариљска школе а између школе и цркве изграђен је конак за смештај ученика. О изгледу тадашњег Арија уз помињање цркве сведочили су утисци Феликса Каница који је у Ариље долазио у два наврата а уз скице, како је то уобичајено радио, оставио је писани траг о тадашњем изгледу цркве која је у то време (1865.) била покривена клисом. Вук Караџић је такође 1827. године у “Даници “ писао чланак о запустелом манастиру ариљском у ужичкој нахији. Јоаким Вујић је у Путешествију по Србији [3] забележио сећања о страдању Карађорђевих устаника код Светог Ахилија, као и покушај паљена цркве. Вредан помена је писани утисак (1868.) који је варош оставила на Владимира Поповића: Ариље по свом географском положају оправдано можемо назвати малим овоземаљским рајем који Моравица и Рзав, као Тигар и Еуфрат орошавају, и који жубором и шумом својих река и на њима воденица, као водопад Амазонске реке, и најбрижљивије у зору успављује. Током владавине кнеза Милоша, а за време ужичко крушевачког владике Јоанићија Нешковића на куполи цркве надзидан је калотасти волумен од цигала и црква покривена лимом, а о новом изгледу сведочи опис Михаила Валтровића из 1875. године. Наредна преправка вршена је 1906. године а урадио ју је парох Душан Јелић који је о томе оставио запис на надвратнику јужног портала спољне припрате. Он је окречио цркву и урадио мање поправке. Након непуне три деценије, 1934. године, београдски трговац Сава Савић финансирао је нову поправку, и тада је промењена кровна конструкција као и подови у цркви, а ранија дрвена ограда порте замењена је бетонском и металном. Републички завод за заштиту споменика културе предузео је истраживачке и конзерваторске радове од 1971. године у више наврата до почетка овог века када је очишћен слој чађи са фрескописа. Данашња црква Светог Ахилија поред значаја за локални живаљ на мети је ходочасника. У цркви се налази празан гроб Светог Ахилија где су биле похрањене његове мошти (пренете у Аустрију, као и мошти Урошица, сина краља Драгутина, 1728. године). Над гробом , уз јужни зид припрате, насликана је представа епископа Светог Ахилија. Димензије гроба указују на то да је овде похрањен ковчежић са моштима или само део моштију, на чије постојање указују и црквене песме из 14. и 15. века, али и каснији летописи који помињу точење мира из гроба Светитеља. Архитектура Црква Светог Ахилија је једнобродна грађевина, са куполом која почива на изразито високом тамбуру, унутрашњом припратом и нешто касније дозиданом спољном припратом, троделним олтарским простором, правоугаоним певницама и фасадама рашчлањеним пиластрима и слепим аркадама. Представља пример развијеног облика рашких цркава, а јединствена је по својим витким, издуженим пропроцијама. План цркве се у основи поклапа са главним архитектонским карактеристикама рашких храмова, код којих је подужно тело грађевине, издељено на три травеја, од којих је средишњи квадратне основе и над њим се уздиже купола, док су источни и западни травеји једнаке дужине која одговара половини распона куполе. У ариљској цркви дужина источног и западног травеја је готово иста, али је њихов однос према куполи другачији- он износи 1,5 полупречник куполе. Сложеност архитектонске конструкције Светог Ахилија огледа се најпре у решењу поткуполног дела. Структуралност његовог склопа, огледа се у систему растерећивања зидова и рашчлањавања зидних површи, а повећана је водоравним венцима постављеним на месту ослонаца свих сводова и лукова. Начин степеновања маса показатељ је бриге градитеља за спољашњи изглед храма. На угловима су масивни пиластри, док су фасаде ђаконикона, односно протезиса издељене на три вертикална поља, а иста подела поновљена је на одговарајућем вишем делу бочног зида цркве. Сегменти којима је издељена фасада западног травеја наоса и припрате су нешто дужи. Ове полукружне сегменте образује низ лезена које су у горњем делу повезани архиволтом у лукове. Кључни мотив чине по три аркаде у мањим пољима, а по четири у већим, образујући на тај начин континуирани низ слепих аркадица у врху пространих слепих лукова. Лезене, које наглашавају стремљење у висину, местимично су пресечене прозорским отворима (на зидовима певница). Тамбур куполе пробијен је са шест прозорских отвора, што је изузетан случај код старих српских цркава. Међусобно су одвојени колонетама, а врхом тамбура, тачно испод калоте, тече аркадни фриз. На исти начин обрађена је и полукружна апсида. Западна фасада има само два масивна угаона пиластра на својим крајевима. Њеној обради није посвећена нарочита пажња, како се услед специфичности терена, главни портал нашао на јужној страни храма. Трагови црвених трака на тамбуру и