Претражи Живе Речи Утехе

Поводом недавне изјаве г. Хајрула Чекуа, министра културе при косовским институцијама, да су “у програму рестаурације културног наслеђа три православне цркве” (манастир Драганац, црква Св. Богородице у Косовској Каменици и манастир Тамница), сматрамо за потребно да нагласимо да Епархија рашко-призренска није имала никакав састанак и договор са институцијама из Приштине у вези обнове горепоменутих светиња. Представници Епархије су о обнови три горепоменуте светиње разговарали само са представницима УНДП (организације Уједињених нација за развој), који су изразили спремност да као међународна организација финансирају процес обнове, у сарадњи са канцеларијом за духовну и културну баштине Епархије. На састанку није било никаквог говора о учешћу министарства културе из Приштине. Грачаница-Призрен 22. јун 2021. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско метохијска

Преносимо интегрални текст интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Вечерњим новостима, 20. децембар 2020. г. Разговарала Јованка Симић, шеф дописништва Вечерњих новости из Новог Сада. *У овом кратком времену, СПЦ је услед пандемије Ковида 19 изгубила Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и неколико јерараха, а све то у тренутку када трају беспоштедни напади како на православље у свету, тако и (медијски атак) на СПЦ у региону, па нажалост, и у самој Србији. Како бисте оценили садашњи тренутак у којем се налази СПЦ? Црква живи у простору Крста и Васкрсења, сваког дана и сваког часа. Некад нам се чини да доминира једно, а некада друго. Свети Оци су Крст и Васкрсење видели као двоједину Тајну – тајну вере. Да будем јаснији, Крст је у томе што смо изгубили Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, али је и Васкрсење у томе што ми верни знамо да су они сада у Царству Небеском. Тако и ово распеће Православља на васељенском нивоу чека своје васкрсење поновним васпостављањем јединства, које је тренутно нарушено због тзв. Украјинског питања. Медијске борбе су пак, постале део свакодневнице, ту једино можемо да се боримо постом и молитвом. У свим овим поменутим условима, Црква по Светом Апостолу Павлу, треба да сведочи реч Божију, која је и у време ове небивале пандемије потребна како нама Србима тако и читавом свету. *Да ли ће избор новог Патријарха на пролеће, како се спекулише у домаћој јавности, бити уједно и провера јединства у самој СПЦ јер већ неко време провејавају различити, неретко и супротстављени ставови појединих владика? Тренутно нам у Цркви предстоји највећи посао, а то је избор новог Патријарха. Тек кад се неки поглавар упокоји, и као Црква и као народ, видимо колико нам је он значио, а да тога често нисмо били ни свесни. Велико је дело пред нама свима – избор новог патријарха, духовног Оца нашег народа. Сви треба да се молимо да добијемо Патријарха који ће нас у ово распето време (подела, сукоба и болести) водити путем Васкрсења. То треба да буде наше заједничко дело, свакога према дару и месту у Цркви. Патријарх је гарант јединства Цркве, али и народа, јер се у његовој личности све поделе превазилазе. То је за нас Србе веома значајно, а знамо и зашто. *Како СПЦ треба да се постави у овом осетљивом времену које покушава да потисне у човеку све оно што је духовно и наметне му искључиво световне вредности? Борба између духовног и световног (материјалног, телесног) се непрестано води у свету, а и у сваком човеку као икони Бога Живог. Црква је у тој борби, пут и мера како успоставити тај склад. Познато је да Православље не тежи ни потпуној спиритуализацији света и човека, као неке далекоисточне религије и учења, нити пак грубој материјализацији и посветовњачењу, као што се то нажалост догађа на Западу. Ми ходимо путем Богочовека. У Христу је савршени склад божанског и људског, духовног и материјалног. У том складу треба да живи како сваки православни хришћанин, тако и читав наш народ. У време слабљења вере и духовности, у народу јачају световни принципи и човек нажалост постаје роб света и смрти, а мисли да живи у слободи. *На који начин Црква може да помогне људима да не потону у духовни амбис, поготово у времену пандемије када у страху од вирусне пошасти није препоручљиво да се окупљају у великом броју на литургијама, молитвама, исповестима и причешћима? Пандемија је бивало у историји и оне су узимале своје жетве – људске животе. То је увек био период трагедије и крста. Тако и сада Црква од тога не бежи, не бежи од реалности. Црква међутим, увек указује и на другу реалност, реалност Вечнога Живота, који предоукушамо у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. Другачије речено, ако живимо у Цркви немамо страха од смрти на начин који то доживљавају други људи. Смрт је за нас побеђена Васкрсењем Христовим и ту радост нам не може ни пандемија одузети. Зато Црква и у оваквим временима треба да буде духовна утеха нашем народу, место где ће се сусретати са вековним искуством Васкрсења, а не са бајкама и фантазијом. *Три године сте пастир народу Епархије зворничко-тузланске која има 220 свештеника и двадесетак манастира. Јесу ли Срби у том делу Републике Српске одани својој Цркви и вери? Хвала Богу, те ова пандемија не успева да одвоји наш народ од Светих Тајни наше Цркве. Људи и даље долазе на богослужења и причешћују се, уз држање мера и прописаних услова, али не одступају. Зато и ми свештенослужитељи можемо сада да се укрепљујемо вером нашег народа. У нашој Епархији, хвала Богу, људи живе са својом Црквом. Служио сам у великом броју парохија, народ је добар и благодаран. Постоји међутим и један број оних који ретко долазе у цркву. Око њих се морамо више потрудити да би наш народ у целини постао црквенији. Световне силе и многи медији се нажалост боре против тога, али и ми се као Црква морамо борити за сваку душу која нам је поверена. *Пре доласка овамо провели сте осамнаест година у Епархији далматинској, где су деведесетих страдали људи и Цркве, а нашем народу тамо, осим грађевинске, била је и још увек је потребна и духовна обнова. Јесте ли задовољни стањем које сте тамо оставили? У Далмацији је било сасвим другачије. Можемо да кажемо да је тамо била рововска духовна борба. Требало је обнављати ратом разрушено и тешити ратом уцвељено. То није било лако, али је Бог давао снаге да се Православље у тој апостолској Епархији сачува. Посебно је било важно да оживи наша Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки. Она је давала српском народу наду за опстанак на тим просторима. Колико смо и шта учинили судиће историја, али оно што је сигурно, то је да ће љубав према Далмацији и њеним светињама заувек остати у моме срцу. *Да ли ће православни Срби у Далмацији опстати и колико им у томе може бити водиља сећање на велике људе које су тамо дали као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене Православне Далмације, писци Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, аутор „Голубњаче“ Јован Радуловић...? То питање може да се каже за Србе уопште, било где да живе. Поменути велики људи су на првом месту били Срби православне вере, уз све друге дарове које су имали. То требамо постићи, било где да живимо, да имамо своју духовну личну карту која је чувар нашег духовног и националног идентитета, вере, писма и језика. Симо Матавуљ је приповетком Пилипенда описао сву борбу српскога народа у Далмацији за очување своје Православне вере, а уз то и свога опстанка. Никола Тесла, један од највећих научника света, је дошао до тога да је прасуштина света – Светлост. Срби су увек давали велике људе, али су они другима указивали и на Највећега – Бога Створитеља. То се и данас од великих људи, великих Срба очекује. *Сведоци смо покушаја преотимања имовине СПЦ у региону - светиње у Црној Гори донедавно су биле угрожене, на КиМ траје наша борба да буду спасене уз помоћ Унеска, а стање у том смислу није охрабрујуће ни у Северној Македонији. Шта можемо да се спасу ови сведоци српског трајања? То су све наша распећа, све што сте поменули. Те светиње можемо сачувати једино ако смо јединствени, ако живимо оним идеалима који су те светиње и створили. У том подвигу смо потребни сви, од Патријарха, власти, САНУ, Матице српске па до сваког нашег човека понаособ. Да не би звучало као фраза, али то је истина, сви смо потребни свима. Ево народ у Црној Гори литијама сачува светиње, а Косово „грдно судилиште“ како сачувати? Блаженопочивши Патријарх Иринеј је често говорио да је Косово наш Јерусалим. То је Косовски завет Светог Цара Лазара који треба да живи у сваком од нас, да бисмо као народ опстали и сачували велико духовно и културно благо, које нам „свети преци“ оставише. *На који начин СПЦ може да помогне младим људима изложеним беспоштедној трци за брзим успехом и изазовима као што је дрога, да не погазе традиционалне првенствено породичне вредности? Време у коме живимо доноси нова искушења. Оно што је данас приметно јесте да су тим искушењима нападнути сви, од мале деце до људи најстаријег узраста. Шаренило лажи је преко телевизије и друштвених мрежа толико овладало да не оставља на миру никога. Живимо управо у време када овим светом, по речима Светог Козме Етолског, управљају „алала и балала“, тј. разни апарати и компјутери. Црква и све просветне и здравствене институције у нашем народу морају да укажу свима на добре и лоше стране модерне технологије. Ко не буде пазио постаће жртва, зависник као од дроге и алкохолизма. Свему се мора приступати опрезно, посебно оном што је дело људских руку. Оно што је Бог створио све је добро, али људи су створили много тога што је нажалост зло, и то зло нас већма и тиранише. *Ако се, како сте једном приликом казали, све вредно чува љубављу и жртвом, верујете ли да је у српском народу остало још довољно љубави и пожртвовања да сачува косовски завет и заједништво? Верујем, јер Бог увек у сваком народу и сваком времену подиже своје верне сведоке, који управо живе жртвом и љубављу. То је философија Крста и Васкрсења. Верујем да је тако и код нас Срба. Можда је у историји таквих људи бивало и више, али их има и данас. Црква зато истиче светитеље, јер су они узвишени примери жртве и љубави, али има и обичних људи који скоче у реку да би некога спасили и уђу у пламен да би некога извукли. Те примере треба на насловне стране часописа стављати, а црне хронике на дно, у маргине. Не обрнуто! Тако би добили прави поредак ствари, који враћа веру у живот и добро. *Ваш списатељски дар изнедрио је песму о Корони за коју у стиху велите да је „као атомска бомба међу нас бачена, да нас заувек удаљи, да нас раздвоји, да више ближњих нема, да нас заплаши...