Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свети'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 706 results

  1. Његово Преосвештенство епископ шумадијки Господин Јован 9. августа 2019. године, началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у цркви посвећеној Светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону у Клоки. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Драгомир Ракић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протонамесник Бранимир Товиловић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци”. Након прочитаног јеванђелског зачала владика Јован је честитао славу свима који славе Светог великомученика Пантелејмона и свим парохијанима села Клоке, али и онима који су се данас окупили у овој светињи. “Требамо сви заједно да се помолимо Светом великомученику Пантелејмону јер су нам итекако потребне молитве светих. У данашњем тропару светом Пантелејмону, ми се молимо да нам Господ орости грехе. Јер наши грехови су узроци наших телесних патњи, невоља и болести. У светом Писму видимо да кад год је Господ лечио људе он им је прво лечио душу, јер у здравом духу увек је и здраво тело. Свети Пантелејмон је био неисцрпни сасуд милости и благодати Божије, а благодат јесте сам Господ наш Исус Христос. Зато, браћо и сестре, да увек имамо на уму да када човек има Христа у себи он има све оне особине које приличе човеку који је саздан по лику и слици Божије, а када се човек лиши благодати Божије такав човек нема осећај за оно што је свето. Такав човек нема осећај за оно што је добро. Јер свако добро учињено подстиче благодат Божију кроз коју се ми спасавамо”, истакао је владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је данас 9. августа 2019. године, на дан св. великомученика Пантелејмона, свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Божијем угоднику у беогрдаском насељу Миријево. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори Драган Станишић, Тоде Јефтенић, Недељко Божић, протојереји Миленко Каран, Милош Мићић, јеромонах Амвросије (Весић), јереј Арсен Миловановић, протођакони Стеван Рапајић, Радомир Перчевић, ђакони Драган Танасијевић и Никола Мићаковић уз присуство братства храма и старешине о. Зорана Радојевића, г. Милете Радојевића, директора Канцеларије за односе са Црквама и верским заједницама Републике Србије, гостију из општине Звездара и многобројних парохијана овог храма, бележи наш репортер Николај Сапсај. Пред крај Литургије Његова Светост је пререзао колач који су ове године принели породице Поповић, Радаковић и Јанковић, после чега се обратио верном народу. У својој беседи, Свјатјејши је подсетио на живот св. великомученика Пантелејмона и рекао да је благодаћу коју је носио у себи, св. Пантелејмон постао познат лекар, превео зи свог оца у веру а "за ту веру је морао много да пострада и много посведочи веру - и речима својим и делима својим, али и животом својим. На крају Литургијског сабрања Патријарх је уручио Орден Светог краља Милутина г. Горану Бабићу, председнику црквеног одбора овога храма, а архијерејске грамате је уричио Зорану Стошићу, Драгињи Тици, Небојши Перовићу и Бранци Љубичановић. Извор: Радио Слово љубве
  3. Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено је прославио свог заштитника данас, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Преосвећеном Епископу Арсенију су саслуживали протојереји ставрофори Благоје Станковић, Боге Цветковић, Новица Митровић, архијерејски намесник други лесковачки протојереј Марко Адамовић, протонамесник Дејан Милошевић, протојереји Јован Милић, Предраг Радосављевић, Зоран Филиповић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакони Димитрије Маринковић, Далибор Мидић и Ђорђе Филиовић. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. У надахнутој беседи Владика Арсеније је подсетио многобројни народ, који се сабрао на Светој Евхаристији, на живот и страдање Светог Пантелејмона. Извор: Епархија нишка
  4. Логос

    Свети Климент Охридски

    Ходите чеда, послушајте ме; ходите сви који се бојите Бога и испричаћу вам; написаће се ово потоњему роду и народ наново створен хвалиће Господа (Пс. 66, 16; 102, 18). Овако је говорио Давид, а и ми данас са њим. Јер потребно је свагда и пред свима причати о Божанском величанству. И не само због тога што, као што верујемо, хвали Божјој нема броја, јер ма шта ми говорили и причали, безбројно је оно што преко тога остаје неизречено, него и због тога што онима које је савладала лењост, проповедање божанске лепоте бива на буђење ка делању добра. Многи мисле да људи у наше време нису способни за подвиге старих. По њима, прва времена била су и чудесима обасјавана и украшавана животом врлих мужева који су скоро бестелесно живели у телу; наше пак покољење није добило од Бога ниједан од тих дарова. И тако, сматрајући да је, тобож, наша природа за то неспособна, бедно се олењише и успаваше за подвижнички живот. То њихово схватање је међутим рђаво и врло погрешно: Закон природе је био и остао исти и непроменљив. Остави Господ Себи и у наше дане мужеве врло многе, који, не приклонивши колено своје ономе што се по земљи вуче, засијаше светлошћу живота у славу Небескога Оца, поставши светилници у свету, који имају у себе реч живота. Тако би и са Словенским народима који, будући још непросвећени Светлошћу Истине, примише од Бога Оце блажене и Учитеље, који угодивши животом и речју Богу просветише их, обасјавши их учењима и чудесима. Записати, каже блажени Теофилакт, архиепископ Охридски, њихов живот - веома је пожељно, али и изнад наших моћи. Зато нам исти тај блажени муж Теофилакт предлаже "мало" из живота једног од ученика равноапостолних просветитеља Словенских Кирила и Методија, Св. Климента Охридског, да би тиме како сам каже, посведочио човекољубље и благодат Бога нашег, Бога који је са нама и који ће са нама бити у све дане нашег живота до краја века, по обећању, и да би људима показао да није тачно да се наша природа изменила већ се развратила наша воља. Када Св. равноапостолни Кирило и Методије примише благодат Св. Духа као зору рану, и кад праведницима овим засија светлост знања, и кад их невеста њихова радост ослободи пређашње туге, - потрудише се тада одабранијима од ученика својих предати свој божанствени наук. Не мало њих пијаху воде живе са тог учитељског извора. Првенци пак и избраници у Сабору њихових ученика беху Горазд, Климент и Наум, Ангеларије и Сава. И док блажени Кирило почину од трудова својих и предаде дух свој Богу кад су још Св. Браћа била у Риму, дотле Методије настави просветитељску мисију међу Словенским народом, утврђујући истину еванђелску у срцима људи и сведочећи је својим мученичким подвигом. Када пак дође време и његове кончине, он, подражавајући Павлу, боље речено Господу Исусу, сазва ученике своје и утврђиваше их својим последњим поукама и тешаше. "Видите, говораше им, љубљена чеда моја, злу силу јеретика и како се труде, кварећи и замућујући слово Божје, да напоје ближње своје мутљагом измишљотина својих. Да би у томе успели служе се са два средства: слатким речима и претераном строгошћу; једним трују простије људе а другим страшљивце. А што се вас тиче, надам се и молим се, да су вам чврсте душе и према једном и према другом: нити ће вас примамити сладошћу речи нити празном обманом заробити. Јер сте утврђени на камену апостолског исповедања и учења. Пошто је и Црква сазидана на том камену, врата пакла неће је надвладати". Ово рекавши и много више од тога предаде дух свој анђелима светим, после 24 године епископског служења, у току кога се много потрудио не само на своме спасењу већ и на спасењу других. Јер није се бринуо само о себи већ и о другима да се спасу, живећи даноноћно само тако како је од користи и другима. О томе сведочи и мноштво ђакона и ипођакона и презвитера: оставио их је око 200 у својој цркви после своје кончине. А ако их је толико било само у олтару, - колико је било мирјана, можемо само претпоставити. За наследника његовог би постављен на Моравску архиепископију Горазд, а Климент овај блажени муж, оставши веран свом учитељу до смрти, беше један од главних његових сарадника. Но дрско мноштво јеретика не могаше да претрпи да Св. Методије има и после своје смрти поборнике, и сматрајући да у њима продужава он да живи, решише да их униште. И би постављен за епископа Вихик који беше немачког порекла, противник словенског језика у богослужењу, опијен латинском јересју о исхоћењу Духа Светог и од Сина, кога је још Св. Методије био предао анатеми. "Зашто се држите, питаху јеретици на челу са Вихиком православне Методијеве ученике, мртвог и смрдљивог учења Методијевог, а не пристајете уз живог архиепископа и зашто не исповедате, од Оца рођеног Сина и од Сина исходећег Духа?" Св. Горазд и Климент им одговорише: Методије још увек живи, јер смо од Господа научили да онај који у Њега верује и ако умре биће жив (Јн. 11, 25), а такође и то да је Бог Авраамов и Исааков и Јаковљев Бог живих а не Бог мртвих (Мат. 22, 32). У чему је онда наш грех ако имамо за учитеља онога који у Богу живи, који је духовно заједно са нама, и који се бори заједно са нама против вас? А што се тиче ове ваше нове вере, нити је налазимо посведочену Св. Писмом, нити примљену Св. Оцима. Зато не желимо да паднемо под анатему Павлову који јасно говори: "Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!" (Гал. 1, 9). Ми верујемо да је Дух - Дух Сина и ум Христов, будући да је Дух живота и истине (Рим. 8, 2; Јн. 14, 17) што и јесте Син; али и да происходи из Сина нити смо научили нити желимо да научимо, јер не желимо да се одречемо вере и да постанемо гори од неверника (1 Кор. 2, 16). Ми верујемо да Дух происходи од Оца и да је Родитељ Сина једини узрок и изводитељ Духа Светог. Дух је својствен и Сину и увек се дарује кроз Њега онима који су тога достојни. Друго значење има "исхођење" а друго "даривање": једно значи начин постојања Духа - јер као што је Син од Оца рођењем тако је и Дух од Њега исхођењем; "бити дарован" не значи предвечни начин постојања, већ даривање Његовог божанства и давање твари и човеку. И потврдивши речи своје примерима из живота и из Светог Писма рекоше им: "престаните да забадате себи мач у срце, престаните да се противите Сину Божјем, великом Благовеснику, из кога, кроз кога и у коме је садржано сво Еванђеље, и да говорите о Духу Светом без Духа, боље речено противно Духу". Завереници пак Вихикови зачепише уши своје на речи њихове, и пошто не успеше ништа са убеђивањем, прибегоше кнезу Моравском Светоплуку и оклеветаше Методијеве ученике да уводе нова учења и да се буне против његове власти, пошто се, тобож, не држе његове вере. Кад их пак кнез позва на одговорност, они опет кроз уста Горазда и овог богомудрог Климента брањаху веру своју у Св. Тројицу нераздељиву и несмешиву, која је била у опасности. А кнез, погружен у страсти и незналица у вери, врло мало схвати од онога што му говораху о Св. Тројици Св. Горазд и Климент. Јер како да се удуби и да схвати речи о Св. Тројици човек без освећеног здравоумља, без кога нико не може видети Бога? (Јевр. 12, 14). И будући потстакнут јеретицима са којима је био у пријатељству, кнез донесе одлуку да ће бити на страни онога ко се први закуне да је његово учење православно. Он не беше још ни одлуку изрекао - јеретици се заклеше и тако јерес би утврђена и овенчана насупрот Православљу. После тога наста велико гоњење на Методијеве ученике: сви они бише прво подвргнути мучењу и присиљавању да се одрекну свога учитеља и његовог учења. Горазд изгуби свој епископски престо, а Климент, који беше необично учен, и Лаврентије и Наум и Ангеларије и многи други бише оковани и у тамнице бачени. Било је забрањено да им било ко од рођака и пријатеља донесе утеху у тамницу. Но иако оковани, они ни у тамници не занемариваху молитву: певаху песме трећег часа, додајући и припев псалама у коме се молимо да задобијемо Духа Светога који би послан апостолима у трећи час. А Бог погледавши на земљу затресе је, и би велики земљотрес, као некад док се Павле молио у тамници и чу се као с неба звук, и окови спадаху са њих. Потрес се осетио у целом граду оном и узбудио његове становнике тако да се чуђаху и питаху шта би то могло да значи. Када се пак приближише затвору, и кад видеше шта се десило са светима, и како се крећу слободно без окова - одоше кнезу и питаху га: шта ово значи? докле ћемо се борити против Божје Силе? Зар нам овај знак с неба неће отворити очи? Јеретици пак, као некад фарисеји, тврђаху да се ту ради о ђаволској сили и о враџбинама, те неразумни кнез Свете поново окова још тежим оковима, подвргавајући их још већим мукама. Кад прођоше три дана, опет за време молитве Трећег часа, догоди се исто чудо. А богоборци сакривши од кнеза шта се догодило поново их оковаше. А кад се после нових десет дана тамновања у оковима јави исти знак, изведоше их из тамнице и немилосрдно тукоше без знања кнеза који беше оног момента отсутан. После таквог нечовечног мучења, не дозволивши Светима да ишта једу, и не допустивши никоме да овим слугама Божјим, боље речено самом Христу, дотури бар парче хлеба, - предадоше их војницима, да их раздвоје и одведу свакога на своју страну. Примивши ове Свете, војници, сурови Немци, по природи дивљи и неукротиви, изведоше их из града и свукавши вукаху голе по хладном времену и ветровитом. Уз то мачевима рањаваху вратове њихове и копљима пробадаху груди, како не би умрли само једном смрћу већ многима. Кад се одмакоше далеко од града оставише их, вративши се натраг. А они пак, ови нови исповедници Христови, сећајући се Христових речи апостолима: "Кад вас потерају у једном граду бежите у други" (Мт. 10, 23), кренуше према Бугарској, надајући се да тамо нађу уточишта. Иђаху тако без јела и одела, по беспућима, скривајући се од људских очију и трпећи сваку невољу. На крају се по невољи раздвојише и расејаше на разне стране. А и то би по Божјем промислу да би могли да обухвате више крајева кругом Еванђеља. Климент и Наум и Ангеларије ходећи путем према Дунаву дођоше до неког места и тражаху ту богољубца и гостољубца човека који би их нахранио и обукао. И нашавши таквог отседоше код њега. А деси се да њиховом домаћину умре син јединац, леп, и у цвету младости, и то баш кад су они ушли у кућу. Тужни отац у жалости и очајању за изгубљеним очима, сином јединцем, оптуживаше своје госте да су они ти демони убице који усмртише наду његову и радост, и прећаше им мукама. А они будући састрадалних и човекољубивих душа жалошћаху се не мање од оца а уз то и стидом покриваху. И уверавајући га да нису врачари већ слуге Бога истинитог храбраху га, и говораху му да су уверени да ће Господ преко њих вратити живот детету. И, о чуда! На њихову молитву врати Бог благодаћу Својом живо дете родитељу. Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши Дунав дођоше у Београд. Јавивши се управнику града званом Воритакану, испричаше му све о себи. А он, сазнавши све о њима, схвати да се ради о великим људима и блиским Богу и знајући да бугароки цар Борис, чији војеначелник беше, тражи управо такве људе, реши се да му их пошаље. Борис их прими са великом чашћу и сазнавши ко су и откуда су, заблагодари Богу што му посла такве учитеље вере и то не случајне људе, но исповеднике и мученике. Обезбеди их Борис са свим што им је било потребно за просветитељски рад, имајући и сам велику жеђ и љубав да сваки дан са њима разговара, и да учи од њих стара предања и животе Светих и да слуша из уста њихових речи Св. Писма. Тако и сви на његовом двору такмичаху се ко ће их пре примити у дом свој, благослова и освећења ради. Вероваху да где се налазе њих тројица сабрани и душом и телима, да је ту присутан и сам Господ и сва благодат Његова. Ангеларија прими у дом свој неки Часлав, измоливши га од кнеза Бориса за учитеља. Али не би му дато да се дуго радује његовом присуству у овом животу. Ангеларије проживе код њега неко време и упокоји се у миру. Климент и Наум бише гости и учитељи једно време код једног другог бојара по дозволи Бориса, сејући семе слова Божјег, по људским срцима И просветљујући људе небеском светлошћу Св. Тројице. * Св. Климент, који се родио око 840 године у "европској Мизији" (негде у Македонији) како пише у његовом малом животопису Димитрије Хоматијан, Охридски Архиепископ, имао је као узор у свом раду своје учитеље Кирила и Методија. Својим очима је видео сва дела њихова; заједно са њима се трудио на преводу светих књига са грчког на словенски. Био је сапутник Свете Браће у Венецију и Рим где је рукоположен за свештеника. Обдарен беше овај свети муж особитим проповедничким даром којим се он прочу још у Моравској и Панонији, док брањаше веру Православну од јеретика, а још више овде на новој њиви на коју га упути Бог, да сеје по њој семе живота, по неизрецивом промислу Свом. Његова проповед је добијала у снази још више тиме што је била на народном језику. После неког времена посла га Борис по надахнућу Божјем у Кутмичевицу (у Западне делове Македоније) за учитеља и просветитеља, заповедивши свима који тамо живљаху да приме светога с љубављу сваком и уважењем и да му буду у свему од помоћи. А и сам се показа пример љубави другима, давши му још у Охриду и Главници дом и обезбедивши га свим земаљским, да би се светитељ бавио само свођењем неба и небескога у душу своју и душе поверених му Богом људи. Светитељ се не разнежи даровима кнеза и не предаде уживању и лењости него са још већим жаром, као да је тек тада почињао да служи Христу, труђаше се свом снагом на проповеди и ширењу Еванђеља. Обилажаше села и градове благовестећи спасење Божје народима и са свима разговарајући простим језиком о спаситељним Божјим врлинама и догматима. Све увераваше да, као што не може постојати исправан врлински живот без здравих догмата, већ је мртав и смрдљив, тако и догмати без врлинског живљења не могу увести у вечни живот. Једно личи на слепца који има руке и ноге, друго пак на човека са очима, али с отсеченим ногама и рукама. Имађаше Свети Климент по свима местима и црквеним општинама не мало изабраних ученика, беше их на броју око 3500, којима откриваше дубље тајне Св. Писма и посвећиваше им особиту пажњу да би што више научили. Они су му били ближи од других, често су ишли са њим пратећи из близа шта ради, шта говори. Никад га нико није видео да се одмара него, - или је децу подучавао, и то на разне начине: - једнима показујући слова азбуке, другима објашњавајући смисао написаног, треће опет учећи како да држе руке при писању, - и то не само дању него и ноћу, - или се молитви предавао, или се читању одавао, или је књиге писао. Бивало је случајева да је истовремено два посла свршавао: писао је и децу подучавао; јер је знао да је нерад учитељица сваког зла, као што је рекла мудрост, учитељица сваког добра преко једног од својих служитеља (Ис. Сир. 33, 28). Његов труд не оста без плода: његови ученици се показаше бољи од свих других, и животом и речју. Засађени у добру земљу, брижљиво заливени и узрасли благодаћу Божјом бирани су за чтеце, ипођаконе, ђаконе и презвитере. У свакој црквеној области имао је по триста ученика, који беху ослобођени од свих обавеза према кнезу, будући служитељи небеског Цара и војници. И трудио се на том послу блажени Климент 7 година. Већ је улазио у осму годину свог просветитељског дела, последњу земаљског живота слуге Божјег Михаила Бориса, светог кнеза Бугарског. Њега наследи син му Владимир који умре после четири године. Овога наследи брат му Симеон који би проглашен и за првог бугарског цара. Њега роди Михаило по образу и по подобију своме: беше он благ и добар, пун топле вере и ревности за дом Божји. Он надопуни недостатке оца, појачавши божанску проповед и утврдивши у свима црквама веру Православну, давши закону Божјем широк пут и нестешњен. Пошто је слава Климентова све више расла и глас о њему све се даље чуо, заплени и срце цара Симеона те и он постаде љубитељ његове врлине. Позва цар светитеља к себи и он се одазва његовом позиву. Пожњевши освећење и од лика његовог, јер беше изглед блаженог такав да је чак и код непријатеља изазивао стид и поштовање - благосиљаше земљу Бугарску и блаженим сматраше царовање своје, јер доби тако добро од Бога. Па, посаветовавши се са разборитијим око себе, постави Климента, кога сви слушаху као оца свога, за епископа Дрвеничког 893 г. тако да он поста први епископ "Бугарског језика". Примивши се епископског служења Св. Климент умногостручи своје трудове, поставивши своје достојанство као подлогу за узлажење Богу. Каже премудри Соломон да онај који умножава знање умножава муку (Проп. 1, 18). Тако и Симеон умноживши част Клименту - умножи му муку. Јер нашавши да је народ ове области потпуно неупућен у божанско Слово и Св. Писмо, а они који су управљали Црквама врло неуки, не даваше сна очима својим ни дремања трепавицама: храна и уживање му беше брига о народу. Непрестано учаше и заповедаше, незнање исправљајући, ружно улепшавајући, поставши све свима, сходно свачијој потреби. Клир подучаваше о благољепију црквеном и о појању и молитви, тако да му је подручно свештенство било упућено у сваки добри поредак и трудило се да буде пример свима речју и делом. Народ утврђиваше на камену праве вере хришћанске изграђујући у њима тврђаву побожности. Јер беху врло непросвећени и прости. И не само што храњаше речју као истинитим хлебом и утврђиваше срца њихова, него вођаше бригу и о њиховој телесној храни, бринући се о удовицама и сиротама и дајући утеху сиромашнима. Знајући грубост народну и неукост, и видећи да многи од свештеника не разумеју грчке књиге, састави беседе за све празнике, просте и јасне, да би могао да их разуме и најпростији човек. Тако је хранио млеком просте словенске душе и неспособне за тврду храну, поставши за њих оно што је био Павле за Коринћане. Преко тих беседа су се они учили тајнама празника, извршеним кроз Христа и Христом. Исто тако написа у част Богородице, која се празнује често у току године, многе похвале и описе Њених чудеса. Не заборави у својим поукама ни Јована Крститеља, описа путовања и животе пророка и апостола, подвиге светих мученика, написа и многе каноне у част Светих и молебне Мајци Божјој. Описа и живот својих учитеља Кирила и Методија, упростивши и њихову азбуку звану "глагољицу" како би била приступачнија народу Још док беше жив мудри Борис, сазида и манастир у Охриду, додавши му касније и другу цркву која потом поста седиште архиепископије. Сва жеља му је била и труд да искорени лењост, опитоми сурова срца и насади у њих богопознање, а кроз њега питомост и човечност. Пренесе из земље Јелина питомо и плодно дрвеће, калемећи дивље, да би и тиме показао шта треба да ради човек да би плода донела душа његова. Све, дакле, што је радио, на корист душе је радио, заборављајући и себе од бриге за спасење других. Чим би пак посетио и обишао своју област, утврђујући народ страхом Божјим и врлином, долазио би из Велике у свој манастир у Охрид, где се предавао молитвеном тиховању, хранећи душу Божјим миром и лепотом. Велика беше љубав овог Светог Климента к Богу, као сина к Оцу, али су и многа сведочанства да му Бог узврати љубављу на љубав, прославивши га Својом чудесном благодаћу. Ево само једног примера за то. Деси се, док је једном ходао, да види двојицу богаља од којих је један био лишен и сладосног свакоме очњег вида. То пробуди у души његовој сажаљење и састрадање. Но милостивост имађаше код њега увек за пратиоца смирење. Шта више, жеља да сакрије учињено чудо беше јача код њега од жеље богаља да буду излечени. Зато, тек онда кад виде да нема никога у близини, подиже очи своје небу, и преподобне руке своје на молитву, па призвавши божанску помоћ, дотаче се молитвеним рукама својим тела раслабљених. И оздравише тела њихова, а слепац доби вид и величаше Бога. Но чудо не оста скривено за људске очи: један од служигеља његових би невидљиви сведок догађаја чудеоног овог. Кад Свети то сазна изгрди га и запрети му да никоме не каже док је он жив. Педесет година се труђаше на благовести Слова Божјег овај небески човек и земаљски анђео. А кад му дође старост и кад се истроши великим трудовима, намисли да преда другом епископску власт, не бежећи од одговорности и од свога чина у кога га постави Дух Свети да чува Цркву Божју, но блажене побожности ради и божанствене. Јер се бојао да његова старачка немоћ не постане препрека и сметња делу Божјем. И дошавши цару мољаше га да му постави млађег заменика имајући само једну жељу: да му дозволи оно мало дана живота што му је преостало да проведе у манастиру у разговору са собом и са Богом. Цар пак задивљен његовом жељом преклињаше га да не жалости оне који се труде да га ничим не ожалосте, као свог заједничког оца, и одлучно одби да му да тражено. Оставка, рече му цар, приличи само недостојнима а ти си драгоценији од сваког достојанства. Старац се потчини царевом настојању и не рекавши му више ни речи о томе, врати се у манастир. Но небески Цар се показа предусретљивији његовој жељи: тек што се врати натраг разболе се. И ту на болесничком одру остави последњи дар својој духовној деци: преведе на Словенски језик књигу звану Цветни Триод која садржи у себи службе од Ускрса до дана Св. Тројице. И шта још? Написа и завештање своје о књигама и другом што је имао. А мало шта имађаше осим Бога с којим је свагда боравио, и с којим се једино богатио, мудри овај трговац, који нађе добар бисер у пољу и све за њега продаде. Пола заоставштине остави епископији а пола манастиру, и тиме показавши како треба стицати и трошити стечено: све пред Богом и по Богу. И тако поживевши и украсивши Богом постављени престо, и крај поставивши складан почетку, предаде дух свој Господу 27 јула 916 г. Божанствено пак тело његово, равночесно души, иако по достојанству ниже од ње, би уз песме положено у манастиру у гроб, кога он спреми сопственим рукама, с десне стране припрате, у дане Бугарског цара Симеона. Пре пак његовог уснућа видеше неки од његових ученика у сну Кирила и Методија како приступише блаженом, и најавише му излазак из овог живота. Но чак и прах учитељев, сведочи нам блажени Теофилакт на завршетку свог животописа овог преподобног Климента, и после његовог уснућа чињаше добро, лечећи сваку страст и сваку болест. Као сведока реченога наводи човека неког који је имао осушене руке и ноге који, дошавши у храм за време литургије, би исцељен. Мало њих је знало ко је он и од куда је. Када пак поче на сав глас да благодари Богу на задобијено здравље питаху га присутни у храму ко је и откуда је. Одговори да је и он из Охрида, да је много година био свезан овом злом болешћу и да је вукући се по земљи на ногама и рукама дошао на гроб Светитеља и, поставши изван себе, видео некаквог старца који се дотаче косе његове и заповеди му да устане. Чим је чуо глас, зачу се пуцкетање у његовом телу и трење костију, изгледало је као да се сабирају опуштени удови, и шире покретни мишићи. И дошавши себи нађе да је потпуно оздравио: "и ево сад, рече, дижем руке своје ономе који ми их је испружио, и стојим на ногама својим". И заблагодари Богу и Његовом угоднику, и он и сав присутни народ. А чему набрајање толиких и толиких чудеса? Коме је непознато колико ђавоиманих и од других немоћи страдалника задобише здравље, било дошавши са вером на гроб Светитеља, било поменом имена његовог! И како је то бивало некад, тако бива и данас са свима онима који му са вером и љубављу приступају, клањајући се заједно са њим и са свима Светима Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Јединосушној и Нераздељивој, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Свети Пантелејмон је рођен у угледној и богатој породици која је живела у Никомидији, граду у Малој Азији. Његов отац Евстрогије био је незнабожац, а мајка Евула, хришћанка. Рано је остао без мајке, па бригу о његовом васпитању преузима отац. Пантелејмон је био необично леп, добар, сјајан ученик, са посебним даром за медицинске науке, а изнад свега милостива и добра срца. Име Пантелејмон, које значи: свемилостиви, заиста му је у потпуности одговарало. Медицину је учио код најчувенијег лекара тог доба, Ефросина, који је био и дворски лекар. Приликом посета двору, Ефросин је са собом стално водио и најдаровитијег и најбољег ученика, Пантелејмона. Пантелејмон је свакога дана пролазио поред куће Ермолаја, старог хришћанског свештеника. У срцу младог лекара живело је сећање на веру његове мајке, па се зближио са свештеником, Ермолајем који га је утврдио у вери, а затим и крстио. Поред лекарске вештине, коју је стекао учењем, Пантелејмону је био дат и дар исцељења молитвом. Излечио је слепог човека. Сви лекари су говорили да за његове очи нема спаса. Пантелејмон је слепца излечио именом Христовим. Једном му је очајна мајка донела дете које је ујела змија отровница. Призвао је Бога у помоћ и излечио дете, спасивши га од сигурне смрти. Кад му је умро отац, Пантелејмон је распродао имање и сиротима и убогима поделио милостињу. Живео је скромно, а све који су му се обраћали за помоћ, лечио је потпуно бесплатно. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550- 600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновље живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату. Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете Литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских Светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом- саркофагом, као и зидови у висини 6- 8 метара изнад земље. У јуну 1992. снаге Репубилке Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром. Обнова храма се ради по новом пројекту чији су аутори су арх Предраг Ристић, професор Акедемије за уметности и консервацију СПЦ и његов син Сава Ристић. Пројекат је рађен по узору на Храм Гроба Господњег у Јерусалиму. Сачувани дијелови мученичких костију биће положени у гробницу на средини храма, а њен изглед подсијећаће на гроб Витлејемских мученика, дјеце, које је побио цар Ирод када је чуо да је рођен Спаситељ. На зидовима храма, попут Јад Вашема, биће уклесана позната имена Срба из Доње Херцеговине, страдалих од усташа у Другом свјетском рату и оних из других крајева убијеним на овом подручју. Зато би овај храм, саграђен на костима и пепелу невиних мученика требао да буде један од значајнијих споменика српског народа. У суботу 3. августа 2013. године Његово преосвештенство умировљени епископ Захумско Херцеговачки и Приморски Атанасије, освештао је камен темељац Спомен храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима и до 06. септембра 2013. године урађена је костурница те су завршени радови на темељима храма. Ових дана радови на обнови пребиловачког храма су настављени. Наставак радова је велика радост и охрабрење за сав досадашњи труд, али још већа одговорност и обавеза да се истраје на изградњи Дома Господњег на овом светом, и на далеко по страдању чувеном мјесту. Упоредо с радовима настављају се акције прикупљања средстава за обнову храма у Пребиловцима и позивамо да са истим и још већим еланом и одушевљењем радосно искористимо могућност да се сви заједно сврстамо у ред оних наших предака који су вијековима градили и обнављали храмове на овим просторима. СВЕТИМ Новомученицима ПРЕБИЛОВАЧКИМ ТРОПАР, глас 8: Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења; љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте. од Господа молите нам вечно спасење и свему свету јеванђелско покајање. КОНДАК, глас 3: Новомученици Свети за веру пострадасте: у јаму за Христа невини бачени бисте, од верних с љубављу из јаме извађени, у Спомен Храму с љубављу положени. Но Храм ваш безбожни разорише, и мошти ваше ко Савине попалише. Данас нову Голготу и Врачар обнављамо и Вас са Светим Савом смирено молимо: У Царству Небеског мира почивајте и Христово и наше Васкрсење сведочите. +Епископ Атанасије (1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње) Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  7. Колико год пута пијеш, задобијаш опроштај грехова и опијаш се у духу. Зато и апостол каже: „Не опијајте се вином, већ се испуњавајте у духу“ (Еф 5, 18). Ко се опија вином тетура се и кривуда. Ко се опија духом, укоренио се у Христу. И стога је благословена опијеност која дух чини трезним. Дошао си до олтара. Позива те Господ Исус (или твоју душу или Цркву) и каже: Пољубиће ме пољупцем уста својих (Песма над песмама 1, 1). Желиш да се сјединиш са Христом? Ништа милије од тога. Желиш са својом душом? Ништа држе од тога. Пољубиће ме: Види да си чист од дваког греха, јер су преступи уништени. Стога те сматра достојним небеских светих тајни и стога те позива у небеску заједницу. Пољубиће ме пољупцем уста својих. Ипак, због онога што следи, твоја душа (или људски положај, или Црква) види да је очишћена од свих грехова, достојна да би могла да приступи олтару Христовом (шта је олтар Христов, него ли слика тела Христовог?). Види чудесне свете тајне и каже. Пољубиће ме пољупцем уста својих, односно Христос ме пољупцем целива. Зашто? Јер је боља твоја љубав од вина (Пнп 1, 1). У ствари, боља су осећања према теби, боље су твоје свете тајне од вина. Боља су од оног вина иако оно има слаткоћу, има радост, има благодат. Иако су у њему радости овоземаљске, а у теби је љупкост духовна. Још је тада Соломон увео венчања, било Христа и Цркве (или духа и тела или духа и душе). И додао је: Твоје име је уље разлито; зато те љубе девојке (Пнп 1, 2). Ко су ове девојке него ли душе појединаца које су одбациле старост овог тела и обновљене Духом Светим? Вуци нас, да трчимо за мирисом твојих уља (Пнп 1, 3). Пази пта каже. Не можеш да идеш за Христом, ако те он сам не вуче. Зато да знаш: (Кад ја будем подигнут (од земље), рече, све ћу привући к себи (Јн 12, 32). Уведе ме цар у ложницу своју (Пнп 1, 4) (ми бисмо рекли: у свој салон, у своју трпезарију). Ту су добре ђаконије, добри мириси, сладак мед, разно воће, разна јела и од многе хране састоји се твој ручак. Дакле, дошао си до олтара. Примио си тело Христово. Чуј опет које свете тајне си задобио, слушај (светог) Давида који говори. Он је духом предвидео ове тајне и радовао се и говорио је да му ништа не недостаје. Зашто? Зато што, ко је примио тело Христово, неће огладнети у вечности. Колико пута си чуо двадесет трећи псалм и ниси разумео? Обрати пажњу како се дотакао небеских светих тајни: Господ је пастир мој и ништа ми неће недостајати; на зеленој паши пасе ме, води ме на тиху воду; душу моју опоравља, води ме стазама праведним имена ради својега; да пођем и долином сијена смртнога, нећу се бојати зла, јер си ти са мном; штап твој и палица твоја теши ме (Пс 23, 1-4). Штап – власт, палица – страдање је. Односно: вечно божанство Христа, али и телесно страдање. Оне је створио, ове искупио.Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим; намазао си уљем главу моју и чаша је моја препуна (Пс 23, 5). Дошао си до олтара. Задобио си благодат Христову Стекли сте свете небеске тајне. Радује се Цква због искупљења многих. И весели се духовном радошћу што јој приступа оглашена породица. Налазиш ово и у Песми над песмама. Христа назива радошћу. Имаш припремљену гозбу, која се чини достојна небеске хране. Зато каже: нека дође драги мој у врт свој и нека једе красно воће своје (Пнп 4, 16). Која стабла доносе красно воће? Сасушено дрво постао си у Адаму, али сада, кроз благодат Христа растете као плодоносна стабла. Радо прихвата Господ Исус и небеским достојанством одговара својој Цркви: Дођох, рече, у врт свој, убрах смирну своју и мирисе своје. Поједох хлеб свој и мед свој, попих своје вино, млеко своје. Једите, рече, браћо и опијте се (Пнп 5, 1). Убрах смирну своју и мирисе своје: каква је ово берба? Упознајте виноград и биће вам позната и берба. Из Мисира, рече, си пренео чокот, у ствари, народ Божији. (Ви сте чокот). Ви сте грожђе, засађено као виноград. Као лоза дали сте плод. Убрах смирну своју и мирисе своје, односно, мирисе које сте задобили. Поједох хлеб свој и мед свој: Видиш да у овом хлебу нема горчине, већ је сва слаткост. Попих своје вино и млеко своје. Видиш каква је радост која није окаљана прљавштином ниједног греха. Колико год пута пијеш, задобијаш опроштај грехова и опијаш се у духу. Зато и апостол каже: Не опијајте се вином, већ се испуњавајте у духу (Еф 5, 18). Ко се опија вином тетура се и кривуда. Ко се опија духом, укоренио се у Христу. И стога је благословена опијеност која дух чини трезним. ----------------------------------- * Свети Никита (338-420) био је епископ Ремезијане (Беле Паланке) више од пола века (366-420), где је, како наука са великом сигурношћу потврђује, написао важне беседе (поуке) катихуменима и неофитима, химне (Тебе Бога хвалимо) и писма (Палој девојци). Из прве књиге сабраних дела светог Никите, упоредо латински текст и српски превод, (Друштво пријатеља манастира Дивљана, Београд 2007, превод Душица Петровић, приредили Живота Јоцић и Радомир Поповић), пренели смо краћи део из поуке новокрштенима о Светој тајни причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Предавањем Његовог високопресвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог пресвештенства уморовљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“ синоћ, 3. августа, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару настављена је културна манифестација Трг од ћирилице која се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Трг од ћирилице наредних дана, до 10 августа, одвијаће се у Бару, казао је Желидраг Никчевић подсјетивши да је значај ове манифестације оданост српском писму (ћирилици) и српском језику, који су нас одржали, утврдили у православној вјери, нашој умјетности, култури и науци. Појаснио је да је идеја Трга од ћирилице суштински једноставна и да се описује ријечима нашега Митрополита да онај ко затире своје памћење и живу стваралачку везаност за претке, тај се као сасушена грана лишава животнога сока и соја и на крају откида од племенитог коријена српстевног . „Као народ можемо опстати достојанствени у великој породици земаљских народа само чувањем успомене и свог наслеђа, буђењем и оживотворењем те успомене на наше наслеђе светокирило- методијевско, светосавско, Немањићко, Петровићевско до данашњих дана.“ Желидраг Никчевић је подсјетио да се овогодишњи Трг од ћирилице одржава у знаку великих јубилеја из наше историје, а да је вечерашњи програм посвећен управо једном таквом великом датуму који је од огромног значаја за нашу вјеру и духовно наслеђе, као и за наш национални идентитет: 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, 125 година од његовог рођења. Након тога су духовна чеда Светог Јустина Ћелијског, владике Амфилохије Радовић и Епископ Атанасије Јевтић говорили о томе „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. На почетку свог излагања Епископ Атанасије се осврнуо на Трг од ћирилице и казао да је ова манифестација знак православља. Томе у прилог је додао да је познати слависта Емилиос Тахиаос од Солуна, добар познавалац историје и књижевности словенских цркава од Кирила и Методија до наших дана, рекао је да је ћирилица граница између Истока и Запада, између православља и латинства, римокатоличког и протестантског свијета: „Ћирилица је тамо где је православље“, казао је владика и додао да је у његовању ћирилице велика заслуга Митрополије црногорске приморске која је у саставу Светосавске аутокефалне цркве друга послије Жиче. Говорећи о оцу Јустину са присутнима је подијелио сјећање са једног пута у Русији када су га браћа Руси питала какав смо ми то ви народ да нм је Бог дао такве величине као што су Николај и Јустин, заједно у тако кратко вријеме. „Ја сам слегао раменима и рекао нисмо криви. Слично је у Грчкој. Знате колико се штампа, цитира на сајтовима, у књигама, часописима час Свети Јустина час Свети Николај. Њихове ријечи постале су симбол православља. И заиста велики дар Божји.“ Испричао је да је отац Јустин први ишао на гробове Николајевих родитеља у Лелић и тамо се, како је говорио сам отац Јустин, када је Николај преминуо само три дана молио за њега, а онда се молио њему. „Он је био жив ходећи светитељ и тако је Јустин растао уз Николаја“, казао је, између осталог, уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије се присјетио да је први пут имао дар од Бога да види старца Јустина 1959. године на Новом гробљу у Београду, а до тада је само слушао и читао његове књиге. Када је своју одлуку да се замонаши подијелио са о. Јустином он му је одговорио: Радујем се што си сагледао себе са тачке гледишта вјечности. То је уједно и реченица коју Митрополит често говори на монашењу. Говорећи о оцу Јустину, владика Амфилохије је казао да је он превео и написао 12 томова Житија светих, што је једно од најзначајнијих дјела код нас. Такође, код нас не само да се издају његова дјела него се и штампају нова. По његовим ријечима владика Атанасије је урадио огроман посао, списе о. Јустина, писма сабира те су изашла 22 тома Дјела оца Јустина. На грчки језик је превео и књигу: Човјек и Богочовјек која је доживјела већ 9 издања у Грчкој. „Упоредо са тим Житијама штампане су и његове три Догматике Православне цркве, од којих су други и трећи том јединствене догматике, како их он назива православна философија истине“, рекао је владика и додао да су његова дјела превођена на руски, француски, њемачки, енглески језик. Казао је да његова дјела остају као једно богатсво непроцјењиве вриједности и да је Свети Јустин Ћелијски једна изузетна личност, не само у савременом православљу, већ и у савременом хришћанству. „Када је говорио о Светом Сави, говорио је о Западу. Није био, како га тумаче, антизападни човјек, него човјек који је осјетио сву трагику Запада и усмјерења хришћанства на Западу, а послије и западне цивилизације која се одрицала Бога, првенствено Христа. За оца Јустина, као и за изворну Цркву Божију, без Христа нема ни човјека, ни хришћанства, ни решења људске судбине.“ Отац Јустин је написао да постоје три пада у историји човјечанства: Адамов пад, Јудин пад и одпад од Бога, и пад римског папе. „Ти падови су одрицања од Бога у суштини и обоготворење човјека коме је дах у носу. Адам је то учинио погазивши заповјест Божију, Јуда је за 30 сребреника продао Небеско за земаљско царство и Христа као носиоца Небеског царства, а римски епископ је себе прогласио за викара Христовог, за непогрешивог, за земаљску славу и част.“ Отац Јустин је написао ако је један непогрешив у Риму зашто да није и онај у Берлину и Њујорку непогрешив. „Ако је један човјек непогрешив, онда сваки човјек може себе да прогласи непогрешивим.“ Даље је објаснио да је унијаћења било и овдје кроз историју, а да је мишљења да је оно што се догађа у Украјини плод унијаћења од 16. вијека, насиља које је извршила Пољска држава: „То је плод таквога духа римске надмености, обоготворења човјека, што православље никада није могло да прихвати, иако нијесмо безгрешни. То су искушења људска, али тамо је то постала догма. На Истоку је то искушење које се пројављује сада кроз ова збивања у Украјини.“ Високопреосвећени владика је казао да је и латиница постала догма, те је добро да имамо манифестације као што је Трг од ћирилице у Црној Гори гдје је на снази уништење ћирилице : „У свим установама ове државе латиница је насилно наметнута. Њој свака част, али се зна на ком писму смо ми постали зрели историјски народи и ко су наши учитељи и просветитељи.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да се нада да ће се вратити црква на Ловћену, јер нема спаса Црној Гори док се то не догоди: „Црна Гора се обурдава, иде у потпуну пропаст, губи своју савјест, свијест, сазнање, истински идентитет, свим оним што се догађа са овом садашњом Црном Гором, која никада није била зависнија, ропскија него данас, за онога који зна шта је робовање а шта слобода.“ Појаснио је да то робовање значи да робује страстима, властољубљу и частољубљу. Отац Јустин је бринуо о Косову и Метохији јер је знао шта оно значи не само за нас, него за Европу. „Као што је 1389. године на Косову Пољу решавана судбина Европе и преко наших костију заустављена тоталитарна најезда султана, исто се догађа и данас. Судбина савремног свијета се прелама преко КиМ. “ Поручио је да ми знамо ко смо и шта смо, и зато и даље носимо крст Светога Јована и градимо цркву Свете Тројице – Бога љубави, која грли све без обзира како се опредјељују: „Обнављамо Ловћенску цркву, себе и своју душу, градимо на ономе на чему је саграђено свешто јесмо, по чему смо били, јесмо и остаћемо присутни у овоме свијету“, поручио је на крају свог излагања Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Синоћњи програм својим наступом је уљепшао и Хор Светог Јована Владимира. Трг ћирилице у Бару се наставља вечерас предавањем на тему „Насиље над Србима“ о којој ће говорити: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Дани Трга од ћирилице се ће се одржавати у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару са почетком у 21 час. Ове године манифестација је у знаку јубилеја: 800 година аутокефалности Српске православне цркве и и живота њене Зетске епархије – Митрополије црногорско-приморске, 630 година од Косовског боја, 690 година од рођења Светог великомученика косовског цара Лазара, као и 500 година од печатања служабника Божидара Вуковића. Организатори Трга од ћирилице су: Митрополија црногорско-приморска, Издавачка установа Светигора, архијерејска намјесништва херцегновско и барско, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење издавача и књижара Црне Горе и Српски културно-спортски центар Карађорђе из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У навечерје великог празника Светог пророка Илије – Илиндана, 1. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Велико вечерње са петохлебницом у манастиру Светог пророка Илије на Јабуци код Пријепоља. Саслуживали су парох сељански протојереј-ставрофор Слободан Симић, настојатељ Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонах Петар и ђакон Горан Крстић а за певницом је одговарао архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић са настојатељицом манастира игуманијом Аном. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Честитајући навечерје празника манастирском сестринству и свима присутнима Епископ је нагласио да је велики дар Божији што имамо такве ревнитеље, огњене молитвенике пред Богом: – Међу таквима који највише сијају и истичу се јесте и Свети пророк Илија. Њега Света Црква сутра саборно слави, и ми му се обраћамо, поштујући њега и његову веру, његову ревност, да се молитвено заузима за нас, да Бог и нама да од силине и снаге те вере коју је он показао. Да нам да моћ те љубави у Христу, богољубља, човекољубља, ревности и истрајности, да можемо и ми проћи кроз ноћ овога живота успешно, као људи, и прибројати се онима у Царству Небескоме. Након вечерњег богослужења Епископ Атанасије је обишао радове на проширењу монашког конака који су у току. Како је све већи број посетилаца ове свете обитељи указала се потреба да се прошири гостопримница како би могли угостити све госте, али и да се прошири број соба за смештај за случај да се укаже прилика да се монашка обитељ прошири. – Изузетно сам задовољан што има добре жеље и добре намере да се помогне овој светој обитељи, јер ако има добре намере онда ће Господ да учини да се то и оствари. Ето, већ су се јавили добри људи који су вољни да помогну, на чему смо им веома захвални, јер они тиме исказују своју љубав и приврженост пре свега Богу али и овој светињи, рекао је Епископ Атанасије, видно одушевљен током и развојем радова. Игуманија Ана је предочила Епископу све што је до сада урађено, као и оно што се планира даље радити уз помоћ добрих људи спремних и вољних да помогну. Епископ Атанасије је исказао своју подршку и благословио све да истрају у том добром и богоугодном делу. Након краћег разгледања и разговора сви су прешли у манастирску гостопримницу где је мати Ана са својим помоћницама припремила послужење. Преосвећени Владика је на дан молитвеног прослављања Светог Илије, 2. августа 2019. године, предстојао литургијским сабрањем у Светониколајевкој обитељи у Бањи Прибојској, која је прославила храмовну славу. Саслуживали су умировљени парох руђански Митрополије дабробосанске протојереј-ставрофор Саво Брадоњић, архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, парох прибојски протојереј-ставрофор Јово Андан, парох ариљски Епархије жичке протојереј Мирчета Крупниковић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, настојатељ Светоуспењског манастира у Сељанима код Пријепоља јеромонах Петар и протођакон Никола Перковић. – Свако сабрање у име Божије нас чини јачима, јер се сабирањем на светим местима ради прослављања светих угодника Божијих ми напајамо Божијом добротом, Његовом снагом, Његовом љубављу, подсетио је Епископ Атанасије велики број верних, сабраних са разних страна, из разних места и земаља на овај велики сабор у манастиру Светог Николаја у Прибојској Бањи и наставио: – Бог у својој доброти, када је створио овај свет, није све завршио с њиме него је наставио да му показује своју доброту, указује му своју љубав и води овај свет. Бог је присутан у овом свету, сабира око себе, призива к себи. И нас је данас призвао овде у овај свети храм. И не само данас, Бог овде призива људе већ преко осамстотина година. На овом месту се људи сусрећу са Богом и бивају од Њега учени, вођени, помагани, напајани Његовом силом. – Данас је посебан дан јер данас прослављамо једнога од многих који је такође сакупљао око себе у име Божије, Светог Илију пророка, који је сав свој живот само то радио, призивао у име Божије, указивао на Бога, око Бога окупљао, Божијим законима и путем водио људе. Свети пророк Илија нас својим животом подсећа да Бог чује наше вапаје и да се Богу вреди обраћати, да има користи од обраћања Богу. Бог чује и услишава и уважава добра дела која чине људи и награђује свако добро дело. Зато не губимо наду у Бога, имајмо поверење у Бога, сигурно корачајмо Његовим путем, од Њега се учимо, Његовом силом се напајајмо, сусрећимо се са Богом и Његовим угодницима и једни са другима, као што смо се данас сусрели овде са разних страна, указао је Епископ Атанасије присутнима на једини прави пут у живот вечни. У Светој Литургији узели су учешће председник општине Прибој г. Лазар Рвовић, г. Дмитриј Александрович Вдових из Русије као и многи гости и званице са разних страна, из Србије, Републике Српске, Црне Горе. На крају Литургије Владика је освештао славско жито и пререзаo славски колач које је припремио настојатељ манастира високопреподобни игуман Теофило са својим у Христу братством, а затим је у порти храма приређен културно-уметнички програм и заједничка трпеза за све присутне. Међу гостима манастира Бање поводом храмовне славе били су и чланови делегације Фонда социјално културних иницијатива из Русије коју је предводио г. Дмитриј Александрович Вдових, који је овом приликом Епископу Атанасију на дар уручио књигу Свети Равноапостолни кнез Владимир и кнегиња Олга. Фонд је основала супруга премијера Рускe Федерације гђа Светлана Медведева, а делегација борави у Србији у Дечијем кампу Школа пријатељства који се већ 19 година одржава на Тари. Извор: Епархија милешевска
  10. На дан светога Илије, 02. августа 2019. године, када мештани Угљеша прослављају храмовну славу, свету архијерејску Литургију у угљешком храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим се у својој архипастирској беседи обратио сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање у новоподигнутом храму Светога Илије у Угљешу. Свети Илија нас је сабрао да се помолимо око Господњег Жртвеника, да принесемо Жртву од свих и за све. Велика је љубав Божја која нас је овде сабрала, али и ваш труд је велик јер вашом љубављу и Божјим промислом се овај свети храм почео зидати. Није случајно што је овај храм, ово свето место, посвећено управо светом пророку Илији. Свети Илија је велики и дивни светитељ који је на путу свог овоземаљског живота увек позивао верни народ свог времена да буде уз Господа, да се искорени незнабоштво и све оно што народ одвлачи од заједнице са Живим и Делатним Богом. Свети Илија је чинио разна чудеса којима је преображавао народ и враћао га своме Творцу, Господу. Свети Илија можда није био директни проповедник доласка Христовог, али свакако је био онај који је упућивао на новозаветно откровење које је увек у контексту љубави. Љубављу је Господ Бог створио овај свет и човеку дао благослов живота да би био у заједници са Господом. Једина благословена заједница јесте Заједница са самим Господом. Зато су нам потребни свети храмови, света места где се народ може сабирати да би приносио Жртву и пребивао у делатној љубави Божјој. Овде у Угљешу излила се управо та љубав и благослов Божји, храм је свакога дана лепши и украшенији и добија облике својствене једном православном храму. Долазио сам овде, освећивао сам Крст и звоно и ево, Боже здравља, видимо да све напредује и добија своју пуноћу и лепоту. Надамо се да ћемо осветити овај храм и дати му заиста благослов Божји да сабира и позива верни народ Угљеша и целе Барање на свето Сабрање као и данас. Нека овај храм буде пример и нека нас позива на покајање у овим тешким временима, јер ако је народ сложан дело је благословено и све нам је могуће. Овај свети храм је показатељ управо тога да ако је народ сложан и међу народом влада љубав, ако народ жели да буде на путу истине и Јеванђеља онда ничу здања какав је овај храм у Угљешу. Ви сте пример тога да великом љубављу, ревношћу, пожртвованошћу и трудом може да се сазида здање на понос нашег наорда и наше свете Цркве. Често долазимо овде и обилазимо радовем, пратимо како они напредују и надамо се да ће благослов Божји бити на овоме храму и да ће свети Илија позивати верни народ на пут покајања и Јеванђеља Христовог. Као што је свети Илија у давна времена позивао народ да живи у заједници са Богом искорењујући из народа многобожачка веровања и све оно што је народ уназађивало и одвраћало од Бога, тако ће и овај храм у овом времену обремењеном различитим тешкоћама исто позивати народ да буде у заједници са Господом. Овај храм позиваће народ да буде у заједници са Христом, да буде у љубави Божјој и да ходи уским и трновитим путем ка Царству Небеском. Тај пут није нимало лак, као што и сами знате, када сте почели градити овај свети храм било је различитих недаћа и искушења, али су Господ и ваша љубав увек то надилазили. То вам је увек давало снагу и вољу да никада не посустанете, него да увек гледате напред. Требамо гледати на будућност, а не на прошлост која је оптерећена различитим недаћама. Гледајмо у будућност охристовљеним очима да бисмо могли радити оно што је Богу угодно и Богом благословено. Мука људска је највећа богомоља. Када је човек у муци и када је највећа тескоба у народу тада се народ окреће Цркви Божјој и има жељу да буде делатној заједници, у литургијској заједници љубави. Заиста, када су год биле велике муке и када је наш народ пролазио кроз трње увек је хтео да буде на путу својих отаца, светога Симеона и светога Саве, на путу задужбинарства као што су нас учили наши преци. Учили су нас да увек будемо у заједници са Богом, сабрани на светој Служби Божјој, да изграђујемо цркве. Данас видимо да су наши храмови од Студенице и Жиче до Пећке Патријаршије споменици културе не само нашој Мајци Србији него и осталим европским земљама и стоје на попису УНЕСКА. Можемо видети да су нам преци оставили у наслеђе велико благо. Храмови нас увек упућују на заједницу са Господом и руководе нас ка Царству Божјем. Радујем се што сам данас овде са вама и што могу видети овај препуни храм. Можемо зидати различита здања и културне споменике, али све је узалудно ако нема народа који ће долазити у храм Божји. Ви сте украс овог светог храма и његова лепота. Узалуд је ако сазидамо све, храм буде празан. Ево, Богу хвала, отворила се Божја милост и овај свети храм је препун. И у дворишту овог светог храма можемо видети заиста много народа. Можемо видети да је народ заиста одувек хтео храм у овом месту, а Господ је благословио да он управо овде буде сазидан. Ваш заштитник, пророк Илија ће вас увек позивати у Цркву Божју. Радујем се и молим Господа да вам да снаге, љубави и крепости да овај свети храм завршите. Хтео бих вас обавестити да ћемо овде године, ако Бог да, имати велики Преображенски Сабор, црквенонародни сабор у нашем манастиру у Даљ Планини. Овај сабор треба да буде покретач свега онога што ми као народ треба да будемо и сведочимо својим животом. Требамо да будемо народ сабран око своје Цркве. Ове године прослављамо јубилеј осамсто година постојања наше Цркве, то није једна година. Стога ове године посебно требамо да будемо саборни народ, народ који зна да негује своју традицију, језик и веру. Преображенски сабор треба да има управо тај дух и карактер. Наша света Црква нас сабира са свих крајева наше Епархије и требамо да имамо један дан који је посвећен саборном духу нашег народа. Тај пут нас води ка очувању наше културе, језика и очувању наше свете Вере. Ја се заиста надам да ће се из тога изродити велики благослов Божји који ће се излити на свету обитељ манастира и на целу нашу Епархију. Требамо да будемо саборан народ, једни другима браћа и сестре, а не противници и непријатељи. Треба да влада мир и љубав међу нама и да нам свети пророк Илија којег данас прослављамо у светим молитвама увек буде руководитељ ка Царству Небеском. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  11. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник св. пророка Илије, 02. августа 2019. године, свету Архијерејску Литургију у храму Св. пророка Илије у Миријеву, који је ове године обележио 185 година постојања. Поред старешине храма, проте Милоша Мићића, Патријарху Иринеју је саслуживало свештенство из АЕМ, уз учешће појаца и бројног верног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након свете Архијерејске Литургије, Патријарх Иринеј је предводио литију око храма, а потом је са верним народом пререзао славски колач. Након резања славског колача, Његова Светост Патријарх Иринеј је у надахнутој беседи поучио свештенство иверни народ АЕМ, у којој је износећи живот и дело св. пророка Илије указао да је пророк Илија био човек исто као и ми, али да је имао пламену веру и љубав у живог Господа и зато му је Господ дао велики дар и благодат Своју да позива људе на покајање. На крају, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је одлоковао протојереја Милоша Мићића старешину храма Св. пророка Илије у Миријеву правом ношења напрсног крста, а за његово несебично залагање и уложен труд приликом подизања нових и обнављању старих храмова на подручју АЕМ. Према подацима из књиге „Православна српска црква у краљевини Србији 1895“, храм Св. пророка Илије у Миријеву озидан је 1873. године, од тврдог материјала и „има једну парохију која се састоји из села Миријево, Малог и Великог Мокрог Луга. Данашња црква подигнута је 1834. године на месту на коме се раније налазила мања црква, од лошијег материјала. У архиву из 1823. године као парох миријевски уписан је свештеник Јован Недељковић, што треба да значи да је пре 1834. године (пре градње нове цркве) на истом месту постојала нека мања црква, саграђена од лошијег материјала. Црква је обновљена 1873. године када су извршене извесне измене у њеном изгледу. Том приликом је дограђена и данашња припрата са звоником. Црква је у основи једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са тространом апсидом споља и изнутра, са припратом и две бочне певнице које имају правоугаону основу. У једном тешком и смутном времену у храму Св. пророка Илије били су склоњени списи св. владике Николаја Жичког. Ти списи су касније били штампани у Диселдорфу у Западноевропској епархији, за време владике Лаврентија. Велика захвалност за то припада покојном проти Милисаву Протићу који их је, у рукописима, у три примерка, сместио на три различита сигурна места и тако сачувао. У то време свештеник у Миријеву је био прота Десимир Никитовић који је о томе знао, али никоме, па ни члановима породице то није причао. Кћерка покојног проте Десимира, др Љиљана Милић, каже да ни она нити ко од чланова породице није знао да се на звонику чувају списи Св. владике Николаја. Извор: Радио Слово љубве
  12. Празник Светог пророка Илије – Илиндан, саборно и молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак, 2.августа 2019. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствово је архимандрит Мирон острошки сабрат, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох и јерођакони Атанасије и Зосима. Your browser does not support the HTML5 audio tag. О. Сергије са саслужитељима потом је благосиљао и пререзао славски колач, који је у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијела породица свештеника Радмила и брата Миодрага Чизмовића, који Илиндан славе као приславу. На крају богослужења сабранима је празник честитао о.Сергије, који је подсјетио на ријечи Светог Владике Николаја који је рекао да ако је ико свједок Христовог васкрсења, то је пророк Илија. – Не само узношењем на небо, него и његовом појавом после више стотина година на Тавору, са самим Господом Исусом Христом – казао је о. Сергије. Он је подсјетио да и Свети Василије Острошки свједочи дивну истину Христовог васкрсења, али и нашег личног. – Као што каже Илија бјеше човјек као свако од нас, по својој суштини и природи. Тако и Свети Василије. Није ли и он исто човјек рођен од оца и мајке, један од нас. А није ли он наш савременик, свједок васкрсења Христовог и свједок нашег личног спасења, васкрсења и вјечног живота. Може ли мртав човјек да чини чудеса која он чини? Може ли неко ко нема у себи живота да призове оволико људи сваке године, све вас тек онако, што је неко нешто рекао? Не. Он је живи светац живог Бога и Бог преко њега свједочи да је истинита ријеч Божија и да смо сви призвани на вјечност – рекао је о. Сергије и подсјетио да се Свети Василије својом вољом опредијелио да ревнује Богу. Извор: Манастир Острог
  13. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 1. августа у Вазнесењској цркви Светом Литургијом поводом празника Светог деспота Стефана и преподобне Евгеније Лазаревић - царице Милице. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживало је братство овог храма на челу са о. Арсенијем Арсенијевићем. Патријарх је затим пресекао славски колач поводом празника, као и колач Удружења "Свети деспот Стефан" из Крушевца, обративши се вернима беседом о светлим личностима Светог деспота Стефана и царице Милице, преподобне Евгеније који су носили Бога у срцу, о тешким приликама у којима су живели животом Јеванђељским по угледу на животе светих отаца: "Сву наду су посветили Господу своме, а зато их је Господ и сачувао", казао је Свјатјејши и подсетио на велику мудрост, али и велику жртву царице Милице, закључујући да су "Наши свети - увек живи". У Вазнесењској цркви су од марта 2017. године похрањене свете мошти Светог деспота Стефана у посебном кивоту са иконом светитеља. Извор: Радио Слово љубве
  14. Корист од лекарских савета показује се после извршења истих. Исто бива и са духовним поукама. Мудрост и корист њихова за исправку живота и усавршавање верних слушалаца показује се после практичног извршења њихових. Тако и ми, пошто смо чули осуђујући стих Прича Соломонових «Гњев погубљује и мудре» (Приче 15,1); пошто смо чули упозорење Апостола «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас» (Еф. 4,31); пошто смо чули још и Господа да говори «Сваки који се гневи на брата низашто, крив је суду» (Мт. 5,22); и пошто смо искусили ову страст која не долази од наше воље, него као изненадна непогода која споља наваљује, можемо боље да разумемо величину божанских заповести. «Муж гневљив није угледан» (Приче 11,25). Од оног момента када страст помрачи разум и завлада душом, позвери потпуно човека. Чини га нечовеком, пошто њиме више не управља разум. Као отров у змија отровница таква је срџба код гневљивих. Побесне као пси, кидишу као скорпије, уједају као змије. Гнев чини језике необузданим и уста брбљивим. Млатараве руке, псовке, увреде, срамотне речи, ране и остала безбројна зла произилазе од гнева и срџбе. Због гнева , мачеви се оштре, убиства се дешавају, браћа се деле и сродници губе своју сродничку везу. Гневљиви најпре не препознају себе па онда и своје домаће. Као што набујали потоци јурећи са планина носе све са собом, тако и насилни и незадрживи напад оних који се гневе не рачуна ништа. Разгневљени не поштују старце, врлински живот, сродство, ранија доброчинства, нити било шта друго часно и поштовања достојно. Гнев је једно привремено лудило. Ко би могао описати ово зло? Како су неки тако лако запаљиви, да се и на најмањи повод гневе? Вичу и дивљају и насрћу нечовечније и од змија отровница. Не престају док се гнев њихов не успокоји у једном великом и непоправљивом злу. Ни мач, ни ватра, ни било шта друго није у стању да задржи душу која је помахнитала од гнева. Разгневљени се ни по чему не разликују од ђавоиманих: ни по спољашњем изгледу ни по унутрашњем стању. Ври крв у срцу оних који жедне за осветом. Кипти и кључа од пламена страсти. Када избија на површину мења лице разгневљенога. Навлачи као позоришну маску уобичајени и свима добро познати изглед свој. Поглед њ e гов је јаростан и ватрен. Шкрипи зубима као свиње када се туку. Лице му се надме и помодри. Цело тело његово се изобличи. Вене набрекну, рекао би попуцаће, као што се и душа његова узнемири од унутрашње буре. Глас постаје груб и дивљи. Речи неповезане, неартикулисане, без реда, непажљиве и неразумљиве. Па још када са гнев распали до степена незадрживог, као огањ који се храни обиљем дрва, тада, пре свега, свак o види призор који се не може ни речима описати ни делима приказати. Види руке које се подижу против других људи и да се спуштају на било који део тела. Види ноге које ударају немилице на најосетљивија места. Види сваки део да постаје оруђе беса. И ако се деси да је и противник под влашћу исте страсти, то јест, гнева и беса, тада се сукобљавају и доживљавају оно што је природно да доживе заробљеници једног таквог демона. Сакаћење, или чак и смрт , добијају много пута сучељени , као награде за свој гнев. Неко је почео расправу рукама. Други покушава да се брани. Узврати први. Не попушта други. И док се тело комада под ударцима, гнев умањује осећај бола. Ово осећање слаби и не да им да престану, зато што је цела душа обузета осветољубивошћу. Не покушавај да једно зло лечиш другим злом. Не покушавај да превазиђеш противника у злу. Јер у злим такмичењима победник је беднији, будући да одлази са већом одговорношћу греха. Јел' те опсовао разгневљени? Заустави страст ћутањем. Немој да те учи непријатељ да завидиш за оно што кад видиш код другога, одвраћаш се од њега. Противник је поцрвенео од гњева? Да ниси можда и ти поцрвенео? Очи његове су закрвавиле? А твоје, реци ми, гледају мирно? Глас му је дивљи? А твој , да ли је благ? Онај који противуречи у миру не обраћа се толико јако ономе који виче, колико увређени ономе који га вређа. Боље рећи, док посвађани узвраћају истим гласом, а увредиоци се руже са додацима. И шта говоре ружитељи између себе? Један каже: «Ти си ништак. Потичеш од никоговића». Други одговара: «Ти си некорисни слуга». Први га назива сиромахом. Други онога - разбојником. Први - неписменим. Други - лудим. Тако продужују док не исцрпе сав репертоар увреда. Пошто су испуцали увреде, настављају рукама. Гнев изазива спор. Спор - увреде. Увреде - ударце. Ударци - ране. Ране - често пута смрт. Избацимо на сваки начин гнев из душе наше. Тако ћемо моћи да искоренимо много других страсти које се рађају од њега. Јел' те неко опсовао? Ти га похвали. Ударио те? Ти покажи трпљење. Пљује те и понижава? Ти размисли ко си, то јест да потичеш од земље и да ћеш се у земљу вратити (Пост. 3, 19). Ко се на сличан начин припреми, сматраће малом сваку увреду. Тако, показујући себе нерањивим за псовке, не само да ћеш довести у смућеност противника него ћеш се показати достојним великих венаца. Јарост другога постаће повод твојој похвали. Јел' те назвао незнатним и неславним твој противник? Ти помисли да си «земља и пепео» (Пост. 18, 27). Јер ниси већи од Авраама, који је себе тако називао. Јел' те назвао простаком, бедником и н i штаком? Ти помисли да си црв и да потичеш са буњишта, као што пише и Давид (Пс. 22, 6). Додај овоме и пример Мојсеја, којега кад су ружили Арон и Марија, није се пожалио Богу на њих, него се помолио за њих (Књ. Бројева, 12, 1 - 13). Хоћеш ли да будеш ученик ових пријатеља Божјих или оних који су препуни духа лукавости. Када осетиш искушење да некога увредиш, сети се да си на проби. Хоћеш ли стати на страну Бога показујући дуготрпљење, или ћеш трчати к ђаволу показујући гнев? Не изгуби прилику да изабереш добри део. Јер, или ћеш учинити корист још и свом противнику примером твоје кротости, или ћеш нанети штету обојици својим егоизмом. Помисли још да нема ништа мучније за непријатеља него да види свога противника узвишеног над увредом коју му је учинио. Изазива ти немир категорија сиромаштва? Сети се «да си наг дошао у свет и да ћеш наг из њега отићи» (Упор. Јов 1, 21). Ко је међутим сиромашнији од нагога? Ко је најзад био одведен у затвор због његовог сиромаштва? Није срамота сиромаштво. Срамота је да не можеш да поднесеш сиромаштво достојанствено. Сети се да је Господ «будући богат, нас ради осиромашио» ( I Кор. 8, 9). Али , ако те непријатељ твој назове безумним и неписменим, сети се увреда Јевреја против истините Мудрости: «Ти си Самарјанин и демона имаш у себи» (Јн. 8, 48). Ако се разгневиш, само ћеш посведочити увреду. Јер шта има безумније од гнева? Међутим, ако се не разг н евиш посрамићеш увредиоца, показујући практично своју мудрост. Ошамарио те противник? Помисли да су и Господа шамарали. Пљунуо те? Помисли да су и Господа нашега пљували. «Јер не окрену лица свога од руга и запљувавања» (Ис. 50, 6). Оклеветан си? Исто то је претрпео и Господ. Подерали су ти одећу? Скинули су и Господу његове хаљине и «делише хаљине његове» (Мт. 27,35). Ти, међутим, још ниси осуђен. Нити разапет. Много ти још фали да би личио на Господа. Пламен гнева ће устукнути код оваквих мисли. Сличне припреме и расположења повраћају мир у ум и одстрањују неуредне ударце срца. То означавају и речи Давидове: «припремио сам се и не узбудих се» (Пс. 119, 60). Сећање на примере блажених мужева Светога Писма обуздава јаросни излив гнева. Како је, на пример, велики Давид поднео са кротошћу увреде Симеја!... Није њиме владао гнев него је уздигао пред Бога мисао своју и расуђивао је: «Господ му је рекао: Псуј Давида» ( II Сам. 16, 10). Тако, док је слушао да га назива убицом и безумним, није се гневио на њега, него је понизио себе сматрајући истинитом увреду. Две, дакле, ствари и ти да избегаваш: Да не сматраш себе достојним похвале и да не сматраш никога нижим од себе. На такав начин никада у теби неће букнути гнев за увреде које ти се чине. С друге стране, сваки пут када се разгневиш на брата свога чиниш једну велику неправду. Зато што у стварности други изазива тај гнев. Тако личиш на пса који гризе камен, уместо онога који га је бацио. Твој гнев треба да усмериш према човекоубици ђаволу, који је отац лажи и изазивач свакога греха. А према брату своме треба да будеш милосрдан, јер ако настави да греши биће предат вечном огњу заједно са ђаволом. Као што се разликују речи гнев и срџба, тако се разликују и њихова значења. Гнев је једно јако узбуђење и једна провала страсти. Док је срџба једна стална туга и трајна тежња за осветом, као да душа гори од чежње да узврати злом. Људи греше на оба ова начина. Некада се устремљују непромишљено да ударе оне који су их увредили, а некада лукаво чекају погодан моменат да се освете онима који су их ожалостили. Ми треба да избегавамо оба ова начина. Како можемо да укротимо ову страст? Ако се претходно будемо подвизавали у смиреноумљу, чиме је Господ учио и речима и делима. Речима је говорио: «Који хоће да буде први нека буде последњи од свију» (Мк. 9, 35). Али је и практично учио кротости, када је мирно поднео шамар од слуге (Јн. 18, 21 - 23). Господар и Творац неба и земље, Онај коме се клања сва видљива и невидљива твар, Онај «Који све носи речју силе своје» (Јевр. 1, 3) није дозволио да се отвори земља и прогута безбожног слугу, нити га шаље у пакао, него га саветује и поучава: «Ако ли зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш?» (Јн. 18, 23). Ако привикнеш да будеш увек последњи, сагласно заповести Господњој, зар ће постојати случај да узнегодујеш на неправедне осуде? Када те грди једно мало дете, сматрај његове речи као повод за смех. Али када неко и од одраслих буде захваћен бесом и изговори погрдне речи, сматрај га више достојним сажаљења него ли мржње. Нису речи оно што нас жалости. Него је то надменост наша према увредиоцу и велика идеја коју имамо за себе саме. Ако дакле одагнаш из својих мисли ово двоје, онда су речи њихове само празна бука. «Утишај гњев и остави јарост» (Пс. 37, 8), да би избегао гнев који се открива «с неба на сваку безбожност и неправду људи» (Рим. 1, 18). Ако помоћу разума узмогнеш да сасечеш горки корен гнева, искоренићеш заједно с њим многе друге страсти. Јер лукавство, подозривост, дрскост, неповерење, поквареност, умишљање и све остале сродне страсти су пород овога зла. Не скривајмо у себи једно тако велико зло. То је болест душе, помрачење ума, отуђење од Бога, узрок препирке, повод несреће, лукави демон који влада у души и блокира улазак Светога Духа. Јер где су непријатељства, препирке, гневљења, фракције, сукобљавања, које непрекидно узнемирују душевни мир, тамо дух кротости не обитава. Саобразимо се, дакле, заповести апостола Павла: «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас» (Еф. 4, 31) и очекујмо испуњење обећања које је дао Господ кроткима: «Блажени кротки јер ће наследити земљу» (Мт. 5, 5) у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава и моћ у векове. Амин. Преузето из књиге: Беседе Светих Отаца , «Атос», Београд 2002. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  16. Логос

    Свети Стефан деспот Српски

    Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник Светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски деспот је постао 1402. године. Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године). По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића. Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова. Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године). Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније. Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић. Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша. Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III. Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска православна црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте. У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти. Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис намраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење. Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе. Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве. Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров. Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом). Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи. Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски“. Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању“. У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву“ (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Српска Православна Црква
  18. Поводом 40 година од упокојења Св. оца Јустина Поповића Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово пресвештенство уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије у суботу, 3. августа, са почетком у 21 час, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару, говориће на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. Овим предавањем у Бару почиње Трг од ћирилице који се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Тако ће се у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару од 3. августа закључно са 10. августом са почетком у 21 час, у оквиру Трга од ћирилице, одржати више промоција, књижевних вечери, предавања. На тему „Насиље над Србима“ у недјељу, 4. августа, говориће: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Пројекција документарног филма „Пакао рата у Украјини – Доњецка вратарница“ Наталије Афанасјевне Батрајеве са уводним обраћењем аутора, биће одржана у понедјељак, 5. августа. У уторак, 6. августа одржаће се вече у част Косте Радовића. Бесједу ће произнијети др Синиша Јелушић и Перивоје Поповић а у поезију ће говорити: Милица Бакрач, Ранко Мићуновић и Слава Војиновић. Вече ће водити Драган Алорић. На Тргу од ћирилице учествоваће Руски фолклорни ансамбл „Паветје“ из Вороњежа, умјетнички руководилац др Александра Самотјагина, професор Државног университета у Вороњежу. Они ће се представити у сриједу 7. августа са изворним руским народним пјесмама и играма. Поводом 630 година Косовске битке 8. августа, у четвртак ће бити одржан концерт Данице Црногорчевић под називом Косовско завјетно вече. Књижевно вече у част Влајка Ћулафића одржаће се 9. августа. На књижевној вечери бесједиће: Његово преосвештенство Епископ Јоаникије, као и Новица Ђурић, Дарко Jововић, Перивоје Поповић, Драган Бојовић и Љубисав Бијелић. Трг од ћирилице у Бару ће затворити 10. августа Српско-руско фоклорно вече. Учествују: Културно-умјетничка друштва из Бара и пјевачки народни ансамбл из Москве „Донски козаци“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Следовати Спаситељу јесте заједничити (μετέχειν) у спасењу… Јер Бог је непотребит (anendeh), а човек потребује Божије заједништво (ένδεής της του Θεοΰ νωνίας). Јер то је слава човеку: да остаје уз Бога и Њему служи (λατρεύειν)… (Зато) треба следовати Богу и носити Дух Његов и имати заједницу (кoiv оviav= општење) с Богом, Који је непотребит, али потребитима даје Својезаједништво (кoiv оviav =причешће)… Зато је преко Мојсија, кроз оне друге (=Старозаветне) службе позивао у ове прве (=Новозаветне), то јест кроз оне праобразне (δια των τυπικών) у ове истините( εις τα αληθή), кроз оне привремене у ове вечне, и кроз телесне у духовне, и крозземаљске у небеске, као што је речено Мојсију: Направићеш све по обрасцу онога што си видео на гори (Синају – Изл 25, 40; Јев 8, 5). И он се 40 дана учио да држи речи (τους λόγους) Божије и небеске карактере (χара κгιр ας=нацрте) и иконе духовне и праобразе будућих, као што и Павле говораше: Пијаху из стене која иђаше за њима, а стена беше Христос (1 Кор 10,4). Саветујући (Христос) Својим ученицима да Богу принесу првине од Његових сопственихтворевина, не као да Он потребује, него да они не буду бесплодни нити неблагодарни, узео је хлебод творевине и заблагодарио, говорећи: Ово је Тело Моје (Мт 26, 26); и такође (узевши) чашу од наше творевине (=вина), исповедио је да је то Крв Његова крв Новога завета (Мт 26,28), те их је научио Новом Приносу (την καινήν προσφοράν), који је Црква од Апостола примила и у целом свету приноси Богу, Који нам даје за храну првине својих сопствених дарова у новом Завету… И Црква у сваком месту приноси (Литургију) Сведржитељу Богу кроз Исуса Христа, као што је кроз Пророка Малахију (1,11) наговестио: И у сваком месту приносићете тамјан имену Мојем и Жртву чисту; а тамјан су молитве Светих, како рече Јован у Откривењу (Отк 5, 8). Дакле, Принос Цркве, коју је Господ научио (Цркву) да приноси у целом свету, сматран је од Бога за чисту Жртву и она му је пријемљива, не као да Он има потребу за жртвом од нас, него онај који приноси сам бива прослављен ако му дар буде примљен (као Авељев). (… ) Црква, дакле, приноси ( προσφέρει) Богу са простотом, зато је с правом њен дар сматран код Бога као Жртва чиста. Јер Принос (πρόσφεραν) Богу треба чинити, и у свему бити захвалан (ευχάριστος) Створитељу, приносећи првине Његових сопствених творевина у чистој мисли (γνωμή=намери, вољи), и вери нелицимерној, и нади сигурној, у љубави горућој. И овај Принос (προσφέράν= Св. Евхаристију) једино Црква приноси чист Створитељу, приносећи саблагодарношћу (μετ‘ ευχαριστίας) од Његове творевине. Јудеји већ не приносе, јер нису прихватили Логоса (Христа), кроз Којега се приноси Богу Нити приносе све јеретичке скупине (и наводи јеретике Гностике)… Како ће принети од њих (=Гностика) хлеб као Евхаристија постати тело Господа њиховог, и чаша крв, ако не говоре да је Он Син Творца света, то јест Логос Његов, кроз Којега дрво доноси плод и извори теку и земља произраста најпре траву затим клас, онда потпуно жито у класу (Мк 4, 27-28)? Како опет говоре (јеретици) за тело да одлази у трулеж, и неће имати удела у животу који се храни од Тела Господњег и Крви његове? Или нека промене своје (зло) веровање (την γνωμ ήν=мишљење) или нека се откажу од приношења речених (дарова). А нама је Евхаристија сагласна са вером (τη γνω μή=мишљењем) и Евхаристија потврћује (наше) веровање (ήμιν δε σνμφονος τη γνώμη ή Ευχαριστία και ή ‘ Ευχαριστία βέβαιοι την γν ώμην).1 Приносимо Њему сопствене (Његове) творевине, с песмом, објављујући складну заједницу и сједињење (κοινωνίαν και έ’νω σιν) тела и Духа. Јер као што хлеб од зеље, примајући призивање Бога (την έπίκλησιντοΰ Θεου–епиклезу Св. Духа), није више обичан хлеб, него Евхаристија састављена од двеју ствар(ност)и, земаљске и небеске, тако и тела наша, причешћујући се од Евхаристије (μεταλαμβάνοντα της Ευχαριστίας), више нису пропадљива, имајући наду вечног васкрсења. Јер приносимо Њему не као потребитоме, него благодарећи (εύχαριστοΰντες) за Његов дар и освећујући твар. Јер, као што Бог не потребује нешто од нас, тако ми потребујемо да нешто приносимо Богу… Као што, дакле, не потребујући ово, Он тражи – да дајемо другима (Мт 25, 34-36) – ради нас, да не будемо бесплодни, тако је Сам Логос (Христос), не потребујући, заповедио народу (Јеврејском) да чини приносе, да би се научили да (бого)служе (λατρεΰειν) Богу; као што (такође) хоће да и ми стално приносимо даре на Жртвеник. А постоји и жртвеник на небу јер се тамо наше молитве и приноси узносе; и храм, као што Јован у Откривењу вели: И отвори се храм Божији (11,19), и Скинија; јер вели: Ево Скиније Божије, у којој ће Он становати са људима(21, 3; ср. Јн 1, 14). Народ (Јеврејски) је примио дарове и приносе и жртве као праобраз(εις τύπον), како је показано Мојсију на Гори (Синају), од Једнога и Истога Бога, Којега се Име и сада прославља у свим народима (=у Цркви). Али и ове стварности на земљи, што су код нас складно постављене (disposita=διακεκοσμ – ε va=у крашене=распоређене 1 Кор 14, 40) приличи да су обрасци (τυπους ) наднебеских стварности, јер су настале од истога Бога, пошто нико други не би могао да тако усличи слику духовних стварности (assimilare spiritalium imaginem–έξομοιώσαι την των πνευματικών εικόνα).2 (… ) Ништавни су сасвим они (=јеретици Гностици) који сав Домострој Божији одбацују, и одручу спасење тела, и своје поновно рођење (=крштење) бешчасте, говорећи да тело није пријемчиво за нераспадљивост (=бесмртност). Ако ли се пак тело не спасава, онда ни Господ није крвљу Својом нас искупио, нити је Чаша благодарења (=Евхаристије) – заједница Крви Његове, нити је Хлеб који ломима – заједница Тела Његовог (1 Кор 10, 16). Јер крв није друго него оно што је из вена и меса и осталог људског састава, који (састав) је заиста постао Логос Божији и Крвљу својом искупио нас, као што и Његов Апостол вели: У којем имамо искупљење Крвљу његовом и опроштење грехова (Кол 1, 14). И пошто смо удови Његови (Еф 5, 30), и творевином се (Његовом) хранимо, а Он Сам нам даје ту творевину, обасјавајући (сву твар) сунцем Својим и дајући кишу како Сам хоће (Мт 5, 45), Он је ову Чашу од творевине Сам признао да је Крв Његова, којом узраста наша крв, и Хлеб који је од Творевине потврдио је за Сопствено тело, од којега расту тела наша. Када пак растворена Чаша (=вино с водом) и печени Хлеб примају Реч (τον Λόγον) Божију3 и бива Евхаристија и Тело Христово, и од њих расте и састоји се састав (ή ύπόστασις ) тела нашег, како онда они (=јеретици Гностици) говоре да тело наше није пријемчиво за дар Божији, који је живот вечни, оно (=тело) које се (Причешћем) управо храни од Тела и Крви Господње и јесте уд Његов? Као што блажени Апостол (Павле) вели у Посланици Ефесцима: да смо удови тела Његовог, од меса Његовог, и од костију Његових (Еф 5, 30), не говорећи то о неком духовном и невидљивом човеку, јер дух нема кости ни меса (Лк 24, 39), него у устројству (της ο Ίκονομίας =саставу=структури) истинског човека, који се састоји од меса и нерава и костију, које се тело и из Чаше, која је Крв Његова, храни, и од Хлеба, који је Тело Његово, расте. И, на који начин бива да стабло винове лозе, стављено у земљу, у своје време доноси плод, и зрно пшенично паднувши на земљу и растворивши се, многоструко устаје Духом Божијим, Који све и сва одржава, а затим мудрошћу Божијом дођу (обоје) у употребу људима, те примајући Реч Божију бивају Евхаристија , што јесте Тело и Крв Христова, тако исто и наша тела од њих (=Св. дарова Хлеба и Вина) храњена, и положена у земљу, и растворивши се у њој, она ће васкрснути у своје. време, јер им Логос Божији дарује васкрсење, на славу Бога Оца (Флп 2, 11), Који заиста смртноме даје бесмртност и пропадљивоме дарује непропадљивост (1 Кор 15, 53). Јер сила Божија се у слабости извршава (2 Кор 12, 9); да не бисмо, као имајући од нас самих живот, надимали се и узгордили се некада против Бога, прихвативши незахвално мишљење, него се искуством научивши да из Његовог преизобиља, а не из наше природе, имамо вечно пребивање(=бесмртност=вечни живот), нити да погрешимо односно славе Божије, те да не познајемо нашу (људску) природу, него да знамо шта Бог може, а шта чини човек, и да (тако) никада не погрешимо у истинском схватању (и веровању=поимању) постојећих бића, то јест Бога и људи. Превод: Епископ Атанасије (Јевтић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Православна Црква већ 2000 година учи да је побачај убиство. Нажалост, овај велики грех често се не препознаје у свету, па ни у неким православним земљама. Борећи се против овог геноцида, Свештени синод Грчке Цркве донео је одлуку да установи Дан Нерођеног детета, који би се обележавао у недељу после Божића. Ова одлука је донета 9. јула 2019. године кад је истакнуто да је донета у циљу да заштити децу, а све у настајању да побољша демократску слику ове земље. Покрет „Пусти ме да живим“, који је поднео иницијативу за ову одлуку, истиче: „Са осећањима радости и захвалности поздрављамо одлуку Свештеног Синода Грчке Цркве да прву недељу после Божића посвети заштити Нерођеног детета ... Наш покрет, веран јеванђељској Речи, проповеда истину да је нерођено дете људско биће, слика Божја ... и настоји да то дете и заштити.“ Према извештају митрополита Игњатија из 2017. године, један од главних чиниоца за нижу стопу наталитета представљају непрестано и систематско омаложавање свештене установе породице, психолошка и интлектуална незрелост друштва, запрепашћујући велики број побачаја у Грчкој, размишљање да се боље живи без деце, омаловажавање материнства и десакрализација друштва. Извор: Српска Православна Црква
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светог архангела Гаврила, 26. јула 2019. у храму посвећеном овом празнику у Хумској улици у Београду, известио је репортер Радија Слово љубве Николај Сапсај. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Патријарху је саслуживало свештенство Архиепископије београдско-карловачке и свештенобратство овог храма, уз присуство старешине протојереја-ставрофора Илије Шмигића и многобројних верника. Одржана је славска Литија, пресечен славски колач, потом се Свјатјеши Патријарх обратио верном народу честитајући празник и истичући да нам је Свети архангел Гаврило открио тајну Неба и земље, као и да нас Црква учи тој истини коју исповедамо кроз Символ вере, истини о постанку који није случајност, већ дело Божје. Извор: Радио Слово љубве
  22. Страдање Светог великомученика Прокопија Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом, сином Веспазијановим, по истеку много година, римски цар Адријан, коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија. У том граду живљаше неки славан човек, сенаторског рода, по имену Христофор. Он беше хришћанин, а његова супруга Теодосија – незнабошкиња. Од њих се и роди Неаније, по чијем рођењу Христофор убрзо отиде ка Господу. Оставши удовица, Теодосија васпитаваше дете у незнабожачкој вери и научи га да служи идолима, пошто и сама беше усрдна служитељка демона. Дечко бејаше веома бистар, и кад га мати даде незнабожачким учитељима на школовање, он брзо изучи све световне науке. Када Неаније израсте у младића и већ постајаше зрео човек, мати зажеле да га да цару у војну службу. У то време безбожни цар римски Диоклецијан, дође у Антиохију Сиријску што је на реци Оронти. Дознавши за то, Теодосија оде са својим сином у Антиохију и даде га у службу цару. Цар, видевши да је младић леп, кршан и веома паметан, силно га заволе и нареди да буде у царским палатама близу њега, заједно са другима, њему сличнима. Затим га цар у скором времену произведе за војводу, и посла га са војском у египатски град Александрију, наредивши му да тамо гони, мучи и убија хришћане, а да им имовину одузима у корист државе. Неаније рече тад цару: Слушао сам за те људе, господару, да они почитују некаквог сина Божјег, званог Христос, и да су тврде нарави, непокорни, дрски, и чврсти у својој вери и постојани; и да више воле умрети него оставити свога Христа и принети жртве боговима нашим. Због тога сматрам да неће бити лако приволети их на наше законе. Диоклецијан, разјаривши се, стаде хулити Христа Спаситеља, говорећи: Бог њихов, како сами они тврде, није имао жене. Како је онда могао родити Сина? А Христос у кога они верују, тај је рођен од жене, и он би од јеврејског народа осуђен на смрт, бијен, трновим венцем овенчан, исмејан, на крст разапет, оцтом и жучју напојен, и умре у горким мукама. Ако је био Бог, зашто онда не избави себе из јеврејских руку? И када себи не поможе у невољи, може ли онда другоме помоћи? Такве, и још горе хуле изговори син погибли. Јер, као што каже божанствени Павле, реч крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо – сила Божија (1 Кор. 1, 18). Неаније, убеђен царевим речима, крену са два одреда војске на заповеђени му пут. Али пошто од силне сунчане врелине и жеге изнемогаваху и војници и њихови коњи, то они путоваху ноћу а дању се одмараху. И када они прођоше мимо сиријски град Апамеју, у девет сати ноћу би земљотрес, и севање муња, и страшна грмљавина, те сви од страха беху као мртви. А војвода чу глас с неба који њему говораше: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? – У великом страху Неаније одговори: Послан сам од цара у Александрију да убијем све који верују у Распетога? – И опет му рече глас с неба: О, Неаније, и ти ли на мене идеш? – Неаније упита: Ко си ти, Господе? Не могу да те познам. Тек што Неаније то рече, у ваздуху се показа пресветли крст, као од кристала, и од крста се чу глас: Ја сам Исус, распети Син Божји! – Дршћући Неаније рече: Цар ми исприча, да онај Бог кога хришћани почитују, није имао жене, и како си ти онда Син Божји? Ако си пак стварно Син Божји, како те онда Јевреји узмогоше исмејати, и распети, и умртвити? – И одговори му глас од крста: Ја то ради рода људског добровољно претрпех, да избавим грешнике од власти ђавола, и потражим изгубљене, и оживим мртве. И када ја не бих био Син Божји, како бих онда после смрти ја био жив и говорио с тобом? После ових речи крст узиђе на небо, и одмах се чу глас с неба: Овим знаком који си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом! Тако Неаније, као некада Савле (Д.А. 9, 1-20), кроз јављење њему Господа на путу, од гонитеља постаде изабрани сасуд Господа Исуса Христа. И од тог чудесног виђења, и од слатког разговора Господњег с њим, срце се његово испуни неизрецивом радошћу и весељем духовним. После тога виђења Неаније са својим војницима дође у Скитопољ, и позвавши к себи златара нареди му да начини крст онакав какав он виде ноћу. Златар одбијаше, говорећи: Ја то не могу да урадим, јер је крст знак галилејаца, који се називају хришћанима. И ако цар дозна за то, он ће ме страшном смрћу погубити. – Неаније захтеваше да он тајно изради крст, заклињући му се да о томе неће казати ни цару, нити икоме другоме. Тада златар прими од војводе довољно злата и сребра на израду крста, и тајно изради крст онакав и онолики како му то војвода описа. Чим крст би израћен, на њему се изненада појавише три лика, невидљивом руком нацртана, са јеврејским натписом: на горњем делу – Емануил, а на двема странама – Михаил и Гаврил. Угледавши то, златар се зачуди и беше у недоумици ко то уради, пошто у тој соби не беше никога сем њега. И он реши да те ликове отаре; узе оруђе, али не могаде то учинити, јер му се рука укочи као да је узета. А кад војвода виде крст, он упита мајстора: Чији су ови ликови, и због чега су изображени? – Златар са заклетвом тврђаше: Када заврших посао, ова се три лика појавише сами од себе, и не знам чији су. Хтедох да их отарем, али не могох, јер ми се рука укочи. Тада Неанији би јасно да се у крсту налази нека божанска сила; поклони се крсту, целива га и, обавивши га скерлетом, ношаше га код себе, чувајући га са страхопоштовањем. И он се сада оружаше не против хришћана већ против варвара, и побеђиваше их силом Христовом, покоравајући њихове земље. Чак и против самог невидљивог непријатеља, ђавола, он изиђе у рат, и победи га својим јуначким страдањем за Христа. А његово страдање отпоче овако. Када он бејаше у своме граду Јерусалиму, који се у то време звао Елија, грађани га молише да одмазди агарјанима за зла која им чињаху. Јер агарјани, нападајући њихов крај и трчкарајући око града, одвођаху оне који су се случајно налазили изван града, а нарочито хватаху женскиње и узимаху их себи за жене. То исто они чињаху и по околним селима. Храбри војник Христов, наоружан силом светога крста, смело изађе са својом војском и појури за агарјанима, молећи се у срцу свом овако: Помози ми, надо моја, Христе Боже! – И дође му глас с неба: Надај се, Неаните, јер сам ја, Господ Бог твој, с тобом! Чувши овај глас, војвода постаде још смелији и страховито потуче агарјане, и све заробљенике ослободи. У тој битци погибе шест хиљада агарјана, а од Неанијевих војника нико не би рањен, нити убијен. И посла Неаније испред себе гласника к својој мајци, извештавајући је о победи над непријатељима, чему се она веома обрадова. И када он са тријумфом и пленом победнички улажаше у град, мајка га радосно срете. И кад он уђе у свој дом, мати му рече: Мило чедо моје, када ти оде у бој, ја узех у руке кадионицу и тамјан, па уђох к боговима и молих се њима за тебе да ти они помогну. И ето сада ти се њиховом помоћу показа победилац! Стога уђи к њима и одај им благодарност, да би ти они и у будуће помагали. – Неаније јој одговори: Добро си урадила, мајко, молећи се за мене, али мени је помогао мој Бог. – Мати му онда рече: Чедо, не говори о једном богу, да се остали богови не разгневе на тебе и не одврате од тебе. – Неаније јој на то рече: Мајко, не обмањуј себе идолским многобожјем. Јер како су ми могли помоћи они, када су сами бездахни? А ако су ми они помогли, хајде да их упитамо, нека нам то кажу, и ми ћемо се тада уверити у њихову моћ. Рекавши то, он уђе у мајчину спаваћу собу где се налажаху златни и сребрни идоли, и обраћајући се њима рече: Вама говорим, тобожњи богови, реците нам: ко мени поможе у битци? – А идоли мучаху, јер како би могли одговорити кад су неми? Тада Неаније рече мајци: Ето, мати, видиш какви су твоји богови. Када они нису у стању да једну реч проговоре, како онда могу помагати некоме? – Мати му на то рече: Они не одговарају теби зато што их ти са подсмехом питаш. – Онда их ти сама упитај, одврати Неаније; они су дужни да одговоре теби, пошто им врло усрдно служиш. Тада она, приступивши им са великим страхопоштовањем и преклонивши колена, рече: О, свемоћни богови! Велики Зевсе и ти, царице Хера, и господару мора Посејдоне, и сунцолики Аполоне, и ти заштитнице града Паладо, и остали богови! Молим вас, реците нам, не помогосте ли ви у битци слузи вашем, сину мом? – Но одговора од њих не би. Тада блажени Неаније, држећи крст у руци, испуни се божанске ревности, па скинувши своју горњу хаљину и одгурнувши матер од идола, стаде их разбијати, ударајући их о земљу и газећи их ногама. И пошто их поломи у парчад, он то злато и сребро раздаде сиромасима. А мати његова, видећи то, страховито се разгневи и разјари, и заборавивши природну љубав према сину, хитно отпутова у Антиохију к цару Диоклецијану, и са сузама се жаљаше цару на сина што јој богове поразбија и што њој самој не указа дужно поштовање одгурнувши је од богова. А цар је тешаше надом да ће, било ласкама било претњама, обратити њеног сина к пређашњој вери у богове. Притом цар рече: Не буде ли пак хтео да се обрати, онда ће због злочина својих злом смрћу умрети, а ти изабери себи за сина кога хоћеш из моје свите. И одмах написа цар игемону – поглавару Палестине Јусту, који беше родом из Италије, човеку свирепом, наређујући му да у присуству угледних људи из околних градова саветује на све могуће начине, и милом и силом, војводи Неанију, сину Теодосијином, који је пришао хришћанској вери, да се поново обрати к боговима; а не буде ли то учинио, онда га ставити на љуте муке. У том писму налажаху се и хуле на Христа. Игемон Јуст, добивши цареву наредбу, сазва угледне људе из палестинских градова, па сам оде у Елију к војводи Неанију, поздрави се с њим и даде му царево писмо. А војвода када прочита писмо и у њему написане хуле против Господа нашег, не отрпе него исцепа писмо на ситне комадиће, па их разбаца по ваздуху, говорећи игемону: Ја сам хришћанин, а ти чини што ти је наређено. – Игемон му тада рече: И цара се бојим, и тебе као пријатеља стидим се и жалим те, те не знам шта да радим. Него послушај мене и ове честите људе, па у нашем присуству принеси боговима жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш ме и против воље приморати да извршим наређење. На то Неаније рече игемону: „Ти згодно спомену жртву, ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме“. Рекавши то, он отпаса са себе војводски појас и баци га игемону у лице, одричући се царске службе, да би био војник Цара Небеснога. Притом он изобличи идолопоклоничко безбожје. Игемон и људи што беху дошли с њим разгневише се, па дохватише Неанија и одведоше у Кесарију Палестинску, која се називала Филипова, а и Севастија Панеада, у којој некада би постављена статуа Христова, израђена по жељи крвоточиве жене, која се исцели додирнувши хаљину Господњу (Мт. 9, 20-22). Тамо игемон, севши на отвореном за сав народ судишту, изведе Неанија на саслушање. Угледавши Неанија грађани, идолопоклоничким безбожјем помрачени, као пијани или ђавоимани повикаше ка игемону, говорећи: То је непријатељ и истребитељ богова наших и исмевач наређења царских. Игемон пак, иначе врло свиреп и бездушан човек, силно се разјари од народне вике, и нареди одмах да Неанија обесе нагог на мучилишту и да му железним ноктима стружу тело. И одпадаше месо са Неанијевог тела и виђаху се голе кости. Неки од грађана видећи такво страдање мучениково, жаљаху га због младости његове и плакаху за њим. А мученик, видевши их где плачу, рече им: Не плачите за мном већ над погибијом душа ваших, јер треба оплакивати онога коме предстоји бесконачно мучење у паклу. – Затим, уздигавши очи к небу, он се мољаше говорећи: Боже! укрепи мене, слугу Твога, на посрамљење врагу а на прослављење пресветог имена Твог! Када мучитељи слуге изнемогоше, мученик би по игемоновом наређењу скинут са мучилишта и вргнут у тамницу. А тамнички стражар Теренције, памтећи доброчинство Неанијево, сажали се на њега те простре под њим сена и поњаву; и мученик лежаше једва жив у тамници. У поноћи би земљотрес у граду, јер Бог са анђелима Својим дође да посети слугу Свога, и засија велика светлост у тамници, и врата се тамничка отворише, и свима тамошњим сужњима окови спадоше, и јавише се два анђела у облику прекрасних младића и рекоше мученику: Погледај на нас, и види. – Мученик, погледавши према њима, упита: Ко сте ви? – Они одговорише: Ми смо анђели, послани к теби од Господа. – Мученик им рече: Ако сте анђели Господњи, онда се пред мојим очима поклоните Господу и оградите себе крсним знаком, да бих вам поверовао. – Анђели то одмах урадише, и рекоше: Сад дакле веруј да нас Господ посла к теби. – И мученик рече: Знам да к тројици Младића, баченима у пећ вавилонску, би послан од Господа анђео да им расхлади огањ. А шта такво учиних ја, или у какав сам то огањ бачен, да бих се удостојио анђелске посете? Када мученик са смиреношћу говораше ово, изненада се јави сам Господ Исус Христос у слави неисказаној, и додирнувши мученика исцели га од рана и подиже потпуно здрава. И крстивши га Господ водом, рече му: „Више се нећеш звати Неаније већ Прокопије. Буди храбар и јачај, јер јачајући учинићеш велика дела и привешћеш к Оцу моме изврсно стадо“. – А Прокопије, обрадован и престрављен, паде на земљу, поклони се Господу, молећи се да га Он укрепи у страдањима, да се не би уплашио љутих мука. Господ му рече: „Не бој се, ја сам с Тобом!“ – Рекавши то, Господ узиђе на небеса. Од времена овог јављења Господњег срце светог Прокопија беше препуно неисказане сладости небеске и радости духовне. И телом он беше толико здрав, да не имађаше ни трага од претрпљених рана: јер се поузда у Господа, и Он му поможе, и процвета тело његово (ср. Пс. 27, 7). Сутрадан игемон посла једног од војника у тамницу да се извести, да ли је мученик жив, јер је држао да је он већ умро од јучерашњих љутих мучења. Тамнички стражар Теренције исприча војнику да целу ноћ спавао није, јер се у поноћ у тамници догађало нешто чудесно и страшно, наиме: десио се земљотрес, засијала је необична светлост, отворила су се врата, спали су окови са сужања, а са Неанијем су разговарали неки пресветли људи. Војник, навиривши у тамницу, викну к мученику: Јеси ли жив, Неаније? – Светитељ одговори: Жив сам и здрав благодаћу Бога мог. – Војник рече: Не могу да те видим. – Светитељ одговори: Сваки који бежи од светлости Божје и служи демонима, слеп је и у тами ходи, и не зна куда иде. Војник оде и извести игемона о ономе што чу. Игемон тада седе на судишту, и опет изведе Христова мученика на суд. И погледавши на њега, сви видеше да је лице његово светло и сво тело његозо здраво и бело, као да никада никакве ране није поднело. Многи од присутних на суду задивљени повикаше: Боже Неанијев, помози нам! – А игемон, уставши са свог судијског места и руком давши народу знак да ућути, викну громким гласом: Браћо! зашто се дивите видећи Неанија здрава? Богови се смиловаше на њега и исцелише слугу свога. На то светитељ рече игемону: Добро кажеш да сам исцељен милосрђем Божјим. Но ако сматраш да је то чудесно исцељење извршено силом богова твојих, онда хајдемо у њихов храм да дознамо који ме бог исцели. – Држећи да мученик хоће да се поклони боговима, игемон се веома обрадова и нареди да се пут од судишта до идолишта украси и да се по њему простру најлепше простирке. А биров са највишег места објављиваше, вичући: Неаније, син високородне жене Теодосије, покајавши се вратио се боговима и иде да им принесе жртву. Слушајући то, незнабошци се радоваху, а потајни хришћани силно туговаху. И слеже се мноштво народа са женама и децом. Игемон са светим Прокопијем и са свима знатним људима свечано иђаше ка идолопоклоничком храму. Ушавши унутра, светитељ се тајно помоли Христу Богу, начини руком у ваздуху крсни знак према идолима и рече: Вама говорим, нечисти идоли, уплашите се имена Бога мог и силе светога крста, те падните са својих места и, разбивши се, разлијте се као вода! И одмах падоше сви идоли, и начинивши својим падом страшну хуку издробише се у комаде. А што је најчудније, сав материјал од кога они беху направљени претвори се, по Божјем наређењу, у воду, и идолиште се напуни воде, и потече река на врата идолишта хучећи. Ово чудо веома задиви све, и многи повикаше говорећи: Боже хришћански, помози нам! – А игемон, избезумљен овим догађајем, од запрепашћења не знађаше шта да ради. Но затим, једва дошавши себи, нареди да мученика одведу у тамницу, а сам сав утучен отиде кући својој. Касно увече дођоше к тамници у којој беше свети мученик два одреда војске са двојицом својих старешина – трибуна, Никостратом и Антиохом, и молише светога да их уврсти међу војнике Небескога Цара, Христа Бога. Свети Прокопије моли тамничког стражара Теренција да му допусти да на неко време изиђе из тамнице. Стражар му допусти, знајући тачно да неће побећи онај који жели да страда за Христа. Изишавши, светитељ одведе војнике к епископу тога града Леонтију, који се из страха скривао негде. Нашавши га, Прокопије га замоли да крсти војнике, а сам се поново врати у тамницу. Епископ те ноћи изврши оглашење над војницима, крсти их, и причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Када после тога они одоше к тамници, свети мученик их поучи светој вери и исповедању имена Христова, и утврди их да буду неустрашиви и јуначки у страдању. Када настаде дан и игемон по обичају свом дође на јавно судиште, пред њега ступише ови војници громогласно славећи Христа, и изјављујући да су хришћани, и показујући да су готови ићи за Христа на муке и смрт. Игемон, видећи толике војнике где смело иду у смрт за Христа, зачуди се и запрепасти се, и дуго им саветоваше да напусте Христа и поново се врате боговима. Али када виде да су несавитљиви, он им изрече смртну пресуду: да буду посечени мачем. И изведоше их ван града на губилиште, где се огроман број џелата слеже ради извршења смртне казне над њима. Беше тамо изведен и свети Прокопије, у оковима, да би се уплашио видећи смрт толиких војника. А он, гледајући на њихов подвиг, радоваше се духом и мољаше се за њих Христу Богу, да их до краја крепи, и да душе њихове прими у небеско царство. Џелати пак са другим незнабожним војницима окружише та два одреда поверовавших у Христа и посекоше их, притом убише заједно с њима и оба трибуна, Никострата и Антиоха. Тако нови војници цара Христа, положивши душе своје за Њега, пређоше у тријумфу са земље на небо. А чувени добротвор, по имену Евлалије, дошавши ноћу са мноштвом верних, покупи тела мученика и погребе их; свети пак Прокопије лежаше у оковима. Када мученик Христов борављаше у тамници, к њему дођоше дванаест високородних жена и рекоше му кроз прозорче: „И ми смо слушкиње Христове!“ – То би достављено игемону, и он одмах нареди да те жене посаде у тамницу. Радосно улазећи у тамницу оне говораху: „Прими нас, Господе, у небески дворац Твој!“ И ушавши унутра оне се поклонише светом Прокопију. Светитељ их стаде учити светој вери, божанственој љубави према Христу, и топлој молитви к Богу. После неког времена игемон, севши на судишту пред народом, нареди да те угледне жене доведу из тамнице пред њега на суд. На ово суђење дође и мати Прокопијева Теодосија, да види подвиг ових жена, јер беше чула за њих. Када их доведоше на суд, игемон их упита: Пристајете ли да принесете жртве боговима, па да се удостојите части од нас, или хоћете, остајући упорне, да саме себе љуто погубите? – Свете жене одговорише: Част коју нам ти обећаваш, нека погуби тебе сама, а ми смо слушкиње распетога Христа који нас је извео из погибије. Он је наша част и слава! Разгневи се игемон па нареди да сваку растегну по земљи и штаповима немилосрдно бију. Затим их наге обесише на мучилишту и ребра им огњем жегоше, а оне се мољаху Христу Богу призивајући Га у помоћ. Потом нареди игемон да им отсеку груди, рекавши: Да ли ће вам помоћи Распети, у кога се уздате? – А оне му одговорише: Он нам је већ помогао, као што видиш, мучитељу човекомршче: јер ми жене побеђујемо тебе властодршца, не марећи за муке на које нас стављаш. – Разјаривши се још више, мучитељ нареди да им потпуно усијано гвожђе стављају испод слабина. И питаше их: Осећате ли како пече огањ, или не? – Свете жене одговараху: Ти ћеш упознати бол од огњеног жежења, када будеш бачен у неугасиви огањ пакла. А с нама овде стоји помажући нам Господ наш, кога ти не видиш, као што слепи не виде сунце. Док свете жене страдаху тако, мати светог Прокопија Теодосија стајаше међу народом и горко плакаше посматрајући јуначко трпљење ових жена. Затим, кад у њеном срцу засија светлост познања истине, она се испуни ревности, и ступивши пред игемона клицаше говорећи: „И ја сам слушкиња распетога Христа Бога!“ – Ово просветлење догоди се с њом молитвама њеног сина, светог великомученика Прокопија, који се стално мољаше за њено обраћење к Богу. Игемон и сва његова свита и сав народ, видећи и слушајући како високородна жена Теодосија, Неанијева мати, смело исповеда Христа, силно се зачудише тој изненадној промени код ње, због које она презре част високородства свог, богатство и славу, и неустрашиво иде на муке. И упита је игемон: Госпођо Теодосија! Ко те превари да оставиш отачке богове и да такве ствари говориш? – Она одговори: Ја нити сам преварена, нити сам у заблуди. Раније сам стварно била у заблуди, варана од демона, када сам се, уместо истинитога Бога који је створио небо и земљу, клањала одвратним идолима, делу руку људских. – Игемон, указујући прстом на мучене жене, рече Теодосији: Како видим, ове те обмањивачице преварише. – Она на то одговори: Оне ме не преварише, него ме својим страдањем научише да познам истину. Јер како би оне могле бити храбре у толиким мукама, када Онај који их крепи не би био истинити Бог? Нису дакле оне обмањивачице, него си ти сам обмањивач, заводиш људе у таму и заблуду и увлачиш их у погибао. – Игемон јој онда рече: Предомисли се, Теодосијо! и измоли себи опроштај од богова. А и ми ћемо се помолити њима за тебе, да ти опросте овај грех твој. – Она одговори: Од распетог Христа Бога ја молим опроштај за пређашње моје незнање и за зла дела која починих. Разгневивши се, игемон нареди да је посаде у тамницу заједно са оним мученим светим женама. Када Теодосија уђе у тамницу, угледа је син њен свети Прокопије и веома се обрадова, јер већ Духом беше дознао за њено обраћење Христу, и рече јој весео: Госпођо мати моја! зашто си дошла овамо, и због чега си оставила богове своје? – Она му рече: Чедо моје слатко! ја сада познах истину. Јер посматрајући страдања светих жена ја размишљах у себи: како могу слабе жене подносити тако страшне муке ако их не укрепљује тај Христос, за кога оне страдају? А када Христос не би био свемогући Бог, како би онда могао укрепљавати оне који страдају за Њега? Док тако размишљах у себи, срце ми обузе умилење, и некаква луча засија у моме уму, и ја познадох ништавност назови богова и поверовах да је једини истинити Бог онај кога ти, и свете жене, и остали мученици, исповедате. – Тада јој рече свети Прокопије: Блажена си госпођо мати моја, што си се удостојила таквог просветлења од Бога и што си доспела у тамницу због тога. И борављаше блажена Теодосија у тамници служећи светим женама. Она чистим платном отираше ране њихове и стављаше им лекове на ране, пошто је знала лекарску науку. А свети Прокопије поучи своју матер светој вери. И те ноћи он је одведе к епископу Леонтију, који је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, па се опет врати с њом у тамницу радујући се и славећи Бога за њено просвећење. Потом свете жене са Теодосијом бише изведене из тамнице и приведене на незнабожно судиште. Игемон рече Теодосији: Знај, високородна жено, да те ја штедим и нећу да те изложим руглу и мукама. Стога се предомисли и призови милосрдне богове, да би се од њих удостојила опроштаја, а од нас велике части. – Света одговори: Безумниче и глупаче, зар се не стидиш саливене кипове називати боговима? Ако је велика врлина када се човек по мери сила својих труди да се добрим делима уподоби Богу, онда на сваки начин и ви треба да се уподобите вашим боговима – идолима, тојест да будете слепи, глуви, неми, непокретних руку, непомичних ногу, као што су и богови ваши. На ове њене речи игемон се разгневи и нареди да је јако ударају по устима, па да је пружену по земљи непоштедно бију мотком, и онда да јој тело стружу железним ноктима. А остале свете жене, гледајући њено страдање; мољаху се за њу Богу да је укрепи, и појаху неке стихове из псалама којима их беше научио свети Прокопије: Ходите, запевајмо Господу, покликнимо Богу Спаситељу нашем, јер Он нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше (Пс. 94, 1; 45, 2). Чувши то, игемон нареди да оловним прућем поломе вилице светим женама. Затим нареди да те мученице заједно са светом Теодосијом вежу једним железним ланцем, па тако одведу изван града и тамо посеку мачем. И иђаху жене с весељем и радошћу на смрт као на свадбу, и положише главе своје за Христа Бога, и удостојише се небеског чертога. После погубљења светих жена свети Прокопије би опет изведен на суд. И упита игемон мученика бесно ричући као лав: Јеси ли задовољан, безбожниче, погибијом толиких душа? – Светитељ одговори: Ја их нисам погубио, већ од погибије избавио и од смрти у живот привео. И нареди игемон да га железном рукавицом бију по устима и да му железним ноктима одеру лице. И лијаше се крв мученикова и земљу натапаше. Потом оловним прућем тукоше светог мученика по врату. Но он стајаше у тим мукама као стуб непомичан. После тога игемон нареди да мученика баце у тамницу, а сам веома огорчен оде кући својој, јер се стиђаше и беснијаше што не могаде савладати страдалца Христова. Од муке он тога дана никоме не проговори ни речи; и доби грозницу и легавши у постељу он те ноћи умре, предавши душу своју у руке демонима, којима је он тако усрдно служио. Проповед пак о Христу шираше се све више и више, и свакодневно се мноштво људи и жена присаједињаваху Христовој вери, благодарећи учењу и чудесима светог Прокопија. Јер када се свети Прокопије налажаше у тамници, к њему многи доношаху своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше, и духове нечисте изгоњаше из људи, и тако незнабошце привођаше у познање Христа Бога. После пагубне смрти игемона Јуста у Палестину допутова од цара Диоклецијана други игемон, по имену Флавијан, такође родом из Италије, али по нарави још свирепији од Јуста. Стигавши у Кесарију палестинску и сазнавши за светог мученика Прокопија, он га без одлагања изведе преда се на суд и стаде га испитивати односно имена, рода и вере. Хулећи на Христа Бога нашег, тај бедник говораше мученику: Чудим се да се ви хришћани, тврдећи да је Бог ваш рођен од жене и распет од људи, клањате Њему. Није ли то безумље? – Мученик Христов одговори: Ако хоћеш, игемоне, да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу ти показати да ваше књиге сведоче о нашем Богу. Најпре велим да је један истинити Бог, по природи неизменљив, бестрастан, предвечан и вечан, а нису богови они којих је много, који су подложни страдањима и променама, јавили се у времену и већ завршили своје постојање. Не знаш ли за вашег Ермија, прозваног Трисмегист, то јест трипут велики, такође и за Сократа, који тврде да постоји један Бог а не многи богови? Чуј најпре шта пише Ермиј лекару Асклипијаду: „Господар и Саздатељ свега, кога ми називамо Бог, створи овај видљиви и вештаствени свет. И пошто Му се овај први и једини Њиме створени свет показа прекрасан и препун сваковрсних блага, одушеви се њиме и веома га заволе као Свој пород“. Ето, игемоне, видиш да ваш Ермиј изјављује да постоји само један Бог а не многи богови! И када би било много богова, онда не би постојала једна предвечна божанска природа, него би постојале многе природе које се повремено јављају. Јер ви говорите за једне богове да су постојали раније, а за друге да су се јавили касније; у вас је један бог неба, други – бог мора; та уопште све видљиве ствари имају своје богове. Не би ли због тога и ваш Сократ осуђен од Атињана да испије смртни отров што је одбацивао многе богове? А ти ваши бесмртни богови, и пре свега Зевс, врховни бог, оцеубица и муж своје рођене сестре, није ли живео на Криту? Не показују ли тамо и до данас његов гроб? А ваш Посејдон није ли био вођ разбојника, пљачкаш и убица? И зар се гроб његов не налази у Калабрији? И како ви своје богове називате бесмртнима, када они помреше као обични људи, када њихове гробове показују, и када њихова зла дела грчки и римски писци добро знају? Такви су дакле ваши богови, које не само хришћани него и њихови властити поклоници изобличавају и хуле. А што ти о Христу Спаситељу, Богу нашем, рече да је рођен од жене и распет, чуј каква се тајанствена откривења о Њему налазе у вашим књигама. Ваша пророчица, звана Сибила (она сама чије је књиге римски цар Тарквиније купио за скупе паре), у својој другој књизи јасно је написала о оваплођењу Христовом ово: „Када Дјева буде родила Слово Божије и у по ведрога дана јави се са истока звезда, весница великога чуда смртним људима, тада ђе к њима дођи Син великога Бога, обучен у тело, сличан људима на земљи. Њему ђе мудраци донети даре: злато, смирну и тамјан; и то ђе Му бити пријатно“. Такође и о крсту Христовом та иста Сибила говори: „О, блажено дрво, на коме ђе Бог бити протегнут! Ти си достојно не земље него неба“. Поред тога говори и о другом доласку: „С неба ђе дођи велики Цар, Господар свих векова, и судиће свима људима и целоме свету. Њега ће и верни и неверни угледати као истинитог Бога где седи на високом престолу и даје свакоме по делима“. Ако пак још узажелиш да чујеш предсказања питијскога Аполона, ливијског Амонија, Додоне и Пергама, онда прочитај пажљиво књиге њихове и познађеш Христа, Бога вишњега, о коме су они предсказали и који је имао доћи на спасење и обновљење рода људског. Када вођ Аргонаута Јазон упита делфиског Аполона о најстаријем у Атини идолишту: „Реци нам, пророче, сунцолики Аполоне, коме ће припадати овај храм у последња времена?“ Аполон одговори: „Ви испуњавате своје обреде, помоћу којих изражавате поштовање боговима, а ја исповедам Јединога Бога који царује на небесима, којега ће се Вечно Слово зачети у чистој Дјеви. И као стрела, пуштена из огњеног лука, Оно ће проћи по свој васељени, обухватајући све и приводећи их као дар к Оцу. Његовој матери припадаће овај храм, а име јој је Марија“. – И опет, када Ватос упита тог истог Аполона о богу, одговори: „Мени ће само један нанети муке, и то небески Човек, који ће, будући Богом, пострадати, мада Божанство неће страдати. По Божанству и по човечанству Он ће имати од Оца бесмрће и живот и силе, а по Матери ће имати смрт, крст и гроб. Из његових очију тећи ће топле сузе, и Он ће пет хиљада људи наситити са пет хлебова. О Њему ће сваки рећи: Христос је Бог мој, распети, умрли, из гроба васкрсли, и на небеса узнесени“. Када свети Прокопије навођаше сведочанства о Христу Богу из јелинских књига, игемон сеђаше као глува аспида, не желећи ни да слуша ни да схвати истину. И са подсмехом он рече светитељу: Изврстан си приповедач божанских ствари, као да имаш небеске кључеве и печате! Ипак, пре но што те почнем мучити, саветујем ти, престани са празним причањем, и, одрекавши се безумног хришћанства, изволи јелинствовати, многобоштвовати с нама, као што цар наређује. Ако пак то нећеш да учиниш, ја ћу те због твог упорног противљења ставити на љуте муке, и ти ћеш онда и не хотећи извршити оно што ти се наређује. Свети мученик одговори: Ако ти не желиш да познаш истинитога Бога, кога можеш видети духовним очима, онда убијај и жртвуј тела људска, режи нас и сецкај на комаде за богове твоје, а ја ћу принети Богу моме жртву хвале. Ти називаш безумнима нас који знамо јелиног истинитог Бога живог. Ниси ли ти, напротив, сам безуман, када мртвима приносиш жртве и клањаш се неосетљивом камењу? Ако је камен, коме се ти клањаш као Богу, добра ствар, зашто га онда сечеш и раздељујеш на много делова, па изабравши један део који се истеше у облику човека, ти га називаш богом и приносиш му жртве? Остале пак делове тог истог камена ти употребљујеш за неке ниже радове, или њима засипаш блатњаво место и ногама газиш. То исто радиш и са дрветом: одсечеш један део од њега, истешеш идола, и клањаш му се, а остале делове употребиш на неке ниже сврхе, или их у огањ мећеш. Ако је камен или дрво – бог, онда сваки камен или дрво треба поштовати као бога. А ако ни дрво ни камен није Бог, зашто онда од трулог дрвета и од неосетљивог камена иштеш здравље и спасење? Ако пак гвожђе назовеш богом, но и гвожђе је подложно сили огња, јер када је усијано оно губи своју природну тврдоћу, постаје меко, и чекићима се удара. Треба ли Бога ударати чекићима? Да ли ћеш огањ назвати богом? Али он је силан дотле докле има шта да сагорева; не домећеш ли му дрва, онда и његова сила изнемогава, а вода га потпуно угаси. И како могу бити богови такве ствари које једна другу уништавају? Не подносећи речи светог мученика, игемон нареди једноме од присутних, некоме Архелају, да мученика удари мачем по врату. Светитељ одмах преклони врат свој под мач, готов да умре за Господа свог. Архелај обема рукама високо подиже мач, и када хтеде свом снагом да удари по врату, руке му и цело тело изненада клонуше и он, павши на земљу, издахну. Видећи то, игемон се препаде и нареди те мученика у оковима одведоше у тамницу. У шести дан после тога игемон поново изведе мученика на суд и нареди те мученика немилосрдно бише воловским жилама, укуцаваше му у тело усијане клинце, жегоше му ране и трљаше их оцтом са сољу. Потом би донесен метални жртвеник, са много жара на њему, онда метнуше тамјан на десни длан светитељу и наднеше длан над жеравицу, мислећи да ће он од бола окренути руку и тамјан ће пасти у огањ. У том случају они су имали намеру рећи да је он принео боговима жртву бацивши кад у огањ. И тако држаху мученикову руку над жеравицом око два сата. А он, свим умом својим погружен у Богу, не обраћаше пажњу на руку која му је горела, те жртвеник са угљем стајаше узалуд. Гледаоци се дивљаху томе и слављаху Христа, а игемон и његов господар, ђаво, осећаху се постићени. Свети мученик пак, уздижући очи к небу, говораше: „Ти ме држиш за десну руку и по вољи Својој водиш ме (Пс. 72, 23). Десница Твоја, Господе, прослави се крепошћу; десна рука Твоја, Господе, сакруши непријатеља; десница Господња показа силу; десница Господња узвиси ме!“
  23. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...