кубичном постољу куполе, као и око слепих аркадица олтарске апсиде, указују на то да су фасадне површи Светог Ахилија биле полихромне, тежећи опонашању мешовитог грађевинског материјала. Црвене траке насликане су на седри од које је подигнута црква, а како их није било на месту где је зид припрате прослоњен на зид главног дела цркве, јасно нам је да бојена фасадна декорација није изведена непосредно након подизања задужбине, већ у време зидања спољне припрате (на крају 13. или почетком 14. века). Сликарство Првобитно зидно сликарство само је делимично очувано и припада монументалном стилу 13. века. Аутори фресака су, по свему судећи, у Ариље дошли из Солуна и осликали зидне површи краљевског здања 1296. године. Обимни заштитни радови на цркви завршени су 1996. године. Иако владарска задужбина, Ариље није било маузолеј краљевске породице, па у складу са тиме ни програм живописа није прилагођен гробу као централном месту у цркви (као што је то случај у Студеници, Милешеви, Сопоћанима и Градцу, где се у близини гроба сликала сцена Распећа или Васкрсења Христовог). Још једна необичност ариљског живописа јесте одсуство програмског решења типичног за споменике 13. века. Творци живописа применили су необична решења, карактеристична за храмове тог доба суседних византијских области, што је означило прекид са ранијом сликарском традицијом на тлу Србије, али само када говоримо о сликарству виших зона наоса. Такозвани Плави анђео, арханђел Гаврило из сцене Благовести Богородичиних, једна је од представа које највише привлаче пажњу посматрача. Циклус Великих празника почиње сценом Благовести Богородици које су насликане на западној страни источног пара пиластара, што је уобичајено решење, али се наставља Рођењем Христовим приказаним у другој зони јужног зида олтарског простора, чиме је поремећен уобичајени ток Додекаортона. Наспрам Рођења, у другој зони северног зида олтара насликан је, као пандан, Силазак у ад, што је јединствено решење на тлу Србије, чиме је овим празницима дато посебно истакнуто место, у најсветијем делу храма. Сцену Вазнесења Христовог придружена представама из циклуса Великих празника на своду олтара први пут сусрећемо у Светом Ахилију. Чак се и у касније подигнутим задужбинама овакав случај среће врло ретко. Циклус се завршава представом Успења Богородичино, насликаног на западном зиду наоса, сасвим уобичајеном месту. На зидовима поткуполног простора и јужне певнице сачуване су сцене из циклуса Страдања Христовог, али су му западном травеју придружене две сцене Богородичиног циклуса – Рођење Пресвете Богородице и Ваведење. Ове две сцене, заједно за Успењем на западном зиду наоса, практично формирају мали Богородичин циклус, који се раније није сликао на зидовима наоса. Ово је најстарија задужбина на тлу Србије у чијем је наосу (у поткуполном простору и певницама) насликан циклус Страдања Христовог, што ће већ од почетка 14. века постати устаљена појава. Специфичан распоред сцена христолошког циклуса, као и страдања Христових, условила је свакако и подела унутрашњег простора, па сцене из истог циклуса нису повезане на уобичајен начин. На јужном зиду припрате насликан је ктиторски портрет – краљ Драгутин са супругом Каталином Угарском, носећи модел своје задужбине, прилази Христу који српске владаре са неба благосиља, овога пута не посредством Богородице или патрона храма, већ директно. Поред њега се налазе краљ Милутин, чије присуство указује на то да су у време живописања цркве, браћа била у слози, као и Драгутинови синови, Владислав и Урошиц, сахрањен у манастиру. Историјски значај имају и представе светитеља из династичке лозе, српских архиепископа и моравичких епископа и митрополита, насликане у наосу. На ариљским фрескама је, изузев распореда сцена појединих циклуса, нова сликарска епоха наговештена умножавањем учесника у сценама који се приказују детаљније, наглашених покрета и израза лица, мада одишу и даље уздржаношћу и достојанством. аутор текста: Милунка Николић, уз стручне консултације историчара уметности: Катарине Доганџић Мићуновић и Иване Филиповић. Рад на терену реализован уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина. Текст је део пројекта „Сакрални бисери“ суфинансираног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства. Коришћена литература наведена у појашњењу, уз публикацију Републичког завода за заштиту споменика “Свети Ахилије у Ариљу“ , аутора Милке Чанак Медић, и дело „Зидно сликарство цркве Светог Ахилија у Ариљу“, аутора Драгана Војводића. Извор: Српска Православна Црква

