Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светогорац:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 1. „Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње.“ 2. „Добар хришћанин најпре љуби Бога а затим и човека. Преобилна љубав излива се и на животиње и на природу.“ То што ми, савремени људи, нарушавамо животну околину, показује да немамо обиље љубави. Можда имамо љубави према Богу? На жалост, немамо. То показује сам наш живот. 3. Старац је написао животопис св. Арсенија Кападокијског који се прославио својом великом љубављу. Старац Пајсије о томе пише: „Живот овог оца био је свет и сличан великом генератору којег је покретала велика и свеобухватна љубав Божија. Она је на чудесан начин преносила благодат Божију не само хришћанима него и муслиманима, не само верујућима него и неверујућима.“ 4. „Ко се услед чисте љубави труди ради ближњег, њему и сам замор представља одмор. Онај ко љуби једино самога себе и ленчари, замара се и својим неделањем.“ Ми смо дужни да обратимо пажњу на оно што нас подстиче на дела љубави. На то нам је указивао и о. Пајсије: „Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду.“ Многи испољавају љубав само према неким људима и на тај начин их потчињавају себи. 5. „У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу. У нашем страхопоштовању пред Богородицом и светима поново се скрива наше велико страхопоштовање према Христу.“ Тиме се хришћанска љубав одржава и квалитативно разликује од љубави инославних. 6. Милостиња је израз љубави. Савремени хришћани готово да су заборавили ту врлину. Старац опомиње не само на њену неопходност него и на њене духовне плодове: „Духовну промену до које долази у души или оно ликовање срца које изазивају милостиња и добро дело учињено ближњем не може ти дати ни најбољи лекар, чак и кад би му дао врећу долара. Нека пензионери жртвују своје време и новац да би спасли незаштићену децу из неке пропале породице.“ Старац је и други пут говорио на исту тему: ‘Ако би човек добро испитао душевну корист и унутрашњу радост коју још у овом животу осећа макар и због најмањег доброчинства учињеног ближњем, тад би молио ближњег да прими то доброчинство и био би му захвалан. Промену до које долази у души и радост коју осећа срце милосрдног човека кад пружи комадић хлеба сиротоме, не може дати ни највећи лекар, чак и да му платите читавом врећом долара.“ Преподобни старац Пајсије Свеотгорац View full Странице
  2. 1. „Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње.“ 2. „Добар хришћанин најпре љуби Бога а затим и човека. Преобилна љубав излива се и на животиње и на природу.“ То што ми, савремени људи, нарушавамо животну околину, показује да немамо обиље љубави. Можда имамо љубави према Богу? На жалост, немамо. То показује сам наш живот. 3. Старац је написао животопис св. Арсенија Кападокијског који се прославио својом великом љубављу. Старац Пајсије о томе пише: „Живот овог оца био је свет и сличан великом генератору којег је покретала велика и свеобухватна љубав Божија. Она је на чудесан начин преносила благодат Божију не само хришћанима него и муслиманима, не само верујућима него и неверујућима.“ 4. „Ко се услед чисте љубави труди ради ближњег, њему и сам замор представља одмор. Онај ко љуби једино самога себе и ленчари, замара се и својим неделањем.“ Ми смо дужни да обратимо пажњу на оно што нас подстиче на дела љубави. На то нам је указивао и о. Пајсије: „Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду.“ Многи испољавају љубав само према неким људима и на тај начин их потчињавају себи. 5. „У љубави према ближњем скрива се наша велика љубав према Христу. У нашем страхопоштовању пред Богородицом и светима поново се скрива наше велико страхопоштовање према Христу.“ Тиме се хришћанска љубав одржава и квалитативно разликује од љубави инославних. 6. Милостиња је израз љубави. Савремени хришћани готово да су заборавили ту врлину. Старац опомиње не само на њену неопходност него и на њене духовне плодове: „Духовну промену до које долази у души или оно ликовање срца које изазивају милостиња и добро дело учињено ближњем не може ти дати ни најбољи лекар, чак и кад би му дао врећу долара. Нека пензионери жртвују своје време и новац да би спасли незаштићену децу из неке пропале породице.“ Старац је и други пут говорио на исту тему: ‘Ако би човек добро испитао душевну корист и унутрашњу радост коју још у овом животу осећа макар и због најмањег доброчинства учињеног ближњем, тад би молио ближњег да прими то доброчинство и био би му захвалан. Промену до које долази у души и радост коју осећа срце милосрдног човека кад пружи комадић хлеба сиротоме, не може дати ни највећи лекар, чак и да му платите читавом врећом долара.“ Преподобни старац Пајсије Свеотгорац
  3. Старац Пајсије Светогорац је један од најзначајних и најуваженијих светогорских стараца 20. века, православни хришћански монах који је протеклих деценија постао једна од најсветлијих личности у Грчкој. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, а велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао је оца Пајсија светим док још увек није био званично канонизован. Ево неколико савете за васпитање деце овог мудрог светог човека: 1. Нису крива деца. Данас их држе затворене у становима и немају простора да трче, да се играју. Деца бивају присиљена на немирноћу. Не могу да се крећу, да се испразне. Да би се деца природно развијала потребно им је двориште. Ако уђем у неки стан са децом и видим да је ту све до савршенства уређено, знај да то није добро. Ту деца живе под војничком дисциплином и тако страх улази у њихове душе. 2. Не бојте се за децу која су од малена отхрањена у поштовању. И да малчице измакну с пута, због свог узраста, због искушења, вратиће се на прави пут. Она су као дрвенарија коју смо премазали уљем, па се на њу не хвата трулеж. 3. Своју децу од најмањих ногу треба да научите да се кале, да раде. И дечаке и девојчице. И девојчице треба да буду племените, да буду храбре. Треба да раде кућне послове од малена, јер већина родитеља размази своју децу, па касније у животу бивају несрећна. 4. Добар учитељ је велика ствар, нарочито у наше време! Деца су празни хард дискови: снимиће се на њих или безвредне песме (шунд), или византијска музика. Посао учитеља је свети посао. 5. Младо дрво везује се на лабаво, а не стеже се жицом, јер се жицом повређује кора младог дрвета, па оно вене и суши се. Младо биће треба сапињати са благонаклоношћу. Младића препуног живости и егоизма не треба смиравати одједном, јер пушта младе изданке, баш као и младо дрво са много сокова. 6. Деца још у колевци “снимају” родитеље. “Копирају” све што чине одрасли и бележе на својој празној касети. Зато родитељи морају да се боре да одсеку своје страсти. 7. Родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. У породици, данас, сваки родитељ гледа у свој телефон, свако гледа на своју страну, и како ће дете наћи љубав под таквим околностима. Треба се прво побринути да се деца испуне неким добрим садржајем, а образовање долази после тога. 8. Данас се у цивилизацији догодио један велики скок, родитељи не разумеју децу, а деца родитеље. Требало би свако да се постави на место оног другог и тако би се разумели. Нису крива деца. Бомбардују их са свих страна разним теоријама: ово је право а оно није итд. Тако деца, на крају, не знају шта да мисле. Треба везати децу, али пажљиво и нежно. Ево, ја сам мој парадајз везао канапом, да сам га везао жицом шта би било? Зар га не бих повредио? 9. Сматрам да ће дете које је пошло странпутицом сурови поступци учинити још горим. Говорите с њим о добру и на добар начин и не допустите да примети колико вас жалости што иде таквим путем. Нека се покажу дела и само дела, јер ни радост ни патња неће остати непримећене. Ви испуните своју обавезу и посаветујте га, а затим своје дете поверите Богу. 10. Колико год можете, потрудите се да дете не одгурнете од себе, као што сам вам већ рекао, јер би он могао да покида везе и да побегне из породице. Затим се може догодити да он због егоизма неће хтети да Вам се приближи и Ви ћете га сасвим изгубити. 11. Родитељи понекад из превелике љубави чине зло деци. Гуше их претераном пажњом. То је болесна ствар. Видиш, и љубав хоће неку кочницу, неку меру. 12. Неки родитељи много прекоревају своју децу и то пред другима! Као да имају некакву мазгу, па је зауздану воде да иде право напред. Држе поводац у руци и кажу: “Само ти корачај слободно!” Не треба превише да навијамо сат… Данас и млади и стари на овоме свету живе као у лудници. Зато је неопходно много трпељивости и много молитве. Много деце данас добија мождани удар. Сат је малчице покварен, а и родитељи га навијају мало превише, па опруга пуца. Потребно је расуђивање. Једном детету треба више “навијања”, а другом мање… 13. Учитељи не треба да гледају само да ли ученици добро знају лекцију, него да узимају у обзир и друге добре особине које поседују деца, као што је благочестивост, доброта, усрдност. Божије оцене нису увек у складу са учитељевим оценама. Може бити да учитељева јединица коју добије дете вреди као петица код Бога, а учитељева петица коју добије друго дете, да вреди као јединица код Бога… 14. Свет је постао лудница. Мала деца одлазе на спавање у поноћ, иако би требало да легну са заласком сунца. Затворена су у многоспратним зградама у бетону и уклапају се у дневни распоред одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? Деца долазе и кажу ми: “Родитељи нас не разумеју”. Долазе родитељи и кажу ми: “Деца нас не разумеју”. Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. И ако сада деца не поштују родитеље и њихова деца касније неће њих да поштују. Јер ако они данас не слушају и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закони. 15. Родитељи који не разумеју значај дисциплине остављају деци на вољу, и на крају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну реч, а они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим распуштена. Слобода! “Не дирајте децу!” А деца кажу: “Где још постоји овакав режим?” Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да униште све системе вредности? 16. “Сад кад су ваша деца још мала, дужни сте да им помогнете да схвате шта је добро. То и јесте најдубљи смисао живота.” Старац Пајсије Светогорац: “Поуке божанствене љубави” и “Чувајте душу” Извор: Епархија зворничко-тузланска
  4. Гост радија Светигора био је јерођакон Силуан Светогорац сабрат манастира Григоријат на Светој Гори Атонској који је говорио о вези блаженопочившег митрополита Амфилохија са Светом Гором и његовом утицају који је имао на светогорске монахе. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  5. Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других. Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења. Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци. Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа.Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава. Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку. Старац Пајсије Светогорац Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. „Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде.“ ПРВА ГЛАВА Прихватање неправде Исправно постављање према неправди – Старче, када ми неко учини неправду срце ми се стеже. – Да ти се срце не би стезало, никада не размишљај ни о томе ко је крив, ни о томе колика је кривица онога ко ти је учинио неку неправду, већ о томе – колико си ти сама крива. Видиш, када се људи свађају, сваки од њих ће рећи да је у праву, само зато што свако узима више права него што му припада, па се зато стално размимоилазе. Оде човек, на пример, у полицију и каже: „Тај и тај ме је претукао“, и подиже тужбу против њега а притом не говори колико је он њега тукао. Када бисмо размишљали о томе да је највећу неправду поднео Христос, прихватали бисмо неправде са радошћу. Иако је Бог, Он је из своје велике љубави сишао на земљу и закључао се девет месеци у утробу Богородице, а потом је тридесет година живео неприметно. Од своје петнаесте до тридесете године правио је столарију за Јевреје. А какав је алат Он у то време могао да има? Тада су се користиле дрвене тестере са некаквим дрвеним зупцима. Давали су му даске и говорили: „Направи ми ово, направи ми оно…“ А како да обради те даске? Глачао их је неком гвожђуријом која се тада користила уместо струга. Схваташ ли како је то било мучно? А после тога – три године страдања! Ради проповеди ишао је босоног, сад овде, сад онде! Исцељивао је болеснике, блатом је отварао очи слепцима, а они су опет тражили знаке. Изгонио је демоне из ђавоиманих, али нажалост, неблагодарни људи говорили су Му како је демон у Њему! И поред тога што се о Њему толико говорило и пророковало, и поред толиких чуда која је сатворио, на крају су Га наружили и распели. Због тога су они који трпе неправде – возљубљена деца Божија. Јер трпећи неправде, они у својим срцима имају Христа Који је трпео неправде; и радују се и у прогонству и у затвору, баш као да се налазе у Рају, јер где је Христос, тамо је Рај. – Старче, може ли човеково бреме да буде веће од онога које он може да понесе? – Бог не би допустио да добијемо бреме које је изнад наших сила. Нерасудљиви људи товаре на своје ближње тешка бремена. Добри Бог често допушта да добри људи падну у шаке злих, како би стекли небеску плату. – Старче, да ли незадовољство има везе са неблагодарношћу? – Да. Може да се деси да неко брине о добру свог ближњег, али да овај то не схвата, па се осећа као неко коме се чини неправда, и изражава своје незадовољство. Не буде ли пазио на себе, такав човек може помишљати како му се чини неправда, и доћи и до дрскости када га због неког пропуста опомену да буде пажљивији. На пример, нека сестра сипа превише отрова у раствор, па тако прскајући маслине, спржи им лишће. Ставе јој примедбу, а она уместо да схвати своју грешку и каже: „Опростите“, осећа се као неко коме је учињена неправда, и плаче. Говори: „Неправедни су према мени. Да су наишли скакавци и упропастили дрвеће, не би ни реч рекли, а пошто сам их ја упропастила – они вичу. Христе мој, само ме Ти разумеш!“, и притом плаче! Може чак да осећа и радост, мислећи да ће због „неправде“ коју трпи стећи плату на Небу, па благодари Христу! То је једно промашено стање, једна велика прелест. Радост од прихватања неправде – Старче, када са радошћу примим примедбу за неки свој преступ, да ли је та радост коју осећам – чиста? – Пази, ако правиш пропусте због којих те грде, а ти не ропћеш већ се радујеш и говориш: „Слава Ти, Боже, тако ми и треба!“, осећаћеш половину радости. Али ако не правиш пропусте и грде те без разлога, а ти то примаш са добром помишљу – осећаћеш сву пуноћу радости. Не кажем да твој циљ треба да буде – трпљење неправди, јер би те у том случају ђаво бацио у гордост, већ да прихваташ неправде када те оне саме по себи сколе, и да им се радујеш. Постоји четири степена у суочавању са неправдама. Неко те, на пример, изудара без разлога. Ако се налазиш на првом степену – узвратићеш му истом мером. Ако се налазиш на другом степену – осетићеш у себи веома велико узнемирење, али ћеш се савладати и нећеш ништа рећи. На трећем степену нећеш се узнемиравати због тога, а на четвртом ћеш осећати неизмерну радост, велико весеље у души. Када човека за нешто неправедно окриве а он докаже да није крив, тиме он добија за право и задовољава се. У том случају он осећа светску радост. Али уколико се са неправдом која му је учињена суочи духовно, са добрим помислима, и не труди се да докаже своју невиност, он осећа духовну радост. Дакле, он тада у себи има божанску утеху и благодари Богу. Знате ли какву радост осећа човек у души када трпећи неправду – не правда себе да би му неко рекао: „Браво“, или: „Опрости.