“. Божићни пост је у току, предстоје нам у јануару и славе па каква је ваша порука верујућем српском народу у вези са обележавањем тих највећих хришћанских празника? Црквени празници су наша веза са вечношћу. Они нас држе да не потонемо у сивило свакодневнице. Песничким језиком речено, пандемија нас удаљује, а празници сабирају. Црква ће управо својим празницима изаћи као победник и са овом пошасти, јер је јачи закон љубави и вере него деструкције и зла. Не могу нас мере удаљити од вере, очекујемо од Бога помоћи, да би се све славе, од Божића до Светог Саве прославиле уздигнуте главе, Бога и ближње љубећи. Мир Божији Христос се роди! Извор: Епархија зворничко-тузланска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, поручио је данас да он не врши никакву опструкцију нити било какву другу активност на путу формирања владе, нити му је то на крај памети да ради. “Ко би то, од свештеника радио – не би радио по Божијем благослову ни по Божијој науци. Као што није по Божијем, да неко, попут г. Медојевића, износи јавно овакве бесмислене и недоказане оптужбе”, казао је прота Гојко у свом реаговању на изјаву Небојше Медојевића, лидера Покрета за промјене, да Црква „саставља владу“. Свештеник Перовић је позвао све “да градимо Црну Гору тако да у њој свак ради свој посао, а да нам јавно изговорена ријеч буде обавезујућа светиња, а не ствар за једнократну употребу”. Реаговање протојереја-ставрофора Гојка Перовића преносимо интегрално: „Сматрам да након минулих избора, Цркву све мање треба препознавати као инспирацију за политичке дискусије а посебно као мотив за политикантске оптужбе и пропагандне наслове. У том смислу најмање сам очекивао да ће један од представника побједничке коалиције, на неки начин преузети манир напада на Цркву од одлазеће власти. Стиче се утисак да господин Медојевић, са неоснованим оптужбама, неутемељеним оцјенама и ничим изазваним претпоставкама на рачун Цркве а овог пута и мене лично, чини баш то – преузима анти-црквени манир од својих дојучерашњих политичких противника. Тим прије, што је садржај његових напада на Цркву у одређеним дјеловима скоро па идентичан са актуелном анти-новинарском и анти-црквеном кампањом. Црква се оптужује да „саставља Владу“- без и једног јединог аргумента или доказа, иако је више пута јавно саопштено да Црква не налази никакав свој интерес у поступку састављања Владе, нити у тим темама види своје мјесто, нити је заинтересована за изградњу политичке сцене и међусобне страначке односе и договоре. Ово све саопштавам из осјећаја одговорности према јавности која је поново засута неистинама о улози Цркве, при чему изражавам и посебан сензибилитет у односу на људе који су гласали за листу на којој је изабран и господин Медојевић. Дакле, поп Гојко Перовић не врши никакву опструкцију нити било какву другу активност на путу формирања владе, нити га било ко на ту тему консултује, нити му је то на крај памети да ради. Ни њему, ни било ком другом свештеном лицу из СПЦ. Ко би то, од свештеника радио – не би радио по Божијем благослову ни по Божијој науци. Као што није по Божијем, да неко, попут г. Медојевића, износи јавно овакве бесмислене и недоказане оптужбе. Хајде да градимо Црну Гору тако да у њој свак ради свој посао, а да нам јавно изговорена ријеч буде обавезујућа светиња а не ствар за једнократну употребу.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, литијом око храма, ломљењем славског колача и пригодним програмом, манастир Морача је прославио храмовску славу – празник Успенија Пресвете Богородице. У току Свете службе Божије Митрополит је рукоположио Братољуба Радовића за ђакона, а Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија Анастасија. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је прошло 768 година од када је почела да се служи Света служба Божја у овој древној светињи, од времена када је Стефан Вукан (синовац Светога Саве који је основао и утемељио прву епископију Митрополију зетску, данашњу црногорско-приморску) 1252. године саградио храм у којем ми преносимо Свете дарове на Светој трпези Господу и гдје се преноси нама Господ силом Духа Светога, и дарује нам своје Тијело и Крв, вјечну и непролазну божанску љубав. “И ево кроз вјекове, једино што се не прекида и не престаје је то призивање Духа Светога у коме је сила и моћ, а не у ријечима. Призивање Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да хљеб наш и наше вино претвори у Тијело и Крв своју, да се и ми причестимо Светиње Светога Тијела и Крви Господње, да примимо у себе тај залог вјечнога и непролазнога живота и од смртних и пролазних бића постанемо вјечна и бесмртна бића.” Митрополит Амфилохије је казао да су се у овој светињи Пресвете Богородице без прекида сабирала сва покољења овога краја, а и шире, као и да ће, ако Бог да, тако бити до краја свијета и вијека. “Као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења. Најзначајнији људи овога краја, и не сам овога крају, су се сабирали у ову светињу и око ње кроз вјекове”, бесједио је Митрополит и подсјетио на догађаје који су везани за морачку светињу, а који су значајни не само за Црну Гору већ за сав наш светосавски народ. Указао је на чињеницу да је сав наш народ расејан по читавом свијету органски везан за ову светињу Пресвете Мајке Божије и запитао ко сад може да дође и каже да је то његова светиња: “То је хтио и Али-паша, да буде његова светиња, као и остали тирани који су пролазили кроз ове крајеве, а знало се, остало је запамћено и биће тако до краја свијета и вијека, да је ово Божја светиња, светиња Пресвете Мајке Божје и светиња свих оних који кроз њу и преко ње од смртних бића постају бесмртна, вјечна и непролазна”, истакао је владика, поучивши да су сви они који су овдје примили Свето крштења и Свето миропомазање, који су се вјенчали и који су опојани кроз вјекове, сви присутни и до данас Духом Светим на овом мјесту. Како је нагласио Митрополит велики је Божији дар и чудо да ова светиња одоли свему што јој се догађало кроз вјекове и да се кроз њу и преко ње прославља име Божје и да кроз њу и преко ње и народ овдашњи буде запамћен међу земаљским народима, да се овдје проповиједа и свједочи Јеванђеље. “И ми данас смо се сабрали овдје. То је велики Божији дар и велики сабор, а колики је сабор то само Господ знаде, који својим божанским очима сагледава колико је тај сабор за 768 година сабиран. То је живи сабор, није сабор мртвих, као што су сабори мртвих које сабирају идеологије земаљске и партије и државе. Све оне само физички сабирају привремено, а ово је сабрање вјечно и непролазно. Сви који су се овдје сабирали и сабирају, сви су они живи и у Богу, присутни Духом Светим данас овдје заједно са нама”, рекао је владика. Побрајајући многа значајна имена оних који су данас на овоме сабору у манастиру Морача, владика је подсјетио и на Светог Патријарха српског Гаврила Дожића чију годишњицу, 70 година од његовог упокојења, обиљежавамо ове године: “Он је ученик ове светиња, надахнут Духом Светим животворним одавде је кренуо у свијет и на школе и учења, и обишао одавде свијет до Цариграда и Јерусалима, до Москве, да би вријеме рата, и Првога и Другога свјетског рата, провео у заробљеништву. Седам и по година, како је сам записао, у 30 затвора је прошао свој живот Патријарх Гаврило Дожић.” Митрополит је игуману морачке светиње, архимандриту Рафаилу, предао за библиотеку Патријарха Гаврила, која је основана прије 10 година, три књиге дјела Патријарха Гаврила Дожића: Животопис, госпође Радић из Београда, Меомари и Списи, које је приредио монах др Павле Кондић. Митрополит: Опредјељујте се коме Богу ћете служити и за кога ћете гласати Говорећи о страдању манастира кроз вјекове, подсјетио је владика да су комунисти морачку светињу у своје вријеме претворили у клозет, а да данас њихови духовни потомци кажу да су светиње њихове: “Чије њихове? Ко су они?! Одрекли су се Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенској Тајновидца, срушили његову цркву на Ловћену, оскрнавили његове земне остатке. Владика је оставио проклетство на Црну Гору и данас је ово проклета Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем Црна Гора! Проклета је зато што је рекао Црногорцима: ако ме не сахраните у цркву коју сам ја саградио, да будете проклети!” Даље је казао да је Ловћенски Тајновидац био сахрањен на Ловћену и да су сви који су га сахрањивали и бринули о његовој капели и обнављали је, били благословени. Такође је подсјетио да је владар Александар Карађорђевић скинуо своју албанску споменицу и поклонио се светоме и да му је тада Свети владика Николај говорио: “На кољена Ваше величанство, ово је кров овога народа и ове државе!” “И клекнуо је на кољена Александар, није радио оно што су урадили ови у вријеме и послије рата, и што раде и данас. Данашњи премијер шта је урадио јуче и прекјуче?! Намјесто да је вратио Црној Гори, Црногорцима ону цркву срушену седамдесетих година прошлога вијека и тиме скинуо са њих проклетство, намјесто да је обећао да ће оно камење поред кога је причао оне бесмислица и изговарао мржњу, вратити на Ловћен и обновити завјештање Светога Петра и тиме скинути проклетство са Црне Горе, он наставља то проклетство на Црну Гору у име Црне Горе, борећи се против оних који су наводно анти-Црногорци”, бесједио је Митрополит и запитао: “Ова светиња немањићка је ли она антицрногорска, овај сабор који трају овдје 768 година је ли и он антицрногорски? Јесу ли наши преци Морачани и Ровчани, који су присајединили ову светињу Цетињу прије 200 година, анти-Црногорци? Је ли то антицрногорски чин, је ли ово сабрање антицрногорско?” Високопреосвећени Митрополит је казао да све што је саграђено и обновљено у ово наше вријеме у Црној Гори, и што се обнавља и данас, и што се гради, све је за Црну Гору те да то нико неће нигдје носити, као што нико за скоро 800 година није однио ни ову светињу и даровао је неком другом. “Какве су то бесмислице, какво је то неразумље које је завладало у ово наше вријеме под утицајем безбожништва, мржње против човјека и свога народа”, казао је владика, подсјетивши да је од Москве кренуло уништавање и рушење светиња. Безбожништво је настављено и у Русији и овдје код нас претварањем светиња у клозете и убијањем браће и свештеника. “Није ли Митрополит Јоаникије убијен и не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, и преко 120 свештеника, а да не говоримо о другима који су такође заједно са њима погинули у Црној Гори. Преко 50.000 је погинуло од братске руке! Брат је убио брата! Хоћемо тај дух да наставимо у Црној Гори? У име тога духа да градимо будућност Црне Горе? Зато, благо мени, биће избори па изволте, опредјељујте се коме Богу ћете служити и коме Богу се поклонити и за кога ћете гласати! То је ваше! Ја ћу изаћи у 82. години да гласам за светиње и оне који чувају и који се уграђују у светиње, у тај Сабор божански у који се уграђују људи милиони из свих земаљских народа већ двије хиљаде година.” Казао је Архиепископ цетињски да Пресвета Богородица сабира тај Сабор те да га је и данас сабрала овдје у овој немањићкој светињи, као и Свети Стефан Вукан чији је ћивот у њој сачуван до наших времена а који је такође свједок тога континуитета непрекидног. “Нека би Господ подарио свима нама мудрости, разума, вјере, наде и љубави, и братске љубави и љубави према Богу, јер нема љубави међу људима без љубави према Богу и то свједочи и ова светиња. Све што се догађало кроз људску историји, догађа и данас. Сада нека се опредјељују савремени Црногорци: или ће Богу изворноме – Богу Израиљеву – Христу Богу, кога је прорицао пророк Михеј и за кога су се жртвовали милиони људи кроз вјекове, или ће лажним идолима да се клањају овога свијета којима је дах у носу. Ми се, молећи Пресвету Дјеву да нас укријепи у тој вјери, љубави и нади, клањамо живоме и истинитоме Богу, као и наши преци који су се клањали Њему кроз вјекове, ево већ скоро 800 година. Надамо се да ће се ништа мање, ако не и много више и у будућим временима, поклањати Богу истинитоме, ходећи путем Божјем, јединим истинским путем, и ходећи за Оним који је пут истина и живот – за Христом Богом нашим, коме нека је спава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој бесједи у манастиру Морача Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством предводио празничну литију, која је опходила манастирски храм а затим је благосиљан славски колач. Литургији и свечаности поводом храмовне славе древне немањићке светиње присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић. По завршетку Свете службе Божије сабрање у порти манастира Морача настављено је предавањем на тему “Седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила Дожића”, којим се завршава овогодишња културна манифестација седми “Трг од ћирилице”. О Патријарху Гаврилу Дожићу, као и књигама објављеним поводом јубилеја, говорили су Митрополит Амфилохије, др Васиљ Јововић и Драгиша Дожић. Одломке из Мемоара читао је свештеник Никола Радовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свијет и друштво у којем живимо све већом динамиком трајно и неповратно мијењају своје лице. Глобалистичка идеологија са свим њеним накарадним анти-вриједностима рефлектује се и на мање системе и друштва и већ двије деценије представља основни амбијент у којем се креће дискусрс владајућих гарнитура у готово свим балканским државама. Тај одраз се веома лако може пратити у данашњој Црној Гори. У глобалном домену владајући релативистички, декадентни и индивидуалистички поглед на свијет, без историје, савјести и упоришта у традиционалним хришћанским вриједностима код нас се одражава у одрицању вишевијековне традиције, језика, писма и припадности Цркви која је и створила државу којој припадамо. Пола године након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни анти-закон о ”слободи” вјероисповијести, стигао је приједлог новог закона о животном партнерству лица истог пола. Оно што је у овом случају неуобичајено када је у питању изгласавање закона јесто то да му се противи и један дио владајуће већине. Наиме, мањинске партије коју чине углавном припадници исламске вјероисповијести, а такође и странка коју представљају вјерници Римокатоличке цркве, одбијају да дају глас усвајању предложеног закона чиме се показује да је поштовање породице и традиционалних породичних вриједности заједнички и незаобилазан елемент етичког учења све три традиционалне вјерске заједнице у ЦГ. Дужни смо, као хришаћни, да дамо одговор на овај дрски насртај на светињу брака. Света тајна брака коју чине мушкарац и жена (Мојс. 2,18-25; Јн 2, 1-11) у данашњем потрошачком друштву постаје ствар међусобне конзумације, релативизује се и у крајњој линији поништава. Губљење смисла брака као свете тајне коју апостол Павле упоређује са везом Христа и Цркве, погубно ће се одразити на породицу и васпитање будућих генерација. Од постања свијета брак јесте само савез мушкарца и жене и само као такав бива благосиљан од Цркве. Господ је Својим присуством на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11) благословио брачну заједницу и кроз њу рађање и родитељство. Прво чудо претварања воде у вино које се збило у Кани је наговјештај онога што се збило на Голготи: Један од војника прободе му ребра копљем и одмах истече крв и вода… (Јн. 19,34). Постоји тијесна унутрашња веза између стварања, Распећа, Крштења, Евхаристије и брака. Жена је створена од ребра човјека, а по заповијести Божијој, човјека и жена постају једно тијело. У светој тајни брака и полност добија истински смисао и бива преображена. Тривијализација полности која је данас постала ништа више него животна забава покретана сензуалним нагонима, води ка дехуманизацији, расчовјечењу личности. Према томе, озакоњивање ”брака” истополних особа представља легализацију гријеха којом се изврће Богом благословена тајна и изврће руглу породица која се више не посматра као ”Црква у малом” већ као некакакав ”заједнички живот”, уговор и сл. Јасно је да се након евентуалног усвајања овог закона послушници глобалистичких владара неће зауставити у испуњавању задатих налога. Сљедећи корак би могао да буде закон којим би се ”животним партнерима” истог пола омогућило да усвајају дјецу. Дакле, циљ је разбијање породице, хришћанске заједнице и вриједности (истом циљу служи и злоупотреба пандемије тајанственог вируса корона), а све са намјером да се задовоље западни глобалистички центри моћи. Док непрестано слушамо како су наводно угрожена права ЛГБТ особа, у пракси видимо сасвим супротно: неометану пропаганду хомосексуализма у вртићима и школама кроз разне брошуре и приручнике, што представља најгнуснији атак на невине дјечије душе. Једном ријечју, упоредо са наративом да ЛГБТ особе бивају дискриминисане, упорно се намеће њихова идеологија као исправна и пожељна. Када Црква, позивајући се на Јеванђеље, опомиње на значај чувања светиње брака и породице, либерални ”душебрижници” устају са оптужбама за ”ретроградност”, затуцаност, непоштовање људских права и слобода. При томе иста та Црква, од истих тих душебрижника трпи страшан прогон, њени епископи бивају хапшени, свештеници који су овом народу двадесет и више година проповиједали Ријеч Божију се протјерују, руше се манастирски конаци итд. Ово је, заправо, својеврсни наставак онога што је започето крајем прошле године доношењем антиуставног и дискриминаторног закона о ”слободи” вјероисповијести који је изазвао реакцију већинског становништва Црне Горе и која се преточила у величанствене литије које су својим достојанством задивиле цијели свијет. У питању је судар два начела, борба духа времена са Духом Божијим и Црквом Његовом. Људска права и слободе коју проповиједају идеолози неолиберализма су привид слободе и представљају заправо ропство гријеху и кнезу овога свијета. Важно је нагласити да Црква никада не осуђује грјешника, него гријех. Свој терапеутски приступ она темељи на тајни Богочовјека и Јеванђеља Његовог које је свевремено и упућено сваком човјеку у сваком времену. Зато Јеванђеље треба да буде критеријум и путоказ свима нама, а нарочито онима који доносе овоземаљске законе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и свечаном духовном академијом у славу Божију и у част 100. годишњице од обновљења Пећке патријаршијуе и 100. годишњице од упокојења Митрополита Митрофана Бана, манастир Стањевићи је данас торжествено прославио храмовну славу – празник силаска Светог Духа на апостоле. Литургијским сабрањем началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживало му је свештенство, уз молитвено учешће вјерног народа. Митрополит Амфилохије је на малом входу чином протопрезвитера одликовао свештеника Ивана Станишића из Будве. Свету тајну крштења примили су слуге Божје Јаков и Јелена. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да већ скоро седам стотина година апостолски глас одјекује на овом светом мјесту. “Нарочито на овај празник који прослављамо, Оца и Сина и Духа Светога, Тројичну свјетлост, вјечну и непролазну, која просвећује сваког човјека који долази у овај свијет. Ту свјетлост примамо ми хришћани посебно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су на овај празник апостоли почели наједном да говоре разним језицима. “Нијесу могли да схвате шта се догађа, како је тај огањ небески, сила Духа Светога, животворнога обасјала њихове умове, њихове душе и претворила их у сасуде Божанске благодати. А после њих, и преко њих, та свјетлост Божанска обасјава, ево, сву васиону. И милиони људи до данашњега дана просвећују се том свјетлошћу која је обасјала свете ученике на Гори сионској”, подсјетио је он. Владика је нагласио да та сила Духа Светога обнавља и стањевићку светињу. “Обнавља се ова светиња људским трудом, али трудом надахнутим том светом силом Божјом, Духом Светим животворним. Та сила Духа Светога је она која је подстакла овдје прве обновитеље ове рушевине, нарочито нашега благословенога оца Димитрија, који је уградио свој живот овдје.. А после њега и ову садашњу братију на челу са оцем Јефремом, која наставља то свето дјело, заједно са свима вама”, рекао је Владика Амфилохије. Објаснио је да се светим крштењем прво обнављају душе силом Духа Светога, а да онда крштене душе обнављају грађевине које су подизане у славу Божју. “Тако се догађа свуда – не само у Црној Гори, него широм свијета. И ова блага вијест која је почела да се проповиједа на Духове – Тројичиндан прије двије хиљаде година, она данас заиста одјекује на свим земаљским језицима. Нема земаљског језика на коме се не проповиједа ова ријеч Божја”, закључио је Митрополит Амфилохије. Након благосиљања славског колача, пред почетак свечане академије, Митрополит Амфилохије је казао да славски колач није ништа друго до наставак сабрања око Христа Бога као хљеба живота. “Јер, Христос је опдједнако подијелио себе свима, свим људима и свим земаљским народима. Зато и овај свагдашњи хљеб дијелимо на начин како је Бог себе подијелио људима, а не да хљеб отимамо једни од других”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Поручио је да власти не постоје због тога да би отимале од других. “Него да би оно што је Бог дао подједнако подијелили свима. Митрополит Митрофан Бан, чију годишњицу данас обиљежавамо, тако је радио. Све то што је имао, подијелио је у оно вријеме, не само са својим Грбљанима, него и са Црногорцима, и са Бокељима и са Брђанима”, казао је он. Додао је да је Митрофан Бан обновитељ јединства Пећке Патријаршије. “Он је први од свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, прије и од Карловачке митрополије, и Митрополије Србије и Бококоторске епархије, и Митрополије далматинско-буковинске, донио одлуку са Митрополитом пећким Гаврилом и Кирилом Митровићем да се обнови јединство СПЦ – Пећке Патријаршије. И он је био и предсједник тога одбора свих епископа”, подсјетио је Владика. Казао је да је много значајна та чињеница, као што је значајно и да је заједно с краљем Николом учествовао у ослобађању Косова и Метохије. “Оно што је Дух Свети утврдио не можемо сада ми да разарамо због интереса тамо неких. Сада траже да стварају некакву нову, безбожну, лажну цркву. Црква Божја нити је партија, нити је нација. Јесте нација Божја, која обједињује све земаљске народе”, казао је Владика, благосиљајући почетак свечане академије поводом 100 година од обнове СПЦ – Пећке Патријаршије и вијека од упокојења Митрополита Митрофана Бана. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом празника Уласка Господа и Спаса Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, славе манастира Златица у Подгорици, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овој ранохришћанској светињи Свету архијерејску литургију. У бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да Христово распеће траје кроз вјекове, па и у наше дане. “И данас се многи разбјежавају од Њега, додуше и под притиском овога несрећнога вируса, који одвлачи људе са тога пута. Имају они који нијесу данас на службама Божјим, поред Христа, да цјеливају Његове ране и да прославе Његов улазак у Јерусалим”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да има и оних који непрекидно пљују на Господа и који га и данас распињу, као што су га разапели прије двије хиљаде година. “Наставља се Христово распеће, али се наставља и Његов улазак у Јерусалим, Његово непрекидно присуство у овом свијету, Његово прослављање на свим мјестима широм васељене. Прославља се Господ, с једне стране, као што је и у оно вријеме прослављан, али и, с друге – прогони се Господ из људских срдаца, разапиње се, прикива се на крст, као што је прикован на Голготи прије двије хиљаде година. Његово распеће траје до данашњега дана”, објаснио је Владика. Нагласио је да је, у исто вријеме, сила Његовог васкрсења она сила која даје смисао свеукупноме људскоме роду и човјека претвара од смртнога у бесмртно биће. “Даје му побједу над смрћу, над пролазношћу, над ништавилом. И даје му живот вјечни и непролазни. То је смисао Његовог доласка у овај свијет, то је смисао Његовог останка са нама и међу нама, то је смисао и Његовога распећа и Његовога светога васкрсења”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је златичка светиња посвећена данашњем празнику, чиме се Подгорица призива да, кроз њену обнову, постане нови Јерусалим. Након Литургије темеље златичке светиње опходила је празнична литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Амфилохије је рекао да се Божја служба служи за све и сва. “И за оне који су присутни, и за оне који су одсутни из оправданих разлога, као што су данас многи одсутни због вируса који је завладао овим свијетом. За све се њих приноси ова Служба, сви су они овдје присутни. Духовно су присутни, као што су присутни сви они који су вјековима себе уграђивали у ову светињу”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету. Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника. У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели. Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће: – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле; – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро; – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли. Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не. Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају: 1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве. 2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти. 3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ. 4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“. 5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре. Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна! 6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације. 7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице... 8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу? 9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва. Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом. Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена. Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“. 10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке. Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа. Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике. Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно. На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана. Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ. Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/

