Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светиње'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 57 results

  1. Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представљамо Вам Цетињски манастир. Јован Маркуш: Цетињски манастир - Духовни стуб, средиште и огњиште православља Цетињски манастир уврстио се у културну баштину, првенствено појавом Ободско-цетињске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, које данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе. Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије. Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453.), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492.), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја. ИСТОРИЈА Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију. У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси. Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања. МАНАСТИР, ГРАД И ДРЖАВА Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава. Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе. Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе. При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт. ТРИ ВЕЛИКЕ СВЕТИЊЕ Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука. Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто мање од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице. Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримоска је привремено утамничена у цетињском Народном музеју. Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру. Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе. РИЗНИЦА Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године. Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима. Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека. Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека. Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIВ вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке. Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494., из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496). Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других. Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека. Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године. Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић. АРХИВА Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори. Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора. Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица. ЈЕДНО ОД НАЈПОСЕЋЕНИЈИХ ХОДОЧАСНИЧНИХ МЈЕСТА У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему. Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје. Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста. (Јован Маркуш) ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР ДАНАС Свештеноархимандрит свештене обитељи цетињске: Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски др Амфилохије (Радовић). Намјесник: Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског, (рођен 01. 04. 1976. у Сарајеву, завршио студије економије и Богословски факултет. Замонашио се у Цетињском манастиру уочи Петровдана, 11. јула 2004. На Преображење 19. августа 2005. рукоположен за јерођакона, а на Бадњи дан 2008. рукоположен за јеромонаха у Цетињском манастиру. Одликован звањем протосинђела 22. новембра 2009. у манастиру Сланци код Београда, a звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на Петровдан у Цетињском манастиру, 12. јула 2013. Указом архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића од 1. фебруара 2010. године постављен је за намјесника Цетињског манастира). Братство: протосинђел Исак Симић, јеромонаси: Прохор Јосифов и Јустин Мреновић, јерођакони: Јаков Нинковић и Давид Јанкетић (јрђ. Давид на послушању у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој); монаси: Емилијан Зарев, Петар Ракочевић, Алексије Бушковић и Лука Регодић. (Митрополија црногорско-приморска) Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово први у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Цетињског манастира. За недељу дана, у понедељак 15. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Острог. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг View full Странице
  2. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, бесједећи на „Видовданским вечерима“ у Затону код Бијелог Поља, пред црквом Светог Јована Крститеља и Претече, казао је да „такву пошаст, каква је данас у Црној Гори нијесмо доживјели ни од једног непријатеља у историји, јер ниједан непријатељ није одузимао наше светиње“. – Било је рушења светиња и страдања, али ниједна окупаторска власт није прекњижила наше светиње на било коју државу, него су биле и остале Божји домови. Оно што је било остаје и нико није хтио себи да присвоји. У овом времену имамо тај грдни наум, да оно што је божије, Богу посвећено и што је црквено и свето, да нека власт, и то атеистичка власт и партијска памет, са свим својим ограничењима и фанатизмом хоће да преузме и да располажу како они знају да располажу, бесједио је Епископ Јоаникије, који је одговорио на „бригу власти о заштити културних добара у Црној Гори“. Било би, како је навео, боље да народу дају одговор на питање шта је са покраденим културним благом из цетињских музеја, ко их је опљачкао и гдје је завршило. –Нестало је више од 2000 културних добара. Наша власт ћути као заливена и није дала одговор шта је било са тим културним добрима. Шта је било са тим културним добром, ко их је попљачкао и где су завршила, упитао је Епископ Јоаникије. Извор: ИН4С