“ И радост коју он осећа онда када трпи неправде, већа је од оне радости коју би осетио када би био оправдан. Они који су достигли овакво стање желели би да заблагодаре људима који им чине неправде, како за сву ону радост коју су им приуштили у овом животу, тако и за ону радост коју су им тим неправдама обезбедили у вечности. Колико се само „духовно“ разликује од „светског“! У духовном животу ствари другачије постојавају. Када задржиш за себе нешто ружно – осећаш се дивно. Када то даш неком другом – осећаш се ружно. Када примаш неправду без роптања, а свог ближњег оправдаваш, у своје срце примаш Христа Који је много пута претрпео неправду. Тада Христос постаје „закупац“[1] твог срца и обитава у њему, испуњавајући га миром и радошћу. Бре, децо, покушајте да и саме доживите ову радост! Научите да се радујете овом духовном радошћу, а не светском. Тако ћете сваког дана празновати Пасху. Не постоји већа радост од оне коју осећаш када без роптања прихваташ неправду. Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде. Знате ли колико сам се радовао када би неко рекао да сам у прелести? Кажем: „Слава Ти, Боже! Овим речима стичем плату, а кад би рекли да сам светитељ – постао бих дужник.“ Нешто слађе од неправде коју прихваташ без роптања – не постоји! Једног јутра неко је покуцао звекиром на врата моје келије. Погледао сам кроз прозор да видим ко је, јер још увек није било време да отворим. Угледао сам једног младића светлог лика. Пошто га је открила благодат Божија, схватио сам да живи духовним животом. Због тога, иако сам био заузет, оставио сам то што сам радио, отворио му врата, увео га унутра, дао му чашу воде и схвативши да се у њему налази сакривено нешто духовно, почео сам пажљиво да га испитујем о томе како живи. „Каквим послом се бавиш, младићу“, упитао сам га. „Ма, какав посао, Оче? Одрастао сам у затвору. Тамо сам провео већи део свог живота. Сада имам двадесет шест година“, одговорио ми је. „Добро, бре младићу, шта си ти то радио па су те затварали у затвор?“, опет ћу ја. Тада ми он отвори своје срце и рече: „Од малена ме је веома болело када бих видео несрећне људе. Познавао сам све страдалнике, не само из моје парохије већ и из неких других. Наш парохијски свештеник са члановима Црквеног одбора стално је скупљао новац и трошио га на изградњу неких зграда, сала, и томе слично, или на разноразно украшавање храма, а притом уопште није бринуо о сиромашним породицама. Не желим да судим о томе да ли су сви ти радови око изградње били заиста неопходни, али видео сам да има много несрећних људи. Почео сам да крадем од новца који је скупљан од приложника. Узимао сам поприлично, али не баш све. Онда сам куповао храну и разне друге ствари, које бих кришом остављао испред кућа сиромашних породица. А како не би неког другог неправедно оптужили за крађу, одмах бих одлазио у полицију и говорио: ‘Ја сам украо новац из цркве и потрошио га’. Ништа више им нисам говорио. Они би ме тукли и вређали, говорили: ‘Пропалицо, лопове…!’ а ја сам ћутао. После би ме ставили у затвор. Овим послом бавио сам се годинама. Читав град од тридесет хиљада становника, па и неки други градови, знали су ме као пропалицу и лопова. А ја сам ћутао и осећао радост. Једанпут сам провео у затвору пуне три године. Понекад су ме затварали ни кривог ни дужног, а када би ухватили кривца, пуштали су ме на слободу. Ако не би нашли кривца, провео бих у затвору онолико времена колико би он провео да су га ухватили. Зато ти и кажем, Оче мој, да сам највећи део живота провео по затворима.“ Пошто сам га пажљиво саслушао, рекох му: „Бре, младићу! Ма колико све то да изгледа добро – није добро, и немој то више никада да поновиш. Слушај шта ћу ти рећи. Хоћеш ли да ме послушаш?“ „Послушаћу те, Оче“, на то ће он. „Иди из свог родног града у тај и-тај град, где те нико не познаје. Побринућу се да се тамо упознаш са неким добрим људима. Запосли се, и колико можеш помажи људима који су у некој невољи, делећи са њима до последњег што имаш, јер то много више вреди. Али и када неко нема баш ништа да пружи једном сиромашку и због тога га срце боли, он му тада даје једну узвишену милостињу – милостињу од крви свога срца. Јер ако човек има и даје милостињу, он осећа радост; али ако нема шта да да – осећа бол у срцу.“ Обећавши да ће послушати мој савет, отишао је од мене радостан. Након седам месеци добио сам једно писмо из затвора Коридалу. У њему је писало следеће: „Сигурно ћеш се изненадити, Оче мој, што ти опет пишем из затвора после толико твојих савета и после толико мојих обећања. Само да знаш да овај пут издржавам казну за коју сам већ био у затвору; дошло је до неке грешке. Сва срећа што нема људске правде; да ње има, духовни људи би трпели неправду јер би били лишени плате на Небу.“ Прочитавши последње речи, остао сам поражен овим младим човеком који је са толико жара приступио духовном животу, и тако озбиљно схватио дубљи смисао живота! Лопов за Христа! Имао је Христа у себи! Није могао да се заустави од радости коју је осећао. Доживео је божанску лудост, празнично весеље! – Старче, да ли је та његова радост потицала од тога што су му се људи подсмевали? – Његова радост потицала је од неправде коју је трпео. То је био један мирјанин који није читао ни Пролог ни Старечник, и премда су га неправедно тукли и држали у затвору, а у граду сматрали за пропалицу, мангупа и лопова, и због тога му се подсмевали, он није ништа говорио, већ се са свим тим суочавао духовно! Млад човек, а да уопште не брине о томе како да се оправда, већ само – како да другима помогне! Велике лопове често никада не затварају, а овог јадничка су за једну те исту крађу затварали два пута, а за неке крађе су га затварали ни кривог ни дужног, док не би нашли правог лопова! Али радост коју је он имао, нису имали ни сви становници града заједно. Тридесет хиљада њихових радости не би могло да достигне његову радост. Зато и кажем да код духовног човека нема простора за тугу. Када љубав узрасте и распали срце божанском љубављу, у њега туга више не може да стане. Велика љубав према Христу надилази болове и патње које долазе од људи. Корист од прихватања неправди – Старче, када ме окриве за нешто за шта ме је оптужила нека сестра а ја нисам крива, не могу да се издигнем изнад тога, па и моји односи са том сестром захлађују. – Стани мало! Шта Црква каже о томе? У који случај то спада? И шта теби највише помаже? Рецимо да се догодило тако како си рекла, и да притом ти ниси крива. Е, ако су ти учинили неправду, ти си на добитку. А и ту ће сестру која је говорила против тебе, желећи себе да оправда, после искушења изобличавати савест; зато ће се кајати, а на тебе ће гледати са више љубави. Два-три добра заједно. Тако ти се пружа могућност да од циганчице постанеш благородна девојка. Када ти Бог даје могућност да постанеш благородна девојка, па и сама да можеш другима нешто да пружиш, зашто хоћеш да останеш циганчица? – Моја помисао настојава на томе да питам сестру како је она то схватила моје држање, па ме је окривила. – Уосталом, зар ђаво може да издржи видевши да имаш неку духовну уштеђевину? Принуђава те да тражиш своја права, не би ли из себе истерала Христа. – Старче, све што желим је да ми ближњи опросте када нешто погрешим. – Шта? Хоћеш да те оправдају? Рецимо да те оправдају; да ли ћеш тиме бити на духовном добитку или на губитку? – На губитку. – А када би имала радњу да ли би волела да си на добитку или на губитку? – На добитку. – Када у материјалним, таштим стварима не желимо да претрпимо штету, колико више треба да пазимо да не претрпимо штету у оном духовном! Људи светског настројења пазе на материјални добитак и не допуштају да се он улудо потроши; па зар је онда исправно да људи који се труде да живе духовно одбаце духовни добитак? Али чак и када људи светског настројења расипају новац, они тиме разбацују само материјалне ствари, док неприхватањем неправди ми разбацујемо оно духовно, небеско. Све потрошимо овде на земљи. Зашто мењамо небеско за овоземаљско? Уосталом, људима светског настројења нису познати духовни принципи, а нама јесу. Постали смо монаси да бисмо стекли оно небеско, а на крају испада да смо, упутивши се ка једном циљу, завршили на неком сасвим другом. За човека светског настројења веома је мучно ако га неправедно казне, претуку или просто отерају. А ми треба све то да тражимо и да трпимо – љубави Христове ради. Да стремимо понижењу, презиру, вређању, јер њима наше душе стичу добитак. Један породичан човек, на пример, жели да се оправда јер му је то заиста неопходно; он мора да мисли не само о себи, већ и о томе како ће да преживе његова сирота деца ако изгуби углед или банкротира. Зато мирјани и имају неко оправдање, али ми га немамо. Када са нама људи поступају неправедно а ми то прихватамо без роптања тада нам они у суштини чине добро. На пример, оклеветају ме да сам починио неки злочин и ставе ме у затвор. Добро. Савест ми је мирна, јер нисам починио злочин, а поред тога имам и плату на Небу. Постоји ли веће добро за моју душу? Не ропћем, већ прослављам Бога: „Како да Ти заблагодарим, Боже мој, што нисам починио тај злочин? Да сам га починио, не бих могао да поднесем грижу савести.“ Тако затвор постаје Рај. Неко ме је без разлога ударио? „Слава Ти, Господе! Тако можда искупљујем неки грех; некада сам и ја неког ударио.“ Неправедно су ме извређали? „Слава Ти, Господе! Прихватам и то ради љубави Твоје, због које си за мене претрпео шамаре и увреде.“ Небеска уштеђевина – Старче, смућујем се када неко не мисли добро о мени. – Баш добро да си ми то рекла! Од данас ћу да се молим да нико нема добро мишљење о теби, јер ће ти то бити на корист, добро моје дете. Бог, промишљајући о нама, допушта да нам људи чине неправде или да нам кажу нешто неосновано – да бисмо искупили неки грех или да бисмо уштедели нешто за други живот. Не могу да разумем какав ви то духовни живот желите? Ви још увек не схватате своју духовну корист и хоћете још овде да будете исплаћене; за Небо ништа не остављате. Зашто тако посматраш ствари? Шта читаш? Евергетинос?[2] Зар тамо не пише шта ти ваља чинити? А читаш ли Јеванђеље? Читај га сваки дан. – Старче, када учиним нешто добро, растужим се ако тај мој поступак неко не похвали. – Добро, јел’ ти тражиш похвалу од Христа или од људи? Зар ти неће много више бити од користи похвала од Христа? И шта ће ти помоћи ако људи и буду обраћали пажњу на тебе? Ако сада добијеш признање за неко добро које учиниш, у другом животу ћеш чути: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме.[3] Треба да нас радује када људи не признају наш труд и остављају нас без људске надокнаде, јер све то Бог има у виду и узвратиће нам за наш труд вечном платом. Када већ постоји божанско уздарје, побринимо се да ставимо макар један динар у Божију штедионицу. Требало би да неправду примате као велики благослов, јер тако скупљамо небеске благослове. – Старче, да ли је исправно када човек благодушно прима неправде – али не зато што мисли о Страшном Суду, већ зато што једноставно сматра да је такво постављање добро? – А зар је ту крај? Да неко пази да нешто не чини само да би постао просто „добар човек“, јер тако поступају европејци?[4] Треба да размишља о томе како је он икона Божија и да се потруди да заличи на свог Творца. Буде ли овакве мисли имао као мотив за благодушно постављање према неправдама, корачаће сигурно путем спасења. У супротном, биће у опасности да падне у замку европског хуманизма.[5] Свето лицемерје – Старче, колико има отшелника[6] на Светој Гори? – Не знам. Кажу да их је седам.[7] Последњих година је веома тешко наћи неко тихо место погодно за подвижнички живот. Због тога су неки Оци, још док су на Светој Гори постојали идиоритмијски манастири[8] изналазили један нов начин подвижничког живота. Говорили су, на пример: „Овде не осећам спокојство у души; отићи ћу у неки идиоритмијски манастир да радим, и тако ћу сакупити новац.“ И сви су им веровали. Отишли би у идиоритмијски манастир, радили тамо три-четири месеца и онда тражили велику повишицу. Пошто им повишицу не би дали, говорили би: „Од овог посла нема никакве вајде. Одох ја одавде.“ Узели би мало двопека и напуштали би манастир, да би се подвизавали кријући се по пештерама. А притом су сви мислили како су они отишли да би негде другде радили. И ако би неко питао у манастиру: „Како сте? Да није можда овде био тај-и-тај Отац?“, одговорили би му: „Да, био је. Али што је то неки чудак! Хтео је овде да прикупи новац. Тражио је и повишицу. Калуђер, а тражи повишицу! Какав ми је то калуђер?“ Тако би отшелник стицао корист и од својих подвига и од оптужби манастирске братије. А корист је имао и од лопова, јер би они, сазнавши да тај-и-тај подвижник има новац, одлазили у његову пештеру и тукли га, али на крају ништа не би нашли. – Старче, ако сестра крије неку своју врлину, како онда ја могу да је подражавам? – Није ваљда луда па да је не крије? Светитељи су већи подвиг чинили да би прикрили неку своју врлину, него да би је стекли. Знате ли шта су радили јуродиви? Избегавши прво лицемерје овога света, ступали су у област јеванђелске истине. Али ни то им није било довољно, и зато су ишли још даље – ка светом лицемерју Христове љубави ради. Тада више нису марили за то шта ће да раде са њима или шта ће говорити за њих. Али за тако нешто потребно је веома велико смирење. Док се један човек светског настројења вређа када неко каже нешто против њега, или се смућује ако га не похвале за неко добро које учини, јуродиви се радују када људи имају рђаве помисли о њима. Некада су постојали Оци који су се правили чак и демонизовани, не би ли тако сакрили своје врлине и покварили добре помисли које су људи имали о њима. Када сам живео у манастиру Филотеју[9] у време док је тамо владала идиоритмија, затекао сам ту једног монаха који се некада подвизавао у пустињи Вигла.[10] Схвативши да тамошњи Оци примећују његове подвиге и духовни напредак, узео је благослов од духовника и отишао одатле. Одлазећи из Вигле рекао је: „Дојадило ми је да једем буђав двопек. Одлазим у неки идиоритмијски манастир да једем месо и живим као човек! Нисам луд да останем овде!“ И отишао је у манастир Филотеј, где се правио ђавоиман. Када су његова сабраћа чула да се демонизовао, један од њих је рекао: „Штета! Демонизовао се, јадник. То се могло и очекивати. Отишао је одавде у идиоритмијски манастир да би могао да једе месо, јер му је дојадио буђав двопек.“ А шта је он у ствари радио? Више од двадесет пет година нити је себи припремио храну нити је спавао. Да не би заспао, по целу ноћ би ходао манастирским стазама, носећи са собом један фењер. Када би се преморио ослонио би се мало на зид, и само што би га сан обузео, пренуо би се и неко краће време шапутао: „Господе Исусе Христе…“ После би настављао са умном молитвом; само би му се понекад, и нехотице, молитва отела са усана, па је могла да се чује. Када би се срео са неким сабратом говорио је: „Молим се, молим се не би ли демон отишао.“ Неки млади петнаестогодишњи монах једног дана ми рече: „Ма, пусти тог ђавоиманог!“ На то му одговорих: „Не говори тако! Тај човек је стекао много врлина, а само се прави да је ђавоиман.“ После тога млади монах односио се према њему са побожношћу. Када је подвижник умро, Оци су га нашли са неким папиром у рукама. На њему су била исписана имена све братије, а поред сваког имена налазио се погрдни надимак који им је он наденуо, како би братија одбацила макар и најмању добру помисао о њему, чак и као мртвом. На крају је из његових посмртних остатака почело да се осећа благоухање. Видиш, он је настојао да се сакрије, али га је благодат Божија открила. Због тога не треба доносити закључке о човеку на основу онога што се види, ако већ не можемо да препознамо оно што се у њему крије.
  7. Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава. Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „е, није баш много падало“, каже: „да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити…“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно! Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка. Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности. Извор: Епархија врањска
  8. – Kaдa муж не живи духовним животом, шта у том случају, старче, треба да чини жена! – Да га упути на Христа и да се моли да му Он мало омекша срце. Христос ће се полако увући у његово срце и он ће почети себи да поставља питања. Чим мало омекша његово срце, онда жена може да тражи од њега да је аутомобилом одвезе, на пример, у цркву. Али неће му рећи „дођи и ти у цркву“, него ће му рећи: „Можеш ли, молим те, да ме одвезеш до цркве?“ Ако је одвезе до цркве, можда ће он рећи: „Па пошто сам већ дошао довде, ући ћу и ја мало да упалим свећу.“ И тако ће, мало, по мало, можда отићи и даље. – Може ли, старче, женин духовник на неки начин да помогне и мужу? – Понекад, како би муж добио помоћ, духовник мора духовно да делује на жену. Са жене ће се добро пренети и на мужа и ако има добро срце, Бог ће му помоћи да се.промени. Жена је по својој природи побожна. Али, када муж, иако је мало равнодушан према Цркви, направи преокрет у духовном смислу, а потом уједначено напредује, ни жена га не може достићи. Може чак да почне и да му завиди, јер она не напредује. Због тога, у таквим случајевима кажем мужевима да буду опрезни. Јер шта се дешава? Што муж више напредује на свом духовном путу, то му жена више „удара контру“, ако она не живи духовним животом. А ако муж каже: „Касно је, устани да идемо у цркву“, она му каже: ‘“Ајде, иди сам! Имам данас много посла…“ Или, ако јој муж каже: „Добро, зашто ти сe угасило кандило?“ па пође сам да га упали, повређује њен егоизам, па почиње да виче: „Шта ти је, јеси ли поп? Хоћеш ли да постанеш монах?“ Може чак да му каже: „Зашто да стално палимо кандило? Боље да уље дамо неком сиромаху.“ Може доспети и до протестанских теорија. Наравно, после јој је криво због свега што је рекла, али јој је криво и због напретка који види код свога мужа. Хиљаду пута је боље, у таквим случајевима, да кандило остане угашено, него да муж сам пали кандило. Дакле, како бих спасао породице од распада, мужевима кажем: „Кажи својој жени, када видиш да је добро расположена: „Ако одлазим у цркву, мало се помолим и направим понеку метанију, или прочитам понеку духовну књигу, не чиним то из велике благочестивости, него зато што ме то задржава и помаже да ме друштво не би одвукло у кафану итд.“ Када муж тако представи ситуацију, онда се жена обрадује, па може да се промени и да га духовно превазиђе. Али ако то не представи тако, атмосфера постаје све затегнутија, па може да дође и до развода. Ако муж жели духовно да помогне жени, нека се потруди да је повеже са неком породицом која духовно живи. Ако је мајка те породице притом изузетно благочестива, то ће његовој жени дати мотив да се на њу угледа. Извор: Епархија врањска
  9. Свакога дана убијају по неколико хиљада људских ембриона (заметака). Абортус је страшан грех! То је убиство, и то не обично, него веома тешко, јер деца умиру некрштена. Родитељи би морали да схвате да људски живот почиње већ од тренутка зачећа. Требало би да најистакнутији православни лекари непрестано тумаче женама оно што је наука открила, а то је чињеница да око 95% жена које су извршиле абортусе оболи од рака материце, јајовода, јајника, дојке итд; наиме, када жена затрудни, организам се устројава тако да све буде спремно за одгајање детенцета. На пример, груди се припремају да стварају млеко, мењају се хормони, итд. Међутим, уколико жена изврши абортус, сви ови процеси се нагло прекидају, због чега долази до нежељених последица какав је, на пример, рак. Нека, дакле, лекари непрестано говоре о штетности абортуса и о томе до каквих проблема он доводи. Нека политичари пишу и говоре о паду наталитета. У најбољем случају, хришћани рађају једно дете, док муслимани рађају десеторо; ускоро ће се појавити проблем који разобличује наше грехе и нарушавање Божије заповести („не убиј“). И нису нам други криви - националне мањине стварају проблеме у Грчкој тек од оног времена када су, и без рата, Гркиње почеле да убијају своју децу и пре него што су рођена. Уколико жена изврши абортус, њена остала деца платиће за то несрећама и болестима. У наше време родитељи се, убијајући сопствену децу посредством абортуса, лишавају Божије благодати. Раније су одмах крштавали дете које би се родило болесно и оно је умирало као анђелчић, тако да његова загробна судбина није изазивала неспокојство. Родитељима су остајала друга деца која су била здрава и они су при том имали Божији благослов. Сада, међутим, родитељи посредством абортуса убијају здраву децу, док уз велике напоре настоје да болесну децу одрже у животу. На тај начин, из поколења у поколење деца постају све мање здрава: уколико родитељи успеју да залече своју децу, ако не умру и ако ступе у брак, онда се и њима могу родити болесна деца. Ако би, пак, супружници рађали не једно дете, него неколико деце, не би морали да одлазе код лекара и у иностранство да би продужили живот свом болесном детету. Болесно дете би отишло Богу као анђео. - Може ли се нешто предузети да се укине закон који допушта абортусе? Може, али је неопходно да се власт и Црква „пробуде“, да људима говоре о последицама до којих ће довести пад наталитета. Свештеници безусловно морају објашњавати да закон о абортусима противречи јеванђелским заповестима. Лекари морају упозоравати на штету коју жени може да нанесе абортус. Погледајте: Европљани поседују културу понашања и они су је, путем наслеђа, предали потоњим поколењима; ми смо некада имали страха Божијег, а сада смо га изгубили и својој деци нисмо оставили никакво наслеђе. Због тога смо допустили абортусе, легализовали грађански брак. Када јеванђелску заповест наруши један човек, онда је само он један и одговоран; међутим, ако се нешто што противречи јеванђелским заповестима изврши државним законом, онда Божији гнев пада на читав народ, да би га уразумио. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Предавање јерођакона Силуана Светогорца на тему ,,Идеја о себи“, одржано 23. септембра 2018 године у манастиру Подмаине у Будви. На почетку предавања оца Силуана најавио је домаћин, игуман манастира Подмаине, јеромонах Рафаило (Бољевић). Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу и потребу за њом. Наравно, човек треба да се уздржава имајући пред собом узвишени духовни циљ. Ако се уздржава, како би се ослободио отрова и сувишне масноће, опет се стара само за своју телесну добробит. Тада подвиг личи на јогу. Нажалост, питање подвизавања гурнули су устрану чак и људи Цркве. „Треба да поједем“, кажу, „своје оброке, да уживам и у овоме и у ономе, јер Бог је све то за нас створио.“ Знате ли шта ми је једном приликом, за неком трпезом, рекао један архимандрит? Нисам могао да се присилим да једем више него што сам навикао, а он је топриметио, па ми рече: „Ко уништава храм Божији, разориће њега Бог“ (1 КорЗ, 17). „Да ниси то можда наопако разумео?“ кажем. „Да ли се то односи на блудничење, или на подвизавање? Тај цитат се односи на оне који блудничењем и злоупотребама разарају храм Божији. То се не односи на оне који се подвизавају из љубави према Христу.“ Али видиш, он је и даље повлађивао својој помисли и наставио да говори: „Треба да једемо, како не бисмо разорили храм Божији.“ Други ми опет, после своје посете једном манастиру, рече: „Био сам у једном манастиру и монаси су се разболели од превеликог поста. Јели су искључиво боб и пасуљ са уљем. Ето, то раде, мој оче, пост и бдење.“ Шта да кажеш? Такви људи не желе да се било чега лише. Једу своје оброке, воће, слаткише, а после, како би себи нашли оправдање, оптужују друге који се подвизавају. Никада нису окусили духовну радост подвига. Други ти опет каже: „Треба да попијем толико и толико шоља млека. Постићу на Четрдесетницу, а после ћу да надокнадим, јер морам да узмем толико и толико беле хране.“ Није у питању потреба његовог организма, него то каже само да би повлађивао својој помисли, да је то на месту и да није грех. Ма грех је и помислити тако нешто. Докле иде човеков разум? Да је у реду да надокнади оно што му је недостајало током поста, који је одредила Црква. Како онда Свети Дух у њему да остане? А да видиш само, колико усрдности поседују неки очеви породица! Пође једном да се исповеди један од њих, изузетно простодушан, који је имао деветоро деце, а духовник му рече да приступи причешћу. „Али, како да се причестим?“ каже. „Стављамо мало уља у јело, јер радимо и ја и деца.“ „Колико деце имаш?“ упита га духовник. „Деветоро.“ „Колико уља стављате у јело?“ „Две кашике.“ „Па колико онда уља стигне теби, мој несрећниче?“, рече му духовник, „иди ти само да се причестиш!“ Било их је једанаесторо и јели су две кашике уља сви заједно, а њега је мучила помисао! Упознао сам мирјане који су кроз подвиг доспели до светости. Ето, нема томе много година, како су на Светој Гори неко време радили један мирјанин и његов син. После тога је искрсао добар посао у њиховом родном месту и отац беше одлучио да оде, да поведе са собом и сина, како би цела породица била на окупу. Међутим, његовог сина беше привукао монашки подвижнички живот и, пошто је са подвижничким животом упоредио живот у свету са свом његовом тескобом, није хтео да пође за оцем и да се врати у свет. „А ти, оче, пошто имаш и друге деце“ рече му, „остави једно у Градини Пресвете Богородице.“ Пошто је он остајао при своме, отац је био принуђен да га остави. Момак је био неписмен, али веома осећајан, усрдан и простодушан. Себе је сматрао недостојним монашког пострига, пошто је мислио да не би био у стању да одговори на све монашке дужности. Пронађе неку малу колибу, коју су некада користили за стоку, затвори камењем врата и прозоре, а остави само један округли отвор кроз који је могао једва да се провуче и који је изнутра затварао некаквим прастарим капутом, који беше пронашао. Ни ватру није палио. Чак су и птичја гнезда и животињске јазбине биле боље од тог његовог пребивалишта. Али толико радости колико је та душа поседовала не поседују заједно сви они који живе у богатим палатама, јер он се борио за Христа и Христос је био поред њега, не само у његовој колиби, него и у његовој духовној кући, у његовом телу, у његовом срцу. Зато је живео у рају. Из свог боравишта би повремено излазио и свраћао у ову, или ону келију, где су оци имали баште и потребу да им неко помогне око ње. Помагао им је у послу, а они су му давали по мало двопека и по коју маслину. Ако му нису дали да ради, није узимао благослове. Благослове које је узимао, требало је да плати двоструким радом. Наравно, његов духовни живот познавао је само Бог, јер је свој живот проводио тихо и једноставно. На основу једног догађаја, о коме се причало, могло се много разумети. Једном је свратио у неки манастир да упита када је Велика Четрдесетница – иако је за њега готово цела година била Велика Четрдесетница – а потом је отишао да се затвори у своје гнездо. Беше прошло готово три месеца, а он није ни опазио. Једнога дана изиђе и оде да пита у манастир када је Васкрс. Присуствовао је служби, причестио се на божанственој Литургији, а затим пође са оцима за трпезу. На трпези угледа црвена јаја. Зачуди се и упита једног од братије: „Је ли то већ Васкрс?“ „Какав Васкрс?“ одговори му брат, „Сутра је Вазнесење!“ Он је дакле, провео у посту читаву Велику Четрдесетницу и још четрдесет дана до Вазнесења! Тако се подвизавао све док му није куцнуо смртни час. Мртвог га је пронашао један ловац два месеца пошто је умро, обавестио је полицију и лекара. Тај лекар ми је рекао: „Не само да није заударао, него је, напротив, одисао миром.“ Деца и пост – Старче, дa ли деца.од пет-шест година треба да посте пре причешћа? – Треба бар вече пре тога да једу на уљу. Међутим, то зависи од духовника, Најбоље је да мајка за то пита духовника, јер може бити да дете има некакав здравствени проблем, па мора, на пример, да пије млеко. – Колико дете треба да пости, старче? – Ако је снажно и здраво, може да пости. Иначе сада има много посне хране. Некада су деца постила и по цео дан су трчала и играла се, али су више пута узимала оброке. У Фараси, за време Велике Четрдесетнице, сви су се, и стари и млади, придржавали „деветог сата“.[ii] Родитељи су сабирали децу у Кастру[iii], давали им играчке да се играју, а у три сата после подне, када би зазвонило звоно за Литургију пређеосвећених дарова, одлазили би да се причесте. Свети Арсеније је имао обичај да каже: „Деца се не сете хране када се играју по цео дан, А сада када им још и Христос помогне, како да не издрже?“ И одрасли када не посте, коре сами себе видећи да деца посте. Када сам био мали и дуже времена радио са мајстором у некој кући па смо тамо и обедовали, средом и петком сам одлазио кући да обедујем, јер они нису постили. Једном приликом, била је среда, послужили су ме баклавом. „Најлепше хвала“, рекох им, „али ја, данас постим.“ „Види ти њега“ рекоше, „мало дете па пости, а ми одрасли једемо!“ Усрдни пост – Постећи човек показује своје добровољење. Из усрдности се подвизава и Бог му помаже. Али ако то чини на силу и каже: „Шта да радим, петак је, па је ред да постим“, мучиће се. Међутим, ако му је јасан смисао поста и ако пости из љубави према Христу, радоваће се. „На овај дан“, треба да помисли, „Христос је био распет: ни воде Му нису дали да попије. Давали су му сирће. Ни ја нећу пити воде целога дана.“ Ако то чини, онда ће осетити у себи узвишенију радост од онога ко попије најукуснији освежавајући напитак! А видиш, многи мирјани ни на Велики Петак не могу да посте, чак ни на тај један дан. Али пред неким министарством могу да седе по цео дан и штрајкују глађу због неког ћефа, да нешто постигну. Тамо их бодри ђаво. То што чине је самоубиство. Други пак, када дође Васкрс, радосно и из све снаге поју „Христос воскресе“ јер ће добро да једу. Личе на Јудејце који су Христа хтели да начине краљем, јер их је нахранио у пустињи[iv]. Сећате ли се шта каже Пророк? „Проклет био ко немарно ради дело Господње.