Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свети'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 707 results

  1. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква
  2. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква
  3. Храм у селу Сипићу, надомак Раче Крагујевачке, посвећен је светим врачевима и бесребреницима Козми и Дамјану. Ове године Епископ шумадијски Јован служио је свету архијерејску Литургију управо на дан храмовне славе. Епископу су саслуживали архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Видоје Рајић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић и Влада Бранисављевић, јереј Младен Ђурановић, као и ђакони Урош Костић и Марко Арсенић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После прочитаног Јеванђеља о исцељењу капетановог слуге Епископ Јован се обратио верујућем народу протумачивши овај одељак. Он је на почетку беседе навео дилему - да ли је већа радост онога човека који је на смрт болестан и оздрави или његових најмилијих. Несумњиво, и једних и других је веома велика радост. “У чудесном догађају данашњег Јеванђеља једном незнабошцу се пробудила вера и он је потражио спас не за сина или неког најближег већ за слугу. У то време, слуга је био као најобичнија ствар која је могла чак и да се прода. У овом догађају се сусрела божанска моћ са људском слабошћу” - нагласио је даље владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је вера када је проткана надом и љубављу изазвала чудо. И сам Христос се задивио вери овога незнабошца. “Овај догађај нам служи управо да проверимо каква је наша вера. Само крштење или свештенички чин нису гаранција спасења”, даље је нагласио владика. Он је даље протумачио Христове речи да ће уместо многих синова царских на трпезу сести они који то нису. “Синови царски су у данашњем смислу речи они који су крштени”, рекао је Епископ Јован. “Свако треба да се запита да ли стоји у вери онако како нас учи Јеванђеље и свети оци. Када је човек најближи Богу?” - реторички се запитао он. Одговор је - када је јак у вери, тј. кад су му осећања најплеменитија. Ово је сасвим супротно истицању себе као и понижавању другог и то је пут за пакао. Затим је Преосвећени владика говорио о значају свете Литургије рекавши да није довољно само присуствовати већ и учествовати целим својим бићем на њој. Дух Свети претвара вино и хлеб у Тело и Крв Христову и никако према тој чињеници не треба бити равнодушан већ треба осетити благодатно дејство онога што се дешава на светој Литургији. На крају своје богонадахнуте беседе Епископ Јован је благословио све присутне вернике Сипића и околине. Извор: Епархија шумадијска
  4. На празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, у недељу 14. јула 2019. године, Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим Светитељима у селу Вини крај Лесковца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Славко Миловановић, протојереј-ставрофор Србољуб Даниловић, протосинђел Мардарије (Kовачевић), протојереј Дејан Станковић, протојереј Братислав Мијалковић, протојереј Слободан Вучковић, јереј Срђан Станојевић, јереј Драган Илић и протођакон Стеван Kричка. После заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачар је био господин Србољуб Стевановић са породицом. Након Свете Евхаристије сабране је поздравио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Извор: Радио Глас
  5. После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети страдалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности. Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу. Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу. Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: "Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите". Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима. На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) - за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола - служи Њему! Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву - душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате. Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. - Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну! Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега! У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. - Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. - Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање! Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. - И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром. Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока. Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Шта је то човек, какво је благородство наше природе и за какву је врлину способно ово биће, – више од свих људи показао је на себи Павле. Од оног времена, када је постао апостол, па до сада он громким гласом оправдава Господа насупрот свих, који Га осуђују за такво устројавање нас, подстиче на врлину, затвара бестидна уста хулитеља и показује, да између анђела и људи није велика раздаљина, ако ми само усхтемо да будемо пажљиви према самима себи. Он није добио неку другу природу, није имао другачију душу, није живео у другом свету, него је био васпитан на истој оваквој земљи, под истим оваквим законима и обичајима, и превазишао је све људе, од њиховог постања. А где су они, који говоре, да је врлина тешка, а порок лак? Павле тврди супротно њима: јер наша пролазна мала невоља, каже он, припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор. 4, 17). А ако су лаке невоље, онда су тим већа – унутрашња задовољства. И не само да је то задивљујуће, што од сувишка ревности он није осећао тежину трудова, предузетих ради врлине, него што и овој последњој није био предан ради награде. Ми и при предстојећим наградама не издржавамо напоре ради врлине; а он ју је и без награда испуњавао и волео, и привидне препреке ка њој побеђивао је са потпуном лакоћом, не изговарајући се ни слабошћу тела, ни величином дела, ни влашћу природе, нити чиме другим. Без обзира на то, што је он био обремењен бригама више од свих војсковођа и царева на земљи, он је ипак сваким даном јачао, и са увећавањем опасности по њега, стицао је нову ревност, као што је сам ово изражавао, када је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3, 13); и очекујући смрт, призивао је на учествовање у овој радости, говорећи: исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном (Флп. 2, 18); и пред опасностима, увреда и сваке невоље, такође је ликовао, и у посланици Коринћанима је говорио: зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима (2 Кор. 12, 10). Све ово је он називао оруђем правде, изражавајући да је и отуда добијао највећу корист, и са свих страна био неуловљив за непријатеље. Свуда сусрећући ударце, ожалошћивања, грдње, он као да је савршавао свечани ход и подизао по читавој земљи непрекидне трофеје, одушевљавајући се и узносећи благодарност Богу: а хвала Богу, Који нам свагда даје победу у Христу Исусу (2 Кор. 2, 14). Невоље и жалости због проповеди он је тражио више, него ми почасти; смрти, више него ми живот, сиромаштво више него ми богатство; жалости више, него други радости, и молитве за непријатеље више, него ли други молитве против непријатеља. На тај начин он је превраћао поредак ствари, или боље речено – ми смо га превратили, а он га је сачувао онаквим, каквим га је установио Бог. Све прво је природно, а последње супротно. Ко је доказ за ово? Павле, који је био човек, али је тражио више прво, него ли последње. Само је једно било страшно и опасно за њега – увредити Бога, и ништа више; исто за њега није било ништа друго пожељно, него само да угађа Богу; не кажем: ништа од садашњег (није било за њега пожељно), него чак ништа ни и од будућег. Не говори ми о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству и власти, – ово он није сматрао чак ни за паучину, него замисли оно, што је на небесима, и тада ћеш увидети силу његове љубави према Христу. Гајећи ову љубав, он се није дивио ни достојанству анђела, ни арханђела, и ничему другом сличном, зато што је имао у себи оно, што је више од свега – љубав Христову, и са њом је он сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са Господствима, ни са Силама, ни са Властима; са овом љубављу он је више желео да буде међу последњим и кажњеним, него ли без ње међу највишим и онима, који се обасипају почастима; једина казна за њега је била – лишити се ове љубави: ово је била за њега геена, мучење, врхунац зла; исто као што је представљало задовољство – имати је: у томе је био његов живот, мир, анђео, садашњост, будућност, царство, обећање, врх добра. Све што није било у вези са овим, он није сматрао ни тегобним, ни пријатним, него је презирао све видљиво као увелу траву. Властодршци и људи, који су дисали гневом, чинили су му се као комарци, а смрт, казне и безбројна мучења – дечијим играчкама, осим када је он страдао због Христа: тада се и њима он одушевљавао, и оковима се поносио тако, као што се Нерон није поносио, имајући дијадему на глави; и у тамници је живео као на самом небу, и ране и бичевања је прихватао са већим задовољством, од оних који примају награде. Он је волео напоре не мање од награда, сматрајући саме трудове наградом за себе, – због чега их је и називао благодаћу. Погледај: ослободити се живота у телу и бити са Христом било је за њега награда, а остајање у телу – подвиг; ипак он бира последње као претежније од првог, и говори, да је оно потребније за њега. Бити одлучен од Христа било је за њега подвиг и напор, или тачније – више од подвига и труда, а бити са Христом – награда, ипак ради Христа он бира прво, као претежније од последњег. Међутим, можда ће неко рећи, да му је све ово било угодно ради Христа. И ја такође говорим, да је њему достављало велико задовољство оно, што нама причињава жалост. Али зашто ја говорим о опасностима и другим невољама? Он је био непрестано у невољама, – зато је и говорио: ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор. 11, 29)? Неко ће рећи, да и у жалости има задовољства; на пример, многи, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, налазе утеху, а ако им то бране, онда западају у још већу жалост. Тако је и Павле, проливајући сузе ноћ и дан, налазио у њима утеху, зато што нико није тако плакао због сопствених невоља, као он због туђих. Шта ти мислиш, да је он осећао, када је видећи, да се Јудеји не спасавају, молио да он сам буде лишен вишње славе, да би се они спасли (Римљ. 9, 3)? Отуда се види, да је њихово неспасавање било за њега много теже, јер да оно није било теже, он се не би молио и за лишавање небеске славе, које је сматрао лакше и утешније, и не само да га је желео, него је и овако узвикнуо: да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка (Рим. 9, 2). Дакле, онај ко је тако рећи свакодневно плакао због свих који живе у васељени, уопште за све народе и градове, и за све појединачно, такав са чиме се може упоредити? Са каквим гвожђем? Са каквим адамантом? Каквом се може назвати оваква душа? Златном или адамантовом? Она је била тврђа од сваког адаманта, скупоценија од злата и драгоценог камења; прво је он превазилазио својом чврстином, а последње – својом драгоценошћу. Онда са чиме се она може упоредити? Ни са чим постојећим. Но, зашто бих је упоређивао са адамантом и златом? Супростави јој сав свет, и тада ћеш видети да је душа Павлова важнија од њега. У ствари, ако о онима, који су се потуцали у кожусима, по пустињама и малом делу васељене, он каже: да их сав свет не беше достојан (Јевр. 11, 38), онда много више ми можемо рећи о њему самом, да је он по својој вредности био раван свима. Међутим, ако га свет није вредан, онда ко га је вредан? Можда небо? Не, и оно је мало, зато што, ако је он сам небу и ономе што је на небу, претпоставио љубав Господњу, онда га много више Господ, Који га толико надмашује добротом, колико је добро више од зла, претпоставља мноштву небеса. Он нас не воли тако, као ми Њега, него толико више, да се то не може изразити речима. Погледај, чега је Он удостојио Павла још пре будућег васкрсења: уздигао га је у рај, узнео на треће небо, поверио му такве тајне, које се не могу препричати никоме од оних, који имају људску природу; и веома оправдано, зато што је он, још идући по земљи, све чинио тако, као да је живео у друштву анђела, иако свезан смртним телом, показивао је њихову чистоту и будући подвргнут онаквим невољама, старао се да не буде ни мало нижи од вишњих сила. Заиста, он је као птица летео по васељени, и као бестелесни, презирао је напоре и опасности, и као већ достигавши небо, презирао је све земно, и као онај који је у дослуху са бестелесним силама, био је постојан и бодар. Иако су и анђелима често били поверавани различити народи, ипак ниједан од њих није тако устројио поверени му народ, као што је Павле сву васељену. Не говори ми да Павле није био њеним устројитељем, са овим сам сагласан и ја. Међутим, ако и он сам није успевао у овоме, онда се и у таквом случају не може лишити похвале за ово, пошто је себе учинио достојним толике благодати. Михајлу је био поверен јудејски народ, а Павлу – копно и море, насељене и ненасељене земље. Ово не говорим, да бих унижавао анђеле, него да бих показао, да се и као човек, може бити заједно са њима и стајати поред њих. А ради чега ово анђелима није било поверено? Ради тога, да ти не би имао никаквог извињења због свог нерада, и не би се изговарао различитошћу природе у оправдавању своје безбрижности. У ствари, зар није задивљујуће и зачуђујуће, да је реч изговарана трулежним језиком, прогањала смрт, опраштала грехе, исправљала повређену природу и чинила земљу небом? Зато се ја и дивим сили Божијој и ревности Павловој, по којој је он примио толику благодат и тако припремио себе. И вас саветујем да се не само дивите, него и да подржавате овом узору врлине, јер на тај начин можемо постати учесници једнаких венаца са њим. А ако се ти чудиш, слушајући да савршивши исто и ти можеш добити исто, онда послушај како он сам говори: добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који са љубављу очекују долазак Његов (2 Тим. 4, 7 – 8). Видиш ли, како он све призива да учествују у истом? Дакле, ако свима предстоји исто, постарајмо се сви да постанемо достојни обећаних добара; при томе нећемо гледати само на величину дела његовог, него и на силу његове ревности, којом је он себи стекао толику благодат, и на сродност природе, по којој је он имао све исто што и ми. На тај начин ће се и веома тешко за испуњавање показати пријатно и лако за нас, и потрудивши се у ово кратко време, ми ћемо се удостојити ношења непропадљивих и бесмртних венаца, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме нека је слава и власт, сада и увек, и у векове векова. Амин. за Жички благовесник (јул-септембар 2017.) превео са руског Небојша Ћосовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Приступимо с вером, приступимо сви немоћни. Кад су они који су се дотицали одежде Његове привлачиле на себе чудотворну силу, како да не привуку ту силу још у већој мери они који примају у себе целога Христа? Приступити с вером значи не само примити предложено него дотаћи се Њега с чистим срцем, с таквим расположењем као да приступамо самоме Христу. Шта је с тим што ти не чујеш Његовог гласа? Зато ти гледаш Њега у ономе што ти се подноси; или боље рећи: и глас Његов чујеш, јер Он говори кроз јеванђелисте. И тако, верујте, да се и сада свршује Вечера, на којој је Он исти седео. Ова од оне ничим се не разликује. Не може се рећи, да ову свршава човек а ону је свршавао Христос; на против, и ову и ону свршавао је и свршава исти Он. Кад видиш, како свештеник подноси теби Дарове, замишљај, како ово чини не свештеник — него Христос пружа к теби руку. Као што при крштењу не крштава те свештеник, него Бог невидљивом силом држи главу твоју, и ни ангел ни архангел нити други ко сме приступити и коснути се, тако и у причешћу. Ако једини Бог препорађа, то Њему јединоме припада и дар. Зар не видиш, како и у нас кад неко жели некога усиновити, не поверава тај посао слугама, него се сам јавља пред судом? Тако и Бог није поверио дар ангелима, него сам присуствује, заповеда и говори: оцем својим не зовите никога на земљи (Мт. 23,9). Ово не говори зато да ти не би поштовао родитеље, него да би више поштовао Онога који те је створио и у број деце своје примио. А ко је теби дао оно што је веће, тј. понудио самога Себе, тај ће још мање сматрати недостојним Свога величанства да ти пружи и Своје тело. Зато чујмо, јереји и мирјани, чега смо се ми удостојили, чујмо и ужаснимо се! Христос нам је дао Своје тело за храну! Себе самог понудио за жртву: какво ћемо имати оправдање када примајући такву храну ипак грешимо? Једући Јагње, бивамо вуци! Једући Овцу, остајемо грабежни као лавови! Ово таинство захтева, да будемо савршено чисти, не само од грабежи него и од мале вражде. Ово таинство је таинство мира; оно не дозвољава јурњаву за богатством. Кад Господ није поштедио ради нас самога Себе, то шта заслужујемо ми када због богатства не штедимо душе своје, за коју Он није поштедио Себе? За Јудеје Бог је био уредио празнике, како би они сваке године спомињали Његова доброчинства; а теби тако рећи напомиње их Он сваки дан кроз ово таинство. Зато, не стиди се Крста. У њему је закључана наша слава – наше таинство. Овим даром ми себе украшавамо, њиме се хвалимо. Ако ја речем, како је Бог створио небо и земљу, раширио море, послао пророке и ангеле, ја не исказујем у такој мери Његову благост. Врхунац доброчинства Његовог састоји се у томе што Он није поштедео Сина Свога за спасење слугу отуђених од Њега. Зато ни Јуда ни Симон (врачар) не смеју приступати овој трпези, јер су они обојица пропали од среброљубља. Избегавајмо, дакле, ову пропаст. И не сматрајмо довољним за спасење, ако отмемо од удовица и сиротана те принесемо за свету трпезу златан сосуд украшен драгим камењем. Ако желиш да принесеш жртву, принеси душу своју, за коју је принесена жртва; душу своју учини златном. Ако ли је она јевтинија од олова и иловаче, а ти приносиш златни сосуд, каква је корист од тога? Зато побринимо се не само о том, како ћемо принети на дар златне сосуде него о том како ћемо учинити принос од праведних трудова. Такви приноси, добијени тобом без страсти према имању, драгоценији су од сваких златних. Црква није за то, да би се у њој сабирало злато, ковало сребро; она је торжествени сабор ангела. Због тога ми тражимо на дар ваше душе — гле, ради душе Бог прима и остале дарове… Богу требају не златни сасуди но златне душе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У петак, 12. јула 2019. год., ПетроПавлов манастир је прославио манастирску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Григорије уз саслуживање Владике Атанасија и свештеника наше и других eпархија. Послије читања Св. Јеванђеља бесједио је Владика Григорије. У току Свете Литургије у чин свештеника рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Њемачкој епархији СПЦ. Св. Чаши је, као и увијек на овај дан, приступило више стотина причасника, који су се причешћивали из више путира. Након тога су вјерни у свечаној литији уз појање тропара извршили опход око манастирске порте. По повратку, испред храма Св. Ап. Петра пререзан је славски колач, приликом чега се присутнима честитали манастирску славу игуман манастира Тврдош Сава и градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  9. Црква Христова 28. јуна/11. јула савршава молитвени спомен на Свете славне и добропобедне новомученике и исповеднике Дабробосанске и милешевске, као и на Светог славног и доборопобедног свештеномученика Нестора, игумана милешевског. ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима. Тропар. глас 4. Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов. Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом, молећи се за оне који су те мрзели и гонили. Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља. И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило, молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех." СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао. ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева. ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму. СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година. ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен. СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен. СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана. СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву. ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)." Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен. ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну. ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша. СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године. СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира. СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године. СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији. СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године. СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године. СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару. СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима. СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле. ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве. АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима. ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници. Свети Свештеномученик Нестор, игуман милешевски Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било. Духовни печат оца Нестора Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво. По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља. Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период. Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма. Мученичко страдање Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата. Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена. Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором. После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића. Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу. Чињенице Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина. О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“ Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку. Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег: - зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга; - што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун; - што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33). Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом. Прави сведоци Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима. Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора. Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије. Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива. Само један је судија Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски. Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле. Свети свештеномучениче Несторе, моли Бога за нас! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. У Цуцком селу Заљут на Бјелилу, у цркви посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, служена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића и протојереја Немање Кривокапића и ђакона Александра Лекића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Данас се обиљежава и 10 година како је Митрополит Амфилохије осветио ову обновљену древну сеоску цркву. У току Литургије је прочитана јектенија за ктиторе, приложнике, осниваче, обновитеље и свештенослужитеље овога храма, као и за све братственике који почивају на овом гробљу. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју и Луки, бесједио је отац Гојко Перовић. Он је подсјетио да је ове године 10 година од освећења обновљене цркве, 82 годину од освећења претходног обнављања, а 630 откако је по предању изграђена. Указао је на повезаност Цуца са Светим Јованом Претечом и Крститељем. Као што је овдашњи наш народ био сабијен и муком приморан да живи у овој пустињи, тако је и Свети Јован од муке пошао да живи у пустињи. Прије почетка службе, крштен је слуга божији Спасоје, а ово је прво крштење у овој светињи након више деценија. Након службе, братственици скупљени из свих цуцких села, окупили су се се на гумну у хладу великог старог храста. Уз послужење настављен је скуп, уз пригодне разговоре, анегдоте и присећања догађаја из славне историје Цуца и ове светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Идеју да се на достојан начин обележи 790 година од поклоничког путовања првог српског архиепископа у Свету земљу патријарху Иринеју представио је професор Гидеон Грајф. Професор др Гидеон Грајф, главни истраживач израелског Института за Холокауст „Шем Олам”, и његови сарадници представили су у четвртак, 4. јула, Патријарху српском Иринеју иницијативу да у Јерусалиму буде подигнута меморијална плоча у част првог ходочашћа Светог Саве у Свету земљу 1229. године. Тиме би било обележено 790 година од овог важног догађаја којим је, како су образложили предлагачи који су јуче били на пријему у Патријаршији у Београду, Свети Сава заувек повезао историју српског народа са синовима Израела. Идеја ће бити представљена и јерусалимском Патријарху Теофилу, а жеља је да спомен-плоча, чије је идејно решење већ урађено, буде постављена у Јерусалиму управо ове године, када се обележава осам векова аутокефалности Српске православне цркве – значајан догађај за који је такође непосредно везано име Светог Саве, првог српског архиепископа, творца самосталности српске цркве. „Оставио је свој траг у азуру неба изнад Свете земље пре 790 година, па ова меморијална плоча остаје поколењима да се сећају његове очинске љубави која је уистину подједнако обухватала све његове мисије‚ светосавског пацифизма у години када се обележава осам векова аутокефалности Српске православне цркве”, наводи се у образложењу иницијативе. Подсећа се да је Свети Сава подигао неколико задужбина у Светој земљи и да је откупио кућу Јована Богослова (Сионску Горницу) у којој се налазила соба где је одржана последња вечера, а која је изграђена изнад гроба краља Давида, јеврејског светог места. На свом првом ходочашћу у Јерусалим Свети Сава је посетио бројна света места, пре свега Христов гроб, и служио у њима, а између осталог ишао је и у манастир Светог Саве Освећеног. Монаси овог манастира даровали су му жезло светитеља и иконе Богородице Млекопитатељнице и Богородице Тројеручице, која је била власништво Светог Јована Дамаскина. Наиме, приликом посете Светог Саве манастирској цркви штап Светог Саве Освећеног је пао, што је протумачено као испуњење пророчанства Светог Саве Освећеног да ће доћи свештеник са запада, царског порекла и да њему треба да предају његово жезло и икону Богородице. Остало је забележено и да је први српски архиепископ приликом првог боравка у Јерусалиму саградио манастир Часног Крста, Цркву Светог Јована и Цркву Светог Ђорђа у луци Авр, коју је поклонио као метох манастиру Светог Саве Освећеног. Приликом посете Јерусалиму први српски архиепископ састао се и са јерусалимским патријархом, који му је поклонио вредан сребрни штап, на врху опточен дијамантима. Према неким изворима, боравак у Светој земљи био је и ходочасничко путовање, али и својеврсна црквено-дипломатска мисија: Свети Сава је желело да набави потребне црквене твари за младу српску цркву, али и да утврди подршку јерусалимског патријарха. Српски светитељ на поклоничко путовање у Јерусалим ишао је и 1234. године, а оба путовања описана су у његовим житијима која су написали хиландарски монаси, Доментијан и касније Теодосије. Идеју да Светом Сави буде подигнута спомен-плоча у Јерусалиму, професор Грајф изложио је и приликом претходног боравка у Београду почетком јуна. Он је тада рекао да ће настојати да се из Јерусалима уклони спомен-плоча Алојзију Степинцу постављена крајем априла ове године у Аустријском „хостелу” Свете породице, који се налази на Путу суза (Виа долороса) у центру Јерусалима. Плоча Степинцу постављена је поводом годишњице његовог ходочашћа у Јерусалим 1937. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 06 јуla у 19:00 часова предавање је одржао професор Александр Вујовић на тему – Свети Петар и Павле апостоли васељене. Извор: Манастир Острог
