Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светог'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 727 results

  1. Владичански трон направљен је од македонског камена и златног оникса из Аризоне (Фо­то Б. Карталовић) Крагујевац – Председник Србије Томислав Николић решио је да се на духовни начин опрости од своје државничке функције, као ктитор цркве посвећене Светом Димитрију која ће у Бајчетини бити освештана у суботу 27. маја, када наша црква слави мученике Исидора и Максима. Има у овоме дану освештања неке симболике, с обзиром на то шта су све Николићу и његовој породици радили поједини медији и бивши пријатељи из СНС-а. „Сад ми аплаудирате, а од почетка сте ме рушили”, рекао је још увек актуелни председник државе на једном митингу у оквиру председничке изборне трке коју је његов наследник премијер Александар Вучић тријумфално окончао. Свечаност поводом освештања храма почеће у девет сати, а присуствоваће јој и епископ шумадијски Јован и патријарх српски Иринеј. На наше питање ко ће још доћи, можда неко од државних званичника, наш домаћин Марко одговора: „Не знам, доћи ће, углавном, народ.” Иначе, црква у Бајчетини биће предата на управљање Српској православној цркви. Питање је само ко ће се у њој молити, с обзиром на то да у селу има једва тридесетак душа. Радови на Цркви Светог великомученика Димитрија почели су пре три године. Чинодејствовао је владика Јован, а камен темељац су положили председник Николић са супругом Драгицом и њихов син, градоначелник Крагујевца Радомир Николић са децом. Ових дана приводе се крају радови на изградњи паркинга и црквене порте у којој се налазе конак и летњиковац. Испред летњиковца су две клупе на којима ће ктитори храма, Томислав и Драгица, моћи да уживају под старе дане, гледајући са ћувика своју лепу Шумадију. Бајчетина је село на обронцима Гледићких планина, удаљено од Крагујевца око пола сата вожње кривудавим, али обновљеним друмом који кроз шуму води ка Краљеву, Врњачкој Бањи, Трстенику и Крушевцу. Ту се одиграла незванична, народна, шумадијска инаугурација председника Србије Томислава Николића после његове победе на изборима 2012. Николићев тријумф над Борисом Тадићем означио је крај ере такозваног досовског режима и почетак владавине Српске напредне странке која се, уочи недавно завршених председничких избора, оградила од свог оснивача, дајући апсолутну подршку Вучићу. Црква у Бајчетини изгледа импозантно. Њена белина продире кроз зелени крајолик и плаво небо. Није чак ни тако мала. У основи има, отприлике, 200 квадрата. Ипак, унутрашњост храма је оно што плени. Домаћин Марко нам је рекао да ће сликање и снимање иконописа у мозаицима биће „премијерно” омогућено у суботу, када је заказана свечаност освештања. Мозаици су мајсторски рад Мирослава Лазовића, професора Факултета примењених уметности у Београду, коме су помагали његови студенти. Да ли зато што је све ново и блиставо, тек могу се упоредити са онима из цркве Карађорђевића на Опленцу. „И Рим би нам позавидео на овој цркви”, верује наш домаћин Марко који је, као и ми, импресиониран мозаицима. Иначе, мозаици су више тековина Византије и Рима, него нашег средњовековног иконописа. Сва црква је у мермеру, а владичански трон испред олтара урађен је у македонском камену и златном ониксу из Аризоне који је дар наше дијаспоре. Није познато колико је градња цркве и помоћних објеката коштала и да ли је део новца обезбедила Фондација „Драгица Николић”. Но, судећи по цвећу које је већ засађено на појединим местима, може се наслутити да је у уређењу порте учествовала и супруга председника Србије. Свети великомученик Димитрије Солунски, антички заповедник Солуна, коме је посвећена црква у Бајчетини, у нашем народу се слави као Митровдан. То је непокретан, стајаћи празник који увек пада осмог новембра. Тада, кажу, обавезно треба бити код куће, да се после не би ноћивало по туђим кућама, а познат је и по народној узречици: Ђурђевданак – хајдучки састанак, Митровданак – хајдучки растанак. http://www.politika.rs/scc/clanak/381203/Patrijarh-crkvu-Nikolica-osvestava-27-maja
  2. Миротић након уручивања Ордена Светог Саве: Ово ћу чувати у срцу док сам жив Од ИН4С -29 маја, 2017       Прослављени кошаркаш Никола Миротић добио је највеће одликовање које додјељује Српска православна црква  – Орден Светог Саве првог степена – за доброчинства и посвећности вјери. Миротићу је признање уручено на церемонији организованој у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Одлуку да се Миротићу додијели највеће одликовање Српске православне цркве донио је Свети архијерејски синод СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, а додијелио му га је митрополит црногорско приморски Амфилохије. „Ово је дан који ћу чувати у свом срцу док сам жив„, изјавио је Миротић након уручења ордена. „Веома сам срећан и ово је посебан дан за мене и моју породицу. Орден Светог Саве је нешто посебно и Богу хвала на свему . Хвала митрополиту Амфилохију на овом дивном програму и свим људима који су овдје“, казао је Миротић. Ово одликовање раније су добили Новак Ђоковић, Владе Дивац, Дејан Бодирога… „Поносан сам да ми, Црногорци, будемо међу онима који су добили велико признање. Ово је нешто чиме могу да се поносим. Као спортиста сањаш медаље, успјехе које желиш да достигнеш, али ово је нешто што нисам ни сањао да ће да ми се догоди“, казао је Миротић.
  3. Прослављени црногорско-шпански и НБА кошаркаш Никола Миротић удостојен је од Српске Цркве Орденом Светог Саве I реда. Миротић након уручивања Ордена Светог Саве: Ово ћу чувати у срцу док сам жив Од ИН4С -29 маја, 2017 Прослављени кошаркаш Никола Миротић добио је највеће одликовање које додјељује Српска православна црква – Орден Светог Саве првог степена – за доброчинства и посвећности вјери. Миротићу је признање уручено на церемонији организованој у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Одлуку да се Миротићу додијели највеће одликовање Српске православне цркве донио је Свети архијерејски синод СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, а додијелио му га је митрополит црногорско приморски Амфилохије. „Ово је дан који ћу чувати у свом срцу док сам жив„, изјавио је Миротић након уручења ордена. „Веома сам срећан и ово је посебан дан за мене и моју породицу. Орден Светог Саве је нешто посебно и Богу хвала на свему . Хвала митрополиту Амфилохију на овом дивном програму и свим људима који су овдје“, казао је Миротић. Ово одликовање раније су добили Новак Ђоковић, Владе Дивац, Дејан Бодирога… „Поносан сам да ми, Црногорци, будемо међу онима који су добили велико признање. Ово је нешто чиме могу да се поносим. Као спортиста сањаш медаље, успјехе које желиш да достигнеш, али ово је нешто што нисам ни сањао да ће да ми се догоди“, казао је Миротић. View full Странице
  4. И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима.  Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа.  Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас.  Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације.  У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно.  Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана.
