Претражи Живе Речи Утехе

„Све је писмо од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди, да буде савршен човјек Божиј, за свако добро дјело приправљен.“ (2. Тимотију 3:16,17) Апостол Павле нам у наведеном тексту недвосмислено говори да Писмо заузима посебно место у Хришћанству. Писмо је, каже апостол, богомдано и, као такво, вишеструко практично корисно. Оно не служи за пуко интелектуално наслађивање, већ за врло јасан циљ: да утиче на стварање савршених људи који ће чинити добра дела. Међутим, проблем је у томе што је у моменту писања ове посланице једино Писмо које су хришћани имали било Писмо Старог Завета, и то са све девтероканонским књигама (које су уклоњене, од стране реформаторâ, у 16. веку). (ТЕКСТОВИ ЧИТАЛАЦА) Наиме, општеприхваћено мишљење међу стручњацима је да је Библија ране Цркве била Септуагинта (LXX) – грчки превод Старог Завета (из 3. века п.н.е.).[1],[2] То мишљење се заснива на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету, укључујући и најважније месијанске текстове, преузета управо из Септуагинте. Навешћемо три примера (болд. В.Ђ.):[3] • Матеј 1:23: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануило, које ће рећи: с нама Бог.“ У масоретском (= јеврејском) тексту читамо: „млада жена ће затруднети“ (Исаија 7:14), док у Септуагинти стоји као и у Јеванђељу. • Дела апостолска 7:14: „А Јосиф посла и дозва оца својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.“ У масоретском тексту читамо: „свега дакле душа дома Јаковљева, што дођоше у Мисир, беше седамдесет“ (1. Mојсијева 46:27), док у Септуагинти стоји баш као што је Стефан рекао. • Јеврејима 10:5: „Зато улазећи у свет говори: жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио.“ У масоретском тексту читамо: „жртве и дарова нећеш; ти си ми уши отворио“ (Псалам 40:6), док у Септуагинти стоји као и у Посланици. Међутим, још већи проблем у дефинисању Писма на које је ап. Павле мислио у 2. Тимотију 3:16 је у томе што канон Новог Завета тада уопште није постојао! Нама се данас подразумева да је, када кажемо „Библија“, у то укључено и 27 књига Новог Завета које имамо у сваком издању Светог Писма. Ипак, то није увек било тако. Данашњи канон Новог Завета је утврђен тек крајем 4. века. н.е., на помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е).[4] Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. (О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога.[5]) Свако, дакле, ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве, било да је тога свестан или не. Свето Писмо је, како видимо, део црквеног Предања; његов најважнији део, али ипак део, и стога се тешко може тумачити одвојено од остатка тог Предања. Као што смо рекли у претходном тексту, ишчупати Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, препознала и канонизовала. Уколико бисмо прихватили – у одређеним хришћанским круговима уврежену – тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би, зарад доследности, да одбацимо и канон Новог Завета, јер је он установљен од стране већ увелико „пале Цркве“. Или би, барем, требало да прихватимо ранији, Мураторијев, канон (касни 2. век), који је укључивао и Петрову Апокалипсу, Пастир Јермин (као спис који треба читати), као и Књигу Мудрости, а није укључивао 1. и 2. Петрову посланицу, као ни Јеврејима, Јаковљеву и једну Јованову посланицу (не зна се са сигурношћу да ли 2. или 3.[6]). Зашто, дакле, прихватамо каснији канон са краја 4. века, а не, два века старији, Мураторијев? Традиционални хришћани на то, без двоумљења, одговарају: зато што верујемо да је Дух Свети водио Своју Цркву у утврђивању исправног канона, као што верујемо да ју је водио и у исправном тумачењу тог канона. А, како су ствари по питању канона Писма текле пре и након Мураторијевог фрагмента? Најисправније је рећи да је Црква, изграђујући себе, изграђивала и канон. Ту изградњу и сазревање канона бисмо поједностављено могли да представимо отприлике овако: 1. Ап. Петар препознаје посланице ап. Павла као Писмо: “И трпљење Господа нашег држите за спасење; као што вам и љубазни наш брат Павле по даној му премудрости писа. Као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима имају неке ствари тешке разумети, које ненаучени и неутврђени изврћу, као и остала писма, на своју погибао.” (2. Петрова 3:15,16; болд. В.Ђ.) 2. Апостолски оци (директни ученици и наследници апостолâ), као и касније апологете, цитирају јеванђеља и апостолске посланице као ауторитативне списе, премда није увек сасвим јасно да ли их сматрају за Писмо. На пример, Поликарп у својој Посланици Филипљанима 12:1 каже следеће (болд. В.Ђ.): „А уверен сам да сте добро научени у Светим Писмима и ништа вам није непознато, док то мени није дано. Знам само да је у Писму речено: 'Гњевите се, и не грешите', и: 'да сунце не зађе у гњеву вашем'“. Мишљења сам да Поликарп овде цитира Павлову Посланицу Ефесцима 4:26, јер иако: „гњевите се, и не грешите“ може да буде и цитирање Псалама 4:4, други део: „да сунце не зађе у гњеву вашем“ тамо не налазимо (ни у MT[7], ни у LXX), већ: „размислите у срцима својим на постељама својим, и утолите“; док се у Ефесцима 4:26 налази цела реченица коју Поликарп дословце наводи. Уколико сам у праву, то би значило да је он Ефесцима посланицу (а онда вероватно и друге апостолске списе) сматрао за Свето Писмо. Наравно, код апостолских отаца и апологета 2. и 3. века сусрећемо се и са фреквентним цитирањем Старог Завета (укључујући и девтероканонске књиге). 