“ (Јер. 48,10) Једно је када неко има добру вољу да пости, али не може, јер му, ако не једе, дрхте ноге, пада у несвест не помаже му, дакле, његова издржљивост, или здравље итд. – а друго је када има снаге и не пости. Где је онда добра воља? А жалост онога који жели да се подвизава, а не може, надомешта подвиг и он има већу плату од онога ко има одважности и подвизава се, јер тај осећа и задовољство. Данас је дошла једна сиротица од неких педесет пет година сва уплакана, јер не може да пости. Муж се од ње развео. Имала је једно дете и изгубила га у саобраћајној несрећи, па је остала сама. Мајка јој је умрла, нема где ни да станује ни где да се храни, па је узимају жене да им ради за стан и храну. „Имам велики грех на савести, оче“, рече ми та сиротица, „јер ништа не радим: а најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад ми средом и петком дају посну храну, али често ми дају мрсну, а ја сам принуђена да је једем, јер се исцрпљујем и не могу да стојим на ногама.“ „Једи“, рекох јој, „ако не можеш да издржиш.“ Човек треба да испита своје могућности. Ако види да не може да издржи, нека поједе још нешто. „Измери самога себе“ каже преподобни Нил. – Како су некада, старче, жене по селима издржавале ништа неједући од белог понедељка све до суботе светог Теодора? А имале су толико посла, кућа, деца, стока, њиве, како су то могле да издрже? – Са помишљу да је субота близу, или су можда говориле: „Христос је постио четрдесет дана[v], шта је онда за мене да постим једну седмицу?“ А затим, биле су простодушне и зато су издржавале. Ако је неко простодушан, и поседује смирење, прима благодат Божију, смирено пости и храни се божански. Онда му Бог дарива снагу и велику издржљивост у великим постовима. У Аустралији је један младић, од око двадесет и седам година, доспео дотле да не једе ништа двадесет и осам дана. Његов духовник га је послао мени да ми то каже. Био је веома благоверан и поседовао је подвижнички дух. Исповедао се, редовно одлазио у цркву, изучавао отачке књиге, а највише Нови Завет. Једнога дана, када је у Јеванђељу читао како је Христос постио четрдесет дана, много се потресао и помислио: „Ако је Господ, који је био Бог, као безгрешан човек, четрдесет дана постио, шта треба да чиним ја, као толико грешан човек?“ Зато је затражио благослов од свог духовника да и он пости, али му није поверио своју помисао да хоће да не једе ништа четрдесет дана. Почео је дакле са постом на бели понедељак, прешао је и Крстопоклону недељу, а ни воде није пио, иако је радио у фабрици и посао му је био тежак – слагао је сандуке. Када је доспео до двадесет и осмог дана, осетио је благу вртоглавицу док је радио и зато је мало сео. После је попио чај и појео један двопек, јер му је пало на памет да би га, ако се онесвести, пренели у болницу, а онда би се уверили да му се то догодило од поста, па б.и рекли: „Ето видиш, хришћани умиру од поста.“ „Старче“, рече ми, „после поста од толико дана, гадила ми се храна, али сам себе присиљавао да једем бар нешто, како бих могао да радим.“ Али га је мучила помисао што није испунио свих четрдесет дана и то је рекао своме духовнику. Он му је са расуђивањем рекао: „И толико колико си постио, сасвим је довољно. Немој да имаш помисли.“ Потомта је послао код мене, како не би остала да га мучи још нека помисао. Да бих био сигуран да су му мотиви били чисти, упитах га: „Јеси ли се заклео да ћеш да постиш четрдесет дана?“ „Нисам“, рече. „Када си од свог духовника узео благослов за пост, зар ти тада није пало на памет да му повериш своју помисао, то јест, да намераваш да будеш у потпуном посту четрдесет дана? Да ниси можда сакрио ту, тобож’ добру помисао, како би по својој вољи постио четрдесет дана?“ „Нисам, старче“, рече. Онда му рекох: „То сам, разуме се, знао, само сам те питао како би сам разумео да имаш небеску плату за оне дане што си постио, а било их је сасвим довољно и немој да будеш узнемирен што ниси могао да издржиш четрдесет дана. Други пут, међутим, треба да кажеш духовнику и своје добре помисли и све добро што кријеш у свом срцу, а духовник ће просудити да ли треба да се упустиш у такав подвиг, или не.“ Пошто је поседовао велико смирење, захваљујући смиреним помислима, које је неговао, и пошто је у тај пост ушао са великом усрдношћу Христа ради, Христос га је због тога ободрио Својом божанском благодаћу. Да је неко други започео такав пост, можда би из чистог егоизма рекао: „Зашто и ја да не постим тако, ако је то могао да учини Христос?“ Постио би само дан-два и срушио би се. Тада би му се и ум помрачио, јер би га напустила благодат Божија, па би пожалио што је учинио и онолико напора, колико је учинио. Могао би чак доспети и до тога да каже: „Шта ми је то требало?“ Човек кроз пост постаје јагње. Ако постане звер, то онда значи да подвиг, који је започео, или превазилази његове моћи, или се подвизава из егоизма, па зато не добија помоћ од Бога. Међутим, пост понекад чини питомим и смиреним чак и дивље животиње и звери. Можеш их видети како прилазе човеку када су гладне. Инстинктивно осећају да ће угинути од глади, међутим, ако се приближе човеку и потраже храну, можда им се ништа неће догодити. Видео сам вука који је био као јагње, јер је био гладан. Сишао је једне снежне зиме у наше двориште. Изашао сам са братом да нахранимо стоку. Носио сам и фењер. Мој брат је узео цепаницу и ударио га њоме, али он уопште није реаговао. Ако човек не доспе дотле да што год то било, чини из љубави према Богу и према ближњему, само губи време. Ако пости и има горду помисао да чини нешто важно, узалуд пости. Он је после тога само као празан шупљи казан у коме не може ништа да се чува. Сипај унутра воду, мало по мало, сва ће истећи. Задовољство због лаганог стомака – Када се човек не уздржава, оптерећују га читаве наслаге. Али, ако се уздржава и једе само онолико колико му је потребно, организам то троши и ништа не одлаже у наслаге. Разноврсност исхране истеже стомак и повећава апетит, али може да изаЗове и горушицу. Ако на трпези има само једно јело и није превише укусно, можда га нећемо ни појести, али ако је укусно и отвара прождрљивост, можда ћемо појести мало превише. Али ако се на трпези нађе риба, супа, пржени кромпир, сир, јаја, салата, воће и слаткиши, човек би да поједе све, па и још да затражи. Све то отвара апетит, јер се једно слаже преко другог. И видиш, човек без видљивог разлога не „вари“ овога, не подноси онога, а сироти стомак подноси и трпељиво вари све што у њега убацимо. Јесмо ли га икада питали да ли све то вари и подноси? Стомак, значи, који нема разума, превазилази нас у врлини и бори се да свари све. А ако се једна врста хране не слаже са другом, посвађају се када уђу у стомак и шта ће он јадан тада? Онда настаје осећај тежине у стомаку. – А како човек, старче, да прекине са навиком да много једе? – Треба мало да прикочи. Немој да једеш нешто што ти се допада, како не би превише отворио прохтев за јелом, јер се „штала“ полако шири. Стомак онда, као зли „порезник“, како каже авва Макарије[vi], стално тражи све више и више. После обеда си сит и задовољан, али после тога би да спаваш, не можеш ништа да радиш. Али, ако једеш једну врсту хране, то ти помаже да пресечеш прохтев за јелом. – Ако постоји разноврсна храна, али у малим количинама, да ли и онда, старче, имамо исти проблем? – Е, проблем је поново исти, само су мање… странке и не могу да формирају владу!… Када је разноврсност велика, то је као да су се сабрале многе… странке у стомаку, па једна странка нервира другу, каче се међусобно, почиње туча и опет… проблеми са варењем… Извор: Православие.ру
  12. -Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу- – Старче, једанпут сте нам рекли: „У духовној борби је неопходна „опсада“.“ Шта сте тиме хтели да кажете? – У рату се труде да изврше опсаду непријатеља. Опкољавају га, затварају у зидине, остављају га да гладује. После му прекину и воду. Зато што ће непријатељ без неопходне опреме и оружја бити приморан да се преда. Хтео сам да кажем да се исто тако кроз пост и бдење разоружава ђаво и одлази. „Постом, бдењем, молитвом, небеске дарове прибављајући…“, каже химнопојац. Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу и потребу за њом. Наравно, човек треба да се уздржава имајући пред собом узвишени духовни циљ. Ако се уздржава, како би се ослободио отрова и сувишне масноће, опет се стара само за своју телесну добробит. Тада подвиг личи на јогу. Нажалост, питање подвизавања гурнули су устрану чак и људи Цркве. „Треба да поједем“, кажу, „своје оброке, да уживам и у овоме и у ономе, јер Бог је све то за нас створио.“ Знате ли шта ми је једном приликом, за неком трпезом, рекао један архимандрит? Нисам могао да се присилим да једем више него што сам навикао, а он је топриметио, па ми рече: „Ко уништава храм Божији, разориће њега Бог“ (1 КорЗ, 17). „Да ниси то можда наопако разумео?“ кажем. „Да ли се то односи на блудничење, или на подвизавање? Тај цитат се односи на оне који блудничењем и злоупотребама разарају храм Божији. То се не односи на оне који се подвизавају из љубави према Христу.“ Али видиш, он је и даље повлађивао својој помисли и наставио да говори: „Треба да једемо, како не бисмо разорили храм Божији.“ Други ми опет, после своје посете једном манастиру, рече: „Био сам у једном манастиру и монаси су се разболели од превеликог поста. Јели су искључиво боб и пасуљ са уљем. Ето, то раде, мој оче, пост и бдење.“ Шта да кажеш? Такви људи не желе да се било чега лише. Једу своје оброке, воће, слаткише, а после, како би себи нашли оправдање, оптужују друге који се подвизавају. Никада нису окусили духовну радост подвига. Други ти опет каже: „Треба да попијем толико и толико шоља млека. Постићу на Четрдесетницу, а после ћу да надокнадим, јер морам да узмем толико и толико беле хране.“ Није у питању потреба његовог организма, него то каже само да би повлађивао својој помисли, да је то на месту и да није грех. Ма грех је и помислити тако нешто. Докле иде човеков разум? Да је у реду да надокнади оно што му је недостајало током поста, који је одредила Црква. Како онда Свети Дух у њему да остане? А да видиш само, колико усрдности поседују неки очеви породица! Пође једном да се исповеди један од њих, изузетно простодушан, који је имао деветоро деце, а духовник му рече да приступи причешћу. „Али, како да се причестим?“ каже. „Стављамо мало уља у јело, јер радимо и ја и деца.“ „Колико деце имаш?“ упита га духовник. „Деветоро.“ „Колико уља стављате у јело?“ „Две кашике.“ „Па колико онда уља стигне теби, мој несрећниче?“, рече му духовник, „иди ти само да се причестиш!“ Било их је једанаесторо и јели су две кашике уља сви заједно, а њега је мучила помисао! Упознао сам мирјане који су кроз подвиг доспели до светости. Ето, нема томе много година, како су на Светој Гори неко време радили један мирјанин и његов син. После тога је искрсао добар посао у њиховом родном месту и отац беше одлучио да оде, да поведе са собом и сина, како би цела породица била на окупу. Међутим, његовог сина беше привукао монашки подвижнички живот и, пошто је са подвижничким животом упоредио живот у свету са свом његовом тескобом, није хтео да пође за оцем и да се врати у свет. „А ти, оче, пошто имаш и друге деце“ рече му, „остави једно у Градини Пресвете Богородице.“ Пошто је он остајао при своме, отац је био принуђен да га остави. Момак је био неписмен, али веома осећајан, усрдан и простодушан. Себе је сматрао недостојним монашког пострига, пошто је мислио да не би био у стању да одговори на све монашке дужности. Пронађе неку малу колибу, коју су некада користили за стоку, затвори камењем врата и прозоре, а остави само један округли отвор кроз који је могао једва да се провуче и који је изнутра затварао некаквим прастарим капутом, који беше пронашао. Ни ватру није палио. Чак су и птичја гнезда и животињске јазбине биле боље од тог његовог пребивалишта. Али толико радости колико је та душа поседовала не поседују заједно сви они који живе у богатим палатама, јер он се борио за Христа и Христос је био поред њега, не само у његовој колиби, него и у његовој духовној кући, у његовом телу, у његовом срцу. Зато је живео у рају. Из свог боравишта би повремено излазио и свраћао у ову, или ону келију, где су оци имали баште и потребу да им неко помогне око ње. Помагао им је у послу, а они су му давали по мало двопека и по коју маслину. Ако му нису дали да ради, није узимао благослове. Благослове које је узимао, требало је да плати двоструким радом. Наравно, његов духовни живот познавао је само Бог, јер је свој живот проводио тихо и једноставно. На основу једног догађаја, о коме се причало, могло се много разумети. Једном је свратио у неки манастир да упита када је Велика Четрдесетница – иако је за њега готово цела година била Велика Четрдесетница – а потом је отишао да се затвори у своје гнездо. Беше прошло готово три месеца, а он није ни опазио. Једнога дана изиђе и оде да пита у манастир када је Васкрс. Присуствовао је служби, причестио се на божанственој Литургији, а затим пође са оцима за трпезу. На трпези угледа црвена јаја. Зачуди се и упита једног од братије: „Је ли то већ Васкрс?“ „Какав Васкрс?“ одговори му брат, „Сутра је Вазнесење!“ Он је дакле, провео у посту читаву Велику Четрдесетницу и још четрдесет дана до Вазнесења! Тако се подвизавао све док му није куцнуо смртни час. Мртвог га је пронашао један ловац два месеца пошто је умро, обавестио је полицију и лекара. Тај лекар ми је рекао: „Не само да није заударао, него је, напротив, одисао миром.“ Деца и пост – Старче, дa ли деца.од пет-шест година треба да посте пре причешћа? – Треба бар вече пре тога да једу на уљу. Међутим, то зависи од духовника, Најбоље је да мајка за то пита духовника, јер може бити да дете има некакав здравствени проблем, па мора, на пример, да пије млеко. – Колико дете треба да пости, старче? – Ако је снажно и здраво, може да пости. Иначе сада има много посне хране. Некада су деца постила и по цео дан су трчала и играла се, али су више пута узимала оброке. У Фараси, за време Велике Четрдесетнице, сви су се, и стари и млади, придржавали „деветог сата“.[ii] Родитељи су сабирали децу у Кастру[iii], давали им играчке да се играју, а у три сата после подне, када би зазвонило звоно за Литургију пређеосвећених дарова, одлазили би да се причесте. Свети Арсеније је имао обичај да каже: „Деца се не сете хране када се играју по цео дан, А сада када им још и Христос помогне, како да не издрже?