  5. Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице
  6. Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана, одсутног из здравствених разлога. На почетку прве саборске седнице Патријарх је као председник Сабора, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова, с једне стране, и великих могућности за мисију Цркве и духовну обнову народа, са друге стране. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује:      1. Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра;      2. архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра;      3. митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја;          4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и      5. монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа. Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године. Сабор је, такође, упутио писмо подршке и молитвене солидарности Патријарху московском и све Русије г. Кирилу поводом дискриминације и обесправљености којој су изложени епископи, свештенство, монаштво и верници највеће и једине канонске Цркве у Украјини, аутономне Украјинске Православне Цркве у саставу Руске Православне Цркве. Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу црквеној просвети и школству. Донете су одлуке које имају за циљ побољшање духовних и материјалних услова живота и рада у Богословијама, а посебно на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу код Чикага. Анализиране су и опште прилике у епархијама Српске Православне Цркве у Западној Европи, Америци и Аустралији. У том контексту донета је и одлука о премештању седишта Епархије источноамеричке из Ворена (Њу Џерси) у Парк Хилс (Јонкерс, Њујорк). Донета је одлука да се при Светом Синоду оснују Одељење за бригу о светињи брака и породице, Одељење за биоетику и Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација. Сабор подржава изградњу Меморијалног центра на Старом Сајмишту као трајног спомен-обележја српским жртвама у 20. веку, као и жртвама Јевреја, Рома и свих осталих народа који су са српским народом поделили његову горку судбину у томе трагичном столећу. Сабор се позабавио и питањем црквеноправног (канонског) статуса православних војних свештеника у Војсци Србије. Одобрено је Епархији рашко-призренској да, поред свог историјског седишта у Призрену, може установити, из практичних разлога, и административно седиште у древноме Расу (Новом Пазару). Сабор сматра, као што је и раније сматрао, да земним остацима српског и светског великана Николе Тесле никако није место међу музејским експонатима – ова чињеница представља јединствен преседан и васељенску срамоту – него у гробници, и то у Храму Светог Саве на Врачару или, алтернативно, на платоу испред њега. Саслушан је, са благодарношћу Богу и са молитвеним страхопоштовањем, извештај о недавном обретењу (проналажењу, откривању) моштију светога владике Мардарија (Ускоковића) Либертивилског у стању потпуне очуваности и нетрулежности, што је знак да га је Господ прославио на изузетан начин. С тим у вези, прихваћен је предлог да 14. и 15. јула ове године у Либертивилу буде свечано обележена стота годишњица његовог доласка у Америку. Са задовољством је прихваћен и извештај о току обнове Храма Светога Саве у Њујорку. Сабор је констатовао да су свештеници и верници Српске Православне Цркве у току овог извештајног периода уложили велики труд на сакупљању средстава у добротворне сврхе и за ублажавање тегоба пострадалог народа. Сабор је пажљиво саслушао више важних извештаја, у првом реду извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду, са посебним нагласком на успешном раду Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и патријаршијске Библиотеке. Следили су извештаји Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве, Патријаршијског управног одбора, добротворне Фондације Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других црквених тела и установа. Сабор је, такође, размотрио питање антиканонског и цркворушилачког деловања расколничке групе познате под именом артемијевци, по некадашњем имену г. Марка Радосављевића, формалног вође групе. Тим поводом је Сабор упутио и посебно обраћање верном народу у којем позива вернике на духовну будност, трезвеност, расуђивање и истинску, јеванђелску верност и ревност, насупрот расколничкој, секташкој ,,ревности не по разуму”, а расколнике на покајање, једино спасоносно, и на повратак у крило Мајке Цркве. Притом је одлучио да Горана Мирковића, такозваног хорепископа хвостанског и барајевског, уствари свргнутог јеромонаха Наума, трајно искључи из црквене заједнице, с тим да ово изопштење или екскомуникација престаје да важи једино у случају искреног и делатног покајања. Сабор је са великом жалошћу констатовао да Румунска Православна Црква не само што наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве него их још и интезивира и проширује на читаву српску канонску територију. Уколико она са том крајње небратољубивом и етнофилетистичком праксом не престане у најскоријој будућности, Свети Синод ће, по овлашћењу са овог заседања Сабора, бити приморан да начини мучан, али једини могући корак – да прекине литургијско и канонско општење са овом Црквом све до њеног повратка ,,к познанију права”. Сабор је размотрио и један излишан и у суштини бесмислен проблем. Реч је о уплитању групе наставникâ и асистената Православног богословског факултета у Београду у јавну расправу о Дарвиновој теорији еволуције, у међувремену ,,догматизованој” у мање-више атеистичком смислу, што је у медијима хорски проглашено за подршку дарвинизму у његовом најгорем издању и за посредно оспоравање богооткривене истине о Богу као Творцу света и библијске повести о стварању. Потписници тога текста су се обратили Сабору са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам). Сабор је то прихватио, али са напоменом да нам читава та распра, без обзира на њихове намере и замисли, уопште није била потребна. Сабор је одликовао Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог Јована Владимира, а Епископа шабачког г. Лаврентија, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, орденом Светог Саве првога степена. Попуњене су скоро све упражњене епархије Српске Православне Цркве. За митрополита дабробосанског изабран је досадашњи епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, за епископа зворничко-тузланског досадашњи епископ далматински г. Фотије, за епископа далматинског архимандрит г. Никодим (Косовић), досадашњи настојатељ манастира Крке, за епископа милешевског досадашњи епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, за епископа бихаћко-петровачког досадашњи епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије и за епископа нишког досадашњи викарни епископ топлички г. Арсеније, док је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке изабран епископ аустријско-швајцарски г. Андреј. У Светом Синоду престао је мандат епископима бачком г. Иринеју и рашко-призренском г. Теодосију, који остају чланови заменици, а за нове чланове Светог Синода изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископ ваљевски г. Милутин. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  7. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 14. до 24. маја 2017. године Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана, одсутног из здравствених разлога. На почетку прве саборске седнице Патријарх је као председник Сабора, у уводном обраћању сабраним архијерејима, указао на витална питања црквеног живота данас, у времену великих духовних и егзистенцијалних изазова, с једне стране, и великих могућности за мисију Цркве и духовну обнову народа, са друге стране. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, односно Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да вечном Сабору светих приброји или канонизује: 1. Патријарха пећког Пајсија Јањевца, чији ће се спомен славити 2/15. октобра; 2. архимандрита Стефана Јовановића, чији ће се лик, под називом преподобни Стефан Троношки, славити 4/17. септембра; 3. митрополита скопског Викентија (Крџића) и игумана Владимира (Протића) као свештеномученике и пострадале од бугарских окупатора у Сурдулици као мученике, који ће се празновати 16/25. маја; 4. зверски побијене страдалнике пивске као мученике, чији ће годишњи спомен бити сваког 25. маја/7. јуна, и страдалнике величке и горњеполимске, такође као мученике, чији ће се празник славити 15/28. јула, и 5. монаха Јакова (световно име: др Радоје Арсовић), под називом преподобни Јаков Нови Тумански, који ће се празновати 8/21. августа. Сабор је прихватио извештај о раду Критског сабора, односно Светог и Великог Сабора, одржаног у јуну прошле године. Сабор је, такође, упутио писмо подршке и молитвене солидарности Патријарху московском и све Русије г. Кирилу поводом дискриминације и обесправљености којој су изложени епископи, свештенство, монаштво и верници највеће и једине канонске Цркве у Украјини, аутономне Украјинске Православне Цркве у саставу Руске Православне Цркве. Као и сваке године, Сабор је посветио дужну пажњу црквеној просвети и школству. Донете су одлуке које имају за циљ побољшање духовних и материјалних услова живота и рада у Богословијама, а посебно на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу код Чикага. Анализиране су и опште прилике у епархијама Српске Православне Цркве у Западној Европи, Америци и Аустралији. У том контексту донета је и одлука о премештању седишта Епархије источноамеричке из Ворена (Њу Џерси) у Парк Хилс (Јонкерс, Њујорк). Донета је одлука да се при Светом Синоду оснују Одељење за бригу о светињи брака и породице, Одељење за биоетику и Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација. Сабор подржава изградњу Меморијалног центра на Старом Сајмишту као трајног спомен-обележја српским жртвама у 20. веку, као и жртвама Јевреја, Рома и свих осталих народа који су са српским народом поделили његову горку судбину у томе трагичном столећу. Сабор се позабавио и питањем црквеноправног (канонског) статуса православних војних свештеника у Војсци Србије. Одобрено је Епархији рашко-призренској да, поред свог историјског седишта у Призрену, може установити, из практичних разлога, и административно седиште у древноме Расу (Новом Пазару). Сабор сматра, као што је и раније сматрао, да земним остацима српског и светског великана Николе Тесле никако није место међу музејским експонатима – ова чињеница представља јединствен преседан и васељенску срамоту – него у гробници, и то у Храму Светог Саве на Врачару или, алтернативно, на платоу испред њега. Саслушан је, са благодарношћу Богу и са молитвеним страхопоштовањем, извештај о недавном обретењу (проналажењу, откривању) моштију светога владике Мардарија (Ускоковића) Либертивилског у стању потпуне очуваности и нетрулежности, што је знак да га је Господ прославио на изузетан начин. С тим у вези, прихваћен је предлог да 14. и 15. јула ове године у Либертивилу буде свечано обележена стота годишњица његовог доласка у Америку. Са задовољством је прихваћен и извештај о току обнове Храма Светога Саве у Њујорку. Сабор је констатовао да су свештеници и верници Српске Православне Цркве у току овог извештајног периода уложили велики труд на сакупљању средстава у добротворне сврхе и за ублажавање тегоба пострадалог народа. Сабор је пажљиво саслушао више важних извештаја, у првом реду извештај Светог Синода о његовом раду у протеклом периоду, са посебним нагласком на успешном раду Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и патријаршијске Библиотеке. Следили су извештаји Комисије за ревизију Устава Српске Православне Цркве, Патријаршијског управног одбора, добротворне Фондације Човекољубље, поклоничке агенције Доброчинство и других црквених тела и установа. Сабор је, такође, размотрио питање антиканонског и цркворушилачког деловања расколничке групе познате под именом артемијевци, по некадашњем имену г. Марка Радосављевића, формалног вође групе. Тим поводом је Сабор упутио и посебно обраћање верном народу у којем позива вернике на духовну будност, трезвеност, расуђивање и истинску, јеванђелску верност и ревност, насупрот расколничкој, секташкој ,,ревности не по разуму”, а расколнике на покајање, једино спасоносно, и на повратак у крило Мајке Цркве. Притом је одлучио да Горана Мирковића, такозваног хорепископа хвостанског и барајевског, уствари свргнутог јеромонаха Наума, трајно искључи из црквене заједнице, с тим да ово изопштење или екскомуникација престаје да важи једино у случају искреног и делатног покајања. Сабор је са великом жалошћу констатовао да Румунска Православна Црква не само што наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве него их још и интезивира и проширује на читаву српску канонску територију. Уколико она са том крајње небратољубивом и етнофилетистичком праксом не престане у најскоријој будућности, Свети Синод ће, по овлашћењу са овог заседања Сабора, бити приморан да начини мучан, али једини могући корак – да прекине литургијско и канонско општење са овом Црквом све до њеног повратка ,,к познанију права”. Сабор је размотрио и један излишан и у суштини бесмислен проблем. Реч је о уплитању групе наставникâ и асистената Православног богословског факултета у Београду у јавну расправу о Дарвиновој теорији еволуције, у међувремену ,,догматизованој” у мање-више атеистичком смислу, што је у медијима хорски проглашено за подршку дарвинизму у његовом најгорем издању и за посредно оспоравање богооткривене истине о Богу као Творцу света и библијске повести о стварању. Потписници тога текста су се обратили Сабору са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам). Сабор је то прихватио, али са напоменом да нам читава та распра, без обзира на њихове намере и замисли, уопште није била потребна. Сабор је одликовао Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог Јована Владимира, а Епископа шабачког г. Лаврентија, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, орденом Светог Саве првога степена. Попуњене су скоро све упражњене епархије Српске Православне Цркве. За митрополита дабробосанског изабран је досадашњи епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, за епископа зворничко-тузланског досадашњи епископ далматински г. Фотије, за епископа далматинског архимандрит г. Никодим (Косовић), досадашњи настојатељ манастира Крке, за епископа милешевског досадашњи епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, за епископа бихаћко-петровачког досадашњи епископ франкфуртски и све Немачке г. Сергије и за епископа нишког досадашњи викарни епископ топлички г. Арсеније, док је за администратора епархије франкфуртске и све Немачке изабран епископ аустријско-швајцарски г. Андреј. У Светом Синоду престао је мандат епископима бачком г. Иринеју и рашко-призренском г. Теодосију, који остају чланови заменици, а за нове чланове Светог Синода изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископ ваљевски г. Милутин. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  8. Преосвећени архијереји, свечасни оци, драга браћо и сестре! Милошћу Свешчедрог Бога и Спаситеља света, Господа Исуса Христа, нашој Цркви пружена је неизрецива радост: у нашу Отаџбину доноси се део моштију великог светитеља, поштованог у целом свету - светитеља и чудотворца Николаја, архиепископа Мирликијског. Овај дивни угодник Божији био је погребен у граду у коме се подвизавао у Винограду Христовом током многих година. У времену, када су земље Византије пале под власт иноверних завојевача, постала је реална опасност оскрнављења светиње, и промислом Божијим мошти светитеља су пренесене на територију савремене Италије, у град Бари, и положене у месном саборном храму. Током  готово хиљаду година хиљаде људи је ишло на поклоњење моштима, из најразличитијих земаља и делова света, како би задобили благодат, која истиче од моштију васељенски поштованог угодника Христовог. Особито је поштован светитељ Николај у пределима историјске Руси. Њему је посвећено мноштво храмова. Непребројно мноштво православних хришћана наречено је у његову част приликом Светог Крштења или монашког пострига. Све то сведочи о томе, колико је усрдни представник и брзи заступник био и остао Мириклијски чудотворац за оне који му прилазе с молитвом у најразличитијим невољама и стањима. Светитељ Николај поштује се у нашем народу као поуздани помоћник у најтужнијим и наизглед безазленим ситуацијама, као покровитељ оних који желе да живе целомудрено, као заштитник оних који тврдо чувају веру православну и апостолско предање, завештано нам од Отаца, који су се трудили на њиви Господњој пре нас. Памћење свих тих благодејанија светитеља Николаја побуђује хиљаде људи да предузму пут ка његовим моштима, не само да изразе почаст, већ и да принесу топле и усрдне молитве ономе кога Православна Црква назива правилом вере и образом кроткости. Многи наши саоотечественици немају могућност да изврше ходочашће у Бари и због тога се у Русију доноси значајан део мироточивих моштију светитеља. Од 21. маја до 12. јула светиња ће се налазити у Москви, а од 13. до 28. јула у Санкт Петербургу. То је заиста уникални догађај за свих 930 година пребивања часних моштију у Барију. Клањајући се чудотворним и многоцелебним моштима овог великог угодника Господњег, неопходно је да схватимо, да смо призвани да будемо подражаваоци добродјетељи Мириклијског светитеља, и помоћ, ниспослана нам његовим заступништвом, биће очигледнија и издашнија, што му се будемо више уподобљавали у љубави према Христу и свим људима. Дај Боже да овај важан догађај у историји наше Отаџбине и свега руског Православља буде на духовну ползу архипастирима, клирицима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве, да би се заступнишвом чувара благодати Христове испуниле на нама речи молитве: "Да мирно овде проживимо живот и удостојимо се да видимо блага у земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног Бога, сада и увек и во веки веков. Амин."   +КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ   Москва, 19 мај 2017 г.