3. Канон јеретика Маркиона (2. век н.е.), који се састојао од десет Павлових посланица (без пасторалних и Посланице Јеврејима[8]) и Лукиног Јеванђеља.[9] 4. Јустин Философ нам средином другог века саопштава да се на евхаристијским сабрањима хришћана, поред пророчких списа, читају и “апостолски записи” (ἀπομνημονεύματα τῶν ἀποστόλων)[10], под чиме је вероватно подразумевао јеванђеља (не знамо која). Код Јустина, поред навођења Септуагинте[11], наилазимо и на цитате из синоптичких јеванђеља и Павлових посланица, али и на позивање на 'Акте Понтија Пилата'[12], као и на известан апокрифни опис Исусовог крштења.[13] Оно што је, у контексту наше теме, такође занимљиво је да Јустин Откривење приписује апостолу Јовану, и то само неколико деценија након што је написано.[14] 5. Татијанов „Дијатесарон“, или хармонизација четирију јеванђеља у један спис (око 160. г. н.е.). 6. Иринеј Лионски нам, око 180. г. н.е., недвосмислено каже да као што постоје четири стране света, тако постоје и четири јеванђеља.[15] 7. Мураторијев канон, о ком је већ било речи. 8. Ориген нам, у првој половини 3. века н.е., у својим „Омилијама на Луку“ каже да иако „многи почеше описивати догађаје који се испунише…“ (Лука 1:1), само су Матеј, Марко, Јован и Лука написали јеванђеља испуњени Светим Духом.[16] 9. Канон Кирила Јерусалимског (око 350. г. н.е.), који је укључивао све књиге данашњег канона Новог Завета, осим Откривења Јовановог.[17] 10. Јевсевије Кесаријски, црквени историчар из 4. века н.е., нам наводи списак старозаветних књига, сачињен од стране Мелита Сардског, око 170. г. н.е.. Списак садржи књиге које припадај у ужем канону, без Књиге о Јестири, а укључује и девтероканонску Књигу Мудрости. Јевсевије нам, такође, наводи и Оригенов списак јеврејског канона, који не садржи дванаест „малих“ пророка, а укључује Посланицу Јеремијину и Макавејске књиге[18]. 11. Ускршња посланица Атанасија Александријског (367. г. н.е.), у којој се набраја[19] 27 књига Новог Завета. Атанасије у канон Старог Завета убраја и Књигу Варухову и Посланицу Јеремијину, а следеће списе наводи као књиге које не припадају канону Светог Писма, али их треба читати: Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Књигу о Јестири[20], Књигу о Јудити, Књигу о Товији, Дидахи и Пастир Јермин. 12. „Посланица Севлему“ (писана вероватно крајем 4. века н.е.), која се приписује Амфилохију Иконијском, нам пружа занимљиво сведочанство о томе да чак ни тако касно Црква још није била 'начисто' по питању библијског канона. Што се тиче Старог Завета, у Посланици се наводи ужи канон, изузев Књиге о Јестири. Што се, пак, неких новозаветних књига тиче, каже се следеће: „Неки даље говоре да има седам свеопштих посланица, а неки да треба примати само три, једну Јаковљеву, једну Петрову и једну Јованову, а други пак три Јованове, две Петрове и још Јудину. Откровење Јованово неки примају, али многи га називају лажним.“[21] 13. Сабори у Хипону и Картагини крајем 4. века н.е., на којима се утврђује данашњи канон Новог Завета. На овим саборима су у канон Старог Завета убројане и девтероканонске књиге. Неко ће можда рећи да Цркви није било тешко да препозна који списи треба да уђу у канон Новог Завета, јер је критеријум био јасан: апостолско порекло неког списа. Међутим, зашто онда Климентова Посланица Коринћанима[22], као и Игњатијеве и Поликарпове посланице, нису ушле у канон, када знамо да су аутори познавали апостоле? А Лукино и Марково Јеванђеље, као и Дела апостолска су, између осталог, и по том кључу препознате као канонске књиге. Да ли, можда, у Климентовој посланици има нечега што је у супротности са осталим светим списима? Мислим да нема.[23] Зашто онда није убројана у канонске списе? Једини одговор који могу да дам је онај који сам већ дао, а којим ћу и закључити овај текст: Свети Дух је водио Своју Цркву у препознавању исправног канона, као и у тумачењу тог канона. [1] LXX, поред „ужег“ старозаветног канона, садржи и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких књига (у односу на исте те књиге у каснијем ужем канону). Верује се да су у превођењу Септуагинте учестовала 72 преводиоца (oдакле и потиче назив „LXX“), који су приступили послу по налогу Птоломеја II. [2] А треба рећи и то да се новозаветни писци нису либили да се позивају и на екстраканонске изворе; па тако ап. Павле говори о Јанију и Јамврију (1. Tимотију 3:8), који се не помињу нигде у Старом Завету, а Јуда цитира апокрифну 1. Енохову књигу (Јуда 1:14). Можемо, дакле, закључити да „sola scriptura“ није био принцип ране Цркве. [3] Детаљан списак новозаветних цитата из Септуагинте може се наћи на следећем линку: View full Странице

Гради се нова црква у Каливи Светог Васкрсења у Капсали на Светој Гори, написао је протојереј Петер Херс на својој фејсбук страници. Овај пројекат воде старац Евтимије, духовно чедо Светог Пајсија, и његово духовно чедо Старац Исак, заједно са братством цркве Васкрсења Каливе. Пројекат је започео 2016. године и планира се да буде остварен за неколико месеци. Братство се тренутно нада освећењу нове цркве негде између средине јесени и јуна 2018. године. Црква такође обухвата једну просторију испоед за исповести и чекаоницу, пошто многи долазе да траже савет од старца Јевтимија. Заједно са његовим старцем, Старцем Исаком (из Либана), старац Јевтимије написао је биографију Старац Пајсије Светогорац, коју је о. Петер помогао да се преведе на енглески и за коју је написао предговор. Старац Исак је примио велику схиму од Светог Пајсија, узевши име Светог Исака Сиријца, кога је Свети Пајсије веома много поштовао. Он се доселио у Св. Васкрсење Каливе у Капсали и касније основао братство с благословом Светог Пајсија, у које је ступио и старац Јевтимије. Прва црква посвећена Светом Исаку Сиријцу такође је саграђена на Светој Гори, у келији монаха Светопајсијевског капсалског братства. Фотографије оца Петера приказују нову цркву у изградњи, и нови конак и дневни боравак, као и стару капелу и чекаоницу. Извор: Orthochristian.com (превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 2. августа 2017. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог пророка Илије у Миријеву. View full Странице

На дан Светог деспота Стефана Лазаревића Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Вазнесењској цркви у центру Београда. View full Странице

Др Здравко Пено, редовни професор на Богословском факултету "Свети Василије Острошки" Универзитета у Источном Сарајеву, управо је објавио (http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/stav/930-2017-07-27-06-38-00) наставак своје аргументације против Дарвинове теорије еволуције и њеног "усаглашавања" са црквеним учењем. Поштујући заинтересованост читалаца Поука за ову тему, доносимо прилог професора Пена у целини, при чему сматрамо да нисмо позвани да судимо ни њему, ни карактеру првобитног Апела наставника и сарадника Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који професор Пено критички процењује. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D. View full Странице

Беседа Епископа аустријско - швајцарског Г. Андреја на празник Рођења Светог Јована Претече у храму Васкрсења Господњег у Бечу View full Странице

Рођење св. Јована Крститеља молитвено је прослављено у храму посвећеном овом светитељу на Централном гробљу у Београду 7. јула 2017.године. Његова Светост Патријарх српски началствовао је светом архијерејском Литургијом уз саслужење свештенослужитеља АЕМ и великог броја верника. Након Литургије Патријарх је произнео празнично слово у ком је нагласио значај и улогу св. Јована Претече, који је послан да Господу припреми пут и проповеда покајање. „Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо“, поручио је Свјатјејши. После беседе уследила је свечана литија око храма и резање славског колача. View full Странице

