Претражи Живе Речи Утехе

О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона. На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић. На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској. Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквога нити се појавио; Он је претходник Светила песветлог и глас Бога-Логоса, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти покајањем; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах) Долазак светог славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило, свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и јеванђелиста Новог Завета. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених светом Јовану: 1. Зачеће светог Јована; 2. Сабор светог Јована; 3. Прво и друго обретење главе светог Јована; 4. Треће обретење главе светог Јована; 5. Рођење светог Јована; 6. Усековање часне главе светог Јована Крститеља. У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту свети Јован помиње се одмах после Пресвете Богомајке. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање светог Јована у богослужењима, као што је пример из Литургије светог апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, светог Јована, славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). У животу Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет. Он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају, после своје мученичке кончине, бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. Поред Господа и Пресвете Богородице, света Црква само светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (Тропар Рођења светог Јована) Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (Кондак Рођења светог Јована) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У овај, 15/28. дан месеца јуна, поред светог Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од Косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитих угодника Божјих, међу којима треба споменути светог славног и добропобедног мученика Вита, светог славног пророка Амоса, као и свете патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житија и подвизи ових угодника Божјих свакако су различити, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао свети благоверни цар Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног цара Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде образац и пример нашег живљења у историји. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо светог благоверног Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за Царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. Заволео си лепоту славе Божје, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе нас који те песмама славимо, свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: “Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности”. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Преводи Светога Писма кроз историју, аутор: протођакон др Радомир Ракић; др Илија Томић, ванредни професор и доцент др Ненад Божовић (Православни богословски факултет Универзитета у Београду) др Павле Кондић и ма Јован Благојевић; издавач: Издавачка фондација Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2020. Штампање књиге је подржала Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама, велики део текстова је објављен у Гласнику – службеном листу Српске Православне Цркве. На 344 странице читамо о преводима Књиге над књигама: Древни преводи, Септуагинта (Превод Старог Завета на грчки језик), Преводи Светог писма на латинском језику, Вулгата, Преводи Светога писма на сиријском језику; Преводи Светог писма на грузинском језику; На јерменском језику, на коптски језик, на етиописки језик; Готски преводи Светог писма. Данас се око четири милијарди људи користи Библијом на свом језику, а милијарду и петстотина милиона људи чека да се Библија преведе на њихов језик. протођакон Радомир Ракић Посебно поглавље књиге обухватају Словенски преводи Светога писма у Руса, Преводи Светог писма на словенске језике: Белоруски преводи Светог писма, Украјински преводи, Бугарски преводи, Русински преводи, Хрватски преводи, Словеначки преводи, Лужичкосрпски преводи, Чешки преводи Светог писма, Словачки и Пољски преводи Светога писма. Међу преводима Светога писма на друге европске језике у књизи су дати: енглески, амерички, Преводи Светог писма од 1800-1990. године, католички преводи, почеци превођења на немачки језик, италијански преводи, румунски преводи, мађарски преводи, албански, дански и холандски преводи Светога писма, као и Свето писмо на есперанту. Библијски културни центар у сарадњи са Домом омладине Београда организовали су, у четвртак, 17. јуна 2021. године, трибину на којој је представљена књига „Преводи Светог писма кроз историју” протођакона др Радомира Ракића. Поред аутора, на трибини су говорили професор Богословије Светог Саве мр Горан Раденковић, ма Јован Благојевић као модератор трибине и вероучитељ Александар Милојков. Протођакон Радомир Ракић се захвалио пре свега Управи за вере, тадашњем директору др Милети Радојевићу, породици за бескрајну подршку, свим сарадницима који га годинама прате у његовом богословском писању, г. Зорану Вучићу, главном и одговорном уреднику Издавачке фондације, као и гђи Зорици Зец за сваkу помоћ у раду и настојању да књига „Преводи Светог писма кроз историју“ угледају светло дана, као и свим медијима и информативним службама које пружају подршку у мисионарењу речју, делом и књигом. Преводи Светог Писма