Претражи Живе Речи Утехе

Молебном пред моштима Светог патријарха Тихона које су из Донског манастира пренете у Храм Христа Спаса, започео је у Москви ванредни Освештани Архијерејски Сабор Руске православне цркве. Дневни ред Архијерејског Сабора има 14. тачака: 1. Реферат Његове Светости патријарха о унутрашњем животу и спољној делатности РПЦ 2. Реферат Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија о животу Украјинске ПЦ 3.Реферат митрополита крутицког и коломенског г. Јувеналија о обележавању 100. годишњице почетка гоњења РПЦ 4. Реферат митрополита волокаломског Илориона о закљуцима Синодалне библијско-богословске комисије о документима Критског Сабора 5. Реферат епископа јегорјевског Тихона о досадашњем раду на идентификацији "јекатеринсбуршких остатака" 6. Разматрање документа " О манастирима и монасима РПЦ" 7. Разматрање документа "О канонским аспектима црквеног брака" 8. Разматрање допуне Правила о наградама РПЦ 9. Разматрање допуна и исправки Устава РПЦ 10. Разматрање предлога о општецрквеном прослављању до сада локално слављених светих 11. Избор нових чланова Општецрквеног суда 12. Утврђивање Акта Архијерејског Сабора о унутрашњој и спољној делатности РПЦ 13. Утврђивање Саборске посланице верним чедима РПЦ 14. Торжествено заседање Архијерејског Сабора у поводу 100. годишњице обнове патријаршијства у Русији у присуству поглавара и делегација Помесних цркава. Сабору су поздраве и жеље за успешан рад упутили председници Русије, Белорусије, Молдавије и Казахстана. На почетку рада Сабора мандатна комисија је утврдила да му присуствује 347 архијереја РПЦ. На почетку заседања пропојана је Бјечнаја памјат осморици архијереја упокојених у међусаборском периоду. У свом реферату патријарх Кирил изнео је статистичке податке о РПЦркви. Она сада има 303 епархије, односно 144 епархија више него 2009. године. То је у склопу настојања да се архијереји приближе народу и управљању пастирског и социјалног служења свештенства. Тако је у том периоду установљено и 60 митрополија. У РПЦ делује 34 774 активних свештеника и 4640 ђакона. Број богослужбених места приближива се цифри од 40 000. У "даљем зарубежју" делује 900 парохија (укључујући и парохије Руске Заграничне Цркве). У досадашњем току обраћања Архијерејском Сабору, патријарх Кирил је ставио следеће нагласке: - Главно наслеђе које смо примили од новомученика и исповедника руских јесте њихова љубав према Христу и ближњима за које су положили животе своје. Примером те љубави и ми да се руководимо. - Ми смо наследници управо "Тихоновске цркве" зачете на Помесном сабору 1917-18, и издржале проверу времена, па ни сада, поштујући академске слободе и приступе богословљу, не треба да се делимо, него сабирамо. Пример тога је десетогодишњицица канонског јединства са Руском заграничном црквом. - Али то јесте и главна одлика епископског служења у Цркви, односно саборности (католичности), савремени епископ не сме да изгубу ту примарну основу свог деловања. - Они (епископи) никако не смеју да се претворе у пуке администраторе или медијске манипулаторе, да се прилагођавају духу овог времена световности, већ да се посвете вечној мисији Цркве. - Патријарх је још нагласио улогу доброчинства и социјалног служења као општецрквеног дела од највећег значаја, омладинске мисије у којој је битно држати се начелима да се младима Христос примером покаже као Слобода, а не као забрана. Он се позабавио и питањем развоја богословља не само у предавачком већ и у научном смислу, које има велику и трбало би да има све већу улогу у мисији Цркве. View full Странице

Поводом почетка Божићњог поста, 27. новембра, нашу Богословију посетио је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј. Патријарх је благословио ученике и поучио о значају поста и смислу школе коју они уче. Поред његове Светости, школу и ученике Богословије посетио је Његово Преосвештенство, епископ моравички, Господин Антоније. Осим Његове Светости, ученицима се обратиио и Ректор Богословије протојереј-ставрофор Др Драган Протић, који се захвалио Патријарху и Епископу моравичком Антонију на доласку у школу и њиховој непрестаној бризи о школи. Покладној вечери су присуствовали ученици и професори Богословије и благодарно се помолили Богу да их припреми за предстојећи пост. Извор: Богословија Светог Саве Фото: Из архиве View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 27. новембра 2017. године храм Светог Саве на Врачару у пратњи чланова Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија и Епископа жичког г. Јустина, зворничко-тузланског г. Фотија и ваљевског г. Милутина. У пратњи Патријарха и чланова Синода били су Епископ шумадијски г. Јован и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић. Архијереје је дочекао настојатељ храма Светог Саве архимандрит Стефан (Шарић); директор Бироа за изградњу храма Светог Саве дипл. инжењер архитектуре Златомир Ивановић и чланови Одбора за изградњу храма Светог Саве. Повод за обилазак храма биле су консултације око постављања иконостаса. На бело платно које је постављено на конструкцију која је представљала иконостас, чланови Бироа су преко пројектора показали Његовој Светости и члановима Синода неколико предлога о будућем изгледу иконостаса. На овај начин добила се реална позиција постављања будућег иконостаса (висина, ширина, место поставке у односу на олтарску апсиду) о којој ће Комисија расправљати и донети коначно решење. Извор: Храм Светог Саве View full Странице

Делегација ФК Црвена звезда имала је 25. новембра 2017. године посебну част да посети храм Светог Саве на Врачару и искористи јединствену прилику да се специјалним лифтом попне до саме куполе на висину од 65 метара. Делегацију ФК Црвена звезда чинили су Светозар Мијаиловић, председник клуба; Драган Џајић, почасни председник; Владан Милојевић, тренер; Владимир Јанковић, помоћни тренер; Митар Мркела, спортски директор; и чланови Управног одбора Миљко Ристић, Слободан Бабић, и председник Надзорног одбора Драган Милошевић. Опширније на интернет презентацији храма Светог Саве на Врачару. View full Странице

Оптужбе против Златоустог на сабору ,,код храста,, (фотије, библиотека, кодекс 59) Би прочитан протокол сабора незаконо сабраног против, међу светима, Јована Златоустог, који (сабор) предводећи га отворише: Теофил Александријски, Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски, Северијан Гавалски и Кирин Халкидонски, који су се (сви) понајвише непријатељски држали према томе мужу и који истовремено беху и судије, и тужиоци и сведоци. А у актима је обрађено ових тринаест (тачака), но дванаест беху против светога, а тринаеста обухвата оптужницу против Ираклида, којега је он рукоположио у Ефесу, а којега им обарање није успело, пошто су их неке друге (околности или људи?) спречиле. Тужилац против овога Ираклида Магнезијскога беше епископ по имену Макарије. Отворени, пак, непријатељ блаженога Јована и први тужилац (против њега) беше његов ђакон Јован [1]. Он оптужи Златоуста да му је: Нанео неправду, одлучивши га зато што је ударио слугу својега Евлавија; Друго, што неки монах (по имену) Јован, по овлашћењу Златоустога, би ишибан и ,као што каже, одведен и окован заједно са демонизованима; Треће, што је продао много мноштво драгоцености; (црквено власништво) Четврто, што је мермерне (плоче за цркву) Свете Анастасије, које је Нектарије одложио (по страни) за облагање мермером цркве, овај продао; Пето, што вређа клирике (називајући их) нечасним, поквареним, готованима и ветропирима; Шесто, што је светога Епифанија ( Кипарског) називао брбљивцем и човеком демонским; Седмо, што је против Северијана спремио интригу, покренувши против њега декане;[2] Осмо, што је против клира приредио клеветничку књигу; Девето, што је када је сазвао сабор свега свештенства подигао три ђакона: Акакија, Едафија и Јована, оптуживши их да су украли омофор његов, говорећи да су га узели (употребили) за нешто друго; Десето, што је рукоположио за епископа Антонија, ;овека обличенога пљачкаша гробова; Једанаесто, што је сам пријавио Јована,грофа, у побуни војника;[3] Дванаесто, што се не би помолио ни улазећи, ни излазећи из цркве; Тринаесто, што је рукоположења ђакона и презвитера чинио без жртвеника; Четрнаесто, што је на једноме рукоположењу четворицу учинио епископима; Петнаесто, што је примао жене насамо, пошто би (претходно) све избацио напоље; Шеснаесто, што је наследство које је остало од Текле продао преко Теодула; Седамнаесто, што нико није знао на шта су отишли црквени приходи; Осамнаесто, што је рукоположио Серапиона, који је био под оптужбом; Деветнаесто, што се није обазирао на оне заједничаре икумене (лаике) који су по његовој вољи затворени и скончали у тамници, нити се удостојио испратити тела њихова;[4] Двадесето, што је увредио најсветијега Акакија( Веријског) и није му ни речи рекао; Двадесет прво, што је Порфирија презвитера предао Евтропију да га прогна;[5] Двадесет друго, што је и Венерија презвитера предао са увредом многом; Двадесет треће, што се њему једноме купатило подгрева, и да после купања његовог Серапион затвара улаз, тако да нико други не ужива ( у купању). Двадесет четврто, да је многе рукоположио без сведока; Двадест пето, да је јео сам, живећи погубно живот киклопа; Двадесет шесто, да сам тужи, сам сведочи, сам доноси пресуду- а кажу да је то очито по догађајима са протођаконом Мартиријем, и по оним са Проересијем, епископом Ликијским;[6] Двадесет седмо, да је Мемнону ударио ћушку у (Цркви Светих) Апостола, и кад је потекла крв из уста његових, принео му је тајне;[7] Двадесет осмо, да се на Трону разодева и одева, и да једе пастилу;[8] Двадесет девето, да даје паре епископима које је рукоположио, како би преко њих притискао клир. То су дакле главне тачке (оптужнице) против светога, а он ни четврти пут позван није (тамо) дошао, ставивши до знања онима који су га позвали следеће: ,, Ако уклоните отворене непријатеље моје из реда судија, спреман сам и доћи и бранити се, ако ме неко за нешто тужи, а ако не желите то учинити, колико год пута да шаљете (по мене), ништа више нећете успети,,. Испитали су, како су сматрали, од тих главних тачака прву и другу, а затим су почели испитивати о епископима Ираклиду и Паладију Еленопољском;[9] монах Јован, којега је ђакон Јован поменуо у оптужбама против Златоустога, опет придодаде лажну оптужницу, која Ираклида осуђује да је оригениста, и да је ухваћен као лопов у Кесарији Палестинској, како краде хаљине ђакона Акилина, а да га је, веле, Епископ Јован, иако је такав, рукоположио у Ефесу. Кривио је Златоустога како је он ( монах Јован ) многа зла претрпео оригениста ради, и преко Серапиона , и мимо њега од онога ( од Златоустога). А затим, када су те оптужбе биле претресене, би опет испитана девета тачка оптужби, а онда двадесет седма. Затим је Исакије епископ опет оптужио Ираклида као оригенисту, и да свјатејшему Епифанију није прихватљив ни на молитви, ни за заједничком трпезом. А придодао је исти тај Исакије и клевету против Златоустога која обухвата ове оптужбе: најпре ону о више пута поменутом Јовану монаху: Да је изударан због оригениста и стављен у окове; ( због дуге браће) Друго, да блажени Епифаније није хтео имати заједницу ( са њим) због оригениста: Амонија, Ефтимија, Евсевија, Ираклида, Паладија; Треће, да укида гостољубље, настојећи на обедовању насамо; Четврто, да говори како је у цркви трпеза напуњена Еринијама;[10] Пето, да се хвали говорећи у Цркви: ,,жудим,, ,, лудујем,, , и да је дужан протумачити које су то Ериније, и шта значи то: ,, жудим,, ,, лудујем,,. Црква, наиме, не зна за такве ствари; Шесто, што грешницима нуди сигурност поучавајући: ,, ако опет сагрешиш, опет се покај, и колико пута да сагрешиш, дођи к мени и ја ћу те излечити,,. Седмо, што хули на Цркву говорећи да Христос није био услишен када се помолио, пошто се није помолио како треба; Осмо, што лаике подговара да се буне против синода; Девето, што је прихватио Јелине који су многа зла хришћанима приредили, те их држи у цркви и штити; Десето, да прелази у туђе епархије и рукополаже епископе;[11] Једанаесто, да вређа епископе и екпингантима[12] заповеда да буду избачени из дома његовог; Дванаесто, да клирике вређа чудним увредама; Тринаесто, да је силом отео туђе залоге; Четрнаесто, да без синода и мимо воље клира чини рукоположења; Петнаесто, да је оригенисте прихватио, а да је заједничаре Цркве који су дошли са састављеним писмима, ни у тамницу бачеnе, није (отуда) избавио, него кад су умрли у њој уопште се није на њих осврнуо; Шеснаесто, да је иностране робове, који још нису били ослобођени, него били под оптужбом, рукоположио за епископе; Седамнаесто, да се десило да сам тај Исакије много пострада од њега. Од тих ,дакле, оптужби прва,кад би унапред претресена, како су сматрали, више не би испитана, а друга и седма би испитана. А затим наново испитана трећа оптужба, од оних које је поднео ђакон Јован. А у тој главној тачки и Арсакије[13] протопрезвитер, који је наследио самога Златоустога, и Атик презвитер, не знам како, иступише као сведоци те посведочише против Светога, и Елпидије презвитер. Сами посведочише, а са њима и презвитер Акакије и код четврте тачке. Када су, дакле, (те тачке) биле испитане, сами претходно наречени презвитери и још Евдемон и Онисим, тражили су да се убрза са пресудом, те Павле Ираклијски први затражи од сабора да се сви изјасне. И изјаснише се сви за свргавање, како су очекивали, Светога, почињући од Гимнасија епископа, а завршивши са Теофилом Александријским, на броју четрдесет петорица њих. Затим би написана посланица клиру константинопољском да сабор тражи свргавање Светога, а би јављено и царевима. Придодаше још и три клевете, од Геронтија, од Фаустина и од Евгомонија, који су говорили да су неправедно од Јована свргнути ( са епископског трона). Би написан и царски указ сабору. У којима и дванаести чин (тј. заседање). А тринаести, као што је речено, садржи оптужнице у вези Ираклида, епископа Ефеског. [1] Био је то један од двојице ђакона које је Златоусти сменио одмах по доласку у Консантинопољ. Једнога под оптужбом за убиство а другога за прељубу. [2] Декани су били нека врста монашких ,, десетара,, или пак градских службеника који су сахрањивали сиромашне о државном трошку, значење је нејасно. [3] Ради се о такозваној ,,талачкој кризи,,. Поменути Јован био је ћовек веома близак царскоме пару. [4] Неки мисле да се ради о ,,агентима,, које је Теофил послао у Константинопољ да клевећу тзв. ,,дугу браћу,,. [5] О овој и следећој осуди се не зна ништа. [6] Ни о овима се ништа не зна. [7] Понудио му прићешће. [8] О овој Златоустовој навици види код Паладија, Дијалог 8 [9] Писац Дијалога [10] Нема сачувано ништа о овоме. [11] Односи се на његово путовање у Малу Азију да среди црквено стање, и том приликом је сменио епископе за које је сматрао да су рукоположени за новац. [12] Нејасно је да ли вређа и једне и друге или другима заповеда да избаце епископе из дома [13] Млађи брат епископа Нектарија кога је Златоусти наследио на Константинопољској катедри.

Храм Светог краља Стефана Дечанског у Железнику прославио је 24. новембра 2017. године, на празник свог небеског покровитеља, 112 година постојања светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пре почетка свете Литургије, Његова Светост Патријарх је освештао нови живопис у храму. Саслуживали су архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Мирослав Стикић, јереји Никола Гаврић, Емил Миловановић и Александар Грујић, протођакони Мирослав Перчевић и Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. Светој тајни причешћа приступили су ученици Основне школе Стефан Дечански из Железника. Малишани из Сремчице и Железника сабрани на светој Литургији са вероучитељима и богољубивим народом певали су песме хвале и славе Господу уз хор Света Јелена Дечанска који води Тијана Николић. Славски колач преломио је Патријарх српски г. Иринеј са кумом храмовне славе г. Душаном Ђоковићем и члановима њеогве породице. Кум славе следеће године биће г. Зоран Златановић. После славског обреда, патријарх Иринеј је надахнуто говорио о чудесном и мученичком животу Светог краља Стефана подсетивши да се његово чудотворно и нетљено тело налази у његовој задужбини у манастиру Високи Дечани у Метохији, који је понос наше културе и историје - прилог Радија Слово љубве. Данашња црква Светог краља Стефана Дечанског саграђена је 1905. године на месту старог сеоског гробља, преко пута школе, вероватно на темељима старије богомоље, а надгробни споменици су били искоришћени за зидање темеља цркве. Подигнута је захваљујући великој донацији ктиторке Катарине Јовановић из Београда, која је то учинила за