По благослову Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, и уз гостопримство Његовог Преосвештенства Епископа франкфуртског и све Немачке господина Сергија, један од наших најеминентнијих црквених хорова, Прво београдско певачко друштво, учествовао је у свечаностима у склопу Недеље источних Цркава у Штутгарту. Концерт Првог београдског певачког друштва је одржан под диригентском палицом госпође Светлане Вилић, и у медијима је описан као централни догађај, како ове манифестације, тако и целокупног културног живота овога града. Публика је имала прилике да чује композиције наших најбољих композитора попут Ј. Маринковића, Ст. Ст. Мокрањца и В. Милосављевића, али и песме руских и грчких композитора. Посебно изненађење за публику били су корали Ј. С. Баха, које је на оргуљама извео Душан Вилић, студент Московске конзерваторије. У склопу овог концерта руком Епископа бачког господина др Иринеја, изасланика Светог Архијерејског Синода, уручен је и орден Св. Саве другог степена господину Манфреду Вагнеру пастору Евангеличке лутеранске Цркве. Пастор Вагнер, као доказани пријатељ наше Цркве и нашег народа је у току претходне три деценије помогао многим потребитим људима из наше Цркве, а пре свега студентима теологије, који су његовим ангажовањем добили прилику да студирају на реномираним немачким универзитетима. Један од примера како је та помоћ употребљена је и финансирање обнове манастира Лепавине после ратова деведесетих година. Пастор Вагнер, такође је помоћ Евангеличке лутеранске Цркве усмеравао и за децу избеглице, старије особе, као и особе које су имале проблеме са болестима зависности. ФОТО АЛБУМ Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке View full Странице

На Видовдан, у храму Светог Петра Цетињског у Спужу је Свету Тајну Крштења примио ЕСРОМ ФИСХАЈЕ из ЕРИТРЕЈЕ. Есром је рођен у Подгорици 17 маја 2017, а тренутно борави са мајком ХЕЛЕН ГДА ФИСХАЈЕ, братом и сестром у ЦЕНТРУ ЗА АЗИЛАНТЕ у Спужу. Породица Фисхаје су иначе православни Копти из Еритреје. Отац малог Есрома, Данијел је тренутно заточен у Катару, и у немогућности је да се придружи својој породици. Крштење је обавио старјешина овог храма и надлежни парох протојереј Станислав Татић. Нека би Васкрсли Господ, молитвама Светог Петра Цетињског и свих светих, подарио здравља, љубави и свакога напретка Есрому и његовој породиции и да што скорије буду поново на окупу, са молитвом да се у њиховој земљи и у цијелом свијету зацари мир. митрополија црногорско-приморска View full Странице

Још мало времена за име новог булевара! После месец дана кампање да булевар који води ка храму Св. Василија Острошког на Бежанијској коси понесе име овог великог Божијег угодника, сазнајемо да је овај предлог до диспрва датог рока, 20. јуна, имао највише гласова, али и да је сада, нажалост дошао на треће место. Покретач ове иницијативе г. Момо Вујачић позвао је слушаоце Радија Слово љубве да подрже ову идеју коју је благословио и Патријарх српски Иринеј. На градском интернет сервису – Беоком потребно је да што више људи гласа у анкети - на мобилним уређајима новије генерације потребно је инсталирати Беоком апликацију преко "Гугл стор-а" Г. Вујачић позива све људе добре воље да се придруже и да заједничким снагама допринесу да овај новобеоградски булевар понесе име Светог Василија Острошког (појашњење је у наставку):http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13874 Извор: Радио Слово љубве За администрацију: Убаците ако можете звучни запис са линка у тему.

