Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 991 results

  1. У току богослужења, бројни верници помазивани су светим уљем и кропљени светом водом, које је из егинске светиње донела велика добротворка Наталија Ковачевић, духовна кћи архимандрита Нектарија Виталиса из Камаризе. По Светој Литургији, читана је молитва за здравље Светом Нектарију и одслужено јелеосвећење. У навечерје празника служено је вечерње, а на сам дан Епископ Милутин обнародовао је установљен распоред богослужења у Храму Светог Нектарија, који је подељен свим учесницима сабрања. За новембар ретко сунчан и топао дан, какав је Господ подарио молитвама Светог Нектарија, довео је мноштво богочежњивих душа у први храм на територији Српске Православне Цркве подигнут у част овом великом Божјем угоднику. Крај кивота Светог Нектарија у манастиру на живописном острву Егина бројна су чудесна исцељења забележена. Опхрвани најтежим телесним и духовним болестима, ходили су му вапијући са свих страна света и, након поклоњења, домовима се исцељени враћали. Јер, Свети Нектарије се моли, а Господ здравље дарује онима који са вером у срцу прилазе. Важно је да имамо правилан однос према здрављу, да поштујемо лекаре и оне који праве лекове јер Господ им је дао знања да лече људске болести. О томе нас уче старозаветни пророци и свети оци, чије је поуке Свети Нектарије као врстан богослов и проповедник настојао да приближи у својим књигама, рекао је Епископ Милутин у празничној проповеди утемељеној управо на одломку једне од књига Светог Нектарија. У болести човек никако не сме да очајава, већ да се моли Господу и Он ће га исцелити. Да напусти греховни живот, од сваког греха очисти душу и срце, дође лекару са вером у Христа Господа и оздравиће. „Како је лепа слика верујућег човека… Она је очаравајућа јер одаје утисак поверења човека у Бога“, записао је Свети Нектарије, који је својим личним примером показао какав хришћанин треба да буде и у чијем је срцу Господ тајанствено говорио. Светог Нектарија данас зову са свих страна света. Иако је у Царству небеском, он данас обилази целу земљу. Да ободри и оздрави молитвама, а у писанијима његовим у маниру ранохришћанских отаца можемо наћи сјајна пастирска упутства како да земаљски живот испунимо. У срцу верујућег буде се нова осећања. Цела творевина у његовој души проговара тајанственим језиком по премудрости, доброти и благости божанског Творца. Све што је лепо, божански је лепо човеку који је себе потпуно дао Богу и диви се Ономе ко је то саздао… Живот верујућег човека је поезија, а живљење хармонија. Господе, дај нам то! То нам недостаје. Не само нама, већ целом свету. Све је данас у свету напето и узаврело. Свети Нектарије каже да прави хришћанин живи хитајући ка предодређеном свршетку своме због којег је саздан, живи на земљи, али његова је отаџбина на небу. Знамо да ћемо умрети, али не признајемо смрт као победника јер ћемо ући у живот вечни. Таква вера је била основ богословских студија Светог Нектарија Егинског и његове књиге садрже виђење небеса – казивање је Владике Милутина, које је представило делић прегалаштва Светог Нектарија на пољу теолошких наука, о ком се у овдашњем верном народу нешто мање за сада зна, будући да је мали број његових књига преведен. На томе ће се у догледно време радити, најавио је Владика Милутин. Оно што засигурно Ваљевце, а и све који у овај крај долазе ради поклоњења светињама, највише радује јесте установљење распореда богослужења у Храму Светог Нектарија. Тако, сваке суботе са почетком у 8 часова служиће се Света Литургија; сваког уторка зими у 16, а лети у 18 сати читаће се молитве за здравље; четвртком у зимском периоду у 16, а летњем у 18 сати служиће се акатист, док ће се Света тајна јелеосвећења вршити сваког 1. и 15. у месецу. Распоред богослужења доступан је на веб сајту Епархије ваљевске, док је у форми летка током свечаности подељен верницима. Архимандрит Нектарије Виталис, велики духовник из Камаризе, увек радо прима поклонике из Ваљева, молитвено их помиње са надом да ће га здравље послужити да дође на освећење храма посвећеног његовом небеском покровитељу. Епископа Милутина и Ваљевску епархију старац Нектарије посебно воли, рекла је његова духовна кћи и велика добротворка храма Наталија Ковачевић. Старац Нектарије је у дубокој старости, здравље га не служи и замолио је овдашње вернике да уз своје ближње и њега молитвено помињу. Као драгоцено сведочанство љубави према Ваљевцима, старац Нектарије Виталис овога пута даривао је епитрахиљ са Егине који је наквашен сузама болесника који су оздравили молитвама славног чудотворца. Старац Нектарије је увек са нама, рекла је Наталија Ковачевић. Када оде Господу, у њему ћемо имати свог молитвеника. Свети Отац Јустин својевремено је говорио да ће ваљевски крај бити средиште духовног живота Србије. Заиста, радосно је ускликнуо Епископ Милутин, благословен је овај крај јер има такве светитеље као што су Свети Владика Николај и Ава Јустин, а однедавно и Свети Нектарије. То нас, закључује ваљевски архијереј, обавезује да будемо добри, да волимо све па и непријатеље своје. У целини, да јеванђељски живимо. Извор: Епархија ваљевска
  2. Да поуке Светог Нектарија у нама трајно остану! Дана који је у календару наше Свете Цркве посвећен Светом Нектарију Егинском, 22/9. новембра 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством и монаштвом служио је Свету Архијерејску Литургију у новоподигнутом храму на ушћу Градца у Колубару, који носи име славног чудотворца из братског нам грчког народа. У току богослужења, бројни верници помазивани су светим уљем и кропљени светом водом, које је из егинске светиње донела велика добротворка Наталија Ковачевић, духовна кћи архимандрита Нектарија Виталиса из Камаризе. По Светој Литургији, читана је молитва за здравље Светом Нектарију и одслужено јелеосвећење. У навечерје празника служено је вечерње, а на сам дан Епископ Милутин обнародовао је установљен распоред богослужења у Храму Светог Нектарија, који је подељен свим учесницима сабрања. За новембар ретко сунчан и топао дан, какав је Господ подарио молитвама Светог Нектарија, довео је мноштво богочежњивих душа у први храм на територији Српске Православне Цркве подигнут у част овом великом Божјем угоднику. Крај кивота Светог Нектарија у манастиру на живописном острву Егина бројна су чудесна исцељења забележена. Опхрвани најтежим телесним и духовним болестима, ходили су му вапијући са свих страна света и, након поклоњења, домовима се исцељени враћали. Јер, Свети Нектарије се моли, а Господ здравље дарује онима који са вером у срцу прилазе. Важно је да имамо правилан однос према здрављу, да поштујемо лекаре и оне који праве лекове јер Господ им је дао знања да лече људске болести. О томе нас уче старозаветни пророци и свети оци, чије је поуке Свети Нектарије као врстан богослов и проповедник настојао да приближи у својим књигама, рекао је Епископ Милутин у празничној проповеди утемељеној управо на одломку једне од књига Светог Нектарија. У болести човек никако не сме да очајава, већ да се моли Господу и Он ће га исцелити. Да напусти греховни живот, од сваког греха очисти душу и срце, дође лекару са вером у Христа Господа и оздравиће. „Како је лепа слика верујућег човека… Она је очаравајућа јер одаје утисак поверења човека у Бога“, записао је Свети Нектарије, који је својим личним примером показао какав хришћанин треба да буде и у чијем је срцу Господ тајанствено говорио. Светог Нектарија данас зову са свих страна света. Иако је у Царству небеском, он данас обилази целу земљу. Да ободри и оздрави молитвама, а у писанијима његовим у маниру ранохришћанских отаца можемо наћи сјајна пастирска упутства како да земаљски живот испунимо. У срцу верујућег буде се нова осећања. Цела творевина у његовој души проговара тајанственим језиком по премудрости, доброти и благости божанског Творца. Све што је лепо, божански је лепо човеку који је себе потпуно дао Богу и диви се Ономе ко је то саздао… Живот верујућег човека је поезија, а живљење хармонија. Господе, дај нам то! То нам недостаје. Не само нама, већ целом свету. Све је данас у свету напето и узаврело. Свети Нектарије каже да прави хришћанин живи хитајући ка предодређеном свршетку своме због којег је саздан, живи на земљи, али његова је отаџбина на небу. Знамо да ћемо умрети, али не признајемо смрт као победника јер ћемо ући у живот вечни. Таква вера је била основ богословских студија Светог Нектарија Егинског и његове књиге садрже виђење небеса – казивање је Владике Милутина, које је представило делић прегалаштва Светог Нектарија на пољу теолошких наука, о ком се у овдашњем верном народу нешто мање за сада зна, будући да је мали број његових књига преведен. На томе ће се у догледно време радити, најавио је Владика Милутин. Оно што засигурно Ваљевце, а и све који у овај крај долазе ради поклоњења светињама, највише радује јесте установљење распореда богослужења у Храму Светог Нектарија. Тако, сваке суботе са почетком у 8 часова служиће се Света Литургија; сваког уторка зими у 16, а лети у 18 сати читаће се молитве за здравље; четвртком у зимском периоду у 16, а летњем у 18 сати служиће се акатист, док ће се Света тајна јелеосвећења вршити сваког 1. и 15. у месецу. Распоред богослужења доступан је на веб сајту Епархије ваљевске, док је у форми летка током свечаности подељен верницима. Архимандрит Нектарије Виталис, велики духовник из Камаризе, увек радо прима поклонике из Ваљева, молитвено их помиње са надом да ће га здравље послужити да дође на освећење храма посвећеног његовом небеском покровитељу. Епископа Милутина и Ваљевску епархију старац Нектарије посебно воли, рекла је његова духовна кћи и велика добротворка храма Наталија Ковачевић. Старац Нектарије је у дубокој старости, здравље га не служи и замолио је овдашње вернике да уз своје ближње и њега молитвено помињу. Као драгоцено сведочанство љубави према Ваљевцима, старац Нектарије Виталис овога пута даривао је епитрахиљ са Егине који је наквашен сузама болесника који су оздравили молитвама славног чудотворца. Старац Нектарије је увек са нама, рекла је Наталија Ковачевић. Када оде Господу, у њему ћемо имати свог молитвеника. Свети Отац Јустин својевремено је говорио да ће ваљевски крај бити средиште духовног живота Србије. Заиста, радосно је ускликнуо Епископ Милутин, благословен је овај крај јер има такве светитеље као што су Свети Владика Николај и Ава Јустин, а однедавно и Свети Нектарије. То нас, закључује ваљевски архијереј, обавезује да будемо добри, да волимо све па и непријатеље своје. У целини, да јеванђељски живимо. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  3. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.
  4. После смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики, за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину. View full Странице
  5. Богдан Писмо протојереју-ставрофору Ненаду Андрићу: -Бог вам помогао, оче Ненаде! Прошле 2014. године сам од вас наручила икону, уље и молитву Светог Нектарија. Доктори су мом супругу и мени рекли да не можемо да имамо децу. Уљем сам у знаку крста помазивала стомак и читала молитву за пород – и сада у рукама љуљам Богдана који има седам недеља. Крстићемо га на дан Светог Нектарија. У трудноћи сам имала велику цисту коју сам требала да оперишем али захваљујући молитви и уљу Светог Нектарија циста је нестала. Свако добро желим вама и вашој породици. Лана Радић из Лазаревца, породица Радић са малим Богданом Василије - Нектарије Помаже Бог, оче! Видела сам да сте објавили на друштвеној страници - фејсбук, видео запис како Старац Нектарије Виталис прима радосно икону, на којој су заједно осликани Свети Василије Острошки и Свети Нектарије Егински. Морала сам да вам се јавим, да поделим моју радост. Од Вас сам поручила икону Светог Нектарија 2013. године у ово доба. На Егину сам отишла јула 2014. године. Старац Нектарије Виталис ми је читао молитву и 15.05.2015. године на свет је дошао мој Василије, крштено Нектарије (крштен је на дан Св. Нектарија). Слава Богу. Кандило су кумови однели на Егину. И икону Св. Василија и Св. Нектарија на дар Старцу, као и слику мог дечака која је остала код старца. Слава Богу и свим светитељима на дару. Иначе, после 10 година брака и три неуспеле трудноће које су биле скоро изнесене. Још једном Слава Богу и милом моме Св. Нектатију којег волим свим својим срцем и душом. Опростите на сметњи. Свако добро од Господа вам желим, оче. Душица Миливојевић Симон Помаже Бог, о. Ненаде! Срећан вам рођендан и нека Вас и Вашу породицу Господ и Свети Нектарије чувају увек и свуда. Ево и новости код нас. После 10 месеци од одласка на Егину са Вама и поклоњења Светом Нектарију, ми смо постали родитељи. Добили смо сина Симона. Рођен је 4. августа ове године. Добио је име Симон због значења: Бог слуша. Услишио је Бог и наше молитве и после много година, уз помоћ молитви Пресветој Богородици и Светом Нектарију, ми смо измолили нашег сина! Хвала му и слава! Велики поздрав од наше мале породице! Весна и Давид Календа из Венеције (Италија) Лена Поштовање, оче Ненаде! Желим прво да Вам се захвалим за иконе Св. Нектарија и уље које сте ми слали. Желим да Вам кажем да је Св. Нектарије, захваљујући молитви, супруга и мене учинио срећнима – 25. маја 2016. године родила се наша мала принцеза, наша Лена. Током порођаја сам се молила да све прође у најбољем реду и да се беба роди жива и здрава. Тако је и било. Имала сам тих пар сати осећај да је Св. Нектарије био уз мене и нисам осећала никакав страх и бригу. Хвала и слава Св. Нектарију и хвала Вама. Гордана Томанић Милутиновић Извор: Српска Православна Црква
  6. Из књиге Исцелитељ свештеника Ненада В. Андрића из Ваљева - Деца рођена по молитвама Светом Нектарију Егинском. Повезано: Свети Нектарије Егински Чудотворац, Митрополит Пентапољски Богдан Писмо протојереју-ставрофору Ненаду Андрићу: -Бог вам помогао, оче Ненаде! Прошле 2014. године сам од вас наручила икону, уље и молитву Светог Нектарија. Доктори су мом супругу и мени рекли да не можемо да имамо децу. Уљем сам у знаку крста помазивала стомак и читала молитву за пород – и сада у рукама љуљам Богдана који има седам недеља. Крстићемо га на дан Светог Нектарија. У трудноћи сам имала велику цисту коју сам требала да оперишем али захваљујући молитви и уљу Светог Нектарија циста је нестала. Свако добро желим вама и вашој породици. Лана Радић из Лазаревца, породица Радић са малим Богданом Василије - Нектарије Помаже Бог, оче! Видела сам да сте објавили на друштвеној страници - фејсбук, видео запис како Старац Нектарије Виталис прима радосно икону, на којој су заједно осликани Свети Василије Острошки и Свети Нектарије Егински. Морала сам да вам се јавим, да поделим моју радост. Од Вас сам поручила икону Светог Нектарија 2013. године у ово доба. На Егину сам отишла јула 2014. године. Старац Нектарије Виталис ми је читао молитву и 15.05.2015. године на свет је дошао мој Василије, крштено Нектарије (крштен је на дан Св. Нектарија). Слава Богу. Кандило су кумови однели на Егину. И икону Св. Василија и Св. Нектарија на дар Старцу, као и слику мог дечака која је остала код старца. Слава Богу и свим светитељима на дару. Иначе, после 10 година брака и три неуспеле трудноће које су биле скоро изнесене. Још једном Слава Богу и милом моме Св. Нектатију којег волим свим својим срцем и душом. Опростите на сметњи. Свако добро од Господа вам желим, оче. Душица Миливојевић Симон Помаже Бог, о. Ненаде! Срећан вам рођендан и нека Вас и Вашу породицу Господ и Свети Нектарије чувају увек и свуда. Ево и новости код нас. После 10 месеци од одласка на Егину са Вама и поклоњења Светом Нектарију, ми смо постали родитељи. Добили смо сина Симона. Рођен је 4. августа ове године. Добио је име Симон због значења: Бог слуша. Услишио је Бог и наше молитве и после много година, уз помоћ молитви Пресветој Богородици и Светом Нектарију, ми смо измолили нашег сина! Хвала му и слава! Велики поздрав од наше мале породице! Весна и Давид Календа из Венеције (Италија) Лена Поштовање, оче Ненаде! Желим прво да Вам се захвалим за иконе Св. Нектарија и уље које сте ми слали. Желим да Вам кажем да је Св. Нектарије, захваљујући молитви, супруга и мене учинио срећнима – 25. маја 2016. године родила се наша мала принцеза, наша Лена. Током порођаја сам се молила да све прође у најбољем реду и да се беба роди жива и здрава. Тако је и било. Имала сам тих пар сати осећај да је Св. Нектарије био уз мене и нисам осећала никакав страх и бригу. Хвала и слава Св. Нектарију и хвала Вама. Гордана Томанић Милутиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. У навечерје празника сабора Светог Архангела Михаила доносимо емисију Телевизије Храм "Тајна празника" у којој се можемо упознати са историјатом овог празника, химнографиом, али и значају прослављања Светих Архангела и Ангела у животу наше Свете Цркве. View full Странице
  8. Прота Стеван Димитријевић био је један од најзначајнијих историчара и веома учен човек двадесетог века. Овај делатник на пољу хришћанске историје свој особити траг оставио је и као ректор богословије у Призрену, али и као професор Православног богословског факултета.
  9. Благодарећи Телевизији Храм доносимо емисију Хришћански траг, аутора ђакона Радомира Врућинића, у чијем новом издању можете погледати и чути нешто више о знаменитој личности београдске богословије Светог Саве протопрезвитеру Стевану Димитријевићу, о чијој личности говори др Владислав Пузовић. Прота Стеван Димитријевић био је један од најзначајнијих историчара и веома учен човек двадесетог века. Овај делатник на пољу хришћанске историје свој особити траг оставио је и као ректор богословије у Призрену, али и као професор Православног богословског факултета. View full Странице
  10. Ове године посебно торжествено се широм Руске цркве обележава Спомен Светог Патријарха московског Тихона, 18. новембар, а поводом 100. годишњице обнове патријаршијства у Руској цркви, које је у лику овог дивног исповедника, Божијом Милошћу пружило достојан одговор безбожничком прогону православних, који може само да се упореди са страдањима ранохришћанских мученика. Нетљене мошти Светог Тихона, нађене су после слома совјетског система и чувају се у Даниловском манастиру у Москви Поводом данашњег значајног празника, руског и васељенског, доносимо кратки биографски прилог о Светом патријарху Тихону ТВ Цариград, са изводом беседе патријарха Кирила о свом великом претходнику. Свети патријарше Тихоне, моли Христа Бога за нас!
  11. Ове године посебно торжествено се широм Руске цркве обележава Спомен Светог Патријарха московског Тихона, 18. новембар, а поводом 100. годишњице обнове патријаршијства у Руској цркви, које је у лику овог дивног исповедника, Божијом Милошћу пружило достојан одговор безбожничком прогону православних, који може само да се упореди са страдањима ранохришћанских мученика. Нетљене мошти Светог Тихона, нађене су после слома совјетског система и чувају се у Даниловском манастиру у Москви Поводом данашњег значајног празника, руског и васељенског, доносимо кратки биографски прилог о Светом патријарху Тихону ТВ Цариград, са изводом беседе патријарха Кирила о свом великом претходнику. Свети патријарше Тихоне, моли Христа Бога за нас! View full Странице
  12. У двору Румунске Патријаршије мошти је примио отац Евгеније Роготин. Иначе, патријарси Кирило руски и Данило румунски началствовали су чином преноса ковчежића с моштима у духовни центар Румунске Патријаршије, где су верници могли две недеље да их целивају. Свети Серафим је добро познат и поштован у Румунији. На румунском језику је објављено неколико књига о овом саровском старецу, а у последње време неки манастири, скитови, парохије и добротворне установе назване су по Светом Серафиму. Неколико православних верника посведочили су чуда која су доживела захваљујући молитвама и дејством Светог Серафима. Ова свечаност је завршена тропаром Светом Серафиму певаним на црквенословенском, после чега су мошти званично уручене оцу Евгенију на духовну ползу његових парохијана и свих верника у Букурешту. Извор: Српска Православна Црква
  13. Ковчежић са честицом моштију Светог Серафима Саровског донео је у Румунију Његова Светост Патријарх Кирил и овде су предате руској православној парохији Светог Николаја у Букурешту. У двору Румунске Патријаршије мошти је примио отац Евгеније Роготин. Иначе, патријарси Кирило руски и Данило румунски началствовали су чином преноса ковчежића с моштима у духовни центар Румунске Патријаршије, где су верници могли две недеље да их целивају. Свети Серафим је добро познат и поштован у Румунији. На румунском језику је објављено неколико књига о овом саровском старецу, а у последње време неки манастири, скитови, парохије и добротворне установе назване су по Светом Серафиму. Неколико православних верника посведочили су чуда која су доживела захваљујући молитвама и дејством Светог Серафима. Ова свечаност је завршена тропаром Светом Серафиму певаним на црквенословенском, после чега су мошти званично уручене оцу Евгенију на духовну ползу његових парохијана и свих верника у Букурешту. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. У среду, 8. новембра 2017. године, на дан сећања на светог Димитрија Солунског Чудотворца, Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Литургију у крипти базилике над моштима светог Николаја Мирликијског Чудотворца у граду Барију (Италија). Владици Давиду су саслуживали јеромонах Нектарије (Андрејев) и протођакон Андрија Јелић. Након Свете Литургије, сви присутни су били у прилици да се поклоне моштима светог Николаја. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  15. Солун, 8. новембра 1992. године. Наизглед обично поподне у једном од градова Светог Димитрија. Солун, уз две наше Митровице (сремску и косовску), су градови посвећени овом свецу. Центар Солуна тих, јесен долази а у даљини се чују сирене бродова који улазе у луку или одлазе на далека путовања. О догађају који се тог дана збио у Цркви Светог Димитрија се доста говорило у Солуну, а и шире. Неколико жена се нашло унутар храма Светог Димитрија. Пале свеће, моле се и нечујно се крећу само да не наруше свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве. Дубоко посвећене својим молитвама и пословима, ни једна од њих није приметила, када, и како, је у Храм ушао необично обучен младић, али су се све, у исти мах окренуле ка њему. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет. Он, измучен, у окрвављеној одори, ишао је полако, корак по корак, према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле је. Младић је само затржио мало воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“ Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Једна од жена у црнини препознала је младића и тихо клекнувши, онесвестила се. Њена пријатељица је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори ромејског (византијског) ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и у њему нестао. За младићем је остао само благи миомирис босиљка или смирне. Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Жена у црнини дошавши себи, клекла је пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе. Свештеник је питао шта се догодило. Оне су му испричале све, као и шта им је младић рекао. Питао их је како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“. На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог великомученика Димитрија, клекли су сви и почела је молитва. Одмах је служена и Литургија, читале су се молитве и акатисти посвећени Светом Димитрију солунском. Касније се сазнало да се Свети Димитрије последњи пут јавио у солунском храму 1804. године. То је била још једна година почетка српске борбе за Православље, само овог пута под заставом вожда Карађорђа и устаницима заклетим на Крст буковичког проте Атанасијa Антонијевићa. На слици солунски храм Светог великомученика Димитрија. Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  16. Текст и фотографије: сајт Епархије будимљанско-никшићке, аудио: Радио Светигора Манастир Светог Димитрија – Попи, духовни темељ Никшића 8. Новембар 2017. У Никшићу је, у навечерје празника Светог великомученика Димитрија, у уторак 7. новембра 2017, одржана Митровданска академија, коју су, под називом „Манастир Светог Димитрија – Попи, духовни темељ Никшића“, организовали Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић. Свечана Митровданска академија у Никшићу је принос молитвеној прослави празника Светог великомученика Димитрија и покушај да се освијетли и афирмише успомена на велику светињу града Оногошта – манастир Светог Димитрија, који се налазио у Попима, у Никшићу и био сједиште Оногошке митрополије. Митровданско сабрање благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, честитајући празник вјерном народу, свештенству, монаштву и гостима свечаности у славу Светог великомученика Димитрија Мироточца Солунског. „Њега прослављају не само Грци као свог заштитника, него га славе и сви остали православни народи. Мироточење Светих моштију у Цркви се поима као нарочити, изузетни дар Светог Духа и као знак посебне Божје милости, коју је неки Божји угодник пред Богом задобио“, казао је Преосвећени Епископ, наглашавајући да су ријетки мироточци: Свети Димитрије, код нас Свети Стефан Немања Преподобни Симеон Мироточиви, а недавно су, навео је Владика, промироточиле и мошти Светих Превлачких мученика. Ми смо, додао је Његово Преосветенство, увијек били везани за Солун, за цркву Светог Димитрија, за његове свете мошти и Свету Гору Атонску, а посебно од Свете браће Кирила и Методија који су Солуњани, Грци, али и свесловенски апостоли. „Овдје, у Никшићу, био је славни манастир, велика светиња, Светог Димитрија Мироточивог под Бедемом никшићким у коме су се молили свети Немањићи и вјероватно да је задужбина Немањића. Овдје је Свети цар Урош долазио у 14. вијеку и вјероватно да је тада боравио у овом манастиру, писао ону чувену Повељу Дубровчанима“. „Посебно је значајно што се овог манастира сјећамо по Светом Василију Острошком и осталим митрополитима Источно-херцеговачке епископије оногошке“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, подсјетивши да је у овом манастиру било званично сједиште Светог Василија Острошког, који се као подвижник и Божји угодник, повлачио повремено у Острошку стијену. О овом манастиру, тачније о његовим рушевинама најљепша свједочанства сачували су угледни и образовани Никшићани Максим и Петар Шобајић, које, поручио је Владика Јоаникије, не треба заборавити, као ни сам Манастир. Владика је подсјетио на градњу Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, који је, тада, назван манастиром. „Говори се да је краљ Никола хтио, по угледу на Цетињски манастир, да формира манастир у Никшићу и мислим да је значајног удјела имало сјећање на стари никшићки манастир Светог Димитрија. Градња ове цркве и њено освећење зацијелило је, у доброј мјери, старе ране града Никшића и народа који се сабирао у тој древној немањићкој светињи“. „Зато ову светињу, иако је разрушена она има своје дејство, никада не треба заборавити и оправдана је ова академија. Нека Божји благослов, благоуханије чудотворних моштију мироточивих Светог Димитрија допре и до наших срца, да нас укријепи благодат овог празника и дај Боже да сјећање на њега и његов манастир буде све веће и јаче и да се, на такав начин, једног дана обнови ова древна светиња у Никшићу“, поручио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије. Празничну бесједу одржао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је поручио да је ред и обавеза свих нас да се подсјетимо на значај лика Великомученика Димитрија за нас који овдје живимо, за наш народ и онда ће нам постати јасно да Свети Василије Острошки није случајно столовао у манастиру посвећеном овом Великомученику. „Великомученик значи да је све земаљско оставио, а могло му је бити да се сакрије. Наша историја је пуна мучеништва, гдје није било никаквог излаза, него смо били мученици од кад смо се родили, а ови људи су се родили у господству, у угледу, у изобиљу земаљском и то су оставили Христа ради. Треба да имамо увијек на уму да смо потомци оних хришћана који су на свету Литургију ишли, а да је то било опасно по живот. Три вијека је тако било. Ми потичемо од тих људи“, истакао је о. Гојко. Нагласио је да смо заборавили на мучеништво оних првих хришћана, а то је мучеништво ближе било Христу, него уживање по царским дворовима. „Подсјећање на те прве хришћанске вјекове не значи да треба да се вратимо на старо, јер то није нормално, нити је то хришћански. Старо је било, па је прошло, него да се сјетимо куд идемо, куд смо се запутили. Свети Димитрије Великомученик је заштитник града Солуна, тај град смо ми напали док смо били многобошци и онда је Бог дао да се, ипак, у неком моменту одвојимо од Авара. Авари су били и прошли, а ми остадосмо ту“. „Нападали свети град Солун и Свети Димитрије био заштитник града Солуна, па је морао да га брани и од нас Словена, а онда је, Богу хвала, свети град Солун, Свети великомученик Димитрије, Света Црква Христова у Солуну одговорила мисијом Светих Кирила и Методија. Није спалила Словене, није их сатрла, а била је војно јача, него је послала Јеванђеље и Свету браћу да Словене просвети и научи. Од тада,од кад смо почели да читамо књиге које су нам донијели Свети Кирило и Методије, можемо да кажемо да знамо ко смо, шта смо и куд идемо“, рекао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. У програму Митровданске духовне академије учествовали су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине, солиста Тијана Блечић и гуслар Горан Перовић. Водитељи су били: Жељко Вуксановић и Николина Бабовић. АУДИО: 07_11.2017_mitrovdanska-akademija-u-niksicu.mp3 View full Странице