  9. Као плод сусрета папе Франциска и патријаха Кирила, услишена је молба руске пастве да се део моштију Светог Николаја Мириклијског привремено из Барија, први пут пренесе у Русију. Поводом дочека моштију великог светитеља, Свјатејши патријарх Кирил обратио се архијерејима, духоновенству и духовној деци Руске православне цркве. Преосвећени архијереји, свечасни оци, драга браћо и сестре! Милошћу Свешчедрог Бога и Спаситеља света, Господа Исуса Христа, нашој Цркви пружена је неизрецива радост: у нашу Отаџбину доноси се део моштију великог светитеља, поштованог у целом свету - светитеља и чудотворца Николаја, архиепископа Мирликијског. Овај дивни угодник Божији био је погребен у граду у коме се подвизавао у Винограду Христовом током многих година. У времену, када су земље Византије пале под власт иноверних завојевача, постала је реална опасност оскрнављења светиње, и промислом Божијим мошти светитеља су пренесене на територију савремене Италије, у град Бари, и положене у месном саборном храму. Током готово хиљаду година хиљаде људи је ишло на поклоњење моштима, из најразличитијих земаља и делова света, како би задобили благодат, која истиче од моштију васељенски поштованог угодника Христовог. Особито је поштован светитељ Николај у пределима историјске Руси. Њему је посвећено мноштво храмова. Непребројно мноштво православних хришћана наречено је у његову част приликом Светог Крштења или монашког пострига. Све то сведочи о томе, колико је усрдни представник и брзи заступник био и остао Мириклијски чудотворац за оне који му прилазе с молитвом у најразличитијим невољама и стањима. Светитељ Николај поштује се у нашем народу као поуздани помоћник у најтужнијим и наизглед безазленим ситуацијама, као покровитељ оних који желе да живе целомудрено, као заштитник оних који тврдо чувају веру православну и апостолско предање, завештано нам од Отаца, који су се трудили на њиви Господњој пре нас. Памћење свих тих благодејанија светитеља Николаја побуђује хиљаде људи да предузму пут ка његовим моштима, не само да изразе почаст, већ и да принесу топле и усрдне молитве ономе кога Православна Црква назива правилом вере и образом кроткости. Многи наши саоотечественици немају могућност да изврше ходочашће у Бари и због тога се у Русију доноси значајан део мироточивих моштију светитеља. Од 21. маја до 12. јула светиња ће се налазити у Москви, а од 13. до 28. јула у Санкт Петербургу. То је заиста уникални догађај за свих 930 година пребивања часних моштију у Барију. Клањајући се чудотворним и многоцелебним моштима овог великог угодника Господњег, неопходно је да схватимо, да смо призвани да будемо подражаваоци добродјетељи Мириклијског светитеља, и помоћ, ниспослана нам његовим заступништвом, биће очигледнија и издашнија, што му се будемо више уподобљавали у љубави према Христу и свим људима. Дај Боже да овај важан догађај у историји наше Отаџбине и свега руског Православља буде на духовну ползу архипастирима, клирицима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве, да би се заступнишвом чувара благодати Христове испуниле на нама речи молитве: "Да мирно овде проживимо живот и удостојимо се да видимо блага у земљи живих, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици слављеног Бога, сада и увек и во веки веков. Амин." +КИРИЛЛ, ПАТРИАРХ МОСКОВСКИЙ И ВСЕЯ РУСИ Москва, 19 мај 2017 г. View full Странице
  10.   Ово Лето Господње обележиће свеправославна прослава Светог Мардарија Либертвилског у јулу месецу. Светитељеве мошти су почетком маја месеца обретене и ексклузивно за наш радио утиске преноси свештеник Николај Костур, председавајући Литургијског пододбора за прославу Светог Мардарија. Отац Николај каже да је необјашњив и неупоредив осећај додиривати светитеља, да је невероватно гледати његове нетљене мошти и да су потпуно очуване руке, нокти, тело доказ да је светитељ жив и да је његова благодат велика. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  11. Ово Лето Господње обележиће свеправославна прослава Светог Мардарија Либертвилског у јулу месецу. Светитељеве мошти су почетком маја месеца обретене и ексклузивно за наш радио утиске преноси свештеник Николај Костур, председавајући Литургијског пододбора за прославу Светог Мардарија. Отац Николај каже да је необјашњив и неупоредив осећај додиривати светитеља, да је невероватно гледати његове нетљене мошти и да су потпуно очуване руке, нокти, тело доказ да је светитељ жив и да је његова благодат велика. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/o Nikolaj Kostur o Sv Mardariju.mp3 View full Странице
  12. Као и сваке године током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора највише тело Српске Православне Цркве посветило је једну од својих седница изградњи спомен Храма Светога Саве. И овогодишње сабрање на ту тему одржано је данас на Врачару.На радном делу седнице којом је председавао Његова Светост Патријарх српски г-дин Иринеј, поднет је извештај о раду Одбора за изградњу Храма између два заседања Сабора, а говорило се и о радовима у предстојећем периоду где је централна тема постављање мозаика.У Храму Светог Саве ће у понедељак, 22. Маја у 12:00 часова бити организована пригодна свечаност поводом постављања првих делова мозаика композиције „Вазнесења Христовог“ којој ће присуствовати Архијереји наше Свете Цркве на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским г-дином Иринејeм. View full Странице
  13. Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf
  14. У једној недавној полемици, некадашњи неуспешни студент Теолошког факултета, књижевник Светислав Басара, написао је да му је књига Миодрага Поповића "Видовдан и часни крст" у којој се наводи да је Српска црква тек 1892. почела да слави Светог Вита (Вида), "отворила очи" у смислу да је "сва српска историја лаж и митоманија". Када је Басари указано да су аргументи Миодрага Поповића у науци давно одбачени истраживањем професора историје уметности на Филозофском факултету у Београду Миодрага Марковића, сада дописног члана САНУ, у полемику се укључио издавач књиге, уредник библиотеке "XX век", Иван Чоловић, бранећи значај Поповићеве књиге у "раскринкравању видовданског мита", који представља империјалистичку и злочиначко-осветољубиву творевину српске буржоазије, везану и за злочине у недавним ратовима у бившој Југославији. У најновијем викенд издању "Данаса", Чоловићу је одговорио професор Марковић. Одговор преносимо у целини: Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf View full Странице
  15. Uskoro izgradnja pravoslavne crkve na Prozivci 17.05.2017 u 13:02h Izvor: Subotica.com Do kraja ovog meseca biće postavljen kamen temeljac za pravoslavni hram Svetog Nektarija Eginskog u najvećem gradskom naselju Prozivka. Hram će biti izgrađen u ulici Blaška Rajića, gde je već parcela ograđena, a građanima predstavljena tabla sa budućim izgledom crkve. - Ideja o izgradnji hrama na Prozivci postoji od 2008. godine i sada su se stvorili uslovi da se ona i realizuje. Radovi na prvoj fazi gradnje, koji podrazumevaju izlivanje temelja, trebalo bi da počnu za desetak dana, a sredstva je obezbedila Crkvena opština uz pomoć donatora – objašnjava sveštenik Miodrag Šipka. - Još je rano govoriti koliko je novca potrebno da se hram i završi. Projekat za izgradnju hrama izradio je Biro za projektovanje i inženjering „Studio 1“. Izgled buduće crkve koja će biti u srpsko-vizantijskom stilu, površine od oko 400 kvadratnih metara, na prvi pogled odstupa od uobičajenih, starijih vojvođanskih crkava, koje su mahom starije i građene u barokonom stilu. Međutim, slična je crkvama u Bajmoku i Šantiću i novijim hramovima širom Vojvodine. Nova crkva biće bela, sa isturenim zvonikom. Sveti Nektarije (svetovno ime Anastasije) rođen 1846. godine u mestu Silivrija u istočnoj Trakiji, kao peto dete siromašnih roditelja Dimosa i Vasilike Kefalas, koji su mu odmalena duboko usadili hrišćansku veru. Još kao mladić sa 14 godina, krenuo je za poslom u Konstantinopolj, i mnoge je godine proveo u sirotinji, gladan. U crkvenoj karijeri dostigao je čin mitropolita pentapoljskog, sa službom u Aleksandrijskoj patrijaršiji, odakle je proteran zbog loših odnosa i ljudskih spletki. Sa željom da obnovi manastir došao je na Eginu, ali dozvola za to nije stizala, čak ni kad je okupio brojno sestrinstvo, osnovao školu za nepismene i šio papuče za monahinje. U pitanju svetitelj novijeg vremena (umro je 1920. godine i za crkvu je novoprojavljeni), a pripisuje mu se više od dve hiljade čuda. Svi građani koji žele mogu da doniraju novac za izgradnju crkve na Prozivci posvećene svetitelju kome se pripisuju čudotvorne moći.
  16. 12. maj 2017. - Манастир Острог - Дешавања   Слава манастира, празник Светог Василија Острошког Чудотворца, торжествено и молитвено је прослављен у острошкој светињи 11. и 12. маја 2017. љета Господњег. Централном саборном Архијерејском Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански Руске Православне Цркеве Г. Викентије, са Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким Г. Амфилохијем и Преосвећеним Епископом будимљанско – никшићким Г. Јоаникијем уз саслужење бројног православног свештенства и свештеномонаштва. Литургији су присуствовали и Преосвећени Епископ диоклијски г. Кирило и Преосвећени епископ Назарије старјешина Александро-невске лавре. Хиљаде вјерника присуствовало је молитвеној прослави празника Светог Василија, који су у реду сатима чекали на поклоњење Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао Владика Јоаникије који је казао да се празник Светог Василија прославља у свјетлости Васкрсења Христовог, што доживљавамо као наставак и продужетак васкршњег славља. -Свети Василије Острошки је због својих врлина, своје вјере, молитве, поста, трпљења, смирења, бриге о Цркви и пастви својој, гледајући цијелог живота и трудећи се да угоди Богу, задобио од Бога велику милост и Бог га је осјенио Својом свјетлошћу и силом Свога васкрсења удостојио га да буде учесник Његове побједе над смрћу. Господ који је васкрсао и побиједио смрт, Он је Својим васкрсењем учинио учесницима и причасницима Своје славе и Свога васкрсења и Своје побједе над смрћу све оне који га љубе – казао је Владика Јоаникије. Он је казао да се и данашње славље уписује у књигу опширног житија Светог Василија Острошког које исписује сам Бог вјековима, захваљујући труду Светог Василија. – Гледамо колико дјеце, омладине, из разних крајева вјерног народа, људи са различитим својим бригама и мукама, са чежњама и надама, са тешкоћама и са радостима, сви једнако приступају Кивоту Светог Василија током цијеле године, а нарочито за овај празник. Да добију Божије благодати преко његових светих моштију и да се оснаже молитвама Светог Васлилија и да се тако оснажени, укријепљени, просвјетљени врате својим домовима, својим пословима, осјећајући да им Бог и Свети Василије дају снаге да носе свој крст у овоме животу и да иду напријед. Колико је Свети Василије дјеце благословио, колико на прави пут упутио, пут вјере, наде и љубави, на јеванђељски пут, колико је тужних утјешио, малодушних охрабрио, колико је бездјетних родитеља благословио те су добили потомство, те је благословом његовим ушла радост у њихове домове, од давнина, а нарочито данас када људи имају велике породичне тешкоће. Колико је завађене браће измирио и колико је наших тешкоћа на себе примио, заиста светитељ Божији – рекао је Владика Јоаникије и додао да је Свети Василије Божији дар који је Бог дао српском народу у најтежа времена. Владика Јоаникије је казао да и данас имамо многе непријатеље Цркве Божије, као и у доба Светог Василија Острошког док је ходио по овој земљи. – Свако вријеме је вријеме Светог Василија. Он је са нама, он је са Богом и са нама. Њему је Бог дао ту слободу да нас заступа својим светим молитвама пред Престолом Божијим и да нас све просвећује и упућује на прави јеванђељски пут спасења – казао је Владика и нагласио да се славље Светог Василија Острошког Литургијом не завршава, него се продужава и најавио да ће поводом празника улицама Никшића предвече проћи свечана свенародна Световасилијевска литија. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Бројно монаштво и вјерни народ, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а током Свете Литургије мала Симона коју је миропомазао Митрополит Амфилохије прибројана је у ред крштених. Потом су архијереји благосиљали и пререзали славски колач поводом славе острошког манастира празника Светог Василија Острошког, као и бројне славске колаче које су у славу Божију а поводом празника Светог Василија принијели сабрани вјерници. На крају богослужења сабране је благословио домаћин сабрања Високопреосвећени Митрополит Амфилохије који је подсјетио да се Господ прије свог распећа помолио да сви једно буду. – Данас се ипуњава тај благослов Господњи. Сви смо једно и заједно, сабрани у име Оца и Сина и Духа Светог, сусревши се са Господом, примаћући Његово Тијело и Крв Његову, поставши једно са Њим и  једно једни са другима за вјечност и цјеливајући мошти Светог Василија Острошког које нас ево вјековима сабирају, не само његове домаће Херцеговце и Црногорце и из других крајева српских земаља, него и из читаве васељене сабирају се данас. Ево са нама Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, ту је наш Назарије из лавре Светог Александра невског који чува мошти нашег последњег Патријарха слободне Пећке патријаршије Василија Бркића, који је написао Службу Светог Василија Острошког коју и данас пјевамо. Тамо се чувају и земни остаци Митрополита Василија Петровића који се такође тамо упокојио. Ту су са нама наша браћа Руси, наша браћа Јелини, Јермени, наша браћа Румуни који су донијели благослове велике и дивне Румунске Цркве Божије, има православних Бугара, има Француза, Њемаца, Италијана, са свих крајева. То је велики Божији дар и потврда да смо призвани сви ми људи и сви земаљски народи да будемо једно, у Богу једно, у вјери једно, у Причешћу Тијела и Крви Господње једно – казао је Митрополит Амфилохије. Дајући ријеч Митрополиту Викентију, Митрополит Амфилохије је подсјетио да се ускоро прославља сто година од страдања Светог Цара руског Николаја Другог, те да Митрополит Викентије управо столује на мјесту гдје је мученички пострадала царска породица Романов. Високопреосвећени Митрополит Викентије преносећи благослове и поздраве и честитајући празник Светог Василија архијерејима, свештенству и вјерном народу од руског Патријарха, казао