  3. У истини Божијој и братској љубави позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима су истина и правда на срцу, да се сјутра окупимо на Тројичиндански сабор пред Саборним храмом Христовог Васкрсења у Подгорици. Због очекиване масовности скупа, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, упутити онима који ће сјутра бити присутни на Сабору, пар важних напомена. Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да Светом Причешћу на сјутрашњој Литургији могу приступити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде да живе животом Цркве и који су постили тродневни пост, на који су сви вјерни били позвани уочи Сабора. Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став за одбрану светиња Божијих и умножење братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави. Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег трулежног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета. Иако запањени свим неистинама и увредама које се ових дана пишу и говоре у, одавно незапамћеној, антицрквеној медијској кампањи, не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака. Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља. * * * У разговорима за Радио Светигору свештеници Митрополије црногорско-приморске говорили су о организованим поласцима верника из њихових парохија на сутрашњи Тројичиндански сабор за одбрану светиња који ће бити одржан на платоу испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Организовани полазак верника испред храма Светог Јована Владимира у Бару планиран је за 7,30 часова, испред манастира Ђурђеви Ступови код Берана у 5 часова, испред храма Светог Николе у Котору у 6,30 часова, са Трга Шака Петровића у Никшићу у 7,30 часова, испред Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња у 7,30 часова, испред бјелопољске цркве Светих Петра и Павла у 5,30 часова, из Улциња у 7 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Каубој православац и 40 Американаца посетили Косово Фотограф Лари Ангијер и његови земљаци из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега обишли су православне светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Босни и Херцеговини Аутор: Александар Апостоловски Политика, недеља, 09.06.2019. у 23:30 (Фотографије приватна архива) Први православни каубој Лари Ангијер и још четрдесетак Американаца из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега провели су недавно десетак дана у Србији и региону, обилазећи српске светиње. Потомци Срба који су почетком 19. века, у време „златне грознице”, кренули на Дивљи запад, надалеко су се прочули експлозивним начином на који прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово, а како је фотограф Лари из тих крајева, заинтересовало га је ко су ти момци који се са једнаком страшћу моле и пуцају. Ваистину, жестоко! Тако је Лари, оригинал Американац, истражујући потомке српских досељеника, завршио у реци, где га је у православље превео старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону. Није Лари, крштено Лазар, први пут у Србији. Својим објективом већ је направио велики број антологијских слика српских цркава и манастира, објављујући их у бројним публикацијама у САД. Али ово путовање било је посебно. Са свештеником који га је бућнуо у реку у Џексону, поменутим Марком Бојовићем, оцем Брацом Кршићем из Сан Дијега и још 40 Американаца који су примили православље, ове године, када Српска православна црква прославља осам векова самосталности, обишли су светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. У госте их је примио, у свечаном салону Патријаршије, патријарх српски Иринеј. Био је то више него срдачан сусрет, као када деца дођу да посете родитеља кога дуго нису видела. Хиљаде километара раздаљине брзо нестану у разговору, јер време сусрета је кратко, а настоји се да се што више каже. Неколико дана касније патријарх је са сарадницима отишао у Сирију. Американци су кренули ка Опленцу, Жичи, Студеници, па преко Дрине и Вишеградског моста стигли до Андрићграда, Сарајева и манастира Тврдош. Стотине километара прешли су наши Американци, памтећи речи публицисте Винсента Росија. И он је Американац који је примио православље. Наиме, обишавши светиње у Србији, а посебно на Косову и Метохији, Роси је рекао: „Србија је мала земља само по географском простору који заузима.” Ла­ри Ан­ги­јер Дочекивали су домаћини госте из Џексона хлебом и сољу, као да су род рођени. Истине ради, то заиста и јесу. Увече, у манастирским конацима, сабирали су се утисци, причале приче, размењивали видео и фото записи. Колико је познато, Лари, или по српски Лазар, који слави славу Светог Севастијана Џексонског, није палио логорску ватру. Група поклоника упознала се са духовношћу и културом земље и народа из којег је потекао син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић), први српски православни монах рођен на тлу Америке. Познат међу досељеницима, али и у матици, као „отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то наше прве богомоље на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада. Подаци кажу да је Севастијан крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Николај (Велимировић), који је био његов велики пријатељ и сахранио га у манастиру Жича 1940, назвао га је „безгрешним човеком” и „највећим српским мисионаром модерних времена”. Необично је да се нико од великих српских редитеља није сетио да о првом монаху СПЦ и српским копачима злата на Дивљем западу сними велики филм. Учешће у литургијској заједници у манастиру Светог Василија Острошког и боравак у Острогу испунили су душу православних Американаца. „Стајати поред живог светитеља и целивати његове нетљене мошти – каква је то божанска снага”, казао је Лари. Како описати сусрет са руком Светог Јована Крститеља на Цетињу? „Прођеш свет и све континенте, а ни слично не видиш”, помислио је. На крају, или на почетку, јер изгледа да је Косово и Метохија почетак свих почетака, или крај свих крајева, како једнако говоре и наше душе и велике силе, ходочасници из Америке обишли су манастир Дечани и Пећку патријаршију. Пред кивотом Светог Стефана Дечанског ређају се молитве за православни род и васцели свет. Пећка патријаршија, отворена за свакога ко је на боготражитељском путу, примила је и ову децу америчког континента, макар и накратко, под своје скуте. Како изгледа Косово и Метохија данас, за Ларија и 40 Американаца? Више албанских застава него било чега другог, приметили су у чуду, јер у Сједињеним Државама сви се клањају само једној застави – америчкој. За Ларија је несхватљиво клањање барјаку неке друге државе. Узгред, за разлику од Стејт департмента, православни каубој Косово сматра делом Србије. Штета је што се, поред фотографије, не бави и политиком.
  5. Каубој православац и 40 Американаца посетили Косово Фотограф Лари Ангијер и његови земљаци из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега обишли су православне светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Босни и Херцеговини Аутор: Александар Апостоловски Политика, недеља, 09.06.2019. у 23:30 (Фотографије приватна архива) Први православни каубој Лари Ангијер и још четрдесетак Американаца из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега провели су недавно десетак дана у Србији и региону, обилазећи српске светиње. Потомци Срба који су почетком 19. века, у време „златне грознице”, кренули на Дивљи запад, надалеко су се прочули експлозивним начином на који прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово, а како је фотограф Лари из тих крајева, заинтересовало га је ко су ти момци који се са једнаком страшћу моле и пуцају. Ваистину, жестоко! Тако је Лари, оригинал Американац, истражујући потомке српских досељеника, завршио у реци, где га је у православље превео старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону. Није Лари, крштено Лазар, први пут у Србији. Својим објективом већ је направио велики број антологијских слика српских цркава и манастира, објављујући их у бројним публикацијама у САД. Али ово путовање било је посебно. Са свештеником који га је бућнуо у реку у Џексону, поменутим Марком Бојовићем, оцем Брацом Кршићем из Сан Дијега и још 40 Американаца који су примили православље, ове године, када Српска православна црква прославља осам векова самосталности, обишли су светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. У госте их је примио, у свечаном салону Патријаршије, патријарх српски Иринеј. Био је то више него срдачан сусрет, као када деца дођу да посете родитеља кога дуго нису видела. Хиљаде километара раздаљине брзо нестану у разговору, јер време сусрета је кратко, а настоји се да се што више каже. Неколико дана касније патријарх је са сарадницима отишао у Сирију. Американци су кренули ка Опленцу, Жичи, Студеници, па преко Дрине и Вишеградског моста стигли до Андрићграда, Сарајева и манастира Тврдош. Стотине километара прешли су наши Американци, памтећи речи публицисте Винсента Росија. И он је Американац који је примио православље. Наиме, обишавши светиње у Србији, а посебно на Косову и Метохији, Роси је рекао: „Србија је мала земља само по географском простору који заузима.” Ла­ри Ан­ги­јер Дочекивали су домаћини госте из Џексона хлебом и сољу, као да су род рођени. Истине ради, то заиста и јесу. Увече, у манастирским конацима, сабирали су се утисци, причале приче, размењивали видео и фото записи. Колико је познато, Лари, или по српски Лазар, који слави славу Светог Севастијана Џексонског, није палио логорску ватру. Група поклоника упознала се са духовношћу и културом земље и народа из којег је потекао син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић), први српски православни монах рођен на тлу Америке. Познат међу досељеницима, али и у матици, као „отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то наше прве богомоље на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада. Подаци кажу да је Севастијан крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Николај (Велимировић), који је био његов велики пријатељ и сахранио га у манастиру Жича 1940, назвао га је „безгрешним човеком” и „највећим српским мисионаром модерних времена”. Необично је да се нико од великих српских редитеља није сетио да о првом монаху СПЦ и српским копачима злата на Дивљем западу сними велики филм. Учешће у литургијској заједници у манастиру Светог Василија Острошког и боравак у Острогу испунили су душу православних Американаца. „Стајати поред живог светитеља и целивати његове нетљене мошти – каква је то божанска снага”, казао је Лари. Како описати сусрет са руком Светог Јована Крститеља на Цетињу? „Прођеш свет и све континенте, а ни слично не видиш”, помислио је. На крају, или на почетку, јер изгледа да је Косово и Метохија почетак свих почетака, или крај свих крајева, како једнако говоре и наше душе и велике силе, ходочасници из Америке обишли су манастир Дечани и Пећку патријаршију. Пред кивотом Светог Стефана Дечанског ређају се молитве за православни род и васцели свет. Пећка патријаршија, отворена за свакога ко је на боготражитељском путу, примила је и ову децу америчког континента, макар и накратко, под своје скуте. Како изгледа Косово и Метохија данас, за Ларија и 40 Американаца? Више албанских застава него било чега другог, приметили су у чуду, јер у Сједињеним Државама сви се клањају само једној застави – америчкој. За Ларија је несхватљиво клањање барјаку неке друге државе. Узгред, за разлику од Стејт департмента, православни каубој Косово сматра делом Србије. Штета је што се, поред фотографије, не бави и политиком. View full Странице
  6. Наше светиње бранићемо голим животима, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, поручивши да нико не очекује да ће мирно проћи намјера власти преточена у Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Владика је у емисији „У жижи“ Телевизије Нови казао да се предложеним законом озакоњује отимачина и да је циљ да се црквена имовина отме на врло перфидан начин. „Још Милански едикт, који је кључни догађај и акт у оквиру европске хришћанске цивилизације, прописује да сви људи имају право, слободу да вјерују како хоће и кога хоће. Свака вјера има право на своју имовину и оно што је стекла кроз историју путем завјештања, рада, што посједује то јој је загарантовано, и да држава у то не смије да задире. Ми се сад враћамо у праисторију, у оно вријеме када је човјек човјеку био вук и када не важи никакав закон, и кад се кроз неки законски облик озакоњује отимачина. Овдје је циљ да се отме црквена имовина кроз врло перфидан закон“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Како је рекао, закон треба да се донесе, али он треба да буде резултат дуготрајног, пажљивог дијалога, са међусобним уважавањем Цркве и државе. „Наш је народ вјековима завјештавао својој Цркви, прилагао. Завјештања, последња воља, у то се не дира“ истакао је он. Рекао да о томе имају повеље по зидовима светиња, и да их ни Турци нијесу уништили. „Нека не очекују да ће то тако мирно проћи. Ми ћемо бранити голим животима. Нећемо се наоружавати, бранићемо голим животима. Кад до тога дође, ту правила нема, као што нема ни у Украјини, гдје је власт марионета, као и код нас. Вјерски сукоби су најопаснији и онда више нема правила. Ја никог не плашим, то је једноставно тако“, поручио је Владика. Оцијенио је да је садашња власт континуитет комунистичких власти из доба 1945-1948. али да је она, како је рекао, сада метастазирала у неки облик који је још опаснији. „Комунисти су нам одузели огроман дио имовине, али нам храмове нијесу дирали. Једини храм који нам је отет је ловћенска капела. Прво га је држава изузела као споменик културе, па га послије руши и на такав начин је уништена ловћенска капела“, указао је Владика будимљанско-никшићи, додајући да је то образац предложеног закона. Владика Јоаникије је истакао да Митропоилија црногорско-приморска има беспрекоран континуитет од Светог Саве до данас. „Најстрашнији су ти злочини који задиру у духовност. Црква има најоштрије оружје на овом свијету то су истина, вјера, правда, али и спремност за жртву“, поручио је он. Истакао је да се не бави ликом и дјелом Мила Ђукановића и Душка Марковића, већ обавезом да са државом успостави дијалог. Владика је упитао коју је светињу направила црногорска држава и истакао да је народ јако забринут и да ће бити тамо гдје и свештеници. „Мислим да нико није луд да удари на ћивот Светог Васлија Острошког“, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српскиих светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Нови атак Албанаца у Црној Гори на српске светиње. Овога пута у Мартиновићима недалеко од Гусиња, где се противе обнови цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, оскрнавили су крст са до сада обновљених темеља! - Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници приметили шта се десило - каже за „Новости“ свештених Бојан Радуновић, парох Горњополимски и андријевички, који је цео случај одмах пријавио полицији, која је извршила увиђај... - Албанци на све начине покушавају да нас спрече да обновимо древну светињу, коју су својевремено палили и рушили, али, неће успети у томе. Служили смо литургију на дан Светог Василија Острошког, и зачудо, све је прошло у најбољем реду. Свима је то било сумњиво, јер, није било уобичајених покушаја ометања и добацивања. Али, ето, они су урадили оно што је обећавао један службеник Општине Гусиње, који је претио да ће запалити цркву ако буде обновљена. За сада пролази све то некажњено, али, докле, видећемо - каже отац Бојан, који очекује одлучну реакцију државе, који би требало да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу. - Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али на наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени. Православље је вера мира, љубави и праштања, али очекујемо и од грађана других вера да се тако понашају и да не покушавају никоме да ускрате слободу вероисповести, као што ни ми то не чинимо - каже свештеник Радуновић. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српских светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Миг Албанцима из Мартиновића и Гусиња да крену на јуриш на ову светињу, пре неколико дана дао је бившпи премијер Албаније Сали Бериша, који је устврдио да „представници СПЦ и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнаваљају цркву“, позивајући државу Црну Гору да интервенише... Очигледно, порука Берише схваћена је у Мартиновићима... Извор: Новости View full Странице
  8. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српскиих светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Нови атак Албанаца у Црној Гори на српске светиње. Овога пута у Мартиновићима недалеко од Гусиња, где се противе обнови цркве Светог Василија Острошког Чудотворца, оскрнавили су крст са до сада обновљених темеља! - Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници приметили шта се десило - каже за „Новости“ свештених Бојан Радуновић, парох Горњополимски и андријевички, који је цео случај одмах пријавио полицији, која је извршила увиђај... - Албанци на све начине покушавају да нас спрече да обновимо древну светињу, коју су својевремено палили и рушили, али, неће успети у томе. Служили смо литургију на дан Светог Василија Острошког, и зачудо, све је прошло у најбољем реду. Свима је то било сумњиво, јер, није било уобичајених покушаја ометања и добацивања. Али, ето, они су урадили оно што је обећавао један службеник Општине Гусиње, који је претио да ће запалити цркву ако буде обновљена. За сада пролази све то некажњено, али, докле, видећемо - каже отац Бојан, који очекује одлучну реакцију државе, који би требало да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу. - Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али на наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени. Православље је вера мира, љубави и праштања, али очекујемо и од грађана других вера да се тако понашају и да не покушавају никоме да ускрате слободу вероисповести, као што ни ми то не чинимо - каже свештеник Радуновић. Како су „Новости“ сазнале, ужасне претње и ружне речи на рачун српских светиња, свештенства и бверника изрекао је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај. Миг Албанцима из Мартиновића и Гусиња да крену на јуриш на ову светињу, пре неколико дана дао је бившпи премијер Албаније Сали Бериша, који је устврдио да „представници СПЦ и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнаваљају цркву“, позивајући државу Црну Гору да интервенише... Очигледно, порука Берише схваћена је у Мартиновићима... Извор: Новости
  9. На велики празник у манастиру Острог, хиљаде људи са разних страна света хрлиле да се поклоне светом Василију Острошком Чудотворцу и узму благослов Чудесно је било данас у острошкој пустињи према којој данима хрле у дугој молитвеној колони хиљаде верника са разних страна света. Река људи сливала се ка ћивоту Светог Василија Острошког Чудотворца, а међу њима Руси, Украјинци, Румуни, па чак и Кинези! Било је и Хрвата из Загреба, али највише Срба са Космета, Србије и из целог региона. Старо и младо, здраво и болесно, неки и босоноги, корачали су ка пећини и са страхом божјим приступали свецу и од њега узимали благослов. Сви су они тражили спас својих душа од исцелитеља. Племеници Чудотворца су међу првима стигли у светињу – Тврдошани, Требињци, Билећани, Гачани, али и Мостарци. Никшићани су ту даноноћно. – Ја сам из Мостара, али сам се придружио пријатељима из Гацка. Нас 29 превалило је стотину километара како бисмо узели благослов од нашег духовног заштитника. У тој дугој колони нашле су се и четири даме које су успеле да издрже и лоше време и дуг пут – прича, за „Новости“, Радован Ћорић, коме је ово шеснаесто ходочашће по реду, а двадесето које су Гачани организовали. – Управо су ови момци и девојке први озваничили ходочашће до острошке светиње. Касније су нам се прикључили други, а надамо се да ће их бити још више. И управо тако. Из Сокоца је минулог понедељка после литургије кренула дружина од 27 одважних, међу којима и 13 дама, који су пешице прошли 230 километара! Није било лако, признаје за наш лист Миланко Крстајић, али је, како каже, вредело. Ту је и Драгана Мутабџија, која је први пут део овог друштва. – Издржала сам јер нас је окрепљивао Свети Василије. Ишли смо његовим путевима и стигли до светиње која нас је надахнула и озарила. Киша нас је пратила уз пут, спирала са нас грехове како бисмо чисти приступили светитељу – каже Мутабџија. Из села Суваја код Варварина пред острошком светињом затекли смо Радосава Радосавовића, који је имао много животних проблема. – Вратио сам се у живот захваљујући Светом Василију Острошком. Баш онда када сам помислио да се из понора нећу извући, он ми је пружио руку. Дуго сам имао проблем са несаницом. Нисам могао да нађем лека, родитељи су ме водили код врачара, али ништа није помогло. Међутим, једног дана једна девојка ми каже да ћу проблем решити ако приступим острошком Чудотворцу. Послушао сам је, приступио свецу, казао монасима и свештеницима о чему се ради, и све је решено истог дана. Од тада ми се живот променио и ја сам срећан човек – додаје Радосавовић. Први пут да дође у острошке греде, и то у осмој деценији, десило се Јову Јовановићу из Лакташа. – Никад није касно. Све оно што сам овде доживео, само сам могао да сањам. Прилази нам његова ћерка Недељка Митровић. – У овој светињи крстила сам троје своје деце и од тада нам је Свети Василије прислава. Живим у Тиролу и није ми било проблем да преко Лакташа дођем овде и узмем благослов од светитеља – каже Недељка. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило (Бојовић) подсетио је како је чобанче из Поповог поља постало светитељем православне васељене. – Свети Василије Острошки је један од дивних сведока Христовог васкресења и ми треба да идемо његовим путевима, а не онима које нам ствара модерна технологија – мобилни телефони, компјутери, кабловска ТВ, који нам одвлаче пажњу од свега вредног и исконског. У овој пустињи острошкој, Свети Василије је дотакао небеске висине – казао је епископ Кирило. Пакрачко-славонски епископ Јован запитао се – како је могуће људском бићу да постане Свети Василије, око кога се окупљају десетине хиљада људи. – Он мења небо и земљу, и душе људске. ЈАЈЕ Митрополит кијевски Онуфрије поклонио је митрополиту црногорско–приморском Амфилохију икону Св. Јова Почајевског, као и васкршње јаје. Дарове је предао епископ Сергије. – Чуваћемо чистоћу вере православне, чак и кад нам расколници покушавају отети храмове. Кроз страдања наше цркве и народа схватили смо и ваше страдање кроз које сте пролазили и још увек пролазите. Митрополит Амфилохије је непобедиви војник Христов – рекао је епископ тернопољски. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Пожари се дешавају свакодневно. Неки од њих по броју жртава или по својим размерама завређују пажњу свих светских медија без изузетка. Истина, само на један дан. Међутим, има пожара којима је суђено да дуго изазивају пажњу. Пепео ће се охладити и већ ће бити започети радови на пројекту рестаурације, а свет ће још увек дискутовати: шта је то било? Због чега? Зашто? Ја, као вероватно и ви, као и „ми“ и „они“ и све друге личне заменице, никад нисам мислио да ћу видети како гори Нотр Дам. И од свих пожара које сам видео на телевизији овај пожар не могу да упоредим ни са чим другим осим с кулама-близнакињама које су гореле 11. септембра 2001. године. Очигледно је да је то био крај слике света на коју смо навикли. Иза кулиса светске позорнице на сцену је изашла нова реалност. Нико се није обрадовао новини. Отприлике исто осећамо и данас. Исто бисмо осећали и гледајући пожар Рима који је изазвао Нерон, да је у то време постојала телевизија. Међутим, није увек најстрашније оно што се види. Страшно је и оно што се чује. Чује се чак и у јецајима жалости због храма који нестаје. „Визиткарта Париза!“ „Најпознатији култни објекат!“ „Десетине милиона туриста годишње!“ И тако даље и томе слично. А гори врло стари храм молитве који је основан још у XII веку и нико не плаче за молитвеним домом. Неки стручњак је у директном преносу на једном од главних руских телевизијских канала телефоном рекао у првим сатима трагедије: „То је катастрофа. Купола се већ срушила. Можемо изгубити цео храм. Треба да молимо (обратите пажњу!) судбину, природу, да се не сруши цео храм!“ Па добро, молите судбину и природу, ви који знате како се то ради. Само имајте на уму да се храмови људима одузимају управо због тога што одбијају да се моле Оном Богу у Чије име је дати храм саграђен, због жеље да се моле било коме (укључујући природу и судбину), само не Њему. А Нотр Дам је, господо, одузет Парижанима, Французима. Уопште је одузет Европљанима, укључујући и нас. Узео га је Бог, Бог Који је заборављен и занемарен. Бог Чије су светиње претворене у „објекте културне баштине“. Светиње се одузимају онима који су их недостојни. Руси би то требало добро да знају на основу сопствене историје. Нотр Дам је још имао среће. Дотакле су га се Божија рука и огњена стихија. А зар је мало храмова у целој Европи које су цивилизовано и тихо Европљани убили у току последњих деценија? Због оскудице вере у овим храмовима је прво утихнула молитва и они су опустели. И тада су их културни људи претворили у пабове, хотеле, аутомеханичарске радионице, спортске сале и др. Да ли је неко плакао? Ако и јесте, овај уплакани глас није имао приступа телевизији. А као што је познато, ако људи заћуте, завапи камење. Богородичина црква у Паризу је требало да буде срушена у XVIII веку. Како да не! Робеспјер је париску саборну цркву назвао „тврђавом мрачњаштва“ и за дозволу да не буде срушена затражио је од Парижана откуп за потребе будућих револуција у целом свету. Да ли вас то на нешто подсећа? Да-да, то су претече теорије и праксе светске револуције. Претече Коминтерне. Храм је тада сачуван, али је био јавно оскрнављен. Република је уместо хришћанства уводила култ Врховног Бића и култ Разума. У Богородичиној цркви у Паризу 1793. године одржана је представа новог култа. Једна од париских глумица, врло оскудно обучена, у олтару храма је играла Богињу Разума. Храм је то издржао, али све има своје границе. Да је био човек, постајао би мрачнији из године у годину, слушајући гласове на тргу и видећи како се мењају људи који улазе под његове сводове. На крају крајева, од свих оних милиона туриста који су сваке године долазили у храм, колики проценат је долазио да се моли? Срамота је и рећи. Биће боље да прећутимо. Постоји мучна законитост, па чак и неумољивост у овом пожару, поред све његове неочекиваности. Могло би се десити да одигра улогу погребне ватре за Европу којој се изненада и заувек одузима оно што је сама престала да цени и што је изнутра одавно изгубила. Извор: Православие.ру
  11. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом, чиме је почело редовно великопосно братско сабрање свештенства Протопрезвитеријата бококоторског и херцегновског. У литургијској бесједи на крају богослужења, Владика је рекао да је у Цркви Божјој све у знаку часнога и животворнога крста. Подсјетио је да ову недјељу прослављамо као крстопоклону и клањамо се животворноме крсту. „А то јесте смисао и биће Цркве Божије: Христос распети и васкрсли. И сви они који су Његови и који су се крштавали и крштавају у Његово име, они се Њему сараспињу, узимају на себе крст Његов и кроз распеће задобијају тајну вјечнога васкрсења и вјечнога живота“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је Црква Божја распињана и гоњена кроз сву историју. „Ево, погледајте шта се данас догађа на Михољској Превлаци. Михољска Превлака је светиња која је саграђена у вријеме цара Константина, саграђена је на моштима једног древног хришћанског мученика пострадалог од онога, како га је народ запамтио – проклетога цара Дукљанина“, подсјетио је он. Говорећи о историјату Михољске Превлаке, о њеним мучеништвима и разарањима, он је нагласио да никоме није сметало и не смета што је она оскрнављена подизањем бунгалова на њеним рушевинама, као ни то што су јој име украли и претворили је у Острво цвијећа. „Ред би било да нам и ова државна власт помогне у обнови те светиње, а не да нас спречава и да подигнемо ову крстионицу, која је тамо подигнута, која је наставак оне крстионице из времена цара Константина. Ова крстионица није ништа друго него покушај обнове те крстионице да би се кроз њу и преко ње обновила и Михољска Превлака“, казао је он. Додао је да Митрополија црногорско-приморска деценијама моли и тражи да сама, без финансијске помоћи државе, обнови превлачку светињу. „Не дају нам ови такозвани заштитници културних добара. Шта они штите – културна добра или културне рушевине? Културна добра су она која се обнављају, која васкрсавају, која се ревитализују… То је правило било кроз вјекове, и на истоку и на западу. Само овдје код нас, ево, не дозвољавају да се обнови та светиња. А даће Бог“, поручио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да духовни потомци комуниста, који јесу отимали црквену имовину, али не и храмове, сада хоће да отимају и храмове. „Обезбожена држава, секуларна држава, она сада први пут у историји хоће да отима храмове и хоће да их присвоји да постану државни храмови. То не спада у нормалне приче, али је овдје код нас то чињеница. Ја се у Бога надам да ће Господ, који је распет за нас и за наше спасење, Црква Божја и свети Божји људи, који су сараспињани Христу кроз вјекове, нама помоћи и уразумити ове људе који у 21. вијеку покушавају да руше светиње“, рекао је Владика. Подсјетио је да је својевремено, на пријетњу да ће бити срушена црква Свете Тројице на Румији употребио „тешку, али светопетровску“ ријеч: Ко срушио цркву на Румији, да Бог да срушио њега часни крст. „Као и онај који срушио крстионицу на Превлаци, да Бог да часни крст њега и његово потомство срушио и уништио. Ја понављам те ријечи. Јесте да су тешке, али ја морам да поновим те ријечи Светога Петра Цетињскога“, поручио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић Фото: Јован Д. Радовић Митрополије Црногорско-приморска 03 / 04 / 2019
  12. „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Гостујући у јутарњем програму TV HAPPY протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, указао је на духовни значај светиња Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. "Дужни смо да сачувамо чист образ, али да сачувамо оно што смо наследили од наших предака, а то су наше косовско-метохијске светиње", истакао је прота Велибор. У другом делу емисије, отац Велибор се у канонско-правном погледу осврнуо и на актуелна дешавања између Васељенске и Руске Патријаршије, која потресају нашу Свету Цркву. Благодарећи TV HAPPY доносимо видео запис емисије: „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Чланови Дечјег хора Црквене општине новосадске посетили су 29. и 30. септембра 2018. године манастире Сопоћани, Ђурђеве ступове и Градац. У недељу, на празник светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије Дечји хор је узео молитвеног учешћа у светој Литургији у манастиру Градац. Након Литургије организован је музички наступ у порти манастира, у славу Бога и светих мученица. Сестринство манастира Градац исказало је хришћанску љубав и срдачност гостима из Епархије бачке. Путовање је организовала Служба за поклоничка путовања Епархије бачке Светињама у походе. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Беседа View full Странице
  15. Никоме није била јасна амбиција државних власти Црне Горе да законом нормирају – слободу. И то само једну! Слободу вероисповести! Нема, наравно, закона о другим слободама – изражавања, удруживања, окупљања, стваралаштва и томе слично. Има, наравно, закона који уређују начин остваривања одређених права. Али, ово је био први пут да се законом уређује слобода и да се суштински посматрано, она не ограничава само у мери која превазилази дозвољена ограничења у демократском друштву него у мери да се предложени текст слободно могао насловити и као закон о ограничавању слободе вероисповести. Видели смо класичан пример покушаја државног интервенционизма у слободу вероисповести. Због своје апсурдности, у први план је стављена одредба којом је планирано да се све цркве, манастири, џамије, катедрале, самостани и остале непокретности цркава и верских заједница, саграђених до 1918. године, одузму од њихових вишевековних власника и укњиже у својину секуларне државе Црне Горе. То је само једна у мноштву катастрофалних одредби. Не треба заборавити да би, на пример, универзално људско право на слободу вероисповести као једно од природних права које сваки човек стиче рођењем било признато само некима, а не свакоме. На унутрашњу аутономију цркава и верских заједница се задирало толико да би неупућени читалац тог псеудоправног текста мога да стекне утисак да се ради о организованим криминалним групама, а не о црквама и верским заједницама. Није, наравно изостављена ни противуставна, комунистичка верзија чувеног Бизмарковог тзв. канце-параграфа о забрани политичког деловања свакоме ко хоће да верује у Бога и да припада Цркви или верској заједници. Извршен је покушај суспендовања и дерогирања многих права која су гарантована Уставом Црне Горе. Од почетка нисам имао дилему и јавно сам саопштавао да такав нацрт закона не може да добије зелено светло од домаћих и међународних експерата, али ни од надлежних тела Савета Европе. Нацрт закона је био радикално супростављен Европској конвенцији о људским правима, другим међународним актима и смерницама Савета Европе о ревизији законодавства о црквама и верским заједницама. Радикално је био супростављен и правном поретку Црне Горе, али и њеној историјској прошлости и цивилизацијским достигнућима. Од свега наведеног, у Црној Гори је најинтересантнија тема одузимања имовине цркава и верских заједница која је стечена „из јавних прихода, или је била у државној својини, или на основу заједничког улагања грађана до 1. децембра 1918. године“. Покренуте су и петиције. Једном је тражено да се пониште одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, како се тачно звала, или Подгоричке скупштине, како је неки називају сто година касније. Другом, да се под хитно, у име некаквог „аманета“ само православни храмови и манастири укњиже као државна својина. Што ће, питам се, једној секуларној држави, и то држави која се дичи својом секуларношћу над секуларностима, православни храмови, манастири, мошти светитеља и друга црквена имовина? Шта би неко световно министарство радило са џамијама, вакуфима, самостанима, жупним уредима? Да ли би се и богомоље нашле на тендерима? Није био занемарљив број „објашњења“ од којих би се застидео сваки озбиљнији студент прве године Правног факултета. На почетку 21. века смо се нашли у небивалој ситуацији: уместо да у Црној Гори припремамо и доносимо законе о реституцији одузете имовине цркава и верских заједница, о повратку веронауке у јавне школе, о увођењу верске службе у војску и полицију, некоме је пало на памет да од Митрополије одузима Острог, Морачу и Цетињски манастир; од Которске бискупије Катедралу Светога Трипуна и Госпу од Шкрпјела, а од Исламске заједнице Хусеин-пашину џамију у Пљевљима и све што је старије од једног века. И то на основу закона о слободи вероисповести! Срећом, тај покушај је пропао. Неопходно је да Црна Гора треба да замени важећи социјалистички Закон о правном положају верских заједница из 1977. године и донесе нови закон о правном положају цркава и верских заједница. Али, тај закон не може и не сме да буде закон против Српске православне цркве, како га неки најављују, а други прижељкују. Такав закон не сме да буде ни против других цркава и верских заједница, али ни грађана Црне Горе који су, по својој слободној вољи верници. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, кординатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Из Црне Горе годинама стижу лоше вести о припреми и доношењу закона о слободи вероисповести. Као гром из ведра неба, без консултација с представницима цркава и верских заједница, без учешћа правних стручњака, уз кршење прописане процедуре и на почетку колективних годишњих одмора, крајем јула 2015. године је обзнањен нацрт закона. Никоме није била јасна амбиција државних власти Црне Горе да законом нормирају – слободу. И то само једну! Слободу вероисповести! Нема, наравно, закона о другим слободама – изражавања, удруживања, окупљања, стваралаштва и томе слично. Има, наравно, закона који уређују начин остваривања одређених права. Али, ово је био први пут да се законом уређује слобода и да се суштински посматрано, она не ограничава само у мери која превазилази дозвољена ограничења у демократском друштву него у мери да се предложени текст слободно могао насловити и као закон о ограничавању слободе вероисповести. Видели смо класичан пример покушаја државног интервенционизма у слободу вероисповести. Због своје апсурдности, у први план је стављена одредба којом је планирано да се све цркве, манастири, џамије, катедрале, самостани и остале непокретности цркава и верских заједница, саграђених до 1918. године, одузму од њихових вишевековних власника и укњиже у својину секуларне државе Црне Горе. То је само једна у мноштву катастрофалних одредби. Не треба заборавити да би, на пример, универзално људско право на слободу вероисповести као једно од природних права које сваки човек стиче рођењем било признато само некима, а не свакоме. На унутрашњу аутономију цркава и верских заједница се задирало толико да би неупућени читалац тог псеудоправног текста мога да стекне утисак да се ради о организованим криминалним групама, а не о црквама и верским заједницама. Није, наравно изостављена ни противуставна, комунистичка верзија чувеног Бизмарковог тзв. канце-параграфа о забрани политичког деловања свакоме ко хоће да верује у Бога и да припада Цркви или верској заједници. Извршен је покушај суспендовања и дерогирања многих права која су гарантована Уставом Црне Горе. Од почетка нисам имао дилему и јавно сам саопштавао да такав нацрт закона не може да добије зелено светло од домаћих и међународних експерата, али ни од надлежних тела Савета Европе. Нацрт закона је био радикално супростављен Европској конвенцији о људским правима, другим међународним актима и смерницама Савета Европе о ревизији законодавства о црквама и верским заједницама. Радикално је био супростављен и правном поретку Црне Горе, али и њеној историјској прошлости и цивилизацијским достигнућима. Од свега наведеног, у Црној Гори је најинтересантнија тема одузимања имовине цркава и верских заједница која је стечена „из јавних прихода, или је била у државној својини, или на основу заједничког улагања грађана до 1. децембра 1918. године“. Покренуте су и петиције. Једном је тражено да се пониште одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, како се тачно звала, или Подгоричке скупштине, како је неки називају сто година касније. Другом, да се под хитно, у име некаквог „аманета“ само православни храмови и манастири укњиже као државна својина. Што ће, питам се, једној секуларној држави, и то држави која се дичи својом секуларношћу над секуларностима, православни храмови, манастири, мошти светитеља и друга црквена имовина? Шта би неко световно министарство радило са џамијама, вакуфима, самостанима, жупним уредима? Да ли би се и богомоље нашле на тендерима? Није био занемарљив број „објашњења“ од којих би се застидео сваки озбиљнији студент прве године Правног факултета. На почетку 21. века смо се нашли у небивалој ситуацији: уместо да у Црној Гори припремамо и доносимо законе о реституцији одузете имовине цркава и верских заједница, о повратку веронауке у јавне школе, о увођењу верске службе у војску и полицију, некоме је пало на памет да од Митрополије одузима Острог, Морачу и Цетињски манастир; од Которске бискупије Катедралу Светога Трипуна и Госпу од Шкрпјела, а од Исламске заједнице Хусеин-пашину џамију у Пљевљима и све што је старије од једног века. И то на основу закона о слободи вероисповести! Срећом, тај покушај је пропао. Неопходно је да Црна Гора треба да замени важећи социјалистички Закон о правном положају верских заједница из 1977. године и донесе нови закон о правном положају цркава и верских заједница. Али, тај закон не може и не сме да буде закон против Српске православне цркве, како га неки најављују, а други прижељкују. Такав закон не сме да буде ни против других цркава и верских заједница, али ни грађана Црне Горе који су, по својој слободној вољи верници. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, кординатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. until
    (Недеља, 26.08.2018. године у 20:00, Live stream на Поуке.орг) - Промоција књиге "Задужбине Косова и Метохије", говори Владика Теодосије Недеља, 20:00 часова, Саборна црква у Шапцу. На промоцији говоре: Епископ рашко-призренски Господин Теодосије проф. др Мило Ломпар проф. др Милош Ковић протојереј-ставрофор др Велибор Џомић протођакон Љубомир Ранковић На интернету ће бити уживо пренос овде на сајту Поуке.орг и на профилу Животије Утешановић на фејсбуку и на страници Не псуј Бога.
  18. Светосавске светиње, Крст Светог Саве из ризнице манастира Савине, Епитрахиљ Светог Саве из ризнице Цетињског манастира и Патерицу Светог Саве из ризнице манастира Мораче, у Цетињски манастир из Саборног храма Светог Василија острошког из Никшића у Цетињски манастир донио је игуман манастира Подмаине Рафаило Бољевић са братијом. Светосавске светиње испред Цетињског манастира дочекао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, са свештенством, монасима Цетињског манастира, вјерним народом и професорима и ученицима Богословије Светог Петра Цетињског. Извор: Радио Светигора
  19. У недељу 4. фебруара 2018. године, у Цетињски манастир стигле су светосавске светиње, које су поводом светосавских прослава проходиле манастире и цркве Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке од 26. јанаура до 5. фебруара 2018. године. Звучни запис беседе Митрополита Амфилохија Светосавске светиње, Крст Светог Саве из ризнице манастира Савине, Епитрахиљ Светог Саве из ризнице Цетињског манастира и Патерицу Светог Саве из ризнице манастира Мораче, у Цетињски манастир из Саборног храма Светог Василија острошког из Никшића у Цетињски манастир донио је игуман манастира Подмаине Рафаило Бољевић са братијом. Светосавске светиње испред Цетињског манастира дочекао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, са свештенством, монасима Цетињског манастира, вјерним народом и професорима и ученицима Богословије Светог Петра Цетињског. Извор: Радио Светигора View full Странице
  20. Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим). – Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата? – Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13). Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала. – Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати. – На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову. У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење. Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја… – Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова. – То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога. – Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје? – Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа. Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца… – Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини… – Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама… – Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини? – Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет. – Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали? – Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света. С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим) разговарао Сергеј Герук Са руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру
  21. У периоду после украјинског државног преврата из 2014. године посланици обласне скупштине Тернопоља су више пута покретали тему одузимања Почајевске лавре од Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата и предају те светиње и целог њеног поседа регионалном музеју. Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим). – Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата? – Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13). Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала. – Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати. – На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову. У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење. Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја… – Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова. – То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога. – Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје? – Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа. Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца… – Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини… – Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама… – Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини? – Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет. – Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали? – Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света. С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим) разговарао Сергеј Герук Са руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...