  17. Манастир Светог Димитрија – Попи, духовни темељ Никшића 8. Новембар 2017. У Никшићу је, у навечерје празника Светог великомученика Димитрија, у уторак 7. новембра 2017, одржана Митровданска академија, коју су, под називом „Манастир Светог Димитрија – Попи, духовни темељ Никшића“, организовали Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић. Свечана Митровданска академија у Никшићу је принос молитвеној прослави празника Светог великомученика Димитрија и покушај да се освијетли и афирмише успомена на велику светињу града Оногошта – манастир Светог Димитрија, који се налазио у Попима, у Никшићу и био сједиште Оногошке митрополије. Митровданско сабрање благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, честитајући празник вјерном народу, свештенству, монаштву и гостима свечаности у славу Светог великомученика Димитрија Мироточца Солунског. „Њега прослављају не само Грци као свог заштитника, него га славе и сви остали православни народи. Мироточење Светих моштију у Цркви се поима као нарочити, изузетни дар Светог Духа и као знак посебне Божје милости, коју је неки Божји угодник пред Богом задобио“, казао је Преосвећени Епископ, наглашавајући да су ријетки мироточци: Свети Димитрије, код нас Свети Стефан Немања Преподобни Симеон Мироточиви, а недавно су, навео је Владика, промироточиле и мошти Светих Превлачких мученика. Ми смо, додао је Његово Преосветенство, увијек били везани за Солун, за цркву Светог Димитрија, за његове свете мошти и Свету Гору Атонску, а посебно од Свете браће Кирила и Методија који су Солуњани, Грци, али и свесловенски апостоли. „Овдје, у Никшићу, био је славни манастир, велика светиња, Светог Димитрија Мироточивог под Бедемом никшићким у коме су се молили свети Немањићи и вјероватно да је задужбина Немањића. Овдје је Свети цар Урош долазио у 14. вијеку и вјероватно да је тада боравио у овом манастиру, писао ону чувену Повељу Дубровчанима“. „Посебно је значајно што се овог манастира сјећамо по Светом Василију Острошком и осталим митрополитима Источно-херцеговачке епископије оногошке“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, подсјетивши да је у овом манастиру било званично сједиште Светог Василија Острошког, који се као подвижник и Божји угодник, повлачио повремено у Острошку стијену. О овом манастиру, тачније о његовим рушевинама најљепша свједочанства сачували су угледни и образовани Никшићани Максим и Петар Шобајић, које, поручио је Владика Јоаникије, не треба заборавити, као ни сам Манастир. Владика је подсјетио на градњу Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, који је, тада, назван манастиром. „Говори се да је краљ Никола хтио, по угледу на Цетињски манастир, да формира манастир у Никшићу и мислим да је значајног удјела имало сјећање на стари никшићки манастир Светог Димитрија. Градња ове цркве и њено освећење зацијелило је, у доброј мјери, старе ране града Никшића и народа који се сабирао у тој древној немањићкој светињи“. „Зато ову светињу, иако је разрушена она има своје дејство, никада не треба заборавити и оправдана је ова академија. Нека Божји благослов, благоуханије чудотворних моштију мироточивих Светог Димитрија допре и до наших срца, да нас укријепи благодат овог празника и дај Боже да сјећање на њега и његов манастир буде све веће и јаче и да се, на такав начин, једног дана обнови ова древна светиња у Никшићу“, поручио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије. Празничну бесједу одржао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је поручио да је ред и обавеза свих нас да се подсјетимо на значај лика Великомученика Димитрија за нас који овдје живимо, за наш народ и онда ће нам постати јасно да Свети Василије Острошки није случајно столовао у манастиру посвећеном овом Великомученику. „Великомученик значи да је све земаљско оставио, а могло му је бити да се сакрије. Наша историја је пуна мучеништва, гдје није било никаквог излаза, него смо били мученици од кад смо се родили, а ови људи су се родили у господству, у угледу, у изобиљу земаљском и то су оставили Христа ради. Треба да имамо увијек на уму да смо потомци оних хришћана који су на свету Литургију ишли, а да је то било опасно по живот. Три вијека је тако било. Ми потичемо од тих људи“, истакао је о. Гојко. Нагласио је да смо заборавили на мучеништво оних првих хришћана, а то је мучеништво ближе било Христу, него уживање по царским дворовима. „Подсјећање на те прве хришћанске вјекове не значи да треба да се вратимо на старо, јер то није нормално, нити је то хришћански. Старо је било, па је прошло, него да се сјетимо куд идемо, куд смо се запутили. Свети Димитрије Великомученик је заштитник града Солуна, тај град смо ми напали док смо били многобошци и онда је Бог дао да се, ипак, у неком моменту одвојимо од Авара. Авари су били и прошли, а ми остадосмо ту“. „Нападали свети град Солун и Свети Димитрије био заштитник града Солуна, па је морао да га брани и од нас Словена, а онда је, Богу хвала, свети град Солун, Свети великомученик Димитрије, Света Црква Христова у Солуну одговорила мисијом Светих Кирила и Методија. Није спалила Словене, није их сатрла, а била је војно јача, него је послала Јеванђеље и Свету браћу да Словене просвети и научи. Од тада,од кад смо почели да читамо књиге које су нам донијели Свети Кирило и Методије, можемо да кажемо да знамо ко смо, шта смо и куд идемо“, рекао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. У програму Митровданске духовне академије учествовали су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине, солиста Тијана Блечић и гуслар Горан Перовић. Водитељи су били: Жељко Вуксановић и Николина Бабовић. АУДИО: 07_11.2017_mitrovdanska-akademija-u-niksicu.mp3
  18. Уиме Оца и Сина и Светога Духа. Данас, драга браћо и сестре, поштујемо спомен светог великомученика Димитрија Солунског и иштемо његове молитве за нас, пред престолом Божјим, кога се он удостојио због својих величанствених подвига и исповедање Христове вере. Овај дивни сведок Христов се подвизавао крајем III века, када је било подигнуто страшно гоњење на хришћане. Водио је порекло од племенитих и виђенијих родитеља. Његов отац, војвода града Солуна, био је потајни хришћанин и имао иконе Христа Спаса и Мајке Божије, пред којима се молио. И свог сина јединца, Димитрија, је такође научио хришћанској вери, коју је и сачувао до самог краја и запечатио ју мучеништвом. Након очеве смрти, цар Максимијан је Димитрија, због племенитости и храбрости његове душе, поставио за војводу Солунског и притом му указао да у томе граду треба да прогања и истреби хришћане. Међутим, након доласка у Солун, свети Димитрије је хришћанима дао слободу и сам се отворено изјашњавао као хришћанин о чему је на крају и цар био обавештен. Након повратка из рата, Максимијан је дошао у Солун и када је сазнао да је свети Димитрије заиста Хришћанин, разрешио га је дужности војводе и наредио да га затворе у тамницу. У тој тамници светитељ је био избоден копљима. Тако је он примио славну мученичку смрт ради исповедања Христове вере и прешао код Господа. Ето кратког подсећања на његов живот и страдање. Нашу пажњу, драга браћо и сестре, привлачи данашње Јеванђеље, проитано у спомен славног великомученика Димитрија: Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге, говори Господ Својим ученицима, Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла (Јн. 15: 17 – 21). Као што видимо, Господ заповеда својим ученицима да имају љубав међу собом и упозорава их на то да ће их свет гонити и мрзети људи који не познају и не прихватају Господа Исуса Христа, Који је дошао у телу ради нашег спасења или га се одричу својим понашањем, који одричу будући вечни живот и воле само земљу и једино овде граде своје вечно обиталиште и своју радост налазе у удовољавању својих страсти. За њих је небо – земља туђа, не признају законе Божје, а руководе се обичајима овога века – похотом тела, похотом очију и гордошћу живота (уп. 1Јн. 2: 16). Ето, исти овај свет који је раније мрзео самога Христа, мрзи и Његове верне следбенике. У свијету ћете имати жалост (Јн. 16: 33) говори Господ. Свет и људи овога света мрзе истинске следбенике Христове зато што ови не учествују с њима у њиховим тамним и злим делима. Живот Христовог следбеника не личи на живот светољубаца: он избегава њихове путеве као нечистоту; живи њима на разобличење, јер им је тежак и не могу га гледати (уп. Прем. 2: 14 – 16). Он је трн у њиховим очима, човек потпуно неподношљив овоме свету, и зато и бива омражен од људи који воле свет. Свет мрзи добре још и зато што добрим људима Господ свакако пре пројављује Своју велику благодат неголи безбожним, и зато прогањају праведнике из зависти, као што видимо на примеру многих праведника, као што су патријарси Исаак, праведни Јосиф и многи други. Мрзи их због тога што не учествују у области греховне таме где је владар – ђаво, већ служе своме Господу и покоравају се Његовом божанском закону. Ова пак страдања на хришћане Господ допушта ради наше користи, да би кроз њих уништио нашу наду на саме себе, испитао нашу веру. Човек се у срећи, у изобиљу, у части лако може погордити и заборавии Бога. А невоље очишћују његову душу смиравају је и приближавају нас Богу. Управо због ових околности Господ је заповедио да љубимо једни друге, да имамо узајамно општење и јединство. Љубав уједињује људе. Своју љубав треба да распрострањујемо на све ближње, почевши од својих родитеља, сродника, а завршавајући на онима који нам не желе добра и непријатељима. Заповест о љубави је сама по себи лака и пријатна, јер је љубав сама по себи већ најузвишенија наслада. Живот у љубави и хармонији за човека представља срећу и блаженство. Љубав према ближњима од нас понекада захтева жртву, јер смо по дужности позвани да служимо ближњима и помажемо у свему потребноме. Али и то чињење добра ради ближњег нама доноси срећу и јесте најчистија наслада срца које воли. Нека су нам наши ближњи и непријатељи. Од нас се захтева не само да их волимо, већ и да им чинимо добро и да се молимо за њих, јер нису они наши непријатељи, већ је наш заједнички непријатељ ђаво, а љубављу према непријатељима и чињењем добра враг бива посрамљен и побеђен. Љубити ближње није тешко, већ и пријатно, али ми не осећамо увек у себи такво осећање љубави према другима. У нама се понекад пројављује самољубље које заглушује и убија љубав према ближњим. Господ, заповедајући нам да љубимо наше ближње, даје нам и образац, меру те љубави. Ту меру свагда носимо са собом – то смо ми сами. Нека свако погледа на себе и онако како себе воли, тако нека воли и свога ближњег. Љуби ближњега свога као самог себе (Мк. 12: 31). Понекад нам ове речи бивају тешке. „Како“, говори наше самољубље, „да волимо друге као и себе? Како да их начинимо равнима себи?“ Да. Управо је то воља Божија, воља света и праведна. Побуду на љубав према ближњима ми пре свега увиђамо у нашој природи. Нисмо ли ми сви по браћа по природи и по вери? Није ли свима нама један Бог, један Спаситељ, једна света Црква? Нисмо ли се сви ми крстили истим Крштењем и причешћујемо се истим Хлебом и из исте Чаше? Није ли нам свима припремљено исто Царство Небеско? Не љуби ли и милује све подједнако наш небески Отац? Једино наше разбојничко самољубље жели да увек себе у свему истиче, а заповед Божја заповеда да волимо ближњег као самога себе, прописује да са свима имамо братско јединство, да другима чинимо оно што желимо себи. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7: 12). И заиста, уколико погледамо на религиозни живот човечанства, нарочито на Христову Цркву, видимо да се овде, као нигде другде захтева управо ово братско јединство и само схватање свезе узајамног општења има веома важно значење. По самој својој природи и назначењу Црква је заједница, свеза – најузвишенија, морална, духовна свеза. Зато су узајамно општење, јединство, љубав основна начала хришћанског религиозног живота. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13: 35), говорио је Господ у последњој, опроштајној беседи Својим ученицима. И заиста, живо јединство, узајамна љубав и општење свагда су биле јасне карактеристике хришћанског живота у златно време раног хришћанства. Ево шта пише писац Дела апостолских о првим хришћанина Јерусалимске Цркве: А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап. 4: 32, 34 – 35). Достојно је подражавања ово најсавршеније јединство првих хришћана – јединство у духу и у самом свакодневном животу посред тадашњег јудејског и незнабожачког друштва, поквареног, развраћеног и грубог, где се сваки бринуо о себи и сви су се старали да потисну једни друге због чега им је било тесно једнима са другима. И након апостолских времена у наредним вековима хришћанске историје, узајамна љубав и заједница међу хришћанима су били тако високи да ништа слично није постојало у старом свету. Тада се хришћанска Црква брзо ширила по свим градовима и земљама, али у сваком граду је имала сразмерно мали број следбеника, који су са свих страна били окружени огромним мноштвом неверујућих и хришћанству непријатељских незнабожаца. И без обзира на све то, чланови Хришћанске Цркве свуда по свету, расејани по разним земљама и народима, непрекидно прогањани од безбројних непријатеља, били су као чланови једне породице – браћа и сестре, како су искрено једни друге називали, у правом смислу тих речи. Пастирске посланице тога времена које су дошле до нас, често упућиване лицима која се нису лично познавала, одишу духом блискости, искрености, узајамног поверења, управо како би се дописивали чланови једне породице који су од детињства расли заједно и одавно навикли да међусобно деле мисли и осећања, радости и туге. Када би се у некој од Цркава појавила нека потреба или невоља – глад, прогон од неверних, друге Цркве су ову несрећу схватале као своју сопствену и старале се да помогну онима којима је требало. У јерусалиму је настала глад, а у Антиохији су журили да прикупе помоћ за гладне. Из Македоније су хришћани у апостолска времена слали помоћ са једне стране мора у Палестину, а са друге у Рим. Сами незнабошци су се чудили тој љубави и блискости међу хришћанима не схватајући силу која их тако повезује међу собом свезом љубави. Хришћани су својим примером врлинске љубави преображавали моралне норме тадашњег света – духом вере и силом љубави. Заиста, ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша (1Јн. 5, 4), вера потпомагана љубављу. Тако су љубав и заједништво основно начело и суштинско својство у развоју религиозног живота хришћанства. Без овога биће мртав, јер само љубав даје зачетак свакоме животу. Стога је и нама неопходно да се побринемо око стицања љубави, која по речима св. апостола Павла дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи, никад не престаје (уп. 1Кор. 13: 4 – 8). И у будућем веку, она ће преовладати у члановима Царства Небеског. Нека би нам пример светих мученика, и данас прослављаног светог великомученика Димитрија, који су полагали своје душе за ближње своје, био образац истинске љубави према ближњим. Нека нас њихов пример одушеви и подстакне на храбро и спокојно трпљење невоља са свешћу да нам невоље предстоје и да нам кроз многе невоље треба ући у Царство Божје (Дап. 14: 22). Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-svetog-velikomucenika-dimitrija/
