Претражи Живе Речи Утехе

О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

“После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета – Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање – а то предање хоће нешто да каже – да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеље, то јест своје Посланице. „Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и љубав према Павлу! Опростите ми, или боље немојте праштати, него подражавајте ту љубав!“(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику љубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеља Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубљивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јављену лично у Новом Завету – у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситељу, Који је уствари сав садржај и смисао и циљ и старозаветне и новозаветне усмене и писане Речи Божије.“ Епископ Атанасије (Јевтић), “Пети Јеванђелист – Свети Јован Златоусти као егзегета Речи Божије“ Извор: Епархија жичка

Свети Оче и Учитељу! Свети Григорије Назијански је у својим „Беседама“ и у свом писму Амфилохију Иконијском описао овог свог савременика, а имењака нама савременог српскоцрногорског владике, иконизујући тим описом лик правог свештеника који живи као свети монах, истакнути богослов, молитвени сазрцатељ, те додаје: „Немој оклевати да посредујеш за нас кад речју будеш призвао Реч, кад бескрвном сечом будеш секао свети Агнец и када будеш употребљавао свету Крв место мача речи!“ Ова иконична беседа снажан је и нама позив да се помолимо нашем новопрестављеном и светопочившем Амфилохију. Ево новог светитеља – исповедника наше вере у општењу светих. То општење чине сви благоверни на земљи, али и они свети у небеској слави. Смисао таквог општења је међусобна духовна повезаност, струјање и измењивање небеске лепоте. Тога ради, браћо и сестре, упознајмо се, повежимо се молитвено са новонајављеним светитељем, да бисмо улучили неопходну духовну помоћ у његовом заступништву, у његовом величанственом примеру заједништва. Честитамо свима који његовој светој успомени исказују тако побожну, истакнуту и молитвену пажњу, те дадосмо свима до знања на земљи колико нам је до славног и светог спомена нашег предстојника и узора у духовном јунаштву стало. Његова света кончина је заиста круна племенитог и пожртвованог апостола. Његова исповедничка палма је велики дар васцелом православљу. Његова нова врста мучеништва данас га већ показује зрелог за победу. Двојако је светитељево мучеништво: целомудрије и вера. Овај анђео у телу и отац нове Црне Горе, био је јерарх невиђене ревности који је настојао да све придобије за Христа. Његова апостолска и пастирска ревност је тек једна од карактеристика његовог богатог духовног живота. Он је ево горео и сагорео за Божију ствар. Он је Црној Гори подигао потпуно опали дух и вратио првобитни жар који јој је надахнуо свети Сава. Блажени Амфилохије је ступио у борбу са духовном опустошеношћу, млакошћу и половичношћу. Прави и истински је он теолог, али и пастир, дубокоречит, који пази, не само на садржај, већ и на лепоту и углађеност стила. Велика је он интелектуално-духовна и учена сила. У Сабору светих, светом Амфилохију Исповеднику место је осигурано. Није он само достојан Неба већ завређује да га са удивљењем и пуни побожног поштовања молитвено призивамо. Његова дела нас ево више од педесет година отварају и расположују према истини, јер су надвременска. Све је овај светитељ постигао одважном и освештаном вољом рођеног племића – Васојевића, и уз помоћ небеских дарова, подвизавајући се, трудећи се, трпећи и молећи се. Храбар, начелан и доследан у својим уверењима, те и одан и увек спреман на смрт. Велики је он светионик духовне светлости у васцелом православљу. Није светац само за себе и нас Србе са висина, већ за све православне. Овај Христов војник је био и велики духовни пастир – пастир душа. Овај Христов војник је био и надарени песник ком речи букте као огањ. Књижевно дело му је пуно поезије која ће се допасти најпре филигранским љубитељима епике и богословља. Ево миомирис светости из његове Црне Горе струји кроз васцело српство и васцело православље. Његов миомирис нам је неопходан за духовни развитак, гајење и дубоки духовни живот, те и веровеснички труд за нове нараштаје. Зацело је био анђео наше помесне Цркве и јављао се као анђео мира, богословља па и апостолства. На дан опела над новојављеним светитетељем који ће се победоносно пробити кроз најпогибељније искушење – оно смрти – светитељ Амфилохије хитно приступа Царству чисте светлости и потпуне радости. Данас ће се он и овог пута молити за нас које је оставио. Васцелог свог живота светитељ се молио за нас. И, ево, дошао је његов час да прослави Господа нашега Исуса Христа, који ће дати вечни живот свима којима је то наменио Отац. А вечни живот је непрестано светотајинско посвећивање божанским животодавним истинама и живљење по њима: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн 17, 19). Светопочивши отац наш и учитељ Амфилохије ходио је од рођења као Ристо Христовим путем истине и живота и, ево, сада као светитељ унебоходи у бесмртност. Његов живот је Христос, као што му име каже. Јавио нам се чим је издахнуо. Умро је са Господом и у Господу. Следио је Пут, открио Истину и ушао у Живот. Свети и богоносни оче наш Амфилохије Нови Исповедниче, моли Бога за нас! У Београду, на дан преподобномученика Андреја Критског, 30. октобра 2020. лета Господњег јеромонах Иларион Ђурица Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Наш блаженопочивши духовни отац и Архипастир Митрополит Амфилохије, ученик Светитеља, донио је дух саборности и Светости у Црну Гору и нашу Митрополију. У наручје Господа Бога свога, Коме је вјерно служио цијелог свог живота, испратио га је његов рукосад, сабор његове духовне дјеце- Цркве Божије сабране око свог духовног оца и Архипастира“- казао је јеромонах Макарије Игуман манастира Савина. Звучни запис разговора Отац Макарије подсјећа да се и Свети Нектарије Егински упокојио од рака а данас на Егини сабира ријеке људи гдје се они који му са вјером прилазе, исцјељују од те опаке болести. Подсјећа и на торжествени народни сабор на сахрани блаженопочившег Патријарха Павла у вријеме када је владао ,,свињски грип“, а који је донио само благослов свима који су дошли да га испрате на последњи земаљски пут. “Ја вјерујем да ће они који са вјером буду прилазили гробу нашег Митрополита, његовим молитвама бити исцјељивани и од ове опаке болести која сада влада. Био сам поред његовог сандука ових дана и осјећао благодат, тако да је мој лични утисак да ће нас Митрополит исцјељивали од душевних и тјелесних болести, па и ковида, ако му се вјером обратимо“- каже отац Макарије. Извор: Радио Светигора

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Страшне и преломне 1914/15. годину, када се сав гњев европске „културе“ сручио на плећи и на срце српскога народа, пријетећи да нас збрише са лица земље и нас , и државу и све оно што је вјековима улагано и баштињено, како рече савременик тих ужасних догађаја, пјесник и бард епске поезије, хаџи Радован Бећировић: “Пошто Балкан вас тама притиште и српско се угаси огњиште сви Словени изгубише наду што робују Бечу и западу Србин не шће ни тада да клоне пред силама што га тако гоне но поносно стао и пријети сили која про Европе лети.. .“ Осим војничког јунаштва и невиђене људске жртве и подвига, Срби су у тим данима и на друге начине бранили себе и своје. Склањајући светиње и бјежећи са њима на сигурно, дом светог оца нашег Василија Острошког, манастир Острог је, осим свом домаћину, пружио уточиште још двојици српских светитеља- Светом Стефану Немањићу, Првовјенчаном краљу, а потоњем Симону монаху и светом Арсенију Сремцу, архиепископу српском, насљеднику светог Саве. Државни календар Краљевине Црне Горе из 1918. год, у чланку који подписује архимадрит Леонтије Нинковић, а који је написан у Паризу 1917. године, говори о посјети два светитеља: „Према томе, светитељ је и у овом великом и страшном рату, у најтежим и најмучнијим данима по цијело човјечанство, а нарочито по српски род, примио у госте, код себе, под свој кров, два српска великана- светитеља Св. Стефана Немањића, Првовјенчаног краља српског, који је почивао у Лаври Студеничкој. Браћа Србијанци, евакуишући Србију, пренијели су га у мјесецу новембру 1915. године у манастир Острог и предали га на аманет Св. Василију Краљу и народу црногорском, да подијели судбину са острошким Чудотворцем. Тако исто и св. Арсенија, другога архиепископа српскога, који је почивао у манастиру Косијереву, који су Аустријанци до темеља порушили 5. августа 1914. године. Св. Краљ Првовјенчани примљен је свечано у Острогу и смјештен на десну страну пред олтар у цркви Св. Тројице, а његов архиепископ, Св. Арсеније, који је донесен у Острог у децембру исте године , смјештен је у поменуту цркву, на лијеву страну, према Св. Краљу. Митрополит Краљевине Србије, полазећи са Цетиња за Скадар, при крају децембра 1915. године, упутио је званичну наредбу архимандриту студеничком Серафиму Балтићу, који се са братством и још 18 свештеника из Србије, налазио у Острогу, да се повинује наредбама црногорске црквене власти и да све наредбе, које буду издане за св. Василија и за Св. Краља.“ Мошти Светог Краља су у Острогу биле све до априла 1919. године, о чему свједочи захтјев за повраћај моштију из марта 1919, године који шаље Конзисторија никшићка архимандриту Серафиму: „Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Димитрије брзојавља: саопштите архимандриту Серафиму у Острогу, Врховна команда наредила је пренос моштију Св. Краља и помоћ која је на путу нужна. Конзисторија је по односној ствари, споразумно са мјесним властима, извијестила Команду Зетско-дивизијске Области, ради превоза и других потреба, кад се добије обавјештење извијестићемо вас. У потпису : члан Конзисторије- Мил. Михаиловић“ У вези са истом темом, али априла 1919. године постоји акт који каже:“ По унутрашњем предмету Конзисторија је мишљења да се пренос моштију св. Првовјенчаног Краља обави у неђељу 27. тек. мјесеца и то из Острога у Никшић са аутомобилом који би то јутро рано имало поћи и повратити се истог дана до три сата послије подне. Овдашње свештенство и грађанство имало би поћи до изван вароши и св. мошти допратити до у саборну цркву, гдје би мошти остале до у понеђељак у 8 сати…“ Исте 1919. године и мошти св. Арсенија одлазе из Острога, али 4. јуна. О том догађају, такође, постоји акт у Архиви који каже: „Канцеларија Никшићка актом број 439 од 4. јуна ове године навела је: да су војници на дан 30. маја ове године однијели мошти Св. Арсенија из манастира Острога и смјестили у манастир Ждребаоник, од када су 1865. године пренешене у манастир Косијерево, а одатле приликом капитулације Црне Горе у манастир Острог.“ Проблем је настао зато што се у гужви није чекало на званично одобрење, али након свих објашњења доноси се рјешење по коме: Да мошти Св. Арсенија остану сада у манастиру Ждребаоник. Конзисторији Никшићкој препоручује се да се о њима тамо стара и чува их. Решење се ставља Конзисторији Никшићкој на поступак“ Боравећи заједно, по Промислу Божјем, у светињи Острошкој, саборно рјешавајући судбину цјелокупног српског народа у његовим мукама и страдању и заложивши се молитвено пред Престолом Божјим, три српска светитеља избавила су народ српски, па су након тога и сами могли повратити својим кућама. Архимандрит Л. Нинковић у тим тешким данима записа молитву која важи и за то вријеме, и за ово наше, и за свако будуће: „ Свети Василије Велики Чудотворче, Свети Краљу Српски Стефане Првовјенчане и Свети Арсеније Архиепископе Српски, услишите молбу нашу и молите се Господу Богу да помилује и спасе род српски.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 15. септембра 2019. године светом Литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су архимандрит Филимон из манастира Каоне, протонамесник Милутин Илић, јереји Драган Кирић и Љубиша Јовановић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић, као и чтечеви Милош Шарић и Милош Стаменковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Живадина Протића, братства храма и благочестивог народа престонице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Део беседе преподобног Јустина Поповића изговорене 1973. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, на дан празновања Сабора српских светитеља: Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: „Хајдете, све је готово”. Царство небеско је сишло на земљу, јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек и, гле, Царство небеско спустило се на земљу. А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! Дивни светитељи наши – од Светога Саве до данашњега дана – сви се они одазваше позиву Господа Христа: „Хајдете, Царство небеско је готово, дошло је, уђите у њега”. И дивни светитељи српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши светитељи сведоче да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. Светитељи српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли живот вечни још на земљи, стекли истину вечну, правду вечну и то дали српскоме роду, отворили Царство небеско за српски род и народ. Сетите се светога кнеза, великога цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство небеско и цео народ са њим, сав српски народ – причестивши се, испунивши себе Господом Христом – пошао је на велику голготску жртву косовску и положио живот свој за Царство небеско, за истину вечну, за правду вечну, за живот вечни. То су нам дали наши велики свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу. А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи светитеља српских? Гле, и ово је њихова задужбина, светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени српским светитељима, и сами стекнемо Царство небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство небеско. Нека би Благи Господ, преко српских светитеља, покајао српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство небеско. А наћи ће га идући за свим својим светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове заповести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и света истина: свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним светитељима српским, на челу са Светим Савом. Амин. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Темеље новоподигнутог храма, који је реплика цркве Светог Јована Канео на Охридском језеру, пре шест година је осветио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Црква се налази у манастирском комплексу Светог владике Николаја Охридског и Жичког у Соко Граду. Од ње се пружа поглед на цркву Светог владике Николаја, Дом владике Николаја и Дом патријарха Павла. Цркву је живописао академски сликар и вајар Владимир Спасојевић. Задужбинари велелепне цркве су угледни Шапчани: Радослав Веселиновић, власник компаније „Галеб“, са супругом Весном, децом Слободаном, Јанком, Наташом, Александром и Јеленом, унучадима Стефаном, Игором, Ником, Ланом, Максимом, Страхињом и Луком, и пријатељима: др Милошем Ранковићем, анестезиологом, и његовом супругом др Зором и синовима др Немањом и др Стефаном - они су одлучили да саграде и дарују цркву Сабора српских светитеља Српској Православној Цркви и српском роду. Иначе, Охридска црква Светог Јована Канео била је мила и владици Николају, тадашњем Епископу охридском, тамошњем народу, као и његовом синовцу епископу Јовану (Велимировићу), који је пре епископа Лаврентија био на трону Епархије шабачке. Архитекта Предраг Ристић учествовао је у самом почетку градње храма. Чин освећења цркве обавио је у недељу 8. септембра 2019. године Епископ шабачки г. Лаврентије. У наставку је служена света Литургија. Саслуживали су архимандрити Нифонт (манастир Богородице Тројеручице у Богоштици) и Филимон (манастир Каона); протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, архијерејски заменик; др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; универзитетски др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; старешина цркве у Линцу протојереј-ставрофор Драган Мићић, протојереј-ставрофор Велизар Живановић; протонамесник Никола Милошевић из Богатића, парох мајурски Александар Арсеновић, јереј Михаило Рапајић, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Никола и Јован Јанчић и чтец г. Ђорђе Мијајловић. Крупањски хор Света Три Јерарха, вођен диригентском руком Горана Андрића, допринео је својим велелепним пјенијем торжественој Литургији. После свете Литургије епископ Лаврентије је осветио и преломио славски колач, а потом се обратио верном народу: „На данашњи дан желим да се одужим мислима и молитвама, и срцем свима, онима који су целу протеклу годину били с нама у овој светој обитељи, решавали све њене проблеме, бдили над њом као над својом рођеном кућом и улагали у њу као у свој сопствени дом. Не зна се ко је више волео и ко више воли своју Цркву, али, међу нама су највише били и интересовање за ову светињу исказала два велика Србина: Мишко Ранковић и Раде Веселиновић. Црква их је више интересовала и више су живели о небу него о хлебу. Желим да истакнем њихов пример какав би требало да буде сваки Србин у очима своје Цркве." На предлог Епископа шабачког Лаврентија, Свети Архијерејски Синод је донео одлуку о додели ордена Светог краља Милутина задужбинарима нове цркве на Соко Граду господи Радету Веселиновићу и Милошу Ранковићу. Одлуку о високим одликовањима Српске Православне Цркве потписао је Патријарх српски г. Иринеј. После торжествене Литургије и ломљења славског колача обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић: „Ваше Преосвештенсво, имамо незаслужену част да Вам у име Његове Светости Патријарха г. Иринеја, који из оправданих разлога није данас физички с нама, али молитвено јесте, честитамо 30 година на трону Епархије шабачке. Радујемо се и што је данас стигла и ова честитка с неба које је своје парче спустило овде, у Соко Град, подно њега, у манастир који сте Ви створили као образац задужбинарства и показали свима нама како се у пракси постаје задужбинар. Сабор српских светитеља, коме је посвећен овај храм, издвојио је Вашом заслугом на нашим просторима Светог владику Николаја кога сте нам Ви донели из Америке. Претходно сте нам доносили штампана дела Светог владике Николаја које сте са својим блиским сарадницима учинили доступним најширој читалачкој публици, у време док сте били епископ у Немачкој. Овај новоподигнути и освећени храм је такође дошао са владиком Николајем из Охрида, својом архитектуром, Светог Јована Канеа, и зато је овде, Свети владика Николај приближен нама више него другима. Дугујемо Вам, Преосвећени Владико, неизмерну захвалност." Затим је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић прочитао одлуку Светог Архијерејског Синода о додели високог признања Српске Православне Цркве задужбинарима из Шапца за исказано добротољубље према Епархији шабачкој, нарочито показаном приликом изградње цркве Сабора српских светитеља. Епископ Лаврентије је уручио орден Светог краља Милутина господи Радославу Веселиновићу и Милошу Ранковићу, а верни народ са свештенством узвикивао је: Достојан!. Богомоља је предата на коришћење Епархији шабачкој, а текст повеље која се чува као сведочанство о времену и учесницима градње и дану освећења прочитао је протојереј-ставрофор Мирко Вилотић. После чина уручења високих црквених признања, своју захвалност у име обојице ктитора исказао је г. Веселиновић, који је недавно је започео изградњу цркве у родном селу Церовцу код Шапца, чије је темеље освештао владика Лаврентије. На предлог задужбинара, са благословом епископа Лаврентија, грамате су уручене господи Миливоју Пуцаревићу из Шапца, Драгољубу Милутиновићи из Варне, фрескописцу цркве Сабора српских светитеља г. Владимиру Спасојевићу и г. Ђукићу из Штитара. За трпезом љубави обратио се и др Милош Ранковић. Освећењу цркве Сабора српских светитеља присуствовали су верни из Републике Србије, као и из Републике Српске, српског расејања, свештенство и монаштво Епархије шабачке, представници локалних власти, историчар Сретен Цветојевић, директор Ризнице српске духовности Миле Пајић, уметник који је својим акварелима украсио Дом патријарха Павла, чланови Друштва пријатеља манастира Соко, многобројни сарадници, личности јавног и културног живота. О свему се старао архијерејски намесник азбуковачки протојереј-ставрофор Драган Секулић са братијом свештеницима, настојатељем манастира Светог Николаја Српског јерејем Немањом Станојевићем и архијерејским намесником посавско-тамнавским протојерејем Зораном Ристивојевићем. За чин освећења, недељу дана су манастир украшавале и цео комплекс уређивале вредне руке жена из Љубовије, као и запослени у компанији Галеб груп. Трпеза љубави је приређена за шест стотина званица у неколико манастирских сала. Извор: Инфо служба СПЦ

Поштовање архиепископа Јована (Максимовича) почело је још за време његовог живота. Познат је случај кад је девојчица у писму упитала „српског Златоуста“, светитеља Николаја Жичког (Велимировића): „Зашто данас нема светаца?“ Свети Николај јој је одговорио: „Има, кћери!“ – и навео је пример тадашњег младог јеромонаха Јована. Може се рећи да је овим речима светитеља Николаја заправо започет процес народног прослављања светитеља Јована који се завршио његовом званичном канонизацијом од стране Руске Заграничне Цркве 2. јула 1994. године, пре 25 година. По Божијој милости имао сам прилике да будем очевидац и учесник у овом догађају и желео бих да поделим с вама своје утиске и да у извесној мери пренесем атмосферу која је владала на овој благодатној свечаности. Сама канонизација је била чудо – није то био само званични акт највише црквене власти, већ покрет одозго, импулс је потицао од побожног црквеног народа, не само руског, већ практично од православаца у свим земљама у којима живе. Прослављење је представљало апсолутно јединствени догађај у животу Руске Православне Заграничне Цркве, самим тим што је прослављен „један од својих“ – јерарх који се подвизавао у тешким условима руске емиграције, јерарх који је ишао улицама Европе, САД, Јужне Америке, Кине, Канаде... Ниједан светац није био толико „глобално васељенски“ као светитељ Јован – одрастао је у Руској царевини, у Украјини, био је избеглица у Србији, служио је као архијереј у Кини, био је на Филипинима (и чак је једном, дан и ноћ провео у Јапану у пролазу), као архијереј је служио у Европи и САД, посећивао је своје родитеље у Јужној Америци, обилазио је руски народ у Ванкуверу у Канади. Дакле, обишао је и благословио скоро све континенте земљине кугле и тако је постао близак, не само Русима у прогонству, већ и мештанима. Зато кад је на заседању Архијерејског сабора Руске Православне Заграничне Цркве 2. маја 1993. године донета одлука о канонизацији архиепископа Јована паства се овој вести обрадовала свим срцем. У целој руској дијаспори људи су почели да праве планове за долазак у Сан Франциско на прослављење владике. У Западноамеричкој епархији припреме за прославу биле су главно црквено послушање у току 1993-1994. године: надлежном архијереју, Архиепископу западноамеричком и санфранциском Антонију (Медведеву) наложено је да напише службу светитељу Јовану, да заједно с најближим помоћницима из клира детаљно разради поредак прославе – јер први пут се у историји Руске Заграничне Цркве обављало обретење моштију ради канонизације, требало је сачинити чин прослављања с целим, нетрулежним моштима. Имао сам послушање да припремим сам чин обављања службе (места за архијереје и свештенство, како ће олтар бити украшен, где ће се налазити чудотворне иконе, као и да пазим на општи поредак у олтару и на све што се тиче преношења моштију и самог богослужбеног чина). Организациони комитет је требало да припреми све што је било потребно за дочек сабора архипастира и ходочасника-богомолника, да се побринем да богослужења буду свима доступна, да све можемо да нахранимо, да се све сними на видеотраку. Епархијски савет је требало да пронађе велика средства за одржавање светковине великих размера, за плаћање балдахина и новог кивота за светитеља Јована, да дочека и смести архипастире који су допутовали. Парохијски савет саборне цркве је требало да се побрине за украшавање храма, за достојан дочек три чудотворне иконе и збора архијереја, за постављање балдахина и кивота за мошти новог свеца, као и за питања безбедности. Појци храма је требало да припреме репертоар, да науче службе новом свецу, да се побрину за поредак појања на два хора, на различитим литургијама. Дан прослављања сви смо чекали с осећајем све већег трепета, узбуђења и одговорности. Неколико дана пре предстојећег прослављења почели су да долазе ходочасници из разних земаља и градова САД. На свакодневним богослужењима у саборној цркви број верног народа је растао из дана у дан и већ се у четвртак, 30. јуна, чинило да саборна служба није свакодневна, већ празнична, тог дана је на литургији било око 1000 људи! Санфранциски аеродром је због сталне бујице клирика који су долазили и монаха у традиционалној православној одећи више личио на аеродром у Солуну у близини Атона него на међународни амерички аеродром. Без обзира на то што су парохије Руске Православне Заграничне Цркве раштркане по целом свету многи њени клирици и духовна чеда се међусобно познају. Већи део клира Заграничне Цркве с високим теолошким образовањем похађао је Свето-Тројичку богословску школу у Џорданвилу, а касније смо постали свештеници у различитим земљама, али имамо заједничку alma mater, исте наставнике, на исти начин доживљавамо богослужења, имамо исти „почајевски“ дух, како воли да каже мој духовни отац. Захваљујући томе сви ми практично чинимо једну велику породицу. Многи су имали овај осећај сродности за време прослављања владике Јована. Црквена породица није прослављала само свима познатог аскету, јерарха, учитеља, архипастира, богослова и молитвеника, већ и познаника, блиског и свима нама драгог „свог“ човека. Многи људи који су тих дана били окупљени у Сан Франциску лично су познавали владику Јована – или из Кине и са Филипина, или из Србије и Западне Европе, или из последњих година његовог служења у Сан Франциску, а други су знали за њега од својих родитеља и наставника. Сви смо ми у извесном смислу прослављали свог духовног оца – или, ако тако могу да кажем, духовног деду. У четвртак увече, 30. јуна, дочекали смо три чудотворне иконе – Одигитрије руске дијаспоре, Курско-Коренују, Монреалску Иверску-Мироточиву (брат Јосиф Муњос-Кортес ју је из Монреала донео у Калифорнију) и локалну, Владимирску Харбинску; било је обављено богослужење за покој душе, служен је парастос блаженопочившем архиепископу Јовану. На парастосу су певала два мушка хора, а онда су кондак „Со свјатими упокој“ и „Вјечнаја памјат“ отпевали сви присутни на молитви. У петак, 1. јула збор клирика је у саборној цркви служио литургију за покој душе на којој су помињани блаженопочивши архиепископ Јован, архипастири који су га рукоположили, његови родитељи и сродници (на свечаности у Сан Франциско допутовало је неколико људи из рода Максимовича – Светом Путиру је на овој литургији приступило преко 500 људи. У току целог четвртка и петка у крипти су непрекидно служени парастоси – свештеници из различитих земаља (укључујући и Русију) и градова са својим парохијанима-ходочасницима молили су на гробу архиепископа Јована и стављали су цедуљице с молбама у његову митру. Свештеници су скоро даноноћно исповедали народ како би свако ко то жели могао да се причести на дан прослављења. До петка, 1. јула у 3 сата поподне, крипта је била закључана – то је помало подсећало на Велику суботу кад је Христов гроб био затворен и кад се у њему одвијала велика тајна. Овде, у гробници човека који је свим срцем, свим својим бићем и свим својим животом служио Христу, свакодневно примајући Његово Тело и Крв, одвијале су се припреме за општецрквено признање чланства архиепископа Јована у „породици Јединородног“, по речима светитеља Јована Златоустог. Ово признање, наравно, није потребно Богу, већ људима – на поуку, због наде, због поткрепљења, због доказивања благодатне силе Божије и могућности преображаја трулежног у нетрулежно. До ових „затворених двери“ сишла је литија свештеника, оне су отворене и у крипту-гробницу ушао је идејни покретач канонизације владике Јована – архиепископ Антоније (Медведев). Светитељ Јован је обучен у нову одежду од броката, рад попадије Татјане Олеговне, супруге протојереја Стефана Павленка. На главу светитеља Јована стављна је митра која је некада припадала Епископу бразилском Никандру (Педерину). Десило се да имам потпуно нови подрасник сашивен у Русији (ниједном га нисам обукао) и ја сам га „поклонио“ владики, и данас је обучен у овај подрасник. Папуче на ногама светитеља Јована стигле су из далеког Сибира, из краја у којем се подвизавао његов предак, светитељ Јован Тобољски. Лице светитеља Јована је покривено воздухом који су извезле монахиња Заграничне Цркве из Јерусалима. Све то је било врло симболично, јер је сведочило о васељенском значају светитеља. Клир је подигао затворени кивот с нетрулежним моштима и однео га је у храм, управо онај у којем је владика Јован свакодневно служио и где му је раније држано опело: владика Јован се вратио кући. Тада, 1966. године паства се са сузама опраштала од тела свог покојног архипастира-човека, а данас је с радошћу дочекала мошти свог светог архипастира. И у храму и напољу је владала тишина, без обзира на присуство великог мноштва богомолника. Кивот с моштима био је покривен мантијом и стављен на средину храма. Кад је прочитано правило за Причешће, у 4 сата 30 минута поподне, почео је последњи парастос владики Јовану. За време парастоса кивот с моштима је стајао као ковчег на опелу, ногама према олтару, али смо приликом појања „Со духи праведних“ ковчег окренули за 90 степени, као што обично стоји Плаштаница у храму на Велики петак. На овом парастосу смо се последњи пут молили за њега. После краћег времена молитва за човека ће постати молитва свецу – уместо, „упокој, Господи, раба Твојего“ певаћемо „Свјатитељу Јована, моли Бога о нас“. И наступио је тренутак првог богослужења у част новог свеца – свеноћно бденије. Архиепископ Антоније није служио већ се као старешина храма бринуо за ток службе, за особености богослужбених текстова које је сам написао. У самом храму су се осим верника молили многобројни монаси и свештенослужитељи из Џорданвила, Француске, Јерусалима, Јужне Америке, Аустралије, па