покој душе својих предака пореклом из Железника (од фамилије Урошевић). У крипти храма налази се њена породична гробница. Храм је посветила Светом Стефану Дечанском, Краљу српском, својој крсној слави, а поред новчаног прилога (хиљаду дуката или 12 хиљада динара) и старања о набавци материјала за изградњу, ктиторка је уложила велики труд на издвајању цркве из остружничке и формирању железничке парохије, који је крунисан 7. октобра 1909. године, по одлуци Светог Архијерејског Сабора. Поред прилога ктиторке удео у изградњи цркве имала је и Општина Железник, а посебно признање се одаје Радовану Радојевићу, тежаку из Железника, који је био на челу сељана који су својим трудом и самоодрицањем несебично помогли да се црква подигне и освешта. Радови на изградњи су текли убрзаним темпом, тако да је, од освећења темеља (1905. године) до завршетка радова и опремања храма, прошло свега годину дана. У присуству краља Петара II Карађорђевића и државних представника освећење храма је 16. априла 1906. године извршио Архиепископ београдски и Митрополит српски Димитрије. Цркву је пројектовао архитекта Драгомир Тадић, професор Београдског универзитета. То је једнобродна грађевина без кубета, са полукружном (споља петостраном) апсидом на источној и малом припратом на западној страни. Поред улаза у храм, са западне стране, нешто касније 1961. године, подигнут је мањи вестибал са звоником који је зидан тако да опонаша српско-византијску градитељску школу са карактеристичном полихронијом зидних површина. На западном зиду, у наосу цркве се налази мермерна плоча са ктиторкиним натписом: Задужбина Катрине удова Мих. Јовановића, трговца из Београда, посвећена 11. новембра 1605. године Светом краљу Стефану Дечанском. На иконостасу ширине 4,35м налазе се мањи дуборезачки украси. На цркви се налази још једна плоча сличне садржине. Икона Светог Стефана Дечанског изнад улазних врата рад је академског сликара Живка Стојисављевић из Београда. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Изашао је из штампе нови број часописа београдске богословије Светог Саве "Растко". Часопис можете наручити путем е-адресе: casopisrastko@gmail.comили путем телефона 066 80 00 850. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Свечано је прослављен празник великог Божјег угодника и чудотворца, Светог Нектарија Егинског, у крипти храма Светог Саве на Врачару. У среду, 22. новембра 2017. године, прослава је започета светом Литургијом у цркви Светог Саве, коју је служило братство храма и изношењем и целивањем честице моштију Светог Нектарија, а настављена у поподневним часовима светом тајном јелеосвећења у крипти храма Светог Саве на којој се сабрало више од хиљаду верника. Светом тајном началствовао је настојатељ храма архимандрит Стефан, а саслуживало је братство храма. Народ је у миру и побожности целивао икону и делић светих моштију угодника Божјег Нектарија, док су свештеници помазивали светим уљем и у наставку прочитали акатист Светом чудотворцу са Егине. Извор: Храм Светог Саве View full Странице

Да поуке Светог Нектарија у нама трајно остану! Дана који је у календару наше Свете Цркве посвећен Светом Нектарију Егинском, 22/9. новембра 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством и монаштвом служио је Свету Архијерејску Литургију у новоподигнутом храму на ушћу Градца у Колубару, који носи име славног чудотворца из братског нам грчког народа. У току богослужења, бројни верници помазивани су светим уљем и кропљени светом водом, које је из егинске светиње донела велика добротворка Наталија Ковачевић, духовна кћи архимандрита Нектарија Виталиса из Камаризе. По Светој Литургији, читана је молитва за здравље Светом Нектарију и одслужено јелеосвећење. У навечерје празника служено је вечерње, а на сам дан Епископ Милутин обнародовао је установљен распоред богослужења у Храму Светог Нектарија, који је подељен свим учесницима сабрања. За новембар ретко сунчан и топао дан, какав је Господ подарио молитвама Светог Нектарија, довео је мноштво богочежњивих душа у први храм на територији Српске Православне Цркве подигнут у част овом великом Божјем угоднику. Крај кивота Светог Нектарија у манастиру на живописном острву Егина бројна су чудесна исцељења забележена. Опхрвани најтежим телесним и духовним болестима, ходили су му вапијући са свих страна света и, након поклоњења, домовима се исцељени враћали. Јер, Свети Нектарије се моли, а Господ здравље дарује онима који са вером у срцу прилазе. Важно је да имамо правилан однос према здрављу, да поштујемо лекаре и оне који праве лекове јер Господ им је дао знања да лече људске болести. О томе нас уче старозаветни пророци и свети оци, чије је поуке Свети Нектарије као врстан богослов и проповедник настојао да приближи у својим књигама, рекао је Епископ Милутин у празничној проповеди утемељеној управо на одломку једне од књига Светог Нектарија. У болести човек никако не сме да очајава, већ да се моли Господу и Он ће га исцелити. Да напусти греховни живот, од сваког греха очисти душу и срце, дође лекару са вером у Христа Господа и оздравиће. „Како је лепа слика верујућег човека… Она је очаравајућа јер одаје утисак поверења човека у Бога“, записао је Свети Нектарије, који је својим личним примером показао какав хришћанин треба да буде и у чијем је срцу Господ тајанствено говорио. Светог Нектарија данас зову са свих страна света. Иако је у Царству небеском, он данас обилази целу земљу. Да ободри и оздрави молитвама, а у писанијима његовим у маниру ранохришћанских отаца можемо наћи сјајна пастирска упутства како да земаљски живот испунимо. У срцу верујућег буде се нова осећања. Цела творевина у његовој души проговара тајанственим језиком по премудрости, доброти и благости божанског Творца. Све што је лепо, божански је лепо човеку који је себе потпуно дао Богу и диви се Ономе ко је то саздао… Живот верујућег човека је поезија, а живљење хармонија. Господе, дај нам то! То нам недостаје. Не само нама, већ целом свету. Све је данас у свету напето и узаврело. Свети Нектарије каже да прави хришћанин живи хитајући ка предодређеном свршетку своме због којег је саздан, живи на земљи, али његова је отаџбина на небу. Знамо да ћемо умрети, али не признајемо смрт као победника јер ћемо ући у живот вечни. Таква вера је била основ богословских студија Светог Нектарија Егинског и његове књиге садрже виђење небеса – казивање је Владике Милутина, које је представило делић прегалаштва Светог Нектарија на пољу теолошких наука, о ком се у овдашњем верном народу нешто мање за сада зна, будући да је мали број његових књига преведен. На томе ће се у догледно време радити, најавио је Владика Милутин. Оно што засигурно Ваљевце, а и све који у овај крај долазе ради поклоњења светињама, највише радује јесте установљење распореда богослужења у Храму Светог Нектарија. Тако, сваке суботе са почетком у 8 часова служиће се Света Литургија; сваког уторка зими у 16, а лети у 18 сати читаће се молитве за здравље; четвртком у зимском периоду у 16, а летњем у 18 сати служиће се акатист, док ће се Света тајна јелеосвећења вршити сваког 1. и 15. у месецу. Распоред богослужења доступан је на веб сајту Епархије ваљевске, док је у форми летка током свечаности подељен верницима. Архимандрит Нектарије Виталис, велики духовник из Камаризе, увек радо прима поклонике из Ваљева, молитвено их помиње са надом да ће га здравље послужити да дође на освећење храма посвећеног његовом небеском покровитељу. Епископа Милутина и Ваљевску епархију старац Нектарије посебно воли, рекла је његова духовна кћи и велика добротворка храма Наталија Ковачевић. Старац Нектарије је у дубокој старости, здравље га не служи и замолио је овдашње вернике да уз своје ближње и њега молитвено помињу. Као драгоцено сведочанство љубави према Ваљевцима, старац Нектарије Виталис овога пута даривао је епитрахиљ са Егине који је наквашен сузама болесника који су оздравили молитвама славног чудотворца. Старац Нектарије је увек са нама, рекла је Наталија Ковачевић. Када оде Господу, у њему ћемо имати свог молитвеника. Свети Отац Јустин својевремено је говорио да ће ваљевски крај бити средиште духовног живота Србије. Заиста, радосно је ускликнуо Епископ Милутин, благословен је овај крај јер има такве светитеље као што су Свети Владика Николај и Ава Јустин, а однедавно и Свети Нектарије. То нас, закључује ваљевски архијереј, обавезује да будемо добри, да волимо све па и непријатеље своје. У целини, да јеванђељски живимо. Извор: Епархија ваљевска View full Странице

После смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики, за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину. View full Странице

Из књиге Исцелитељ свештеника Ненада В. Андрића из Ваљева - Деца рођена по молитвама Светом Нектарију Егинском. Повезано: Свети Нектарије Егински Чудотворац, Митрополит Пентапољски Богдан Писмо протојереју-ставрофору Ненаду Андрићу: -Бог вам помогао, оче Ненаде! Прошле 2014. године сам од вас наручила икону, уље и молитву Светог Нектарија. Доктори су мом супругу и мени рекли да не можемо да имамо децу. Уљем сам у знаку крста помазивала стомак и читала молитву за пород – и сада у рукама љуљам Богдана који има седам недеља. Крстићемо га на дан Светог Нектарија. У трудноћи сам имала велику цисту коју сам требала да оперишем али захваљујући молитви и уљу Светог Нектарија циста је нестала. Свако добро желим вама и вашој породици. Лана Радић из Лазаревца, породица Радић са малим Богданом Василије - Нектарије Помаже Бог, оче! Видела сам да сте објавили на друштвеној страници - фејсбук, видео запис како Старац Нектарије Виталис прима радосно икону, на којој су заједно осликани Свети Василије Острошки и Свети Нектарије Егински. Морала сам да вам се јавим, да поделим моју радост. Од Вас сам поручила икону Светог Нектарија 2013. године у ово доба. На Егину сам отишла јула 2014. године. Старац Нектарије Виталис ми је читао молитву и 15.05.2015. године на свет је дошао мој Василије, крштено Нектарије (крштен је на дан Св. Нектарија). Слава Богу. Кандило су кумови однели на Егину. И икону Св. Василија и Св. Нектарија на дар Старцу, као и слику мог дечака која је остала код старца. Слава Богу и свим светитељима на дару. Иначе, после 10 година брака и три неуспеле трудноће које су биле скоро изнесене. Још једном Слава Богу и милом моме Св. Нектатију којег волим свим својим срцем и душом. Опростите на сметњи. Свако добро од Господа вам желим, оче. Душица Миливојевић Симон Помаже Бог, о. Ненаде! Срећан вам рођендан и нека Вас и Вашу породицу Господ и Свети Нектарије чувају увек и свуда. Ево и новости код нас. После 10 месеци од одласка на Егину са Вама и поклоњења Светом Нектарију, ми смо постали родитељи. Добили смо сина Симона. Рођен је 4. августа ове године. Добио је име Симон због значења: Бог слуша. Услишио је Бог и наше молитве и после много година, уз помоћ молитви Пресветој Богородици и Светом Нектарију, ми смо измолили нашег сина! Хвала му и слава! Велики поздрав од наше мале породице! Весна и Давид Календа из Венеције (Италија) Лена Поштовање, оче Ненаде! Желим прво да Вам се захвалим за иконе Св. Нектарија и уље које сте ми слали. Желим да Вам кажем да је Св. Нектарије, захваљујући молитви, супруга и мене учинио срећнима – 25. маја 2016. године родила се наша мала принцеза, наша Лена. Током порођаја сам се молила да све прође у најбољем реду и да се беба роди жива и здрава. Тако је и било. Имала сам тих пар сати осећај да је Св. Нектарије био уз мене и нисам осећала никакав страх и бригу. Хвала и слава Св. Нектарију и хвала Вама. Гордана Томанић Милутиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У навечерје празника сабора Светог Архангела Михаила доносимо емисију Телевизије Храм "Тајна празника" у којој се можемо упознати са историјатом овог празника, химнографиом, али и значају прослављања Светих Архангела и Ангела у животу наше Свете Цркве. View full Странице

Благодарећи Телевизији Храм доносимо емисију Хришћански траг, аутора ђакона Радомира Врућинића, у чијем новом издању можете погледати и чути нешто више о знаменитој личности београдске богословије Светог Саве протопрезвитеру Стевану Димитријевићу, о чијој личности говори др Владислав Пузовић. Прота Стеван Димитријевић био је један од најзначајнијих историчара и веома учен човек двадесетог века. Овај делатник на пољу хришћанске историје свој особити траг оставио је и као ректор богословије у Призрену, али и као професор Православног богословског факултета. View full Странице