је да Светјејшији Патријарх Кирил воли Црну Гору, братску Српску Православну Цркву. -Радујем се када видим како смо се овдје сабрали да се молимо Богу и прослављамо дивног светитеља, Светог Василија Острошког у данима празновања Пасхе Христове. Господ Исус Христос је ради нас људи и ради нашег спасења претрпио страшну смрт и муке да би нама отворио пут у Царство небеско. Људи су током вјекова проникли у дубину подвига и смисла крсне жртве и Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, они су препознали велику љубав Божију према роду људском и тиме нам је Господ даровао вјечни и блажени живот и зато су се током вјекова многи подвижници трудили да задобију те добродјетељи које нам је оставио Господ Христос. Пред нама су данас и славимо подвиге и трудове Светог Василија Острошког, који се у своме животу подвизавао и трпио разна искушења која су га прогонила, од турског ропства у коме је живо, па све до уније и разних других искушења која су га пратила у животу. Он је узео на себе такав крст и подвиге и жртву, да би се уподобио Христу и да би задобио вјечни живот – казао је Митрополит Викентије. Он је такође додао да је Острошки Чудотворац током живота био са народом, помагао народу, укрепљавао свој народ, а сваки слободни тренутак посветио је Богу и молитви. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -Наслађујући се и тада благодаћу Божијом и општењем са живим Богом, он је свијетлио и укрепљавао све оне људе који су били са њим током његовог живота, али не само тада, него и до наших данас он нас кријепи благодаћу и молитвама које за све нас узноси пред Богом нашим – казао је Митрополит Викентије и честитао сабанима празник Светог Василија Острошког. Заједничарење архијереја и свештенства настављено је уз славску трпезу хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а бројни поклоници у дводневној непрекидној колони наставили су да приступају Кивоту са моштима Светог Василија. Дводневно славље Прослава празника Светог Василија Острошког почела је јуче, 11. маја у раним јутарњим сатима када су хиљаде вјерника почеле да пристижу у острошку светињу из разних крајева свијета. Међу њима било је и ходочасника који су препјешачили стотине километара да би дошли до манастира Острога  и на празник Острошког Чудотворца цјеливали његове Свете мошти. Уочи празника, на платоу испред Горњег манастира у поподневним сатима уприличена је промоција илустроване књиге прича за дјецу ”Од пастира до Светитеља”, коју је по благослову Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, издала ИИУ„Светигора“ у оквиру новоосноване дјечје библиотеке „Ћирилко“. О књизи су говорили Преосвећени Епископ диоклијски Г. Кирило, књижевник Будимир Дубак и аутор Весна Тодоровић професор српског језика из Никшића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Потом је Епископ Кирило са свештенством и свештеномонаштвом, у присуству Вископреосвећеног Митрополита Амфилохије одслужио свечано празнично Бденије. Након што су свештеници помазали вјерни народ освећеним уљем, Владика Кирило је обраћајући се вјернима казао да је Свети Василије херцеговачко чобанче, који се наново родио и постао Бог по благодати, непресушни извор исцјељења, извор воде живе. – Свети Василије Острошки није Бог по суштини, јер је један Бог по суштини који се слави у три лица Отац, Син и Дух Свети. Свети отац наш Василије није Бог Отац, али видите да свети попримају својства Бога по суштини, тако да се он по милости приближава своме Творцу и Створитељу и Сведржитељу све твари и као што ми сви добро знамо из свог живота, мислим да никога нема овдје који стоји да није једном окусио милост и помоћ Светог оца нашег Василија Острошког. Свети отац наш Василије није Христос, није Син Божији Јединородни, али је син Божији по благодати и исто је тако за свој народ као Христос за сво човјечанство окусио и испио до краја чашу жучи – казао је Владика Кирило и нагласио да су се све вражије силе које су хтјеле да одвоје Светог Василија од Божијег пута разбиле о острошке стијене. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Тачно у поноћ Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије читао је Актатист поред моштију Светог Василија, а великом броју сабраних обратио надахнутом архипастирском бесједом говорећи о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас.   Литругијска прослава празника Светог Василија Острошког почела је сат после поноћи у цркви Часног Крста, а Светом службом Божијом началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Сергије. Другу Литургију у пет сати ујутру служио је Епископ Кирило са свештенсвом у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија, а у цркви Светог новомученика Станка одслужена је Литургија са саборним крштењем. Све фотографије текст и фотографије: Жељко Вуксановић    
  17. 12. maj 2017. - Манастир Острог - Дешавања Слава манастира, празник Светог Василија Острошког Чудотворца, торжествено и молитвено је прослављен у острошкој светињи 11. и 12. маја 2017. љета Господњег. Централном саборном Архијерејском Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански Руске Православне Цркеве Г. Викентије, са Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким Г. Амфилохијем и Преосвећеним Епископом будимљанско – никшићким Г. Јоаникијем уз саслужење бројног православног свештенства и свештеномонаштва. Литургији су присуствовали и Преосвећени Епископ диоклијски г. Кирило и Преосвећени епископ Назарије старјешина Александро-невске лавре. Хиљаде вјерника присуствовало је молитвеној прослави празника Светог Василија, који су у реду сатима чекали на поклоњење Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао Владика Јоаникије који је казао да се празник Светог Василија прославља у свјетлости Васкрсења Христовог, што доживљавамо као наставак и продужетак васкршњег славља. -Свети Василије Острошки је због својих врлина, своје вјере, молитве, поста, трпљења, смирења, бриге о Цркви и пастви својој, гледајући цијелог живота и трудећи се да угоди Богу, задобио од Бога велику милост и Бог га је осјенио Својом свјетлошћу и силом Свога васкрсења удостојио га да буде учесник Његове побједе над смрћу. Господ који је васкрсао и побиједио смрт, Он је Својим васкрсењем учинио учесницима и причасницима Своје славе и Свога васкрсења и Своје побједе над смрћу све оне који га љубе – казао је Владика Јоаникије. Он је казао да се и данашње славље уписује у књигу опширног житија Светог Василија Острошког које исписује сам Бог вјековима, захваљујући труду Светог Василија. – Гледамо колико дјеце, омладине, из разних крајева вјерног народа, људи са различитим својим бригама и мукама, са чежњама и надама, са тешкоћама и са радостима, сви једнако приступају Кивоту Светог Василија током цијеле године, а нарочито за овај празник. Да добију Божије благодати преко његових светих моштију и да се оснаже молитвама Светог Васлилија и да се тако оснажени, укријепљени, просвјетљени врате својим домовима, својим пословима, осјећајући да им Бог и Свети Василије дају снаге да носе свој крст у овоме животу и да иду напријед. Колико је Свети Василије дјеце благословио, колико на прави пут упутио, пут вјере, наде и љубави, на јеванђељски пут, колико