Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 732 results

  1. У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  2. У августу смо јавили да је у ђаконски чин у кувуклији при Христовом гробу рукоположен Кадер Барамки, родом из Свете Земље, а дипломирани теолог на Богословској академији Светог Тихона у Пенсилванији. У међувремену је Јерусалимска Патријаршија добила новог дипломца, па је ипођакон Сава Макули рукоположен за ђакона у ноћи на 25. октобар у самој кувуклији, у цркви Христовог Гроба у Јерусалиму. Чин рукоположена је обавио архиепископ Аристарх. Ђакон Сава биће рукоположен у свештенички чин и делаће у арапској парохији у северном Израелу. Завршио је Академију Св. Тихона 2012. а према речима арх. Аристарха. бавио се педагошким студијама у Украјини. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве, служио је 28. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у малој цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; јеромонах Доситеј (Радивојевић), сабрат Световаведењске обитељи царске лавре манастира Хиландара и настојатељ келије Патерице у Кареји на Светој Гори; пароси при храму Светог Саве Предраг Продић и Драган Шовљански; као и ђакони мр Михајло Лазаревић из которске Светониколајевске цркве и диригент хора Јединство, Синиша Дувњак, професор Богословије Свети Сава у Београду Радомир Врућинић и ђакон Ђорђе Филиповић из Саборног храма у Нишу и секретар Епископа нишког. Беседом на тему васпитања деце у вери православној благочестивом народу се обратио протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Благољепију богослужења допринели су теолози, појци и Светосавски хор Мокрањац под диригентском палицом др Катарине Станковић. Извор: Храм Светог Саве
  4. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве, служио је 28. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у малој цркви Светог Саве на Врачару. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; јеромонах Доситеј (Радивојевић), сабрат Световаведењске обитељи царске лавре манастира Хиландара и настојатељ келије Патерице у Кареји на Светој Гори; пароси при храму Светог Саве Предраг Продић и Драган Шовљански; као и ђакони мр Михајло Лазаревић из которске Светониколајевске цркве и диригент хора Јединство, Синиша Дувњак, професор Богословије Свети Сава у Београду Радомир Врућинић и ђакон Ђорђе Филиповић из Саборног храма у Нишу и секретар Епископа нишког. Беседом на тему васпитања деце у вери православној благочестивом народу се обратио протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Благољепију богослужења допринели су теолози, појци и Светосавски хор Мокрањац под диригентском палицом др Катарине Станковић. Извор: Храм Светог Саве View full Странице
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне мати Параскеве - Свете Петке, нови храм посвећен првом Архиепископу српском Светом Сави у Габорону, главном граду афричке државе Боцване. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На првој светој Литургији у новоосвећеном храму Његовој Светости салуживали су Високопреосвећени Митрополит Габорона и Боцване г. Генадије из Александријске Патријаршије и чланови посланства Српске Православне Цркве: Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи, у присуству амбасадора Србије у Јужноафричкој Републици г. Божина Николића и амбасадора Руске Федерације у Боцвани г. Виктора Сибилова, конзула Амбасаде Србије у Преторији г. Саше Марта и великог броја Срба који живе и раде у том делу Африке. Ктитори цркве Светог Саве у Габорону су г. Миливоје Николић и његова супруга Линет, који су и поклонили земљиште за изградњу цркве. О српској заједници у Боцвани и градњи цркве Боцвана је континентална држава на југу Африке која се налази између Намибије на западу, Jужне Aфрике на југу, Зимбабвеа на северо-истоку и Замбије на северу. Овај некадашњи британски протекторат, познат као Бечуана, садашње име носи од 30. септембра 1966. године када је стекао независност. То је 45. по величини земља света, приближно величини Украјине или Француске, а доминира равничарски рељеф и некада је била позната по сточарству, а сада по производњи дијаманата. Четири петине од укупно 2 милиона становника чине Банту црнци. Међу њима је најбројније племе Тцвана, по коме је названа читава држава, а остале веће етничке групе су: Калагари, Нгватои, Гсовапонзи и Бирве. У Боцвани постоји већа група православних Грка и око 40 српских породица који већином живе у Габерону, главном граду Боцване, нешто Руса, Бугара, Румуна. Покушаји грчке заједнице у последњих 30 година да направе православну светињу нису уродили плодом. Срби у Боцвани су окупљени око Удружења Срба у Боцвани (Serbian Society in Botswana ) основаног 2009. године, а свој полет добило након акције коју су имали у прикупљању помоћи поплављеним подручјима 2014. године, коју је ова мала група Срба извела веома успешно. Сакупљено је око 25 хиљада евра и послато у поплављена подручја. Тада је схваћено колико су значајне речи "Само слога Србина спасава". Удружење је отворено и окупља све људе са наших простора. Основана је и српска школа - друга на афричком континенту. Организују се прославе Божића, Васкрса, Светог Саве, Видовдана и националних празника. Посетом пароха јужноафричког оца Исајла Марковића после Васкрса 2015. године јавила се жеља за оснивањем српске богомоље. Донесен је крст освештан у Јерусалиму, дар Срба из Канаде, који су исти такав крст даривали и цркви Светог Томе у Јоханесбургу. Освештане су просторије Удружења, ослужена је прва света Литургија, причешћен народ, обављена су прва крштења, освештане прве куће. Током те прве посете оца Исајла - било их је четири у 2015. године - повео се веома озбиљан разговор међу члановима удружења око оснивања прве православне светиње у Боцвани. Осетила се жеља, снага и воља те мале групе Срба и њихових пријатеља, што је уродило плодом, тако да су председник Удружења Срба г. Миливоје Николић и његова супруга Линет поклонили део свог имања за подизање будуће светиње. Пободен је крст и приступило се добијању потребних благослова и дозвола за изградњу. Делегација Срба из Боцване је током августа 2015. године посетила Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и упознала га са планом изградње светиње. Поред благослова Патријарха српског стигао је благослов и из Александрије од Његове Светости Патријарха александријског г. Теодора Другог. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Јоханесбурга и Преторије г. Дамаскин посетио је Удружење Срба и упознао се са плановима. Изабран је Одбор за изградњу: председник - г. Радомир Кнежевић, грађевински инжењер, и чланови - г. Андор Гиндер - архитекта, и гђа Мирјана Томић - грађевински техничар. Добијена је потребна дозвола од државних и градских власти, мећутим локалне сеоске власти нису могле да разумеју да ће се на њиховом подручју саградити црква. После годину дана покушаја одустало се од првобитног плаца и у јулу 2016. године купљен је нови плац за потребе изградње цркве и просторија Удружења Срба у Пакаланама - најелитнијем делу Габерона. Опет је донатор био г. Николић са породицом. Дана 22. јула 2016. године обављене су прве молитве на терену, освећен и пободен крст на имању Срба и прочитане су прве молитве за градњу прве православне светиње у Боцвани. Заказано је постављање камена темељца за 15. октобар 2016. године. Задатак свих Срба који живе у Боцвани био је да донесу из свог родног краја камен, који ће се поставити у темеље прве православне светиње а друге српске на афричком континенту. Донесено је камење из Београда, Аранђеловца, Крушевца, манстира Острог, Мораче, Студенице, Жиче, из Колашина, Новог Сада... док је потпредседник Удружења Срба г. Владимир Прибил приликом посете Турској донео из Мире Ликијске (Дерма Кале) камен са гроба Светог Николаја. Извор: Српска Православна Црква
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне мати Параскеве - Свете Петке, нови храм посвећен првом Архиепископу српском Светом Сави у Габорону, главном граду афричке државе Боцване. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На првој светој Литургији у новоосвећеном храму Његовој Светости салуживали су Високопреосвећени Митрополит Габорона и Боцване г. Генадије из Александријске Патријаршије и чланови посланства Српске Православне Цркве: Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи, у присуству амбасадора Србије у Јужноафричкој Републици г. Божина Николића и амбасадора Руске Федерације у Боцвани г. Виктора Сибилова, конзула Амбасаде Србије у Преторији г. Саше Марта и великог броја Срба који живе и раде у том делу Африке. Ктитори цркве Светог Саве у Габорону су г. Миливоје Николић и његова супруга Линет, који су и поклонили земљиште за изградњу цркве. О српској заједници у Боцвани и градњи цркве Боцвана је континентална држава на југу Африке која се налази између Намибије на западу, Jужне Aфрике на југу, Зимбабвеа на северо-истоку и Замбије на северу. Овај некадашњи британски протекторат, познат као Бечуана, садашње име носи од 30. септембра 1966. године када је стекао независност. То је 45. по величини земља света, приближно величини Украјине или Француске, а доминира равничарски рељеф и некада је била позната по сточарству, а сада по производњи дијаманата. Четири петине од укупно 2 милиона становника чине Банту црнци. Међу њима је најбројније племе Тцвана, по коме је названа читава држава, а остале веће етничке групе су: Калагари, Нгватои, Гсовапонзи и Бирве. У Боцвани постоји већа група православних Грка и око 40 српских породица који већином живе у Габерону, главном граду Боцване, нешто Руса, Бугара, Румуна. Покушаји грчке заједнице у последњих 30 година да направе православну светињу нису уродили плодом. Срби у Боцвани су окупљени око Удружења Срба у Боцвани (Serbian Society in Botswana ) основаног 2009. године, а свој полет добило након акције коју су имали у прикупљању помоћи поплављеним подручјима 2014. године, коју је ова мала група Срба извела веома успешно. Сакупљено је око 25 хиљада евра и послато у поплављена подручја. Тада је схваћено колико су значајне речи "Само слога Србина спасава". Удружење је отворено и окупља све људе са наших простора. Основана је и српска школа - друга на афричком континенту. Организују се прославе Божића, Васкрса, Светог Саве, Видовдана и националних празника. Посетом пароха јужноафричког оца Исајла Марковића после Васкрса 2015. године јавила се жеља за оснивањем српске богомоље. Донесен је крст освештан у Јерусалиму, дар Срба из Канаде, који су исти такав крст даривали и цркви Светог Томе у Јоханесбургу. Освештане су просторије Удружења, ослужена је прва света Литургија, причешћен народ, обављена су прва крштења, освештане прве куће. Током те прве посете оца Исајла - било их је четири у 2015. године - повео се веома озбиљан разговор међу члановима удружења око оснивања прве православне светиње у Боцвани. Осетила се жеља, снага и воља те мале групе Срба и њихових пријатеља, што је уродило плодом, тако да су председник Удружења Срба г. Миливоје Николић и његова супруга Линет поклонили део свог имања за подизање будуће светиње. Пободен је крст и приступило се добијању потребних благослова и дозвола за изградњу. Делегација Срба из Боцване је током августа 2015. године посетила Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и упознала га са планом изградње светиње. Поред благослова Патријарха српског стигао је благослов и из Александрије од Његове Светости Патријарха александријског г. Теодора Другог. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Јоханесбурга и Преторије г. Дамаскин посетио је Удружење Срба и упознао се са плановима. Изабран је Одбор за изградњу: председник - г. Радомир Кнежевић, грађевински инжењер, и чланови - г. Андор Гиндер - архитекта, и гђа Мирјана Томић - грађевински техничар. Добијена је потребна дозвола од државних и градских власти, мећутим локалне сеоске власти нису могле да разумеју да ће се на њиховом подручју саградити црква. После годину дана покушаја одустало се од првобитног плаца и у јулу 2016. године купљен је нови плац за потребе изградње цркве и просторија Удружења Срба у Пакаланама - најелитнијем делу Габерона. Опет је донатор био г. Николић са породицом. Дана 22. јула 2016. године обављене су прве молитве на терену, освећен и пободен крст на имању Срба и прочитане су прве молитве за градњу прве православне светиње у Боцвани. Заказано је постављање камена темељца за 15. октобар 2016. године. Задатак свих Срба који живе у Боцвани био је да донесу из свог родног краја камен, који ће се поставити у темеље прве православне светиње а друге српске на афричком континенту. Донесено је камење из Београда, Аранђеловца, Крушевца, манстира Острог, Мораче, Студенице, Жиче, из Колашина, Новог Сада... док је потпредседник Удружења Срба г. Владимир Прибил приликом посете Турској донео из Мире Ликијске (Дерма Кале) камен са гроба Светог Николаја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је 21. октобра 2018. године осветити крстове у храму Светог великомученика Димитрија у Бајчетини. Чину освећења присуствовали су чланови ктиторске породице Николић којима је Преосвећени Владика г. Јован упутио топле речи благодарности и благослова. -За нас хришћане крст је знак препознавања. Позвани смо да носимо своје крстове како би и они носили нас, поручио је владика Јован који је, том приликом, у знак захвалности за несебичну љубав коју су делима потврдили одликовао архијерејским граматама г. Сретена Јоцића из Београда и г. Слободана Василијевића из Чачка. Трпезу љубави за све госте приредила је монахиња Ирина, настојатељица свете обитељи. Извор: Српска Православна Црква
  8. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је 21. октобра 2018. године осветити крстове у храму Светог великомученика Димитрија у Бајчетини. Чину освећења присуствовали су чланови ктиторске породице Николић којима је Преосвећени Владика г. Јован упутио топле речи благодарности и благослова. -За нас хришћане крст је знак препознавања. Позвани смо да носимо своје крстове како би и они носили нас, поручио је владика Јован који је, том приликом, у знак захвалности за несебичну љубав коју су делима потврдили одликовао архијерејским граматама г. Сретена Јоцића из Београда и г. Слободана Василијевића из Чачка. Трпезу љубави за све госте приредила је монахиња Ирина, настојатељица свете обитељи. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. ризница богословља

    Седми том Сабраних дела Светог Јована Златоустог

    У оквиру 63. Међународног сајма књига у Београду 26. октобра 2018. године представљен је овогодишњи издавачки подухват Епархијског управног одбора Епархије нишке - седми том Сабраних дела Светог Јована Златоустог, које је превео са старогрчког и приредио Дејан Лучић. О том капиталном седмом тому од планираних 24 томова, као и о лику и делу Светог Јована Златоустог, говорили су: Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, проф. др Андреј Јефтић, ђакон др Здравко Јовановић и преводилац Дејан Лучић. Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније за Радио Слово љубве говорио је о учешћу Епархије нишке на 63. Сајму књига. Прилог радија Слово љубве (1) Прилог радија Слово љубве (2) Извор: Српска Православна Црква
  10. У оквиру 63. Међународног сајма књига у Београду 26. октобра 2018. године представљен је овогодишњи издавачки подухват Епархијског управног одбора Епархије нишке - седми том Сабраних дела Светог Јована Златоустог, које је превео са старогрчког и приредио Дејан Лучић. О том капиталном седмом тому од планираних 24 томова, као и о лику и делу Светог Јована Златоустог, говорили су: Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, проф. др Андреј Јефтић, ђакон др Здравко Јовановић и преводилац Дејан Лучић. Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније за Радио Слово љубве говорио је о учешћу Епархије нишке на 63. Сајму књига. Прилог радија Слово љубве (1) Прилог радија Слово љубве (2) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије, ваљевски Милутин и зворничко-тузлански Фотије, са свештенством из Јадра, Рађевине, али и из Републике Српске и Црне Горе, освештали су нови храм на легендарном пољу Тичару крај Дрине, код Лознице, посвећен Светом Прокопију и српским јунацима из Првог српског устанка, који су, под вођством војводе Антонија Анте Богићевића, бранили Лозницу, Србију, Европу и хришћанство од надирујућих, са Дрине, Османлија. После чина освећења, архијереји су служили свету архијерејску Литургију пред око пет хиљада веника из Јадра и других крајева Србије, као и братске Републике Српске. Свечаности је присуствовао и велики пријатељ Црквве, градоначелник г. Видоје Петровић са сарадницима. Храм је завршен за мање од три године, у насељу где живи око 12 хиљада људи, са благословом Епископа шабачког Лаврентија и под вођством старешине лозничке цркве протојереја-ставрофора Милана Алексића, уз здушну подршку осталих свештеника, верујућег народа и добротвора. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. После чина освећења, архијереји су служили свету архијерејску Литургију пред око пет хиљада веника из Јадра и других крајева Србије, као и братске Републике Српске. Свечаности је присуствовао и велики пријатељ Црквве, градоначелник г. Видоје Петровић са сарадницима. Храм је завршен за мање од три године, у насељу где живи око 12 хиљада људи, са благословом Епископа шабачког Лаврентија и под вођством старешине лозничке цркве протојереја-ставрофора Милана Алексића, уз здушну подршку осталих свештеника, верујућег народа и добротвора. Извор: Српска Православна Црква
  13. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г, што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао поптуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. објављена су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз ( Elias Riggs) из Британског друштва. Нови Завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Сада је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена је прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога Завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као Цариградска Библија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница - Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето Писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоршко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  14. Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г, што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао поптуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. објављена су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз ( Elias Riggs) из Британског друштва. Нови Завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Сада је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена је прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога Завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као Цариградска Библија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница - Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето Писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоршко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Централном догађају ће претходити предавање у петак, 19. октобра у Академији знања у Будви на тему „Васпитна улога савремене жене – хришћански аспекти, које ће, са почетком у 19 часова одржати монахиоиња Теодора, и8гуманија манастира Рустово и протиница Оливера Балабан и у суботу, 20. октобра свечана литија са моштима Светог Стефана Штиљановића од цркве Светог апостола Томе у Бећићима до цркве Светог Стефана у Ђенашима, која ће кренути у 16 часова. Након литије биће служен молебан Светом Стефану Штиљановићу. У 19 часова, такође у суботу протојереју-ставрофор Гојко Перовић одржаће у згради школе вјеронауке Тудоровићима предавање о култу Светог Стефана Штиљановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У недјељу, 21. октобра Ђенашима код Светог Стефана биће освештана новообновљена црква Светог Стефана Штиљановића. Службу великог освећења и Свету архијерејску литургију служиће Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 9 часова, а у наставку ће бити приређен пригодан културно-умјетнички програм. Централном догађају ће претходити предавање у петак, 19. октобра у Академији знања у Будви на тему „Васпитна улога савремене жене – хришћански аспекти, које ће, са почетком у 19 часова одржати монахиоиња Теодора, и8гуманија манастира Рустово и протиница Оливера Балабан и у суботу, 20. октобра свечана литија са моштима Светог Стефана Штиљановића од цркве Светог апостола Томе у Бећићима до цркве Светог Стефана у Ђенашима, која ће кренути у 16 часова. Након литије биће служен молебан Светом Стефану Штиљановићу. У 19 часова, такође у суботу протојереју-ставрофор Гојко Перовић одржаће у згради школе вјеронауке Тудоровићима предавање о култу Светог Стефана Штиљановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59.
  18. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59. View full Странице
  19. Његовом Блаженству Патријархи антиохијском и свега Истока г. Јовану X уручено највише одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог Саве првог степена. Празник Покрова Пресвете Богородице у српској престоници торжествено је прослављен светом Литургијом у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару којом су началствовали предстојатељи Српске Православне Цркве и Антиохијске Патријаршије, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј и Блажењејши Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X. Салуживали су Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополити загребачко-љубљански г. Порфирије, Акре г. Василије, Њујорка и Северне Америке г. Јосиф и Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископȃ бачког Иринеја, врањског Пахомија, ваљевског Милутина, стобијског Давида, мохачког Исихија и ремезијанског Стефана, викара Патријарха српског и старешине храма Светог Саве. Саслуживали су и протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Ахијерејског Синода Српске Православне Цркве; проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски први; Петар Лукић, старешина Саборне цркве Светог архангела Михаила;, гости из Антиохије Патријаршије: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован; као и протођакони Радимир Перчевић и Стеван Рапајић. Литургију су појали Хор храма Светог Саве на Врачару, студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду и хор Мојсије Петровић. Богослужењу су, поред многобројног благочестивог народа, присуствовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Милета Радојевић, амбасадори Сирије г. Оусман Сааб, Либана гђа Нада Ал и Грчке г. Илија Елијадис, високи представници Римокатоличке Цркве, Исламске заједнице Србије, Српске академије наука и уметности, Универзитета у Београду и црквених просветних установа. На крају евхристијског сабрања предстојатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх г. Иринеј, поздравио је Блажењејшег Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X: -Ваше Блаженство, Патријарше Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Киликије, Палестине и свега Истока, господине Јоване, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, браћо и саслужитељи, часни оци, драга браћо и сестре, верна чеда наше Српске Православне Цркве, христољубиви народе српски, Благословио је Господ наш да на овај светли и радосни празник Цркве наше, празник Покрова Пресвете Богородице, поделимо духовну радост са нашим драгим гостима из сестринске Антиохијске Цркве и, првенствено, са њеним Предстојатељем, Његовим Блаженством патријархом Јованом. Смерно стојећи под њеним Покровом, благодарно појући архангелски поздрав Мајци Господа нашега и свих нас, помолимо се да она и нас, својим свемоћним молитвама, огради од свих зала и невоља, да, претрпевши сва искушења до краја, нађемо спас и покој Царства Небеског, у заједници са Њеним Сином и Богом нашим Исусом Христом, у Цркви Његовој. Без великога трепета и страха Божјега човек се не може осмелити да говори о повести најсветије Антиохијске Цркве. Разлог за то је следећи: човек мора да говори о делима Духа Светога, о неисцрпној благодати која као Врело живота истиче из неизрециве дубине љубави Свете Једноначалне Тројице и улива се у Цркву Христову, чинећи народе и људе удовима Тела Христовог. Међу њима, Ваше Блаженство, сестринска Антиохијска Црква, чији сте Ви Предстојатељ, заузима посебно место. Другачије не може ни бити када знамо да и пре него што су свети првоврховни апостоли Петар и Павле основали Антиохијску Цркву, Сâм Господ наш Исус Христос је ходао и проповедао у крајевима и градовима Либана и Сирије, како нас о томе и Свето Писмо извештава. Свети апостол Петар је развио богату апостолску и мисионарску делатност у Антиохији, а свети апостол Павлe, рођен у Тарсу, доживео је чудесно преобраћење и духовну метаморфозу на путу ка Дамаску, данас главном граду Сирије, и од гонитеља Цркве постао њен градитељ. Свето Писмо нас извештава да је и име хришћанин, како се сви ми данас називамо, настало у Антиохији. Не можемо без молитвенога трепета да се сетимо чињенице да је један од првих епископа града Антиохије био свети Игнатије, назван Богоносац, јер је Бога у срцу свом носио и Богом ношен био јер беше у Христовим рукама као оно дете које Богочовек показа апостолима када рече: "Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско". А житије његово, које Антиохијска Црква чува и са нама дели, још каже да је у поодмаклим годинама имао само једну бригу: како да његов живот у врлини и његова старост не буду разлози судијама да му поштеде живот, који је иначе одмалена и као пастир и као учитељ посветио Господу. Мученички венац који у Риму стекао као, пре њега, свети апостол Петар, био је тек прва страница мученичке и многострадалне историје вечно младе и Богом чуване Антиохијске Цркве. У исто време је пострадала и света и равноапостолна великомученица Текла, велика слава сестринске Антиохијске Цркве. За њено свето име, драга браћо и сестре, везан је и први сусрет наших двеју помесних Цркава. Свети Сава је, наиме, на повратку из Свете Земље, као велику драгоценост донео из Антиохије део њених часних моштију, њену десну руку. Заједно са нашим народом претрпела је и она сеобе и гоњења, да би је, средином 18. века, патријарх Арсеније Четврти поклонио Старој цркви у Сарајеву, где се и данас налази. Антиохијац је био и најречитији беседник Цркве, „пети јеванђелист”, свети Јован Златоуст. Он је захватао „воду живу” из непресушног студенца Премудрости Божје, из чије дубине, кроз смирење и покајање, треба и ми да црпемо живе, одуховљене речи божанствене Литургије, коју он састави на основу древне антиохијске литургијске праксе и у којој светим Причешћем постајемо синови и кћери Оца небескога по благодати. Видите, драга браћо и сестре, каква слава увенчава Антиохијску Цркву! У Златоустово време патријарх антиохијски је био свети Мелетије, велики пастир Цркве Христове, учитељ не само светоме Златоусту већ и Василију Великом и многим другим светим епископима. Ови свети архијереји нису били свети само по свом личном благочестивом животу и подвизима него и по својој непоколебивој борби за Православље, по борби са „злом, најгорим од свих зала“ (κακὸν δέ, καὶ κακῶν κάκιστον), са јересима и расколима, који су, страшније од макаквих дивљих звери, непрекидно нападали Цркву Христову. И следећи сусрет наших помесних Цркава десио се по Божјем Промислу и на чудесан начин. Свети Јован Дамаскин је добио име по граду у коме је рођен и у коме је, даровима које је имао, постао калифов саветник. Иконоборци га оклеветаше код калифа, те калиф нареди да се десна рука Јованова одсече и постави на тргу Дамаска. Исте вечери одсечену руку свети Јован прислони уз своје тело и ноћ проведе у молитви пред иконом Мајке Божје која беше његова породична икона. Рука зарасте, а од ране беше остала само црвена нит тамо где је рука била одсечена. И сâм калиф затражи опроштај за неправедну казну коју изрече. Јован пак, у знак благодарности, припоји руку направљену од сребра икони коју понесе са собом када се замонаши у манастиру Светог Саве Освећеног близу Јерусалима. Чудесне подвиге потом изврши, дубока, богословска дела и химне написа на корист, радост и спасење хришћана. Пет векова касније, још као монах, у тај манастир дође Свети Сава из Србије као поклоник, а то беше прорекао још оснивач манастира, свети Сава Освећени. Тако Бог преко светог Јована Дамаскина и Саве Освећеног прослави и нашег потоњег светитеља и првог српског архиепископа, Светог Саву. Ова света и чудотворна икона, коју тада прими на дар Свети Сава, названа Света Богородица Тројеручица, данас се чува у манастиру Хиландару. Драга браћо и сестре, постоји још једно место на којем се наше две сестринске Цркве сусрећу. И не само што се сусрећу него и остају сједињене заувек. То место јесте Голгота, и Часни Крст на њој. Наше Цркве вековима носе крст Христов као удови Тела Његовог, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Његове, која смерно испуњава Завет Његов: „Није слуга већи од господара свога. Ако су мене гонили, и вас ће гонити; ако су моју реч одржали, и вашу ће одржати” (Јов. 15, 20). Мислимо, наравно, на страдања и гоњења којима се ни број не зна, на мучеништво великог дела наших хришћанских народа. И код вас, у Сирији и на читавом Блиском Истоку, и код нас у Србији, и у многим другим земљама, људи су страдали само због тога што су били и остали верни својој Православној Цркви и завету Отаца својих. Захваљујући њиховим подвизима исповедништва и мучеништва, ми смело стајемо пред Господа и само крстом Његовим се хвалимо, као што је рекао апостол Павле (Гал. 6, 14). Ваша историја протиче у истом знаку крста, од времена мученичке смрти апостола Петра и светог Игнатија Богоносца, славе Антиохијске Цркве, до дана данашњега. И наша историја, од времена светог Јована Владимира, потом и Великомученика Лазара, и свих косовских мученика, па све до сада, протиче у истом знаку. Али Крст нас упућује на Васкрсење. Један је Завет који се у Цркви, у различитим историјским приликама и различитим народима, чудесно спојио и непрестано спаја са Новим и Вечним Заветом Господа нашег Исуса Христа. Речи које потврђују тај Завет, браћо и сестре, којима се заветујемо да смо хришћани, да у свему последујемо Господу нашем, које слободним избором, из дубине нашега срца, изговарамо, којима започиње сваки наш подухват и које сведоче о избору наше душе за непролазно Царство небеско, јесу оне речи којима почиње наша божанствена Литургија: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! Амин! И овај наш садашњи сусрет, Блажењејши брате, радошћу умивен због Вашег доласка међу нас, окићен је и украшен страдалничким и мученичким венцима Крста Господњег. Наш сусрет се дешава у време када Ваша Патријаршија, по Бог зна који пут, мученички страда и бива разапета, када Ваш народ бива протериван, расељаван и убијан. Наш верни српски народ са болом у срцу слуша вести и гледа потресне слике свега онога што се код Вас дешава. Колевка хришћанства скоро да остаје без хришћана! Страдају људи, свети храмови и градови. Страдају и људи других вера и њихове богомоље. Опште безумље које зле силе овога света са очигледном намером стварају довело је до рата и хаоса у којем сви страдају. Слепи фундаментализам и тероризам представљају претњу народима који живе на Блиском и Средњем Истоку, као и народима читавога света. На њима су само маске религиозности. Острашћеност, мржња и злочини не могу се оправдати религијским мотивима. Доказ за то јесте чињеница да су хришћани и муслимани вековима живели заједно. Израњаван, али Богу веран, српски народ посебно тугује због тога што се не види скори крај патњама народа Сирије, Ирака и целог Блиског Истока, народа који Ви, апостолски ревносно, пастирски предводите. Наш народ зна како је живети у условима када сваки дан доноси опасност – не потенцијалну и замишљену опасност већ реалну опасност по сâм живот, породицу и ближње. Остати, не напустити своје светиње и родну земљу, а пре свега сачувати своју веру, постаје тада подвиг раван исповедничком. Дао је Бог да дух исповедништва, вазда присутан у Цркви Христовој, буде пројављен у делима и речима Вашег Блаженства, као и међу архијерејима, свештенством, монаштвом и народом Ваше свете Антиохијске Цркве. То је оно што видимо и што нам даје наду. Наша је света дужност да молимо Бога, Мајку Божју и све свете да Вама и свима нама подаре још много снаге и вере. Вера је драгоценија од злата пропадљивог. Она се сада огњем и мачем искушава, у овим временима великих искушења, мука и невоља (ср. I Петр. 1, 6 и 7). Ваше Блаженство, слабе су и немуште наше речи да искажу радост што Вас овде видимо, а у Вама видимо и прослављамо свету повест славне Антиохијске Цркве. Али осећамо и жалост и тугу када покушавамо да сагледамо и схватимо њен положај у овом историјском тренутку. Зато понављамо речи апостола Павла: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (I Кор. 12, 26). То су речи које и ми изговарамо, сада и овде. Оне нису само знак солидарности и разумевања него, пре свега, исповедање нашега истинског јединства, нашега братства у Господу нашем Исусу Христу, у Једној и јединственој Цркви Његовој. Нека дâ Бог да се у јединству наше Цркве, у Духу Светом, Који на њој почива и у њој дела, супротставимо свим невољама и искушењима која нас сустижу. Свето Писмо нас, уосталом, опомиње да искушења морају доћи и да свако ко хоће да служи Господу мора да спреми срце своје и веру своју као мач духовни да тим искушењима одоли. После Крста долази Васкрсење. Тиме је све речено. Радујмо се данас, и у све дане живота нашега, што је Бог нама подарио Велику и Славну Заштитницу, Мајку Божју, Пресвету Богородицу! Бог Логос сместио се у утробу њену, а она, озарена Духом Светим, узвисила се као Невеста Неневестна, над целом творевином Божјом и бди и моли се за њу. И сада Покровом својим, као порфиром сјајнијом од сунца, закриљује цео људски род. Знајући слабости своје и неопходност помоћи Божје, смело, са покајањем, смирењем и љубављу, завапимо Царици небеској: Владичице наша, својим неисказаним човекољубљем погледај на нас и помози нам! Помози народима Сирије, Палестине, Ирака, помози свим хришћанима Истока, закрили их Покровом својим и сачувај их у земљи њиховој и међу светињама њиховим, на славу Сина Твог и Бога нашег Исуса Христа! Данас, на празник, када се анђели са архијерејима и народом радују, када се апостоли са пророцима радују, Теби и светом Покрову твом се обраћамо: буди Помоћница у све дане живота нашега! Велико је уздање наше у милосрђе твоје, да у теби нађемо благодат за благовремену помоћ (Јевр. 4, 16). Пресвета Богородице, Мати Господа нашега, Мајко наша, чувај нас под Покровом твојим! Амин, Боже дај! Затим је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је Блажењејшем Патријарху антиохијском и свега Истокa г. Јована највише одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог Саве првог реда. Под сводовима заветног храма српског народа проломио се усклик: Достојан! Такође, Његова Светост Патријарх г. Иринеј уручио је Блажењејшем Патријарху г. Јовану на молитвено сећање икону Светог Јована Крститеља и Претече Господњег. Затим се сабору верних обратио Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X: -Ваша Светости, браћо архијереји саслужитељи, христољубиви народе, Данас нас је, у овом светом храму, сабрала Господња евхаристијска трпеза са које смо, попут мирис тамјана, уздигли своје молитве Христу Богу, коме нека је слава у векове. Антиохијска и Српска Црква се данас коленопреклоно моле закланом Јагњету, које се увек једе и никада не нестаје, но освећује оне који се причешћују, за спасење света. Браћо, како је само велелепна и слаткоћом вечног живота испуњена Господња евхаристијска Чаша, која нас је са вама спојила! Ова Чаша је заиста величанствена и надвремена док пред њом промичу историјске и географске опсене овога света! Сјединимо се једним устима и једним срцем, ми православни хришћани, који живимо о насушном хлебу љубави нашег Спаситеља као плоду истинског Дрвета живота, и отпијмо из његове свете Чаше која је врело нашег спасења и лек бесмртности. Ваша Светости, драга браћо и сестре, Желео бих, пре свега, да своју реч започнем управо са небеским и непролазним Хлебом, као и са стиховима вечне поезије великога хришћанскога Слаткопојца, који је рекао: Ходите сви, народе Божји, исповедимо свецело веру нашу у Христа; са страхом Божјим примимо Хлеб тајинствени и Чашу спасења окусимо; са чистом савешћу приступимо и исповедимо живу веру, надајући се да ћемо се настанити у анђелским насељима; уистину је Свето Тело Христово, које је страдање и крст поднело, небески Хлеб нетрулежни! Ово су речи Романа Слаткопојца, чији спомен данас славимо према календару наше Цркве. Изузетно сам почаствован и неизмерно радостан да, чинећи спомен и произносећи речи овог антиохијског светитеља, рођеног у Хомсу који служаше Цркви Христовој у Бејруту и Константинопољу, созерцавам Тајну Господње евхаристијске трпезе која нас је данас сјединила са нашом браћом у Србији. Такође, ми данас вршимо спомен и светог апостола Ананије, који се помиње на данашњој светој Литургији заједно са Светим Романом, као што и наша недостојност заједнички дели са њим место пребивања у граду Дамаску, улици Правој, где је „у време оно“ крштен Свети апостол Павле. Отуда сам особито радостан и причињава ми нарочито задовољство да наведем речи апостола Ананије, упућене Павлу које гласе: „Послао ме је Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, да прогледаш и да се испуниш Духа Светога“ (Дап 9, 17). На самом почетку, неизмерно сам срећан што нашим ближњима у Србији могу да пренесем љубав њихове браће из Цркве Антиохије – тамо где су ученици Господњи били по први пут названи хришћанима Долазим Вам у миру из древне Антиохије која је крстила Павла руком Ананије, првог епископа града Дамаска, и из Антиохије Петра и Павла, Варнаве и Квартоса, Игњатија Антиохијског и Јосифа Дамаскина. Поврх свега, долазим из Антиохије еванђелиста Луке, Јована Дамаскина и Романа Слаткопојца, то јест оне Антиохије која је своју љубав према Христу посведочила најстаријим литургијским појањем, прелепом свештеном уметношћу у бојама, надахнутом црквеном химнографијом и узвишеним богословљем, и најсрдачније грлим Цркву мученика и праведника у Србији Господ Исус Христос је истински посредник нашег живота и непоколебиви ослонац нашег целокупног постојања. Можда су управо то речи које сажето изражавају искушења са којима су се суочавале и суочавају Антиохијска и Српска Црква. Протекло је већ више од две хиљаде година откако је хришћанство укорењено на Истоку и засађено на српској земљи коју су походили ученици апостола. А вера која је у нама и вама браћо, превазилази дела ума и изражава саму суштину и дубинуљудског постојања. Древна Црква Антиохије је током свога постојања пребродила све историјске изазове и сачувала Христа у свом срцу, попут надрагоценијег бисера у шкољци. Србија је исто тако прошла Голготу својих страдања да би изнова оживела у зори Христовог Васкрсења. Данас нас је, све заједно, сабрала на једном месту тајна Божанствене Евхаристије, а света Литургија је у својој суштини један вечнокрећући израз благодарности. Уистину, управо је јединство вере, још од праскозорја хришћанства, оно што нас је окупљало и што нас сабира све до данас. Ово јединство вере се и у данашњем свету, упркос свим владајућим изазовима, тумачи као истинска и опипљива реалност јединственог сведочења Господа Исуса Христа. Отуда, возљубљена браћо, неопходно је да искрено и свесрдно размењујемо искуства о свему што би могло да обједини сведочење Православља савременом свету. Саборност руковођена миром, која је првенствено заснована на једној, заједничкој евхаристијској Чаши, представља по превасходству темељ и основу хришћанског идентитета. Као што је познато, већ почетком протеклога столећа започете су припреме за одржавање једног великог Свеправославног сабора. Али ми, Антиохијци, били смо разочарани због његовог исхитреног одржавања, чему није претходило благовремено разрешење веома озбиљних питања, што је имало за последицу да наша древна Патријаршија, заједно са још три помесне православне Цркве, није узела учешћа на Сабору одржаном 2016. године на острву Крит. Са дубоким болом помињемо овом приликом и нарушавање наших права од стране Јерусалимске Патријаршије на примеру успостављања нове епископске дијацезе у Катару, марта 2013. године, и постављења епископа противно нашој вољи. Са великом горчином у срцу морамо да поменемо и неуспех свеправославног трудбеништва и интензивног рада у циљу успешног решавања овога, за нашу Цркву, веома озбиљног проблема. Пошто су, напослетку, биле исцрпљене све могућности за решавање поменутог проблема, то нас је и навело да прекинемо општење са Јерусалимском Патријаршијом, чији је став по питању свих претходних иницијатива био веома ригидан. Све то се већ дешавало, нажалост, онда када је Антиохијска Црква примала ударац за ударцем – протеривање њених духовних чеда, разарање њених светиња и отмице њених свештеника и епископа међу којима су два епископа града Алепа – сиројаковитски епископ Јован Ибрахим и православни митрополит Антиохијске Патријаршије Павле Јазиџи, а који су отети још пре пет година. Међутим, разлози нашег доласка у мирну посету сестринској Српској Православној Цркви нису критике у вези са Критским сабором, већ опредељење да заједнички сагледамо све оно што је обележило и што тренутно оптерећује односе међу помесним православним Црквама. Због чега је неопходно да расправљамо о питањима аутономије или аутокефалности управо сада када нам је највише потребно целовито и снажно јединство свих православних хришћана? Нема никакве сумње да би Православна Црква требало да размотри своје проблеме на једном сабору где би били окупљени сви поглавари помесних Цркава, али је истовремено неприхватљиво да један такав архијерејски сабор буде сведен на покушај решавања наведених проблема без плодотворног произношења и умножења живе еванђелске речи коју од нас очекује савремено друштво. Дозволите ми да, на овоме свештеном месту, поделим са вама и нешто што ће бити оцењено пред судом историје. Древна Црква Антиохије, као она која је прва наденула име хришћанима, будући свагда препознавана у личностима првоврховника апостолског сабрања Петра и Павла, била је принуђена да изостане са Сабора на Криту 2016. године, иако то сама није желела. Она је на то била приморана на првоме месту услед одсуства јединства са једном од помесних Православних Цркава, одлагања у проналаску решења и изостављања дотичне теме из плана рада Сабора. Осим тога, на идентичан начин су пропраћена и нека друга, мање значајна питања, међу којима су примедбе које се тичу обавезујућег карактера доношених одлука и устројства црквеног живота православних хришћана у дијаспори, као и неке друге примедбе. Све претходно речено је јасно и недвосмислено становиште и језгровита порука Антиохије, кћери двомиленијумског хришћанског сабрања, свим православним хришћанима и читавом свету ради унапређења сваког свеправославног сусрета. То је уједно и својеобразно начело изградње слоге и једногласја у погледу свих суштинских питања, а које је освештано стваралачким и надахнутим антиохијским искуством у циљу проналажења одговора на питања која сведоче о видљивим и оним мање приметним делатностима православних у свету. Насупрот томе, управо ових дана до нас допире снажан хук ветрова у циљу осамостаљења црквених заједница на различитим местима у васељени. Усрдно се молимо Господу нашем Исусу Христу, како би од своје Цркве одбио све таласе политичких замки, историјских преврата и разорног духа индивидуализма, е да би у њој засијао дух славе Његове. Љубљени у Господу, нама је највише потребно време у коме ће православно хришћанство бити једна реч и једно чврсто Тело усред хаоса овог света који се пре свега одликује поделама. Јединство православног хришћанског света је залог који је Христос предао у наше руке, а сагласје помесних православних Цркава је оно што првенствено чува њено јединство и кохезију. Такође, нама је поверено да чувамо једноту и јединственост Православља пред налетима олује подела овога света, коју превазилазимо кроз Онога који је благоизволео да будемо једно, Господа Исуса Христа, чија свагда блистајућа слава треба да засија у целокупном свету и у нама. Истовремено, овде смо да посведочимо, како вама тако и кроз вас, Европи и васколиком свету, да су хришћани Блискога истока неодвојиви део тога поднебља, без обзира на историјски ток времена. Ови хришћани су уградили себе и све што су имали да би остали на својим вековним огњиштима, у земљи на којој их је засадила десница Бога Вишњега. Њихово срце саткано је од чистоте снежних планина Либана и бистрине сиријског и ирачког Еуфрата, а које одјекује попут жубора Јордана и речних токова плодотворне равнице Палестине. У средишту бића ових древних хришћана је дах Јерусалима и искуство неправди учињених Палестини и њеном народу. Ми, православни хришћани, укорењени смо у правом смислу речи на Блиском истоку и тамо смо присутни већ две хиљаде година. Припадност нашој земљи неодвојива је од нашег удеоничарења у Тајни Крста и Васкрсења Христовог коју свагда носимо и коју ћемо носити занавек. Ми хришћани Блиског истока осећамо на веома опипљив и истанчан начин да је наше присуство на тамошњим просторима једна особита порука и сведочанство. Ослањамо се и уздамо се у силу нашег Господа и у добре људе широм васељене да ћемо тамо и даље остати, чврсто утемељени и дубоко укорењени. Поврх свега, ми не тражимо од овоземаљских власти да нас заштити као хришћане, јер смо живели две хиљаде година на Истоку, делећи горчине и радости са нашом браћом свих вероисповести и верских заједница. Хришћанима не треба заштита, већ они траже мир и безбедност за себе, као и за све друге у земљи у којој живе са свим другим конфесијама. Дајте мир Истоку, да бисте видели како сви на Истоку живе у хармонији. Драга браћо, Блиски исток је много више од обичног земаљског пространства. Он је стециште небеских откривења и земља Христовог Оваплоћења. Ми, правоверни Антиохијци, уистину јесмо Црква Оваплоћења и заједница опипљивог и живог присуства које исијава сведочењем и делатним постојањем, превазилазећи категорију броја и количине и пројављујући јединствену улогу и послање. Стога би требало да, попут других народа света, на одговоран начин надиђемо историјске оквире нашег овоземаљског постојања и уклонимо прашину пролазнога времена, јер смо носиоци поруке нашега Господа. Отуда је наша дужност да сведочимо Његово присуство кроз нас и у нама, као грађевина Божја у Духу Светоме која није саздана од обичнога камења. Данас се молимо за Вашу Светост и паству која је поверена Вашој очинској бризи. Молимо се пред Господарем Васкрсења за свеукупни српски народ, за његове властодршце, поглаваре и добротворе, као и за свеопшту добробит Србије. Уверени смо да и ви уздижете своје молитве за наш добри и напаћени народ, за његову добробит и миран живот. Овом приликом особито помињемо нашу тешку и и незацељену крваву рану – отмицу двојице митрополита града Алепа – Јована Ибрахима и Павла Јазиџија пре више од пет година, што најбоље осликава чему је све био, а и даље је, изложен човек Блиског истока – почев од насиља и отмица па све до унижавања и порицања достојанства усред бесмисла ратова и овоземаљских интереса. Усрдно се молимо за Сирију, Либан и цео Блиски Исток са свим његовим земљама, као и за добробит и мир у целом свету. Такође се молимо и за успех Његове Екселенције господина Председника ове земље и његових сарадника, у свему што чине и што ће чинити за добробит овог благословеног народа. Нека је благословена држава Србија и њена Црква! Нека су благословена и нека се радују ваша срца, сабрана браћо наша! Нека је благословен овај дан молитвама Светог апостола Ананије и Романа Слаткопојца који нас данас сјединише у Тајни оприсутњене Педесетнице, измоливши милост од великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа – коме нека је слава у све векове! Амин! У Светосавском дому уследио је свечани ручак у част Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована и његове часне пратње. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј уручио је висока црквена одликовања, орден Светог Саве другог степена Вископреосвећним Митрополитима Акре г. Василију и Њујорка и Северне Америке г. Јосифу, док су архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије удостојени орденом Светог цара Константина. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован уручио је пригодне дарове српским архијерејима Порфирију, Иринеју, Јовану и Стефану СПЦ View full Странице
  20. Његовом Блаженству Патријархи антиохијском и свега Истока г. Јовану X уручено највише одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог Саве првог степена. Празник Покрова Пресвете Богородице у српској престоници торжествено је прослављен светом Литургијом у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару којом су началствовали предстојатељи Српске Православне Цркве и Антиохијске Патријаршије, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј и Блажењејши Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X. Салуживали су Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополити загребачко-љубљански г. Порфирије, Акре г. Василије, Њујорка и Северне Америке г. Јосиф и Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископȃ бачког Иринеја, врањског Пахомија, ваљевског Милутина, стобијског Давида, мохачког Исихија и ремезијанског Стефана, викара Патријарха српског и старешине храма Светог Саве. Саслуживали су и протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Ахијерејског Синода Српске Православне Цркве; проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски први; Петар Лукић, старешина Саборне цркве Светог архангела Михаила;, гости из Антиохије Патријаршије: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован; као и протођакони Радимир Перчевић и Стеван Рапајић. Литургију су појали Хор храма Светог Саве на Врачару, студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду и хор Мојсије Петровић. Богослужењу су, поред многобројног благочестивог народа, присуствовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Милета Радојевић, амбасадори Сирије г. Оусман Сааб, Либана гђа Нада Ал и Грчке г. Илија Елијадис, високи представници Римокатоличке Цркве, Исламске заједнице Србије, Српске академије наука и уметности, Универзитета у Београду и црквених просветних установа. На крају евхристијског сабрања предстојатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх г. Иринеј, поздравио је Блажењејшег Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X: -Ваше Блаженство, Патријарше Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Киликије, Палестине и свега Истока, господине Јоване, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, браћо и саслужитељи, часни оци, драга браћо и сестре, верна чеда наше Српске Православне Цркве, христољубиви народе српски, Благословио је Господ наш да на овај светли и радосни празник Цркве наше, празник Покрова Пресвете Богородице, поделимо духовну радост са нашим драгим гостима из сестринске Антиохијске Цркве и, првенствено, са њеним Предстојатељем, Његовим Блаженством патријархом Јованом. Смерно стојећи под њеним Покровом, благодарно појући архангелски поздрав Мајци Господа нашега и свих нас, помолимо се да она и нас, својим свемоћним молитвама, огради од свих зала и невоља, да, претрпевши сва искушења до краја, нађемо спас и покој Царства Небеског, у заједници са Њеним Сином и Богом нашим Исусом Христом, у Цркви Његовој. Без великога трепета и страха Божјега човек се не може осмелити да говори о повести најсветије Антиохијске Цркве. Разлог за то је следећи: човек мора да говори о делима Духа Светога, о неисцрпној благодати која као Врело живота истиче из неизрециве дубине љубави Свете Једноначалне Тројице и улива се у Цркву Христову, чинећи народе и људе удовима Тела Христовог. Међу њима, Ваше Блаженство, сестринска Антиохијска Црква, чији сте Ви Предстојатељ, заузима посебно место. Другачије не може ни бити када знамо да и пре него што су свети првоврховни апостоли Петар и Павле основали Антиохијску Цркву, Сâм Господ наш Исус Христос је ходао и проповедао у крајевима и градовима Либана и Сирије, како нас о томе и Свето Писмо извештава. Свети апостол Петар је развио богату апостолску и мисионарску делатност у Антиохији, а свети апостол Павлe, рођен у Тарсу, доживео је чудесно преобраћење и духовну метаморфозу на путу ка Дамаску, данас главном граду Сирије, и од гонитеља Цркве постао њен градитељ. Свето Писмо нас извештава да је и име хришћанин, како се сви ми данас називамо, настало у Антиохији. Не можемо без молитвенога трепета да се сетимо чињенице да је један од првих епископа града Антиохије био свети Игнатије, назван Богоносац, јер је Бога у срцу свом носио и Богом ношен био јер беше у Христовим рукама као оно дете које Богочовек показа апостолима када рече: "Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско". А житије његово, које Антиохијска Црква чува и са нама дели, још каже да је у поодмаклим годинама имао само једну бригу: како да његов живот у врлини и његова старост не буду разлози судијама да му поштеде живот, који је иначе одмалена и као пастир и као учитељ посветио Господу. Мученички венац који у Риму стекао као, пре њега, свети апостол Петар, био је тек прва страница мученичке и многострадалне историје вечно младе и Богом чуване Антиохијске Цркве. У исто време је пострадала и света и равноапостолна великомученица Текла, велика слава сестринске Антиохијске Цркве. За њено свето име, драга браћо и сестре, везан је и први сусрет наших двеју помесних Цркава. Свети Сава је, наиме, на повратку из Свете Земље, као велику драгоценост донео из Антиохије део њених часних моштију, њену десну руку. Заједно са нашим народом претрпела је и она сеобе и гоњења, да би је, средином 18. века, патријарх Арсеније Четврти поклонио Старој цркви у Сарајеву, где се и данас налази. Антиохијац је био и најречитији беседник Цркве, „пети јеванђелист”, свети Јован Златоуст. Он је захватао „воду живу” из непресушног студенца Премудрости Божје, из чије дубине, кроз смирење и покајање, треба и ми да црпемо живе, одуховљене речи божанствене Литургије, коју он састави на основу древне антиохијске литургијске праксе и у којој светим Причешћем постајемо синови и кћери Оца небескога по благодати. Видите, драга браћо и сестре, каква слава увенчава Антиохијску Цркву! У Златоустово време патријарх антиохијски је био свети Мелетије, велики пастир Цркве Христове, учитељ не само светоме Златоусту већ и Василију Великом и многим другим светим епископима. Ови свети архијереји нису били свети само по свом личном благочестивом животу и подвизима него и по својој непоколебивој борби за Православље, по борби са „злом, најгорим од свих зала“ (κακὸν δέ, καὶ κακῶν κάκιστον), са јересима и расколима, који су, страшније од макаквих дивљих звери, непрекидно нападали Цркву Христову. И следећи сусрет наших помесних Цркава десио се по Божјем Промислу и на чудесан начин. Свети Јован Дамаскин је добио име по граду у коме је рођен и у коме је, даровима које је имао, постао калифов саветник. Иконоборци га оклеветаше код калифа, те калиф нареди да се десна рука Јованова одсече и постави на тргу Дамаска. Исте вечери одсечену руку свети Јован прислони уз своје тело и ноћ проведе у молитви пред иконом Мајке Божје која беше његова породична икона. Рука зарасте, а од ране беше остала само црвена нит тамо где је рука била одсечена. И сâм калиф затражи опроштај за неправедну казну коју изрече. Јован пак, у знак благодарности, припоји руку направљену од сребра икони коју понесе са собом када се замонаши у манастиру Светог Саве Освећеног близу Јерусалима. Чудесне подвиге потом изврши, дубока, богословска дела и химне написа на корист, радост и спасење хришћана. Пет векова касније, још као монах, у тај манастир дође Свети Сава из Србије као поклоник, а то беше прорекао још оснивач манастира, свети Сава Освећени. Тако Бог преко светог Јована Дамаскина и Саве Освећеног прослави и нашег потоњег светитеља и првог српског архиепископа, Светог Саву. Ова света и чудотворна икона, коју тада прими на дар Свети Сава, названа Света Богородица Тројеручица, данас се чува у манастиру Хиландару. Драга браћо и сестре, постоји још једно место на којем се наше две сестринске Цркве сусрећу. И не само што се сусрећу него и остају сједињене заувек. То место јесте Голгота, и Часни Крст на њој. Наше Цркве вековима носе крст Христов као удови Тела Његовог, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Његове, која смерно испуњава Завет Његов: „Није слуга већи од господара свога. Ако су мене гонили, и вас ће гонити; ако су моју реч одржали, и вашу ће одржати” (Јов. 15, 20). Мислимо, наравно, на страдања и гоњења којима се ни број не зна, на мучеништво великог дела наших хришћанских народа. И код вас, у Сирији и на читавом Блиском Истоку, и код нас у Србији, и у многим другим земљама, људи су страдали само због тога што су били и остали верни својој Православној Цркви и завету Отаца својих. Захваљујући њиховим подвизима исповедништва и мучеништва, ми смело стајемо пред Господа и само крстом Његовим се хвалимо, као што је рекао апостол Павле (Гал. 6, 14). Ваша историја протиче у истом знаку крста, од времена мученичке смрти апостола Петра и светог Игнатија Богоносца, славе Антиохијске Цркве, до дана данашњега. И наша историја, од времена светог Јована Владимира, потом и Великомученика Лазара, и свих косовских мученика, па све до сада, протиче у истом знаку. Али Крст нас упућује на Васкрсење. Један је Завет који се у Цркви, у различитим историјским приликама и различитим народима, чудесно спојио и непрестано спаја са Новим и Вечним Заветом Господа нашег Исуса Христа. Речи које потврђују тај Завет, браћо и сестре, којима се заветујемо да смо хришћани, да у свему последујемо Господу нашем, које слободним избором, из дубине нашега срца, изговарамо, којима започиње сваки наш подухват и које сведоче о избору наше душе за непролазно Царство небеско, јесу оне речи којима почиње наша божанствена Литургија: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! Амин! И овај наш садашњи сусрет, Блажењејши брате, радошћу умивен због Вашег доласка међу нас, окићен је и украшен страдалничким и мученичким венцима Крста Господњег. Наш сусрет се дешава у време када Ваша Патријаршија, по Бог зна који пут, мученички страда и бива разапета, када Ваш народ бива протериван, расељаван и убијан. Наш верни српски народ са болом у срцу слуша вести и гледа потресне слике свега онога што се код Вас дешава. Колевка хришћанства скоро да остаје без хришћана! Страдају људи, свети храмови и градови. Страдају и људи других вера и њихове богомоље. Опште безумље које зле силе овога света са очигледном намером стварају довело је до рата и хаоса у којем сви страдају. Слепи фундаментализам и тероризам представљају претњу народима који живе на Блиском и Средњем Истоку, као и народима читавога света. На њима су само маске религиозности. Острашћеност, мржња и злочини не могу се оправдати религијским мотивима. Доказ за то јесте чињеница да су хришћани и муслимани вековима живели заједно. Израњаван, али Богу веран, српски народ посебно тугује због тога што се не види скори крај патњама народа Сирије, Ирака и целог Блиског Истока, народа који Ви, апостолски ревносно, пастирски предводите. Наш народ зна како је живети у условима када сваки дан доноси опасност – не потенцијалну и замишљену опасност већ реалну опасност по сâм живот, породицу и ближње. Остати, не напустити своје светиње и родну земљу, а пре свега сачувати своју веру, постаје тада подвиг раван исповедничком. Дао је Бог да дух исповедништва, вазда присутан у Цркви Христовој, буде пројављен у делима и речима Вашег Блаженства, као и међу архијерејима, свештенством, монаштвом и народом Ваше свете Антиохијске Цркве. То је оно што видимо и што нам даје наду. Наша је света дужност да молимо Бога, Мајку Божју и све свете да Вама и свима нама подаре још много снаге и вере. Вера је драгоценија од злата пропадљивог. Она се сада огњем и мачем искушава, у овим временима великих искушења, мука и невоља (ср. I Петр. 1, 6 и 7). Ваше Блаженство, слабе су и немуште наше речи да искажу радост што Вас овде видимо, а у Вама видимо и прослављамо свету повест славне Антиохијске Цркве. Али осећамо и жалост и тугу када покушавамо да сагледамо и схватимо њен положај у овом историјском тренутку. Зато понављамо речи апостола Павла: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (I Кор. 12, 26). То су речи које и ми изговарамо, сада и овде. Оне нису само знак солидарности и разумевања него, пре свега, исповедање нашега истинског јединства, нашега братства у Господу нашем Исусу Христу, у Једној и јединственој Цркви Његовој. Нека дâ Бог да се у јединству наше Цркве, у Духу Светом, Који на њој почива и у њој дела, супротставимо свим невољама и искушењима која нас сустижу. Свето Писмо нас, уосталом, опомиње да искушења морају доћи и да свако ко хоће да служи Господу мора да спреми срце своје и веру своју као мач духовни да тим искушењима одоли. После Крста долази Васкрсење. Тиме је све речено. Радујмо се данас, и у све дане живота нашега, што је Бог нама подарио Велику и Славну Заштитницу, Мајку Божју, Пресвету Богородицу! Бог Логос сместио се у утробу њену, а она, озарена Духом Светим, узвисила се као Невеста Неневестна, над целом творевином Божјом и бди и моли се за њу. И сада Покровом својим, као порфиром сјајнијом од сунца, закриљује цео људски род. Знајући слабости своје и неопходност помоћи Божје, смело, са покајањем, смирењем и љубављу, завапимо Царици небеској: Владичице наша, својим неисказаним човекољубљем погледај на нас и помози нам! Помози народима Сирије, Палестине, Ирака, помози свим хришћанима Истока, закрили их Покровом својим и сачувај их у земљи њиховој и међу светињама њиховим, на славу Сина Твог и Бога нашег Исуса Христа! Данас, на празник, када се анђели са архијерејима и народом радују, када се апостоли са пророцима радују, Теби и светом Покрову твом се обраћамо: буди Помоћница у све дане живота нашега! Велико је уздање наше у милосрђе твоје, да у теби нађемо благодат за благовремену помоћ (Јевр. 4, 16). Пресвета Богородице, Мати Господа нашега, Мајко наша, чувај нас под Покровом твојим! Амин, Боже дај! Затим је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је Блажењејшем Патријарху антиохијском и свега Истокa г. Јована највише одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог Саве првог реда. Под сводовима заветног храма српског народа проломио се усклик: Достојан! Такође, Његова Светост Патријарх г. Иринеј уручио је Блажењејшем Патријарху г. Јовану на молитвено сећање икону Светог Јована Крститеља и Претече Господњег. Затим се сабору верних обратио Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X: -Ваша Светости, браћо архијереји саслужитељи, христољубиви народе, Данас нас је, у овом светом храму, сабрала Господња евхаристијска трпеза са које смо, попут мирис тамјана, уздигли своје молитве Христу Богу, коме нека је слава у векове. Антиохијска и Српска Црква се данас коленопреклоно моле закланом Јагњету, које се увек једе и никада не нестаје, но освећује оне који се причешћују, за спасење света. Браћо, како је само велелепна и слаткоћом вечног живота испуњена Господња евхаристијска Чаша, која нас је са вама спојила! Ова Чаша је заиста величанствена и надвремена док пред њом промичу историјске и географске опсене овога света! Сјединимо се једним устима и једним срцем, ми православни хришћани, који живимо о насушном хлебу љубави нашег Спаситеља као плоду истинског Дрвета живота, и отпијмо из његове свете Чаше која је врело нашег спасења и лек бесмртности. Ваша Светости, драга браћо и сестре, Желео бих, пре свега, да своју реч започнем управо са небеским и непролазним Хлебом, као и са стиховима вечне поезије великога хришћанскога Слаткопојца, који је рекао: Ходите сви, народе Божји, исповедимо свецело веру нашу у Христа; са страхом Божјим примимо Хлеб тајинствени и Чашу спасења окусимо; са чистом савешћу приступимо и исповедимо живу веру, надајући се да ћемо се настанити у анђелским насељима; уистину је Свето Тело Христово, које је страдање и крст поднело, небески Хлеб нетрулежни! Ово су речи Романа Слаткопојца, чији спомен данас славимо према календару наше Цркве. Изузетно сам почаствован и неизмерно радостан да, чинећи спомен и произносећи речи овог антиохијског светитеља, рођеног у Хомсу који служаше Цркви Христовој у Бејруту и Константинопољу, созерцавам Тајну Господње евхаристијске трпезе која нас је данас сјединила са нашом браћом у Србији. Такође, ми данас вршимо спомен и светог апостола Ананије, који се помиње на данашњој светој Литургији заједно са Светим Романом, као што и наша недостојност заједнички дели са њим место пребивања у граду Дамаску, улици Правој, где је „у време оно“ крштен Свети апостол Павле. Отуда сам особито радостан и причињава ми нарочито задовољство да наведем речи апостола Ананије, упућене Павлу које гласе: „Послао ме је Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, да прогледаш и да се испуниш Духа Светога“ (Дап 9, 17). На самом почетку, неизмерно сам срећан што нашим ближњима у Србији могу да пренесем љубав њихове браће из Цркве Антиохије – тамо где су ученици Господњи били по први пут названи хришћанима Долазим Вам у миру из древне Антиохије која је крстила Павла руком Ананије, првог епископа града Дамаска, и из Антиохије Петра и Павла, Варнаве и Квартоса, Игњатија Антиохијског и Јосифа Дамаскина. Поврх свега, долазим из Антиохије еванђелиста Луке, Јована Дамаскина и Романа Слаткопојца, то јест оне Антиохије која је своју љубав према Христу посведочила најстаријим литургијским појањем, прелепом свештеном уметношћу у бојама, надахнутом црквеном химнографијом и узвишеним богословљем, и најсрдачније грлим Цркву мученика и праведника у Србији Господ Исус Христос је истински посредник нашег живота и непоколебиви ослонац нашег целокупног постојања. Можда су управо то речи које сажето изражавају искушења са којима су се суочавале и суочавају Антиохијска и Српска Црква. Протекло је већ више од две хиљаде година откако је хришћанство укорењено на Истоку и засађено на српској земљи коју су походили ученици апостола. А вера која је у нама и вама браћо, превазилази дела ума и изражава саму суштину и дубинуљудског постојања. Древна Црква Антиохије је током свога постојања пребродила све историјске изазове и сачувала Христа у свом срцу, попут надрагоценијег бисера у шкољци. Србија је исто тако прошла Голготу својих страдања да би изнова оживела у зори Христовог Васкрсења. Данас нас је, све заједно, сабрала на једном месту тајна Божанствене Евхаристије, а света Литургија је у својој суштини један вечнокрећући израз благодарности. Уистину, управо је јединство вере, још од праскозорја хришћанства, оно што нас је окупљало и што нас сабира све до данас. Ово јединство вере се и у данашњем свету, упркос свим владајућим изазовима, тумачи као истинска и опипљива реалност јединственог сведочења Господа Исуса Христа. Отуда, возљубљена браћо, неопходно је да искрено и свесрдно размењујемо искуства о свему што би могло да обједини сведочење Православља савременом свету. Саборност руковођена миром, која је првенствено заснована на једној, заједничкој евхаристијској Чаши, представља по превасходству темељ и основу хришћанског идентитета. Као што је познато, већ почетком протеклога столећа започете су припреме за одржавање једног великог Свеправославног сабора. Али ми, Антиохијци, били смо разочарани због његовог исхитреног одржавања, чему није претходило благовремено разрешење веома озбиљних питања, што је имало за последицу да наша древна Патријаршија, заједно са још три помесне православне Цркве, није узела учешћа на Сабору одржаном 2016. године на острву Крит. Са дубоким болом помињемо овом приликом и нарушавање наших права од стране Јерусалимске Патријаршије на примеру успостављања нове епископске дијацезе у Катару, марта 2013. године, и постављења епископа противно нашој вољи. Са великом горчином у срцу морамо да поменемо и неуспех свеправославног трудбеништва и интензивног рада у циљу успешног решавања овога, за нашу Цркву, веома озбиљног проблема. Пошто су, напослетку, биле исцрпљене све могућности за решавање поменутог проблема, то нас је и навело да прекинемо општење са Јерусалимском Патријаршијом, чији је став по питању свих претходних иницијатива био веома ригидан. Све то се већ дешавало, нажалост, онда када је Антиохијска Црква примала ударац за ударцем – протеривање њених духовних чеда, разарање њених светиња и отмице њених свештеника и епископа међу којима су два епископа града Алепа – сиројаковитски епископ Јован Ибрахим и православни митрополит Антиохијске Патријаршије Павле Јазиџи, а који су отети још пре пет година. Међутим, разлози нашег доласка у мирну посету сестринској Српској Православној Цркви нису критике у вези са Критским сабором, већ опредељење да заједнички сагледамо све оно што је обележило и што тренутно оптерећује односе међу помесним православним Црквама. Због чега је неопходно да расправљамо о питањима аутономије или аутокефалности управо сада када нам је највише потребно целовито и снажно јединство свих православних хришћана? Нема никакве сумње да би Православна Црква требало да размотри своје проблеме на једном сабору где би били окупљени сви поглавари помесних Цркава, али је истовремено неприхватљиво да један такав архијерејски сабор буде сведен на покушај решавања наведених проблема без плодотворног произношења и умножења живе еванђелске речи коју од нас очекује савремено друштво. Дозволите ми да, на овоме свештеном месту, поделим са вама и нешто што ће бити оцењено пред судом историје. Древна Црква Антиохије, као она која је прва наденула име хришћанима, будући свагда препознавана у личностима првоврховника апостолског сабрања Петра и Павла, била је принуђена да изостане са Сабора на Криту 2016. године, иако то сама није желела. Она је на то била приморана на првоме месту услед одсуства јединства са једном од помесних Православних Цркава, одлагања у проналаску решења и изостављања дотичне теме из плана рада Сабора. Осим тога, на идентичан начин су пропраћена и нека друга, мање значајна питања, међу којима су примедбе које се тичу обавезујућег карактера доношених одлука и устројства црквеног живота православних хришћана у дијаспори, као и неке друге примедбе. Све претходно речено је јасно и недвосмислено становиште и језгровита порука Антиохије, кћери двомиленијумског хришћанског сабрања, свим православним хришћанима и читавом свету ради унапређења сваког свеправославног сусрета. То је уједно и својеобразно начело изградње слоге и једногласја у погледу свих суштинских питања, а које је освештано стваралачким и надахнутим антиохијским искуством у циљу проналажења одговора на питања која сведоче о видљивим и оним мање приметним делатностима православних у свету. Насупрот томе, управо ових дана до нас допире снажан хук ветрова у циљу осамостаљења црквених заједница на различитим местима у васељени. Усрдно се молимо Господу нашем Исусу Христу, како би од своје Цркве одбио све таласе политичких замки, историјских преврата и разорног духа индивидуализма, е да би у њој засијао дух славе Његове. Љубљени у Господу, нама је највише потребно време у коме ће православно хришћанство бити једна реч и једно чврсто Тело усред хаоса овог света који се пре свега одликује поделама. Јединство православног хришћанског света је залог који је Христос предао у наше руке, а сагласје помесних православних Цркава је оно што првенствено чува њено јединство и кохезију. Такође, нама је поверено да чувамо једноту и јединственост Православља пред налетима олује подела овога света, коју превазилазимо кроз Онога који је благоизволео да будемо једно, Господа Исуса Христа, чија свагда блистајућа слава треба да засија у целокупном свету и у нама. Истовремено, овде смо да посведочимо, како вама тако и кроз вас, Европи и васколиком свету, да су хришћани Блискога истока неодвојиви део тога поднебља, без обзира на историјски ток времена. Ови хришћани су уградили себе и све што су имали да би остали на својим вековним огњиштима, у земљи на којој их је засадила десница Бога Вишњега. Њихово срце саткано је од чистоте снежних планина Либана и бистрине сиријског и ирачког Еуфрата, а које одјекује попут жубора Јордана и речних токова плодотворне равнице Палестине. У средишту бића ових древних хришћана је дах Јерусалима и искуство неправди учињених Палестини и њеном народу. Ми, православни хришћани, укорењени смо у правом смислу речи на Блиском истоку и тамо смо присутни већ две хиљаде година. Припадност нашој земљи неодвојива је од нашег удеоничарења у Тајни Крста и Васкрсења Христовог коју свагда носимо и коју ћемо носити занавек. Ми хришћани Блиског истока осећамо на веома опипљив и истанчан начин да је наше присуство на тамошњим просторима једна особита порука и сведочанство. Ослањамо се и уздамо се у силу нашег Господа и у добре људе широм васељене да ћемо тамо и даље остати, чврсто утемељени и дубоко укорењени. Поврх свега, ми не тражимо од овоземаљских власти да нас заштити као хришћане, јер смо живели две хиљаде година на Истоку, делећи горчине и радости са нашом браћом свих вероисповести и верских заједница. Хришћанима не треба заштита, већ они траже мир и безбедност за себе, као и за све друге у земљи у којој живе са свим другим конфесијама. Дајте мир Истоку, да бисте видели како сви на Истоку живе у хармонији. Драга браћо, Блиски исток је много више од обичног земаљског пространства. Он је стециште небеских откривења и земља Христовог Оваплоћења. Ми, правоверни Антиохијци, уистину јесмо Црква Оваплоћења и заједница опипљивог и живог присуства које исијава сведочењем и делатним постојањем, превазилазећи категорију броја и количине и пројављујући јединствену улогу и послање. Стога би требало да, попут других народа света, на одговоран начин надиђемо историјске оквире нашег овоземаљског постојања и уклонимо прашину пролазнога времена, јер смо носиоци поруке нашега Господа. Отуда је наша дужност да сведочимо Његово присуство кроз нас и у нама, као грађевина Божја у Духу Светоме која није саздана од обичнога камења. Данас се молимо за Вашу Светост и паству која је поверена Вашој очинској бризи. Молимо се пред Господарем Васкрсења за свеукупни српски народ, за његове властодршце, поглаваре и добротворе, као и за свеопшту добробит Србије. Уверени смо да и ви уздижете своје молитве за наш добри и напаћени народ, за његову добробит и миран живот. Овом приликом особито помињемо нашу тешку и и незацељену крваву рану – отмицу двојице митрополита града Алепа – Јована Ибрахима и Павла Јазиџија пре више од пет година, што најбоље осликава чему је све био, а и даље је, изложен човек Блиског истока – почев од насиља и отмица па све до унижавања и порицања достојанства усред бесмисла ратова и овоземаљских интереса. Усрдно се молимо за Сирију, Либан и цео Блиски Исток са свим његовим земљама, као и за добробит и мир у целом свету. Такође се молимо и за успех Његове Екселенције господина Председника ове земље и његових сарадника, у свему што чине и што ће чинити за добробит овог благословеног народа. Нека је благословена држава Србија и њена Црква! Нека су благословена и нека се радују ваша срца, сабрана браћо наша! Нека је благословен овај дан молитвама Светог апостола Ананије и Романа Слаткопојца који нас данас сјединише у Тајни оприсутњене Педесетнице, измоливши милост од великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа – коме нека је слава у све векове! Амин! У Светосавском дому уследио је свечани ручак у част Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована и његове часне пратње. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј уручио је висока црквена одликовања, орден Светог Саве другог степена Вископреосвећним Митрополитима Акре г. Василију и Њујорка и Северне Америке г. Јосифу, док су архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије удостојени орденом Светог цара Константина. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован уручио је пригодне дарове српским архијерејима Порфирију, Иринеју, Јовану и Стефану СПЦ
  21. На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  22. На дан успомене Зачећа светог Јована Претече и Крститеља, у мајевичком селу Тобут, свечано је прослављена крсна слава храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ Фотије уз саслужење свештеника, архијерејског намесника тузланског протојереја-ставрофора Стеве Јовића, протојереја-ставрофора Драгомира Лазаревића, Сретена Митровића, Миленка Стевановића, Љубе Ђокића и јереја Милорада Зарића и протођакона Богдана Стјепановића. На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  23. Драгана Милошевић

    Прослава Светог краља Владислава у Милешеви

    Епархија милешевска и манастир Милешева торжествено су и у пуноћи прославили свог молитвеног заступника пред престолом Божјим, Светог краља Владислава, 6. и 7. октобра 2018. године. Свети краљ Владислав, дивни изданак светородне лозе Немањића, ктиторска је слава манастира Милешеве, слава Епархије милешевске, као и Радија Милешева и црквеног хора из Пријепоља. Под неуморним крилима Белог Анђела у манастиру Милешеви празнично бденије служили су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и бихаћко-петровачки Сергије уз саслужење свештенослужитеља Епархије милешевске. Молитвено учешће узели су Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, начелник Војне академије у пензији генерал Видосав Ковачевић, заменик начелника Војномедицинске академије бригадни генерал Драган Динчић, ученици Призренске богословије и верни народ. Након бденија, Преосвећени Владика г. Давид у Дому културе у Пријепољу одржао је предавање на тему Пастирски лик и дело патријарха Павла, у коме је истакао да је блажене успомене Патријарх српски Павле сав свој живот, своју епископску и патријарашку службу утемељио на Светом Писму, светоотачком предању и искуству Цркве Христове. Сутрадан, 7. октобра 2018. године, у Спасовој цркви служена је света и Божанска Литургија чији је предстојатељ био Његово Преосвештенство Епископ банатски г. Никанор. Саслуживала су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид, милешевски Атанасије, бихаћко-петровачки Сергије и диоклијски Методије, као и бројно свештенство и свештеномонаштво из епархија Црногорско-приморске, Дабробосанске, Рашко-призренске, Бачке, Банатске, Ваљевске и Милешевске. За певницом су појали богословци из Призрена и Фоче, као и хор Свети краљ Владислав. У светој Литургији, заједно са гостима присутним на бденију, учествовали су и представници Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, локалних самоуправа са простора Епархије милешевске, црквеног радија Источник из Епархије ваљевске, начелник Генералштаба Војске Србије у пензији генерал Љубиша Диковић. Гости су били и представници Исламске верске заједнице Србије и многи други. Верни народ из свих градова Епархије сабрао се под сводовима милешевске светиње да заблагодари Богу и Светом краљу Владиславу на свим доброчинствима. Након читања светог јеванђеља беседио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, који је нагласио: -Не треба да дозволимо да нам празници и славе наших светих угодника, поготово угодника Божјих из рода нашег српског, пролазе без сопственог преиспитивања ума и разума, савести и своје вере. Осврнимо се на њихов живот и увидећемо како је то животна философија сачувала српски род вековима, која је сачувала наше свето православље у лику Срба Светитеља. У њиховим личним животним примерима увиђамо каква је заиста била та њихова животна борба, труд у Господу који им је даровао снагу. Неко ће то у савременом свету да каже како је то старомодно, да је дошло неко друго доба па да се сходно времену треба прилагодити. А ми кажемо на то, без обзира које је доба, деценија или миленијум, животна философија нас хришћана, поготово нас Срба, треба да се угледа на тај савршен боготражитељски пример средњовековне Србије. Поред овога, ми такође примећујемо да је данашње јеванђелско читање и тема коју оно разграђује уистину повезана са личношћу Светог краља Владислава. Ако бисмо на неки начин могли да дефинишемо тај животни пут краља Владислава, и ако бисмо могли да га опишемо са пар речи, те би речи гласиле: милост, љубав, правда и вера у Бога. Уколико боље сагледамо ту истину, ми јасно увиђамо да су то и основне хришћанске врлине којима треба да се одликује сваки човек. Са страхом Божијим, вером љубављу и смелошћу, многи су приступили Трпези Господњој, причестивши се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. У току Литургије Преосвећени Владика г. Никанор освештао је славско жито и колач, честитавши славу домаћину Преосвећеном Епископу г. Атанасију: -Честитам Вам славу са жељом да се увек сабирамо око ћивотâ Светог краља Владислава и Светога Саве као што су то чинили и наши свети преци који веру православну сачуваше и предадоше је нама у наслеђе чисту и неокрњену. Нарочито треба да се саберемо у Милешеви 2019. и 2020. године када ћемо прославити осам векова постојања и трајања ове светиње и показати колико смо духовно одговорни као народ према светињи каква је Милешева. Домаћин славе, Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије, одликовао је орденом Белог Анђела првог степена Преосвећену господу Епископе Давида, Сергија и Методија за делатну љубав према Светој Цркви, а нарочито према манастиру Милешеви у оквиру обележавања осамстогодишњице постојања ове светиње, док је архијерејске грамате уручио протојерејима Браниславу Стојановићу, Станку Благојевићу, Спасоји Вујанићу и Игору Ерићу. По одслуженој светој Литургији, у манастирској порти одржан је културно-уметнички програм у коме су учешће узели здравичари, изворне групе, гуслари, певачи и рецитатори са простора Епархије, као и гости из Призрена и Фоче. Слово о Светом краљу Владиславу одржао је Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид. Затим је владика Атанасије уручио архијерејске грамате заслужним појединцима и установама који дадоше допринос у обележавању милешевског јубилеја. За трпезом љубави присутнима се још једном обратио епископ Никанор и у свом надахнутом слову говорио о значају Светог Саве за српски народ за време почивања његових светих моштију под сводовима Спасове цркве, а нарочито после њиховог спаљивања на Врачару. Епископу Атанасију, игуманији Аквилини, свештенству, монаштву и верном народу Епархије милешевске славу су честитали присутни архијереји, изасланик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Бранко Борић, као и Надир еф. Дацић испред Ријасета Исламске заједнице Србије. Овогодишња прослава Светог краља Владислава увертира је у јубиларну 2019. годину која ће бити испуњена различитим манифестацијама којима ће се на достојанствен начин прославити осамстогодишњица Милешеве. Обележавање јубилеја биће настављено и у 2020. години. Извор: Епархија милешевска
  24. Епархија милешевска и манастир Милешева торжествено су и у пуноћи прославили свог молитвеног заступника пред престолом Божјим, Светог краља Владислава, 6. и 7. октобра 2018. године. Свети краљ Владислав, дивни изданак светородне лозе Немањића, ктиторска је слава манастира Милешеве, слава Епархије милешевске, као и Радија Милешева и црквеног хора из Пријепоља. Под неуморним крилима Белог Анђела у манастиру Милешеви празнично бденије служили су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и бихаћко-петровачки Сергије уз саслужење свештенослужитеља Епархије милешевске. Молитвено учешће узели су Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, начелник Војне академије у пензији генерал Видосав Ковачевић, заменик начелника Војномедицинске академије бригадни генерал Драган Динчић, ученици Призренске богословије и верни народ. Након бденија, Преосвећени Владика г. Давид у Дому културе у Пријепољу одржао је предавање на тему Пастирски лик и дело патријарха Павла, у коме је истакао да је блажене успомене Патријарх српски Павле сав свој живот, своју епископску и патријарашку службу утемељио на Светом Писму, светоотачком предању и искуству Цркве Христове. Сутрадан, 7. октобра 2018. године, у Спасовој цркви служена је света и Божанска Литургија чији је предстојатељ био Његово Преосвештенство Епископ банатски г. Никанор. Саслуживала су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид, милешевски Атанасије, бихаћко-петровачки Сергије и диоклијски Методије, као и бројно свештенство и свештеномонаштво из епархија Црногорско-приморске, Дабробосанске, Рашко-призренске, Бачке, Банатске, Ваљевске и Милешевске. За певницом су појали богословци из Призрена и Фоче, као и хор Свети краљ Владислав. У светој Литургији, заједно са гостима присутним на бденију, учествовали су и представници Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, локалних самоуправа са простора Епархије милешевске, црквеног радија Источник из Епархије ваљевске, начелник Генералштаба Војске Србије у пензији генерал Љубиша Диковић. Гости су били и представници Исламске верске заједнице Србије и многи други. Верни народ из свих градова Епархије сабрао се под сводовима милешевске светиње да заблагодари Богу и Светом краљу Владиславу на свим доброчинствима. Након читања светог јеванђеља беседио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, који је нагласио: -Не треба да дозволимо да нам празници и славе наших светих угодника, поготово угодника Божјих из рода нашег српског, пролазе без сопственог преиспитивања ума и разума, савести и своје вере. Осврнимо се на њихов живот и увидећемо како је то животна философија сачувала српски род вековима, која је сачувала наше свето православље у лику Срба Светитеља. У њиховим личним животним примерима увиђамо каква је заиста била та њихова животна борба, труд у Господу који им је даровао снагу. Неко ће то у савременом свету да каже како је то старомодно, да је дошло неко друго доба па да се сходно времену треба прилагодити. А ми кажемо на то, без обзира које је доба, деценија или миленијум, животна философија нас хришћана, поготово нас Срба, треба да се угледа на тај савршен боготражитељски пример средњовековне Србије. Поред овога, ми такође примећујемо да је данашње јеванђелско читање и тема коју оно разграђује уистину повезана са личношћу Светог краља Владислава. Ако бисмо на неки начин могли да дефинишемо тај животни пут краља Владислава, и ако бисмо могли да га опишемо са пар речи, те би речи гласиле: милост, љубав, правда и вера у Бога. Уколико боље сагледамо ту истину, ми јасно увиђамо да су то и основне хришћанске врлине којима треба да се одликује сваки човек. Са страхом Божијим, вером љубављу и смелошћу, многи су приступили Трпези Господњој, причестивши се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. У току Литургије Преосвећени Владика г. Никанор освештао је славско жито и колач, честитавши славу домаћину Преосвећеном Епископу г. Атанасију: -Честитам Вам славу са жељом да се увек сабирамо око ћивотâ Светог краља Владислава и Светога Саве као што су то чинили и наши свети преци који веру православну сачуваше и предадоше је нама у наслеђе чисту и неокрњену. Нарочито треба да се саберемо у Милешеви 2019. и 2020. године када ћемо прославити осам векова постојања и трајања ове светиње и показати колико смо духовно одговорни као народ према светињи каква је Милешева. Домаћин славе, Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије, одликовао је орденом Белог Анђела првог степена Преосвећену господу Епископе Давида, Сергија и Методија за делатну љубав према Светој Цркви, а нарочито према манастиру Милешеви у оквиру обележавања осамстогодишњице постојања ове светиње, док је архијерејске грамате уручио протојерејима Браниславу Стојановићу, Станку Благојевићу, Спасоји Вујанићу и Игору Ерићу. По одслуженој светој Литургији, у манастирској порти одржан је културно-уметнички програм у коме су учешће узели здравичари, изворне групе, гуслари, певачи и рецитатори са простора Епархије, као и гости из Призрена и Фоче. Слово о Светом краљу Владиславу одржао је Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид. Затим је владика Атанасије уручио архијерејске грамате заслужним појединцима и установама који дадоше допринос у обележавању милешевског јубилеја. За трпезом љубави присутнима се још једном обратио епископ Никанор и у свом надахнутом слову говорио о значају Светог Саве за српски народ за време почивања његових светих моштију под сводовима Спасове цркве, а нарочито после њиховог спаљивања на Врачару. Епископу Атанасију, игуманији Аквилини, свештенству, монаштву и верном народу Епархије милешевске славу су честитали присутни архијереји, изасланик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Бранко Борић, као и Надир еф. Дацић испред Ријасета Исламске заједнице Србије. Овогодишња прослава Светог краља Владислава увертира је у јубиларну 2019. годину која ће бити испуњена различитим манифестацијама којима ће се на достојанствен начин прославити осамстогодишњица Милешеве. Обележавање јубилеја биће настављено и у 2020. години. Извор: Епархија милешевска View full Странице
  25. ризница богословља

    Зачеће Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег

    Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×