“Велике народне литије су бијег народа од политичких манипулација на миран, хришћански начин”, рекао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на прес конференцији која је данас уприличена на тему „Уписи православних цркава, манастира и црквеног земљишта у Катастар непокретности“ у подгоричком Прес центру. Он је нагласио да наше литије представљају лијек за братоубилачке ране које су дубок траг оставиле на тијелу народа који жели да поврати сопствено достојанство. „Три најважније личности у држави су атеисти и то је њихово право, али они немају право да убијају Бога у народу чиме би се наставио континуитет политике подјела и братоубилаштва“, казао је Митрополит и додао да је суштна Закона о слободи вјероисповијести спој фашизма и бољшевизма. Коментаришући питање законске формулације о отимању црквене имовине које су изграђене прије 1918. године, Митрополит Амфилохије је запитао како ће се то односити на значајне дјелове садашње Црне Горе, који у том периоду нису били дио нововјековне црногорске државе. “Власт жели да подржави имовину из тог периода, а светиње из Метохије које су тада припадале Црној Гори без дилеме предали су у руке УЧК терористима“, рекао је Митрополит Амфилохије. Посебно се осврнуо на чињеницу да је Закон о слободи вјероисповјести дискриминаторски јер се односи само на Православну цркву. „Са свима другима склопљен је уговор који штити њихова права и то је добро, али шта је са православцима“, упитао је Митрополит Амфилохије додавши да се плаши да је ријеч о обмани наше браће римокатолика и муслимана. Владика је подсјетио на примјере кршења вјерских права црногорских грађана, посебно се осврнувши на примјер адвоката Бошка Чармака коме је угрожено право да, у знак протеста учини подвиг кренувши из Бара пјешке према Цетињу. „Он је носио крст који је проблем за наше власти, а тај дух се пројавио и у примјеру оскрнављења православног крста на мјесту гдје су страдали туристи из Румуније у кањону Платије“, истакао је Митрополит Амфилохије. Нарочито је истакао примјер подофицира војске Црне Горе Дарка Мрваљевића, који удаљен са дужности јер је активан учесник литија, рекавши да то полако постаје пракса обрачунавања са људима у државној служби који су браниоци светиња а којих има на хиљаде. Митрополит се осврнуо и на проблем регистрације СПЦ у Црној Гори. Нагласио је да је ноторна неистина да Митрополија црногорско-приморска неће да се региструје, те да је она поштовала све законске норме које су биле на снази у нашој земљи. „То се чак односи и на Закон који је настао у вријеме комунизма који није захтијевао поновну регистрацију“, рекао владика Амфилохије. Примјећује да садашњи Закон жели да натјера Цркву која постоји преко 800 година на овом подручју да се поново региструје. „Тиме желе да је ставе у исти положај са новом црквом коју жели да успостави владајући ДПС и предсједник Ђукановић“, нагласио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохоје је прокоментарисао гласове који предлажу да он буде протјеран из Црне Горе. „Нека ме протјерају, гонили су и моје претходнике и то би ми била част, чак и нека ме убију попут Митрополита Јоаникија – част је погинути ради одбране светиња“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. ђакон Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Верни народ Прибоја и његове околине сабрао се у великом броју 8. марта 2020. године, у Недељу Православља, на литургијском сабрању у прибојском Васкрсењском храму око свог првопастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија да торжествено прославе велику победу Цркве за очување и поштовање светих икона. Звучни запис беседе Предстојатељу сабрања, Епископу Атанасију, саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Марко Папић, парох златиборски протојереј Давид Селаковић (Епархија жичка), пароси прибојски протојереј Спасоја Вујанић, јереј Немања Вранић, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Одговарао је црквено-градски хор Свети кнез Лазар из Прибоја. Сви који су се постом, молитвом, праштањем и сваком врлином припремали за Свету тајну причешћа приступили су са страхом Божијим трпези Господњој, насладошћујући се Христовим даровима, Пречасним Телом и Крвљу Његовом. Након Божанске службе уприличена је прва свечана литија у Недељу Православља у граду на Лиму, која је у подне кренула испред храма градским улицама узносећи молитве и песме у славу Бога живога, Пресвете Богородице и у част светих Божијих угодника. Њима су се придружили и верници из Прибојске Бање, који су пешке у литији пошли из Светониколајевског манастира предвођени својим парохом, оцем Ненадом Тешићем. По повратку литије, испред храма Васкрсења присутнима се обратио Епископ Атанасије честитајући присутнима овај велики и светли дан, Недељу Православља: – Ишли смо улицама вашега града са јасном намером да те улице за нас буду проходне, да их учинимо проходљивима, и сада и заувек, јер та проходљивост тим путевима симболично изражава проходност наше вере Православне, нашег животног виђења и наших животних путева. Наш животни пут постао је проходан православним исповедањем вере. Православна вера је право виђење стварности, реалности, право знање о Богу, право знање о себи, о људима, о заједници, о врлинама, познавање свега онога што је потребно за живот, право исповедање и прави обрасци живљења. То је оно на шта се ми подсећамо. И ова литија вашим улицама треба да нас трајно подсећа на то да је неопходно нашу визију непрестано одржавати чистом, проходном, и да је непрестано потребно имати пред собом праве обрасце живљења. – Кроз историју више пута се показало да је неопходно да се бди над чистотом вере, над јасним њеним изражавањем, зато што су се појављивали смутљивци који су настојали да веру изокрену. Зато смо кроз историју имали седам великих Васељенских сабора, и зато имамо и то да је Свети Сава сабрао српски народ у Жичи и изложио му јавно право исповедање Православне вере, да би то српски народ носио у уму свом и у срцу своме, и вољом својом управљао, по тој вери, по тој визији, свој живот, подсетио је Епископ Атанасије све присутне. Затим је отац Марко прочитао Саборник, Синодик Православља састављен 843. године, када је на Цариградском сабору установљено иконопоштовање. Братство храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју је уз помоћ добрих људи припремило трпезу љубави за сабрани народ за којом су у заједничарењу потврђени јединство, слога и братска љубав свих које је ујединила вера наша, вера славна, наша вера православна. Извор: Епархија милешевска

Молебан и саборна литија у знак подршке верном народу Црне Горе и Косова и Метохије окупили су више хиљада верника у Ваљеву. На платоу испред Храма Васкрсења Христовог, Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством и свештеномонаштвом одслужио је молебан, а потом позвао у молитвену шетњу централним градским улицама. Са иконама у рукама, уз песму призренских богослова, завичајци Светог Владике Николаја и Оца Јустина Ћелијског гласно су поручили:“Не дамо светиње“, онако како браћа и сестре у Црној Гори то безмало два месеца чине, бранећи завештања предака од дискриминаторног закона којег је црногорски парламент усвојио 27. децембра 2019. Посредством видео – бима окупљенима су се обратили Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и архимандрит Методије, проигуман манастира Хиландар. У Ваљево су данас стигле честице моштију Светог Владике Николаја и Оца Јустина, као и пламен из кандила крај њихових кивота. Носили су га чланови Светосавске омладинске заједнице. У челу литије биле су и честице моштију Светог Јована Крститеља и Светог Нектарија Егинског, у чијем је храму Епископ Милутин служио прву Свету Литургију у знак молитвене подршке архијерејима, свештенству и верном народу у Црној Гори. До Божића Литургије су служене у свим епархијским храмовима, а прва молитвена шетња уприличена је на Богојављење у Бањи Врујци. Молитвена помињања братског народа нису изостала ни у једном храму нити једног дана. Саборна литија у граду великих светитеља, војсковођа, државника, уметника и благочестивих људи уопште, изискивала је нешто дуже и темељније припреме. И, ево, сабрали смо се на празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, једног од највећих отаца Цркве, да молитве принесемо како би неправда која се чини верном народу у Црној Гори била побеђена, беседио је Епископ Милутин након молебана на платоу испред Храма Васкрсења Христовог. – Данас смо заједно са Митрополитом Амфилохијем, који је јунак у Црној Гори, који ништа не руши него гради. Јунак, који не свађа, него мири завађену браћу и жели да Црна Гора опстане и буде као што је била у време великог Светог Петра Цетињског и духовног витеза Светог Василија Острошког чудотворца… Ми у Црној Гори немамо непријатеља, него браћу одвојену. Молимо се за њих да се уразуме и уплаше да се не разгневи Свети Василије Острошки и подигне десницу своју из студене стене острошке и не каже оно што би рекао онима који би да руше Цркву Христову. Нико не може срушити Цркву, већ само себи ископати гроб. Она ће у дану свеопштег васкрсења сијати као невеста Христова, мајка свих нас – рекао је Владика Милутин. Јако је важно да Ваљево устане и проговори у миру у достојанству, рекао је Митрополит Амфилохије Епископу Милутину. Важно је да проговоре Свети Владика Николај и Отац Јустин који заједно пред престолом Божјим са Светим Василијем и Петром Цетињским нас данас подржавају. Славни боговидац Његош стоји на Ловћену, рони сузе и чуди се ко је тај који би да ствара неку „Цркву“ у Црној Гори. – Упућујемо велику подршку Митрополиту Амфилохију и епископима у Црној Гори да смо са њима заједно и дању и ноћу. Да се свако од нас моли Богу и у у својој кући, а вечерас заједно вапијемо Господу да сачува оно што су градили Свети Василије и Свети Петар, а писао Петар Други Петровић Његош. Све су то величине у наша срца усађене. Без њих нема Српства, нема никакве снаге. Ко год је водио рат против живога Бога (Нерон, Диоклецијан), изгубио је – истакао је Владика Милутин. Цркву не оснива политика, јер држава је секуларна. Нема „игре“ са светима и светим Православљем. Не мрзимо нашу браћу која им се противе. Волимо их и молимо се за њих, само им кажемо:“Не дамо светиње“. То су градили свети Немањићи и Петровићи. Градили и чували, баш као и Сердар Јанко Вукотић, Марко Миљанов, Пеко војвода и Сердар Јоле и други „витезови крста и мача“ , који су крв проливали у борби против непријатеља за слободу Црне Горе. – Ми овде можемо само да замолимо Господа да им каже да виде да у личности Митрополита Амфилохија стоји човек – громада духовна, вођа и стуб духовни Црне Горе, који ју је обновио. Он има часно свештенство, узвишено монаштво, којима би се подичиле Васељенска и Руска Црква. Ово је ујединило народ, јер никада народ у Црној Гори није био вернији Христу Господу него данас. Шета и километре прелази и по киши и снегу – закључио је ваљевски архијереј. Вечерас су у Ваљево дошли исповедници вере православне са страдалног Косова и Метохије, ученици и наставници Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. Прешли су далеки пут да подрже нас у Ваљеву и браћу у Црној Гори, да донесу мирис лепог царског града Призрена. На челу са Епископом Милутином, више хиљада верника мирно и достојанствено, уз пригодне песме, прошетало је улицама Синђелићевом, Карађорђевом и Војводе Мишића до Храма Покрова Пресвете Богородице. У порти храма прочитана је молитва Мајци Божјој, а сестринство манастира Ћелије отпевало је тропар Преподобном Јустину Ћелијском. Литија се потом вратила на плато саборног храма, где се преко видео – бима најпре обратио Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије. Он је упутио благослове светих Божјих људи са простора Црне Горе Владики ваљевском Г. Милутину, ћелијској игуманији мати Гликерији и њеном сестринству, свештеницима и верном народу Ваљевске епархије, која је постала један од духовних центара благодарећи Светом Владики Николају и Оцу Јустину. Будући да су дела Владике Николаја у раној младости оставила снажан утисак на њега, а најзначајнији период у његовом духовном развоју представљао боравак крај ћелијског богомудраца, Митрополит Амфилохије посебно је дирнут молитвеном подршком коју овај крај пружа његовом верном народу. – Много нам је значајна ваша братска помоћ, ваша молитва, јер овде се Црква Божја налази на распећу. Додуше, сва историја Цркве јесте распеће и васкрсење Његово, зато се не треба чудити што је тако и данас. Сав 20. век био је у знаку распећа Цркве широм словенских земаља, од Русије до наших простора. Владика Николај је носио то распеће, заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем у Дахауу. Дао је Бог да се врате његове мошти у Лелић, да их целивамо и васпитавамо се на његовом великом духу светоохридском и светогорском, а у исто време надахњивани духом светог старца ћелијског који је такође био прогнан и на распећу. Народ у Црној Гори је васкрсао и то је чудо Божје – поручио је Митрополит Амфилохије драгим му Ваљевцима. Ми ходимо да побједимо. То ће бити велика победа Христова, победа Цркве Христове и нека би дао Бог да то буде победа у целом свету, закључио је Митрополит Амфилохије. Да километри нису препрека молитвеном заједништву, посведочио је својом поруком предстојатељ најудаљенијег светосавског олтара, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, духовно рођен управо у ваљевском крају, а ученик Цетињске богословије. – Да се сила Божја у немоћи пројављује говорио је Свети апостол Павле и то доживљавамо када посматрамо буђење нашег народа у Црној Гори, враћање правим вредностима и свему ономе што је формирало и одржало наш народ кроз векове. Ово страдање је пробудило многе у целом свету да размисле шта су наше светиње и какву су улогу имале и имају у нашем народу. Радујем се што сам као клирик Ваљевске епархије учествовао у многим сабрањима и молио се Богу са својим духовним оцем Епископом Милутином, свештенством, монаштвом и верницима. Ево, сада као Епископ аустралијско – новозеландски радујем се што са својим свештенством и верним народом могу да будем са вама у молитвеној подршци Цркви Христовој у Црној Гори – рекао је Владика Силуан, помоливши се да браћа у Црној Гори победе у својој борби ма колико непријатељ био јак и наоружан силама овог света. Молитвеном скупу у Ваљеву стигао је и благослов Српске царске лавре манастира Хиландар од проигумана архимандрита Методија. – Кроз борбу ми као верници и Црква као заједница постајемо снажнији. Али, увек морамо да знамо да је једини прави непријатељ наш хришћана онај невидљиви – ђаво. Људи нису никада прави непријатељи. На овај начин би требало да расуђујемо када размишљамо о догађајима у Црној Гори. Јер, како да нам буду непријатељи браћа који су исте крви, исте вере? Можемо и да поверујемо да је Господ допустио ова страдања да би се они који су пропагандом заведени вратили на пут својих предака. Дакле, да престану да уништавају извор са ког су наши преци пили најчистију воду. Зато, ова борба не треба да буде борба против неког, већ за некога. Да се боримо молитвено за нашу браћу, јер ако се што више њих обрати, биће све како треба – поручио је архимандрит Методије, поздрављајући верни народ у Ваљеву и благодарећи Владики Милутину што је имао могућност да се придружи у молитви у име свог братства, али и братстава свих светогорских манастира где се такође узносе молитве за спас светиња у Црној Гори. У културно – уметничком програму наступио је истакнути драмски уметник Ненад Јездић, прочитавши спев „Небесна Литургија“ Светог Владике Николаја. Ученици призренске богословије својим дивним гласовима донели су дух прелепог царског града и свете српске земље Косова и Метохије, за коју се такође данас верни народ Ваљевске епархије молио. Извор: Епархија ваљевска

„Свједоци смо притиска на нашу Цркву у Црној Гори али смо, хвала Богу, и свједоци буђења вјере у нашем народу. Литије у Црној Гори су Божије дјело и изливање Божије благодати на вјерни народ. Малој Црној Гори Господ је повјерио таланте великих Светиња које морамо да умножимо“-каже отац Сергије (Рекић) сабрат манастира Острог говорећи о томе колики је благослов овакво величанствених моливтвених входова за учеснике, за наше градове, нашу Црну Гору и наше потомство. Звучни запис емисије Отац Сегије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле у којој наша Црква доноси причу о Закхеју. Протосинђел Сергије је, одговарајући на питање наших слушалаца како бити искрени православни хришћанин по духу а не по форми и објашњавајући зашто је потребно долазити у Цркву, казао да смо једино у Цркви на правој адреси за примање благодатних дарова од Господа. Он је тумачио и значење молитве пред Свето причешће и одговарао на бројна питања наших слушалаца. Емисију са Протосинђелом Сергијем (Рекићем) сабратом манастира Острог топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

Са благословом његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија и Косовској Митровици је 29. јануара одржан скуп љубави и братске подршке бранитељима Светиња у Црној Гори. Звучни запис емисије Претходно је служена вечерња служба у цркви Светог Ђорђа у Звечану, одакле је ријека људи у литији кренула ка храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Епископ рашко -призренски господин Теодосије благословио је овај скуп за светиње у Црној Гори и за сав верни народ и закључио: “Како је Свети Сава помирио завађену браћу, тако ће се сви ујединити и заједно за крст часни, светиње и слободу ићи под Христовим барјаком. ” Молебан је завршен пјесмом ”Сини јарко сунце са Косова” која представља и поруку верном народу у Црној Гори да смо уз њих и да нису сами. У ,,Косметским кандилима“ доносимо и тонски запис са Светосавске академије која је у навечерје Савиндана 26. јануара одржана у Косовској Митровици. Академију је благословио владика рашко-призренски Г. Теодосије који је казао да су преци, владари и архиепископи ишли путевима Светог Саве, а док су ишли његовим путем Срби су били благословен народ. Светосавску беседу казивао је књижевник и новинар Живојин Ракочевић. У својој беседи говорио је о животу Растка Немањића, “недовршеној довршености” и о чуду Светога Саве. Живојин Ракочевић се запитао шта нам је замаглило природност и поверење, у вечност и реалност. У другом делу програма, публици су се представили пјесникиња Милица Бакрач из Никшића, песник Милан Михајловић, професорка музичког васпитања Јелена Спирић и рецитатори. У програму Светосавске академије учествовали су полазници предшколске установе “Даница Јарамаз”, ученици основних и средњих школа из Kосовске Митровице који су говорили најлепше стихове и приче о Светом Сави, полазници музичке школе “Миодраг Васиљевић” и црквени хор “Бранислав Нушић” под диригентском палицом Петра Ракића. Извор: Радио Светигора

Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње. Извор: Телевизија Храм