је тужних утјешио, малодушних охрабрио, колико је бездјетних родитеља благословио те су добили потомство, те је благословом његовим ушла радост у њихове домове, од давнина, а нарочито данас када људи имају велике породичне тешкоће. Колико је завађене браће измирио и колико је наших тешкоћа на себе примио, заиста светитељ Божији – рекао је Владика Јоаникије и додао да је Свети Василије Божији дар који је Бог дао српском народу у најтежа времена. Владика Јоаникије је казао да и данас имамо многе непријатеље Цркве Божије, као и у доба Светог Василија Острошког док је ходио по овој земљи. – Свако вријеме је вријеме Светог Василија. Он је са нама, он је са Богом и са нама. Њему је Бог дао ту слободу да нас заступа својим светим молитвама пред Престолом Божијим и да нас све просвећује и упућује на прави јеванђељски пут спасења – казао је Владика и нагласио да се славље Светог Василија Острошког Литургијом не завршава, него се продужава и најавио да ће поводом празника улицама Никшића предвече проћи свечана свенародна Световасилијевска литија. Бесједа Владике Јоаникија Бројно монаштво и вјерни народ, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а током Свете Литургије мала Симона коју је миропомазао Митрополит Амфилохије прибројана је у ред крштених. Потом су архијереји благосиљали и пререзали славски колач поводом славе острошког манастира празника Светог Василија Острошког, као и бројне славске колаче које су у славу Божију а поводом празника Светог Василија принијели сабрани вјерници. На крају богослужења сабране је благословио домаћин сабрања Високопреосвећени Митрополит Амфилохије који је подсјетио да се Господ прије свог распећа помолио да сви једно буду. – Данас се ипуњава тај благослов Господњи. Сви смо једно и заједно, сабрани у име Оца и Сина и Духа Светог, сусревши се са Господом, примаћући Његово Тијело и Крв Његову, поставши једно са Њим и једно једни са другима за вјечност и цјеливајући мошти Светог Василија Острошког које нас ево вјековима сабирају, не само његове домаће Херцеговце и Црногорце и из других крајева српских земаља, него и из читаве васељене сабирају се данас. Ево са нама Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, ту је наш Назарије из лавре Светог Александра невског који чува мошти нашег последњег Патријарха слободне Пећке патријаршије Василија Бркића, који је написао Службу Светог Василија Острошког коју и данас пјевамо. Тамо се чувају и земни остаци Митрополита Василија Петровића који се такође тамо упокојио. Ту су са нама наша браћа Руси, наша браћа Јелини, Јермени, наша браћа Румуни који су донијели благослове велике и дивне Румунске Цркве Божије, има православних Бугара, има Француза, Њемаца, Италијана, са свих крајева. То је велики Божији дар и потврда да смо призвани сви ми људи и сви земаљски народи да будемо једно, у Богу једно, у вјери једно, у Причешћу Тијела и Крви Господње једно – казао је Митрополит Амфилохије. Дајући ријеч Митрополиту Викентију, Митрополит Амфилохије је подсјетио да се ускоро прославља сто година од страдања Светог Цара руског Николаја Другог, те да Митрополит Викентије управо столује на мјесту гдје је мученички пострадала царска породица Романов. Високопреосвећени Митрополит Викентије преносећи благослове и поздраве и честитајући празник Светог Василија архијерејима, свештенству и вјерном народу од руског Патријарха, казао је да Светјејшији Патријарх Кирил воли Црну Гору, братску Српску Православну Цркву. -Радујем се када видим како смо се овдје сабрали да се молимо Богу и прослављамо дивног светитеља, Светог Василија Острошког у данима празновања Пасхе Христове. Господ Исус Христос је ради нас људи и ради нашег спасења претрпио страшну смрт и муке да би нама отворио пут у Царство небеско. Људи су током вјекова проникли у дубину подвига и смисла крсне жртве и Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, они су препознали велику љубав Божију према роду људском и тиме нам је Господ даровао вјечни и блажени живот и зато су се током вјекова многи подвижници трудили да задобију те добродјетељи које нам је оставио Господ Христос. Пред нама су данас и славимо подвиге и трудове Светог Василија Острошког, који се у своме животу подвизавао и трпио разна искушења која су га прогонила, од турског ропства у коме је живо, па све до уније и разних других искушења која су га пратила у животу. Он је узео на себе такав крст и подвиге и жртву, да би се уподобио Христу и да би задобио вјечни живот – казао је Митрополит Викентије. Он је такође додао да је Острошки Чудотворац током живота био са народом, помагао народу, укрепљавао свој народ, а сваки слободни тренутак посветио је Богу и молитви. Бесједе господе митрополита Амфилохија и Викентија -Наслађујући се и тада благодаћу Божијом и општењем са живим Богом, он је свијетлио и укрепљавао све оне људе који су били са њим током његовог живота, али не само тада, него и до наших данас он нас кријепи благодаћу и молитвама које за све нас узноси пред Богом нашим – казао је Митрополит Викентије и честитао сабанима празник Светог Василија Острошког. Заједничарење архијереја и свештенства настављено је уз славску трпезу хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а бројни поклоници у дводневној непрекидној колони наставили су да приступају Кивоту са моштима Светог Василија. Дводневно славље Прослава празника Светог Василија Острошког почела је јуче, 11. маја у раним јутарњим сатима када су хиљаде вјерника почеле да пристижу у острошку светињу из разних крајева свијета. Међу њима било је и ходочасника који су препјешачили стотине километара да би дошли до манастира Острога и на празник Острошког Чудотворца цјеливали његове Свете мошти. Уочи празника, на платоу испред Горњег манастира у поподневним сатима уприличена је промоција илустроване књиге прича за дјецу ”Од пастира до Светитеља”, коју је по благослову Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, издала ИИУ„Светигора“ у оквиру новоосноване дјечје библиотеке „Ћирилко“. О књизи су говорили Преосвећени Епископ диоклијски Г. Кирило, књижевник Будимир Дубак и аутор Весна Тодоровић професор српског језика из Никшића. Промоција књиге Од пастира до светитеља Потом је Епископ Кирило са свештенством и свештеномонаштвом, у присуству Вископреосвећеног Митрополита Амфилохије одслужио свечано празнично Бденије. Након што су свештеници помазали вјерни народ освећеним уљем, Владика Кирило је обраћајући се вјернима казао да је Свети Василије херцеговачко чобанче, који се наново родио и постао Бог по благодати, непресушни извор исцјељења, извор воде живе. – Свети Василије Острошки није Бог по суштини, јер је један Бог по суштини који се слави у три лица Отац, Син и Дух Свети. Свети отац наш Василије није Бог Отац, али видите да свети попримају својства Бога по суштини, тако да се он по милости приближава своме Творцу и Створитељу и Сведржитељу све твари и као што ми сви добро знамо из свог живота, мислим да никога нема овдје који стоји да није једном окусио милост и помоћ Светог оца нашег Василија Острошког. Свети отац наш Василије није Христос, није Син Божији Јединородни, али је син Божији по благодати и исто је тако за свој народ као Христос за сво човјечанство окусио и испио до краја чашу жучи – казао је Владика Кирило и нагласио да су се све вражије силе које су хтјеле да одвоје Светог Василија од Божијег пута разбиле о острошке стијене. Бесједа Владике Кирила на крају Бденија Тачно у поноћ Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије читао је Актатист поред моштију Светог Василија, а великом броју сабраних обратио надахнутом архипастирском бесједом говорећи о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Литругијска прослава празника Светог Василија Острошког почела је сат после поноћи у цркви Часног Крста, а Светом службом Божијом началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Сергије. Другу Литургију у пет сати ујутру служио је Епископ Кирило са свештенсвом у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија, а у цркви Светог новомученика Станка одслужена је Литургија са саборним крштењем. Све фотографије текст и фотографије: Жељко Вуксановић View full Странице