у наше доба Може се тврдити да се са преводом Светога Писма у наше доба отпочело са изумом штампарства у Европи у 15. веку. Пошто је овим поступком књигу зацело било много лакше набавити, временом је одраз Библије на писменост и књижевност бивао све већи. Па ипак, изум штампарства није одједном подигао лествицу преводилачке делатности на Књизи над књигама. Кад је Гутенбергова чувена Библија на латинском била објављена око 1456. г., Библија је као на потез руке преведена, потпуна или у деловима, на 33 језика (22 европска, 7 азијска и 4 афричка). Временом је штампана на скоро свим језицима у тад постојећим преводима. До средине 15. века неки од та 33 језика више нису били живи језици, па је Свето писмо на тим тзв. мртвим језицима објављивано евентуално за библисте или за стручну богословску употребу. До 1500. г. Библија је штампана на 11 језика од она 33 језика, а два језика су додана овом броју на која је Библија преведена, а то су српски и португалски. Неки стручњаци би почетак савремене библијске преводилачке делатности ставили у протестантску Реформацију 16. века. Овај реформаторски покрет заиста је био подстрек за такву делатност. Међутим, много напора је уложено у ново превођење на језике који су већ имали један или више превода Светога писма или, пак, у ревизије тих постојећих превода. До 1600. године Библија је преведена на још 10 језика, одреда свропских, што би чинило укупно 45 језика. Двеста година касније, на помолу 19. века, број језика не које је знатан део Библије био штампан износио је 70 (48 европских, 13 азијских, 4 афричка, 3 северноамеричка, 2 јужноамеричка). У ове бројке нису унети неколики језици на које је Свето писмо било преведено, но на којима оно није било објављено. Година 1800. представља најзначајнију прекретницу. У првој четврти 19. века број језика на којем је Свето писмо преведено скоро да је удвостручен, па их је било 125. У другој четврти тог истог стролећа тај број се попео на 205. Крајем 1987. г. Библија или неки њени значајни делови (неки Завет или барем једна библијска књига) објављени су на 1.884 језика и дијалекта. У овај број спадају 303 језика на којима постоји потпуна Библија, 670 на којима је објављен Стари или Нови завет (углавно Нови завет) и 911 језика на којима су штампане само поједине књиге. Отприлике половина свих превода објављена је током оних 50 година до 1988. године. Језици на које је Свето писмо преведено представљају око 97% светског становништва. Поред изваредног пораста броја језика на које је Библија преведена у ово наше доба, настао је и значајан пораст у броју превода остварених на великом броју значајних светских језика. На пример, ако се узму у обзир не само потпуне Библије, него и Завети и одељци, број превода на енглеском језику сачињених само у 20. веку пење се на 159 (Kubo and Spect 1983: 345-75). Слично се дешавало и код других већих језика и језичких породица. Па кад су у питању језици с мање својих корисника, често се дешава да се обави више превода. Сматра се да је до 2000. године Библија објављена на преко 2.000 језика и дијалеката којима се говори широм света, док је далеко већи број предузетих ревизија постојећих превода и издања Библије, или већ њених делова. Извор: Епархија сремска

Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Педесетница као старозаветни празник Новозаветна Педесетница као празник Свети Григорије Палама: Беседа на Педесетницу Свети Јован Златоуст: Беседа на Педесетницу Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Педесетницу Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Све што постоји, оно постоји силом Духа Светог Животворног, Духа Божијег! Епископ новосадски и бачки Иринеј (Ћирић): Химнографија Педесетнице Епископ новосадски и бачки Иринеј: Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље! Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на Педесетницу Епископ шумадијски Јован: Црква је непрекидни Духовдан! Епископ Јован (Пурић): Педесетница нас позива на унутарње погружавање и сагледавање света у светлости Христовој! Архимндрит Стефан (Вучковић): Силазак Св. Духа на апостоле – Педесетница Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић: Све Свете Тајне у Цркви Христовој савршава Дух Свети! Протојереј Александар Шмеман: Педесетница Протојереј Георгије Флоровски: Црква - тело живог Христа Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству… Катихета Бранислав Илић: Педесетнички доживљај – срж литургијског живота Емисија о богослужбеним особеностима празника Силаска Светога Духа на Апостоле - Свете Педесетнице ТВ Храм: Појање на Педесетницу ТВ Храм: Тајна празника - Педесетница Вероучитељица Николина Новаковић: Педесетница је рођендан Цркве и дан нашега спасења! Михаил Скабаланович: Педестница Александар Суботић: Дух се моли немуштим јецањем (Цртице о Педестници) Други дан Свете Педесетнице - Духовски понедељак Трећи дан Свете Педесетнице - Духовски уторак Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Серијал посвећен 350-годишњици упокојења светитеља и чудотворца Острошког, крунисали смо и закључили десетим издањем емисије „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, у којем смо истакли значај ове велике годишњице и јубилеја преласка (пасхе) из времена у вечност светог Василија Острошког. Светог Василија није прекрио заборав, нису га скрили минули векови у понор непостојања. Од тога дана до данас прошло је 350. година, прошла су три века кроз која су рођене и умрле генерације наших предака. Много се тога и благословеног и болног догодило од тога дана до данас, све је било и прошло, само је свети Василије присутан како тада, тако и данас и на земљи и на небу, јер је од Бога прослављен и овенчан неувелим венцем светитељства. Свети Василије Острошки, дивни и миомирсни украс Цркве наше, својим благословом и молитвама био је присутан и у овим нашим емисијама које смо принели Господу, како бисмо на достојан начин дали свој добринос овој годишњици, а свој живот оплеменили и преобразили прекрасним примерима из живота и дела светога Василија Острошког, који не престаје да предстоји пред Господом за нас. Наше емисије и наш принос Господу и Његовом угоднику светоме Василију Острошком, одјекнуло је далеко, а то нам сведочи и ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, који је објављен у новом броју „Православљаˮ – новина Српске Патријаршије, број 1300, од 15. маја 2021. године (http://pravoslavlje.spc.rs/indexARH.php?mod=m&m=520). Владика је у наведеном тексту учинио осврт нашу на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Десето издање емисије и целокупан циклус крунисали смо наведеним текстом узносећи славословље Троједином Господу, а Његовом угоднику приносећи похвалну песму: Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега! Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

(Епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић, Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, Беседа – Матица српска, Нови Сад 2019, 664 стр.) У издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, и Матице српске, 2019. године објављена је капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја (Буловића), под називом Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику. Ово дело је штампано као 19. том Беседине едиције Савремено богословље. Реч је о преводу на српски језик докторске дисертације Преосвештеног владике Иринеја, коју је написао и одбранио као јеромонах, на Богословском факултету у Атини 1980. године. Књигу је са грчкога језика превео С. Јакшић. О изузетном квалитету и неоспорном богословском доприносу наведеног дела владике Иринеја, недвосмислено говори податак је његов докторски рад, убрзо после одбране, објављен у виду књиге, 1983. године, у издању Патријаршијског института за патролошке студије у Солуну, као 39. том познате серије Ἀνάλεκτα Βλατάδον, у оквиру које су публиковане многе запажене студије из различитих области богословља. Благодарећи тој првобитној публикацији и, пре свега, сâмом садржају објављеног издања, докторски рад Епископа бачког је, за кратко време, постао релевантна богословска студија на грчком говорном подручју, па и шире, те до данас представља незаобилазно штиво приликом проучавања православне тријадологије, затим паламитског богословља утемељеног на искуству Цркве о нествореним божанским енергијама, као и богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника о наведеним темама. Kао угледан архијереј Српске Православне Цркве, који се налази на челу Епархије бачке пуне три деценије, али и као искусан духовник, еминентни и међународно признати теолог и дугогодишњи професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, владика Иринеј је изузетно познат, како стручној богословској, тако и широј научној и друштвеној јавности, те ћемо, овом приликом, издвојити само неке од најважнијих детаља из његове обимне личне и научне биографије, будући да би навођење свих поменутих детаља превазишло стандардне оквире приказа књиге. Епископ Иринеј је, после завршеног Богословског факултета у Београду, 1970. године, тада још као јеромонах, уписао постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 1980. године, проучавајући дела светих Отаца, поготову светога Марка Ефеског, и активно учествујући у духовном и богослужбеном животу Грчке Цркве. После одбране докторске дисертације, одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна да тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и актуелном богословском литературом руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објавио је многобројне научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник црквеног часописа Православни мисионар. По његовом доласку на трон Епископа бачких, 1990. године, у Епархији бачкој је започета значајна обнова у свим аспектима црквеног живота. Његовим залагањем, обновљен је епархијски лист Виноград Господњи и богословски часопис Беседа, а основана је и истоимена издавачка установа. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Почасни је доктор наука Духовне академије у Санкт Петербургу и стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду. Захваљујући изванредном познавању грчкога језика – на којем су изворно писана светоотачка дела – али и вишедеценијском проучавању светоотачких списа, владици Иринеју је богословље светих Отаца Цркве одувек било веома блиско и добро познато, што се може видети како на основу његових научних радова, излагањâ и предавањâ, тако и на основу његових архијерејских беседа и пригодних обраћања у различитим приликама. Када је реч о светоме Марку Ефеском, вредно је напоменути да је Преосвештени владика Иринеј први српски теолог који се подробније бавио истраживањем богословља овог знаменитог Учитеља Православне Цркве, а истовремено је први, и до данас једини теолог који је систематски проучавао тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици на примеру богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника. Много година пре него што је ова књига угледала светлост дана у преводу на српски језик, поједини аспекти богословске мисли светога Марка већ су били расветљени српским читаоцима управо захваљујући труду владике Иринеја, у виду преводâ са грчког два списа поменутог Оца – О Васкрсењу и Тумачење молитве Исусове, који су објављени 1971. и 1974. године у часопису Теолошки погледи. Поред наведених превода, епископ Иринеј је написао и стручни богословски рад на тему „Теологија дијалога по Св. Марку Ефескоме” (Теолошки погледи 1/1975, стр. 5 – 35). Свети Марко Евгеник (1392 – 1445), митрополит древнога хришћанскога града Ефеса, највише је познат по непоколебивој одбрани Православља на унијатском Фераро-флорентинском сабору (1438 – 1439). Захваљујући његовом одлучном и бескомпромисном ставу у погледу очувања православне вере, унија са Латинима није склопљена. Међутим, како истиче владика Иринеј, сâмо богословско учење светога Марка Ефеског је мање познато, будући да је фрагментарно и недовољно истражено, а његови списи, који се односе на тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, углавном су још увек неиздати. Сходно томе, сâм избор и дефинисање теме ове књиге већ представља известан допринос у расветљавању богословског учења светога Марка Ефескога, будући да је тиме указано на један, до тада, скоро непознат сегмент његове богословске мисли. Штавише, тема књиге Епископа бачког др Иринеја је релевантна првенствено због чињенице да се тиче оне најдубље и најзначајније Тајне наше вере и богословља уопште – Бога Свете Тројице. Богословско учење о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици утемељено је на библијском Откровењу и Предању свете Цркве. Следствено, истом темом су се бавили и поједини Оци Цркве пре светога Марка Ефеског, али је она богословски искристалисана и утврђена управо у периоду и богословском правцу којем је припадао наш Атлант Православља, а то је паламизам. Ова тема је богословски важна јер се односи на правилно поимање и исповедање вере о Светотројичном Богу – „Јединице у Тројици и Тројице у Јединици”, а што представља основ за било какво даље проучавање учења Цркве о Светој Тројици и уопште за богословље Цркве. Питање које може поставити сваки читалац ове књиге при сâмом увиду у њен наслов јесте следеће: у чему се огледа суштински значај наведене теме и какве везе она има са нашом свакодневном стварношћу и животом у Цркви? Један од основних доприноса ове студије огледа се управо у чињеници да је на њеним страницама аргументовано доказано да је Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици основна претпоставка људскога спасења и општења са Богом. Наиме, људско спасење и обожење могуће је искључиво по дару Божјем и у заједници са Богом. Међутим, уколико имамо у виду чињеницу да је суштина Божја људима не само недокучива и несхватљива, него и непричасна, неминовно ћемо се суочити са следећим питањем: како је уопште могуће да људска бића ступе у заједницу са Богом, чије Биће је трансцедентно? Са друге стране, како о томе читамо у књизи која је пред нама, већ у Светом Писму наилазимо на сведочанства о томе да је – по дару Божјем – могуће видети Бога. Кључ за разумевање и разрешење ове привидне противречности по питању заједнице Бога са човеком јесте управо разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици. Божанска суштина је непричасна, али су божанске енергије причасне, те је заједница Бога са људима ипак могућа. Притом, важно је имати у виду истину вере на којој инсистирају свети Марко и аутор књиге, а она гласи: божанске енергије су нестворене, јер, уколико би биле створене, општење са Богом не би било могуће, а самим тим ни спасење човека и света. Оно што наглашава свети Марко Ефески, а што сазнајемо захваљујући студији Епикопа бачког Иринеја, јесте да је разликовање суштине и енергије у Светој Тројици стварно, а не појмовно. Благодарећи томе, могућност заједнице Бога и човека не може бити доведена у питање, као ни трансцедентност Божја. На основу богословског учења светога Марка, аутор студије наглашава да уколико би Бог био причастан по суштини, Он више не би био Бог, а уколико би пак био апсолутно непричастан, Он за нас не би ни постојао. Наведене крајности нужно воде у пантеизам, политеизам, па чак и у атеизам. Порицање Тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици било би једнако порицању могућности заједнице Бога са људима и порицању човековог обожења и спасења. У том смислу, разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици је богословски нужно, како је и подвучено у књизи о којој је реч. Књига која је пред нама подељена је на два дела. После предговора српском издању, списка скраћеницâ изворних списа светога Марка Ефеског Евгеника (рукописни кодекси и објављена дела), и предговора првобитног издања, следи опширан увод, који чине општи и посебан део (стр. 23 – 70). У општем уводу представљена су досадашња истраживања и сазнања у вези са тематиком књиге, да би у посебном уводу читаоцима били образложени тријадолошки оквири разликовања божанске суштине и енергије, који подразумевају разликовање божанске суштине (природе) и Ипостасӣ (лицâ Свете Тројице – Оца, Сина и Светога Духа). Први део студије, под називом Добри Бог или тајна разликовања божанске суштине и енергије и њени разни богодолични видови (стр. 71 – 350), садржи девет поглавља у којима су изложени фундаментални аспекти богословског учења светога Марка Ефеског о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици, при чему је аргументовано указано на чињеницу да је поменуто разликовање од кључног значаја за богословље и живот Цркве. Без разликовања божанске суштине и енергије спасење човека од стране Бога није могуће, јер у том случају ни заједница Бога са човеком не би била могућа. У наведеним поглављима је предочена утемељеност ове Тајне у библијском и светоотачком Предању Цркве, а поред тога образложено је и богословско значење појмова суштина и енергија Божја. У питању су следећа поглавља: Нужност разликовања божанске суштине и енергије (стр. 73 – 107); Шта је енергија Божја? Односи између енергије и суштине, енергије и ипостасӣ (стр. 108 – 138); Енергија – сила – воља (139 – 157); Енергија и енергије Божје (стр. 158 – 175); Да ли се суштина и енергија разликују стварно или по појму? (стр. 176 – 212); Нествореност и беспочетност божанске енергије (стр. 213 – 241); Безименост и многоименитост Бога као богословски израз разликовања божанске суштине и енергије (стр. 242 – 295); Богословске последице разликовања божанске суштине и енергије (стр. 296 – 325); Богословске последице неразликовања божанске суштине и енергије (стр. 326 – 350). Други део студије, под називом Добри Бог као Добротворац и Боготворац или о човековом доживљају Бога у заједници и јединству са Њим, у светлу разликовања божанске суштине и енергије (стр. 351 – 552) посвећен је разматрању заједнице између Бога и човека кроз призму наведеног разликовања у Светој Тројици. Наиме, као што је већ речено, разликовање божанске суштине и енергије представља основни предуслов остварења заједице Бога са људима, а чији коначни циљ јесте освећење и обожење човека. Јединство Бога и света по енергији има првенствено христолошки карактер, будући да се темељи на ипостасном сједињењу божанске и човечанске природе, воље и енергије у Господу Исусу Христу. Сходно својој садржини, други део студије представља својеврсну рекапитулацију богословља Цркве о обожењу човека у заједници са Творцем свега видљивог и невидљивог. Људско обожење није замисливо без тајне разликовања божанске суштине и енергије.Веома је важно да свети Марко, а са њим и аутор студије, сведоче да заједница Бога са човеком има свој почетак унутар историје, али се наставља у Царству Божјем у будућем веку. Други део књиге Епископа бачког Иринеја садржи следећа поглавља: Суштинска непричасност и енергијска причасност Бога у Тројици (стр. 353 – 405); По суштини „надилазеће” и по енергији „снисходеће” Божанство (406 – 431); Обожење – врхунац заједничарења у Богу (стр. 432 – 465); Тајна непознања Бога по суштини и богопознања по енергији (стр. 466 – 485); Виђење нестворене божанске светлости или тајна делатног (κατ’ ἐνέργειαν) виђења суштински (κατ’ οὐσιάν) невидљивога Бога (стр. 486 – 552). Своју студију Епископ бачки завршава поговором (стр. 553 – 569), у којем језгровито излаже суштину тематике која је у књизи подробно обрађена. Од изузетне важности за сва потоња истраживања у вези са назначеном тематиком јесте садржајна библиографија изворâ и литературе која је коришћена приликом писања књиге (стр. 589 – 617), при чему посебну пажњу заслужује списак неиздатих дела светога Марка Ефеског, која је аутор читао у необјављеним рукописима. Подједнако драгоцени за сва потоња истраживања јесу регистар именâ и регистар појмова, који су исписани после поговора (стр. 621 – 655), док се на сâмом крају књиге налази садржај (стр. 657 – 659). На крају овог скромног приказа књиге Епископа бачког др Иринеја Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, можемо само констатовати да је реч о вишеструко значајном теолошком делу. Поред сâмог садржаја ове књиге који, како рекосмо, подразумева минуциозно богословско образложење тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, изузетно драгоцена и поучна за новије нараштаје теологâ јесте методологија богословља коју примењују свети Марко Ефески, а са њим и аутор књиге, владика Иринеј. Наиме, за обојицу је основно полазиште богословља благодатно-подвижнички и литургијско-светотајински етос Цркве, као и свето Предање Цркве, а не људски интелект сâм по себи, нити рационалистичка логика. Таква методологија је неопходна за опстанак аутентичног, предањског православног богословља, и у том смислу ова књига пружа заиста много више од онога што читаоци могу прочитати на њеним страницама. На основу свега реченог, могуће је закључити да је заједнички издавачки подухват Беседе и Матице српске у виду ове књиге уродио плодом и да је богословље Српске Православне Цркве – управо у години обележавања осам векова њене аутокефалности – овим делом обогаћено, не само у смислу још једне у низу многобројних књига теолошке садржине, него и у смислу примера аутентичне православне методологије богословља. Др Милан Бандобрански Извор: Зборник Матице српске за историју, бр. 102 (2/2020), стр. 114 – 117. / Инфо-служба Епархије бачке

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако: Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан. Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин! Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби. Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика - Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава. О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског... Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету" и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празник Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца Острошког и Тврдошког свечано је прослављен у Светосимеоновском храму у Ветернику. У навечерје празника свечано вечерње богослужење са петохљебницом служио је протонамесник Бранислав Ђурагић, парох при Светосавском храму у Новом Саду, уз саслужење свештенства Епархије бачке. У наставку је служена света Тајна јелеосвећења, којом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Радован Лазић, уз саслужење новосадских свештенослужитеља, као и уз молитвено учешће великог броја верног народа Божјег. На сâм дан празника, у среду 29. априла/12. маја 2021. године, свечаним евхаристијским сабрањем предстојао је протопрезвитер Борислав Милић, парох ветернички, уз саслужење своје сабраће, протопрезвитера Предрага Билића и презвитера Лазара Мајсторовића. На литургијске прозбе одговарали су појци Светосимеоновског храма, катихета Бранислав Илић и Јово Новчић, узносећи умилни славопој Господу и Његовом угоднику светом Василију Острошком. После светописамских чтенија, надахнутом омилијом сабране је поучио прота Борислав, предочавајући најважније детаље из свештеног житија нашег највећег чудотворца. Овим свечаним прослављањем свештеног спомена на светог Василија Острошког, литургијска заједница храма у Ветернику дала је свој допринос молитвено се укључујући у обележавање 350-годишњице упокојења Светитеља и чудотворца Острошког, који нам је својим богоугодним животом показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (I Кор. 15, 14). Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу 2. маја 2021. године, на програму Телевизије Храм емитовано је прво издање емисије „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића. Премијерно емитовање емисије је недељом у 21:15 часова, а у репризном термину понедељком у 14:30 часова. Од марта месеца ове године емисија се премијерно емитује на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке, која благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, своју мисију врши више од једне деценије. Као вид плодне сарадње два значајна црквена медија, екранизацију емисије приредила је Телевизија Храм. Наведена емисија представља допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца Острошког. Ово је изузетна прилика да, кроз циклус од десет емисија, укажемо на све важније детаље из Светитељевог житија, почев од његовог чудесног рођења и васпитања у побожном родитељском дому, до одласка у манастир и његове хиротоније у архијерејски чин. Будући да су мајчинске молитве и пажња Ане Јовановић, мајке светога Василија, дале свој благословени плод, једну од емисија посветићемо управо њој, док ће овај циклус нове емисије бити употпуњен и следећим темама: Историјски и духовни значај манастира Острог; Мошти Светога Василија Острошког; Свети Василије Острошки као чудотворац; О правилном поимању чуда; Свети Василије у химнографији; Свети Василије походи народ свој. Циклус закључујемо емисијом на тему: 350-годишњица упокојења светога Василија Острошког. Надамо се да ће ова емисија, која је слична семену које сејемо, дати свој плод, како у катихетском смислу, тако и у погледу сарадње медијских делатника Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм

На Васкрсни понедељак, 3. маја 2021. године, Његова Светост Патријарш српски г. Порфирије, присуствовао је Васкршњем концеру у спомен-храму Светога Саве на Врачару. На наведеном концерту наступали су Дечји хор "Растко", Српско Пјевачко друштво "Јединство" из Бања Луке, као и Певачко друштво Храма Светог Саве.

На празник Благовести, у среду 7. априла, Божанствену Литургију у Крипти Храма Светог Саве служиће Његова Светост Патријарх српски Порфирије. Почетак Литургије је у 9:00 часова, док у цркви Светог Саве неће бити службе. Извор: Телевизија Храм

Из штампе је изашао нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема броја је „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“, поводом 350 година од упокојења поменутог светила наше Цркве. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима, представљајући нов број, каже да овај јубилеј и годишњица носе велики значај, те да нас опомињу да сагледамо колико смо на путу Светог Василија Чудотворца. Његове чудотворне мошти, вековима су утеха, нада и спас, невољнима, о чему се такође говори у новом броју. Поред обиља текстова о Светом Василију који је непресушни извор и инспирација многим хришћанима, у „Мисионару су заступљене и стандардне рубрике, подсећа наш саговорник. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Извор: Радио Источник

Поводом гласина о „литији“ под називом „Молитва за спас народа“ од нашег храма до Храма Светога Саве, која би наводно требало да се одржи 04. априла 2021. године, које се шире путем друштвених мрежа и које су доспеле до наших парохијана, обавештавамо вас да таква литија нема благослов нашег свештенства и да као таква не може кренути од нашег храма. У питању су дезинформације које имају за циљ да смуте наш верни народ у време Великог поста. Позивамо све наше парохијане да тога дана узму учешћа на Литургијском сабрању у нашем храму. Братство Храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову Извор: Световазнесенски храм у Жаркову

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће у Теодорову суботу, 20. марта 2021. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. У недељу Православља, 21. марта 2021. године, Свјатјејши Патријарх Порфирије ће богослужити у цркви св. великомученика кнеза Лазара српског у крипти Храма Светога Саве на Врачару, а света Литургија ће почети у 9 часова, највљује Радио Слово љубве.

Ђакон Мирослав Стојановић одржао је предавање у недељу, 8. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Ђакон Мирослав је говорио на тему Великопосна молитва Светога Јефрема Сирина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Цело српство слави славу, свога оца Светог Саву! - преглед вести о прослави Савиндана у Српској Православној Цркви. Празник Светога Саве свечано прослављен у ветерничком храму Београд: Откривен споменик Стефану Немањи Отворен Колеџ Светог Саве, прва српска школа у Аустралији Савиндан у храму Светог Саве на Врачару, богослужио владика Јован Митрополит Порфирије на Савиндан богослужио у Загребу и поручио: Следимо пример Светог Саве Прослава празника Светог Саве у Бања Луци, богослужио владика Јефрем Савиндан у Манастиру Жичи, богослужили архијереји Јустин и Атанасије Савиндан у новосадском Саборном храму, богослужили архијереји Иринеј и Исихије Савиндан молитвено прослављен у Ђурђевим Ступовима, богослужио владика Јоаникије Манастир Милешева: На Савиндан богослужили архијереји Атанасије и Кирило Прослава Светог Саве у Призрену, богослужио владика Теодосије Епископ Андреј на Савиндан богослужио у Светосавском храму у Бечу Епископ Херувим на Савиндан: Све што је Свети Сава радио освештао је Христом и зато нас је то штитило и чувало Светосавска беседа игумана Хиландара архимандрита Методија Празник Светог Саве, ктиторска слава Хиландара Викарни Епископ мохачки Исихије на прослави Савиндана у Гимназији „Јован Јовановић Змај” Канцеларија за веронауку Епархије ваљевске на дар светосавској деци Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свештени спомен на Светога и богоноснога оца нашег Саву, првог Архиепископа српског, свечано је прослављен у храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. Повезане вести: Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – уметник хришћанског етоса Цело српство слави славу, свога оца Светог Саву! - Светосавски прилог катихете Бранислава Илића и ученикâ школе за дизајн "Богдан Шупут" у Новом Саду Прослава Савиндана почела посетом ученика верске наставе У сусрет празнику Светога Саве, у понедељак, 25. јануара 2021. године, под сводовима ветерничког храма, предвођени својим катихетом Браниславом Илићем, сабрали су се учиници Верске наставе из новосадске Средње школе за дизајн „Богдан Шупутˮ и ветерничке Основне школе „Михајло Пупинˮ. Сабране ученике поздравио је настојатељ храма, протопрезвитер Предраг Билић, који је подсетио на лик и благословено дело светитеља Саве, нашег учитеља побожности и правоживља. Више од осам векова наш христољубиви православни род неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са Господом и Његовим угодником Светим Савом. Будући да је наш усрдни молитвеник пред Господом свевремена личност која обавезује да се о њој и данас пише и говори, услед посебних епидемиолошких услова према којима није могуће реализовати Светосавску академију, у оквиру овогодишње прославе школске славе, ученици Средње школе за дизајн „Богдан Шупутˮ у Новом Саду, на предлог директора, а предвођени надлежним катихетом, припремили су кратак видео-прилог који је снимљен у велелепном храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. На самом почетку, речима надахнуте Светосавске беседе, обратио се катихета Бранислав Илић. У свом слову под насловом „Свети Сава – уметник хришћанског етоса”, беседник је казивао о Светом Сави као учитељу молитве. „Свети Сава је, охристовљујући свој народ, указао да је Светосавље сигурни пут који је поплочан љубављу према Богу и љубављу према ближњима. Тако данас, драги моји, прослављајући свештени спомен на Светога Саву бивамо позвани да учинимо смотру над својим животом и сагледамо очима љубави да ли испуњавамо оно што нам је даровано од Бога и стављено пред нас као свештени задатак. Сви смо на истом задатку, а наш задатак је да живимо по вечној науци Божјој. Најважнија лекција коју нам је оставио Свети Сава је живо присуство Божје кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа, држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христомˮ, истакао је катихета Бранислав. После Светосавске беседе, ученица Сара Стајић прочитала је текст о Савиндану као школској слави, као и текст о значају молитвеног и саборног прослављања првог српског просветитеља, чији животни пут је био саображен са Христовим путем који води у живот вечни. Светосавски прилог закључен је текстом о ордену Светога Саве и другим ордењима које додељује Српска Православна Црква. Наведени је текст произнела Милица Стојичић, ученица четврте године школе за дизајн. Ученици првог, другог и трећег разреда најстарије ветерничке Основне школе, у свештеном простору ветерничког храма произнели су Светосавске рецитације, дајући на тај начин свој допринос у овогодишњој прослави Савиндана. Богослужбена прослава Савиндана Богослужбено торжество почело је празничним бденијем у навечерје Савиндана, а настављено на сâм дан празника светом Литургијом коју је служио протопрезвитер Борислав Милић, парох ветернички, уз саслужење настојатеља храма, протопрезвитера Предрага Билића, и презвитера Лазара Мајсторовића, пароха ветерничког. У славу Божју, а у част светитељу Сави, на литургијске прозбе одговарали су појци ветерничке светиње. После Светописамских чтенија, сабране је празничном омилијом поучио прота Борислав, указујући да је Свети Сава целовита, остварена и довршена људска личност која сведочи да је једина права мера нашег живота христолика љубав. „Живот у истини и правди је Светосавско начело, а испуњавати вољу Божју јесте Светосавски аманет. Само они који животом својим сведоче припадност Цркви могу се назвати наследницима Светога Саве. Највећа тајна Светога Саве је у испуњавању заповести Христових, понављајући са апостолом Павлом: ′Не живим више ја, него Христос живи у мени‵, у њега се уселила благодат Божја, чинећи га истинским примером живота по Богу”, нагласио је прота Борислав. На крају литургијског сабрања, добротом и љубављу Црквене општине ветерничке, деци су подељени светосавски дарови. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо празнику Светога и богоноснога оца нашег Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског. У оквиру наведене емисије посебно смо истакли улогу најмлађег сина Стефана Немање (Преподобног Симеона Мироточивог), у формирању богослужбеног правила (типика). Живот и пут Светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Овај верни угодник Божји није „имитирао” Христа, већ је вером, надом и љубављу у свему са Њим „сарађивао”, поставши тако човек Богочовека Христа. Светитељ наш Сава је својим животом посведочио истинитост познатих речи светога Диадоха Фотичког: „Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богословˮ. Васколики живот нашег најусрднијег посредника пред Господом – Светога Саве, био је молитва и богослужење, јер је био човек вечног прослављања и величања имена Божјег и онај који је две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Поред тога, из свештене личности светитеља Саве исијава хришћанска љубав којом је он живео и којом је сведочио своју веру у Тројединог Бога љубави. Свети Сава присутан је у богослужењу наше Цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; Спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и Пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светога Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светога Саве, већ се само подразумева појање службе оданију Богојављења. Са друге стране, у Романовом типику записана је напомена да се савршава служба оданију Богојављења, уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светоме Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је часни ђакон Владимир Пекић. Часни ђакон је говорио о значају Светога Писма.

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо празнику Светога и богоноснога оца нашег Николаја Мирликијског Чудотворца. Празник Светога оца Николаја од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисцрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава Мудрог, док је састављач канона свети Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак светом Николају који је саставио свети Теодор Студит, а у коме овог угодника Божјег велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак светом Николају саставио је свети Роман. Угодник Божји Николај, на основу богате химнографије, са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником васколиког рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника и сведока делатно пројављене љубави Божје, у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: главни спомен 6/19. децембра и празник Преноса његових часних моштију из града Мире у Бари, 9/22. маја. Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче, првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божје благодати. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије "Живе речи" емитујемо уживо у среду 30. септембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч. На самом почетку протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички служиће призив Светога Духа на почетку нове школске и академске године. Специјални гости: Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички и координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске; и протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички; Уметничка гошћа: Силвија Ромић, песникиња из Новог Сада; Модератор емисије: катихета Бранислав Илић

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. септембра 2020. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Драган Павловић, презвитер Иван Штрбачки, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Саша Глишић. Поред многобројног верног народа, празничном богослужењу молитвено су присуствовали генерални директор ЈКП Београд мр Драган Балтовски, управник Централног гробља г. Владимир Гулишија, као и чланови Црквеног одбора. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празнику Усековања часне главе светога Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег посветили смо ново издање емисије Богослужбене особености великих празника, трудећи се да, надахнути богослужбеним текстовима, приближимо значај овог великог празника који је преподобни Јустин Ћелијски назвао „малим Великим петком”. У животу Цркве, после Пресвете Богородице, највеће поштовање исказано је светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситеља приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају, након своје мученичке кончине, бива проповедник Еванђеља онима који су у аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих, беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и свети Андреј Критски и свети Теодор Студит. Химнографске текстове који величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи свети Андреј Критски, који је саставио други канон; свети Јован Дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је свети Герман, патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег. Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке