Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свети'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 707 results

  1. Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић. Прича о смешним миракулима. Има ли нечег интересантног у причи како су се упознали двојица пријатеља? Нема. Моја прича је једнако банална оној Исусовој: Он се шећка по обали и каже: Дођи 'вамо! И тако дођу неки простаци и придруже му се. И иду заједно, причају неке приче и свет мало полуди па се и заљуби у неке од тих прича. И онда имамо вас, који сте хришћани, и који слушају приче о тим миракулима. И те приче, којих има највише у најпростијем Јеванђељу, оном по Марку, служе као неки знаци који нам указују на Господа, да је ту са нама. И ово је једна од тих прича. Али да кренемо од почетка. Блажени Грација се родио 27 новембра у месту Муо (Мулу), на 2 километра од Котора, Црна Гора, 1438, који је припадао тада Републици Венецији. Био је морнар до тридесете године. Живео је у великом сиромаштву, и бродом стиже до Венеције. Након слушања проповеди у Венецији великог говорника августинца Симона да Камерина, улази у Ред као брат лаик. Примљен је у манастир Монте Ортоне, у близини Падове. Манастир је био реформисан и одликовао се великом ревношћу за дисциплину. Тамо је радио као баштован, али је брзо стекао поштовање целе заједнице. Када су друга два манастира из реформе ушли у Ред, конгрегација је и званично успостављена. После 1474 Грација је пребачен у манастир Светог Кристофора у Венецији, где је, према предању, нека мистериозна светлост сијала непрестано изнад његове келије и бројна су се чуда десила кроз његово посредовање. Током једне сушне године, Грација је учествовао у поправци манастирске цркве, где су једну цистерну напунили слатком водом, али која је остала таквом чак и када је у њу продрла морска вода. Са скоро седамдесет година, озбиљно оболе и умре 9. новембра, 1508 на острву Мурано, у Млетачком архипелагу. Његове мошти су пренете и чувају се у Мулу. Папа Лав XIII је потврдио његов култ 1889. Духовно посрнули, богоотступни и злославни Ава Римски је познат по томе да је друг са католицима и осталим грешницима. Кад бејах Ава-пиле, око 2 године, разболех се на смрт. С' опроштењем, дизентерија, 10 месеци. Ваљда је то био предзнак да ћу бити злобник као Арије... И у болници у Старом Бару, католичком леглу, чувале ме сестре францисканке. А Ава ко Ава, и тада је заводио женске особе, па су ме много заволеле јер сам ко зна шта измишљао. Доктори су ме отписали, а моји родитељи неутешно плакали. Као сада неки што се питају зашто Бог допусти да се појави овакав саблазнитељ у српском роду... Што не липса док је био мали... Те сестре су ме изгледа заразиле љубављу ка католицима. И оне су плакале кад су ме моји однели. Одведоше ме до Краљева и тамо оздравих без икаквих објашњивих разлога. Чудо. Јер сам био као неко дете из Абисиније, провидило се кроз мене. Тако причају. Насликах пре 10 година и икону тог јеретика, св. Франциска... Леп светац. Барем мени. У том месту, Муо, код Котора, родио се наш велики стрипаџија Андрија Мауровић. Од њега сам доста учио. Зашто је Андрија Мауровић био бољи стрипаџија од мене? Ево: „Пио сам по десетак литара вина дневно, по два литра најјаче ракије од кукуруза, пушио по осамдесет цигарета, предавао се једнако неумереним чулним уживањима - и тако преко двадесет година, док нисам доспео на руб понора, на границу потпуног растројства и краха. Тек онда, кад ми је већ било четрдесет пет година, успео сам да се тргнем, да бих колико-толико продужио меницу живота“ - изјавио је Мауровић за магазин Старт. Ја пијем као светосавац... Прави аскета у односу на њега, односно слабић!:)) Но, он је после постао аскета, оставио пиће и постао вегетеријанац. Пошто му не сличим по првоме, нећу, вала, ни по другоме. Не одричем се свињчића и зечева:)) Та уметност ми је омогућила да и данас будем жив, мада ми је ћале стално звоцао, кад сам био млад, да ми то не треба, јер за њега је уметник само пропали уметник. Кад сам кренуо у поповство, и тиме сам га разочарао, говорио је: Камо среће да си био пропали уметник па да заводиш женске. Заврших у туђини високе школе, али сам живео од уметности, јер су неки у цркви помислили да је бесребреништво подвиг у коме треба да се подвизавам. Ето, прве неке паралеле са Авом и његовим земљаком, Грацијом. Сиромаси. Мој другар је био августинијанац. Ја сам докторирао на св. Августину, а старац, Викторино Гроси, рече на одбрани да сам постао прави августинијанац... И прва икона која је отишла пре мене за Италију, био је св. Августин. За неког грофа... Увек сам био везан за Августина и Амброзија Миланског, свеца који је и крстио Августина. Елем, 1991, ја као партизановац сам навијао за Звезду. И погађао сам резултате, и говорио да ће Звезда те године да освоји куп. Трајектом сам отишао за Бари да бих гледао утакмицу. Италијани ми се смејали што сам имао звездине шалове, капице, заставице... После утакмице тражили да купе од мене, али им нисам продао. Стопом сам отишао до Рима. Спавао на станици. Хтео сам да идем на поклоњење св. Амброзију, јер сам мислио да су му мошти у Ватикану. А нису. Поклонио сам се св. Петру и другим свецима. Мало ме гледали чудно чувари у Базилици, јер неко прави метаније... Кумовах брату од стрица, крстили га у Ваведењу у Београду. Наденуо сам му име Амвросије. Кад се вратисмо у стан, моја стринка ме пита: Зоћо, молим те да ми кажеш ко је тај Ватикан?! Сањам ја јутрос, долази тај Ватикан и каже ми: Иди, узми дете, треба да се окупа и роди. Шта значи тај сан? Амброзије јој се јавио. Мошти св. Амброзија Отишао сам у Перуђу (ту, близу, у Асизију, мошти св. Франциска, бих на поклоњење) да 2-3 месеца учим италијански. И ту насликам неке иконе, Августина, Николу, и одмах оду. Дали ми у тој салезијанској кући послушање да заливам биљке. После неког доба, дође цио (стриц) Манди, јер он не жели да га ословљавају са падре, иако је свештеник, и каже ми: Какво је ово чудо? Ко ти је рекао да заливаш ону осушену биљку на сметлишту, она процветала! Биљка је била осушена и бачена. Ишчупана из корена. Каже Мандија: Изгледа да је Господ нешто намислио са тобом и твојом госпом. Велика чуда ће се десити за Цркву. Тако нам прорече тај католички поп. Да ли је добро или лоше пророковао, остаје да се види. За сада поцркасмо од глади и сиромаштва, па поменем Господу да не морам да будем баш толико блажен, као овај сиромах и баштован Грација... Други пријатељ, католички свештеник, Роберт Тонсати, који је имао специјализацију овде у Риму, а парохију је примио у Котору, а онда у Мулу, узе да ми наручи икону св. Грације. Ја сам му урадио једну Богородицу пре неку годину. Он је човек побожан. У сиромашној парохији. И уопште, католичка црква у Црној Гори је у јако лошој позицији. Крпе крај са крајем. Мислим да сама црногорска митрополија има више ватиканске донације него КЦ тамо. Митрополит не прича много о томе, а требало би. Та мала католичка заједница је практично од уста одвојила за икону. Роберт ми пише да су бакице плакале кад су виделе фотке које им послах. Блажени Грација, икона на дрвету, 92 x 70 cm. Пошто ми је Роберт пријатељ, а ситуација је таква каква јесте, Ава наплаћује неки минимум за икону. Јер и Ава треба да заради за Небо. На нама се, нажалост, остварило оно блаженство: Блажени сиромашни, тако да су нам те паре дошле више него добро. И помолих се Грацији кад добих те паре, узех неку гребу (не знам како се то на српском каже - тикет који огребеш па можеш да добијеш неке паре) и излете 100 еу. Ја сада могу да се вадим на Достојевског. Човек је, веле, био пророк, али и коцкар. Христос је рекао апостолима: Баци тамо мрежу. Тако гледам на те ствари. Тако ми се додаде за икону. Роберт је имао прво опело неком од криминалаца у ЦГ. И ја сам их имао. То је постало као добар дан у нас. Но, св. Грација ми је послао једнога кога сам заштитио. Сада је ваљда на правом путу. Због разних перипетија не заврших икону на време. Био овде човек са комбијем који је требало да превезе икону св. Грације. И то јутро, субота, није могао да је одвезе (јер је не заврших), паркирао се у Риму код базилике Св. Павле ван зидина Рима (Basilica di San Paolo fuori le mura), и кримоси му опљачкали комби! Икона би отишла! Јер бих је запаковао, а они би узели све. Тако је св. Грација одлучио да ипак оде у своје родно место. Има и кад су га хтели украсти црногорци. Један потплатио неколико црногораца да га украду јер је закључио да му је Грација рођак па би било прикладно да га држи код себе. Није смео платити бокеље јер им то не би пало на памет. Онда, кад су провалили у цркву, и извукли га из нише нису га после могли макнути ни милиметар! Усто почела звонити звона... Сам је један од тих лопова дошао касније код жупника и испричао што се догодило у страху да га не снађе проклетство. Грација је светац сличан нашем Василију Острошком. Они не гледају на вероисповест. Исцељују и чудотворе над католицима и православцима једнако. Василије је помињао папу Климента у молитвама. И „сву римску господу“. Православке долазе и заветују се св. Грацији да затрудне. И поштују завет. Здрави католици поштују и воле Василија. Имамо католике који славе св. Саву на приморју. Стварност је, хвала Богу, много здравија од наших лудила, раскола које необрезани срцем подгревају. Јер, свеци раде. Приближавају људе. И овај мој текст би био незамислив пре 30-50 година... Рекли би: полудео православни поп! И сада има неких који би рекли да сам манијак јер славим и волим католичког свеца! А срећне сам руке, јер насликах и папу Јована Павла Другог, док беше блажен, па га после издигоше у свеца. Верујем да ће исто бити и са Грацијом. Обележио ме је као дете цртани: Ђецо Ивица се зовем, ког нацртам буде жив! Те ме слике воде, воде, у вис, хајте с нама и ви сви!!! Код нас, православаца, сачуване мошти су један од доказа, али не нужни, светитељства те особе. Ја сам целивао Милутинове мошти, родио сам се на његов дан, а он је био више него наклоњен католицима, и био је сексуално врло активан, па се и данас препиремо да ли је имао 4 или 5 бракова, да ли је Симониду облежао као младицу... И остало његово тело. Није био подвргнут балсамовању. Нема ниједног извора за такву тврдњу. Имамо и мошти његове мајке која је била католкиња. И једнако је радила за православне и католике. Света Јелена. Францисканац јој је био духовник. Францисканце је довела у Босну са њеним сином, св. Драгутином. Мошти Блаженог Грације Од св. Василија Острошког, слава му и милост, немамо баш неке мошти. Углавном су кости остале. Али је велики светац и чудотворац. Од Грације имамо очувано тело, слично Милутиновом, али тело коме су зглобови још увек, после 5 векова покретни! Био је покопан у земљи и у влази. Нема лажи, нема преваре. То не може да се направи тек тако. Као што св. Огањ силази у Јерусалиму на Васкрс. Мошти су му жућкасто смеђе, као и Милутинове. Нема очи, јер је то практично прво што страда. Мошти св. Александра Свирског су реткост, ако не уникат. Као и мошти св. Леополда Мандића чији унутрашњи органи су очувани. Или мошти св. Спридона Тримитунтског које имају температуру живог тела. О икони Гледао сам да свеца насликам као јаког човека, кога живот није мазио. Тежак је рибарски посао. Ликом сличи св. Бенедикту Нурсијском, тако га види традиција. Море је лапис лазули, камен који је увек имао вредност злата, а одабрах га да бих приказао преображено море које се помиње у Откр 4, 6. Рибе веселе, јер се Господ игра. Кроз игру се дешава живот. Море је округло, што је доказ да је земља лопта... Иначе, на овој дасци сам био почео да сликам неке рибе, нека сарадња са о. Марком Рупником, али оне се зауставише у фази скице... Сам сам се био питао зашто не заврших... даска је била суђена за ГрацијуJ) А бродови као бродови, плове... Возе нас одредишту. Грација је имао визију евхаристије, цркве која се отвара, Христа који се даје кроз причешће. Зато код мене држи хостију у којој је врт, рај, Христос као Мелисмос. Та визија је невероватна за време у коме се на Западу, али и на Истоку заборавило шта је тајна цркве. Да црква само кроз евхаристију живи. Грација је наслутио ствари које ће се десити 5 векова после његове визије. Овај црвени зрак цепа цркву као што је Распеће поцепало на пола завесу у Храму и отворило људима улазак у Светињу над Светињама. Ту визију сам хтео да повежем са Богородицом која даје св. Гаетану из Кјетија (давно урадих његову икону) малог Исуса. Сада прочитах да га је канонизовао 12. новембра (на мој рођендан) папа Климент X, кога је спомињао у молитвама св. Василије Острошки. Гаетано је једној августинијанки писао о својој визији, а виђење је имао у базилици Санта Марија Мађоре, коју редовно обилазим... Да не бих затравио... Живот није Кабала. Ствари се једноставно дешавају, а ми онда можемо да нешто верујемо или не. Нисам испричао много других ствари. Гаетано је светац „специјализован“ за божански промисао и љубав. Грацијино присуство је и физичко. Међутим, нема присиле. Јер љубав је инвестиција, нада и поверење. Некоме се чини да Бог кроз мале ствари плете неку мрежу, прича приче. Неко ће све одбити у блоку. Некоме је крст Христов саблазан. Неко се чуди Павлу који је ишао го, бос и гладан... Бивао пребијан. Али је његова инвестиција била огромна, зато се вратила кроз поштовање које нико не може да негира, јер је то оно чињеничко.
  2. Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста. Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326. године, а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331. године, а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив. Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија. Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за Архиепископа солунског 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. године заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. године од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије. Богословље Светог Григорија Паламе је библијски утемељено и говори о човеку као духовно-физичком бићу. Исихастичким (тиховатељским) духовним методом и опитом кроз усавршавање могуће је да човек својим физичким очима види нестворену, вечну божанску светлост и енергију. Григорије Палама и исихасти јасно разликују божанску суштину која је несазнатљива и божанску енергију која је људима приступачна. Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 14. новембра, а посвећена му је и друга недеља Васкршњег поста. Варлаам и схоластичари су се држали рационализма у философији и богословљу. Држали су да је познање Бога само мисаоно, док суштинско познање Бога није могуће спољашњим чулима. Насупрот овоме, Црква, позивајући се на ауторитет Предања и Свете Оце, одбацује такво схватање. Варлаам је, додуше, дуго времена боравио на Истоку, на Светој Гори, средишту монаштва и аутентичне хришћанске духовности. Варлааму је сметао начин живота и подвиг монаха и хришћана уопште, који је тада био непознат на Западу, односно, већ у то време био изгубљен. Западни монаси су углавном живели у свету и за свет. Варлааму је посебно засметало духовно искуство монаха исихаста који су показивали да је могуће опитно искуство божанске енергије и светлости. Варлаам их је због тога називао обмањивачима, масалијанима и пупкогледцима (омфалопсихити). Говорио је још да је таворска светлост створена и пропадљива. Атонски монаси су оваквим нападима били веома узнемирени и обратили су се Григорију Палами који је одмах почео да пише против Варлаама. Варлаам, опет, пише своје дело, Против масалијана. Григорије Палама је имао подршку цариградског патријарха Филотеја, царице Ане, затим царева Јована Палеолога и Јована Кантакузина. Исихасти са Григоријем Паламом на челу, у тим спорењима су тврдили да таворска светлост коју су апостоли видели приликом Христовог преображења, иако није сама суштина Божја, али је неразлучно савечна божанској суштини и она је природно својство и енергија Божанства. Та светлост није суштина Божја, већ енергија, благодат и слава која се даје светима из суштине Божје. У Синодику који се чита у Недељу Православља унета је анатема онима који божанску светлост сматрају за Божју суштину. Анатема је и онима који мисле да Бог нема физичку енергију, већ само суштину, и да нема разлике између суштине и енергије. Анатема је и онима који мисле да је енергија створена и да је Божанство сложено зато што се разликује суштина и енергија. протојереј др Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, Хришћанска мисао, Београд 2000. Извор: Епархија бачка Вера
  3. Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци. Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви, али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији, тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира, Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да га види. Видевши се, они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају. У то време истјазаваху мучитељи неку Атанасију хришћанку, са три кћери њене у граду Канопу. Чују за ово Кир и Јован па дођу у Каноп да храбре мајку и ћерке, да не отпадну од вере. И заиста, благодарећи саветима ових светитеља, Атанасија претрпе сва мучења и са ћеркама би погубљена за Христа. Ћерке Атанасијине звале су се: света Теоктиста од петнаест година, Теодотија од тринаест година и Евдокија од једанаест година. Тада мучитељи ухвате Кира и Јована па их, после мука и тамновања, мачем посекоше, 311. године. Безбројна чудеса учинише ови свети мученици и за живота и по смрти. Њихове мошти пренесене су у време цара Аркадија у Рим. Они се призивају у помоћ нарочито при несаници, при освећењу воде, и јелеосвештењу (в. 28. јун). Тропар (глас 5):Чудеса светих Твојих мученика, даровао си нам као стену необориву, Христе Боже: Њиховим молитвама разори савете злоречитих и оснажи жезал царства, као Једини Благ и Човекољубац. View full Странице
  4. JESSY

    Свети Василије Велики

    Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија[3]; отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист. Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога. више
  5. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ архиепископа Кесарије Кападокиске[2] Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија[3]; отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист. Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога. више View full Странице
  6. Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: "Од страха Божијега". Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: "Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад". "Него шта је то?" упита га Макарије. "Твоје смирење", одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: "Не осуђуј никога, и бићеш спасен". Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године. Тропар (глас 1): Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Макарије. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење. Преподобни Макарије Александријски Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: "Шта то радиш?" Одговори Макарије: "Изнуравам онога који мене изнурава" (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година. Свети Арсеније, епископ крфски Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу. Свети Марко, архиепископ Ефески Светилник и храбри поборник Цркве Христове. Родио се у Цариграду 1391. године од родитеља племенитог рода. Изучио је философске и теолошке науке, прво код свог оца Георгија, ђакона, а после код других славних учитеља тог доба. Када је имао 25 година, раздао је све своје имање и отишао на подвижнички живот на острвце Антигона у Мраморном мору. Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље. Блажени Теодор Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: "Проштавајте, путујем далеко!" Упокојио се 1392. године.