Знаменити српски филиграниста из Краљева Горан Ристовић Покимица организовао је прикупљање прилога потребних за израду мермерног проскинитара за целивајућу икону поред гроба Светог Саве у Великом Трнову у Бугарској. Приликом његове самосталне изложбе под називом „Филигранске везе“, одржане у мају 2015. године , у Регионалном музеју у Великом Трнову, овај уметник је тој установи, која се стара и о храму „Четрдесет великомученика“,у којем је својевремно, 1236.године, сахрањен Растко Немањић, наш Свети Сава, даривао икону овог светитеља, рад сестринства манастира Жича, коју је он украсио својим филиграном. Тада је филиграниста из Краљева изрази жељу да овом храму дарује и проскинитар - мермерно постоље за ту икону. С обзиром да се радило о захтевном подухвату и да је било потребно обезбедити бројне сагласности, а и значајна финансијска средства, на реализацију ове идеје чекало се пуне две године. Уз помоћ још четрдесет приложника, махом из Србије и Црне Горе, акција је недавно успешно реализонава. Израду мермерног проскинитара Ристовић је поверио познатом бугарском вајару Пањоту Петрову-Понки (Панайот Петров Димитров- Понката) који је 2003. године био аутор пројекта обнове храма „Четрдесет великомученика“ . ''Уз Ваш труд и поверење, заједно смо успели у намери да приведемо крају нашу акцију и да достојанстевно обележимо чин постављања и освештавања проскинитара" - каже Горан Ристовић, идејни творац и организатор ове акције. ''Идеја се родила пре равно годину дана, када су наши пријатељи из Регионалног историјском музеја Велико Трново јавили да ће израдити одговарајући проскинитар за раније даривану икону Светог Саве. Учинило нам се да се таква прилика не сме пропустити, да ми из Србије на неки начин не учествујемо'' - каже Ристовић. ''Одмах смо отишли да са њима поразговарамо о могућности да неко из Србије приложи постоље. Наш предлог је прихваћен и након прибављања свих потребних службених сагласности са њихове стране, кренули смо са осмишљавањем начина како да изведемо акцију и прикупимо новац. Око идеје се окупило неколико људи у неформалном одбору за реализацију, који су све времепредано радили на њеном остварењу'' - додаје он. Први предлог је био да трошак од 2000 евра покрије нека од институција из Србије. Разматрано је више идејних решења и, уз консултацију са стручњацима и уметницима из ове области, одабран је пројекат Панајота Димитрова, 83-годишњег вајара из Великог Трнова, који је и раније учествовао у опремању цркве Св. Четрдесет Мученика. ''Решење се наметнуло као најпогодније за црквени мобилијар овог типа, имајући у виду комплетну амбијенталну целину храма'' - објашњава Покимица. ''Обзиром да нисмо успели да прибавимо новац на првобитно замишљен начин, пар појединца се великодушно понудило да покрије цео износ. Хвала им, али нам се управо тада родила идеја да кренемо мало тежим путем и да радост учествовања у оваквој акцији поделимо са што више људи'' - додаје он. Уз благослов Његовог преосвештенства г. Јустина, Епископа жичког, покренута је акција прикупљања средстава.То смо учинили преко фејсбук групе, средином јануара. Одзив је био фантастичан: за петнаестак дана је прикупљен новац. Средином марта је потписан Уговор са вајаром и плаћен аванс, а почетком јуна исплаћен је преостали износ. Веома свечано било је у Великом Трнову. Неподељена су мишљења присутних да проскинитар изгледа једноставно и достојанствено, сходно месту где се налази. Чин освештавања је обавио свештеник БПЦ, уз присуство представника града Краљева, града Великог Трнова, домаћина из Регионалног историјског музеја Велико Трново, више професора и студената са Великотрновског универзитета, уметничке јавности и намерника који су се одазвали позиву. Догађају је дат велики значај у бугарским медијима. Организатор акције Горан Ристовић каже да је неизмерно захвалан свима који су учествовали у акцији, онима који су акцију пратили и давали подршку, а и онима који су целу намеру оспоравали јер, по његовим речима, свако је радио своје. ''Светом Сави хвала што нас је сабрао и удостојио да му се обратимо на овакав начин и на том месту'' - закључује филиграниста Ристовић. Извор: "Српска.ру"

Прослављени црногорско-шпански и НБА кошаркаш Никола Миротић удостојен је од Српске Цркве Орденом Светог Саве I реда. Миротић након уручивања Ордена Светог Саве: Ово ћу чувати у срцу док сам жив Од ИН4С -29 маја, 2017 Прослављени кошаркаш Никола Миротић добио је највеће одликовање које додјељује Српска православна црква – Орден Светог Саве првог степена – за доброчинства и посвећности вјери. Миротићу је признање уручено на церемонији организованој у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Одлуку да се Миротићу додијели највеће одликовање Српске православне цркве донио је Свети архијерејски синод СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, а додијелио му га је митрополит црногорско приморски Амфилохије. „Ово је дан који ћу чувати у свом срцу док сам жив„, изјавио је Миротић након уручења ордена. „Веома сам срећан и ово је посебан дан за мене и моју породицу. Орден Светог Саве је нешто посебно и Богу хвала на свему . Хвала митрополиту Амфилохију на овом дивном програму и свим људима који су овдје“, казао је Миротић. Ово одликовање раније су добили Новак Ђоковић, Владе Дивац, Дејан Бодирога… „Поносан сам да ми, Црногорци, будемо међу онима који су добили велико признање. Ово је нешто чиме могу да се поносим. Као спортиста сањаш медаље, успјехе које желиш да достигнеш, али ово је нешто што нисам ни сањао да ће да ми се догоди“, казао је Миротић. View full Странице

Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице