Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 899 results

  1. Као и сваке године током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора највише тело Српске Православне Цркве посветило је једну од својих седница изградњи спомен Храма Светога Саве. И овогодишње сабрање на ту тему одржано је данас на Врачару.На радном делу седнице којом је председавао Његова Светост Патријарх српски г-дин Иринеј, поднет је извештај о раду Одбора за изградњу Храма између два заседања Сабора, а говорило се и о радовима у предстојећем периоду где је централна тема постављање мозаика.У Храму Светог Саве ће у понедељак, 22. Маја у 12:00 часова бити организована пригодна свечаност поводом постављања првих делова мозаика композиције „Вазнесења Христовог“ којој ће присуствовати Архијереји наше Свете Цркве на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским г-дином Иринејeм. View full Странице
  2. Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf
  3. У једној недавној полемици, некадашњи неуспешни студент Теолошког факултета, књижевник Светислав Басара, написао је да му је књига Миодрага Поповића "Видовдан и часни крст" у којој се наводи да је Српска црква тек 1892. почела да слави Светог Вита (Вида), "отворила очи" у смислу да је "сва српска историја лаж и митоманија". Када је Басари указано да су аргументи Миодрага Поповића у науци давно одбачени истраживањем професора историје уметности на Филозофском факултету у Београду Миодрага Марковића, сада дописног члана САНУ, у полемику се укључио издавач књиге, уредник библиотеке "XX век", Иван Чоловић, бранећи значај Поповићеве књиге у "раскринкравању видовданског мита", који представља империјалистичку и злочиначко-осветољубиву творевину српске буржоазије, везану и за злочине у недавним ратовима у бившој Југославији. У најновијем викенд издању "Данаса", Чоловићу је одговорио професор Марковић. Одговор преносимо у целини: Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf View full Странице
  4. Као плод сусрета папе Франциска и патријаха Кирила, услишена је молба руске пастве да се део моштију Светог Николаја Мириклијског привремено из Барија, први пут пренесе у Русију. Поводом дочека моштију великог светитеља, Свјатејши патријарх Кирил обратио се архијерејима, духоновенству и духовној деци Руске православне цркве. Преосвећени архијереји, свечасни оци, драга браћо и сестре! Милошћу Свешчедрог Бога и Спаситеља света, Господа Исуса Христа, нашој Цркви пружена је неизрецива радост: у нашу Отаџбину доноси се део моштију великог светитеља, поштованог у целом свету - светитеља и чудотворца Николаја, архиепископа Мирликијског. Овај дивни угодник Божији био је погребен у граду у коме се подвизавао у Винограду Христовом током многих година. У времену, када су земље Византије пале под власт иноверних завојевача, постала је реална опасност оскрнављења светиње, и промислом Божијим мошти светитеља су пренесене на територију савремене Италије, у град Бари, и положене у месном саборном храму. Током готово хиљаду година хиљаде људи је ишло на поклоњење моштима, из најразличитијих земаља и делова света, како би задобили благодат, која истиче од моштију васељенски поштованог угодника Христовог. Особито је поштован светитељ Николај у пределима историјске Руси. Њему је посвећено мноштво храмова. Непребројно мноштво православних хришћана наречено је у његову част приликом Светог Крштења или монашког пострига. Све то сведочи о томе, колико је усрдни представник и брзи заступник био и остао Мириклијски чудотворац за оне који му прилазе с молитвом у најразличитијим невољама и стањима. Светитељ Николај поштује се у нашем народу као поуздани помоћник у најтужнијим и наизглед безазленим ситуацијама, као покровитељ оних који желе да живе целомудрено, као заштитник оних који тврдо чувају веру православну и апостолско предање, завештано нам од Отаца, који су се трудили на њиви Господњој пре нас. Памћење свих тих благодејанија светитеља Николаја побуђује хиљаде људи да предузму пут ка његовим моштима, не само да изразе почаст, већ и да принесу топле и усрдне молитве ономе кога Православна Црква назива правилом вере и образом кроткости. Многи наши саоотечественици немају могућност да изврше ходочашће у Бари и због тога се у Русију доноси значајан део мироточивих моштију светитеља. Од 21. маја до 12. јула светиња ће се налазити у Москви, а од 13. до 28. јула у Санкт Петербургу. То је заиста уникални догађај за свих 930 година пребивања часних моштију у Барију. Клањајући се чудотворним и многоцелебним моштима овог великог угодника Господњег, неопходно је да схватимо, да смо призвани да будемо подражаваоци добродјетељи Мириклијског светитеља, и помоћ, ниспослана нам његовим заступништвом, биће очигледнија и издашнија, што му се будемо више уподобљавали у љубави према Христу и свим људима. Дај Боже да овај важан догађај у историји наше Отаџбине и свега руског Православља буде на духовну ползу архипастирима, клирицима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве, да би се заступнишвом чувара благодати Христове испуниле на нама речи молитве: "Да мирно овде проживимо живот и удостојимо се да видимо блага у земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног Бога, сада и увек и во веки веков. Амин." +КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ Москва, 19 мај 2017 г. View full Странице
  5. Преосвећени архијереји, свечасни оци, драга браћо и сестре! Милошћу Свешчедрог Бога и Спаситеља света, Господа Исуса Христа, нашој Цркви пружена је неизрецива радост: у нашу Отаџбину доноси се део моштију великог светитеља, поштованог у целом свету - светитеља и чудотворца Николаја, архиепископа Мирликијског. Овај дивни угодник Божији био је погребен у граду у коме се подвизавао у Винограду Христовом током многих година. У времену, када су земље Византије пале под власт иноверних завојевача, постала је реална опасност оскрнављења светиње, и промислом Божијим мошти светитеља су пренесене на територију савремене Италије, у град Бари, и положене у месном саборном храму. Током готово хиљаду година хиљаде људи је ишло на поклоњење моштима, из најразличитијих земаља и делова света, како би задобили благодат, која истиче од моштију васељенски поштованог угодника Христовог. Особито је поштован светитељ Николај у пределима историјске Руси. Њему је посвећено мноштво храмова. Непребројно мноштво православних хришћана наречено је у његову част приликом Светог Крштења или монашког пострига. Све то сведочи о томе, колико је усрдни представник и брзи заступник био и остао Мириклијски чудотворац за оне који му прилазе с молитвом у најразличитијим невољама и стањима. Светитељ Николај поштује се у нашем народу као поуздани помоћник у најтужнијим и наизглед безазленим ситуацијама, као покровитељ оних који желе да живе целомудрено, као заштитник оних који тврдо чувају веру православну и апостолско предање, завештано нам од Отаца, који су се трудили на њиви Господњој пре нас. Памћење свих тих благодејанија светитеља Николаја побуђује хиљаде људи да предузму пут ка његовим моштима, не само да изразе почаст, већ и да принесу топле и усрдне молитве ономе кога Православна Црква назива правилом вере и образом кроткости. Многи наши саоотечественици немају могућност да изврше ходочашће у Бари и због тога се у Русију доноси значајан део мироточивих моштију светитеља. Од 21. маја до 12. јула светиња ће се налазити у Москви, а од 13. до 28. јула у Санкт Петербургу. То је заиста уникални догађај за свих 930 година пребивања часних моштију у Барију. Клањајући се чудотворним и многоцелебним моштима овог великог угодника Господњег, неопходно је да схватимо, да смо призвани да будемо подражаваоци добродјетељи Мириклијског светитеља, и помоћ, ниспослана нам његовим заступништвом, биће очигледнија и издашнија, што му се будемо више уподобљавали у љубави према Христу и свим људима. Дај Боже да овај важан догађај у историји наше Отаџбине и свега руског Православља буде на духовну ползу архипастирима, клирицима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве, да би се заступнишвом чувара благодати Христове испуниле на нама речи молитве: "Да мирно овде проживимо живот и удостојимо се да видимо блага у земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног Бога, сада и увек и во веки веков. Амин." +КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ Москва, 19 мај 2017 г.