“ И одрасли када не посте, коре сами себе видећи да деца посте. Када сам био мали и дуже времена радио са мајстором у некој кући па смо тамо и обедовали, средом и петком сам одлазио кући да обедујем, јер они нису постили. Једном приликом, била је среда, послужили су ме баклавом. „Најлепше хвала“, рекох им, „али ја, данас постим.“ „Види ти њега“ рекоше, „мало дете па пости, а ми одрасли једемо!“ Усрдни пост – Постећи човек показује своје добровољење. Из усрдности се подвизава и Бог му помаже. Али ако то чини на силу и каже: „Шта да радим, петак је, па је ред да постим“, мучиће се. Међутим, ако му је јасан смисао поста и ако пости из љубави према Христу, радоваће се. „На овај дан“, треба да помисли, „Христос је био распет: ни воде Му нису дали да попије. Давали су му сирће. Ни ја нећу пити воде целога дана.“ Ако то чини, онда ће осетити у себи узвишенију радост од онога ко попије најукуснији освежавајући напитак! А видиш, многи мирјани ни на Велики Петак не могу да посте, чак ни на тај један дан. Али пред неким министарством могу да седе по цео дан и штрајкују глађу због неког ћефа, да нешто постигну. Тамо их бодри ђаво. То што чине је самоубиство. Други пак, када дође Васкрс, радосно и из све снаге поју „Христос воскресе“ јер ће добро да једу. Личе на Јудејце који су Христа хтели да начине краљем, јер их је нахранио у пустињи[iv]. Сећате ли се шта каже Пророк? „Проклет био ко немарно ради дело Господње.“ (Јер. 48,10) Једно је када неко има добру вољу да пости, али не може, јер му, ако не једе, дрхте ноге, пада у несвест не помаже му, дакле, његова издржљивост, или здравље итд. – а друго је када има снаге и не пости. Где је онда добра воља? А жалост онога који жели да се подвизава, а не може, надомешта подвиг и он има већу плату од онога ко има одважности и подвизава се, јер тај осећа и задовољство. Данас је дошла једна сиротица од неких педесет пет година сва уплакана, јер не може да пости. Муж се од ње развео. Имала је једно дете и изгубила га у саобраћајној несрећи, па је остала сама. Мајка јој је умрла, нема где ни да станује ни где да се храни, па је узимају жене да им ради за стан и храну. „Имам велики грех на савести, оче“, рече ми та сиротица, „јер ништа не радим: а најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад ми средом и петком дају посну храну, али често ми дају мрсну, а ја сам принуђена да је једем, јер се исцрпљујем и не могу да стојим на ногама.“ „Једи“, рекох јој, „ако не можеш да издржиш.“ Човек треба да испита своје могућности. Ако види да не може да издржи, нека поједе још нешто. „Измери самога себе“ каже преподобни Нил. – Како су некада, старче, жене по селима издржавале ништа неједући од белог понедељка све до суботе светог Теодора? А имале су толико посла, кућа, деца, стока, њиве, како су то могле да издрже? – Са помишљу да је субота близу, или су можда говориле: „Христос је постио четрдесет дана[v], шта је онда за мене да постим једну седмицу?“ А затим, биле су простодушне и зато су издржавале. Ако је неко простодушан, и поседује смирење, прима благодат Божију, смирено пости и храни се божански. Онда му Бог дарива снагу и велику издржљивост у великим постовима. У Аустралији је један младић, од око двадесет и седам година, доспео дотле да не једе ништа двадесет и осам дана. Његов духовник га је послао мени да ми то каже. Био је веома благоверан и поседовао је подвижнички дух. Исповедао се, редовно одлазио у цркву, изучавао отачке књиге, а највише Нови Завет. Једнога дана, када је у Јеванђељу читао како је Христос постио четрдесет дана, много се потресао и помислио: „Ако је Господ, који је био Бог, као безгрешан човек, четрдесет дана постио, шта треба да чиним ја, као толико грешан човек?“ Зато је затражио благослов од свог духовника да и он пости, али му није поверио своју помисао да хоће да не једе ништа четрдесет дана. Почео је дакле са постом на бели понедељак, прешао је и Крстопоклону недељу, а ни воде није пио, иако је радио у фабрици и посао му је био тежак – слагао је сандуке. Када је доспео до двадесет и осмог дана, осетио је благу вртоглавицу док је радио и зато је мало сео. После је попио чај и појео један двопек, јер му је пало на памет да би га, ако се онесвести, пренели у болницу, а онда би се уверили да му се то догодило од поста, па б.и рекли: „Ето видиш, хришћани умиру од поста.“ „Старче“, рече ми, „после поста од толико дана, гадила ми се храна, али сам себе присиљавао да једем бар нешто, како бих могао да радим.“ Али га је мучила помисао што није испунио свих четрдесет дана и то је рекао своме духовнику. Он му је са расуђивањем рекао: „И толико колико си постио, сасвим је довољно. Немој да имаш помисли.“ Потомта је послао код мене, како не би остала да га мучи још нека помисао. Да бих био сигуран да су му мотиви били чисти, упитах га: „Јеси ли се заклео да ћеш да постиш четрдесет дана?“ „Нисам“, рече. „Када си од свог духовника узео благослов за пост, зар ти тада није пало на памет да му повериш своју помисао, то јест, да намераваш да будеш у потпуном посту четрдесет дана? Да ниси можда сакрио ту, тобож’ добру помисао, како би по својој вољи постио четрдесет дана?“ „Нисам, старче“, рече. Онда му рекох: „То сам, разуме се, знао, само сам те питао како би сам разумео да имаш небеску плату за оне дане што си постио, а било их је сасвим довољно и немој да будеш узнемирен што ниси могао да издржиш четрдесет дана. Други пут, међутим, треба да кажеш духовнику и своје добре помисли и све добро што кријеш у свом срцу, а духовник ће просудити да ли треба да се упустиш у такав подвиг, или не.“ Пошто је поседовао велико смирење, захваљујући смиреним помислима, које је неговао, и пошто је у тај пост ушао са великом усрдношћу Христа ради, Христос га је због тога ободрио Својом божанском благодаћу. Да је неко други започео такав пост, можда би из чистог егоизма рекао: „Зашто и ја да не постим тако, ако је то могао да учини Христос?“ Постио би само дан-два и срушио би се. Тада би му се и ум помрачио, јер би га напустила благодат Божија, па би пожалио што је учинио и онолико напора, колико је учинио. Могао би чак доспети и до тога да каже: „Шта ми је то требало?“ Човек кроз пост постаје јагње. Ако постане звер, то онда значи да подвиг, који је започео, или превазилази његове моћи, или се подвизава из егоизма, па зато не добија помоћ од Бога. Међутим, пост понекад чини питомим и смиреним чак и дивље животиње и звери. Можеш их видети како прилазе човеку када су гладне. Инстинктивно осећају да ће угинути од глади, међутим, ако се приближе човеку и потраже храну, можда им се ништа неће догодити. Видео сам вука који је био као јагње, јер је био гладан. Сишао је једне снежне зиме у наше двориште. Изашао сам са братом да нахранимо стоку. Носио сам и фењер. Мој брат је узео цепаницу и ударио га њоме, али он уопште није реаговао. Ако човек не доспе дотле да што год то било, чини из љубави према Богу и према ближњему, само губи време. Ако пости и има горду помисао да чини нешто важно, узалуд пости. Он је после тога само као празан шупљи казан у коме не може ништа да се чува. Сипај унутра воду, мало по мало, сва ће истећи. Задовољство због лаганог стомака – Када се човек не уздржава, оптерећују га читаве наслаге. Али, ако се уздржава и једе само онолико колико му је потребно, организам то троши и ништа не одлаже у наслаге. Разноврсност исхране истеже стомак и повећава апетит, али може да изаЗове и горушицу. Ако на трпези има само једно јело и није превише укусно, можда га нећемо ни појести, али ако је укусно и отвара прождрљивост, можда ћемо појести мало превише. Али ако се на трпези нађе риба, супа, пржени кромпир, сир, јаја, салата, воће и слаткиши, човек би да поједе све, па и још да затражи. Све то отвара апетит, јер се једно слаже преко другог. И видиш, човек без видљивог разлога не „вари“ овога, не подноси онога, а сироти стомак подноси и трпељиво вари све што у њега убацимо. Јесмо ли га икада питали да ли све то вари и подноси? Стомак, значи, који нема разума, превазилази нас у врлини и бори се да свари све. А ако се једна врста хране не слаже са другом, посвађају се када уђу у стомак и шта ће он јадан тада? Онда настаје осећај тежине у стомаку. – А како човек, старче, да прекине са навиком да много једе? – Треба мало да прикочи. Немој да једеш нешто што ти се допада, како не би превише отворио прохтев за јелом, јер се „штала“ полако шири. Стомак онда, као зли „порезник“, како каже авва Макарије[vi], стално тражи све више и више. После обеда си сит и задовољан, али после тога би да спаваш, не можеш ништа да радиш. Али, ако једеш једну врсту хране, то ти помаже да пресечеш прохтев за јелом. – Ако постоји разноврсна храна, али у малим количинама, да ли и онда, старче, имамо исти проблем? – Е, проблем је поново исти, само су мање… странке и не могу да формирају владу!… Када је разноврсност велика, то је као да су се сабрале многе… странке у стомаку, па једна странка нервира другу, каче се међусобно, почиње туча и опет… проблеми са варењем… Извор: Православие.ру View full Странице
  13. У манастиру посвећеном икони Тројеручици Пресвете Богородице, после празничне свете Литургије на дан Преподобне Мати Ангелине српске, сабрање је после служеног парастоса мати Ефросинији настављено за трпезом љубави. Мати Злата (Пантелић) прочитала је Пролог св. Владике Николаја охридског и жичког за данашњи дан, а онда је, непосредно како само она и уме, свима присутнима представила драгог госта - оца Симеона Светогорца који живи у Каруљи, изузетно посебном месту на Светој Гори. Препоручујемо да са пажњом чујете звучни запис који смо поставили и у коме ћете, на врло живописан начин, сазнати много о духовном животу Светогораца. Говори најпре мати Злата, а затим и наизменично прота Војо Билбија и о. Симеон. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/12.08.18 M. Zlataa o. Vojo i o. Simeon za trpezom ljubavi 64kbps.mp3 View full Странице
  14. Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: „Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи“. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу. Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања. То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18). Извор: Православие.ру
  15. Као што је неопходно чувати ум од незнања тако је потребно чувати га и од многог празног знања и радозналости. Јер ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро за наше исправљање и усавршавање. Зато се према земаљским стварима које су дозвољене, али не и неопходне, мораш односити као да си већ умро. Усредсређуј свој ум у себе и држи га далеко од свих ствари овога света. Приче о ономе што је било и знања о ономе што се догађа боље нека пролазе мимо тебе. Преврати у разним земљама боље нека буду за тебе као да их није било. Када баш и будеш имао прилике да чујеш о њима, радије заборави на то што брже можеш. Ево шта вели св. Василије: „Нека ти слушање вести из света буде горка храна, а слатке као мед поуке духовних људи“. Пророк Давид говори: Казиваху ми шале преступници закона, али оне нису као закон твој. Заволи да слушаш претежно о духовном, то изучавај и немој желети ништа да знаш осим Исуса Христа и тога распета (I Кор. 2,2), осим Његовог живота и смрти и онога што Он од тебе жели. Ако се тога будеш држао, чинићеш што је угодно Богу. А Бог воли душе које воле Њега и које се труде да извршују Његову вољу. Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа који, видећи да код неких постоји јака воља да живе духовним животом, покушава да их саплете радозналошћу и да тако овлада њиховим умом и њиховом вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца, да смирено мисле о себи и да савлађују страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености стварају од свог ума идола и мало по мало долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају идолу сопственог расуђивања. То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада све бива у човеку растројено, те нема кога да стави мелем. Зато је, ето, потребно, да поведеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (I Кор. 3,18). Извор: Православие.ру View full Странице