У сусрет централном обележавању 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији 14. и 15. септембра 2019. године, у организацији Православне Епархије нишке и Општине Куршумлија, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, у четвртак, 15. августа 2019. године. Преосвећени Владика говорио нам је о духовном и историјском значају најстаријих Немањиних задужбина - манастирима Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији, о нашој духовној обнови кроз изградњу Светиња и о централној прослави коју заједнички организују Епархија нишка и Општина Куршумлија. Извор: Радио Глас

У новом мајско-јунском броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, налази се интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора наведеног часописа. Овај надахнути интервју доносимо у целости: -Ваше Преосвештентво, помаже Бог и благословите! Бог помогао и Бог Вас благословио! -Преосвећени Владико, рођени сте у селу Мијачима код Ваљева, а од најмлађег узраста духовно сте стасавали у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, где сте са сваком љубављу примали и усвајали дух ревности за Господа од авве Јустина (преподобног Јустина ћелијског) и осталих духовника који су живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе. Замолио бих Вас да на почетку нашег разговора поделите са читаоцима Православног мисионара Ваша сећања из детињства и духовног узрастања у окриљу две велике светиње? Хвала Вам на том питању! Ово питање ме освежава и увек ће ми остати у сећању тај ход ка манастирима, стрмим стазама кроз дивну природу. Родитељи су ме научили молитвености и човечности, на чему сам им благодаран из дубине душе. У манастирима Пустињи и Ћелијама, срео сам се са духовницима који су ме даље учили вери и молитви у Цркви. Оно што је најважније, био је сусрет са светињом Божијом, што је на мене оставило најважнији утисак и извршило најважнији духовни утицај. То остаје целога живота у човеку. Тај сусрет са фрескама, тај незаборавни умилни пој сестара Пустиње и Ћелија, остаће ми заувек у сећању. Када се сетим тог потресног и надахнутог доживљаја светих служби, тог мира светиње Божије, обиља благослова Божијег, где сам донео најважније одлуке у животу. Увек се враћам са благодарношћу, без обзира на сва искушења и страдања која прате нашу службу. -Почетком осамдесетих година XX века, по неисказаном промислу Божјем, упознали сте Вашег духовног оца архимандрита Лазара (Аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких. Ваше Преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца Лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте? На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. -Предајући се вољи Божијој, одлазите у свештену обитељ манастира Острог и крај кивота Светог Василија острошког проводите више деценија као игуман ове велике и пресветле светиње. Драги владико, говорити о великој острошкој светињи није лако, али, замолио бих Вас да нам приближите важније моменте Вашег живота крај кивота Светог Василија чудотворца острошког? Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. -Да ли сте сведок неког исцељења које се догодило пред кивотом Светог Василија Острошког? Питао бих Вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је Господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима Светог Василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок Васкрсења Христовог? Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. -Ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу Цркве, а велики и запажени траг оставили сте као професор и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског, али и као професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду, где и данас предајете. Преосвећени Владико, богословље Цркве као живи живот, своје темеље налази у богослужбеном искуству Цркве, је ли тако? Да, управу сте. Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха. Ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији. Дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот. -Рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу Цркве? Слажем се са Вама Браниславе. Потребно је децу научити да се моле Богу, а то је најтеже. Научити их да читају Свето Писмо уз молитвено размишљање, постављајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу школу или факултет. Да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит. Без богословља нема ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни пастирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у Цркви. Нема смисла младим богословцима обећавати лагодан живот! Сећам се, било је старих свештеника који су погрешно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! Поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике. Потребно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благословеног успеха. v Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, у издању манастира Раче и Матице српске у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, изашло је из штампе Ваше запажено дело „Богословље празникаˮ. Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем Господњих и Богородичиних празника? Откривење Старог и Новог Завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окренуту главу откривења која тајанствено воде ка Царству Божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство Цркве. Ризница Светог предања открива нам и осветљава нам тајну Христа и тајну Богородице кроз велики циклус празникâ. Кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествовати у искуству божанске стварности. Ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере које су изражене у Символу вере. Главни покретач целе ове приче је молитвеност. Потребна је истрајност у животу. Мене је отац Иринеј (сада Епископ новосадски и бачки), када је дошао из Грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота. На томе му хвала! Даривао ме је са једном библиотеком „Теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрдесетогодишњег изучавања. Последњих сто година имали смо једнострано кретање у изучавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу. Ово је био скромни покушај обједињавања свих димензија празникâ. v Запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи Божје, представите молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само реч о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ. Кроз богослужење се одвија Тајна Христа. Богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија. Дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље. У богослужењу можемо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у богослужење. Особито треба нагласити значај богослужења за богословље, не само ради цитирања или антологијског навођења. Дубље проучавање ове теме подразумева дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то интердисциплинарно. Може то бити хеортолошки оквир празновања неког празника, али исто као и у Светом Писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке Светога Писма. Ми смо разматрали тајну домостроја спасења, а то изучавање подразумева наше учешће и наше учење у словесном богослужењу. У простору Цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију). Зато су светоотачке беседе надахнуте богословљем и прелазе у славословље. Сâме по себи су иконичне, као што је иконична и молитва, иконични су кондаци, тропари, канони и целокупно богослужење је иконично. Овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ. v Поред химнографије, Ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању? Хвала Вам на том питању. Ви знате, ја сам већ дуго времена у синодској комисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења. На основу педагошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и задацима у читању и сажимању Светих отаца и савремених теолога. Такође, домаћи задаци су се састојали у повезивању свих области теологије. Дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, систематски, етички, пастирски и омилитички аспект. Ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит. Развијати способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни задатак. Што је најважније, како то богословље изразити у беседништву и пастриству? Ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше искуство, ако не приђемо овим начином. Оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено. Морам рећи и ово. Ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставници користити и применити. Потребан је посебан семинар о методици наставе. Ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим. На епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, потребна је већа сарадња и темељније продубљивање, како бисмо дошли до успеха. Дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм. Потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу искуственог богословља, а не само заслепљено бубање градива. Богословље је питање живота и смрти, оно је хлеб наш насушни без кога нема живота, ако човек то не схвати, он неће имати успеха у изразу, мисији и педагогији. v Ваше капитално дело „Богословље празникаˮ изнедрило је још једно издање у виду комплета од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Наведени комплет носи назив „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ. Овај молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је блаженопочившем патријарху Павлу. Шта можете да нам кажете о овом издању? Сâмо издање говори о себи. Други су говорили, нескромно је да ја говорим. Црквена година у четрнаест Господњих и богородичних празника говори нам да живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Савремено богословље треба да уђе у све димензије богатства Светог предања које се чува Духом Светим у Цркви. Овим пројектом Цркве и државе, желимо да заинтересујемо све богослове за дубље изучавање Светог Писма, Светих отаца и живог предања Цркве које је изражено кроз химну, икону, кроз хеортолошки и догматски приступ. Имамо једну отвореност за одређене теме којима нисмо хтели да приђемо са аспекта чисте литургике као науке о богослужењу, остављајући приступ за истраживање на богословском и филолошком Факултету и другим институцијама. Својим учешћем у богослужењу и предагошким и научним радом, дошли смо до сазнања да богослужбено богословље треба да размотримо на језику систематске теологије, што не значи правити идеологију и затворени систем. Пре двадесетак година смо објавили монографију о Богородици. Наиме, реч је само о догматицима Светог Јована Дамаскина и о теми приснодјевства и тајне Богородице, то је мој магистарски рад. Исто то је урађено и у овом издању када је у питању тајна Христа и Богородице. Овде је присутан додатак упоредног богословља, да би се видела разлика између западног богословља и нашег источног, које често може бити терминолошки исто, али у духу није исто. Једно је дијалог у истини и љубави, а друго је опасност да поистовећујемо богословље које је надахнуто Духом Светим, од онога које је интелектуална или философска ствар. Овим пројектом позвали смо, као богослови унутар Цркве, друге научнике на универзитету, а истовремено смо позвали и ствараоце, јер без песничког дара, без дара за појање, немогуће је довршити, или племенито, добро и достојанствено заокружити овај пројекат. Ово је био мој покушај да позовем за исти сто све умне људе, да би откривајући ову тајну кроз средњовековну књижевност дошли до сазнања, да је величинина средњовековне књижевности у богослужењу. v Сведоци смо да у наше време велики број људи прослављање празника своди на некакве обичаје, заобилазећи централни моменат празновања – Свето богослужење које врхуни у Светој Литургији. Према Вашем мишљењу, који су начини решавања овог погрешног поимања празника и празновања? Ово је велика тема. Извор свих празника је личност Богочовека Исуса Христа. Кроз отворени прозор празникâ у наш свакодневни живот улази свежина истинског живота, живота вечног. Црквена година је живи иконостас спасења у Христу и црквени круг празникâ прати на један дубљи начин, сâм космички ритам и пулс света и времена, дајући му духовни смисао. Зато је потребан озбиљнији приступ у методологији богословља. Што се тиче етнологије и антропологије која је заснована на философији, то је посебна тема. Потребно је систематски у мисији и беседништву приступати овом питању, како на парохијском нивоу, тако и на часовима верске наставе. Дакле, решавање овог проблема је препуштено свештенослужитељима и катихетама који су позвани и призвани да реч Божију проповедају без престанка, како својим примером, тако и речима. v Ваше Преосвештенство, на сâмом крају нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима упутите једну пастирску поуку. Упутио бих поуку Вама Браниславе, који сте у уређивачком одбору Православног мисионара, као и свима који се труде у овом богоугодном делу. У овом тренутку се присећам лика великог владике браничевског Хризостома (Војиновића), тихог и образованог човека са књижевним талентом. Сећајте се својих учитеља и претходника када уређујете овај еминентан часопис. Трудите се да прегледате ранију периодику, посебно између два рата. Обнављајте приступ и текстове ранијих уредника, дајући нови квалитет, а то је приметно код Вас. Има младих и даровитих катихета, сарадника Православног мисионара који на посебан начин дају квалитет овом часопису, на томе Вам честитам. Потребно је ићи корак напред у сажимању и преношењу мисионарске поуке која мора бити животна. Тај савет упућујем и себи и Вама. Верни народ и све читаоце Православног мисионара, молим за разумевање и молитвену подршку, како за Вас, тако и за мене. Лако је бити критизер и оспоравати све што се ради. Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у моме животу. Он је Ваш архипастир у Новом Саду, али и председник Вашег часописа. Духовна деца коју је он родио и много за њих урадио, требала би да буду захвалнија, а они који злоупотребљавају доброту оца, одговараће пред Богом за све оно што су чинили себи и другима. И њима бих пожелео покајање и памети и здравијег живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци Васкрсења. Преосвећени владико, дозволите ми да Вам у име уређивачког одбора Православног мисионара, као и у своје лично име, заблагодарим на хришћанској љубави и на овом надахнутом и надасве поучном разговору, молећи Ваш архипастирски благослов и Ваше свете молитве! Богу хвала и хвала Вама, драги Браниславе! Желим Вам сваки успех и благослов у животу, на многа и блага лета! Са Преосвећеним Владиком разговарао: катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 367. броју „Православног мисиоанараˮ (стр. 4-10) Извор: Православни мисионар

Након кошаркаша Николе Миротића, петицију против предлога Закона о слободи вјероисповјести потписао је и рукометни репрезентативац Црне Горе Небојша Симовић, који је поручио да држава не треба да се мијеша у питања која се тичу цркве. „Мислим да би требало у будућности решавати ствари дијалогом и договором са Црквом, што је и пракса у савременом свијету“, казао је Симовић. Рукометни репрезентативац је истакао и то да је у Црној Гори — „Црква створила државу, а не држава Цркву“. „Треба се консултовати са нашим Митрополитом и тако решавати ствари“, закључио је Симовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На платоу испред саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је одржан Тројичиндански црквено-народни сабор за одбрану светиња. Сабор је реакција на Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Свету архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, милешевски Атанасије, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да овај сабор данас није ништа ново ни овом граду ни овој земљи ни овом народу. „То је сабор који траје вјековима, сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија, и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског… И на свим другим знаним и незнаним језицима свједочи се ова велика и света истина која нам се открила и подарила о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да постоје двије врсте сабора. „Сабор око живота, вјечном свјетлошћу обасјан, и сабор око смрти и ништавила. Само та два сабора постојке овдје на земљи од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор, сабор диоба и мржње непрекидно прогони – и то је рекао Господ у Јеванђељу – оне који се сабирају у Његово име. Али је Господ рекао да се не боје: Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богоубистом, над братоубиством, над сатанском силом, над свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу“, рекао је он. Додао је да се сабирамо љубављу према свакоме створењу, на првоме мјесту према Живоме Богу. „Сабирамо се љубављу једних према другима, аубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају да своје лажне законе намећу људима, посебно да намећу Цркви Божјој. Само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно чиме се ми бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови Божанске, богочовјечанске љубави а не синови мржње, синови јединства са Богом живим и истинитим и јединства свих нас у једној, Бојој заједници сабираној од свих земаљских народа“, поручио је Владика Амфилохије. Нагласио је да за ту заједницу не постоје границе. „Демонмске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју. И у наша времена постављају границе и оно што је Божје проглашавају да је нечовјечно. А нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и они који га данас убијају, они су били не само богоубице, оцеубице Оца небескога, него братоубице. Ви сами знате да се овдје код нас, нажалост, на богоубиству рађало крваво братоубиство. И можда ријетко гдје као што се то догодило у Црној Гори“, казао је Владика. Нагласио је да је братоубиство у име Маркса и Енгелса, Стаљина и Броза затровало многа људска срца мржњом, диобама, свађама у једном народу, једној земљи и у читавом свијету. „Овај сабор је лијек од таквог братоубиства и богоубиства и позив свима на заједницу са живим Богом и заједнице која је сачувана на оваквим саборима кроз древна времена“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да су богоубице и братоубице срушиле ловћенску цркву Светог Петра Цетињског. „И овај сабор данас тражи да се исцијели тај братоубилачки и богоубилачки дух, да се врати црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени Владика Раде иуз онога зиндана паганског овоме народу, и да се врате његова љубав и његова вјера у живога Бога“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика Јоаникије је прочитао поруку Епископа вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања. Извор: Митрополија црногорско-приморска