Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свети'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 707 results

  1. На почетку емисије отац Јефтимије говорио је о смислу празника Силаска Светог Духа на апостоле-рођендану Цркве Христове. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Он је рекао да Дух Свети, који је на данашњи празник сишао на апостоле у виду огњених језика, освећује све и оживотворана читав свијет, чистећи наша срца и пунећи их љубављу према Богу и ближњима. Отац Јефтимије је одговарао и на питање наших слушалаца о томе шта је савјест и зашто нас она мучи нарочито после смрти особе коју смо повриједили, колики је гријех абортус, о молитви, исповијести и другим питањима наше вјере на која је Пивски игуман одговарао из свог богатог опитног искуства, зато топло препоручујемо за слушање духовне поуке оца Јефтимија (Шкулетића). Извор: Радио Светигора
  2. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 15. јуна у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић са темом: ”Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице”.
  3. У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка
  4. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезојевица код Плава. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа плавске Жупе. Звучни запис беседе Празник Свете Тројице, коме је посвећена ова древна светиња, иначе метох манастира Високи Дечани, ријечима архипастирске бесједе честитао је Владика Јоаникије. „У овај дан људи су разумијевали једни друге иако су били из разних народа, и како је сишао Дух Свети настало је чудесно разумијевање међу људима разних народа и разних језика, зато што је Господ био међу њима и Он им је дао да свак разумије језик другог и како онај други говори, да се њему тај туђи језик чини својим и да се у потпуности разумију они који се до тада нијесу могли разумијевати„. Након свете Литургије, у Светосавском дому, уприличена је славска трпеза на којој је освештан и преломљен славски колач. Домаћин славе било је братство Дашић. Извор: Радио Светигора
  5. Велики традиционални црквено-народни сабор у манастиру Свете Тројице код Пљеваља одржан је и ове године. Тим поводом, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у недељу, 16. јуна 2019. на сам Празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетницу. Саслуживали су архијерејски намесник пљеваљски протојереј-ставрофор Саша Јањић, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари јеромонах Зосима и протођакон Никола Перковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Велики број верника из Пљеваља и околине, али и из других епархија наше Српске Православне Цркве дошао је у Пљевља и пљеваљску светињу да узме, пре свега, молитвеног учешћа у обележавању овог великог и радосног хришћанског Празника. У току свете службе, Епископ Атанасије је јеромонаха Зосиму произвео у чин протосинђела. Након Свете Литургије и трократног опхода око храма уз читање одељака из Светог Јеванђеља, испред храма је Преосвећени Епископ Атанасије пререзао славски колач и освештао славско жито. У беседи Епископ Атанасије је свим учествујућим у Светој Литургији честитао овај велики и дивни Празник, рођендан Цркве Божије на земљи, Силазак Светога Духа на апостоле – Педесетницу, Тројичиндан: – Данас, на рођендан наше Свете Цркве сагледавамо, пре свега, шта је Црква, како она живи, како она делује. Данас је наш поглед усмерен ка Небу, ка Богу Оцу, Сину и Духу Светоме. Господ наш Исус Христос, обраћајући се својим ученицима, рекао је: Нећу вас оставити сироте, нећу вас оставити саме, него ћу доћи у сили Духа Светога. Он је рекао да је он Светлост свету и то је и показао, собом и својим делима. И до дана данашњег Он то ради и показује. Свима који верују у Њега. На данашњи дан Он је послао Духа Светога на своје свете Апостоле, и преко њих Он наставља да придобија људе за Царство Небеско, за живот вечни. – Видите шта значи Дух Свети у животу свакога од нас. Дух Свети сабира, он не раздваја браћу. Дух Свети појачава љубав. Тамо где приметите да је оплићала љубав, или да је нема, знајте браћо да се одатле Дух Свети повукао. Јер особина Духа Светога, особина Божија, је да љубав јача, да се заједница међу браћом појачава а не да ослабљује. Тамо где је неслога међу људима, где су свађе, зависти, тамо је Црква слаба, одатле се Бог повукао. Ако видимо да смо негде слаби молимо се Богу да ојачамо, да би смо могли наставити живети у заједници, у љубави, славећи Бога Једнога у Тројици, Оца, Сина и Духа Светога, беседио је владика. За све присутне приређено је заједничко послужење, трпеза љубави, а онда је народно весеље, исказивање радости и заједништва у овом великом хришћанском Празнику, настављено у порти манастира уз песму, игру и срдачно дружење. Извор: Епархија милешевска
  6. У недељу, 09. јуна 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИОДРАГ АНДРИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА. Извор: Радио Беседа
  7. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивној изјави за радио „Источник“ у петак 14. јуна, на празник Светог јустина, каже да се велика благодат осећа у манастиру Ћелије, највише због моштију и присуства светитеља. „Јустиново учење је признато у целом православљу, његове књиге се увелико штампају у Јелади и Русији. Као светосавско предање његова реч се шири по целој православној васељени“, каже Митрополит Амфилохије који још једном подвлачи да без Косовског завета нема српства. „Наше сестре мироиноснице (ћелијске монахиње) су бринуле о старцу Јустину и захваљујући њима је он постао неуништива грађевина која ће се даље градити док је света и века“, закључио је Митрополит Амфилохије.
  8. Мисија, допринос и живот Светог Саве сагледава се из различитих углова у прошлости и садашњости а његова улога и значај превасходно за свој народ је немерљива и недовољно позната. Ипак, најзначајније што нам је први српски архиепископ посведочио је тајна и уникатност сусрета човека са Богом. У том сусрету, живот по Јеванђељу постаје једино мерило живота, у том сусрету Господ чини да Други дође до изражаја и да човек своје биће устројава за Вечност. Истом јеванђељском логиком живели су и Свети Оци Сабора у Никеји, који су свој темељ вере узидали на љубави која рађа непропадљиву односност, којој ни смрт не може ништа. Како треба разумети да је Свети Сава био изнад Истока и Запада, какве су историјске околности биле у којима је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Цркве, послушајте у новом издању емисије ”Ритрето у пола девет.”
  9. И дође у Витсаиду; и доведоше к Њему слијепа, и мољаху Га да га се дотакне. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно (Мк. 8, 22-25). Господ наш Исус Христос је исцелио мноштво болесника. Али, на исцелење слепца из Витсаиде треба обратити посебну пажњу. Господ је слепца извео ван насеља. Из овога можемо да закључимо да за ослобађање од душевног слепила треба да се избавимо светске испразности, погружености у свакодневне овоземаљске бриге. Господ није одмах исцелио слепца. И из овога извлачимо важну поуку за себе. Јер је и већина нас духовно слепа и не умемо да разликујемо добро од зла. Духовни вид је велика ствар и изузетно тешка, нико не може одједном да овлада њиме, потребан је дуг и дугогодишњи труд који траје од почетка нашег свесног живота до саме смрти. Пре него што се стекне духовни вид треба од очију отерати мрак, а за то треба да схватимо да смо у мраку, и да свим срцем пожелимо светлост, - Светлост истиниту, Која је Господ наш Исус Христос. Треба заволети светлост и просветлити се њом. Она се даје само ономе ко иде за Христом, ко иде путем Његових заповести, ко очисти своје срце милошћу, истином, љубављу, ко научи да разликује добро од зла и да омрзне зло. Можда ће вам изгледати чудне речи да људи не умеју да разликују добро од зла, али авај, већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, маску сматрају за истинско лице, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно јако лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших, које уливају отров у срца, и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи. Стећи духовни вид попут светаца могуће је само у подвизима ревносног служења Богу. Подвижници су добијали вид о којем ми не можемо ни да сањамо. Они не само да су потпуно јасно разликовали добро и зло, већ су скроз видели људе, загледали су се у њихова срца, знали су мисли оних који ћуте. Свети оци су схватали оно што је скривено од људи, далеких од савршенства љубави, а тим пре од злих, који не верују у Христа. Апостоли сведоче о томе да у овом животу још не видимо потпуну светлост, не поседујемо јасан вид. Свети апостол Јован Богослов каже: Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте (1 Јн. 3, 2). Он говори о онима који се могу назвати децом Божијом – о истинским хришћанима. У дубокој старини, у време светих патријараха, пре него што је израиљски народ добио закон Божји преко Мојсија, откровење Божије је било слабо, нејасно, људи су га једва назирали. Кад су се сви научили Мојсијевом закону, добили су много потпуније откровење и почели су више да виде. Али је чак и светлост Мојсијевог закона мала у поређењу са светлошћу коју је донео Господ Исус Христос, са светлошћу која је заблистала над светом из Светог Јеванђеља. Ми живимо у овој светлости. Има људи који су свим срцем заволели Христа, који су се удостојили да буду деца Божија, али и о њима апостол Јован Богослов каже да они још много не виде и да ће нам се очи отворити тек онда кад станемо пред Бога у вечном животу. Тада ћемо Му бити слични зато што ћемо духовним очима моћи да гледамо светост и величину Божију. За светим Јованом апостол Павле понавља: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12). Зато је крајње потребно избављати се од духовног слепила, целог живота чистећи срце своје да бисмо у вечности, кад се заувек сјединимо с Господом нашим Исусом Христом могли духовним очима да гледамо Светлост, много јачу него што је сунчева. Амин. Извор: Православие.ру
  10. Свештенство Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву служило је Свету Литургију у недељу 9. јуна. Беседио је ђакон Јован Новитовић, саслужитељ у поменутом Храму и вероучитељ у Основној школи „Нада Пурић“ у Ваљеву. Ђакон је указао на то да је Христос имао много присталица, али и огроман број противника, од којих су га неки распели на Крст. „Међу присталицама су неуки рибари, грешни цариници, жене Мироноснице и сви они који јавно и гласно исповедају Христа као свог заштитника и учитеља“, рекао је ђакон Јован који је подсетио да и данас има много оних који су против Христа. „Данас се сећамо 318 Отаца који су у време цара Константина у Никеји који су у борби против Аријеве јересе себе уградили у вечност“, рекао је ђакон Јован. Извор: Радио Источник
  11. У фебруару ове године, владика браничевски и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Игнатије је посетио Епархију западноамеричку и том приликом дао интервју за магазин Стаза Православља [The Path of Orthodoxy: The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada]. Колеге су нам дозволиле да ми премијерно објавимо тај разговор, на чему им најтоплије захваљујемо. Ваше Преосвештенство, били сте гост Епископа Максима 2012. године, сада ево по други пут, ове јубиларне године када славимо 800 година аутекефалности Српске Православне Цркве, доносите нам благослов из отаџбине. Као главни предавач Института Светих Мардарија и Севастијана поделили сте са нама теолошке мисли на тему „Црква, човек и данашњи свет“. Како савременом човеку објаснити повезаност ове три реалности са еклисиолошког и антрополошког гледишта? И како да човек данашњег света то разуме а онда и да и буде подстакнут на литургијско учешће и делање ради Царства Божијег и у заједници љубави Божије? Најпре, Црква се увек код светих отаца на Истоку поистовећивала са литургијском заједницом. To значи, да је Црква један догађај сабрања око епископа за приношење дарова Богу, али и ради благодарности Богу. Зато је служба, уствари, и названа Евхаристијом; то је грчка реч евхаристија која долази од глагола εὐχαριστῶ (благодарим, захваљујем), и управо централна молитва Евхаристије је та благодарност. Ту, пре свега, благодаримо Господу што нас је довео из небића у биће, што нам је дао биће, послао Сина свога, и што је све учинио да нам да и будуће Царство Божије. Управо то изражава и Литургија, она је, онако како је чува Православна Црква, икона тога будућег царства, икона једнога стања, како ћемо ми живети, како ће бити кад Господ дође и кад буде свеопште васкрсење и када буде укинута смрт. Сама Литургија је код православних народа, па и у нашем српском народу, била увек парадигма за свакодневни живот, како на нивоу друштвеног, тако породичног, и начелног односа човека према свету. Наш човек никад није учио из конвенција или из неких принципа који су постојали на западу, нпр. етички принципи. Напротив, он је градио своју етику, свој морал на том литургијском искуству, онако како је то видео да Литургија показује. И то је живот који уствари је црквени живот. Он нас показује, као чланове Цркве, не онаквим какви смо ми сада, него онакви какви ћемо бити. То је та тзв. есхатолошка димензија цркве. Управо и ова наша прослава 800-годишњице аутокефалности и рукоположење Светога Саве за првог архиепископа српског је управо та захвалност Светоме Сави, да је он у свом народу и сарадњи са онима који су га пратили, епископе које је он изабрао, пренео тај дух литургијски на све сфере нашег живота, како друштевног, државног, исто тако породичног и личног, тј. свакодневног. И то је уствари изградило један идентитет нашег народа који је уско повезан са нашим народом. Из ове литургијске перспективе меримо овај свет у коме живимо, и на основу те мере можемо видети шта је у овом свету добро а шта није. Иначе ако заборавимо то па узмемо само неке моралне вредности, заповести, јер те моралне вредности се мењају. Али ово литургијско искуство се не мења, јер оно пројављује будуће царство Божије. Зато је оно поуздано мерило за наш живот у свету. То је, дакле, нешто што би сваки свештеник, па и епископ и народ требало да зна и да уче, да то преносе, тј. да то буде мерило. Наравно, то не може бити мерило ако неко није присутан на Литургији. Зато је битно да будемо на Литургији и да имамо то литургијско виђење нашега живота и света. С друге стране, Литургија није само један показатељ како треба живети, она је у исто време и реални живот и сусрет са Господом. Литургија чини да се сусретнемо са Господом. Тај догађај не произилази из неке природне рутине, као што је природна рутина смењивања дана и ноћи, итд. Литургија је догађај који је утемељен на слободи, како човека према Богу, тако и Бога према човеку. Битно је да схватимо да Литургија није само један образац, да је довољно да то једном видимо, па ћемо имати образац како ћемо живети. Литургија је догађај нашег живог сусрета са Господом. Господ је постао човек; Бога нико никада није видео, али Син који је постао човек, Он га објави и зато нас Он упућује на човека да би могли да имамо заједницу са Богом. Све чешће чујемо и примећујемо у раду са народом да је човек данашњице преокупиран тзв. „економским“ питањима више него духовним. Да ли је могуће бавити се тим неизбежним „бременом“ епохе у којој живимо и истовремено живeти у заједници са Богом и ближњима? Најпре треба појаснити сам појам „егзистенцијална питања“. Ту се не ради о томе да ли ћемо имати новца, хлеба, крова над главом, премда је, наравно, и то потребно. Егзистенцијална питања су питања која се тичу живота и смрти, тј. на који начин ми можемо да превазиђемо смрт. Зато уствари све што радимо и што једемо, и куће тражимо да станујемо, и што новац стечемо итд., ми све то уствари чинимо да би смо се некако одбранили од смрти. Међутим, то у ствари не можемо да постигнемо са тим; смрт не може бити побеђена на тај начин. Смрт може бити побеђена само од стране Бога, дакле, сусретом са Њим. И то је за нас егзистенцијално питање. У хришћанству нема поделе на духовно и егзистенцијално. Та подела је дошла из јелинске философије где се све делило на духовно и материјално. У хришћанству нема те поделе, у хришћанству свет је јединствен, као што је и живот један. Није овај живот којега ми сматрамо привременим нешто друго, ми тражимо његово продужење, у смислу да он буде вечан. Господ ће доћи овде. Не идемо ми нигде са ове земље. Други долазак Христов је Његов долазак овде код нас и васкрсење мртвих, и то је ново небо и нова земља. Дакле, треба се старати о томе, и о томе отварати народу очи. Црква лечи од смрти. Литургијска заједница и литургијско сабрање, како каже Свети Игнатије Богоносац, јесте лек против смрти. Нема дубљих егзистенцијалних питања. Црква говори о преблему смрти. То је питање сваког човека и сваке епохе, без обзира где живео. И зато то нама недостаје данас да уочимо тај проблем. Ми у Цркви говоримо о решењу тога проблема, тј. проблема смрти и то нам нуди Црква. На почетку поменусмо прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве (1219–2019) која је неразделиво везана за Светог Саву. Реците нам нешто о значају саме аутокефалности из еклисиолошке перспективе, затим, шта је, ако можемо да кажемо, био кључни фактор за Светог Саву у тражењу исте у оквиру организације наше цркве. На почетку сам напоменуо да нам је Свети Сава пренео кроз Цркву једну визију живота Царства Божијега, али не само и визију, него и живо присуство Божије, наравно у икони, још увек не у потпуности, кроз Литургију. Управо је то био његов задатак, да на један начин, тиме што ће језик богослужбени бити језик његовог народа, обичаји се сачувају који се нису директно супростављали хришћанском начину живота. Да то све укључи у Цркву и тако их учини причасницима Царства Божијег. А то је чинило да се народ лакше укључи у литургијски живот и стицање Царства Божијег. Очување литургијске заједнице и посвећење људи у литургијску заједницу подразумева оснивање више епархија. Литургија се не служи без епископа. Зато је епископ неопходан као јединство цркве. И зато је Свети Сава почео организацију цркве оснивањем епархија, а у циљу да би народ увео у цркви. На тај начин он је изградио идентитет нашег народа. Наш идентитет је, захваљујући Светом Сави, произашао из тог литургијског виђења света. На томе је утемељена и Савина визија државе. Православна Црква, па ни Српска, као аутокефална, никада није претендовала да то буде клерикална црква. Она је увек служила јединству народа и учила га је да буде члан литургијске заједнице. Али, с друге стране, она никада није допуштала да цареви владају и да они по своме нахођењу мењају литургијски етос, тј. црквено устројство, да на неки начин имамо цезаропапизам у Цркви и да владар буде тај који је одређује, као што је то понекад било у Византији. Колико год ми гледали на Византију као на један хармонични однос између Цркве и државе, ту је било трвења, али трвења су управо била на тој линији: да не би цар нешто урадио што би пореметило ту структуру Цркве. С друге стране, Црква је врло пазила да се не претвори у државу, као што се то десило на Западу. Црква је чувала тај баланс, јединство народа, епископ је увек радио своју службу, али је уважавао и царску службу, као што је и цар уважавао епископску службу. То је била једна симбиоза која је пожељна и да се оствари и данас. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за „преиспитивање“ свога делања и духовног ходења, а тако исто и ова осмовековна прослава. Са овом мишљу а из есхатолошке перспективе која питања да поставимо себи као један народ који је имао узбуркану историју, који је ходио путем Христа Спаситеља, да би у овом и у будућем времену остали верни јеванђелским начелима и косовском завету и где тражити одговор на њих? Наравно, то питање увек морамо да постављамо, тј. колико ми као народ држимо и чувамо тај хришћански идентитет и литургијски етос који смо наследили од Светог Саве. Јер ако се одвојимо од Литургије тада ћемо избити литургијско виђење света. Идентит једног бића и једног народа се мења уколико се мења тај однос на основу чега се тај идентитет изграђен. Нпр. дете док је мало оно је везано за родитеље, али када порасте оно се веже за неке друштвене ствари, па родитељи кажу ово није наше дете. Зашто то они кажу? Па зато што се догодила промена односа. Односно, дете мења идентитет. Ми се налазимо под великим искушењем данас да променимо наш идентитет тиме што смо унели западну културу у наш свакодневни живот и почели смо да црпимо свој идентитет из односа са том цивилизацијом. И дошли смо у такву ситуацију да не знамо наш прави идентитет. Нити смо више то што смо били, нити смо постали оно што смо хтели да будемо. Јер, још увек нам то не даје простора да се одрекнемо нашег идентитета, тај литургијски етос је дубоко усађен у нас. Али изазови су велики са запада и од савремене цивилизације. И управо је потребно да стално будемо будни и да упућујемо на то, дакле, шта значи наш идентитет који је везан за Литургију, које су његове предности, и с друге стране, овај идентитет који нуди запад и његов начин живота, шта су његове мане, шта треба одбацити, а шта узети. Али то увек треба да стражаримо и да меримо из овога нашега досадашњега литургијског идентита, онога основнога, наравно, ту се догађају увек нове ствари. Толико за Ваш лист. Хвала стрпљену и на интересовању за ова питања. Извор: Теологија.нет
  12. СВЕТИ САБОР У светом Сабору све је сабрано и небо и земља, распећа и муке наше, оне које нам предстоје и оне које иза нас осташе. Ту су и све народне муке држане на длану једне Руке. И оне су са нама сведоци, да смо из народа Божијег, који на Сабору умире и васкрсава. На светом Сабору су и наше врлине и мане, на једном месту сабране и као две војске насупрот постављене, чекају ко ће први да крене. И тако Сабор тече, као река која потоцима се храни и ми унутар Ње сви сабрани, Духом Светим руковођени, који наше плодове препорађа. И није чудо на крају што Сабор у зноју завршава. Ево нам новог Пута, Истине и Живота и ко за Њим ходи, неће ходити у тами, па ни ми у Христу сабрани. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. У четвртак 30. маја 2019. године, у дворани Црквене општине у Бачкој Паланци, госпођа Станислава Темринац, катихета у Основној школи „Браћа Новаков“ у Силбашу, Деспотову и Парагама, одржала је предавање на тему: Свети владика Николај Велимировић-васељенски учитељ. Тема предавања је мастер рад Станиславе Темеринац на Православном Богословском Факултету, Универзитета у Београду. Предавач је приближила личност и дело светог владике Николаја Велимировић, који је, поред плодоносне архипастирске службе, имао велику улогу у мисији своје отаџбине у Енгеској и Сједињенимк Америчким Државама, у периоду тешких искушења за српски народ у данима Првог светског рата. Извор: Радио Тавор
  14. Наиме, кад се неки лик који је на дасци насликан, изгуби због прљавштине која га је споља прекрила, тада је неопходно да опет дође онај чији је то лик како би се на истој подлози могао обновити његов образ (јер се не баца подлога на којој је његов лик изображен, пошто и тако представља његов образ, него се на њој изнова слика); на исти начин је и Пресвети Син Очев, Који је Икона Очева, дошао међу нас да би обновио човека, који је по Његовом образу саздан, и да би, кроз остављење грехова, пронашао оно што је изгубљено, као што и Сам вели у Јеванђељима: Син Човечији дође до потражи и спасе изгубљено. Због тога је и Јеврејима говорио: Ако се ко [изнова] не роди; а тиме није имао на уму рођење од жене, као што су то они замишљали, него је указао на то да је „по образу“ Божијем она душа која је обновљена и пресаздана. А пошто је идоломанија и безбожништво завладало васељеном, и пошто се изгубила представа о Богу, ко је био тај који ће васељену научити о Оцу? Да неће неко рећи да је то човек? Али, људи нису могли да прокрстаре целим поднебесјем, нити су по својој природи били у стању да хитају, нити је било извесно да поседују моћи за нешто такво, нити су, опет, сами по себи способни да се одупру обмани и прелести демонској. Јер, пошто је у свих душа рањена и пометена демонском обманом и идолском залудношћу, како би они онда могли човекову душу и човечански ум убедити у оно што ни сами не могу видети? А ако неко нешто ни сам не може видети, како о томе може другога поучити? Но, можда ће неко рећи како је за то била довољна творевина. Али, да је била довољна творевина, тада се не би збила толика зла. Јер, и творевина је постојала, па се људи опет нису ништа мање срозавали у заблуду о Богу. Ко је други, дакле, био потребан него Логос Божији, Који види и душу и ум, Који покреће све што је у творевини и кроз све открива Оца? Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Бога Логоса Извор: Епархија жичка
  15. Свети Архијерејски Синод Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, на свом заседању 29. јануара 2019. године, донео је одлуку да православног свештеника чешког порекла – оца Станислава Насадила, који је мучен и пострадао током јуна 1941. године, у усташком логору у Госпићу, унесе у диптих светих своје помесне Цркве. Јереј Станислав био је свештенослужитељ Српске Православне Цркве. Свештеномученик Станислав Насадил рођен је 20. октобра 1907. године, на територији тадашње Аустроугарске – у Лоштицама код Мохељница (данашњи Оломоуцки крај у Чешкој). Ради изучавања богословских наука дошао је 1923. године у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а поводом обнове Православља у Чехословачкој. Отпочео је школовање у Сремским Карловцима, да би га касније наставио и завршио 1928. године у Богословији у Битољу. Свештеничку службу започео је у храму Светог пророка Илије у Личкој Јасеници, у Епархији горњокарловачкој. По почетку Другог светског рата у Краљевини Југославији, отац Станислав Насадил постао је, као и многи православни, жртва усташког прогона. Ухапшен је 17. јуна 1941. године и затворен у Плашком, где је заједно са својим епископом – свештеномучеником Савом (Трлајићем) и другим свештеницима – злостављан и мучен. Затим је, неколико дана после спровођења у концентрациони логор у Госпићу, 20. јуна 1941. године, примио мученичку смрт. Српска Православна Црква прибројала га је лику светих 1961. године и литургијски га прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким и са њим пострадалим свештеномученицима 4. јула по јулијанском, односно 17. јула по григоријанском календару. Ова одлука да свештеномученик Станислав Насадил буде унесен у диптих светих Православне Цркве Чешких земаља и Словачке подсећа, између осталог, и на значајно учешће и велику подршку Српске Православне Цркве у обнови Православља у тадашњој Републици Чехословачкој, уједно и на патњу и страдање православних Срба током усташког терора. Спомен новомученика оца Станислава Насадила у календару светих Православне Цркве Чешких земаља и Словачке биће 20. јуна, на дан када је одведен у концентрациони логор у Госпићу. Његово Високопреосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки господин Георгије написао је на чешком језику, за сада, радну верзију тропара и кондака Светом Станиславу и ради на њиховом преводу на црквено-словенски језик. Икону Светог свештеника Станислава Насадила живописала је Радмила Лукетић из Београда, поводом предстојећег акта канонизације у Саборном храму светог Јована Милостивог у Кошицама, 9. јуна 2019. године. Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас! Ђакон Мирослав Николић Извор: Радио Беседа
  16. У барском саборном храму јутрос је, у оквиру „Дана Светог Јована Владимира“ литургијски прослављен празник овог светитеља, небеског покровитеља и заштитника града под Румијом. Богослужили су: Архиепископ верејски РПЦ Амвросије, ректор Московске духовне академије и господа Епископи рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован и буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, уз саслужење многобројног свештенства Српске православне цркве и молитвено учешће вјерног народа. Након читања Јеванђеља, бесједио је Владика пакрачко-славонски Јован и узмеђу осталог рекао да свети апостол Петар дуго није могао да схвати шта је то Христос донио међу људе. „Јер је био чврст Јеврејин, поштовао је законе јеврејске. А по тим законима се тачно знало шта то човјек може да једе, шта не може да једе, како може да хода и колико може да хода у дан шабатни – хиљаду корака до синагоге и назад… И због тога што је Христос показао да је Бог изнад таквога закона, да је љубав изнад таквога закона био је распет“, казао је Епископ пакрачко-славонски. Додао је да се и ми хришћани данас често понашамо као Јевреји о којима је ријеч. „Па јесам ли прочитао све молитве, па јесу ли све те молитве прочитане како треба, па јесам ли стајао у цркви како треба, је ли ова икона добра, је ли овај храм добар… Показујемо да смо исти као Петар прије него што м уи је Господ дао визију и научио нас да није Бог у закону. Него је у слободи, него је у томе да је сбвакоме човјеку живоме дошао Христос као васкрситељ и ослободитељ, али исто тако да је тај Христос рекао: Омрзнуће вас свијет и опомињите се ријечи коју вам рекох да није слуга већи од господара својега, ако мене гонише и вас ће гонити“, поручио је Владика Јован. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Теодосије, који је началствовао овом Светом службом, је на крају сабранима честитао празник и славу храма. „Благодат Светога Духа нас је данас сабрала да у овом храму и овом граду прославимо Светога мученика Јоавана Владимира. Он је живео пре Светога Саве и он је један од светих који су владали овом земљом. Нас као народ је определио за Христа и за Царство небеско ревнујући за истину и правду Христову, вјерујући у силу Часнога Крста“, казао је Епископ кодсовско-метохијски. Додао је да се Свети Јован Владимир није бојао смрти. „Већје много пре Светога кнеза Лазара исповедио да је земаљско за малена царство, а да је оно Христово увек и довека. На тај начин Свети Јован Владимир је определио нас, а потом и Стеван Немања и Свети Сава, и свети Немањићи и Свети кнез Лазар, и сви свети владари и архиепископи и патријарси у роду српском. Определили су нас као народ за Христа и за непролазно царство Његово“, казао је он. Он је нагласио да је живот на земљи, какав год да је, пролазан. „Колико год да стекнемо материјалног блага, колико год да смо срећни и богати и колико год да све имамо овде на земљи, то ће једног дана да прође. Исто тако, они који пате, који су сиромашни, који су болесни, који су у затворима, у тамницама, и то њихово ће да прође. Али нас Господ наш учи да то није крај, да после овог пролазног земаљског живота наступа онај прави, вечни и лепши живот у царству Христовом небеском. Зато у светом Јеванђељу Господ нас учи Царству небеском, а то су потврдили многи свети, нарочито мученици. Међу њима је био и Свети краљ Јован Владимир“, подсјетио је Владика Теодосије. Казао је да данас, када смо као православни хришћани сви у опасности и у Црној Гори и на Косову и Метохији, и свуда по свијету, треба да ходимо путем Христовим. „Треба да ходимо путем крста, јер тим путем, колико год био узак, тесан и тежак за нас, не ходимо сами, већ је Господ са нама, јер је рекао да ће бити са нама у све дане нашег живота“, закључио је Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије. У име свештенства барског саборног храма, Црквене општине барске и вјернога народа Бара свима сабране је поздравио и архијерејима и многобројном свештенсту заблагодарио на учешћу у данашњем сабрању старјешина храма протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Са званичне интернет странице радија Светигоре доносимо предавање умировљеног епископа ЗХиП Г. Атанасија (Јевтића), на тему: „Свети Јован Владимир, Пречиста крајинска и раскол“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА
  18. По "обичају", "припрему" за мајско засиједање САСабора ради Блиц, у складу са уређивачком политиком дискриминације православља, баш на Ђурђевдан: Медији о предстојећем Сабору СПЦ и односима у Цркви На предстојећем Сабору СПЦ који се одржава 9. маја владика бачки Иринеј припрема жесток напад на епископа западноамеричког Максима, пише "Блиц", позивајући се на неимановане изворе. "Сукоб православља на релацији Цариград - Москва одразио се и на односе унутар СПЦ. За сада, епилог је да владика бачки Иринеј за предстојећи Сабор припрема свилен гајтан за епископа западноамеричког Максима", наводи београдски дневник. У протекла два месеца у животу СПЦ одиграла се, "грубо речено, до сада незабележена ситуација", пише "Блиц", наводећи да је у питању рат саопштењима између двојице владика, а да је то заправо "сукоб генерација и ставова око пресудно битних ствари за СПЦ и њене вернике". spc.rs Све је почело писмом Синода упућеном цариградском патријарху Вартоломеју у којем се, поред позива да се још једном преиспита одлука о давању аутокефалности Украјини, наводи, како пише "Блиц", "да ће СПЦ бити принуђена да свом свештенству препоручи да се клони служења не само са Украјинцима већ и са свима који са њима саслужују". "То практично значи да српско свештенство може да служи буквално само са Русима. Због своје немуштости састављено писмо је, не само у Цариграду и грчким круговима, доживљено као најава да се СПЦ придружила Руској цркви у прекиду општења са Цариградом", оцењује "Блиц". Лист подсећа да је на такво писмо епископ Максим реаговао наводима "да такав став изазива смутњу у дијаспори јер тамо су православни различитих националности, а да православна дијаспора покушава са муком у игри тронова између Цариграда и Москве да очува јединство". Београдски лист још наводи да владика Иринеј "жели пад владике Максима" и због њиховог сукоба од пре две године око Дарвинове теорије. (РТ Војводина) UEzk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvWm1FN01EQV8vZGNhZjEwNWI0MzQ1ODgxOWRhNTc4MDUzMDRiZTMyMTYuanBlZ5GTAs0C5ACBAAU (1).webp
  19. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора. За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године. О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места. По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске. Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом. То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир. Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Овај павославни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом. Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот. Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао. Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца. Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару. Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше „Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни. Др Жарко Видовић Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој истроји Срба Ево дана који нам је дао Бог: у архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ. Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа). Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941.г. повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г., недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје). Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица. У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" ( εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес). Завера ћутања Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"! Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ , значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине). Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачки "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их. преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. С астанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у С Р Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу , и још више : идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје! - давали у п раво ср п ски комунис ти Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест". Транспорт за Јасеновац Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна п есма ' Ђурђевдан је ' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!). Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна "Маршала Тита"!). Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 ., нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , зашворених само за т о ш т о су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби : млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе. На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЏ" и натпис "седам коња или четрдесет војника ", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали: С оне стране Јајца, гајтан трава расте По њој пасу овце, чувало их момче. Младо момче плаче, још тужније пјева Свака туђа земља, туга је голема! Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека. Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо ) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе ! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас ! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас! Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :"Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан ' Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај"!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом "Јасеновац"). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње). А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају "Тотовци" "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљенос т и, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке . Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану . Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. г. , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју") . Пробој из Јасеновца су извршили зана т лије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини п реживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру! Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде : сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци "Тотовци" нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа , иду задригли "Тотовци" и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем. Растанак у Јасеновцу Ми који смо издржали "Тотовску" пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку. То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру. Логорашки поглед на српску историју Тада смо први пут али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за "њега " цву смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999 . ), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице! То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор : додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу! А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје , наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној !", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреносш еепе Светог Вукашина Јасеновачког. Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„. Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ Као што је Господ населио небо сјајним звездама, да пројављују славу Његову и показују пут путницима и морепловцима, тако је и све српске покрајине настанио многим праведницима, исповедницима, мученицима и светитељима, да се кроз њих прослави свето име Његово, а нама грешнима да буду утеха и пример. И као што знамо имена само неких, малобројних звезда, а највећем броју не знамо, тако су нам позната имена само малог броја наших светитеља, а огроман број њих су за нас остали безимени. Господ једини зна сва имена њихова јер су уписана у књизи вечног живота! Ко од нас смртних може набројати и именовати све свете страдалнике који су у боју или у свирепим мукама живот свој за веру православну положили и пре Косова, и на Косову, и после Косова?! Знамо ли имена свих косовских мученика, или се сви заједно кроз једног Кнеза Лазара прослављају? Да ли су нам позната имена свих 700,000 светих српских новомученика усмрћених само у току од пет година, 1941-1945. од усташких крволока? Знамо ли имена најновијих српских мученика, људи, жена и деце, које ради вере њихове и имена српског у наше време нови Агарјани и повампирени усташи већ трећу годину зверски мрцваре и убијају у Босни и Херцеговини? А мало је познато и то да се равни и питоми српски Банат у прошлости прославио хиљадама мученика чија имена нам нису знана. Страдали су у време заувек проклетога Синан-паше, “немилосрдног крволока”, звери у људском облику, новог Ирода, мрзитеља и Христа Господа и православних хришћана. Гдегод је пролазио свој пут је обележавао набијањем Срба на колац и дерањем њихових кожа.По његовом наређењу Срби су натицани на ченгеле, набијани на колац, живи дерани. У то време је у Вршцу био Епископ вршачки већ поменути свештено мученик Теодор, човек благе нарави, скроман, милостив, богобојажљив, искрено побожан и православљу дубоко одан. Веома је волео свој српски род и силно патио због страдања којима су Срби у Банату били изложени. Тешко би му падало ако би видео да се животиње кољу и убијају, а колико га је тек болело када је био сведок турских зверстава које су чинили над његовим Србима. Није никада хтео окусити месо, већ је сво време проводио у посту и молитви. Своме ђакону је с тугом говорио: Гле, Господ ће испразнити земљу и опустети је, преврнуће је и расијаће становнике њене. И биће свештеник као народ, господар као слуга, госпођа као слушкиња, продавац као купац, који даје у зајам као који узима у зајам, који узима добит као који даје. Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити. Јер Господ рече ову реч. Тужиће земља и опасти; изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћиће главари земаљски. Престаће весeље уз бубањ, нестаће граја оних који се веселе, престаће весеље уз гусле. Разбиће се пусти град, затворене ће бити све куће да нико не улази. Тужњава ће бити по улицама… Наслућивао је да ће тешка времена постати још тежа, па се са уздахом и сузама обраћао Господу: Смилуј се на ме, Господе; јер ме је туга, од јада изнеможе око моје, душа моја и срце моје; ишчиље у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше. Од множине непријатеља својих постадох подсмех и суседима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици, беже од мене. Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима; ја сам као разбијен суд. Јер слушам грдњу од многих, од свуда страх, кад се договарају на ме, мисле ишчупати душу моју. А ја се, Господе, у Тебе уздам и велим: Ти си Бог мој. У Твојој су руци дани моји; отми ме из руку непријатеља мојих, и од оних, који ме гоне. Покажи светло лице своје слузи своме; спаси ме милошћу својом. Господе, немој ме оставити под срамотом; јер Тебе призивам. Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао. Живот под Турцима је био неиздржљив. Узалуд су се надали Срби да ће хришћани из европских земаља притећи у помоћ. Али све док Турци нису нападали на те европске хришћанске земље, хришћани у тим земљама нису марили за српске муке. Када је стигао глас да су се у Стамболу побунили јаничари, свештеномученик Теодор се понадао да ће се Турци повући из Баната у Турску да угуше побуну. Узбуђено и са радосном стрепњом је говорио: … звери је мало земаља и градова, блага и робова, и на Истоку и на западним странама, и у бесу сама на себе разјапљује чељусти и кида своје месо. Можемо ли се, Господе, надати да ће звер пасти и да ћемо се извући из њених адских кандзи? Доста смо, Господе, у ропству и расејањима. Нека нам се сада обрекну оне речи пророка Амоса да иду дани среће када ће орач стизати жетеоца, кад ће се повратити робље и саградити пусти градови и када нас нико неће ишчупати из земље своје. У то време долазили су свештеномученику Теодору народни прваци, и неки калуђери и свештеници, и гворили му да је сада време да се Срби дигну на устанак и протерају Турке са своје земље. Уверавали су га да ће суседни хришћани притећи у помоћ и молили га да поведе народ у бој. “Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћиће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклтеи Турци са наше земље. Дај да испунимо завет цара Лазара и свих косовских мученика!” Свештеномученик Теодор је најпре сетно ћутао, а онда их је запитао: Да ли завет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади , отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве. Надате се у принчеве, али “боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове. Тако је свештеномученик Теодор смиривао оне који су хтели да подигну устанак. Али стање се све више погоршавало. Охоли Турци, а нарочито потурице су неколицини Срба-сељака у каишевима одрали кожу с леђа. Тукли су, пребијали и убијали когагод су хтели. Пијани од вина и беса убијали су и невине људе, жене и децу, и недужну стоку. Опет се народни прваци и многи свештеници и калуђери окупише око свештеномученика Теодора и са доста срxбе му говораху: Откад, по повратку са ратишта, турска војска логорује у Панчеву, такву тугу не виде Банат. Пљачкаху до голе коже и на снег извођаху наге људе и у обести паљаху куће и клаху стоку. На крају сташе нам дерати кожу с леђа, а да ништа не учинисмо. Помамише се и Турци из касаба. У пљачки су грђи од Турака. Узимају све до последњег зрна жита а да ништа не учинисмо. Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас, да или слободу стекнемо или да нас смрт од патњи ослободи! Тешко је свештеномученику било слушати ове жалбе и прекоре, али се бојао да подизањем устанка може народ одвести још у већу беду и страдање. Молио је народне прваке да се стрпе, да сачекају док им суседни хришћански народи не обећају да ће им притећи у помоћ ако дигну устанак. Слао је он своје веснике и у Валахију, и у Молдавију, и у Уграску, и у Аустрију, тражио од њих војну и материјалну помоћ у случају подизања устанка, али нико му се на молбе није одазвао. У тузи својој обраћао се Господу: “Колико можемо претрпети, Господе? И ја, који знам да је освета Твоја, хтео бих, што сам беспомоћнији, да устанемо на Турке. Савладавам се. Не бих да окрвавимо наше руке.” Не само народни прваци и народ, већ и многи калуђери и свештеници су отворено и одлучно захтевали да се почне са устанком. Али нико то није хтео да почне без одобрења њиховог духовног пастира и народног вође, свештеномученика Теодора. Зато су га молили и преклињали да се стави на чело устанка. Он је од њих тражио да му дају времена да се добро промисли пре него што се одлучи. Није се плашио за себе самог, али је страховао шта ће бити са народом ако устанак не успе. Дан пре него што је донео одлуку, у касну вечер, дуго се молио на коленима, молећи Господа да му укаже пут којим ће поћи. Сатима је био на коленима и зној га је свега облио, а онда је био као у заносу. Тада виде, да ли у сну, или будан у визији, велико поље прекривено поломљеним оружјем и лешевима. А онда зачу глас који му рече: “Бојиш ли се смрти, Теодоре? Зар не знаш да је ропски живот гори од смрти? Турци ти светиње изругавају, народ муче и убијају, а ти седиш скрштених руку. Докле? Видиш, ми се смрти нисмо бојали, већ смо за веру своју и крст часни животе на Косову положили. Изгубили смо земаљско царство, али се у небеском радујемо. Поведи народ свој, освети жртву нашу, испун завет косовски.” Када је дошао себи, Владика Теодор се помоли Богу, говорећи: “Докле ће се, Боже, ругати насилник? хоће ли противник до века пркосити имену Твоме? Устани, Господе, помози ми, Боже мој, јер Ти удараш по образу све непријатеље моје; разбијаш зубе безбожницима. Од Господа је спасење; нека буде на народу Твом благослов Твој”. Онда посла позив да се окупе народни прваци из разних крајева Баната, па им саопшти да се одлучио да подигну устанак и пристао да им он буде вођа. Пре него што су се разишли, благослови их и поучи: Узмите заставе својих цркава и украсите их ликом светог Саве. Као што је крсно знамење било на заставама цара Константина, тако нека се наши барјаци вију украшени ликом светога Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу. Будите храбри у боју, јер се за правду и слободу борите. Не дозволите да се озверите у боју; борите се не као неверници, већ као хришћански ратници, којима је чојство исто тако важно као и јунаштво. Авај, многи од вас ће пасти, многе од вас очи моје неће више видети…Нека вам вечни живот буде награда за смрт. Пођимо светлим и светим путем косовских јунака и послушајмо светога Кнеза Лазара који и нама поручује: “Искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно на сечење за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу”. Тада их све благослови свештеномученик Теодор и посла их свакога у свој крај да окупе људе и да сви заједно ударе на Турке у одређени час. А када су ови отишли, свештеномученик Теодор паде на колена своја и завапи: Господе над војскама, благослови ову малу српску војску и буди јој милостив. Огради их светим својим анђелима и арханђелима да им стреле и мачеви безбожника не науде. Свети ратници и мученици, Георгије, Димитрије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилате, и сви остали мученици за веру Христову, укрепите ове ратнике за правду и слободу, да их јарост и крвожедност безбожника не уплаши или збуни. Будите са њима, борите се с њима раме уз раме. Свети Саво, ево деца твоја духовна, род твој љубљени, устаје да избори правду и слободу. Води их, светитељу, путем победа. Моли се Господу за њих и све оне који буду пали у бојевима, прими у царство небеско и настани заједно са тобом и другим српским мученицима и светитељима. Тако српски устанак у Банату поче 7.101. године од почетка света, а 1593. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа На почетку устанка Срби су извојевали неколико победа. Заузели су многа села и градове и из њих Турке протерали Лила се и турска и српска крв. Носећи барјаке са ликом светога Саве на њима, устаници су ишли из победе у победу. Турски војници су говорили да њих не побеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су поверовали у светога Саву, а неки се и кришом покрстили. Почетком јуна, а 1594. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, зби се велики бој између турске војске и српских устаника из Баната. Срби су жестоко нападали а Турци се очајнички бранили. Страшан је био звек оружја, а још страшнији крици рањених . Бог и свети Сава помогоше српским устаницима те силно поразише турску војску. Од 11.000 турских војника једва се спасло само 1.000, а међу погинулим Турцима био је и Софи Синан-паша и још тројица бегова. До свештеномученик Теодора стизале су у Вршац победе српских устаника. Он се радовао и Господу захваљивао, али је онима који су се сувише радовали говорио: Још не верујем да побеђујемо највећу силу на свету, али се надам да дође час када сам Господ изравњава рачуне. Јер, речено је: “Устаће Бог, и расуће се непријатељи Његови… Ти ћеш их разгнати као дим што се разгони, као што се восак топи од огња…” Ипак, обеспокојава ме опијеност народа и народних вођа. Мисле да смо већ победили ако смо протерали своје спахије и заузели турске паланке у околини. Ја им нисам војни вођа, нити бих то био, а правог војног вођу и немају. Сваки атар ратује прво за себе, и тек онда кад запрети велика опасност окупљају се да заједно дочекују непријатеља, и опет, и ту, свако бије свој бој. Жалостило га је што су и Срби постајали све свирепији у боју. Знао је да тако увек бива; рат потискује човека у човеку и распламсавају се најгоре страсти у њему. Својом руком је записао на једној црквеној књизи: “Узесмо Бечкерек. Не помогоше моји савети да се поштеде Турци. Черечили смо их за њихова свирепствовања зимус. Бојим се да нас Бог не остави.“ Уистину, није било лако српским устаницима да се уздрже од освете. Сећали су се својих попаљених кућа, поклане стоке, својих рођака и пријатеља на колац набијаних, живих драних. Привиђале су им се њихове цркве и светиње од Турака поругане и уништене. Борили су се као лавови и живи се нису предавали, јер су знали шта их чека ако се предају. Слушали су о онима које су Турци заробили, како су их мрцварили, тако да су у највећим мукама умирали. Зато су радије умирали у боју, смрћу ратника и јунака. Бојазан свештеномученика Теодора да се Господ може окренути од Срба, као да се испунила. Турци су довели силна појачања и ратна срећа се у њихову корист окренула. Турска војска која је бројала 30.000 војника, сукобила се 10. јула 1594. године са српским устаницима у близини Бечкерека. Од устаника, којих је било 4.300, спасло се једва око 300. Остатке српских чета Турци су убрзо после тога уништили у бици код Темишвара. Свештеномученик Теодор, чувши за страшнни пораз Срба и сам је пожелео да умре. Обузела га је туга за изгинулима и страх за преживелима. На унутрашњој корици јеванђеља у саборној цркви, записује: Нико више не зна да ли ће дочекати сутрашњи дан. Нико више не зна када ће Турци напасти његов град или село. Одбране више нема. Мртви стражари код бечкерека, нашег новог Косова. Од једног преживелог устаника, који се некако рањен докопао Вршца, Владика Теодор је сазнао како се одвијао бој код Бечкерека: Две паше, темишварски и будимски, вргоше на нас тридесет хиљада – три пут већу војску него ли онда када изгибоше на истом месту код Бечкерека. Не могасмо скупити и довољну војску за битку и чувати градове и села. Бејаше нас тек нешто више од четири хиљаде, с нешто Мађара и Румуна. Остали остадоше у својим атарима да их Турци и ту не изненаде. Господ хтеде да се уистину понови Косово. У првом судару Турци одступише, и учини нам се да побеђујемо. Кажу да је то била турска варка, не би ли нас опколили. Али варке не бијаше. Узбисмо их, као и досад, док нас још држаше полет. Тада Мађари кренуше устрану да заобиђу Турке и нападну их с леђа. Помислисмо да беже и да нас , као на Косову, сустиже издаја. Снага нам малакса, и мало ко жив остаде. На крају овог сведочанства очевидца српског пораза код Бечкерека, који је свештеномученик Теодор записао на крају руком исписаног Осмогласникаиз тринаестог века, свештеномученик је дописао: “А мени, грешном, Господ не даде да погинем као цар Лазар на Косову, и окајем грехе своје. Остави ме на најгрђим мукама: гледаћу како се затире мој народ да му ни трага неће бити.” Средином јула 1594. године Банат је у потпуности био у турским рукама. Тада насташе страшни дани за Србе у Банату. Разјарени Синан-паша, који је због победа устаника на почетку устанка изгубио свој положај, одређен је од Стамбола да изврши казну над Србима. Наредио је турским војницима да немилосрдно кажњавају по селима и градовима. Разјарени турски војници, а нарочито потурице, пуни беса и жеље за осветом, нису штедели никога. Устанике које су ухватили изложили су најгрознијим мукама, а свирепо су клали и убијали и невине, оне који нису узели учешћа у устанку. Чак ни децу и жене нису штедели. Срећан је био онај кога су брзо убијали, али мало је таквих било. Највећи број људи су умирали у најстрашнијим мукама, набијани на колац, черечени на ченгелима, живи драни и на ражањ печени. Јаук и писка мученика се до неба уздизали. Опустеше села, а гробља се умножише и препунише. Тела многих побијених осташе несахрањена, па се птице грабљивице и дивље звери меса њиховог наједоше и погојише. Дим из попаљених кућа се вио и светлост сунца замрачио. Изгледало је као да је смак света отпочео. А не би доста проклетоме Синан-паши, звери разјареној, да само живе Србе убија, да им куће и цркве пали и руши. Сећајући се да су српски устаници на својим барјацима носили лик светога Саве, и знајући да је тај светитељ извор наде, чувар вере, светли путоказ Срба кроз векове, одлучи да мошти светитеља уништи, не били тако и његову успомену међу Србима избрисао. Зато нареди да се мошти светога Саве донесу из Милешеве у Београд и ту их спали на Врачару на дан 27. априла 1595. године, а пепео изгорелих моштију развеја на све четири стране. Надао се да ће тако заувек обесхрабрити Србе те се неће више дизати на устанак. Грдно се преварио, али су Срби који су били сведоци спаљивања моштију светога Саве били утучени и, заиста, многи од њих би радије поднели да су Турци њих спалили него мошти светога Саве. Крвави турски пир није престајо. Свуда беше велика жалост и беда. Запустеше многа села и градови, замукнуше црквена звона, разорене бише многе цркве и манастири, јаук и нарицање заменише некадање песме, зави се у црно цео српски Банат. У страху од турске одмазде, многи су се крили по пећинама, рововима и земуницама. Али, како се види из записа који је оставио Стефан, ђакон Владике Теодора, који му је свештеномученик Теодор издиктирао, од Турака се нису могли ни у земљу сакрити: Бежимо у збегове. Пронађу нас и тамо кољу што смо изашли из села. Нађу ли нас у селима, живе нас спаљују што смо остали на огњиштима. Нити има куће коју не запалише, нити има цркве коју не порушише. Само ће звери овде живети… Велики број Срба из Вршца и целог Баната су покушали да се спасу од јарости турске бекством у Ердељ, јер преживелима није било опстанка у Банату, а нарочито онима који су узели учешћа у устанку. На молбу и преклињање народа, и свештеномученик Теодор се одлучио, иако врло нерадо, да се склони у Ердељ. Тешко му је било и са сузама у очима је говорио: “Да ли за мене има икаквог спаса кад ће ми душа, далеко од мога Вршца, моје цркве и моје пастве бити као у аду. Зашто ми, Господе, ниси дао да се са онима који су живот у боју положили преселим у царство Твоје? “ Из Вршца је свештеномученик Теодор, Владика вршачки кренуо са многим преживелим Србима за Ердељ. Тамошњи кнез Батори му одреди да се настани у Темишу, где је била велика група избеглих Срба, и дозволи му да заснује српску епархију, са седиштем у Темишу. У Темишу је свештеномученик Теодор окупљао избегле Србе, храбрио и тешио оне који су туговали за својим побијеним рођацима, за попаљеним кућама и за својом родном земљом. Саветовао их је да чувају своју веру, свој језик и своју народност, и уверавао их је да ће се Господ једног дана смиловати и на њих, јадне избеглице, и на цео српски род. Говорио им је о праведном Јову и његовим страдањима. Не бојте се, браћо моја, док на правди страдате. И не клоните духом, и не ропћите на Бога. Нека међу вама нема размирица. Помажите једни другима. Богу се непрестано молите, јер сва нам је нада у Њега. Чувајте образ и поштење, будите примерни грађани ове земље која нам је дала уточиште. Нека домородци, гледајући ваш частан и поштен живот, па да мисле и говоре лепо о Србима уопште. Греха се чувајте, јер грех нас од Бога раставља, а ми без Бога ништа не можемо. Господ нека вас чува и благослови. Основане су многе српске парохије и избегли народ се окупљао око своје цркве. Владика Теодор је умешно водио Цркву, завео ред, старао се да се сва типиком прописана богослужења редовно врше. До Турака у Вршцу је доспео глас да је Владика Теодор успео да се склони у Темиш. Неко им је рекао и то да поново организује устанак и да ће ускоро на њих ударити. Они су од кнеза Баторија захтевали да им га преда и претили му да ће, у противном, напасти његову земљу. Он се на то није освртао, али нашло се неколико његових доглавника који су га наговарали да Владику Теодора преда Турцима јер су се бојали да ће Турци заиста ударити на њих зато што дају склониште Владици Теодору. Пријатељи свештеномученика Теодора су молили кнеза Баторија да не предаје овог поглавара једне православне цркве Турцима који су противници хришћанства. Владици Теодору су слали поруке да се чува, чак су и именовали своје сународнике од којих треба да се чува. Свештеномученик Теодор је њима захваљивао, а Господу Богу се свесрдно молио: Смилуј се на ме, Господе, јер сам изнемогао; исцели ме, јер су кости моје устрептале, и душа се моја врло уздрхтала. А Ти, Господе, докле ћеш? Обрати се, Господе, избави душу моју, помози ми ради милости Твоје. Јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће Те славити? Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Усахну од жалости око моје, постаре се од множине непријатеља мојих. Од ретких појединаца којима је успевало да се спасу и пребегну у Темиш, свештеномученик Теодор је слушао страшне приче о зверствима која су Турци вршили над Србима који су остали у Банату. Туговао је и често себе кривио за патње које је народ подносио. Тешио се надом и вером у Бога, говорећи: “Господ ће дати силу народу својему, Господ ће благословити народ свој миром”. Поједини избегли Срби, чувши за страдање њихових рођака и пријатеља који су остали у Банату, бунтовали су, па чак и на Бога роптали. Владика Теодор их је и тешио и молио да не ропћу на Бога који им је једина нада и утеха. Говорио им је: Дајте Господу, синови Божији, дајте Господу славу и част. Дајте Господу славу имена Његова. Поклоните се Господу у светој красоти. Храбрио је све избегле Србе да истрају у вери својој и у верности Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Обраћао им се често и говорио: Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоље ли или туга, или гоњења, или глад, или голотиња, или страх, или мач? Kао што је написано: за Тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. А народ је слушао свога Владику и усрдно се молио Богу да прекрати српско страдање и у Банату, и у Србији, и свуда где има Срба. Касније, да ли наговорени од Турака или по својој личној злоби, неки Срби који су касније долазили из Вршца у Темиш, пребацивали су свештеномученику Теодору да му није стало до народа који је оставио на милост и немилост Турцима, а сам се склонио у Темиш. Њега су кривили за све патње и за смрт оних које су Турци на најгрознији начин погубили. Свештеномученика Теодора су ове оптужбе страшно болеле, а говрио је и верном народу и онима који су га оптуживали: Истину говорим, тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом светим: да ми је врло жао и срце моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен за браћу своју која су ми род по телу. И заиста, овај свети мученик је био спреман и вољан, ако би било могуће, да свој живот положи да би се прекратиле српске муке. Многи су га чули када је то говорио па су, изгледа, неки то и Турцима дојавили. Они су желели по сваку цену да ухвате свештеномученика Теодора. Били су уверени да ће једнога дана опет повести народ у борбу противу њих. Отуда нису имали мира док је он био међу живима. Турци се онда досете да га на превару ухвате. Знајући колико му је тешко падало страдање народа у Банату, пошаљу они неке Србе да му кажу да му обећавају да ће престати са мучењем и убијањем Срба ако се он врати у Вршац, а и њему обећавају да му неће ништа учинити. Свештеномученик Теодор је добро знао да су турска обећања лажна и да ће га смрт снаћи ако Турцима падне у руке. Да је бар могао бити сигуран да ће макар престати са злостављањем и убијањем Срба, не би му било жао да њега погубе. Али ни у то није могао веровати нити се у то надати. Ради тога се колебао и одлагао доношење одлуке да се врати у Вршац. Пошто се Владика Теодор није вратио у Вршац на њихов позив, Турци почеше још свирепије прогањање и убијање Срба у Банату и уништавање њихове имовине. О томе су стизали гласови до Владике Теодора и задавали му јад и муке. А једне ноћи, док се усрдно молио Богу да му укаже којим путем да крене, виде чудну визију: два војника светлом обасјана приђоше му један са леве а други са десне стране. “Теодоре,” обрати му се један од њих, “ти имаш наше име, а удостојићеш се и мучеништва, као што је и нас Господ удостојио. Не бој се, придружићеш се нама и хиљадама других мученика и поделићеш са њима и нама славу коју нам је Господ доделио. Крени на пут!” Када је дошао себи, свештеномученик Теодор је одмах схватио да су му се јавили свети мученици Теодор Тирон и Теодор Стратилат, и решио је да послуша њихов савет и да се врати у Вршац. Следећег дана позва свештеномученик Теодор своје блиске сараднике и објави им: Браћо моја и децо моја, одлучио сам да се вратим у Вршац и предам се Турцима јер је боље да умре један човек него народ да пропадне. Знам да ме чекају велике невоље, а можда и смрт. Али се ни за шта не бринем,нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божије. И ево сад знам да више нећете видети мојега лица, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божије. Зато вам сведочим у данашњи дан да сам чист од крви свију. Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас тешки вуци који неће штедети стадо. И између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом. А сви око њега почеше га молити и преклињати да се не враћа у Вршац јер га тамо чека сигурна смрт. А како он остаде при својој одлуци, настаде плач и туга велика и живога га оплакиваху као да је већ мртав. Свештеномученик их је тешио, грлио и благосиљао, а онда је, сам, без пратње, кренуо на свој пут мучеништва, као јагње на заклање… Када је стигао у Вршац и предао се Турцима, ови су се силно обрадовали. Одмах су га почели тући, пљувати, злостављати и изругавати. Можда би га турски војници којима се предао и усмртили, али њихов старешина их растера, рекавши им: “Да се нисте усудили да га тако лаком смрћу усмртите! За његова недела ми ћемо му сутра живом одерати кожу на мех!” Задрхта срце свештеномученика Теодора када је чуо ове речи. Гледао је он некада када су Турци драли живе вукове и друге животиње. Знао је он какве су то муке када се некоме ко је жив кожа дере на мех. Али не завапи нити помоли за милост љуте Агарјане. Уместо тога обрати се топлом молитвом своме Творцу: Господе, не дозволи да срце у мени клоне ! Не дај уснама мојим да од крвника милост траже. Укрепи ме да издржим страшне муке, да би муке српског народа престале. Прими мене као жртву за све њих, опрости им грехе и заштити их од свирепих мучитеља. Дај да крвљу мојом сперем грехове и њихове и моје. Пошаљи ми анђела свога да ме крепи у мукама мојим. Свети Саво, твоје су мошти спалили и пепео на све стране расули, али те из срца Срба нису могли избрисати. Нека и мене народ српски у Банату и свуда где их има памти по добру. Нека се и мојом смрћу прослави име Господње и света вера православна. Идућег дана, на тргу у Вршцу, окупила се гомила турских војника. Били су ту и многи Срби које су Турци натерали да дођу и гледају муке свештеномученика Теодора, да би се заплашили и обесхрабрили, да им ни на ум не пада да дижу устанке. Ко ће описати неописиве муке свештеномученика Теодора, епископа вршачког и банатског?! Која рука неће задрхтати описујући те муке?! Турци су поставили један подужи колац између два ракљаста дрвета и о колац везали Владику Теодора. Два џелата су му живом гулили кожу од врата надоле. Полако су засецали кожу и одвајали је од меса. Крв мученика се сливала на земљу. Свест му се мутила од бола, али Турци су га повремено поливали хладном водом тако да остане при свести, да се страшније мучи. Турци су беснели зато што није јаукао, нити за милост молио. Видело се само како му се усне покрећу, али не на јаук и запомагање, већ на молитву. Они који су били ближе могли су чути његов шапат и чули су његову молитву коју је непрестано понављао: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Боже, очисти ме грешног и смилуј се на мене. Свети Саво, укрепи ме молитвама својим. Свети великомученици, Димитрије, Георгије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилату, и сви знани и незнани мученици, не остављајте ме. Свети кнеже Лазаре, и ви косовски мученици, дајте ми снаге да издржим ове муке. Страшно је било гледати крваво месо тела са којег је кожа гуљена! Неке жене су се онесвестиле, а и многим људима се смучило. Жене Српкиње нису смеле плакати и кукати, али су се побожно крстиле и у себи молиле Господа да прекрати муке њиховог Владике и мученика. И људи се се кришом молили, а многи су у себи клели турске крволоке. А када су xелати одрали кожу свештеномученика Теодора као јагњету невиноме, растераше Србе и не дозволише да се тело свештеномученика достојно сахрани.Оставише га на месту мучења да га дивље звери поједу. Но, гле чуда, иако је у то време било много вукова који су силазили и у сам град, а и паса који су лутали улицама, и понекад нападали Турке, ниједна животиња не приђе телу свештеномученика. Напротив, вукови нападоше турске стражаре који су били остављени да пазе да неко не украде тело свештеномученика, а неколико њих и усмртише. И турски стражари, а и Срби који су издалека гледали у правцу где је било остављено тело свештеномученика, видеше блиставу светлост која је на том месту лебдела. Зато сутрадан турски командант нареди да се тело свештено мученика Теодора однесе далеко од Вршца и тајно сахрани, тако да нико не зна где му је гроб. По многим знацима народ у Вршцу и Банату је знао да је Господ прославио свога свештеномученика Теодора. Дан после његовог страшног погубљења, оба џелата који су му кожу драли су полудели. Турски командант који је наредио да се кожа светитеља огули, осуо се неким ранама по целом телу и урликао је од бола као дивља звер. Срби, видећи ове знаке, и осетивши да се Турци плаше и мртвог Владике Теодора, почеше се обраћати молитвама свештеномученику и многи болесници оздравише молећи се њему за оздрављење. Не знајући где је гроб светитеља, многи Срби, а нарочито жене, долазили су на место на коме је свештеномученик Теодор погубљен и оплакивали га. Турци их нису дирали јер су се бојали да ће их “каурски поп” кога су погубили казнити ако дирају оне који су за њим туговали. Многи њихови војници, потурице који су знали српски језик, слушали су како Срби, и људи, а не само жене, наричу: Јој, туго наша, свети наш мучениче Теодоре! Светла надо наша, како брзо зађе! Светло наше, где се сада кријеш? Епископе наш, ко ће нас сада надгледати? Предводниче наш, без тебе смо залутали. Ко ће нам сада пут показивати, ко нас у јаду и болу тешити? Ко ће нам, страдалче за веру, веру крепити? Каквим плачем да те оплачемо, и каквим речима да бол свој за тобом изречемо? Живот си за нас положио, а из ропства нас ниси избавио. Ето нас и даље Турци тлаче и убијају. Умоли, заједно са светим Савом, кнезом Лазарем и косовским мученицима, да Господ прекрати муке наше. Тешко нама без тебе, мучениче наш. ОПШИРНИЈЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
  22. У недељу, 26. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, протопрезвитер Јован Милановић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Кирило и Методије - словенска писменост. Извор: Радио Беседа
  23. Поводом славе Призренске богословије, празника светих равноапостолних Кирила и Методија, велики број верника сабрао се у царском Душановом Призрену да пре свега Литургијски прославе овај велики празник, саопштила је Телевизија "Храм". Свету архијерејску Литургију у Саборном храму светог Ђорђа служио је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим уз саслужење надлежног Архијереја и ректора Призренске богословије Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Теодосија и великог броја свештеника и свештеномонаха, представника различитих просветних установа, Универзитета у Београду и Приштини, Војвођанске владе а присутни су били и дипломатски представници страних мисија у Приштини, док су на Богослужењу својим гласовима саслуживали и ученици Призренске Богсловије. У славској беседи у Саборном храму Светог Ђорђа, Владика Максим је говорио о просветитељској мисији и светлости коју су у словенски свет донела солунска браћа која су на позив кнеза Растислава дошла међу словене и превела свете књиге на словенски језик. Он је нагласио да и Призренска Богословија светли данас том светлошћу, да надахњује ђаке и професоре, као и да су Свети Кирило и Методије потребни целом свету. «Њихову светлост су многи покушавали да помраче. Они нису били људи који су заступали једну страну. Као што знамо с једне стране је била Цариградска Патријаршија, а с друге стране Римска Црква, па је постојао извесни антагонизам.Оно што су они учинили јесте, без обзира на разлике, гледали су на јединствену благодат Христову и настојали да је пренесу тадашњим житељима паноније и других области, што је и нама данас пример» - рекао је Владика Максим. Пред сам крај Литургије благословено је славско жито и колач, након чега је Епископ Теодосије изразио захвалност Епископу Максиму на дослаку у Призрен и учешћу у прослави Призренске богословије која је символ васкрсења српскога имена у Призрену и која само у своме кругу свакодневно сабира више од 60 Срба. Владика је захвалио свима који се труде да помажу Богословију и долазе у Призрен. «Молимо се Богу да нам да снаге у храбрости да издржимо, онако како су то наши преци радили у своје време. Да сведочимо Христа и да овде останемо» рекао је Владика и истакао да школи у Призрену стижу поруке из целог света и да се људи радују њеном постојању и раду. «Са вером у Бога смо кренули у обнову и она је израсла, не толико нашим трудом већ Божијим благословом. С том надом и данашњу славу славимо овде у Призрену. Наше је опредељење да останемо и опстанемо на Косову и Метохији и да не узмичемо одавде» - закључио је Владика Теодосије. Након Свете Литургије верни народ је предвођен Владикама Теодосијем и Максимом прошетао центром призрена а потом су се окрепили у гостопримници Призренске Богословије, након чега је уследио пригодан културно-уметнички програм који су приредили ученици Богословије у Призрену. Није изостала ни трпеза љубави коју су домаћини припремили за све путнике намернике који су у Призрен дошли како би саборно прославили славу Богословије у Призрену, празник равноапостолних Кирила и Методија. Извор: Телевизија Храм
  24. У дану када наша Света и саборна црква слави Свету браћу равноапостолну Кирила и Методија, Солунце, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима у Панонији и Великоморавској кнежевини, у Храму Светог Јована Владимира служена је Света литургија. Началствовао је протојереј Љубомир јовановић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и јереј Младен Томовић. За пјевницом су одговарали професор Александар Басарб, Васаилије Ускоковић, Дејан Томовић, као и дио чланова Хора Свети Јован Владимир. Апостола је читао Крсто Пламенац. Отац Слободан се обратио присутном народу, након што је отац Љубомир прочитао Јеванђеље. Говорио је о животу ове двојице светитеља који су први организовано на овим просторима дошли да шире хришћанство и писменост, а по позиву и молби Патријарху Фотију Светог кнеза моравског Растислава, коме је у овоме храму посвећен сјеверни параклис. Захваљујући њима, казао је отац Слободан, ми данас имамо ово дивно писмо које је и названо по Светом оцу Кирилу – ћирилица. Он је позвао народ да чува своју вјеру православну, своју традицију, своје писмо – ћирилицу на којој је написано све што је вриједно помена у историји нашег народа од Светога Саве до данас и да тако будемо достојни наследници наших светих предака. Нагласио је да наша Црква данас слави и Светог Никодима, наследника Светог Саве, који је остао упамћен као један од најумнијих људи на трону Светосавске српске цркве. На крају Литургије освештани су славски колач и жито, пошто је сјеверни пирг Саборног храма Светог Јована Владимира посвећен Св. Равноапостолним просветитељима словенским Кирилу и Методију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. У среду, 22. маја 2019. године, парохијани Светониколајевског храма у Новом Саду прославили су своју храмовну славу – Пренос моштију Светог оца Николаја. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља храма, протођакона Горана Ботошког, као и ђаконâ Огњена Верића и Владе Поповића. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Исихије је говорио о лику и делу Божјег угодника Светог Николаја, једног од великих Отаца Цркве, којег и многи наши православни храмови, насеља и домови имају за свог заштитника. Остао је познат и један од највазљубљенијих светитеља у хришћанству због свога милосрђа и испуњења заповести Христових. Он нам је узор у све векове. Нека би Бог дао да – молитвама Светог Николаја, чије мошти сада почивају у Барију – и ми слушамо реч Божју и да се напајамо његовом благодаћу, навео је владика Исихије. У Светониколајевском храму су били присутни и г. Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду, као и мноштво верног народа Божјег. Током свете Литургије, једним устима и једним срцем, антифоно је појала певница Николајевске цркве коју, поред појца Бранислава Момирова, чине и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. После литијског опхода око светог храма и благосиљања колача и кољива, сви присутни су наставили празнично славље за припремљеном трпезом у парохијском дому, коју су – Господу у славу, а у част Светог оца Николаја – припремили парохијани ове новосадске парохије. Извор: Радио Беседа

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...