  13. Са благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у манастиру Михољска превлака код Тивта почела је са радом Међународна духовна академија «Свети Јевстатије Превлачки» која ће бити, уз Божију помоћ, мjесто окупљања за све народе васељене жељне истина и пута који воде у Живот. Прва сезона МДА „Свети Јевстатије Превлачки“ почеће љетњом школом 23. јула – 3. августа. Организује се у сарадњи са Фондом браће Трубецкој (Москва – Тула) и Одјељењем за младе Московске патријаршије РПЦ, а одржава на простору манастира Михољска Превлака, саопштено је из Академије. Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, присутне нарочито код младих, посредством предавања и разговора укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела хришћанске просвећености, истичу организатори. Додају да би предложени приступ повезивао значење свих предложених тема, са циљем духовног уздизања, васпитања и развоја личности младих, до којих нам је у овом времену искушења посебно стало. Предавања у оквиру прве сезоне ће укључивати следеће тематске области: 1. Хришћанство и савремена криза личности/културе 2. Религиозна мисао у философији 3. О религиозном духу у умјетности 4. Хришћански дух и умјетничке праксе 5. Историја и традиција Међународна духовна академија «Свети Јевстатије Превлачки» није „манифестација“ већ је осмишљена као врста института, прије свега охристовљивања, освешћивања, одбране, пресијавања, филтрирања, пробирања, издвајања, и одбацивања оних наметнутих, наметаних понекада и под присилом са тенденцијом одузимања сваког људског права, ставова, утицаја и покрета, који су угрожавали сва поља духовног, душевног и физичког живота православног народа широм Васељене. Ова духовна академија је нека врста „штита“, спартанске формације, гдје сваки појединац штитом своје вјере, љубави и истине чува оног до њега не дајући тиме ни најмањег простора непријатељу да продре у заједницу браће, мјесто гдје се открива и освјетљава она непозната друга, невидљива сфера, обитавалиште истине, апостолског достојанства и светоотачког предања, духовног приступа савременом животу и поретку, свештени простор у коме ће се људи напајати изворним вриједностима, за који су наши преци неријетко и животе давали. „Слиједећи пут просвјетитеља нашега народа, Светога Саве, ми ћемо се држати, по ријечима Светог оца нашег Аве Јустина, светосавске философије свијета, прогреса, културе, друштва, вриједности и мјерила као и просвјете и тиме на овоме древноме мјесту наставити тамо гдје су они привремено били приморани да се зауставе…“, поручују из Академије. Академија «Свети Јевстатије Превлачки» мислено се рађа још у периоду 2008-2010. године, када су се у манастиру Михољска превлака одржавала честа предавања и духовне вечери на разне теме попут: «Живот балканских хришћана у вријеме Отоманске владавине», «О мисионарењу и дјеловању секти», «Утицај телевизије на васпитање дјеце», «О наркоманији» итд. Идеја за оснивањем једне институције од духовног, друштвеног, културолошког, васпитног, умјетничког, националног значаја и интегритета, као што је академија Светог Јевстатија Превлачког, живјела је од тада у срцу и уму мање групе људи, који су једномишљенички били усмјерени на унапређење духовног простора Балкана, као и насушне потребе за формирањем духовне академије едукативног карактера, у којој ће будући нараштаји моћи да обликују своје биће, као што су то радили у манастирским школама у периоду светих Немањића. Иницијативу за оснивање покренули су игуман древне Зетске епископије, данашњег Манастира Светог Архангела Михаила на Михољској превлаци, архимандрит Бенедикт и доктор политичких наука Светислав Лутовац, који су потом иницирали и затражили благослов од Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, како би тај пројекат био реализован уз Божји благослов. Након добијања усменог и писменог благослова 12. 04. 2010. године у акту АЕМ бр. 491 Митрополије црногорско-приморске, ова активност се интензивира, допуњавају се идеје, којима се проширује кадровски састав прикључивањем професора доктора Синише Јелушића и мр. Славка Крстајића. 12. маја 2019. године добијен је благослов Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија за одабир назива Академије – »Међународна духовна академија Свети Јевстатије Превлачки». Након тога интензивира се концепција, план и програм рада будуће међународне духовне академије, институције која ће произилазити из литургијског простора Цркве и њој блиских интелектуалних кругова, слиједећи тиме пут наших предака и отаца на челу са Светим Савом. Закључено је да је оваква институција апсолутно потребна на нашем духовном простору и да ће њени циљеви бити унапређење духовности, књижевности, умјетности, науке и културе, као и очување традиционалних вриједности, породичних вриједности, јединства православних народа и свих њима блиских пријатељских народа и етноса. Међународна духовна академија Светог Јевстатија Превлачког нема никакве донације, никакву финансијску помоћ од било које државне институције или органа, већ се организује „о свом руву и круву“, под покровитељством Митрополије црногорско-приморске, али су зато, како истичу, потпуно независни и слободни у избору тематских оквира, смјерница и уопште устројства у својој дјелатности. Зашто баш ,,Међународна духовна академија’’ на Михољској превлаци? Манастир Светог Архангела Михаила на острвцету Михољска превлака у близини града Тивта у Боко-которском заливу био је одувијек центар духовног живота нашег народа. Археолошка истраживања су показала да је острво насељено још од римских времена. Најстарији трагови постојања хришћанских заједница на овим просторима потичу са краја 3. вијека. Упркос бројним пустошењима и рушењима, у најездама варварских племена и различитим војним походима, археолошка истраживања свједоче о 1700 година постојања хришћанског живота на овоме мјесту. Почетком 13. вијека Манастир Светог Архангела Михаила обнавља Свети Сава, први архиепископ српски, уз помоћ свога брата краља Стефана Првовенчаног (касније у монаштву монах Симон). У обновљеном манастиру успостављено је сједиште епископије Зетске. Манастир Светог архангела Михаила, утемељен на изворном православном монаштву, одмах се прославио. Први епископ био је Иларион, један од најугледнијих монаха Хиландара. За игуманско и епископско достојанство на Превлаци везује се и Свети Арсеније Сремац. Потоњи архиепископ, Свети Евстатије, по којем ова Академија и носи име, био је прво игуман Превлачки, затим игуман Хиландара, а потом је постављен за епископа Зете. Будући дубоких коријена, Манастир је одмах постао средиште свеколиких дјелатности, које су током XIII-XIV вијека обиљежене у Боки особеним умјетничким изразом, прожетим грчким и италским утицајем. Преписивачка дјелатност у Манастиру славна је по Иловичком законоправилу Светог Саве из 1262. године. Богата иконописачка дјелатност може се донекле сагледати по бокељским иконама, од којих су неке, несумњиво, настале по узорцима из превлачких храмова. У манастирској метохији, богатој иловачом, настале су грнчарске радионице, које су својим производима снабдијевале друге манастире и Немањићки двор. Привредна снага Манастира, са његовом метохијом, била је велика (Луштица, Кртоли, дио Грбља и јужна страна Врмца). Свети манастир снабдијевао је друге манастире уљем, сољу, рибом и осталим производима мора. По предању, маслиново уље је каменим цјевоводом дотицало из подловћенских млинова (Краљичин Млин у Радановићима) до Бачви, зиданог складишта под сводовима, чији се остаци и данас могу видјети испред моста који прелази за Превлаку, изнад паркинга. Цар Стефан Душан, средином 14. вијека, подиже Зетску епископију на ранг Митрополије, а манастиру даје статус Свештене царске лавре. Манастир на Михољској превлаци доживио је судбину свих својих претходника на том мјесту, срушен је средином 15. вијека. Рушењу је претходило тровање скоро цјелокупног манастирског братства, које је бројало преко 70 монаха. Сједиште митрополије је након неколико привремених сједишта пресељено на Цетиње 1485. године. Линкови страница на којима можете да пратите распоред и активности Академије: Фејсбук страница Манастира: https://www.facebook.com/MiholjskaPrevlakaMonastery/ Фејсбук страница Духовне академије: https://www.facebook.com/mdasvetijevstatije/ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Пита их штедећи: Ко је межу нама који га може угасити? Дјело је онога који је и поставио подвиг да на наше молитве пошаље ангеле своје, да као неким ужадима завежу (ιλαμόν) њена срамна и бестидна уста и тако одстране је. Но, Подвигоположник ће то учинити онда, када ми, пошто она буде одстрањена, ка њој више не будемо тежили. Ако их, пак, Онај који је кадар да заповиједа да одступи од нас ова ужасна звијер, а ми, пошто се од ње избавимо и пошто она буде сузбијена у сопствену јазбину, уставши са бројним ранама, овој опет почнемо да тежимо и куцамо њој на врата и упињемо се да је отуд изведемо, онда нам се (Бог) неће више смиловати нити ће нас поштедјети: „Јер ко ће се смиловати, кад се (Писмо), забављају (Сирах, 12,13) која је змија ујела и (свима) онима који приносе (жртве) звјерима?“ Шта дакле? Како да се ослободимо од злог и лукавог демона? Јер ради се заиста о демону који има привлачан изглед. Као кад би неки демон узео на себе лик блуднице, и окитивши се силним златом и обукавши у мекане хаљине, намирисан мноштвом мириса, претворио се у жену сјајне спољашности, прикривши сву претјераност своје љепоте. И када би се потрудио да узме изглед девојке такве доби, која би понајвише мамила душе младића, у самом цвијету младости, опасан златним појасом, а вјешто сплетеним власима на глави, сличним персијској пунђи (κεωβύλφ). И када би на главу ставио дијадему, голе власи уденувши у многе украсе, и сав сијајући од златног накита и драгога камења око врата. И када би, као веома млада блудница, стао у осами испред куће, градећи се да се боји да је ко од пролазника не узме? И као када би послије тога увевши га у дом, одбацио сву ону љепоту, показујући се црним, распаљеним и дивљим, као што је својствено демону, чини избезумљен смртнога кога спопадне докопавши мисао му душе обрвавши оргија бахато. Управо је такав лукави демон сујете. Има ли шта да од њеног изгледа љепше? Или нешто привлачније? Међутим, ако видимо да је у питању маштарија и лицемјерје, нећемо се ухватити у мреже, нити ће нас чадор поклопити. Оно што је речено (у Светом Писму) за блудницу, може се с разлогом рећи и за ову: „Мед капље са усана жене блуднице“ (Приче С. 5,3). Човјек не би погријешио када би то исто рекао и за сујету. Јер какав је плод Содоме, таква је и сујета: и њему је спољашњост сјајна, па онима који гледају одају утисак здравих плодова. Ако пак узмеш у руку крушку или јабуку, спољашња кора се под прстима одмах проваљује те се у прах и пепео претварају. Таква је и некако сујета. Споља гледана чини се велика и дивна, а прихваћена нашим рукама одмах у прашину нашу душу врже. А да је сујета таква, види се са много страна. Елем, хоћеш да прво почнемо са спољашње стране? Пуни се позориште и сав народ сједа пружајући свечани призор од толико састављен лица да се често и сама зграда и горњи спрат покривен тијелима људи, тако да се ни цигле ни камење не могу видјети, него само људска лица и тијела. А када прије свих уђе частољубиви муж који их је окупио, одмах сви устају и као из једних уста пуштају један глас, сложно га називајући покровитељем и предстојником заједничког града и руке испружајући. Потом га са највећом између свих реком сравњују као пуноћу части и поштовања и оно што излива са изобиљем вода Нила упоређујући, и тврде да је он прави Нил дарова. Други опет још више му ласкајући, сматрајући да је овај примјер, примјер Нила ситан, остављају ријеке и мора, и у средиште постављају Океан, тврде да је он управо то – оно што је Нил по водама, овај је по части и поштењу! Једном ријечју ни једну врсту похвале не запостављају. Сјајан је изглед сујете! Али ви ми се сјетите примјера дјевојке са којом смо сравнили демона, окитивши га златом и у узраст жељен га довевши, и видјећете да нема велике разлике са овом сликом. Шта бива после овога? И он се њима поклони, и сам им ода част, па седа слављен од свих присутних, желећи свакоме од њих да постану то што је он, и одмах да умру. И пошто се уложи много злата, сребра, коња, хаљина, робова и уз све то потроши много блага, поново га испраћају са многим похвалама. Но, више их нема толико: када се заврши представа свак хита своме дому. Потом се код куће припремају многоцени ручкови, настаје силно гошћење, мноштво мириса и велика светковина дана. У касно поподне опет исто, и тако два до три дана. Пошто, дакле, све потроши и безбројне златнике, тада се тек покаже ништавност ове славе, пепео и прах. Кад најзад код куће сведе рачуне и схвати да је прекомерно потрошио, тада јауче; Докле год ужива у својим жељама, као од неке медовине опијен сујете, трошиће како му се хоће и не помишљајући ни најмање шта губи. Али када се поврати у своју унутрашњост у којој господари демон сујете види тада да је тренутак прошао, светковина окончана, види да су гледаоци напустили позориште, да нико реч не проговара, да новчани губици нису умишљена ствар већ да је стварно изгубио свој иметак; тада схвата да је све то био само пепео. Ако пак више него што има потроши, осиромаши и сбијен с ногу почне да проси насред трга, тада нико од оних који су га звали заштитником ни руку да му пружи, чак се радују томе што се догодило. Чак и онда кад су му клицали, уједала их је завист и сматрали су као утјеху за своја зла његово (зло): да он који је био постао тако славан, има да постане бједнији од свих. Када се нико не примиче и руку не испружа – има ли шта од тога јадније? Шта више зар није достојно плача? Има ли шта од тога теже? Зар баш никога не знате коме се ово догодило? И то не само да му руке не пруже, него насупрот и да га оптужују они који су га хвалили. Зашто је, кажу, бијесан? Зашто славољубив? Зашто је даривао блудницама и глумцима? Неблагодарни човече, зар му се ниси баш ти дивио? Зар га ниси ти хвалио? Зар га ти ниси до овога довео својим пљескањем и похвалама? Зар га ниси звао Нилом? Океаном? Зар ниси читаве дане проводио у похвалама њему? Откуд да се тако неочекивано промијениш? И кад би требало да се сажалиш, ти га што више нападаш? За оно зашта си му раније пљескао? Јер ако кад видимо некога кажњеног за оно зашта смо га осуђивали, нисмо толико окамењени да се не сажалимо, када видимо некога да је доживео зло због онога због чега смо га хвалили, зар не би много више требали да се сажалимо? Сада осуђујеш? А када ти је приређивао светковине, када си данима остављао своје (послове), зашто то не осуђујеш? Зар не видиш ђавоља посла? Какви су плодови сујете? Ја рекох – прах и пепео. Сад видим – не само прах и пепео него и огањ и дим. Јер се та ствар завршава не само на пуној бескорисности, него и на упадању у зла. Прах и пепео би био у случају губитка много чега а не добијања ничега; но тако не бива код оних који ово доживе о чему сам говорио. Шта дакле? Кажу кад их многи поштују и диве им се због оних примједби, зар је то мали плод? И те како мали. Јер није то велика част о којој управо што је било ријечи: бити блаћен, осуђиван и клеветан. А што се тиче оних којима се указује почаст? Не почаствују њих због пријетњи, него због ишчекивања масе да им опет приређују гозбе. Ако тако чине за оно од раније (претходно) зашто их онда нападају кад немају? Зашто им се чак и не приближавају него их презиру распусницима и биједницима их називајући? Зар не видиш да је сујета заиста нека врста лудила. Но, оставимо ову врсту (сујете), својствене једном или другом, и пређемо на другу. Ако неко каже: а шта са онима који умјерено троше за вријеме градских слава? Реци ми, молим те, каква је (од тога) корист? Јер пролазна је и њихова слава и глас. А да је то тако, кад би им неко дао да бирају између узимања онога новца, макар то била трећина или још мањи дио, или да уопште не чују такву похвалу, мислиш да се не би хиљаду пута опредјелили за ово (прво)? Јер ако су они спремни да учине за један динар толико срамотних и прљавих ствари, шта би тек урадили за толики новац узалуд потрошен? Овдје ћу упутити ријеч нашим вјерницима који гладноме Христу и без потребне хране, неће баш ништа дати. Оно што они чине (дају) блудницама, глумцима и свирачима само да би били на гласу, то ови не дају (чак ни) ради вјечног царства. Но да пређемо на другу врсту таште славе (сујете). Која је то? Она је својствена не једном и другоме но многима: Радујемо се кад нас хвале и због ствари за које смо свјесни да немамо никакве заслуге. И сиромах све чини да би се обукао у лијепо рухо, ни ради чега другога сем да га маса хвали. Често премда је у стању да себе послужи, изнајмљује слугу не ради потреба него да не би изгледао понижен служећи себе. Ради чега, реци ми, у свако доба сопственим рукама послужујући се, сада хоћеш да те служе руке другога? Потом, ако стекне нове златнике и сасуде сребрне купује и раскошну кућу. Па и то без икакве потребе. Кад би то било због потребе већи дио човјечанства био би изгубљен и разорен. Ево шта хоћу да кажем: Постоје нужне ствари без којих нема живота, као што је на примјер родност земље нужна ствар: ако она не доноси род, нема живота; одијело за покривање, кров и зидови и обућа, то је нужно а све друго је сувишно. Ако би пак и оно било нужно, човјек не би могао живјети без слуге, као што се без овога не може живјети, већина људи би пропала, јер већина нема оне који им служе. Ако би било нужно употребљавање сребрног посуђа, и без њих се не би могло живјети, онда би већина људи пропала, јер већина њих нема сребра. Ако пак неко каже онима који имају сребра: шта ће ти то посуђе? Кажи разлог, и за какву је оно употребу? Ништа друго не би могао навести, осим почасти од стране мноштва: „Имам га да би ми се дивили и да ме не би презирали па га опет скривам да ми не завиде или ме угрозе.“ Има ли шта горе од овог безумља? Ако га имаш због похвале од многих, свима га показујеш, а ако се од зависти бојиш, није га добро ни имати! Да наведем још једно безумље? Често неки себе лишавају најнужнијих ствари, пропадајући од глади, али посуђе не занемарују. А ако их упиташ о томе „дужан сам чувати своје достојанство“, одговарају. Какво достојанство, човјече? Није у томе човјеково достојанство! Тада би био понижен великим понижењем праведни Илија и Јелисеј и Јован, јер ништа друго није (Илија) имао сем кожуха и имао је потребу жене удовице, и то сироте, и просјачки живео долазећи на врата те сироте жене и изговарајући ријечи просјака. Јели се и Јелисеј понижавао зато што га је сирота хранила? Да ли се понижавао и Јован зато што није имао ни хаљине ни хљеба? Једно је понижење (срамота) бити богат, и то велика срамота. Јер њиме човјек задобија славу суровости, разблудности, сулудости и надмености, таште славе, животињства. Није достојанство ношење лијепих хаљина, него је достојанство у украшавању (опасавању) добрим дјелима. А многе чујем како се томе диве. Тај и тај је достојанствен: „Кревет му је раскошан, мноштво посуђа од бронзе. То је човјек домаћин! Зашто приговараш нама, говори, који ово поседујемо, треба приговарати онима који имају више од нас.“ Постојећима преко вас још више њих прекоријевам. Јер ако не допуштам оправдање онима који мало имају, утолико прије то важи за оне који много поседују. Достојанство није сјај куће, нити раскош тапета, ни драгоцјене простирке, ни украшени кревет, ни мноштво рогова. Све је то изван нас и нема никакве везе с нама. Оно што се нас тиче јесте умјереност, презир новца, презир славе, исмијевање почасти гомиле, сматрање ни зашта људских ствари, пригрљавање сиромаштва, превазилажење природе врлинским животом. То је благообразност, то слава, то част. А ово је узрок свих зала од самог почетка. превео са грчког митрополит Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Битка на Газиместану коју је српска војска водила 1389. године против Отоманског царства умногоме је променила ток историје Србије и хришћанске цивилизације уопште. Видовдански етос утемељен на крви Светог великомученика Кнеза Лазара и свих мученика косовских, завет најбољих у српском роду дат Богу у том славном војевању оно су што нас до данашњих дана обавезује. Како су о Видовдану расуђивали и беседили новопросијавши српски светитељи Владика Николај и Отац Јустин приближио је протонамесник Бранко Чолић у специјалној емисији посвећеној овом празнику, на таласима радија Источник, Православне Епархије ваљевске. Извор: Радио Источник
  16. Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском Продавац београдских новина кинески владика У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. На Видовдан, 15/28. јуна 2019. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, служио је свету Литургију, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: Данас смо се овде сабрали да прославимо један од празника из историје наше Помесне Цркве, који има и тужан и радостан карактер. Христово страдање је изгледало испрва - а тако су мислили и Његови ученици - као пораз, а у ствари је то истинска победа. Свети кнез Лазар је био спреман да физички пораз претвори у духовну победу. Ту његову спремност, народни песник је изразио речима: ,,земаљско је замалена царство, а небеско увек и до века. " И овога пута, поновићу, као и доста пута раније, име једног празника открива његову суштину. Тако је и са данашњим празником који је из 14. века. Пре тога је у данашњи дан прослављан празник Светог пророка Амоса, који је крсна слава кнеза Лазара, и празник Светог мученика Вита који је пострадао за Христа у 4. веку. По њему је данашњи празник и добио име (Вит-Вид). Многи се питају засто славимо погибију Светог кнеза Лазара? Увек је она страна која се бори за ближње своје и за своју отаџбину победничка страна, без обзира ако и на први, спољашњи изглед, та њена победа јесте пораз. Одлука Светог кнеза Лазара могла је бити и да се не боримо са великом силом. Но, то би био погрешан став, став обожавања пораза и прихватања зла као врховне норме. То је духовна некрофилија. Свети кнез је са својом војском и народом изабрао пут страдања за Господа , борећи се за вечне, непролазне вредности Царства Божјег, за које једино и вреди живети. После заамвоне молитве Епископ мохачки господин Исихије, служио је парастос свим нашим војводама и војницима који су живот свој положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Епархија бачка
  20. Празник Светог Великомученика Кнеза Лазара - Видовдан, свечано је прослављен у крипти Спомен храма Светог Саве у Београду, која је посвећена овом празничном дану. Речима литургијске беседе сабране је поучио протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић нагласивши да је Свети Кнез Лазар трасирао пут којим требамо да ходимо. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис ове надахнуте беседе.
  21. Поводом празника Светог славног и добропобедног Великомученика Лазара косовског, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Свети великомучениче кнеже Лазаре, српска похвало и заштито!" „Земаљско је за малана царство, а небеско увек и до века!ˮ Свети славни и добропобедни Великомученик Лазар српски, рођен је око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Од својих побожни и благочестивих родитеља васпитан је у хришћанској вери и побожности. Држећи се верно еванђелских врлина и поука, Лазар је подарене му од Бога дарове богато умножио. и тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Из извора наше историје читамо да је на двору цара српског Стефана Душана Лазар постао веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Лазар за своју супругу узе Милицу, и по свом венчању узведен је у достојанство кнеза. Честити Лазар је касније постао и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир. Кнезу Лазару и Милици Бог је подарио најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Више о житију Светог кнеза Лазара , као и о историјским околностима везаним за косовски бој и опредељење Светог кнеза за царство небеско послушајте ОВДЕ У овај 15/28, дан месеца јуна, поред Светог кнеза Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитијх угодника Божјих, међу којима треба споменути Светог славног и добропобедног мученика Вита, Светог славног пророка Амоса, као и Свете отачаствене Патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житијâ и подвизи ових угодникâ Божјих свакако су различита, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао Свети благоверни кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде обрац и пример нашег живљења у историји. Када говоримо о дубоком литургијском опиту Светог кнеза Лазара, можемо подсетити на два веома битна историјска момента из његовог живота. На првом месту његову кнежеву вечеру која је постала поновљена тајна вечера на којој се Спаситељ установио Свету Евхаристију. Други битан моменат који казује о дубоком литургијском опиту Светога кнеза јесте и причешће његове честите и богобојажљиве војске уочи битке на косову пољу. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо Светог благоверног кнеза Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар, више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. У својој познатој беседи на празник Светог кнеза Лазара, преподобни отац наш Јустин ћелијски, подсећа на свети живот Светога кнеза и његово опредељење за Царство небеско у светлу породице: „Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе. Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.ˮ Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал' спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: "Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности". Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) катихета Бранислав Илић
  22. Свети Јован је ову беседу изговорио у Антиохији по рукоположењу у чин презвитера. Рукоположио га је епископ антиохијски Флавијан почетком 386. године по Рождеству Христовом. Насловљсна је као прва, тј. прва у низу свих беседа изговорених са црквене катедре. То је беседа „о себи, и о епископу, и о мноштву народа". Зар је истина оно што се догодило са мном? Зар се одиста испунило то што се испунило и ја се не варам? Зар ово није ноћ и сновиђење, него стварни дан и сви смо ми будни? Ко би поверовао да је дању, када су људи будни и не спавају, смирени и презрени младић узнесен на такву висину власти? Ноћу нимало не би било чудно да се тако нешто догоди. Ноћу су и људи наказног изгледа, који оскудевају чак и у неопходној храни, сањали како су витки и лепи и како се наслађују царском трпезом, али ти прикази су били само сан и обмана сновиђења. Такво је својство снова: они су несвакидашњи и необични, и чудне су њихове забаве. Али дању и у стварности овако нешто се не догађа тако лако. А данас се, као што видите, догодило. Збило се и испунило нешто што је невероватније од сновиђења. И град, толико велик и пун народа, и народ, толико диван и велик устремио се према мојој маленкости као у нади да ће од мене чути нешто велико и важно. Али, ако би моје речи текле као непресушне реке, и ако би у мојим устима били извори речи, и тада, при таквом мноштву окупљених слушалаца, тај би се ток од страха код мене одмах зауставио и воде би се повукле. А ја не само да немам реке и изворе речи, него немам ни довољно оскудних капи. Како онда да се не бојим да и тај мали млаз не пресуши од страха и да не буде оно што обично бива са телима. А шта то бива са телима? Често када држимо у руци много ствари и стежемо их у шаци, ако се уплашимо испустимо све због слабљења наших нерава и телесних снага. Бојим се да се исто то данас не догоди и са мојом душом, те да оно мало оскудних мисли, које сам са великим трудом скупио за вас, од страха не падну у заборав, да не ишчезну и не одлете, а мој ум да остане пуст. Због тога молим све вас, и старешине и подчињене, колико сте ми улили страха својим доласком и слушањем, да улијете у моју душу исто толико смелости усрдношћу у вашим молитвама, те да измолите Онога Који дарује реч свима који благовесте са великом силом (Пс. 67,12) да и мени даде реч кад отворим усша своја (Еф. 6,19). Вама, који сте толико многобројни и толико велики, разуме се, није тешко да опет окрепљујете душу једнога младића, скрхану страхом. И било би праведно када би сте испунили ову моју молбу, јер ради вас ја сам се одлучио да примим овај удео, ради вас и ваше љубави, од које ништа није силније и моћније, која је и мене, не толико искусног у беседништву, убедила да говорим и приморала да ступим на поприште учења, мада никада раније нисам ступао на такво поприште, него сам увек био међу слушаоцима и наслађивао се спокојним ћутањем. Али зар постоји тако суров и недружељубив човек који би могао вашем скупу одговорити ћутањем и на вашу пламену жељу да слушате не би рекао ништа, макар био ћутљивији од свих људи? Дакле, намеравајући да први пут говорим у Цркви, хтео бих прве плодове да посветим Богу Који нам је дао овај језик. Тако је и ред Јер Речи (Логосу) не треба посвећивати само прве плодове са гумна и из бачви, него и прве плодове речи. Штавише, на плодове речи се то односи у далеко већој мери него на плодове који се добијају од снопова. Уз то, овај плод је и нама више својствен, а и Самоме Богу је пријатнији. Гроздове и класје изнедри земља, отхране их потоци и кише, а обраде их руке земљорадника, док свештену песму рађа побожност душе, васпитава је добра савест, а прима је у небеске ризнице Сам Бог. И колико је душа боља од земље, толико је боље и оно што из ње израста. Због тога иједан од пророка, дивни и велики муж, Осија му је име, саветује онима који су увредили Бога и желе да га умилостиве, да не приносе као жртву ни стада волова, ни одређену меру брашна, ни грлицу нити голуба, нити било шта слично. Него шта им саветује да принесу? Узмите, каже, са собом речи (Ос. 14, 3). Зар је реч жртва? - питаће неко. Јесте, љубљени моји, највећа и најдрагоценија, и боља од свих других. И ко то говори? Онај који свакако најбоље то зна: храбри и велики Давид. Приносећи у своје време жртву благодарности за победу у рату, овако је говорио: Славићу име Божије у песми, величаћу га у хвали (Пс. 68, 31). Затим, показујући нам преимућство ове жртве, додаје: То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима (ст. 32). Тако сам и ја данас хтео да принесем ове жртве и окропим духовни жртвеник крвљу овога приноса. Али како то да учиним? Један премудри муж заграђује ми уста и улива ми страх речима: Није пријатна похвала у устима грешника (Сирах. 15,9). Као што у венцу не треба да буде чисто само цвеће, него и руке које га сплићу, тако у свештеним песмама не треба да буду благочестиве само речи, него и душа која их сплиће. А моја душа није чиста, нема смелости и пуна је многих грехова. Али људима попут мене не заграђује уста само овај закон, него и други, старији, којије пре овога установљен. А тај закон је увео Давид, који нам је управо говорио о жртвама. Он је рекао: Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини, а мало затим: хвалите Госиода на земљи (Пс. 148,1,7). Позвавши и једну и другу твар, горњу и доњу, умну и чулну, невидљиву и видљиву, ону што је на небу и ону под небом, и саставивши их у један хор заповеди им да хвале Цара свију, али у тај хор не позива грешника, него и овде затвара пред њим врата. 2 А да би вам моје речи биле јасније, прочитаћу вам најпре сам псалам. Хвалите Госиода на небесима, каже он, хвалите га на висини. Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све силе његове (ст. 1-2). Видиш ли анђеле како га хвале? Видиш ли арханђеле? Видиш ли херувиме и серафиме? Видиш ли горње силе? Јер када каже: све силе његове, он мисли на читав лик небеских сила. А видиш ли ту грешника? Како може грешник бити на небу, рећи ћеш? Сиђимо онда на земљу и пређимо у други део хора. Али ни ту га нећеш наћи. Хвалите Госиода на земљи, велике рибе и сви бездани... Звери и сва стока, бубе и птице крилате (ст. 7,10)... Нисам узалуд и без разлога код ових речи заћутао. Смутише се мисли у моме уму и дође ми да горко заплачем и тешко уздахнем. Шта може бити јадније, реци ми? Шкорпиони, змије и гмизавци се позивају да хвале свога Творца, само се грешник искључује из овог свештеног хора. И то је праведно. Грех је зла и свирепа звер која се не устремљује само на творевину, него отров своје злобе бљује и на славу Господњу: Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима (Ис. 52,5; Рим. 2,24). Зато је пророк и изгнао грешника из васељене, као из свештене отаџбине, и отерао га у прогонство. Тако добар музикант са подешеног инструмента кида растегнуту струну да не квари хармонију осталих звукова. Тако умешни лекар одсеца иструлели део руке или ноге да се од њега зараза не би проширила на остале здраве делове тела. Тако је учинио и пророк, одсекавши грешника од целог тела творевине као истегнуту струну и као иструлели орган. А шта ја да чиним? Пошто сам и ја одбачен и одсечен, онда, разуме се, треба да ћутим. Реците ми шта да чиним. Да ћутим? Зар ми нико неће дозволити да хвалим нашега Господара? Зар сам узалуд од вас молио да се помолите за мене? Зар сам узалуд прибегао вашем покровитељству? Не, није узалуд. Нашао сам друкчији начин за хвалоспев, и то по вашим молитвама које усред овог мог недоумевања заблисташе као муње у мраку: хвалићу своје саслужитеље. Могу се хвалити и саслужитељи, а када они буду хваљени, њихово прослављање ће свакако прећи и на Владику. А да се Он и на тај начин прославља, о показује и Сам Христос речима: Тако да се светли свешлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и ирославе Оца вашега којије на небесима (Мт. 5,16). Ето другог начина за хвалоспев који и грешник може применити, а да не наруши закон. 3. Дакле, којега међу саслужитељима да хвалим? А кога другог, ако не заједничког учитеља наше отаџбине (Флавијана, епископа антиохијског), а кроз отаџбину и читаве васељене? Као што је он вас научио да се борите за истину до смрти, тако сте и ви друге људе научили да се радије растану са животом, него са побожношћу. Хоћете ли да му од овога сплетемо венце похвале? Хтео бих то и ја, али видим бескрајну дубину подвига и бојим се да реч, потонувши у ту дубину, неће имати снаге да се врати назад. Требало би набројати старе подвиге: путовања, бдења, старања, савете, борбе, трофеје за трофејима и победама, дела која не превазилазе само мој, него и сваки људски језик, дела која траже апостолску реч, надахнуту Духом Који може све да исприча и свему да научи. Зато ћемо мимоићи ову област и окренути се другој, безбеднијој, која се може препловити и на маленој лађи. Усмерићемо беседу на уздржање и испричати како је он потчинио стомак, како је презрео раскош, какоје одбацио богату трапезу, иако био васпитан у угледној кући. Нимало не чуди када се на такав убоги и сурови живот одлучује неко које живео у сиромаштву. Њему је сама оскудица сапутник и друг који му свакодневно олакшава ово бреме. Али ко је поседовао богатство, њему није лако да се истргне из таквих окова. Његову душу обузима велико мноштво болести, тј. страсти, које попут некаквог густог и тамног облака заклањају ум и не допуштају му да погледа на небо, него га приморавају да обара поглед и гледа у земљу. Заиста, нема ничега што би толико спречавало узлажење на небеса као богатство и све невоље које из њега произилазе. Нису то моје речи, него пресуда којује изрекао Сам Христос: Лакше је камили ироћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19,23-24). Али ево, оно што није лако, а још боље рећи оно што је немогуће, постало је могуће. Оно због чега је Петар био у недоумици пред Господом и што је хтео да сазна, то смо сви ми видели остварено, и чак више од тога. Јер овај муж не само што је сам узишао на небо, него и уводи онамо толики народ. Поред богатства ништа мање препреке нису биле његова младост и превремена смрт родитеља. То још више може омрачити душу свакоме човеку, јер колико је у томе чари, колико отрова! Али он је и ту извојевао победу и устремио се према небесима, прионуо уз тамошњу љубав према мудрости. Није ни помислио на сјај овоземаљског живота, није се обазирао на углед својих предака, боље рећи управо се обазирао, али не на оне који су му преци по телу, него на оне који су му блиски по благочестивом расположењу. Због тога је и постао такав. Обазрео се на патријарха Аврама, на великога Мојсија који је био васпитан у царскоме дому, наслађивао се раскошном трпезом и кретао се усред жамора египатског (а ви знате какви су варвари, каквом су гордошћу и таштином испуњени), али је све то занемарио и добровољно прешао на глину и цреп. Цар и царски син пожелео је да буде један од робова и заробљеника. Због тога се и вратио у много већем сјају од оног којије одбацио. После бекства и служења код таста, после невоља у туђини, вратио се цару као да му је господар, или боље рећи као да му је бог: Ево, говори Господ, поставио сам те да будеш бог фараону (Излазак 7, 1). Био је славнији од цара, мада није имао дијадему и није се облачио у пурпур, нити се возио у златној двоколици, него је презрео сву ту раскош, јер као што каже (Писмо): сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 44,14). Он се вратио са жезлом којим је заповедао и људима и небесима, и земљи, и мору, и природи ваздуха и воде, језерима, изворима и рекама. Јер са стихијама је бивало све што је пожелео Мојсије. У његовим рукама творевина се преображавала и као некаква покорна робиња, видећи да је дошао пријатељ њеног господара, у свему га је слушала и повиновала му се као Самоме Владици. На њега се обазревши и овај муж је постао исти такав, а уз то је још био и млад, ако је уопште икада био млад, у што ја не верујем, јер такав стваралачки ум је имао од самога рођења. Али био је још млад по годинама, па и поред тога је обухватио сву мудрост према љубави и спознао да је наша природа слична пољу зараслом у шипражје, те је лако одсецао душевне болести благочестивим речима као некаквим српом, остављајући земљораднику чисту њиву за сетву, а посејана семена је опет усађивао у дубину да се укорене одоздо и не страдају од сунчевих зрака, и да их не загуши трње. Тако је он обрађивао своју душу, а похоту тела кротио је лековима уздржања. Своје тело, као некаквог непослушног коња, зауздавао је постом и толико га је уздржавао да је и сама уста похоти окрвавио. Додуше, у свему томе се држао неопходне умерености. Није сувише напрезао тело, јер ако се коњ сувише спута, није подесан ни за какву службу. Али није му допуштао ни да се прекомерно ухрани, јер кад се тело угоји, оно устаје на ум и бори се против свога господара. Уместо тога, он се истовремено бринуо и за здравље и за пристојност свога тела. Али није био такав само у својој младости, него и кадаје прошао тај узраст, он није занемарио ово старање. Напротив, чак и сада, када се налази у старости као у тихом пристаништу, наставља да се о свему томе брине као и раније. Заиста је младост, љубљени моји, слична разјареном мору, препуном свирепих таласа и бурних ветрова. А седа старост уводи душу као у некакву тиху луку, дозвољавајућијој да се наслађује безбедношћу овога узраста. Наслађујући се сада њоме и налазећи се, као што већ рекох, у пристаништу, овај муж се и даље брине за оне које витлају буре усред мора. Таквоме страху он се научио од Павла који се узнео на небо, затим прошао друго и достигао чак до трећега неба, али је и после тога говорио: бојим се да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Кор. 9, 27). Због тога и овај муж држи себе у сталноме страху, да би могао непрестано пребивати у безбедном стању и седети крај кормила, али не пазећи на положај звезда нити на подводно камење и гребење, него нападајући демоне, уклањајући ђавоље замке и борећи се против злих помисли. Обилазећи читаву своју војску он се брине за свачију безбедност. Он не само што води рачуна да лађа не потоне, него још предузима и све мере да нико од путника на броду не доживи некакву непријатност. Захваљујући њему и његовој мудрости сви ми пловимо без опасности, пуним једрима. 4. Када смо изгубили претходног оца (Св. Мелетија, Флавијановог претходника на епископској катедри у Антиохији), који нам је родио и овога, наш положај је био тежак. Због тога смо и плакали горко, као без наде да ће овај престо добити другога таквог мужа. Али када се појавио овај муж и стао на средину, одагнао је сву нашу потиштеност као облак, распршио жалост и прекинуо плач, и то не постепено, него одједном, као даје његов блажени претходник устао из гроба и опет узашао на овај престо. Али ево, занео сам се подвизима нашега оца и неприметно одужио беседу преко мере, али не преко мере његових подвига, јер о њима нисам ни почео да говорим, него преко мере која приличи мојој младости. Зауставимо беседу ћутањем, као да смо стигли у пристаниште. Она, додуше, неће да се заустави, него са роптањем и негодовањем жели да се у потпуности наслади цвећем (красноречивости), али љубљени моји, то је немогуће. Престанимо стремити ка недостижном. За нашу утеху довољно је и оно што је речено. Тако бива и са драгоценим мирисним уљима. Не само када их неко пролије из посуде, него и када прстом само додирне њихову површину, оне се растварају у ваздуху и на све присутне шире свој дивни мирис. Исто се догодило и сада, али не силом мојих речи, него одважношћу подвига овога мужа. Удаљимо се, удаљимо се и обратимо се молитвама: помолимо се да заједничка наша мати (Црква) остане непоколебљива и чврста, и да овај отац, учитељ, пастир и кормилар поживи много година. Ако ви обраћате некакву пажњу и на мене (не осмељујем се да себе поставим у исти ред са свештеницима, јер недоношче не треба сматрати једнаким са онима који су рођени у своје време), ако дакле и мени удељујете неку пажњу, макар као каквом недоношчету (1 Кор. 15, 8), помолите се да ми се пошаље велика помоћ са висине. Раније, када сам сам за себе живео спокојно, није ми била потребна заштита. Али сада када сам изведен на средину, како год да се то догодило, било људским старањем или Божанском благодаћу (о томе и не говорим са вама да неко не би рекао како говорим неискрено), дакле када сам изведен и пошто сам примио на себе ово велико и тешко бреме, потребно ми је много руку које ће притећи у помоћ, потребне су ми безбројне молитве како бих у онај дан могао у целини вратити Владики залог који мије дао, јер тада ће сви који су добили таланте бити позвани и доведени, и мораће да положе рачун за оно што су добили. Дакле, помолите се да не будем међу онима који су везани и бачени у таму (најкрајњу), него међу онима који ће добити бар мало снисхођење, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава, и моћ, и поклоњење у векове векова. Амин. Преузето из књиге: Свети Јован Златоусти ШЕСТ КЊОГА О СВЕШТЕНСТВУ Друго издање Епархија банатска Вршац 2001. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Свети Синод (Архијерејски Сабор)Румунске Православне Цркве заседао у среду у синодској сали Патријаршијске резиденције под председавањем патријарха Данила да би се разматрале текуће теме које су биле на дневном реду. Рад је започет доксологијом којом је началствовао епископ богданијски Атанасије, викарни епископ Епархије италијанске Румунске Патријаршије, у капели Светог Георгија Победоносца. На дневном реду Св. Синода биле су литургијски текстови, које је претходно прегледао Митрополитски синод Муртеније и Добруџе. Јутрења, вечерња и акатисти за једанаест светих, од којих су већина дачанског порекла, биће одобрени на заседању овог Синода: Блажени Теоктист (3. септембар) мученик Монтан, презвитер Сингидунума и његова жена Максима (26. март) мученик Дасије (30. новембар) мученик Ермес (31. децембар) мученици Ермил и Стратоник (13. јануар) првомученик Јефрем, Епископ Тамиша (7. март) првомученик Иринеј, Епископ Сирмијума (6. април) мученици Максим, Квинтилијан и Дада Озовска (28. април) мученик Никандар и Марцијан (8. јун) мученик Луп (23. август) мученици ђакон Донат, свештеник Ромул, ђакон Силван и Венуст (21. август) Посета папе Фрање Патријаршији и Националној катедрали такође је била тема дневног реда. Румунски архијереји такође су разговарали о седмом Међународном састанку православне омладине који ће се одржати ове године у Темишвару. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  24. Свети Мардарије пред Новосађанима У скоро до краја испуњеној биоскопској сали Културног Центра Новог Сада, премијерно је приказан филм из Продукције ''Пријатељ Божији'' под насловом ''Свети Мардарије – владика без адресе''. 20.06.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0 Документарно-играни филм ''Свети Мардарије – владика без адресе'' је сведочанство узвишеног хришћанског етоса првог српског епископа првоосноване Епархије СПЦ у Америци и Канади, Мардарија Ускоковића. Његова љубав према Христу и Роду, мучеништво, прегалаштво и креативност, приказани у овој филмској причи, одушевили су гледаоце. Не постоји у читавој историји 20. века пример таквог приноса човека који је распет између своје неизлечиве болести и људске мржње и прогона од стране својих, од смрти отимао дан по дан, како би до краја саградио грандиозну грађевину нашег националног, духовног и културног здања под којим ће српски народ у Америци и Канади сачувати свој дух и идентитет. До свог прослављења 2017. године, владика Мардарије је био потпуно непознат не само широј, већ и црквеној јавности. Зато је његово дело приказано на филмском платну изазвало велику радост посетилаца који су личност владике Мардарија доживели као својеврсно откриће. Пројекцији су присуствовали и глумци Српског Народног Позоришта који су тумачили ликове историјских личности са којима је владика Мардарије делио време и простор, као и посленици филма који су том приликом изрекли најласкавије оцене овом остварењу. Да подсетимо, филм је до сада приказан у Сједињеним Америчким Државама и Холандији, док је домаћа публика је имала прилику да га види у Крушевцу и Новом Саду. http://prijateljboziji.com/свети-мардарије-пред-новосађанима/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...