  7. Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао од жеље да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви! Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње, мајка је родила свет, мајка је родила Србију, и ако је не заштитите- ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки, и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација, или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, изпаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате http://avdenagom.blogspot.rs/2017/01/blog-post_31.html
  8. Ријетко који народ је кроз историју тако пожртвовано чувао православну вјеру и поштовао њеног исповједника Светога Атанасија Александријског Великог, као наша браћа Цинцари. Непроцјењиво доприносећи култури свих балканских народа, па и српског, Цинцари су се у савременим условима "зараћених" и брзо-мијењајућих идентитета, нашли у ситуацији када српски народ треба да им врати дио културног дуга. Добра прилика за то је сјутрашња слава Српско-цинцарског друштва Луњина. Славски обред почиње 31. јануара у 15 сати у Вазнесењској цркви (за коју су београдски Цинцари веома везани, а од прије две године њихови омладинци благословом старешине храма о. Арсенија Арсенијевића учествују у београдској Спасовданској литији носећи управо икону Светог Атанасија Великог). Потом се празнично дружење уз традиционалну цинцарску музику наставља у Мајке Јевросиме 21, простору, који је сам по себи велика историјска вриједност јер је стан Бранислава Нушића. За оне који желе дјелимичан, али врло садржајан увид у богату интелектуалну дјелатност Српско-цинцарског друштва Луњина, препоручујем најтоплије да погледају пробрана предавања са њиховог јутјуб канала: https://www.youtube.com/user/scdlunjina
  9. Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године (в. 2. мај). Тропар (глас 3): Засијасте делима Православља, погасивши сва зла учења, поставши победници над њима, и све сте побожношћу обогатили и Цркву веома украсили: Достојно сте пронашли Христа Бога, који нам дарује велику милост. Свети Максим Архиепископ српски Свети Максим, архиепископ влахозапланински. Син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он побегне у Румунију где буде посвећен на упражњени престо архиепископа влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол где је подигао манастир и где се после дужег подвига и упокојио 18. јануара 1546. године. Његове нетрулежне и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру. Тропар (глас 3): Будући да си рођен и васпитан изван своје отаџбине, опет си постао вођа свога народа. Желећи небескога Царства, земаљско си царство оставио и смирењем си небеско благо задобио, преблажени Максиме: Зато те молимо да се молиш за душе наше.
  10. Толико тога је написано и препричано о светом Сави да се човеку чини да не може ништа ново од свог језика додати на ту тему. Доста тога је, нажалост, митологизовано или идеализовано да се некад чини да су границе доброг укуса (читај: реалности) прикљештене дегутантним кичом претенциозности који се на месту ореола тиска око лика светог Саве. Дакле, евидентно је, са једне стране, колико је велики допринос лика и дела св. Саве, док је, са друге стране, маргинализовано управо оно суштинско: Духовни аспект његове службе. Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме. Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину. Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио. Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим. Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу. https://upodobljavanje.wordpress.com/2017/01/27/свети-сава/ View full Странице
  11. Данче*

    Свети Сава

    Наравно, у ходу св. Саве, више је него јасно да је једна његова нога корачала ка очувању и јачању националних вредности које никако не треба потценити, док је његова друга нога корачала стазом Царства којом је себе мотивисао. Те две ноге су подупирале његов пожртвовани труп и давале му равнотежу. Ипак, народ, историчари, типикари, и сви они који навијају само за једну његову ногу (читај: диоптрију), трудили су се увек да истакну само један аспект његовог делања и мисионарења. То се увек негде морало завршавати између паганизма или истискања црквене мисије под притиском и глорофикацијом националне призме. Оно што нам је свима промакло је управо димензија његове светости. Јер, његова светост није допирала од онога шта је учинио за нашу државу, будући да, иако похвално, то није оно што узрокује нечију светост (имамо примере и међу другим владарима који су давали себе максимално за своју државу али за Бога нису марили), већ је допирала због његове богослужбене активности. Наравно, под Турским ропством, очигледно се морао јавити неки идеал који би крепио људе. Питање је колико је и тај мотив успевао да мотивише народ ако је ропство толико векова трајало. Очигледно опозиције, револуционара, бунтовника није довољно било. Можда сличну индиферентност можемо тражити у равнодушности пред савременим политичким режимима. Јер ти исти политичари који тлаче народ узимају св. Саву као параван да промовишу своје комплексе и владавину. Светом Сави можемо да захвалимо и на томе што је он први увео феноменологију крсних слава, имајући за главни циљ да истисне многобожачке обичаје. Он није крив што смо данас дошли у ситуацију да од празновања светих стварамо приватне богове који ће за нас, у сујеверно-паганском маниру, постати заштитници (читај: приватно обезбеђење) наших домова. Међутим, лик светог Саве је првенствено лик литурга. Онога ко служи Богу у олтару. На богослужењу. Литургији. Управо је Причешће та прећутана димензија из које се он напаја и црпи своју светост. Други истичу све периферне ствари али ову „зону сумрака“ не помињу. Ово је преломна тачка која нас боље приближава његовом лику и делу. И још више: која показује да св. Сава, спрам комерцијалне и идолопоклоничке манифестације и промоције у виду разних представа и перформанса (који се данас завршавају разним коктелима), није ништа другачији од нас. Да не спада у неку вишу сферу недостижних божанстава него да је један од нас. Црква је та која га чини светим. И ми смо из исте приче. У истој стварности Царства са њим учествујемо. Из исте Чаше Спасења се освећујемо. И не мора нико од нас да бежи у манастир да би постао светац, или да се одриче своје имовине да би био светац. Не мора нико да се одриче своје породице, посла, титуле (ако је баш има), да би се причестио. Сигурно је да када би св. Сава данас био међу нама да би понајмање о себи говорио. То му се не би допало. Није тако живео. Шта би онда радио? Исто што је радио и за живота. Указивао би на који начин може да побољша статус наше државе и опет би сведочио Христа својим служењем у олтару. Можда би он први, налик Христу који руши трговачке столове у храму, порушио све своје слике и иконе по школама, црквама и болницама. Јер није зло што његовог лика свуда има, већ што се народ сећа њега, мада и ту магловито, једном годишње, док се благодати Божије народ одрекао. Тако да од његових портрета (који подсећају помало на Титово време) нико нема користи ако сопство не чини врсним пријемником Царства сада и овде свакога дана и трена. Није жеља св. Саве да се иде његовим путем већ да свако од нас иде својим путем али ка Христу. Ка Богу Тројичноме. Ка Цркви. Ка Литургији. Ка другом човеку спрам себе поред којег је дотад можда равнодушно пролазио. О томе треба мислити. Тако треба живети. Јер ако би постојао уопште неки светосавски пут онда би се он огледао једино у томе како властити живот учинити не светосавцем већ богоносцем. То би се св. Сави сигурно допало. Можда би једино тада, видевши нашу жарку жељу за освећивањем, и он сам прихватио да га сматрају светим. Јер више не би припадао комеморативном скупу разних обичаја, него би био светац међу другим светитељима. Онда не би слушао химне о себи, него би и сам запојао народу тропаре прославивши свакога према његовој мери уподобљавања. Јер би у свакоме од нас пулсирао Христос а не бајколика теологија о неком српско-навијачком светитељу. https://upodobljavanje.wordpress.com/2017/01/27/свети-сава/
  12. С в е т и Г р а д - Ј е р у с а л и м - х о д о ч а ш ћ е - Жеља свих нас је да одемо у Свету Земљу и да се тамо поклонимо хришћанским светињама. Међутим за то се треба спремити... Када је један мали а радни мрав, својим трудом и љубављу узжелео да завири у рајска блага вишњега света, помолио се Богу и позвао своје пријатеље. Озарен рајском благодаћу и преиспуњен трудом и залагањем од свога постања, претходно их угостивши, како и доликује онима који вредно стичу и залажу се о испуњену свога послушања, обрати им се речима: "Драги моји верни и драги суседи, дошао је дан да се опростим од вас и да кренем на тежак и далек пут. На крају тог пута чека ме вечна и непролазна наслада Вечних Рајских добара, којима тежим од свог постања. Кренуо сам на пут у Јерусалим и немојте ме на то одговарати. На свој пут ништа нећу понети осим своје вере да ћу једнога дана заиста и стићи у Обећану Земљу." Животиње, када су чуле те речи, без речи, одсипаше по мало ракије за свога малог комшију, попише по једну, неко као за себе промрља "види будале", и сви се без речи и трунке милости за свога малог пријатеља, у трену разиђоше у своје звериње јазбине. А мали мрав, одпоче свој непоколебљив и мукотрпан пут у свој Вишњи а Небески Јерусалим, своје мало а велико ходочашће. Рече дакле, "докле стигнем, стигнем. Важно ми је да умрем на путу за Јерусалим, и својој братији и шумским комшијама пренесем део те васкршње радости." Незнајући, да свако ко пође и стигне у свој лични Небески Јерусалим, испратисмо овог малог ревносног мрава на његов далеки пут. Јер како каже стара изрека Н а ј в а ж н и ј е ј е п о ч е т и. Овде можемо постављати како документарне емисије о ходочашћима тако и емисије о Светом Граду и Светој Земљи и прилоге о истом. Такође, сви ходочасници, нарочито организоване агенцијске групе снимају своја ходочаћа и хаџилуке у Свету Земљу. Дакле овде можемо постављати те снимке. Наравно, они који су били, могу поставити овде своје личне снимке као и снимке својих пријатеља. Прво Београдско певачко друштво 2010. године по први пут у свом вишевековном постојању ходочастило је у Свети град. То је забележено у овој петоделној епизоди емисије Агапе.
  13. Свети Силвестар, епископ римски Рођен у Риму и од младости изучен светској мудрости и вери Христовој. Свој живот је увек управљао према заповестима јеванђелским. Много се користио поукама свештеника Тимотеја, чијем је погубљењу за веру и сам присуствовао, па гледајући пример јуначког пожртвовања свога учитеља, и сам се запојио таквим духом за цео живот свој. У тридесетој години постао је епископ римски. Поправљао је обичаје хришћана. Тако, на пример, укинуо је пост сваке суботе, како се то дотле држало код неких хришћана, и одредио, да се пости само Велика Субота као и оне суботе које падну уз постове. Својим молитвама и чудесима помагао је, да се цар Константин и мајка му Јелена обрате у веру праву и крсте. Садејствовао царици Јелени да пронађе Часни крст. Управљао је црквом Божјом двадесет година и чесно је скончао свој земаљски живот преселивши се у Царство небеско. Тропар (глас 4): Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Силвестре, моли Христа Бога да спасе душе наше. Преподобни Серафим Саровски Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим". Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару. Тропар (глас 4): Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш. Света Теодота Мајка свете браће Козме и Дамјана, бесребреника и чудотвораца Живела је животом богоугодним и у такав живот упутила и синове своје. Преподобни Амон Велики подвижник V века. Био настојатељ манастира Тавенисиотског у горњем Мисиру. Под његовим руководством подвизавало се око три хиљаде монаха. Имао је благодатни дар чудотворства и прозорљивости. Кад га је један монах питао за савет, он му рече: "Буди сличан преступнику у тамници, и као што он непрестано пита: кад ће доћи судија, тако се и ти питај са страхом".
  14. Свети Силвестар, епископ римски Рођен у Риму и од младости изучен светској мудрости и вери Христовој. Свој живот је увек управљао према заповестима јеванђелским. Много се користио поукама свештеника Тимотеја, чијем је погубљењу за веру и сам присуствовао, па гледајући пример јуначког пожртвовања свога учитеља, и сам се запојио таквим духом за цео живот свој. У тридесетој години постао је епископ римски. Поправљао је обичаје хришћана. Тако, на пример, укинуо је пост сваке суботе, како се то дотле држало код неких хришћана, и одредио, да се пости само Велика Субота као и оне суботе које падну уз постове. Својим молитвама и чудесима помагао је, да се цар Константин и мајка му Јелена обрате у веру праву и крсте. Садејствовао царици Јелени да пронађе Часни крст. Управљао је црквом Божјом двадесет година и чесно је скончао свој земаљски живот преселивши се у Царство небеско. Тропар (глас 4): Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Силвестре, моли Христа Бога да спасе душе наше. Преподобни Серафим Саровски Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим". Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару. Тропар (глас 4): Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш. Света Теодота Мајка свете браће Козме и Дамјана, бесребреника и чудотвораца Живела је животом богоугодним и у такав живот упутила и синове своје. Преподобни Амон Велики подвижник V века. Био настојатељ манастира Тавенисиотског у горњем Мисиру. Под његовим руководством подвизавало се око три хиљаде монаха. Имао је благодатни дар чудотворства и прозорљивости. Кад га је један монах питао за савет, он му рече: "Буди сличан преступнику у тамници, и као што он непрестано пита: кад ће доћи судија, тако се и ти питај са страхом". View full Странице
  15. Version 1.0.0

    52 downloads

    Duhovne pouke prepodobnog oca Serafima za svjetovnjake i monahe
  16. СВЕТИ НИКОЛА КАВАСИЛА О ЖИВОТУ У ХРИСТУ ПРВА БЕСЕДА О ТОМЕ ДА СЕ ЖИВОТ У ХРИСТУ ОСТВАРУЈЕ КРОЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ КРШТЕЊА, МИРОПОМАЗАЊА И ПРИЧЕШЋА Живот у Христу, дакако, ниче у овоме животу и у њему има свој заметак, али савршенство поприма у ономе будућем, односно када доспемо до онога Дана; па нити је овај живот у стању да га у потпуности изобрази у душама људским, нити то може онај будући - уколико он сам овде не стекне свој зачетак. Јер, телесност помрачује овај живот, те отуда и потиче тама и пропадљивост, која не може наследити непропадљивост. Због тога је апостол Павле, сматрајући да смрт веома доприноси животу уз Христа, говорио: "Имам жељу умрети u са Христом бити, што је много боље".[1] Ако би до будућега живота и доспели они који немају духовних снага ни чувстава која су за то потребна, њима он не би пружио благостање, него би онај блажени и бесмртни свет настањивали као мртви и као бедници. 2. Разлог за ово је у следећем: кад се светлост роди и Сунце пружи своје чисте зраке, тада више није могуће створити око ако га већ нема; кад се миомирис Светога Духа посвуда разлије и све преиспуни, тада не може тај миомирис осетити онај у кога нема чула мириса. Син Божији ће у онај Дан Својим пријатељима омогућити да се причесте божанским Тајнама, а оно што је Он од Свога Оца чуо, то ће и они од Њега моћи да спознају; потребно је, наравно, да доспеју донде као Његови пријатељи и да имају уши за слушање. Наиме, није могуће тамо успоставити пријатељство и отворити своје уши, или приправити свадбено рухо и приготовити све што је ономе Женику потребно, јер радионица свега тога је у овоме животу - а они који све то нису стекли пре свога одласка из овога живота, ништа заједничко неће имати са оним животом. О томе сведоче оних пет девојака[2] и узваник на свадби,[3] јер су дошли на гозбу не постаравши се ни за уље ни за свадбено рухо. 3. Свакако, тог унутарњег и новог човека, "сазданог по Богу"[4] овај свет носи у својој утроби, и тек када човек овде буде створен и задобије своје обличје, он се коначно рађа у ономе савршеноме свету, у коме нема старења. И као што заметак, још док се налази у мрачном и течном животу у мајчиној утроби, природа припрема за живот на светлости и, као по неком правилу, приготовљује га за живот који ће примити, тако исто бива и са светитељима. То је апостол Павле имао на уму кад је Галатима писао: "Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама".[5] Још нерођени замеци, међутим, никада неће доспети до познања овога живота, док се блаженим хришћанима још овде откривају многе ствари из будућег живота. Разлог је тај што замецима овај живот није садашњи, већ дословно будући. Јер, до оних простора, у којима они почивају, не доспева никакав зрак светлости, нити ишта друго што сачињава овај живот. Но, с нама није такав случај, него се онај будући живот на неки начин улио и помешао са садашњим - оно Сунце је и за нас човекољубиво изашло, наднебесно миро се разасуло по немирисним земаљским просторима, а анћелски Хлеб је и људима дарован.[6] 4. Због тога је, дакле, светитељима могуће не само да подобно живе и да се припремају за будући живот, него да већ сада, у овоме животу, живе и делају сагласно са оним животом. "Хватај се за живот вечни",[7] пише Павле Тимотеју; на другоме месту каже: "А живим - не више ја, него живи у мени Христос";[8] а божанствени Игнатије вели: "Вода жива је у мени, која у мени говори".[9] Препуно је Свето Писмо таквих места. Пошто је светитељима обећано да ће тај будући Живот довека бити са њима ("И eвo, ја сам са вама у cвe дане до свршетка века"[10], о чему другоме онда уопште треба и размишљати? Јер, Господ није отишао одмах пошто је земљи подарио семе живота, и нама дао нож и ватру, препуштајући људима да саде биље и да се прехрањују, да пале ватру и користе нож, већ је Он Сам уистину присутан, како каже блажени Павле, и "чини у вама и да хоћете и да творите",[11] те је Он Тај Који ватру пали и налаже је, и Он је Тај Који нож држи. Заиста, "хоће ли се секира величати над оним који њом сече",[12] или може ли бити ичега доброга за оне са којима Добри Господ не пребива? Па ипак, Господ није обећао само да ће се наћи уз светитеље, већ и да ће остати уз њих и, што је и од тога веће, да ће у њима Своје станиште начинити.[13] Навешћу, свакако, и она места где апостол Павле каже да се Господ са светима толико човекољубиво сједињује да постаје једног духа са њима: ,А ко се сједини с Господом, један је дух с Њим",[14] и: "да будете једно тело, један Дух, као што сте и позвани".[15] 5. Као што је човекољубље Божије неизрециво и као што Његова љубав надилази сваки човечански разум и подобна је само божанској доброти (јер то је "мup Божији, који превазилази сваки ум"[16], тако се и Његово сједињење са онима које љуби, налази изнад сваког сједињења које се може замислити, и природно је да му нема сличног примера. Због тога су Светоме Писму и били потребни толики примери како би било у стању да покаже то јединство, јер један пример не би био довољан. Стога оно некада помиње станара и стан, некада грозд и чокот, некада, опет, помиње брак, а некада удове и главу - и ниједан од тих примера није истоветан са оним сједињењем; јер, не може се преко тих примера доспети до саме истине. 6. Природна је нужност да из љубави следи сједињење; а шта ли може бити равно божанској љубави? Затим следи оно што, како се сматра, превасходно показује јединство и заједницу - то је брак, или складан однос измећу удова и главе; но, он не може ни издалека да покаже стварност оног сједињења. Јер, брак није у стању тако да сједини двоје људи да они живе једно у другоме као што се то дешава са Христом и Црквом. Отуда је божанствени Апостол, назвавши брак "тајном великом", додао: "А ја говорим о Христу и о Цркви"[17] не указујући тиме на овај човечански брак, већ на онај који се остварује кроз чудо. Удови тела, опет, сједињени су са главом и кроз то сједињење живе, али кад се од ње одвоје, они умиру. Чини се, ипак, да су и хришћани сједињени са Христом више него са својом главом и да више живе кроз Њега него кроз складно јединство са властитом главом. То се јасно може видети на примеру блажених мученика, који су радо подносили оно прво, а за друго нису хтели ни да чују: наиме, са задовољством су давали да им главу и удове одрубе, а да се од Христа раставе - о томе није могло бити ни речи. 7. И тако долазимо до онога што је најчудноватије. Са чиме би, наиме, нешто могло да се сједини присније но са самим собом? Но, и та заједница је слабија од онога јединства. Јер, сваки од блажених духова, једно исто будући у односу према себи самом - више је сједињен са Спаситељем него са собом пошто Њега љуби више него себе. Ове речи потврђује апостол Павле кад се моли да буде одлучен од Христа ради спасења Израиљаца,[18] како би сва слава припала Христу. Па кад је човечанска приврженост толика, онда се божанска не да ни замислити! Ако грешни и лукави људи показују такву благодарност, шта би тек требало рећи о оној божанској доброти? А пошто је божански ерос толико натприродан, свакако да и сједињење ка коме он води оне који се међусобно љубе, превазилази човечански ум, те се оно никаквим примером не може показати. 8. Погледајмо то и на овај начин. Много тога нам је за живот неопходно: ваздух, светлост, храна, одећа, саме природне силе и удови тела; но, не дешава се да је човеку све то увек и за сваку сврху потребно; него он користи сад ово, сад оно - већ према томе какву корист у тренутној потреби свака од тих ствари пружа. Наиме, облачимо одећу, али нам она не може бити храна, па кад нам затреба трпеза, нешто друго морамо потражити. Светлост, опет, не можемо удисати, а ваздух нам не може бити зрак уместо ње; нити располажемо увек дејствима чувстава и удова нашега тела, нити се увек њима служимо, већ понекад бива да око или рука буду неделатни кад нешто треба чути; а опет, када хоћемо нешто да дотакнемо, довољна је рука, но кад нешто треба омирисати, или чути, или видети, она нам више није од користи, па оставивши њу, обазиремо се на друге моћи. А Спаситељ је увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе, тако да им пружа оно што им је за сваку потребу довољно - Он постаје њима све, и не допушта да се обазиру на било шта друго нити да ишта друго и откуда траже. Тако да нема ништа што је светима потребно а да им то не пружа Он Сам: јер Он и раћа, и подиже, и храни, Он је и светлост и дисање; Он саздаје у њима око да Га могу угледати, и опет, просвећује их Собом и нуди Се како би Га могли видети. Он је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута. Ми смо удови, Он је Глава; кад се треба борити, Он се бори заједно са нама; кад треба почаст да примимо, Он је Тај Који је уручује; кад побеђујемо, Он је истински венац славе. 9. Тако нас Он одасвуд обраћа к Себи и не допушта нам да свој ум ка нечему другом управљамо нити да имамо љубави ка неком другом бићу.Ако нам се жеља покрене овамо, Он је спутава и ублажује; ако се покрене тамо, опет Он, а ако сена неку другу страну покрене, Он и тај пут заузима и руководи оне који њиме корачају. "Да изађем на небо, вели, Ти си онде; да сиђем у пакао,онде си. Да се дигнем на крилима од зоре и преселим се на крај мора, и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја".[19] Некаквом чудесном и човекољубивом присилом Он привлачи човека само к Себи и само са Собом сједињује. А то је, сматрам, она присила којом је Оно купио у Свој Дом и посадио за Трпезу оне које је позвао, говорећи Своме слузи: "Приволи их да уђу, да ми се напуни дом".[20] 10. Нека буде. Из свега што је речено, јасно је, дакле, да је живот у Христу за оне свете који живе и делају у складу са њим, стварност не само у будућем веку, већ и у садашњем. Треба у наставку говорити и о томе на који начин свети могу живети како би, као што каже апостол Павле, "ходили у новом животу",[21] односно шта треба да чине па да се Христос сједини са њима и да им прирасте - а не знам ни како бих то исказао.
  17. Помаже Бог! Има неколико питања у вези књиге Св. Теофана Мисли за сваки дан у години. Наиме треба ми за АНДРОИД апликацију ПРАВОСЛАВАЦ. Хтео сам да на почетној страни кад се отвори књига да стоји за који дан треба да се читају мисли. Јел књига мисли за сваки дан усклађена са црквеним календаром? Нпр у црквеном календару пише 27 седмица да је седмица праотаца тј пред Божић а у књизи мисли за сваки дан је 30. Тако исто седмица пред Богојављење је 31 по духовима у књизи а у календару је 30 седмица. Све сам подесио како треба седмице пре Васкрса тј трапаве и седмице поста, као и седмица после Васкрса до Педесетнице и седмице после педесетнице су ми добре до 28 седмице по духовима после настаје проблем како да уклопим. Проблем ми је овај горе јер у 30 седмици у књизи пише недеља праотаца а она ми је иза Божића, као и седмица пред Богојављење а она ми је иза Богојављења. Надам се да сте ме раумели. ево лика од календара Хвала на разумевању. Хвала унапред на свакој помићи. Свако добро!
  18. Version 1.0.0

    293 downloads

    У Псково-печерски манастир оца Тихона су, још док је био филмски радник, привлачили превасходно људи који су овде обитавали. Управо о тим људима је објавио књигу која је очарала и Исток и Запад.
  19. Свети апостол и јеванђелист Јован. Родио се овај свети ученик Христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована. Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија. Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство. Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег. Тропар (глас 2): Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости. Преподобни Арсеније Велики Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: "Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?" Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: "Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом. Света Емилија Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године. Преподобни Арсеније Трудољубиви Преподобни Арсеније Трудољубиви монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку. View full Странице
  20. СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. год. у време цара Дометијана. Св. Григорије Палама, ариепископ солунски Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена. Св. Јустинијан, цар византијски Пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји” која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога. View full Странице
  21. Петровдан – празник светих апостола Петра и Павла Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији.Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар). Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар. +++ Неуки и уки, но духом једнаки И љубављу Божјом ко ангели јаки, Петар прости човек, Павле школовани - Благодаћу Духа оба обасјани. Две пламене свеће, свеће неугасне, Две блиставе звезде, високе и красне. Обиграше земљу, и светлост пронеше Све људима даше, ништа не узеше, Сиромаси пуки - свет обогатише, Узници и слуге - сав свет покорише. Свет обогатише учењем Христовим, Сав свет покорише оружијем новим: Смирењем и миром, и благом кротошћу. Молитвом и постом и силном милошћу. Кад им бурног дана стиже бурно вече Нерон крвожедни живот им пресече. Но кад владар света заповест издаде И Петра и Павла страдању предаде. Свет бејаше њихов, a не његов више - Апостоли смрћу царство задобише. (Преузето из Охридског пролога за дан 29. јун) Извор: СПЦ Тропар, глас 4. Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. Тропар, глас 4. Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, Владику всјех молите: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. Кондак, глас 2. Твердија и боговјешчанија проповедатељи, верх апостолв Твојих Господи, пријал јеси в наслажденије благих Твојих и покој: бољезни бо оњех и смерт пријал јеси паче всјакаго всеплодија, Једине свједиј сердечнаја. Кондак, гл. 2. Чврсте и Богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, Који Једини познајеш људска срца. View full Странице
  22. Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса. Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве. Извор: Охридски пролог Календар | English View full Странице
  23. Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе! View full Странице
  24. У првој половини XIV века недалеко од Москве појавила се позната Тројице-Сергијева Лавра. Основао ју је преподобни Сергије Радоњешки (у свету Вартоломеј). Тешко је достојно оценити улогу коју је овај човек одиграо у руској историји. Преподобни Сергије Радоњешки после себе није оставио ниједан записан ред. Не само то, увек је избегавао да некога отворено поучава. Зато се може рећи да је учење преподобног Сергија Радоњешког – његов живот. Кратко време пре смрти Сергије Радоњешки је завештао својим монасима да „имају чистоту душевну и телесну и искрену љубав“, „да се украшавају смирењем“, „да чувају међусобну слогу“, „да нимало не цене част и славу у овом животу, већ да уместо тога очекују награду од Бога, наслађивање вечним небеским добром“. У суштини, у овом завештању су у краткој форми изражене све главне компоненте идеје „узвишеног житија“. Проповедајући „узвишено житије“ Сергије Радоњешки је позивао монашку братију пре свега на потпуно одрицање од светских саблазни – богатства, власти, мржње, насиља. Природно је да се и сам Сергије обавезно придржавао својих заповести, чиме је још за живота стекао свенародну љубав и велики морални ауторитет, не само код обичних људи, већ и код аристократије из овог времена. Због тога Сергије није био само духовно лице, већ и судија, који је преузимао на себе мисију посредника. Сергије је „тихим и кротким речима“ могао да утиче на најгрубља и најокорелија срца; врло често је мирио кнезове који су били у непријатељству, наговарао их је да се потчињавају великом московском кнезу (на пример, ростовског кнеза – 1356., нижње-новгородског – 1365., рјазањског Олега и др.). Захваљујући томе у време Куликовске битке скоро сви руски кнезови су признали власт Димитрија Донског. И руски кнезови су наступили као јединствена снага против татаро-монголске војске. По житију, Сергије Радоњешки је учинио много чуда. Људи су долазили код њега из различитих градова ради исцелења, а понекад чак и само због тога да би га видели. Како тврди житије, једном је васкрснуо дечака, који је умро на очевим рукама док је овај носио дете код свеца ради исцелења. Руска Православна Црква је канонизовала Сергија Радоњешког и он је један од најпоштованијих светаца. Извор: Голос России (преузето са сајта www.srbijadanas.net ) www.telegraf.rs (извор насловне слике) View full Странице
  25. ЖИТИЈЕ И ТРУДОВИ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ МЕТОДИЈА И КОНСТАНТИНА, У МОНАШТВУ КИРИЛА, УЧИТЕЉА И ПРОСВЕТИТЕЉА СЛОВЕНСКИХ Ћирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били грчка[1] браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“. Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Аја Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи. Године 851. Ћирило је постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на Олимпу у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило. Међутим, по налогу византијског цара Михаила III, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији. Непосредно након повратка из Русије, ангажовани су за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лудвига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају. Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински. Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио. У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Клемента, где су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму. Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године. Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад. Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености. http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5 View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...