  18. Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи. „Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он. Потпредседник српске владе Ивица Дачић се такође захвалио Руској Федерацији која је донела одлуку да помогне завршетак Храма. „Сада смо на пола пута. Овај храм је место нашег јединстава и заједништва у будућности. Треба да гајимо братство у овим немирним временима када су нам пријатељи потребни“, рекао је Дачић Он је поновио речи српског премијера Александра Вучића да ће српска влада финансирати завршетак изградње Храма. „Нећемо ући у следеће столеће, а да га не завршимо“, рекао је Дачић. Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“.   „Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин. Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика. Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве. Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи. Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана. Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године. Извор: Спутњик http://www.mitropolija.com/deset-tona-mozaika-za-hram-svetog-save-u-beogadu-stiglo-iz-moskve/
  19. Први делови мозаика за највећу куполу Храма Светог Саве у Београду, после седам дана путовања и пређених више од две хиљаде километара, стигли су на Врачар. Делови мозаика светих апостола Петра и Павла су освештани и унети у Храм, а одржан је и молебан Окупљенима се на платоу испред српске светиње у име патријарха Иринеја обратио митрополит Амфилохије који се захвалио руском патријарху Кирилу, али и руском председнику Владимиру Путину, као и руској влади на помоћи у изградњи. „Дужни смо да се сетимо свих који су себе уградили у овај Храм, али и оних који ће нам тек откривати Божји лик кроз лепоту овог мозаика“ поручио је он. Потпредседник српске владе Ивица Дачић се такође захвалио Руској Федерацији која је донела одлуку да помогне завршетак Храма. „Сада смо на пола пута. Овај храм је место нашег јединстава и заједништва у будућности. Треба да гајимо братство у овим немирним временима када су нам пријатељи потребни“, рекао је Дачић Он је поновио речи српског премијера Александра Вучића да ће српска влада финансирати завршетак изградње Храма. „Нећемо ући у следеће столеће, а да га не завршимо“, рекао је Дачић. Окупљеним верницим се на крају обратио и члан Руске академије уметности и народни уметник Русије Николј Мухин који је захвалио Богу „што нећемо још дуго чекати завршетак улепшавања Храма“. „Потрудићемо се да до 2019. завршимо и олтар јер он је како каже митрополит Амфилохије, срце храма“, рекао је Мухин. Он је посебно захвалио компанији „Гаспормњефт“ која је нашла средства за израду мозаика. Током дана Београђани ће имати јединствену прилику да виде делове мозаика пре него што почне њихово постављање у куполу цркве. Десет тона мозаика „Вазнесења Христовог“, упакованог у 62 палете, прошло је од московског атељеа највећег руског иконописца Николаја Мухина кроз Русију, Белорусију, Пољску, Словачку и Мађарску, да би крајње одредиште нашло у нашој земљи. Мозаик са ликом Христа Спаситеља, површине 1.230 квадратних метара, пречника 30 метара и тежине 40 тона, у куполу Храма уградиће руско-српски тим, а почетак радова очекује се наредних дана. Посао вредан четири милиона евра, који финансира „Гаспромњефт“, требало би да буде завршен до краја године. Извор: Спутњик http://www.mitropolija.com/deset-tona-mozaika-za-hram-svetog-save-u-beogadu-stiglo-iz-moskve/ View full Странице
  20. Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  21. Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних. ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3 View full Странице
  22. Серафим (у свету Василије Николајевич Муравјов; 1866-1949) - Исповедник, који су монашке завете дао током прогона Цркве, велики старац, удостојивши се многих дарова Духа Светога, молитвеник за сваког у тузи и патњи. Свети Серафим Вирицки Као дете, будући старац читао је житија светих и сањао о монашком животу. Али Господ је судио другачије: његов отац је умро, а уместо монашког завета Василијеу је преостало да постане хранитељ породице. Када је дете, које је маштало о монаштву дошло у лавру Светог Александра Невског чуо је од једног од стараца подвижника пророчке речи које су откриле Божији Промисао за њега: "Васја! Теби је суђено да прођеш светским путем, трновитим, преиспуњеним тугама. Учини тако пред Богом и својом савешћу. Доћи ће време, и Господ ће те наградити. „После тога читав живот Василија Николајевича у свету био је припрема за монашки живот. То је био подвиг послушности, који је трајао више од 40 година. Василије је живео под духовним руководством познатог старца Варнаве из Гетсиманског Скита, по благослову је творио Исусову молитву, и задобио дар непрекидне молитве већ у младости. По благослову оца Варнаве, Василије се оженио побожном девојком Олгом Ивановном. Господу беше угодно да овај млади подвижник прође школу живота пре него што ће се одрећи света, како би се научио да има разумевања за људе различитих класа, и помаже сиромашнима. Његове изванредне способности су омогућиле овом младићу да постане један од највећих трговаца крзном у Петрограду. Василије се одликовао невероватним талентом за милостињу и пожртвованошћу. Олга Ивановна је касније признала да је, упркос њеној доброти, њој понекад било тешко разумети свог супруга који је делио последње из куће и истовремено био неописиво срећан. Сами Бог зна колико је само просјака и сиротих од свег срца у својим ватреним молитвама спомињало његово име. Током револуције, када су многи богати Руси преносили свој капитал у иностранство, Василије Николајевич исплаћивао издашне отпремнине службеницима и поклањао манастирима сав свој иметак. Године 1920. супружници су примили монашке завете. Василије је врло брзо од почетника дошао до скхијеромонаха, духовника у Лаври. Приликом п острига у велику схиму дали су му ново име Серафим у част Светог Серафима Саровског чудотворца, кога је на сваки начин желео да опонаша током свог живота. Од 1930. године па до своје смрти, отац Серафим је живео у Вирици и тамо постао оним каквим га зна и памти сва Русија: чувени старац који је носио пророчко служење, подучава људе, теши их у тугама, лечио њихове болести, молио за читаву Русију.
×