  16. – Старче, неки људи не иду на исповест из усрђа. Кажу: „Можда поново учиним исти грех. Зашто онда то да исповедам? Да би ми се свештеник ругао?“ – То није у реду! То је као да рањени војник каже: „Пошто рат још није завршен, зашто бих превијао рану?“ Али ако је не превије, искрвариће, па ће и умрети. Ти људи можда стварно не иду на исповест из усрђа, али на крају тиме сами себе упропаштавају. Видиш, ђаво се користи и даровима којима је Бог обдарио човека. Ако исповешћу не очистимо своју душу када паднемо и испрљамо се, јер мислимо како ћемо опет пасти и испрљати се, само додајемо блато на старо блато и после је тешко очистити га. Неопходност исповести – Старче, преподобни Марко Подвижник каже: „Онај ко има знање и познаје истину, исповеда се Богу, не кроз сећање на оно што је раније учинио, него трпљењем невоља које Га постижу. “[2] Шта он тиме хоће да каже? – Да човек треба да чини и једно и друго. Да се верник исповеда духовнику, а пре тога да се са смирењем исповеди Богу у молитви, разобличујући самог себе: „Боже мој, погрешио сам, ја сам такав-и-такав.“ Али у исто време он осећа и тугу, која се налаже на њега као лек. Светитељ не каже да се не треба исповедати Богу и духовнику, и да је довољно само трпети невоље. Шта значи – исповедати се? Зар то не значи – отворено објављујем оно што је у мени? Ако је у теби нешто добро, хвали Господа[3], односно – прослави Бога. А ако је у теби нешто лоше, исповедај своје грехе. – Старче, да ли човек који се први пут исповеда, треба духовнику да каже све о свом ранијем животу? – Први пут треба да пред духовником изнесе једну општу исповест. Баш као што болесник који оде у болницу износи лекарима историју своје болести. Он, примера ради, каже: „Имао сам неку болест на плућима, али је то сада прошло; извршена ми је операција са општом“ – или -„локалном анестезијом…“ Исто тако, на првој исповести човек треба да покуша да духовнику изнесе и детаље из свог живота, па ће духовник тако наћи духовну рану како би је исцелио. Често се дешава да један ударац на који није обраћена пажња, касније има озбиљне последице. Када човек први пут оде на исповест, имаће да изнесе духовнику, рецимо, сто грехова. Други пут ће имати сто десет грехова, јер ђаво подиже већу борбу против њега, будући да се исповедио и покварио му посао. Трећи пут ће можда бити сто педесет грехова, али ће се временом тај број непрестано смањивати, све док човек не пође на исповест са незнатним бројем грехова. Правилна исповест – Зашто понекад ми не улазимо у неопходну борбу за наше исправљење, иако нас савест изобличава? – То може да се деси због неког прелома у души. Ако се човек успаничи због некаквог искушења, он жели да се бори, али није расположен, нема душевне снаге. Тада треба да се исповешћу изнутра доведе у ред. Исповешћу човек стиче утеху, укрепљује се, и благодаћу Божијом поново у себи налази одважност да се бори. Ако се не доведе у ред, њега могу да сколе и друга искушења, и када се тако жалостан сломи још више, он почиње да се гуши помислима, да очајава, а после више уопште не може да се бори. – А ако се то често дешава? – Ако се то дешава често, човек треба да се и често доводи у ред, да отвара своје срце духовнику и тако поново стиче одважност за борбу. А пошто се доведе у ред, треба да упали духовни мотор и да крене у приљежну и постојану борбу како би најурио онога коме овде није место. – Старче, шта је разлог томе када не осећамо потребу за исповешћу? – Можда не пратиш себе? Исповест је Света Тајна. Треба да одеш и да просто изнесеш своје грехе. Шта мислиш – које грехе? Ти ниси тврдоглава? Немаш у себи егоизма? Ниси нечим повредила сестру? Не осуђујеш? Па кад ја одем на исповест, о чему говорим? „Разгневио сам се, осуђивао сам…“, и духовник ми прочита разрешну молитву. Али, и ситни греси имају своју тежину. Када сам отишао да се исповедим код старца Тихона[4], нисам имао да му изнесем неке озбиљне грехе, па ми је он рекао: „Песак је то, синко, песак.“ Ситни греси се скупљају и стварају гомилу песка, али та гомила тежа је од једног великог камена. Човек који је учинио неки велики грех, непрестано мисли о њему, каје се и смирава. Ти имаш много ситних грехова. А ако упоредиш услове под којима си ти одрасла, и услове под којима је одрастао човек који је учинио тај велики грех, увидећеш да си ти гора од њега. Осим тога, труди се да на исповести будеш јасна. Није довољно да човек каже: „Завидим, гневим се…“, већ треба да изнесе свој конкретан пад, како би стекао корист од исповести. Када је у питању неки тежи грех, као што је лукавство, треба да кажеш и шта си мислила и како си поступила. У супротном – ругаш се Христу. Човек који не исповеди истину духовнику и не открије свој грех, како би духовник могао да му помогне, самоме себи наноси велику штету, као што болесник наноси велико зло своме здрављу када сакрије болест од лекара. А када човек изнесе себе пред духовником онаквог какав јесте, тада духовник може боље да га упозна и да му боље помогне. Осим тога, човек који је некоме учинио неправду или је некога повредио својим држањем, треба прво код њега да оде, да смирено затражи опроштај и помири се са њим, а после да исповеди свој пад духовнику, како би добио разрешење тог греха. Тако долази благодат Божија. Ако човек каже свој грех духовнику, а пре тога није тражио опроштај од онога кога је повредио, он неће моћи у души да осети мир, јер се није смирио. Једино у случају када је човек кога је повредио умро, или не може да га нађе јер је променио место боравка, а он нема његову адресу како би га замолио макар и преко писма за опроштај, али жели да то учини – тада му Бог опрашта грех, јер види његово настројење. – Старче, а шта ако ми замолимо некога за опроштај а он нам не опрости? – Тада треба да се молимо да му Бог смекша срце. Али понекад Бог неће да помогне да том човеку смекша срце, јер ако би нам он опростио, могли бисмо поново да паднемо у тај исти грех. – Старче, када човек учини неки тежак грех, постоји ли случај у коме он не може тај грех да исповеди одмах? – Зашто би га остављао за касније? Да се укисели? Колико више задржаваш неку трулу ствар, она све више трули. Зашто би чекао да прође месец-два, да оде код духовника на исповест? Треба да иде што пре. Зар би чекао да прође месец дана да би почео да лечи отворену рану? Не треба чекати тренутак када ће духовник имати више времена, како би нам посветио више пажње. Тај грех треба на брзину одмах рећи, а после, када духовник буде имао времена, треба отићи за нешто више, на разговор, и томе слично. Није потребно много времена да духовнику даш слику о себи. Када савест дела како треба, човек у две речи може да изнесе духовнику слику свог стања. Али када је у човеку збрка, он може да прича много а да тиме ништа не каже о себи. Ето, приметио сам да ми неки људи пишу читаве свеске, двадесет-тридесет страница извештаја, ситним словима писаних, и још неколико страница постскриптума… А све то што пишу могли су да сместе на једну једину страницу. Оправдавајући себе на исповести, отежавамо своју савест – Старче, када човек исповедајући неки грех не осећа онакав бол какав је осећао након што је учинио тај грех, да ли то значи да он нема право покајање? – Ако је прошло неко време од када је учинио тај грех, рана је залечена, па зато и не осећа исти бол. Оно на шта треба да пазимо јесте да се на исповести не самооправдавамо. Када одем на исповест и кажем, на пример: „Разгневио сам се“ – мада је човека на кога сам се разгневио требало и добро ошамарити, не износим ту чињеницу, како духовник не би почео да ме оправдава. Човек који се на исповести самооправдава нема мира, ма колико био несавестан. Самооправдање којим се користи на исповести постаје бреме за његову савест. А онај ко има истанчану савест, па преувеличава своје грехе и добија од духовника велику епитимију – осећа неизрециву радост. Постоје људи који се, ако украду, примера ради, једно зрно грожђа, осећају као да су узели неколико корпи грожђа и непрестано мисле о свом греху. По читаву ноћ не спавају, све док се не исповеде. Има и таквих који се самооправдавају, и иако су украли и гомиле корпи, кажу да су узели само један грозд. Знате ли какву божанску утеху осећају они људи који не само што се не самооправдавају, већ и преувеличавају своје сићушне грехе, узнемиравају се и много пате због неког незнатног преступа? Ту се и види божанска правда и како добри Бог узвраћа човеку. Приметио сам да људи који смирено разоткривају своје грехе пред духовником и унижавају се, блистају, јер примају благодат Божију. Један демобилисани официр ми је веома скрушено испричао шта је учинио као осмогодишње дечак: Узео је од једног малишана лопту, задржао је код себе те ноћи, и сутрадан је вратио. Говорећи о томе, плакао је јер је ожалостио ближњег. Када су га демобилисали, потражио је све оне које је ожалостио за време службе, чак и оне које је ожалостио обављајући своју службену дужност, и затражио од њих опроштај! То је на мене оставило јак утисак! Сву кривицу преузео је на себе. Он сада живи на селу, делећи милостињу. Служи и своју остарелу, деведесетпетогодишњу мајку, која је готово непокретна и прикована за постељу. Пошто је бринући о њој принуђен да види њено тело, мучи га помисао: „Када је Хам, видевши наготу свог оца, био кажњен[5], шта ја да очекујем…?“ Непрестано је плакао. Лице му је било просветљено. Колико ме је само поучила његова скрушеност! – Старче, може ли човек да преувеличава своје грехе са намером да духовнику покаже како истанчано дела на себи? – То је друга ствар. Ту се човек горди својим „смирењем.“ После исповести – Старче, да ли је оправдано када неко после исповести осећа тежину? – Зашто би осећао тежину? Једном правилном исповешћу све се старо брише. Отвара се нова бележница. Долази благодат Божија која потпуно мења човека. Смућење, озлојеђеност и напетост нестају, а долазе тишина и мир. Та промена је толико приметна чак и од споља, да сам рекао некима да се фотографишу пре и после исповести, како би се и сами уверили у ту промену набоље, јер се на лицу изображава унутрашње духовно стање. Свете Тајне Цркве чуда чине. Приближавајући се Богочовеку Исусу Христу, човек се обожује и потом зрачи, а благодат Божија га открива људима. – Дакле, Старче, човек после искрене исповести одмах осећа радост? – Не увек. Можда не осетиш одмах радост, али мало-помало она ће се родити у теби. После исповести потребно је од све душе спознати себе. Да се осећаш попут човека коме је опроштен дуг, па из усрђа осећа благодарност према свом добротвору, и да му је дужник. Благодари Богу, али истовремено живи као што каже псалам: Јер ја знам преступе своје, и Грех је мој једнако преда мном,[6] како се не би одважила да поновиш исту грешку. – Старче, негде сам прочитала да ће нас демони мучити у другом животу и за једну једину неисповеђену помисао. – Пази, када се човек каје и духовнику изнесе оно чега се сећа, без настројења да нешто сакрије од њега, ту је тачка – демони немају власт над њим. Али ако свесно не исповеди неке грехе, мучиће се у другом животу због њих. – Старче, да ли је то исправно постављање када човек поново мисли о гресима своје младости и мучи се због њих, иако их је већ исповедио? – Ако осећа скрушеност због младалачких грехова и исповедио их је, нема разлога да се мучи, пошто му их је Бог опростио у тренутку када их је исповедио. После тога не треба да чепрка по старим гресима, нарочито онима који су телесне природе, јер може задобити тешке озледе. На пример, за време борбе падне једна бомба близу неког војника, али Бог га сачува, те бомба не експлодира. Када се борба заврши, војник пронађе ту бомбу која није експлодирала и почне знатижељно да је загледа, и на крају одлети у ваздух; али не у борби, већ након ње. Поверење у духовника – Старче, да ли је у питању егоизам када се неко много трза и пада у жалост зато што га је духовник изгрдио због неког пропуста? – У суштини, има ту и егоизма. Ако се трза по Богу, имаће и утеху, а и напредоваће јер ће се потрудити да то више не чини. Треба духовнику да изнесе своје потешкоће, помисли, падове, и са радошћу да прихвати и благо и строго држање, јер он све чини из љубави и бриге за напредак његове душе. – Старче, а шта ако не прихватам његову грдњу или примедбу? – Ако не прихваташ, нећеш се ни исправити. Они који не прихватају примедбе чак ни од људи који их воле, остају неотесани, и сами себе чине духовно неупотребљивим. Страдају као даске које не прихватају столарску ренду, како би једног дана од њих постао намештај – завршавају у бетону или на грађевинској скели, па их газе и прљају блатом, док их не баце у ватру, па тако на крају пропадају. – Старче, како треба да поступи човек који се не слаже са духовником у вези са неким проблемом? – Да једноставно и смирено каже своју помисао. Заиста је потребно да човек буде веома обазрив у избору духовника, како би могао да има поверења у њега и да би био сигуран у његово руковођење. – Старче, да ли користи да човек инсистира на свом мишљењу када он проблем види другачије од духовника? – Не, јер он не зна шта се крије иза овог или оног мишљења за које он сматра да није у реду. Јер да би схватио шта се крије иза једног поступка његовог духовника, духовник можда треба, примера ради, да му изнесе исповест неког другог човека. А зар је дозвољено говорити о туђим исповестима? Свакако – не. Рецимо, неко се договорио са духовником да се виде у то-и-то време, али баш тада је дошао и човек који је имао помисли да изврши самоубиство, и духовник је позвао прво њега на разговор. Онда овај почиње да мисли: „Позвао је прво њега, значи мене он презире.“ Али како духовник да му каже да је тај човек стигао дотле да иза себе има неуспео покушај самоубиства? Ако му то објасни, уништиће, упропастиће оног другог. А ако се овај први и саблазни или дигне нос, ипак неће доћи до неког већег зла. Једном приликом су се тако саблазнили и неки људи који су дошли овде, у моју келију. Баш тада се ту нашао и човек кога су сродници са великом муком успели да наговоре да дође и да поразговара са мном. Примио сам га са великом радошћу. Загрлио сам га, дао му бројаницу, иконице… Ови други су се увредили. Рекли су: „Нама, Старче, ниси поклонио толику пажњу.“ А тај јадник је био неки развратник. Знао сам детаље из његовог живота. Од мене је отишао као потпуно други човек. Па нека су се они људи саблазнили и хиљаду пута! Нећеш ваљда да уништиш човека само зато да би некоме дао објашњење неког свог поступка? Правилан однос према духовнику Један духован човек, желећи некоме да помогне, трудиће се да га веже за Христа, а не за себе. Ако му пође за руком да то учини, радоваће се, а овај други ће се подвизавати Христа ради. Тада и један и други имају плату, и све иде својим током. Али када човек који се подвизава гледа како да удовољи ономе ко се потрудио да га веже за Христа, односно занима се тиме да ли ће неки његов поступак да узнемири или обрадује Старца, а не тиме како ће на тај његов поступак гледати Христос, тада он не радује ни човека који му је помогао, ни Христа, а ни он сам нема никакве користи од свега тога, јер не прима божанску помоћ. Односно, његови поступци не само што не радују ни Христа, ни духовника, већ они ни њему самом не помажу да превазиђе неку тешкоћу. Рецимо, једна сестра поје и размишља: „Можда добро појем? Да ли ће Мати бити задовољна?“ Е, од тога нема никакве вајде. Али ако поје ради Христа, све тече како треба: и певаће добро, и Мати ће бити задовољна. – Старче, да ли је човек крив ако није добро разумео оно што му је духовник рекао? – Пази, ако није разумео зато што је желео да од духовника чује оно што ће њега успокојити, па му је ум сав био погружен у ту жељу – крив је. Има људи који своју вољу хоће да учине „вољом Божијом.“ На пример, човек пита духовника нешто у вези са неким својим проблемом, а притом има на уму решење које би га успокојило. Духовник му каже шта му ваља чинити, а овај схвати тако као да му је духовник рекао да поступи баш онако како је хтео и он сам, па са радошћу поступа по својој вољи, и још мисли да тиме извршава послушање. А када га духовник после пита: „Зашто си тако поступио?“ овај му одговара: „Зар ми ниси ти сам рекао да тако поступим?“ Али у неким случајевима не треба ни буквално схватити оно што је духовник рекао. Нешто може да буде и ствар начина изражавања. Испричаћу вам један догађај како би вам то било јасније. Нека четрдесетпетогодишња професорка, која је иначе имала и децу, упетљала се са својим шеснаестогодишњим учеником. Младић је отишао од куће и почео да живи са њом. Када је његов отац дошао у моју келију и изнео ми свој бол, рекао сам му да у погледу тог проблема поступи онако како му каже његов духовник. Сироти човек отишао је код духовника, а после је поново дошао код мене. Тога дана имао сам неку делегацију из Васељенске Патријаршије, па због тога њега нисам могао да примим. Рекох му: „Поступи онако како ти је духовник рекао.“ Хвала Богу што ипак није отишао, него је остао да ме чека. Искористио сам неколико тренутака да поразговарам са њим, и тада ми он рече: „Старче, одлучио сам да убијем ту жену, јер ми је то рекао мој духовник.“ „Стани мало, добри мој човече, пгга ти је тачно рекао духовник?“ на то ћу ја. „Рекао ми је: ‘Ту жену би требало убити’! Схватате? Духовник је рекао: „Ту жену би требало убити!“, да би изразио своје негодовање, а не зато што је заиста мислио да је треба убити! Од тада никоме не говорим: „Поступи онако како ти је рекао духовник“, већ га питам шта му је духовник рекао… – Старче, може ли човек затраживши од духовника помоћ, истовремено да предложи и решење тог проблема? – Па какву онда помоћ тражи? Друго је то да своје мишљење смирено изнесе духовнику као помисао – уосталом, то је и дужан да учини – а друго је када инсистира на томе да је његово мишљење исправно. У том случају човек не напредује. То је као када би неко отишао код лекара и рекао: „Дај ми тај-и-тај лек.“ Болеснику користи послушност лекару, а не указивање на то коју врсту лека он њему треба да препише. То није ствар укуса, као код хране и слаткиша, када човек може да каже: „Хоћу баклаву, или кадаиф[7].“ Лекар зависно од болести преписује болеснику и одговарајуће лекове. Извор: Православие.ру