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије обишао је, у четвртак 22. августа 2019, у послеподневним часовима радове на живописању цркве Ружице у Рожајама. Обнова рожајске цркве Рођења Светог Јована Крститеља, познате као Ружица, почела је прије четири године и, по ријечима надлежног пароха о. Слободана Радојевића, успјешно је завршена комплетна реконструкција спољашњости храма, кровног покривача, фасаде и столарије. Осим тога, у потпуности је, наводи свештеник Радојевић, обновљен Парохијски дом, а направљене су и стазе око цркве. Недавно је почело украшавање унутрашњост храма, који ће красити живопис. До сада је завршена олтарска апсида, а, ових дана, кренуло се са осликавањем куполе. Надају се, додаје о. Слободан, да ће, уз Божју помоћ и људи добре воље, до храмовне славе, празника Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула следеће године, успјети да заврше иконописање унутрашњости цркве. Надлежни парох, напомиње да ће све планирано са успјехом бити и приведено крају захваљујући, једним дијелом православном становништву из Рожаја, које се укључило у акцију прикупљања прилога за иконописање цркве Ружице. Уздају се да ће им у овим радовима помоћи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије и Митрополија црногорско-приморска, који су, иначе, приложници већине новчаних средстава, уложених у наведене радове, на чему им свештеник Радојевић захваљује и овом приликом. Он позива све људе добре воље, а прије свих чланове братстава Магделинић, Булатовић, Вељовић, Гаровић, Радевић, Ратковић, Алексић, Ђуровић, Зекић, Ивановић, Белоице, који живе изван Рожаја да се укључе у прикупљање средстава. Један квадрат иконописања је 90 евра, а укупна површина унутрашњости храма, која ће бити иконописана, је 400 квадрата. Сви који желе да учествују у иконопису, чиме ће се употпунити обнова цркве Ружице, новац могу донијети о. Слободану у цркви или уплатити на жиро рачун: 510 - 92565 - 56 Епархија- ЦО Рожаје са назнаком за обнову цркве Ружице Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На крајњем југу Бачке – у Гардиновцима, 15. августа 2019. године, у предивном храму посвећеном Преносу моштију светог архиђакона Стефана прослављена је храмовна слава. Светом Литургијом началствовао је протојереј-стврофор Чедо Опарница, парох у пензији, а поучну беседу о значају празника произнео је надлежни парох, протојереј Иван Вачик. По трократном опходу служен је помен ктиторима, приложницима, оснивачима, свештенослужитељима и упокојеним парохијанима ове парохије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пре вечерњег богослужења, верни народ и свештенство из жабаљског и околних намесништава дочекали су Његово Преосвештенство Епископа мохачког г. Исихија. По благосиљању славског колача, владика Исихије је нагласио суштински смисао вере и жртве светог архиђакона Стефана. Величина његове вере у Христову науку је безгранична, јер он свесно жртвује свој живот и на самрти моли Господа да опрости онима који га убијају, навео је Епископ мохачки. Надлежни парох је захвалио владици Исихију и свештенству на доласку у Гардиновце и учествовању у молитви, као и надлежним представницима власти у том месту. Кумовао је г. Димитрије Јанковић, а за новог кума јавио се његов отац – г. Радослав Јанковић. Извор: Радио Беседа Епископ Исихије на слави храма у Гардиновцима -аутор емисије: БЕСЕДА | Радио Беседа BESEDA.RS

Духовници, лекари и социјални радници поново су се удружили на јединственом мисијском путовању дуж реке Об у централној Русији. Мисионари планирају да посете 45 удаљених насеља током 23. годишњег путовања апостолског мисионарског брода апостола Андреја, извештава Вести Новосибирск. Свештеници се састају с православним верницима у слабо насељеним подручјима којима је потребна духовна подршка и и свете тајне и чинодејства. Митрополит новосибирски и бердски Никодим је овим поводом радонсо изјавио: „Ми шаљемо мисионарске раднике на још једно путовање, позване не само да проносе реч Божју, већ и да чине дела милосрђа – да пружају медицинску негу и социјалну помоћ становништву. Бог је љубав, каже апостол Јован Богослов. А овакви подухвати су знак наше љубави.“ Митрополит је подсетио и да у том региону постоји још увек много насеља у којима нема цркве и у којима људи годинама не виде православног свештеника. Ова мисија омогућава тим једноставним верницима да учествују у животу Цркве, у цвркви Светог Андреја на броду, да се исповедају и причесте. Свештеници ће такође благословити домове по селима. Медицински тим на броду има кардиологе, дијагностичаре, офталмологе, терапеуте, онкологе и друге специјалисте, који дневно примају до 200 пацијената. Некима су у могућности да помогну на лицу места, а неке саветују како да потраже додатну помоћ. Др Олга Гусаревич, начелник лекарског тима, каже: „Прошле године идентификовали смо 6 случајева рака у раним фазама. Послали смо их у регионалну болницу; све дијагнозе су потврђене и сви су нашли помоћ.“ Више од 100.000 људи примало је медицинску и социјалну помоћ током 23 године путовања овог брода-цркве. Само прошле године 7.000 људи је добило овакву врсту помоћи, а њих 500 је крштено. Извор: Српска Православна Црква Брод-црква Светог апостола Андреја на мисијском путу дуж реке Об | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS

Један од познатијих манастира у нашој Светој Цркви, управо је посвећен Преносу моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, манастир Епархије врањске у селу Горње Жапско. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Исти је торжествено и свечано прославио своју славу. Најпре је, у навечерје празника, дана 14.августа 2019.године, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије извршио чин освећења новосаграђене гостопримнице, а након тога је служио празнично бденије, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије. На бденију су појале монахиње Светостефанске обитељи. Сутрадан, дана 15.августа 2019.године, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је Свету архијерејску Литургију у овом манастиру. Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије, као и гостујући свештеномонаси из манастира Суково (нишка Епархија), манастира Јошаница (шумадијска Епархија) и манастира Лешје (крушевачка Епархија). За певницом, поред монахиња Светостефанске обитељи певале су и монахиње из манастира Лешје код Параћина Светој Литургији присуствовали су председник Скупштине града Врања - господин Ненад Тричковић са сарадницима, градска већница за културу и верске заједнице - госпођа Зорица Јовић, командант 4.бригаде Копнене војске - господин генерал Слободан Стопа са сарадницима, представници организација, друштва и институција итд. Радост је била видети мноштво народа, христољубиве војске, припадника полиције, свештенства и монаштва као и мноштво мале дечице, које Господ позива да долазе к' Њему. Многи од присутних су се причестили Светим Тајнама Христовим. На крају Литургије, организована је свечана Литија око храма, а по завршетку Литије, Епископ Пахомије је извршио чин благосиљања кољива и славских колача, које су за ову прилику припремиле сестре Светостефанске обитељи, са настојатељницом игуманијом Јефремијом, као и кум овогодишње славе господин Станиша Цветковић са породицом, из Бујановца. За следећу годину се пријавио господин Драган Ђорђевић из Врања. Празничну беседу, сабраним верницима, свештенству и монаштву, на крају Литургије произнео је Епископ Пахомије, укрепљујуће говорећи о животу и страданију Светог Стефана, о правилном подржавању Светим мученицима и како се требамо угледати на њих. Сестринство манастира на челу са игуманијом Јефремијом, као и овогодишњи кумови, за све присутне приредили су трпезу љубави. О, Свети Великомучениче Христов Стефане, који си Бога прославио својим страдалним моштима, не заборави нас, који кроз многе невоље и искушења пролазимо, већ се моли Многомилостивом Богу да подари мир свету, да удаљи непријатеља који је устао због Божијег гнева, грехова наших ради. Извор: Епархија врањска

Велика и дивна светиња древни Самоград код Бијелог Поља, чији је храм посвећен Светом Пантелејмону, прославио је молитвено и свечано своју славу. Свету архијерејску Литургију, на празник Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, 9. августа 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Јоаникије. Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха епархија Црногорско-приморске и Будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ тог краја. Сабранима речима пастирске беседе обратио се протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови: -Господ је преко преобраћеног Савла ширио хришћанство у свим крајевима васељене. Сијао је сјеме спасоносне ријечи Божје, оснивао Цркве, постављао Епископе, а неколико вјекова касније ријечи Благовијести Божје дошле су и до овог освештаног мјеста. Нажалост, ово мјесто било је и заборављено, али, хвала Богу, обнавља се и поново се овдје пјева спасоносна пјесма Богу. Као што је додирнуо срца многих људи у свим временима, тако је Господ додирнуо и срце младића Пантелејмона који је живио у Никомидији, чија је мајка била хришћанка, али се прерано упокојила, па је он био васпитан као незнабожац. Он је, ипак, задржао чистоту срца, коју Господ тражи од нас. -Срце Светог Пантелејмона распалило се љубављу према живом Богу и постао је Његов служитељ. Изучио је медицинске науке и помагао људима више од свега љубављу, молитвом и благодаћу Пресветог Духа. Хришћанство је у то вријеме било забрањена и гоњена религија. Кад су тадашње власти сазнале да је он хришћанин окомиле су се својом мржњом на њега, па је био мучен имена ради Христовог, али Свети Пантелејмон је био свјестан тога да ни по коју цијену не смије да се одрекне своје вјере. Спремност Светог великомученика Пантелејмона да својим животом посвједочи вјеру уједно је порука свима нама да вјера није само узвишено размишљање или осјећање, већ кретање ка Богу, живи однос са Богом и другим људима, поручио је протосинђел Евстатије. Сабрање је поздравио Преосвештени Епископ г. Јоаникије говорећи о древном Самограду у коме су старе светиње, подигнуте у славу Божју, вековима служиле и певале у славу Божју. Слава манастира Самограда прослављена је ломљењем славског колача. Празник је уједно и имендан настојатеља манастира, монаха Пантелејмона. На првом Тргу од ћирилице одржан је песнички час на којем је беседио Веселин Матовић, стихове су говорили Милица Бакрач и Рајко Палибрк, а уз гусле Самограду је певао Мијат Недовић. Извор: Српска Православна Црква

Свечаност поводом обележевања 50-годишњице освећења храма одржана је 3. и 4. августа 2019. године у српској православној цркви Светог Ђорђа у Сан Дијегу. Одбор за прославу годишњице, којим је председавала Кира Антхофер, послао је преко 250 позивница свима парохијанима, док су комшије позване 20. јула 2019. године да посете цркву. Гпосте су свештеници провели короз храм и извесно време провели у разговору и послужењу. У суботу увече, 3. августа 2019. године, верници окупили у цркви на вечерњи. Владика Максим је ушао у цркву делећи свој архипастирски благослов протопрезвитеру Предрагу Бојовићу из парохије Светог Саве у Сан Габријелу и калифорнијском ђакону Владану Радовановићу. Одговарао је хор при цркви Светог Ђорђа, док су стихире певали Његово Преосвештенство, парохијани и локални појци, отац Симеон Корона и презвитера Џој. Молитвено су присуствовали и протопрезвитер-ставрофор Никола Чеко из Саборне цркве Светог Стефана у Алхамбри; протопрезвитер Милован Катанић из цркве Свете Петка у Сан Маркосу, свештеници у мировини који су делали у парохији Светог Ђорђа протопрезвитер-ставрофор Велимир Петаковић, који је опслуживао парохију у време изградње и освећења цркве, и протопрезвитер-ставрофор Божидар Драшковић, као и протопрезвитер-ставрофор Стаматис Склирис, почасни гост Епархије са презвитером Марином. После вечерње, у друштвеној сали је одржан посебан вечерњи програм и агапа љубави. Главни део програма, међу осталим програмским садржајима, био је видео са интервјуима свештеника у мировини, парохијана и садашњег пароха протопрезвитера Братислава Кршића. Снимак у трајању од 30 минута приказан је у два дела и осветљава историју подизања парохијске зграде и цркве и излаже погледе на будуће унапређење парохијских служби. Затим су наступили парохијска фолклорна група „Морава“ и хор при цркви Светог Ђорђа. Програм је восила Добрила Андхејм. Владика Максим је упутио све честитке парохијанима молећи их да наставе да сведоче Христово Јеванђеље и примају једни друге хришћанском љубављу и чашћу управо као што свој народ Христос примио на славу Бога Оца. Похвалио је парохијане и свештенство због многобројних жртвовања која су учињена у последњих 50 година и у вршењу служби у парохији Светог Ђорђа. Катарина Чикстун, председница Црквеног одбора, такође је поздравила све изражавајући захвалност на многим благословима које је добила у парохији као диригент и парохијанка. Приказана је изложба с многим уметничким делима, предметима за домаћинство и кулинарство. Пред крај програма неколико је парохијана је награђено архијерејским граматима, а орден Светог Севастијана уручен је протопрезвитеру-ставрофору Велимиру Петаковићу, протопрезвитеру-ставрофору Божидару Драшковићу, г. Предрагу Митровићу, председнику Грађевинског одбора, и г. Милојку Вучелићу. Историја парохије Светог Ђорђа имала је скроман почетак уз Божју помоћ и снажну веру и вољу чланова. Парохија је основана 4. маја 1952. године. 16. октобра 1953. године парохија је купила градилиште у улици 3265 Линколн Авенији у Сан Дијегу. Локација је освећена 29. октобра 1954. године. Почетак радова на парохијском дому и друштвеној дворани обављен је 1. априла 1956. године, а чин освећења одслужен је 18. новембра исте године. Одељење за аутопутеве државе Калифорнија купило је имовину парохије 1962. године, што је учинило да се она пресели у крај Мишн Беј Парк у Сан Дијегу. На препоруку Грађевинског одбора, парохија је купила плац од два и по хектара у улици Денвер у парку Мишон Беј. Одбор је ангажовао локалног архитекту Џорџа Ликоса да пројектује нову зграду цркве и друштвену дворану. Изградња друштвене дворане почела је 22. маја 1966. године чином плагања камена темељца који је служио Епископ западноамерички Српске Православне Цркве владика Григорије. Прва служба у новој друштвеној сали одржана је 11. децембра 1966. године, а просторија недељне школе служила је као капела. Друштвена дворана је освећена 18. фебруара 1967. године - том историјском догађају присуствовали су многи пријатељи из целе Калифорније. Грађевински одбор је одмах наставио с плановима за нови прохијски дом и саму цркву. 17. децембра 1967. године владика Григорије служио је за освећење темеља цркве, а затим је започела њена изградња. Освећење нове цркве Светог Ђорђа обављено је 26. и 27. јула 1969. године. Црква Светог Ђорђа је наставак богате српске традиције у уметности и архитектури. Инспирисана ремек-делима оствареним у златно доба српског царства у средњем веку, црква Светог Ђорђа је оригинално и савремено дело које је остварио архитекта Џорџ Ликос. Лепота његовог нацрта инспирација је љубитељима црквене уметности. Једна од изузетних карактеристика цркве Светог Ђорђа су њени величанствени мозаици који прекривају унутрашњост. У недељу, 4. августа 2019. године, јутрења је претходила светој архијерејској Литургији. На крају Литургије служен је парастос за упокојене парохијске свештенике, парохијане и све погинуле током Олује у Крајини. Отац Стаматис је одржао проповед на јеванђељско зачало Матеј 9, 27-35, које говори о исцељењу двојице слепих кад је Исус узвикнуо: „Према вашој вери нека вам буде!“ После ручка, прослава је настављена кратком презентацијом монографије Српско хришћанско наслеђе Америке, са детаљном историјом сваке српске православне парохије у Америци. Објављивањем тог капиталног дела руководио је владика Максим, и оно представља не само историјско сведочанство Српске Цркве, већ и завет јединства и верности Светосављу. Извор: Српска Православна Црква

Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено ће прославити свог заштитника у петак, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствоваће Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. О Светитељу којег се молитвено сећамо сваког 9. августа, o храму Светог Панелејмона у Нишу и прослави храмовне славе говориће нам протојереј Небојша Вујић, старешина храма. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас

Дана 06. августа 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини протојереја-ставрофора др Саву Б. Јовића, главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве са којим се задржао у срдачном разговору. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Храм Светог Саве биће први храм потпуно украшен мозаицима. Радови добро напредују, а Храм је постао трећа најинтересантнија дестинација за туристе у Београду. Мозаици Богородице на престолу, Христоса који благосиља све који улазе у храм раширених руку – само су неки од завршених радова на источној страни храма. Али то је тек пола посла. До краја следеће године, више од 12.000 квадратних метара требало би да прекрију мозаици. Ради их око 280 руских уметника у атељеу у Москви, а овде их поставља 40 мозаичара. "Спуштено је одозго са врха, од куполе до половине скоро храма. Остале су још северна, западна и јужна страна и тако да у суштини друга фаза мозаика се ради, где ће бити много компликованије што је мозаик ситнији, али је на нижим котама тако да с друге стране имамо и неку олакшицу", рекао је владика ремезијански Стефан Шарић. Додаје да су поносни што ће храм бити потпуно под мозаиком захваљујући изврсним уметницима из Русије. Из Русије је стигла и велика новчана помоћ, а радове помаже и српска Влада. До сада је у мозаике уложено више од 27 милиона евра. "Ми смо тренутно припремили сву документацију, пројекте за подове, за иконостасе и једном речју смо у том графику по ком би требало догодине да завршимо и освештамо храм", наласио је владика Шарић. Без обзира на то што је готово цео храм под скелама и посетиоци могу да виде само крипту, и даље је незаобилазна дестинација и домаћих и страних туриста. То потвђује и податак да је у три најпосећенија места у Београду. "Не можемо да говоримо да то интересује људе из пре свега западних земаља или оне људи који са нама деле или већински деле православну вероисповест. Рецимо, гости из Турске су увек овде, увек обилазе храм Светог Саве јер представља пре свега ствар опште културе", каже Миодраг Поповић из Туристичке организације Београда. Како смо сазнали, неке од најпознатијих туристичких агенција из Шпаније, Италије, Мађарске већ су резервисале "прва места" у храму за своје туристе када он засија у пуном сјају. Извор: РТС

У порти храма св. Пророка Илије у београдском насељу Миријево, у суботу 3. августа 2019. године одржан је први "Фестивал вина". У питању је био мали допринос братства храма на челу са старешином, протојерејем-ставрофором Милошем Мићићем, обележавању 185. годишњице постојања и активног парохијског живота ове светиње, али и својеврстан дар парохијаним и прилика да се упознају са лепотом и квалитетом манастирских и породичних винарија, као и са музичким стваралаштвом неколико ансамбала. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поред Патријаршијске винарије из Сремских Карловаца, винарија манастира Хиландар, Студеница, Буково, Тврдош, Суково и других, посетиоци фестивала имали су прилику да пробају и купе и одабрана сортна вина из породичних винарија Матаљ, Темет, Петровић и других, али и да уживају у музицирању Небојше Мастиловића и Владимира Антића, појању Србских Православних Појаца и вокално-инструменталном наступу Ансамбла "Соларт". Извор: Радио Слово љубве

У шесту недјељу по Духовима, 4.августа 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено празнује Свету Марију Магдалину – Благу Марију, саборно и молитвено било је у острошком манастиру. Из разних крајева свијета сабрали су се вјерни око ћивота Светог Василија Острошког Чудотворца. На платоу испред Горњег манастира Светом Литургијом је началствовао архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, уз саслужење тројице свештеника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Више стотина вјерника молитвено је учествовало у евхаристијском сабрању, а током Свете Литургије непрекидна колона поклоника приступала је цркви Ваведења Пресвете Богородице у којој се чувају мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија служена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Милан Пајкановић пензионисани свештеник из Бањалуке, као и јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима. Прије причешћивања вјерних сабранима је бесједио о.Милан, који је између осталог говорио о вјери, као нарочитој хришћанској врлини. -Када је благи Господ био на овом парчету неба што га ми земљом зовемо, многа је чуда чинио. Мртве васкрсавао, демоне изгонио из људи, слијепцима дао да прогледају и многа чуда је чинио. Ако будемо имали чврсту вјеру, нема те бољке од које нас Господ неће исцијелити молитвама Светог Василија. Господ од нас тражи да не сумњамо и да немамо ни трачак дозе скептицизма. Нема странпутице, када вјерујемо. Знамо да идемо у Царство небеско – казао је о. Милан и додао да вјера мора бити чврста, стамена и јака, подсјећајући какву вјеру су имали прота Саврам, капетан из Капернаума, Свети Марко Трачевски, Свети Сава, Свети великомученици и мученици, ђакон Авакум, Владика Николај, Света Марија Египћанка, Свети Василије Острошки и други светитељи. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а посебну празничну радост дало је присуство мноштва дјеце. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерних настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

У данашњој емисији доносимо предавање које је у 27. јула 2019. године у оквиру духовних сабрања суботом увече у манастиру св. Георгија у Ћелијама код Лајковца, одржао настојатељ ове светиње у Епархији шумадијској, јеромонах Доситеј Хиландарац. Отац Доситеј говорио је на тему "Реч Божија у нашем животу". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве

Празник Светог пророка Илије – Илиндан, саборно и молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак, 2.августа 2019. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствово је архимандрит Мирон острошки сабрат, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох и јерођакони Атанасије и Зосима. Your browser does not support the HTML5 audio tag. О. Сергије са саслужитељима потом је благосиљао и пререзао славски колач, који је у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијела породица свештеника Радмила и брата Миодрага Чизмовића, који Илиндан славе као приславу. На крају богослужења сабранима је празник честитао о.Сергије, који је подсјетио на ријечи Светог Владике Николаја који је рекао да ако је ико свједок Христовог васкрсења, то је пророк Илија. – Не само узношењем на небо, него и његовом појавом после више стотина година на Тавору, са самим Господом Исусом Христом – казао је о. Сергије. Он је подсјетио да и Свети Василије Острошки свједочи дивну истину Христовог васкрсења, али и нашег личног. – Као што каже Илија бјеше човјек као свако од нас, по својој суштини и природи. Тако и Свети Василије. Није ли и он исто човјек рођен од оца и мајке, један од нас. А није ли он наш савременик, свједок васкрсења Христовог и свједок нашег личног спасења, васкрсења и вјечног живота. Може ли мртав човјек да чини чудеса која он чини? Може ли неко ко нема у себи живота да призове оволико људи сваке године, све вас тек онако, што је неко нешто рекао? Не. Он је живи светац живог Бога и Бог преко њега свједочи да је истинита ријеч Божија и да смо сви призвани на вјечност – рекао је о. Сергије и подсјетио да се Свети Василије својом вољом опредијелио да ревнује Богу. Извор: Манастир Острог

Доносимо звучни запис свечане Духовне академије у Вазнесењској цркви у центру Београда, одржане 31. јула 2019. године у навечерје празника св. Деспота Стефана Лазаревића. Беседу на тему "Витештво Св. деспота Стефана данас" произнео је презвитер др Оливер Суботић, парох Вазнесењске цркве у Жаркову, а историчар и археолог Марко Алексић говорио је на тему "Св. деспот Стефан Високи као историјска личност". О Светом деспоту Стефану певали су Небојша Мастиловић и Јелена Јеж, а програм је водила Бојана Јовановић, новинар радија "Слово љубве". Вече је словом закључио јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве

У име Оца и Сина и Светога Духа.* Светог пророка Илију наш народ посебно цени и слави као угодника Божијег. Ако не рачунамо Светог Јована Претечу и Пророка, који је заправо граница између пророкâ Старог и Новог Завета, онда је Свети Илија у нашем народу у посебној богослужбеној части међу свим старозаветним пророцима. Он је међу њима једини заповедни празник, или „црвено слово“, како би то наш народ једноставније рекао. На данашњи дан највећи број Срба који су при сеоским домаћинствима не ради никакве радове у знак тог поштовања. Додуше, ако је до правог поштовања, онда би заправо требало да дођу на Литургију у храм на данашњи дан, али шта је ту је, зар се на неки начин указује дужно поштовање према празничном дану. Откуда то да је Свети Илија у толиком поштовању међу Србима? Постоји овде неки чудан промисао. Наиме, у српској историји ћемо пронаћи људе које су верне аналогије старозаветним личностима, патријарсима и пророцима по значају за свој народ. Тако је Стефан Немања односно Симеон Мироточиви по свом значају за Србе исто што је и Авраам по свом значају за Јевреје, а заслуге Светог Саве у погледу црквеног устројства за Србе су исте као и заслуге Мојсеја за Јевреје у погледу старозаветног Закона. Ко је онда међу нашим историјским личностима аналогија за Светог Илију? То је сваки онај Србин који је храбар, истинит и веран Богу да изобличи грехе свога народа и његово неверство према Господу. Као што је старозаветни Израиљ био тврдоврат, тако је и наш српски народ, у готово истој мери. Као што је старозаветни Израиљ био васпитаван страдањим, тако је и са Србима. И као што је пророк Илија јеврејском народу стално говорио да не може да храмâ на обе ноге, већ да треба да се одлучи хоће ли служити истинитом Богу Господу или лажном богу Ваалу (в. 1Цар 18, 21), тако је и са Србима: стално храмају на обе ноге и вазда им је потребно да их неко пророчки изобличава због неверства Христу. Због тога им је у своје време свети Владика Николај, као својеврсни „српски Илија“, песнички упућивао прекор да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Када би пророк Илија данас дошао међу нас, можда баш у овај градић под Златаром, сигурно је да би поставио једноставна питања свима нама који смо убеђени да смо православни хришћани. Примера ради, питао би зашто нема још људи на недељној литургији – да ли можда зато што су суботом увече до касно у кафанама, кафићима и дискотекама? Или зашто златарска Сиријада мора да се организује баш на петак, зар нема других благословених дана током седмице када се не пости? Питања би била крајње једноставна, а 0дговор би био мук, баш као и у старозаветно време. Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин. * Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене на Илиндан 2013. године у храму Свете Тројице у Новој Вароши. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом славе храма св. Пророка Илије у Миријеву, братство ове београдске цркве приређује после вечерње службе у суботу 3. августа 2019. године, "Фестивал вина". Своје учешће потврдили су манастири Хиландар, Тврдош, Буково, Студеница, затим Патријаршијска винарија из Сремских Карловаца, очекује се и учешће братије из Ковиља и Високих Дечана, али и других угледних породичних винарија попут Петровића из Велике Хоче, Матаљ, Алексић, Будимир, Цилић и других. У наставку вечери биће приређен и мали концерт у коме ће између осталих учествовати дуо "Скица", Небојша Мастиловић и "Србски Православни Појци". Извор: Српска Православна Црква