  19. Уиме Оца и Сина и Светога Духа. Данас, драга браћо и сестре, поштујемо спомен светог великомученика Димитрија Солунског и иштемо његове молитве за нас, пред престолом Божјим, кога се он удостојио због својих величанствених подвига и исповедање Христове вере. Овај дивни сведок Христов се подвизавао крајем III века, када је било подигнуто страшно гоњење на хришћане. Водио је порекло од племенитих и виђенијих родитеља. Његов отац, војвода града Солуна, био је потајни хришћанин и имао иконе Христа Спаса и Мајке Божије, пред којима се молио. И свог сина јединца, Димитрија, је такође научио хришћанској вери, коју је и сачувао до самог краја и запечатио ју мучеништвом. Након очеве смрти, цар Максимијан је Димитрија, због племенитости и храбрости његове душе, поставио за војводу Солунског и притом му указао да у томе граду треба да прогања и истреби хришћане. Међутим, након доласка у Солун, свети Димитрије је хришћанима дао слободу и сам се отворено изјашњавао као хришћанин о чему је на крају и цар био обавештен. Након повратка из рата, Максимијан је дошао у Солун и када је сазнао да је свети Димитрије заиста Хришћанин, разрешио га је дужности војводе и наредио да га затворе у тамницу. У тој тамници светитељ је био избоден копљима. Тако је он примио славну мученичку смрт ради исповедања Христове вере и прешао код Господа. Ето кратког подсећања на његов живот и страдање. Нашу пажњу, драга браћо и сестре, привлачи данашње Јеванђеље, проитано у спомен славног великомученика Димитрија: Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге, говори Господ Својим ученицима, Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла (Јн. 15: 17 – 21). Као што видимо, Господ заповеда својим ученицима да имају љубав међу собом и упозорава их на то да ће их свет гонити и мрзети људи који не познају и не прихватају Господа Исуса Христа, Који је дошао у телу ради нашег спасења или га се одричу својим понашањем, који одричу будући вечни живот и воле само земљу и једино овде граде своје вечно обиталиште и своју радост налазе у удовољавању својих страсти. За њих је небо – земља туђа, не признају законе Божје, а руководе се обичајима овога века – похотом тела, похотом очију и гордошћу живота (уп. 1Јн. 2: 16). Ето, исти овај свет који је раније мрзео самога Христа, мрзи и Његове верне следбенике. У свијету ћете имати жалост (Јн. 16: 33) говори Господ. Свет и људи овога света мрзе истинске следбенике Христове зато што ови не учествују с њима у њиховим тамним и злим делима. Живот Христовог следбеника не личи на живот светољубаца: он избегава њихове путеве као нечистоту; живи њима на разобличење, јер им је тежак и не могу га гледати (уп. Прем. 2: 14 – 16). Он је трн у њиховим очима, човек потпуно неподношљив овоме свету, и зато и бива омражен од људи који воле свет. Свет мрзи добре још и зато што добрим људима Господ свакако пре пројављује Своју велику благодат неголи безбожним, и зато прогањају праведнике из зависти, као што видимо на примеру многих праведника, као што су патријарси Исаак, праведни Јосиф и многи други. Мрзи их због тога што не учествују у области греховне таме где је владар – ђаво, већ служе своме Господу и покоравају се Његовом божанском закону. Ова пак страдања на хришћане Господ допушта ради наше користи, да би кроз њих уништио нашу наду на саме себе, испитао нашу веру. Човек се у срећи, у изобиљу, у части лако може погордити и заборавии Бога. А невоље очишћују његову душу смиравају је и приближавају нас Богу. Управо због ових околности Господ је заповедио да љубимо једни друге, да имамо узајамно општење и јединство. Љубав уједињује људе. Своју љубав треба да распрострањујемо на све ближње, почевши од својих родитеља, сродника, а завршавајући на онима који нам не желе добра и непријатељима. Заповест о љубави је сама по себи лака и пријатна, јер је љубав сама по себи већ најузвишенија наслада. Живот у љубави и хармонији за човека представља срећу и блаженство. Љубав према ближњима од нас понекада захтева жртву, јер смо по дужности позвани да служимо ближњима и помажемо у свему потребноме. Али и то чињење добра ради ближњег нама доноси срећу и јесте најчистија наслада срца које воли. Нека су нам наши ближњи и непријатељи. Од нас се захтева не само да их волимо, већ и да им чинимо добро и да се молимо за њих, јер нису они наши непријатељи, већ је наш заједнички непријатељ ђаво, а љубављу према непријатељима и чињењем добра враг бива посрамљен и побеђен. Љубити ближње није тешко, већ и пријатно, али ми не осећамо увек у себи такво осећање љубави према другима. У нама се понекад пројављује самољубље које заглушује и убија љубав према ближњим. Господ, заповедајући нам да љубимо наше ближње, даје нам и образац, меру те љубави. Ту меру свагда носимо са собом – то смо ми сами. Нека свако погледа на себе и онако како себе воли, тако нека воли и свога ближњег. Љуби ближњега свога као самог себе (Мк. 12: 31). Понекад нам ове речи бивају тешке. „Како“, говори наше самољубље, „да волимо друге као и себе? Како да их начинимо равнима себи?“ Да. Управо је то воља Божија, воља света и праведна. Побуду на љубав према ближњима ми пре свега увиђамо у нашој природи. Нисмо ли ми сви по браћа по природи и по вери? Није ли свима нама један Бог, један Спаситељ, једна света Црква? Нисмо ли се сви ми крстили истим Крштењем и причешћујемо се истим Хлебом и из исте Чаше? Није ли нам свима припремљено исто Царство Небеско? Не љуби ли и милује све подједнако наш небески Отац? Једино наше разбојничко самољубље жели да увек себе у свему истиче, а заповед Божја заповеда да волимо ближњег као самога себе, прописује да са свима имамо братско јединство, да другима чинимо оно што желимо себи. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7: 12). И заиста, уколико погледамо на религиозни живот човечанства, нарочито на Христову Цркву, видимо да се овде, као нигде другде захтева управо ово братско јединство и само схватање свезе узајамног општења има веома важно значење. По самој својој природи и назначењу Црква је заједница, свеза – најузвишенија, морална, духовна свеза. Зато су узајамно општење, јединство, љубав основна начала хришћанског религиозног живота. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13: 35), говорио је Господ у последњој, опроштајној беседи Својим ученицима. И заиста, живо јединство, узајамна љубав и општење свагда су биле јасне карактеристике хришћанског живота у златно време раног хришћанства. Ево шта пише писац Дела апостолских о првим хришћанина Јерусалимске Цркве: А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап. 4: 32, 34 – 35). Достојно је подражавања ово најсавршеније јединство првих хришћана – јединство у духу и у самом свакодневном животу посред тадашњег јудејског и незнабожачког друштва, поквареног, развраћеног и грубог, где се сваки бринуо о себи и сви су се старали да потисну једни друге због чега им је било тесно једнима са другима. И након апостолских времена у наредним вековима хришћанске историје, узајамна љубав и заједница међу хришћанима су били тако високи да ништа слично није постојало у старом свету. Тада се хришћанска Црква брзо ширила по свим градовима и земљама, али у сваком граду је имала сразмерно мали број следбеника, који су са свих страна били окружени огромним мноштвом неверујућих и хришћанству непријатељских незнабожаца. И без обзира на све то, чланови Хришћанске Цркве свуда по свету, расејани по разним земљама и народима, непрекидно прогањани од безбројних непријатеља, били су као чланови једне породице – браћа и сестре, како су искрено једни друге називали, у правом смислу тих речи. Пастирске посланице тога времена које су дошле до нас, често упућиване лицима која се нису лично познавала, одишу духом блискости, искрености, узајамног поверења, управо како би се дописивали чланови једне породице који су од детињства расли заједно и одавно навикли да међусобно деле мисли и осећања, радости и туге. Када би се у некој од Цркава појавила нека потреба или невоља – глад, прогон од неверних, друге Цркве су ову несрећу схватале као своју сопствену и старале се да помогну онима којима је требало. У јерусалиму је настала глад, а у Антиохији су журили да прикупе помоћ за гладне. Из Македоније су хришћани у апостолска времена слали помоћ са једне стране мора у Палестину, а са друге у Рим. Сами незнабошци су се чудили тој љубави и блискости међу хришћанима не схватајући силу која их тако повезује међу собом свезом љубави. Хришћани су својим примером врлинске љубави преображавали моралне норме тадашњег света – духом вере и силом љубави. Заиста, ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша (1Јн. 5, 4), вера потпомагана љубављу. Тако су љубав и заједништво основно начело и суштинско својство у развоју религиозног живота хришћанства. Без овога биће мртав, јер само љубав даје зачетак свакоме животу. Стога је и нама неопходно да се побринемо око стицања љубави, која по речима св. апостола Павла дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи, никад не престаје (уп. 1Кор. 13: 4 – 8). И у будућем веку, она ће преовладати у члановима Царства Небеског. Нека би нам пример светих мученика, и данас прослављаног светог великомученика Димитрија, који су полагали своје душе за ближње своје, био образац истинске љубави према ближњим. Нека нас њихов пример одушеви и подстакне на храбро и спокојно трпљење невоља са свешћу да нам невоље предстоје и да нам кроз многе невоље треба ући у Царство Божје (Дап. 14: 22). Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-svetog-velikomucenika-dimitrija/ View full Странице
  20. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Повезано: Катихета Бранислав Илић гост Радија Беседа: О Литургији Светог Апостола Јакова (Звучни запис) Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКАЛитургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Опширније о овој древној Литургији можете да ПОСЛУШАТЕ у разговору вероучитеља Мирјане Бановић са аутором овог текста који је реализован и емитован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа, Православне Епархије бачке. катихета Бранислав Илић
  21. Музиколог и члан Српске академије наука и уметности гђа Даница Петровић је, говорећи о хору Бранко, истакла да је ово велики јубилеј и по трајању и по значају. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је посебно емотивно говорио о хору Бранко нагласивши да је њихова песма најбоља реч и најбоља проповед о њиховом делу. Свети Архијерејски Синод одликовао је Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена, а знамење је уручено г. Бојану Илићу, подпредседнику Управног одбора друштва Бранко. Диригент и уметнички руководилац хора гђа Сара Цинцаревић је представила чланове хора који више од 20 година певају. Бурним аплаузом поздрављена је нарочито гђа Љиљана Павловић, чланица хора већ 53 године. Управни одбор Црквено певачке дружине Бранко прогласио је почасним председником друштва Патријарха српског г. Иринеја. Концерту су присуствовали генерал-потпуковник Милосав Симовић - командант Копнене војске Србије са сарадницима, председник Скупштине града Ниша г. Раде Рајковић, бројни представници културног и јавног живота Србије и Ниша, представници хорова из целе Републике као и огроман број грађана Ниша. Гости хора Бранко на јубиларном концерту били су Дечји хор Бранко и солисти Снежана Савичић Секулић, сопран, примадона Београдске опере; ђакон Александар Секулић, тенор; Маријана Радосављевић, сопран; и Даница Гостовић Ћирић, алт. Извор: Епархија нишка
  22. У четвртак, 2. новембра 2017. године, у Саборном храму у Нишу одржан је концерт Црквено певачке дружине Бранко којим је обележен ретки јубилеј - 130 година непрекидног деловања. Поздрављајући присутне на почетку концерта, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је рекао да је историја овог града, Епархије нишке као и обнове Србије прожета песмом хора Бранко. Прва песма коју је Дечји хор отпевао била је „Све си премудро створио Боже“ чији аутор је члан хора и има само 16 година. Потом су извођене композиције Динева, Чајковског, Мокрањца, Свиридова... Музиколог и члан Српске академије наука и уметности гђа Даница Петровић је, говорећи о хору Бранко, истакла да је ово велики јубилеј и по трајању и по значају. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је посебно емотивно говорио о хору Бранко нагласивши да је њихова песма најбоља реч и најбоља проповед о њиховом делу. Свети Архијерејски Синод одликовао је Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена, а знамење је уручено г. Бојану Илићу, подпредседнику Управног одбора друштва Бранко. Диригент и уметнички руководилац хора гђа Сара Цинцаревић је представила чланове хора који више од 20 година певају. Бурним аплаузом поздрављена је нарочито гђа Љиљана Павловић, чланица хора већ 53 године. Управни одбор Црквено певачке дружине Бранко прогласио је почасним председником друштва Патријарха српског г. Иринеја. Концерту су присуствовали генерал-потпуковник Милосав Симовић - командант Копнене војске Србије са сарадницима, председник Скупштине града Ниша г. Раде Рајковић, бројни представници културног и јавног живота Србије и Ниша, представници хорова из целе Републике као и огроман број грађана Ниша. Гости хора Бранко на јубиларном концерту били су Дечји хор Бранко и солисти Снежана Савичић Секулић, сопран, примадона Београдске опере; ђакон Александар Секулић, тенор; Маријана Радосављевић, сопран; и Даница Гостовић Ћирић, алт. Извор: Епархија нишка View full Странице
  23. Верујући народ овог места у великом броју, са представницима државних институција: г. Гаврилом Грбаном - представником Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Митром Вучуровићем - председником Општине Житиште, дочекао је свог духовног пастира, Епископа банатског г. Никанора срдачно и са пуно љубави. При чину освећења храма, као и евхаристијским собрањем Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо - професор Богословског факултета Универзитета у Београду, протојереј-стварофор Радомир Сандо - парох у Старом Сланкамену, протојереј-ставрофор Драган Видаковић - парох у Буковцу, протонамесник Слађан Ристић - архијерејски намесник зрењанински, протонамесник Саво Мајсторовић - парох српскоитебејски, јереј Бранко Марковић - архијерејски намесник житиштански, протођакони Зоран Милaнковић и Игор Станковић и ђакон Предраг Ненин, уз појање Црквеног хора Свети Серфим Саровски из Зрењанина. На малом входу, Епископ је протонамесника Саву Мајсторовића рукопроизвео у чин протојереја, наградивши га за његов труд и залагање у обнови светог храма. Пригодну беседу о човековом односу према Богу и ближњима изговорио је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Литургијску свечаност епископ Никанор је крунисао доделом ордена Светог Теодора Вршачког г. Војиславу Мркшићу за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану несебичним давањем матријалне помоћи у обнови храма. Потом су додељене архијерејске грамате задужбинарима, великим добротворима и добротворима. Епископ је захвалио свим дародавцима и позвао верни народ да животом сведочи своју веру и да обнова храма значи и њихову духовну обнову и духовно узрастање. Извор: Епархија банатска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...