  17. – Старче, када ми се деси да паднем у духовној борби, ја се успаничим. – Не бој се. То је борба, а у борби се задобијају и ране. Оне се лече исповешћу. Видиш, и у рату војници који су рањени у борби одмах одлазе лекару, тамо им превијају ране, па здушно настављају да се боре. Осим тога, војници на тај начин стичу искуство и боље се чувају, како поново не би били рањени. Исто тако и ми, када задобијемо ране у својој борби, не треба да се бојимо, већ да потрчимо духовнику, да му покажемо своју рану, да добијемо духовне лекове и опет наставимо добар подвиг[1]. Зло је када се не трудимо да нађемо страсти, те страшне непријатеље душе, и не боримо се како бисмо их уништили. – Старче, неки људи не иду на исповест из усрђа. Кажу: „Можда поново учиним исти грех. Зашто онда то да исповедам? Да би ми се свештеник ругао?“ – То није у реду! То је као да рањени војник каже: „Пошто рат још није завршен, зашто бих превијао рану?“ Али ако је не превије, искрвариће, па ће и умрети. Ти људи можда стварно не иду на исповест из усрђа, али на крају тиме сами себе упропаштавају. Видиш, ђаво се користи и даровима којима је Бог обдарио човека. Ако исповешћу не очистимо своју душу када паднемо и испрљамо се, јер мислимо како ћемо опет пасти и испрљати се, само додајемо блато на старо блато и после је тешко очистити га. Неопходност исповести – Старче, преподобни Марко Подвижник каже: „Онај ко има знање и познаје истину, исповеда се Богу, не кроз сећање на оно што је раније учинио, него трпљењем невоља које Га постижу. “[2] Шта он тиме хоће да каже? – Да човек треба да чини и једно и друго. Да се верник исповеда духовнику, а пре тога да се са смирењем исповеди Богу у молитви, разобличујући самог себе: „Боже мој, погрешио сам, ја сам такав-и-такав.“ Али у исто време он осећа и тугу, која се налаже на њега као лек. Светитељ не каже да се не треба исповедати Богу и духовнику, и да је довољно само трпети невоље. Шта значи – исповедати се? Зар то не значи – отворено објављујем оно што је у мени? Ако је у теби нешто добро, хвали Господа[3], односно – прослави Бога. А ако је у теби нешто лоше, исповедај своје грехе. – Старче, да ли човек који се први пут исповеда, треба духовнику да каже све о свом ранијем животу? – Први пут треба да пред духовником изнесе једну општу исповест. Баш као што болесник који оде у болницу износи лекарима историју своје болести. Он, примера ради, каже: „Имао сам неку болест на плућима, али је то сада прошло; извршена ми је операција са општом“ – или -„локалном анестезијом…“ Исто тако, на првој исповести човек треба да покуша да духовнику изнесе и детаље из свог живота, па ће духовник тако наћи духовну рану како би је исцелио. Често се дешава да један ударац на који није обраћена пажња, касније има озбиљне последице. Када човек први пут оде на исповест, имаће да изнесе духовнику, рецимо, сто грехова. Други пут ће имати сто десет грехова, јер ђаво подиже већу борбу против њега, будући да се исповедио и покварио му посао. Трећи пут ће можда бити сто педесет грехова, али ће се временом тај број непрестано смањивати, све док човек не пође на исповест са незнатним бројем грехова. Правилна исповест – Зашто понекад ми не улазимо у неопходну борбу за наше исправљење, иако нас савест изобличава? – То може да се деси због неког прелома у души. Ако се човек успаничи због некаквог искушења, он жели да се бори, али није расположен, нема душевне снаге. Тада треба да се исповешћу изнутра доведе у ред. Исповешћу човек стиче утеху, укрепљује се, и благодаћу Божијом поново у себи налази одважност да се бори. Ако се не доведе у ред, њега могу да сколе и друга искушења, и када се тако жалостан сломи још више, он почиње да се гуши помислима, да очајава, а после више уопште не може да се бори. – А ако се то често дешава? – Ако се то дешава често, човек треба да се и често доводи у ред, да отвара своје срце духовнику и тако поново стиче одважност за борбу. А пошто се доведе у ред, треба да упали духовни мотор и да крене у приљежну и постојану борбу како би најурио онога коме овде није место. – Старче, шта је разлог томе када не осећамо потребу за исповешћу? – Можда не пратиш себе? Исповест је Света Тајна. Треба да одеш и да просто изнесеш своје грехе. Шта мислиш – које грехе? Ти ниси тврдоглава? Немаш у себи егоизма? Ниси нечим повредила сестру? Не осуђујеш? Па кад ја одем на исповест, о чему говорим? „Разгневио сам се, осуђивао сам…“, и духовник ми прочита разрешну молитву. Али, и ситни греси имају своју тежину. Када сам отишао да се исповедим код старца Тихона[4], нисам имао да му изнесем неке озбиљне грехе, па ми је он рекао: „Песак је то, синко, песак.“ Ситни греси се скупљају и стварају гомилу песка, али та гомила тежа је од једног великог камена. Човек који је учинио неки велики грех, непрестано мисли о њему, каје се и смирава. Ти имаш много ситних грехова. А ако упоредиш услове под којима си ти одрасла, и услове под којима је одрастао човек који је учинио тај велики грех, увидећеш да си ти гора од њега. Осим тога, труди се да на исповести будеш јасна. Није довољно да човек каже: „Завидим, гневим се…“, већ треба да изнесе свој конкретан пад, како би стекао корист од исповести. Када је у питању неки тежи грех, као што је лукавство, треба да кажеш и шта си мислила и како си поступила. У супротном – ругаш се Христу. Човек који не исповеди истину духовнику и не открије свој грех, како би духовник могао да му помогне, самоме себи наноси велику штету, као што болесник наноси велико зло своме здрављу када сакрије болест од лекара. А када човек изнесе себе пред духовником онаквог какав јесте, тада духовник може боље да га упозна и да му боље помогне. Осим тога, човек који је некоме учинио неправду или је некога повредио својим држањем, треба прво код њега да оде, да смирено затражи опроштај и помири се са њим, а после да исповеди свој пад духовнику, како би добио разрешење тог греха. Тако долази благодат Божија. Ако човек каже свој грех духовнику, а пре тога није тражио опроштај од онога кога је повредио, он неће моћи у души да осети мир, јер се није смирио. Једино у случају када је човек кога је повредио умро, или не може да га нађе јер је променио место боравка, а он нема његову адресу како би га замолио макар и преко писма за опроштај, али жели да то учини – тада му Бог опрашта грех, јер види његово настројење. – Старче, а шта ако ми замолимо некога за опроштај а он нам не опрости? – Тада треба да се молимо да му Бог смекша срце. Али понекад Бог неће да помогне да том човеку смекша срце, јер ако би нам он опростио, могли бисмо поново да паднемо у тај исти грех. – Старче, када човек учини неки тежак грех, постоји ли случај у коме он не може тај грех да исповеди одмах? – Зашто би га остављао за касније? Да се укисели? Колико више задржаваш неку трулу ствар, она све више трули. Зашто би чекао да прође месец-два, да оде код духовника на исповест? Треба да иде што пре. Зар би чекао да прође месец дана да би почео да лечи отворену рану? Не треба чекати тренутак када ће духовник имати више времена, како би нам посветио више пажње. Тај грех треба на брзину одмах рећи, а после, када духовник буде имао времена, треба отићи за нешто више, на разговор, и томе слично. Није потребно много времена да духовнику даш слику о себи. Када савест дела како треба, човек у две речи може да изнесе духовнику слику свог стања. Али када је у човеку збрка, он може да прича много а да тиме ништа не каже о себи. Ето, приметио сам да ми неки људи пишу читаве свеске, двадесет-тридесет страница извештаја, ситним словима писаних, и још неколико страница постскриптума… А све то што пишу могли су да сместе на једну једину страницу. Оправдавајући себе на исповести, отежавамо своју савест – Старче, када човек исповедајући неки грех не осећа онакав бол какав је осећао након што је учинио тај грех, да ли то значи да он нема право покајање? – Ако је прошло неко време од када је учинио тај грех, рана је залечена, па зато и не осећа исти бол. Оно на шта треба да пазимо јесте да се на исповести не самооправдавамо. Када одем на исповест и кажем, на пример: „Разгневио сам се“ – мада је човека на кога сам се разгневио требало и добро ошамарити, не износим ту чињеницу, како духовник не би почео да ме оправдава. Човек који се на исповести самооправдава нема мира, ма колико био несавестан. Самооправдање којим се користи на исповести постаје бреме за његову савест. А онај ко има истанчану савест, па преувеличава своје грехе и добија од духовника велику епитимију – осећа неизрециву радост. Постоје људи који се, ако украду, примера ради, једно зрно грожђа, осећају као да су узели неколико корпи грожђа и непрестано мисле о свом греху. По читаву ноћ не спавају, све док се не исповеде. Има и таквих који се самооправдавају, и иако су украли и гомиле корпи, кажу да су узели само један грозд. Знате ли какву божанску утеху осећају они људи који не само што се не самооправдавају, већ и преувеличавају своје сићушне грехе, узнемиравају се и много пате због неког незнатног преступа? Ту се и види божанска правда и како добри Бог узвраћа човеку. Приметио сам да људи који смирено разоткривају своје грехе пред духовником и унижавају се, блистају, јер примају благодат Божију. Један демобилисани официр ми је веома скрушено испричао шта је учинио као осмогодишње дечак: Узео је од једног малишана лопту, задржао је код себе те ноћи, и сутрадан је вратио. Говорећи о томе, плакао је јер је ожалостио ближњег. Када су га демобилисали, потражио је све оне које је ожалостио за време службе, чак и оне које је ожалостио обављајући своју службену дужност, и затражио од њих опроштај! То је на мене оставило јак утисак! Сву кривицу преузео је на себе. Он сада живи на селу, делећи милостињу. Служи и своју остарелу, деведесетпетогодишњу мајку, која је готово непокретна и прикована за постељу. Пошто је бринући о њој принуђен да види њено тело, мучи га помисао: „Када је Хам, видевши наготу свог оца, био кажњен[5], шта ја да очекујем…?“ Непрестано је плакао. Лице му је било просветљено. Колико ме је само поучила његова скрушеност! – Старче, може ли човек да преувеличава своје грехе са намером да духовнику покаже како истанчано дела на себи? – То је друга ствар. Ту се човек горди својим „смирењем.“ После исповести – Старче, да ли је оправдано када неко после исповести осећа тежину? – Зашто би осећао тежину? Једном правилном исповешћу све се старо брише. Отвара се нова бележница. Долази благодат Божија која потпуно мења човека. Смућење, озлојеђеност и напетост нестају, а долазе тишина и мир. Та промена је толико приметна чак и од споља, да сам рекао некима да се фотографишу пре и после исповести, како би се и сами уверили у ту промену набоље, јер се на лицу изображава унутрашње духовно стање. Свете Тајне Цркве чуда чине. Приближавајући се Богочовеку Исусу Христу, човек се обожује и потом зрачи, а благодат Божија га открива људима. – Дакле, Старче, човек после искрене исповести одмах осећа радост? – Не увек. Можда не осетиш одмах радост, али мало-помало она ће се родити у теби. После исповести потребно је од све душе спознати себе. Да се осећаш попут човека коме је опроштен дуг, па из усрђа осећа благодарност према свом добротвору, и да му је дужник. Благодари Богу, али истовремено живи као што каже псалам: Јер ја знам преступе своје, и Грех је мој једнако преда мном,[6] како се не би одважила да поновиш исту грешку. – Старче, негде сам прочитала да ће нас демони мучити у другом животу и за једну једину неисповеђену помисао. – Пази, када се човек каје и духовнику изнесе оно чега се сећа, без настројења да нешто сакрије од њега, ту је тачка – демони немају власт над њим. Али ако свесно не исповеди неке грехе, мучиће се у другом животу због њих. – Старче, да ли је то исправно постављање када човек поново мисли о гресима своје младости и мучи се због њих, иако их је већ исповедио? – Ако осећа скрушеност због младалачких грехова и исповедио их је, нема разлога да се мучи, пошто му их је Бог опростио у тренутку када их је исповедио. После тога не треба да чепрка по старим гресима, нарочито онима који су телесне природе, јер може задобити тешке озледе. На пример, за време борбе падне једна бомба близу неког војника, али Бог га сачува, те бомба не експлодира. Када се борба заврши, војник пронађе ту бомбу која није експлодирала и почне знатижељно да је загледа, и на крају одлети у ваздух; али не у борби, већ након ње. Поверење у духовника – Старче, да ли је у питању егоизам када се неко много трза и пада у жалост зато што га је духовник изгрдио због неког пропуста? – У суштини, има ту и егоизма. Ако се трза по Богу, имаће и утеху, а и напредоваће јер ће се потрудити да то више не чини. Треба духовнику да изнесе своје потешкоће, помисли, падове, и са радошћу да прихвати и благо и строго држање, јер он све чини из љубави и бриге за напредак његове душе. – Старче, а шта ако не прихватам његову грдњу или примедбу? – Ако не прихваташ, нећеш се ни исправити. Они који не прихватају примедбе чак ни од људи који их воле, остају неотесани, и сами себе чине духовно неупотребљивим. Страдају као даске које не прихватају столарску ренду, како би једног дана од њих постао намештај – завршавају у бетону или на грађевинској скели, па их газе и прљају блатом, док их не баце у ватру, па тако на крају пропадају. – Старче, како треба да поступи човек који се не слаже са духовником у вези са неким проблемом? – Да једноставно и смирено каже своју помисао. Заиста је потребно да човек буде веома обазрив у избору духовника, како би могао да има поверења у њега и да би био сигуран у његово руковођење. – Старче, да ли користи да човек инсистира на свом мишљењу када он проблем види другачије од духовника? – Не, јер он не зна шта се крије иза овог или оног мишљења за које он сматра да није у реду. Јер да би схватио шта се крије иза једног поступка његовог духовника, духовник можда треба, примера ради, да му изнесе исповест неког другог човека. А зар је дозвољено говорити о туђим исповестима? Свакако – не. Рецимо, неко се договорио са духовником да се виде у то-и-то време, али баш тада је дошао и човек који је имао помисли да изврши самоубиство, и духовник је позвао прво њега на разговор. Онда овај почиње да мисли: „Позвао је прво њега, значи мене он презире.“ Али како духовник да му каже да је тај човек стигао дотле да иза себе има неуспео покушај самоубиства? Ако му то објасни, уништиће, упропастиће оног другог. А ако се овај први и саблазни или дигне нос, ипак неће доћи до неког већег зла. Једном приликом су се тако саблазнили и неки људи који су дошли овде, у моју келију. Баш тада се ту нашао и човек кога су сродници са великом муком успели да наговоре да дође и да поразговара са мном. Примио сам га са великом радошћу. Загрлио сам га, дао му бројаницу, иконице… Ови други су се увредили. Рекли су: „Нама, Старче, ниси поклонио толику пажњу.“ А тај јадник је био неки развратник. Знао сам детаље из његовог живота. Од мене је отишао као потпуно други човек. Па нека су се они људи саблазнили и хиљаду пута! Нећеш ваљда да уништиш човека само зато да би некоме дао објашњење неког свог поступка? Правилан однос према духовнику Један духован човек, желећи некоме да помогне, трудиће се да га веже за Христа, а не за себе. Ако му пође за руком да то учини, радоваће се, а овај други ће се подвизавати Христа ради. Тада и један и други имају плату, и све иде својим током. Али када човек који се подвизава гледа како да удовољи ономе ко се потрудио да га веже за Христа, односно занима се тиме да ли ће неки његов поступак да узнемири или обрадује Старца, а не тиме како ће на тај његов поступак гледати Христос, тада он не радује ни човека који му је помогао, ни Христа, а ни он сам нема никакве користи од свега тога, јер не прима божанску помоћ. Односно, његови поступци не само што не радују ни Христа, ни духовника, већ они ни њему самом не помажу да превазиђе неку тешкоћу. Рецимо, једна сестра поје и размишља: „Можда добро појем? Да ли ће Мати бити задовољна?“ Е, од тога нема никакве вајде. Али ако поје ради Христа, све тече како треба: и певаће добро, и Мати ће бити задовољна. – Старче, да ли је човек крив ако није добро разумео оно што му је духовник рекао? – Пази, ако није разумео зато што је желео да од духовника чује оно што ће њега успокојити, па му је ум сав био погружен у ту жељу – крив је. Има људи који своју вољу хоће да учине „вољом Божијом.“ На пример, човек пита духовника нешто у вези са неким својим проблемом, а притом има на уму решење које би га успокојило. Духовник му каже шта му ваља чинити, а овај схвати тако као да му је духовник рекао да поступи баш онако како је хтео и он сам, па са радошћу поступа по својој вољи, и још мисли да тиме извршава послушање. А када га духовник после пита: „Зашто си тако поступио?“ овај му одговара: „Зар ми ниси ти сам рекао да тако поступим?“ Али у неким случајевима не треба ни буквално схватити оно што је духовник рекао. Нешто може да буде и ствар начина изражавања. Испричаћу вам један догађај како би вам то било јасније. Нека четрдесетпетогодишња професорка, која је иначе имала и децу, упетљала се са својим шеснаестогодишњим учеником. Младић је отишао од куће и почео да живи са њом. Када је његов отац дошао у моју келију и изнео ми свој бол, рекао сам му да у погледу тог проблема поступи онако како му каже његов духовник. Сироти човек отишао је код духовника, а после је поново дошао код мене. Тога дана имао сам неку делегацију из Васељенске Патријаршије, па због тога њега нисам могао да примим. Рекох му: „Поступи онако како ти је духовник рекао.“ Хвала Богу што ипак није отишао, него је остао да ме чека. Искористио сам неколико тренутака да поразговарам са њим, и тада ми он рече: „Старче, одлучио сам да убијем ту жену, јер ми је то рекао мој духовник.“ „Стани мало, добри мој човече, пгга ти је тачно рекао духовник?“ на то ћу ја. „Рекао ми је: ‘Ту жену би требало убити’! Схватате? Духовник је рекао: „Ту жену би требало убити!“, да би изразио своје негодовање, а не зато што је заиста мислио да је треба убити! Од тада никоме не говорим: „Поступи онако како ти је рекао духовник“, већ га питам шта му је духовник рекао… – Старче, може ли човек затраживши од духовника помоћ, истовремено да предложи и решење тог проблема? – Па какву онда помоћ тражи? Друго је то да своје мишљење смирено изнесе духовнику као помисао – уосталом, то је и дужан да учини – а друго је када инсистира на томе да је његово мишљење исправно. У том случају човек не напредује. То је као када би неко отишао код лекара и рекао: „Дај ми тај-и-тај лек.“ Болеснику користи послушност лекару, а не указивање на то коју врсту лека он њему треба да препише. То није ствар укуса, као код хране и слаткиша, када човек може да каже: „Хоћу баклаву, или кадаиф[7].“ Лекар зависно од болести преписује болеснику и одговарајуће лекове. Извор: Православие.ру View full Странице
  18. Старац је наглашавао да је нужно имати поверења у промисао Божији, уместо да се прихватају људски програми, јер децу даје Бог. Он једини зна хоће ли их дати, када ће их дати и колико ће их дати – и то не зна нико осим Њега. „Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце“, говорио је старац. „Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог.“ „Будући горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако <i>знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега,</i> и да ће се побринути и за економско јачање породице.” Онима, који немају деце и покушавају да их добију било путем вештачког оплођења било усвајањем туђе деце, старац је објаснио да Бог то чини за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима. Многим људима Бог није дао децу с посебним циљем, да на тај начин заволе децу целог света као своју сопствену. Старац је помињао да је познавао некога, ко није имао своју децу, али му је било „проблематично“ да прође улицом, јер би тада сва деца из те четврти потрчала ка њему. Улицом је пролазио уз велики напор, јер је био окружен децом која су га волела. Бог га је лишио мале породице, али му је дао право какво се даје само неколицини – да припада великој породице Христовој. Старац је такође помињао и свете Јоакима и Ану, који до дубоке старости нису имали деце, што се тада сматрало за велико зло. Међутим, Бог је знао да ће се од њих родити Богородица, која је, са Своје стране, родила Спаситеља свих људи, нашег Господа Исуса Христа! Старац је, дакле, говорио да не би требало да присиљавамо Божију доброту, него да се молимо да буде Његова добра воља. Поред овога, старац је говорио и о родитељима којима је циљ да добију много деце: „Бог то, наравно, допушта, јер поштује човекову слободну вољу. Родитељи се, међутим, убрзо суочавају са великом бројем проблема. Мајка је исцрпљена јер има снаге само за двоје деце. Преценивши своју снагу, она их је родила осморо, због чега лостаје нервозна јер не може да се суочи са васпитањем великог броја деце. Тако се и она сама уверава да није требало да она сама одлучује о томе.“ Тако је старац саветовао оне који су се о томе распитивали, и настављао: "Бог одређује број деце у породици. Бог није неразборит и зао и чим види да не можемо поднети одгајање још једног детета, Он прекида рађање... Један отац је имао седморо деце и одгајао их је с великим тешкоћама. Међутим, није примењивао никаква средства да би зауставио рађање деце."Препуштам то Богу", говорио је. Од тог времена, иако је још био млад, није више добијао децу. Онима, који се труде да на сваки начин добију децу, старац је саветовао да не би требало обраћати пажњу на то што људи говоре него да би то требало препустити Богу, а Он ће и дати дете, у време које је само Њему познато. Неки, који нису смирени и духовно устројени, траже од Бога да им подари дете у оном тренутку кад они то пожеле. Бог им даје дете, али они убрзо увиђају да дете, како расте, постаје нервозно, јер је наследило страсти својих родитеља, док они сами бивају још неспокојнији јер су - без његове кривице - добили наследника својих страсти, које нису очистили пре него што су упорно почели да од Бога траже дете." "Дакле"" говорио је он, "супружници су дужни да се у потпуности предају у руке Божије и да не буду они, који својом вољом спречавају Његово благовољење. Нека Богу препусте да Он дејствује сагласно са Својом вољом и Својим свезнањем, јер ће се на тај начин у њихове душе уселити благодат Божија и Његов благослов који ће, истовремено, покривати и њихову породицу." Из књиге „Чувајте душу“, Београд 2003. Извор: Саборна Црква у Београду
  19. „Постоји много супружника које мучи проблем деце. Неки, због одређених разлога, немају деце и желе да усвоје туђе дете, други намеравају да имају једно дете и користе разна заштитна средства како не би имали више деце, док неки постављају себи за циљ да имају много деце... Дакле, често се дешавало да очеви породица од старца затраже савет и по том питању. Старац је наглашавао да је нужно имати поверења у промисао Божији, уместо да се прихватају људски програми, јер децу даје Бог. Он једини зна хоће ли их дати, када ће их дати и колико ће их дати – и то не зна нико осим Њега. „Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце“, говорио је старац. „Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог.“ „Будући горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако <i>знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега,</i> и да ће се побринути и за економско јачање породице.” Онима, који немају деце и покушавају да их добију било путем вештачког оплођења било усвајањем туђе деце, старац је објаснио да Бог то чини за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима. Многим људима Бог није дао децу с посебним циљем, да на тај начин заволе децу целог света као своју сопствену. Старац је помињао да је познавао некога, ко није имао своју децу, али му је било „проблематично“ да прође улицом, јер би тада сва деца из те четврти потрчала ка њему. Улицом је пролазио уз велики напор, јер је био окружен децом која су га волела. Бог га је лишио мале породице, али му је дао право какво се даје само неколицини – да припада великој породице Христовој. Старац је такође помињао и свете Јоакима и Ану, који до дубоке старости нису имали деце, што се тада сматрало за велико зло. Међутим, Бог је знао да ће се од њих родити Богородица, која је, са Своје стране, родила Спаситеља свих људи, нашег Господа Исуса Христа! Старац је, дакле, говорио да не би требало да присиљавамо Божију доброту, него да се молимо да буде Његова добра воља. Поред овога, старац је говорио и о родитељима којима је циљ да добију много деце: „Бог то, наравно, допушта, јер поштује човекову слободну вољу. Родитељи се, међутим, убрзо суочавају са великом бројем проблема. Мајка је исцрпљена јер има снаге само за двоје деце. Преценивши своју снагу, она их је родила осморо, због чега лостаје нервозна јер не може да се суочи са васпитањем великог броја деце. Тако се и она сама уверава да није требало да она сама одлучује о томе.“ Тако је старац саветовао оне који су се о томе распитивали, и настављао: "Бог одређује број деце у породици. Бог није неразборит и зао и чим види да не можемо поднети одгајање још једног детета, Он прекида рађање... Један отац је имао седморо деце и одгајао их је с великим тешкоћама. Међутим, није примењивао никаква средства да би зауставио рађање деце."Препуштам то Богу", говорио је. Од тог времена, иако је још био млад, није више добијао децу. Онима, који се труде да на сваки начин добију децу, старац је саветовао да не би требало обраћати пажњу на то што људи говоре него да би то требало препустити Богу, а Он ће и дати дете, у време које је само Њему познато. Неки, који нису смирени и духовно устројени, траже од Бога да им подари дете у оном тренутку кад они то пожеле. Бог им даје дете, али они убрзо увиђају да дете, како расте, постаје нервозно, јер је наследило страсти својих родитеља, док они сами бивају још неспокојнији јер су - без његове кривице - добили наследника својих страсти, које нису очистили пре него што су упорно почели да од Бога траже дете." "Дакле"" говорио је он, "супружници су дужни да се у потпуности предају у руке Божије и да не буду они, који својом вољом спречавају Његово благовољење. Нека Богу препусте да Он дејствује сагласно са Својом вољом и Својим свезнањем, јер ће се на тај начин у њихове душе уселити благодат Божија и Његов благослов који ће, истовремено, покривати и њихову породицу." Из књиге „Чувајте душу“, Београд 2003. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  20. Предавање јерођакона Солуана из Светогорског манастира Григоријата, које је одржао у манастиру Подмаине на тему: Светињу имамо. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...