  6. Uskoro izgradnja pravoslavne crkve na Prozivci 17.05.2017 u 13:02h Izvor: Subotica.com Do kraja ovog meseca biće postavljen kamen temeljac za pravoslavni hram Svetog Nektarija Eginskog u najvećem gradskom naselju Prozivka. Hram će biti izgrađen u ulici Blaška Rajića, gde je već parcela ograđena, a građanima predstavljena tabla sa budućim izgledom crkve. - Ideja o izgradnji hrama na Prozivci postoji od 2008. godine i sada su se stvorili uslovi da se ona i realizuje. Radovi na prvoj fazi gradnje, koji podrazumevaju izlivanje temelja, trebalo bi da počnu za desetak dana, a sredstva je obezbedila Crkvena opština uz pomoć donatora – objašnjava sveštenik Miodrag Šipka. - Još je rano govoriti koliko je novca potrebno da se hram i završi. Projekat za izgradnju hrama izradio je Biro za projektovanje i inženjering „Studio 1“. Izgled buduće crkve koja će biti u srpsko-vizantijskom stilu, površine od oko 400 kvadratnih metara, na prvi pogled odstupa od uobičajenih, starijih vojvođanskih crkava, koje su mahom starije i građene u barokonom stilu. Međutim, slična je crkvama u Bajmoku i Šantiću i novijim hramovima širom Vojvodine. Nova crkva biće bela, sa isturenim zvonikom. Sveti Nektarije (svetovno ime Anastasije) rođen 1846. godine u mestu Silivrija u istočnoj Trakiji, kao peto dete siromašnih roditelja Dimosa i Vasilike Kefalas, koji su mu odmalena duboko usadili hrišćansku veru. Još kao mladić sa 14 godina, krenuo je za poslom u Konstantinopolj, i mnoge je godine proveo u sirotinji, gladan. U crkvenoj karijeri dostigao je čin mitropolita pentapoljskog, sa službom u Aleksandrijskoj patrijaršiji, odakle je proteran zbog loših odnosa i ljudskih spletki. Sa željom da obnovi manastir došao je na Eginu, ali dozvola za to nije stizala, čak ni kad je okupio brojno sestrinstvo, osnovao školu za nepismene i šio papuče za monahinje. U pitanju svetitelj novijeg vremena (umro je 1920. godine i za crkvu je novoprojavljeni), a pripisuje mu se više od dve hiljade čuda. Svi građani koji žele mogu da doniraju novac za izgradnju crkve na Prozivci posvećene svetitelju kome se pripisuju čudotvorne moći.
  7. 12. maj 2017. - Манастир Острог - Дешавања Слава манастира, празник Светог Василија Острошког Чудотворца, торжествено и молитвено је прослављен у острошкој светињи 11. и 12. маја 2017. љета Господњег. Централном саборном Архијерејском Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански Руске Православне Цркеве Г. Викентије, са Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким Г. Амфилохијем и Преосвећеним Епископом будимљанско – никшићким Г. Јоаникијем уз саслужење бројног православног свештенства и свештеномонаштва. Литургији су присуствовали и Преосвећени Епископ диоклијски г. Кирило и Преосвећени епископ Назарије старјешина Александро-невске лавре. Хиљаде вјерника присуствовало је молитвеној прослави празника Светог Василија, који су у реду сатима чекали на поклоњење Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао Владика Јоаникије који је казао да се празник Светог Василија прославља у свјетлости Васкрсења Христовог, што доживљавамо као наставак и продужетак васкршњег славља. -Свети Василије Острошки је због својих врлина, своје вјере, молитве, поста, трпљења, смирења, бриге о Цркви и пастви својој, гледајући цијелог живота и трудећи се да угоди Богу, задобио од Бога велику милост и Бог га је осјенио Својом свјетлошћу и силом Свога васкрсења удостојио га да буде учесник Његове побједе над смрћу. Господ који је васкрсао и побиједио смрт, Он је Својим васкрсењем учинио учесницима и причасницима Своје славе и Свога васкрсења и Своје побједе над смрћу све оне који га љубе – казао је Владика Јоаникије. Он је казао да се и данашње славље уписује у књигу опширног житија Светог Василија Острошког које исписује сам Бог вјековима, захваљујући труду Светог Василија. – Гледамо колико дјеце, омладине, из разних крајева вјерног народа, људи са различитим својим бригама и мукама, са чежњама и надама, са тешкоћама и са радостима, сви једнако приступају Кивоту Светог Василија током цијеле године, а нарочито за овај празник. Да добију Божије благодати преко његових светих моштију и да се оснаже молитвама Светог Васлилија и да се тако оснажени, укријепљени, просвјетљени врате својим домовима, својим пословима, осјећајући да им Бог и Свети Василије дају снаге да носе свој крст у овоме животу и да иду напријед. Колико је Свети Василије дјеце благословио, колико на прави пут упутио, пут вјере, наде и љубави, на јеванђељски пут, колико је тужних утјешио, малодушних охрабрио, колико је бездјетних родитеља благословио те су добили потомство, те је благословом његовим ушла радост у њихове домове, од давнина, а нарочито данас када људи имају велике породичне тешкоће. Колико је завађене браће измирио и колико је наших тешкоћа на себе примио, заиста светитељ Божији – рекао је Владика Јоаникије и додао да је Свети Василије Божији дар који је Бог дао српском народу у најтежа времена. Владика Јоаникије је казао да и данас имамо многе непријатеље Цркве Божије, као и у доба Светог Василија Острошког док је ходио по овој земљи. – Свако вријеме је вријеме Светог Василија. Он је са нама, он је са Богом и са нама. Њему је Бог дао ту слободу да нас заступа својим светим молитвама пред Престолом Божијим и да нас све просвећује и упућује на прави јеванђељски пут спасења – казао је Владика и нагласио да се славље Светог Василија Острошког Литургијом не завршава, него се продужава и најавио да ће поводом празника улицама Никшића предвече проћи свечана свенародна Световасилијевска литија. Бесједа Владике Јоаникија Бројно монаштво и вјерни народ, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а током Свете Литургије мала Симона коју је миропомазао Митрополит Амфилохије прибројана је у ред крштених. Потом су архијереји благосиљали и пререзали славски колач поводом славе острошког манастира празника Светог Василија Острошког, као и бројне славске колаче које су у славу Божију а поводом празника Светог Василија принијели сабрани вјерници. На крају богослужења сабране је благословио домаћин сабрања Високопреосвећени Митрополит Амфилохије који је подсјетио да се Господ прије свог распећа помолио да сви једно буду. – Данас се ипуњава тај благослов Господњи. Сви смо једно и заједно, сабрани у име Оца и Сина и Духа Светог, сусревши се са Господом, примаћући Његово Тијело и Крв Његову, поставши једно са Њим и једно једни са другима за вјечност и цјеливајући мошти Светог Василија Острошког које нас ево вјековима сабирају, не само његове домаће Херцеговце и Црногорце и из других крајева српских земаља, него и из читаве васељене сабирају се данас. Ево са нама Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, ту је наш Назарије из лавре Светог Александра невског који чува мошти нашег последњег Патријарха слободне Пећке патријаршије Василија Бркића, који је написао Службу Светог Василија Острошког коју и данас пјевамо. Тамо се чувају и земни остаци Митрополита Василија Петровића који се такође тамо упокојио. Ту су са нама наша браћа Руси, наша браћа Јелини, Јермени, наша браћа Румуни који су донијели благослове велике и дивне Румунске Цркве Божије, има православних Бугара, има Француза, Њемаца, Италијана, са свих крајева. То је велики Божији дар и потврда да смо призвани сви ми људи и сви земаљски народи да будемо једно, у Богу једно, у вјери једно, у Причешћу Тијела и Крви Господње једно – казао је Митрополит Амфилохије. Дајући ријеч Митрополиту Викентију, Митрополит Амфилохије је подсјетио да се ускоро прославља сто година од страдања Светог Цара руског Николаја Другог, те да Митрополит Викентије управо столује на мјесту гдје је мученички пострадала царска породица Романов. Високопреосвећени Митрополит Викентије преносећи благослове и поздраве и честитајући празник Светог Василија архијерејима, свештенству и вјерном народу од руског Патријарха, казао је да Светјејшији Патријарх Кирил воли Црну Гору, братску Српску Православну Цркву. -Радујем се када видим како смо се овдје сабрали да се молимо Богу и прослављамо дивног светитеља, Светог Василија Острошког у данима празновања Пасхе Христове. Господ Исус Христос је ради нас људи и ради нашег спасења претрпио страшну смрт и муке да би нама отворио пут у Царство небеско. Људи су током вјекова проникли у дубину подвига и смисла крсне жртве и Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, они су препознали велику љубав Божију према роду људском и тиме нам је Господ даровао вјечни и блажени живот и зато су се током вјекова многи подвижници трудили да задобију те добродјетељи које нам је оставио Господ Христос. Пред нама су данас и славимо подвиге и трудове Светог Василија Острошког, који се у своме животу подвизавао и трпио разна искушења која су га прогонила, од турског ропства у коме је живо, па све до уније и разних других искушења која су га пратила у животу. Он је узео на себе такав крст и подвиге и жртву, да би се уподобио Христу и да би задобио вјечни живот – казао је Митрополит Викентије. Он је такође додао да је Острошки Чудотворац током живота био са народом, помагао народу, укрепљавао свој народ, а сваки слободни тренутак посветио је Богу и молитви. Бесједе господе митрополита Амфилохија и Викентија -Наслађујући се и тада благодаћу Божијом и општењем са живим Богом, он је свијетлио и укрепљавао све оне људе који су били са њим током његовог живота, али не само тада, него и до наших данас он нас кријепи благодаћу и молитвама које за све нас узноси пред Богом нашим – казао је Митрополит Викентије и честитао сабанима празник Светог Василија Острошког. Заједничарење архијереја и свештенства настављено је уз славску трпезу хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а бројни поклоници у дводневној непрекидној колони наставили су да приступају Кивоту са моштима Светог Василија. Дводневно славље Прослава празника Светог Василија Острошког почела је јуче, 11. маја у раним јутарњим сатима када су хиљаде вјерника почеле да пристижу у острошку светињу из разних крајева свијета. Међу њима било је и ходочасника који су препјешачили стотине километара да би дошли до манастира Острога и на празник Острошког Чудотворца цјеливали његове Свете мошти. Уочи празника, на платоу испред Горњег манастира у поподневним сатима уприличена је промоција илустроване књиге прича за дјецу ”Од пастира до Светитеља”, коју је по благослову Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, издала ИИУ„Светигора“ у оквиру новоосноване дјечје библиотеке „Ћирилко“. О књизи су говорили Преосвећени Епископ диоклијски Г. Кирило, књижевник Будимир Дубак и аутор Весна Тодоровић професор српског језика из Никшића. Промоција књиге Од пастира до светитеља Потом је Епископ Кирило са свештенством и свештеномонаштвом, у присуству Вископреосвећеног Митрополита Амфилохије одслужио свечано празнично Бденије. Након што су свештеници помазали вјерни народ освећеним уљем, Владика Кирило је обраћајући се вјернима казао да је Свети Василије херцеговачко чобанче, који се наново родио и постао Бог по благодати, непресушни извор исцјељења, извор воде живе. – Свети Василије Острошки није Бог по суштини, јер је један Бог по суштини који се слави у три лица Отац, Син и Дух Свети. Свети отац наш Василије није Бог Отац, али видите да свети попримају својства Бога по суштини, тако да се он по милости приближава своме Творцу и Створитељу и Сведржитељу све твари и као што ми сви добро знамо из свог живота, мислим да никога нема овдје који стоји да није једном окусио милост и помоћ Светог оца нашег Василија Острошког. Свети отац наш Василије није Христос, није Син Божији Јединородни, али је син Божији по благодати и исто је тако за свој народ као Христос за сво човјечанство окусио и испио до краја чашу жучи – казао је Владика Кирило и нагласио да су се све вражије силе које су хтјеле да одвоје Светог Василија од Божијег пута разбиле о острошке стијене. Бесједа Владике Кирила на крају Бденија Тачно у поноћ Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије читао је Актатист поред моштију Светог Василија, а великом броју сабраних обратио надахнутом архипастирском бесједом говорећи о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Литругијска прослава празника Светог Василија Острошког почела је сат после поноћи у цркви Часног Крста, а Светом службом Божијом началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Сергије. Другу Литургију у пет сати ујутру служио је Епископ Кирило са свештенсвом у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија, а у цркви Светог новомученика Станка одслужена је Литургија са саборним крштењем. Све фотографије текст и фотографије: Жељко Вуксановић
  8. 12. maj 2017. - Манастир Острог - Дешавања Слава манастира, празник Светог Василија Острошког Чудотворца, торжествено и молитвено је прослављен у острошкој светињи 11. и 12. маја 2017. љета Господњег. Централном саборном Архијерејском Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански Руске Православне Цркеве Г. Викентије, са Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким Г. Амфилохијем и Преосвећеним Епископом будимљанско – никшићким Г. Јоаникијем уз саслужење бројног православног свештенства и свештеномонаштва. Литургији су присуствовали и Преосвећени Епископ диоклијски г. Кирило и Преосвећени епископ Назарије старјешина Александро-невске лавре. Хиљаде вјерника присуствовало је молитвеној прослави празника Светог Василија, који су у реду сатима чекали на поклоњење Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао Владика Јоаникије који је казао да се празник Светог Василија прославља у свјетлости Васкрсења Христовог, што доживљавамо као наставак и продужетак васкршњег славља. -Свети Василије Острошки је због својих врлина, своје вјере, молитве, поста, трпљења, смирења, бриге о Цркви и пастви својој, гледајући цијелог живота и трудећи се да угоди Богу, задобио од Бога велику милост и Бог га је осјенио Својом свјетлошћу и силом Свога васкрсења удостојио га да буде учесник Његове побједе над смрћу. Господ који је васкрсао и побиједио смрт, Он је Својим васкрсењем учинио учесницима и причасницима Своје славе и Свога васкрсења и Своје побједе над смрћу све оне који га љубе – казао је Владика Јоаникије. Он је казао да се и данашње славље уписује у књигу опширног житија Светог Василија Острошког које исписује сам Бог вјековима, захваљујући труду Светог Василија. – Гледамо колико дјеце, омладине, из разних крајева вјерног народа, људи са различитим својим бригама и мукама, са чежњама и надама, са тешкоћама и са радостима, сви једнако приступају Кивоту Светог Василија током цијеле године, а нарочито за овај празник. Да добију Божије благодати преко његових светих моштију и да се оснаже молитвама Светог Васлилија и да се тако оснажени, укријепљени, просвјетљени врате својим домовима, својим пословима, осјећајући да им Бог и Свети Василије дају снаге да носе свој крст у овоме животу и да иду напријед. Колико је Свети Василије дјеце благословио, колико на прави пут упутио, пут вјере, наде и љубави, на јеванђељски пут, колико је тужних утјешио, малодушних охрабрио, колико је бездјетних родитеља благословио те су добили потомство, те је благословом његовим ушла радост у њихове домове, од давнина, а нарочито данас када људи имају велике породичне тешкоће. Колико је завађене браће измирио и колико је наших тешкоћа на себе примио, заиста светитељ Божији – рекао је Владика Јоаникије и додао да је Свети Василије Божији дар који је Бог дао српском народу у најтежа времена. Владика Јоаникије је казао да и данас имамо многе непријатеље Цркве Божије, као и у доба Светог Василија Острошког док је ходио по овој земљи. – Свако вријеме је вријеме Светог Василија. Он је са нама, он је са Богом и са нама. Њему је Бог дао ту слободу да нас заступа својим светим молитвама пред Престолом Божијим и да нас све просвећује и упућује на прави јеванђељски пут спасења – казао је Владика и нагласио да се славље Светог Василија Острошког Литургијом не завршава, него се продужава и најавио да ће поводом празника улицама Никшића предвече проћи свечана свенародна Световасилијевска литија. Бесједа Владике Јоаникија Бројно монаштво и вјерни народ, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а током Свете Литургије мала Симона коју је миропомазао Митрополит Амфилохије прибројана је у ред крштених. Потом су архијереји благосиљали и пререзали славски колач поводом славе острошког манастира празника Светог Василија Острошког, као и бројне славске колаче које су у славу Божију а поводом празника Светог Василија принијели сабрани вјерници. На крају богослужења сабране је благословио домаћин сабрања Високопреосвећени Митрополит Амфилохије који је подсјетио да се Господ прије свог распећа помолио да сви једно буду. – Данас се ипуњава тај благослов Господњи. Сви смо једно и заједно, сабрани у име Оца и Сина и Духа Светог, сусревши се са Господом, примаћући Његово Тијело и Крв Његову, поставши једно са Њим и једно једни са другима за вјечност и цјеливајући мошти Светог Василија Острошког које нас ево вјековима сабирају, не само његове домаће Херцеговце и Црногорце и из других крајева српских земаља, него и из читаве васељене сабирају се данас. Ево са нама Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, ту је наш Назарије из лавре Светог Александра невског који чува мошти нашег последњег Патријарха слободне Пећке патријаршије Василија Бркића, који је написао Службу Светог Василија Острошког коју и данас пјевамо. Тамо се чувају и земни остаци Митрополита Василија Петровића који се такође тамо упокојио. Ту су са нама наша браћа Руси, наша браћа Јелини, Јермени, наша браћа Румуни који су донијели благослове велике и дивне Румунске Цркве Божије, има православних Бугара, има Француза, Њемаца, Италијана, са свих крајева. То је велики Божији дар и потврда да смо призвани сви ми људи и сви земаљски народи да будемо једно, у Богу једно, у вјери једно, у Причешћу Тијела и Крви Господње једно – казао је Митрополит Амфилохије. Дајући ријеч Митрополиту Викентију, Митрополит Амфилохије је подсјетио да се ускоро прославља сто година од страдања Светог Цара руског Николаја Другог, те да Митрополит Викентије управо столује на мјесту гдје је мученички пострадала царска породица Романов. Високопреосвећени Митрополит Викентије преносећи благослове и поздраве и честитајући празник Светог Василија архијерејима, свештенству и вјерном народу од руског Патријарха, казао је да Светјејшији Патријарх Кирил воли Црну Гору, братску Српску Православну Цркву. -Радујем се када видим како смо се овдје сабрали да се молимо Богу и прослављамо дивног светитеља, Светог Василија Острошког у данима празновања Пасхе Христове. Господ Исус Христос је ради нас људи и ради нашег спасења претрпио страшну смрт и муке да би нама отворио пут у Царство небеско. Људи су током вјекова проникли у дубину подвига и смисла крсне жртве и Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, они су препознали велику љубав Божију према роду људском и тиме нам је Господ даровао вјечни и блажени живот и зато су се током вјекова многи подвижници трудили да задобију те добродјетељи које нам је оставио Господ Христос. Пред нама су данас и славимо подвиге и трудове Светог Василија Острошког, који се у своме животу подвизавао и трпио разна искушења која су га прогонила, од турског ропства у коме је живо, па све до уније и разних других искушења која су га пратила у животу. Он је узео на себе такав крст и подвиге и жртву, да би се уподобио Христу и да би задобио вјечни живот – казао је Митрополит Викентије. Он је такође додао да је Острошки Чудотворац током живота био са народом, помагао народу, укрепљавао свој народ, а сваки слободни тренутак посветио је Богу и молитви. Бесједе господе митрополита Амфилохија и Викентија -Наслађујући се и тада благодаћу Божијом и општењем са живим Богом, он је свијетлио и укрепљавао све оне људе који су били са њим током његовог живота, али не само тада, него и до наших данас он нас кријепи благодаћу и молитвама које за све нас узноси пред Богом нашим – казао је Митрополит Викентије и честитао сабанима празник Светог Василија Острошког. Заједничарење архијереја и свештенства настављено је уз славску трпезу хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а бројни поклоници у дводневној непрекидној колони наставили су да приступају Кивоту са моштима Светог Василија. Дводневно славље Прослава празника Светог Василија Острошког почела је јуче, 11. маја у раним јутарњим сатима када су хиљаде вјерника почеле да пристижу у острошку светињу из разних крајева свијета. Међу њима било је и ходочасника који су препјешачили стотине километара да би дошли до манастира Острога и на празник Острошког Чудотворца цјеливали његове Свете мошти. Уочи празника, на платоу испред Горњег манастира у поподневним сатима уприличена је промоција илустроване књиге прича за дјецу ”Од пастира до Светитеља”, коју је по благослову Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, издала ИИУ„Светигора“ у оквиру новоосноване дјечје библиотеке „Ћирилко“. О књизи су говорили Преосвећени Епископ диоклијски Г. Кирило, књижевник Будимир Дубак и аутор Весна Тодоровић професор српског језика из Никшића. Промоција књиге Од пастира до светитеља Потом је Епископ Кирило са свештенством и свештеномонаштвом, у присуству Вископреосвећеног Митрополита Амфилохије одслужио свечано празнично Бденије. Након што су свештеници помазали вјерни народ освећеним уљем, Владика Кирило је обраћајући се вјернима казао да је Свети Василије херцеговачко чобанче, који се наново родио и постао Бог по благодати, непресушни извор исцјељења, извор воде живе. – Свети Василије Острошки није Бог по суштини, јер је један Бог по суштини који се слави у три лица Отац, Син и Дух Свети. Свети отац наш Василије није Бог Отац, али видите да свети попримају својства Бога по суштини, тако да се он по милости приближава своме Творцу и Створитељу и Сведржитељу све твари и као што ми сви добро знамо из свог живота, мислим да никога нема овдје који стоји да није једном окусио милост и помоћ Светог оца нашег Василија Острошког. Свети отац наш Василије није Христос, није Син Божији Јединородни, али је син Божији по благодати и исто је тако за свој народ као Христос за сво човјечанство окусио и испио до краја чашу жучи – казао је Владика Кирило и нагласио да су се све вражије силе које су хтјеле да одвоје Светог Василија од Божијег пута разбиле о острошке стијене. Бесједа Владике Кирила на крају Бденија Тачно у поноћ Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије читао је Актатист поред моштију Светог Василија, а великом броју сабраних обратио надахнутом архипастирском бесједом говорећи о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Литругијска прослава празника Светог Василија Острошког почела је сат после поноћи у цркви Часног Крста, а Светом службом Божијом началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Сергије. Другу Литургију у пет сати ујутру служио је Епископ Кирило са свештенсвом у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија, а у цркви Светог новомученика Станка одслужена је Литургија са саборним крштењем. Све фотографије текст и фотографије: Жељко Вуксановић View full Странице
  9. Откривене мошти првог српског епископа у Америци 11. Мај 2017 Светитељу Мардарије, богоносни наш учитељу, Цркве свете градитељу, као јасно сунце речју и делима Цркви си засијао, верни слуга Божји целог живота си био, сироте помагао, страдалнике тешио, Христа Спаситеља љубављу сведочио, Духом Светим осијан, Небо и земљу си украсио, зато те, свети оче, молимо: моли Бога за све који поштују свети спомен твој. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, откривене су мошти Светог Мардарија које су се налазиле у цркви манастира Светог Саве у Либертивилу, Илиној, од дана када су похрањене на том месту месеца децембра, 1935. године. Отварањем гроба откривено је да су мошти Светог Мардарија нетрулежне. У четвртак, 4. маја, 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Светог Саве са синђелом Серафимом (Милојковићем), свештеником Николајем Костуром и јерођаконом Нектаријем (Тешановићем). Одмах после свете Литургије епископ Лонгин са другим члановима свештеног клира одслужио је молебан и акатист Светом Мардарију. По завршетку службе, погребници, предвођени г. Душаном Ђорђевићем из Погребног завода Света Гора, приступили су отклањању надгробне плоче и отварању пода у манастирској цркви ради приступа моштима. Одмах по померању плоче указао се бетонски ковчег у коме се налазио ковчег Светог Мардарија, што је одложило приступ моштима за један дан, јер је било неопходно организовати додатну групу људи за његово отварање. У петак ујутру, 5. маја, 2017. године, радници су пробили поклопац бетонског ковчега, док су свештеник Николај Костур и јерођакон Нектарије (Тешановић) поред самог гроба служили молебан Светом Мардарију у присуству Епископа Лонгина, синђела Серафима (Милојковића) и свештеника Петра Саиловића. За то време појане су пасхалне химне и тропар ”Христос воскресе”, по српском и руском напеву, знајући за дубоку љубав и посвећеност Светог Мардарија овим словенским традицијама. Оци Серафим и Николај, појући тропар ”Христос воскресе”, извадили су мошти из гроба. Мошти су биле лагане и одмах положене у привремени метални ковчег, где су прегледана стопала као једини видљиви део тела у том тренутку. Кости на стопалама су имала златно жуту боју. Онда је отац Николај приступио испитивању средњег дела тела, видевши у рукама Светог Мардарија крст који је и даље држао чврсто. Повукавши рукав сакоса, указале су се руке Светог Мардарија које су биле у потпуности очуване. Јасно су биле видљиве кожа, нокти и длаке, и у том тренутку је постало сасвим очигледно да се ради о нетрулежним моштима, а не само о костима. Потом је тело Светог Мардарија извађено из привременог металног сандука и положено на два стола који су унапред припремљени за преглед и прање светих моштију. Пажљиво су скинути одежде и одело, од којих су неки делови морали бити одсечени како мошти не би биле оштећене или померене. Целом послу је приступљено са највећим поштовањем и пажњом, док су свештеници цело време појали тропар Светом Мардарију и друге пасхалне химне. Потом су мошти помазане нардовим уљем по упуствима које је дошло из свештеног манастира Хиландара. После помазивања боја коже се променила у тамнобраон. После прања и помазивања Светитељеве мошти су умотане у памук и лан, тако да их је лакше померати и премештати. Потом су свете мошти привремено обучене у стихар до пуног одевања за свеправославну прославу у јулу 2017. године. Његово лице је прекривено ланом, a тело је положено у привремени метални ковчег. свештеник Николај Костур председавајући Лигургијског пододбора за прославу Светог Мардарија View full Странице
  10. Откривене мошти првог српског епископа у Америци 11. Мај 2017 Светитељу Мардарије, богоносни наш учитељу, Цркве свете градитељу, као јасно сунце речју и делима Цркви си засијао, верни слуга Божји целог живота си био, сироте помагао, страдалнике тешио, Христа Спаситеља љубављу сведочио, Духом Светим осијан, Небо и земљу си украсио, зато те, свети оче, молимо: моли Бога за све који поштују свети спомен твој. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, откривене су мошти Светог Мардарија које су се налазиле у цркви манастира Светог Саве у Либертивилу, Илиној, од дана када су похрањене на том месту месеца децембра, 1935. године. Отварањем гроба откривено је да су мошти Светог Мардарија нетрулежне. У четвртак, 4. маја, 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Светог Саве са синђелом Серафимом (Милојковићем), свештеником Николајем Костуром и јерођаконом Нектаријем (Тешановићем). Одмах после свете Литургије епископ Лонгин са другим члановима свештеног клира одслужио је молебан и акатист Светом Мардарију. По завршетку службе, погребници, предвођени г. Душаном Ђорђевићем из Погребног завода Света Гора, приступили су отклањању надгробне плоче и отварању пода у манастирској цркви ради приступа моштима. Одмах по померању плоче указао се бетонски ковчег у коме се налазио ковчег Светог Мардарија, што је одложило приступ моштима за један дан, јер је било неопходно организовати додатну групу људи за његово отварање. У петак ујутру, 5. маја, 2017. године, радници су пробили поклопац бетонског ковчега, док су свештеник Николај Костур и јерођакон Нектарије (Тешановић) поред самог гроба служили молебан Светом Мардарију у присуству Епископа Лонгина, синђела Серафима (Милојковића) и свештеника Петра Саиловића. За то време појане су пасхалне химне и тропар ”Христос воскресе”, по српском и руском напеву, знајући за дубоку љубав и посвећеност Светог Мардарија овим словенским традицијама. Оци Серафим и Николај, појући тропар ”Христос воскресе”, извадили су мошти из гроба. Мошти су биле лагане и одмах положене у привремени метални ковчег, где су прегледана стопала као једини видљиви део тела у том тренутку. Кости на стопалама су имала златно жуту боју. Онда је отац Николај приступио испитивању средњег дела тела, видевши у рукама Светог Мардарија крст који је и даље држао чврсто. Повукавши рукав сакоса, указале су се руке Светог Мардарија које су биле у потпуности очуване. Јасно су биле видљиве кожа, нокти и длаке, и у том тренутку је постало сасвим очигледно да се ради о нетрулежним моштима, а не само о костима. Потом је тело Светог Мардарија извађено из привременог металног сандука и положено на два стола који су унапред припремљени за преглед и прање светих моштију. Пажљиво су скинути одежде и одело, од којих су неки делови морали бити одсечени како мошти не би биле оштећене или померене. Целом послу је приступљено са највећим поштовањем и пажњом, док су свештеници цело време појали тропар Светом Мардарију и друге пасхалне химне. Потом су мошти помазане нардовим уљем по упуствима које је дошло из свештеног манастира Хиландара. После помазивања боја коже се променила у тамнобраон. После прања и помазивања Светитељеве мошти су умотане у памук и лан, тако да их је лакше померати и премештати. Потом су свете мошти привремено обучене у стихар до пуног одевања за свеправославну прославу у јулу 2017. године. Његово лице је прекривено ланом, a тело је положено у привремени метални ковчег. свештеник Николај Костур председавајући Лигургијског пододбора за прославу Светог Мардарија
  11. Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи. „Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он. Потпредседник српске владе Ивица Дачић се такође захвалио Руској Федерацији која је донела одлуку да помогне завршетак Храма. „Сада смо на пола пута. Овај храм је место нашег јединстава и заједништва у будућности. Треба да гајимо братство у овим немирним временима када су нам пријатељи потребни“, рекао је Дачић Он је поновио речи српског премијера Александра Вучића да ће српска влада финансирати завршетак изградње Храма. „Нећемо ући у следеће столеће, а да га не завршимо“, рекао је Дачић. Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“. „Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин. Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика. Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве. Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи. Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана. Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године. Извор: Спутњик http://www.mitropolija.com/deset-tona-mozaika-za-hram-svetog-save-u-beogadu-stiglo-iz-moskve/
  12. Први делови мозаика за највећу куполу Храма Светог Саве у Београду, после седам дана путовања и пређених више од две хиљаде километара, стигли су на Врачар. Делови мозаика светих апостола Петра и Павла су освештани и унети у Храм, а одржан је и молебан Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи. „Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он. Потпредседник српске владе Ивица Дачић се такође захвалио Руској Федерацији која је донела одлуку да помогне завршетак Храма. „Сада смо на пола пута. Овај храм је место нашег јединстава и заједништва у будућности. Треба да гајимо братство у овим немирним временима када су нам пријатељи потребни“, рекао је Дачић Он је поновио речи српског премијера Александра Вучића да ће српска влада финансирати завршетак изградње Храма. „Нећемо ући у следеће столеће, а да га не завршимо“, рекао је Дачић. Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“. „Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин. Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика. Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве. Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи. Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана. Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године. Извор: Спутњик http://www.mitropolija.com/deset-tona-mozaika-za-hram-svetog-save-u-beogadu-stiglo-iz-moskve/ View full Странице
  13. Серафим (у свету Василије Николајевич Муравјов; 1866-1949) - Исповедник, који су монашке завете дао током прогона Цркве, велики старац, удостојивши се многих дарова Духа Светога, молитвеник за сваког у тузи и патњи. Свети Серафим Вирицки Као дете, будући старац читао је житија светих и сањао о монашком животу. Али Господ је судио другачије: његов отац је умро, а уместо монашког завета Василијеу је преостало да постане хранитељ породице. Када је дете, које је маштало о монаштву дошло у лавру Светог Александра Невског чуо је од једног од стараца подвижника пророчке речи које су откриле Божији Промисао за њега: "Васја! Теби је суђено да прођеш светским путем, трновитим, преиспуњеним тугама. Учини тако пред Богом и својом савешћу. Доћи ће време, и Господ ће те наградити. „После тога читав живот Василија Николајевича у свету био је припрема за монашки живот. То је био подвиг послушности, који је трајао више од 40 година. Василије је живео под духовним руководством познатог старца Варнаве из Гетсиманског Скита, по благослову је творио Исусову молитву, и задобио дар непрекидне молитве већ у младости. По благослову оца Варнаве, Василије се оженио побожном девојком Олгом Ивановном. Господу беше угодно да овај млади подвижник прође школу живота пре него што ће се одрећи света, како би се научио да има разумевања за људе различитих класа, и помаже сиромашнима. Његове изванредне способности су омогућиле овом младићу да постане један од највећих трговаца крзном у Петрограду. Василије се одликовао невероватним талентом за милостињу и пожртвованошћу. Олга Ивановна је касније признала да је, упркос њеној доброти, њој понекад било тешко разумети свог супруга који је делио последње из куће и истовремено био неописиво срећан. Сами Бог зна колико је само просјака и сиротих од свег срца у својим ватреним молитвама спомињало његово име. Током револуције, када су многи богати Руси преносили свој капитал у иностранство, Василије Николајевич исплаћивао издашне отпремнине службеницима и поклањао манастирима сав свој иметак. Године 1920. супружници су примили монашке завете. Василије је врло брзо од почетника дошао до скхијеромонаха, духовника у Лаври. Приликом п острига у велику схиму дали су му ново име Серафим у част Светог Серафима Саровског чудотворца, кога је на сваки начин желео да опонаша током свог живота. Од 1930. године па до своје смрти, отац Серафим је живео у Вирици и тамо постао оним каквим га зна и памти сва Русија: чувени старац који је носио пророчко служење, подучава људе, теши их у тугама, лечио њихове болести, молио за читаву Русију.
  14. По свјeдочењу старих становника Коника, на мјесту бивше пијаце осамдесетих година прошлог вијека пронађени су земни остаци страдалника, највјероватније ту сахрањених у једној од бројних јама, насталих у Подгорици од кратера авионског бомбардовања. О свему овоме тада је писала и титоградска Трибина и јављао радио Титоград. Зато је постављање Крста на овом мјесту значило и обиљежавање светиње људских гробова чије кости вапију да се изваде из земље, окаде и сахране достојанствено уз молитву. Будући да је велики број наше браће исламске и римокатоличке вјероисповијести потписао петицију и дао свој прилог за градњу Цркве Светог Василија Острошког, сигурни смо да ово недјело није инспирисано вјерским разликама, већ да иза свега стоје лични интереси појединаца. Зато оне који атакују на ово мјесто вођени трговачким духом и личним интересима треба да знају да скрнављењем Крста и иконе вријеђају светињу вјере и светињу људских гробова, а свима је добро познато како пролазе они који се огријеше о светињу крста, гроба и Светог Василија Острошког Чудотворца. Црквена Општина подгоричка http://www.mitropolija.com/saopstenje-crkvene-opstine-podgoricke-povodom-skrnavljenja-krsta-i-ikone-svetog-vasilija-ostroskog-na-koniku-u-podgorici/
  15. У ноћи између 24. и 25. априла 2017.године непознати починиоци су вандалски оскрнавили и отуђили Острошки крст и икону Светог Василија Острошког Чудотворца који су били молитвено постављени 23. априла, када је служена свечана Васкршња служба на мјесту гдје је планирана градња цркве Светог Василија Острошког на Конику у Подгорици, иначе и ДУП-ом предвиђеној локацији за вјерски објекат. Постављањем Крста и Иконе такође је било обиљеженo мјесто страдања невиних људи, побијених бомбардовањем 5. маја 1944. године. По свјeдочењу старих становника Коника, на мјесту бивше пијаце осамдесетих година прошлог вијека пронађени су земни остаци страдалника, највјероватније ту сахрањених у једној од бројних јама, насталих у Подгорици од кратера авионског бомбардовања. О свему овоме тада је писала и титоградска Трибина и јављао радио Титоград. Зато је постављање Крста на овом мјесту значило и обиљежавање светиње људских гробова чије кости вапију да се изваде из земље, окаде и сахране достојанствено уз молитву. Будући да је велики број наше браће исламске и римокатоличке вјероисповијести потписао петицију и дао свој прилог за градњу Цркве Светог Василија Острошког, сигурни смо да ово недјело није инспирисано вјерским разликама, већ да иза свега стоје лични интереси појединаца. Зато оне који атакују на ово мјесто вођени трговачким духом и личним интересима треба да знају да скрнављењем Крста и иконе вријеђају светињу вјере и светињу људских гробова, а свима је добро познато како пролазе они који се огријеше о светињу крста, гроба и Светог Василија Острошког Чудотворца. Црквена Општина подгоричка http://www.mitropolija.com/saopstenje-crkvene-opstine-podgoricke-povodom-skrnavljenja-krsta-i-ikone-svetog-vasilija-ostroskog-na-koniku-u-podgorici/ View full Странице
  16. Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних. ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3 View full Странице
  17. Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних. ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3
  18. Наиђох на овај цитат читајући тј слушајући књигу "Вече у пустињи Свете Горе - Архимандрит Јеротеј Влахос" у делу где се говори о созерцању нетварне светлости. Да ли се мисли на такво мистичко созерцање нетварне светлости, таворске светлости као крајни стадијум очишћења или на живот по Богу, на покајање, на врлински живот, на било каку пројаву благодати на просветљење јер је Бог светлост свету? https://www.youtube.com/watch?v=zbhud9nhP-w
  19. Молитвено сабрање тог дана предводиће Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у петак, 10. марта 2017. године, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви са почетком у 7,30 часова. Јереј Арсеније позива верни народ на молитвено сабрање наглашавајући да је дочек моштију Светог Деспота велики догађај за српску престоницу, имајући у виду да је Београд први пут постао престоница за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Свете мошти братство Вазнесењске цркве донеће из Пожаревца, а дароване са благословуом Епископа браничевског г. Игнатија остаче трајно у том београдском светом храму. Архиепископија београдско-карловачка
  20. Београђане у четвртак, 9. марта 2017. године, у 12 часова очекује велики догађај - дочек дела моштију Светог деспота Стефана Лазаревића, најавио је ексклузивно за Радио Слово љубве јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве. Молитвено сабрање тог дана предводиће Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у петак, 10. марта 2017. године, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви са почетком у 7,30 часова. Јереј Арсеније позива верни народ на молитвено сабрање наглашавајући да је дочек моштију Светог Деспота велики догађај за српску престоницу, имајући у виду да је Београд први пут постао престоница за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Свете мошти братство Вазнесењске цркве донеће из Пожаревца, а дароване са благословуом Епископа браничевског г. Игнатија остаче трајно у том београдском светом храму. Архиепископија београдско-карловачка View full Странице
  21. Спомен Светог Кирила Словенског у 2017. години славимо 25. фебруара С обзиром да успомена на Светог Кирила Словенског у 2017. години пада у понедељак Прве седмице Свете Четрдесетнице - 27. фербуара, Свети Архијерејски Синод је препоручио Високопреосвећеној и Преосвећеној господи епархијским Архијерејима Српске Православне Цркве да се у храмовима посвећеним Светом Кирилу Словенском његов спомен обележи у Сиропусну суботу, 25. фебруара. Такође, подручно свештенство треба да позове верне који обележавају Светог Кирила као своју крсну славу да исту такође прославе у поменути дан. http://www.spc.rs/sr/svetog_kirila_slovenskog_praznujemo_25_februara View full Странице
  22. С обзиром да успомена на Светог Кирила Словенског у 2017. години пада у понедељак Прве седмице Свете Четрдесетнице - 27. фербуара, Свети Архијерејски Синод је препоручио Високопреосвећеној и Преосвећеној господи епархијским Архијерејима Српске Православне Цркве да се у храмовима посвећеним Светом Кирилу Словенском његов спомен обележи у Сиропусну суботу, 25. фебруара. Такође, подручно свештенство треба да позове верне који обележавају Светог Кирила као своју крсну славу да исту такође прославе у поменути дан. http://www.spc.rs/sr/svetog_kirila_slovenskog_praznujemo_25_februara
  23. Пред ковчегом, који је у Преображењски саборни храм Одесе донет из Светогорског манастира Светог Павла, савршавана су богослужења, редовно су узношене молитве за мир у Украјини. Неколико пута ову светињу су уносили у болнице где су се болесници могли поклонити овом Божјем угодику и помолити се за исцељење од болести и добити иконицу освећену на његовим часним моштима. Пре поласка у Грчку делегација светогорских монаха која је пратила ову светињу, донела је мошти Светог великомученика Пантелејмона у 411. Централну војну болницу која је у саставу Министарства одбране Украјине. Овде је ковчежић проношен кроз болничке собе где су лежали рањени војници. Одслужен је и молебан. По завршетку свог боравка у Одеси грчки монаси су изразили дивљење вери житеља града Одесе и све Украјине који су свакодневно на десетине хиљада боравили у овој саборној цркви да би се помолили моштима Светог Пантелејмона. Светогорци су истакли да ће се по повратку у Свету Гору још усрдније умолити за богољубиви украјински народ и за мир многострадалне украјинске земље. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...