чак и Африке, као и епископи и клир из различитих православних јурисдикција. Неки су свечаности поредили с празником Успења Пресвете Богородице кад су се апостоли „от конец“ (из свих крајева) окупили покрај гроба Пречисте. Заиста, људи из целог света су дошли на канонизацију светитеља Јована, као да је сам владика окупио све нас, православне људе из различитих земаља – како Русе, тако и многобројну децу разних националности, народности и раса. Сви смо имали исти дух, и јединствено срце – све нас је обједињавала љубав према владики. На стихирама на „Господи возвах“ први пут смо чули песме у част новог свеца: „Воспојим свјатитеља Христова Јована, Богом дарованого молитвеника нам...“ На служби су певала три хора: архијерејски, Светог Кирила и Методија и мушки. На литији су свештеници подигли на рамена кивот с моштима, који је још увек био затворен поклопцем и обишли су храм носећи га, заустављајући се на све четири стране храма. На првој молби, за време набрајања светаца протођакон је објавио и име владике Јована: „Међу светима оца нашег, данас прослављеног, Јована, Архиепископа шангајског и санфранциског чудотворца!“ Наступио је главни моменат на бденију, полијелеј. На затвореном кивоту још увек се налазила икона светитеља Јована покривена белом тканином. За време антифоног појања 134. и 135. псалма „Хвалите имја Господње“ из олтара су почели да излазе архијереји, свештеници и ђакони – било их је око 200. У храму је владала невероватна тишина. Прво је тадашњи поглавар Руске Заграничне Цркве, митрополит Виталије, скинуо тканину с иконе светитеља (икона је била стављена у раку у току последњег парастоса) и двојица високих свештеника, игуман Агапит (данашњи Архиепископ штутгартски) и протојереј Григорије Науменко из Сиракуско-Тројичке епархије подигли су је на велику висину. Затим су откључане браве на поклопцу кивота и пред погледом владике Виталија указале су се свете нетрулежне мошти светитеља Јована. Пажљиво сам пратио израз лица митрополита Виталија и видео сам како у прво тренутку као да је устукнуо, као да га је ударила муња. Очигледно, неочекивано га је потресао изглед нетрулежних моштију и осећај благодати којим су зрачиле. На хиљаде људи у храму, у сали и напољу, остало је без даха. У том тренутку је синодални протођакон Евгеније Бурбело који је стајао поред митрополита изговорио: „Метанија“ – и сви су пали на колена. И клир је у хору од 200 гласова громогласно отпевао величање новом свецу. После прокимена и читања светитељског Јеванђеља почело је целивање моштију. Људи су прилазили с две стране кивота, али је целивање ипак трајало преко 4 сата. Верници су чинили метаније испред кивота, са сузама су целивали мошти и приносили децу, додиривали су стакло иконе и бројанице. Многи људи који су се родили и који су живели у иностранству први пут су пред собом видели чудо – целе нетрулежне мошти, први пут су имали прилике да целивају тело свеца. Допутовало је толико верника да су у недељу служене три литургије – у 2 сата по поноћи, рана у 5 сати и касна у 7:30. Мислили смо да ће највише људи доћи на касну литургију и ја сам одлучио да служим ноћу како бих ујутру могао да помогнем у организационим питањима на касној служби. На ноћној литургији коју је предводио Епископ вевејски Амвросије (Кантакузен) молило се преко 1000 људи, цео храм је унисоно појао канон Евхаристије знаменим напевом. После службе сам се вратио кући (живимо у парохијском дому поред храма) сасвим сигуран да је време да се омрсим – толико је био снажан осећај васкршње радости у овој ноћи Петровског поста. Пишући текст службе за канонизацију архиепископ Антоније је прочитао огроман број материјала на ову тему. У једном од извора је било речено да је за време прослављања светитеља Јоасафа Белгородског на малом входу на литургији кивот с његовим моштима унет у олтар. Владика Антоније је овај моменат унео у чинопоследовање литургије у Сан Франциску. Клир је на малом входу подигао кивот с моштима светитеља Јована, од тог тренутка као да је владика којег смо прослављали, предводио службу – кивот је унет у олтар кроз царске двери и ставили смо га на горње место. И последњи парастос, и свеноћно бденије, и касна литургија приказивани су у парохијској сали и на огромном екрану који је био постављен испред цркве како би сви људи који нису могли да уђу у храм видели шта се дешава. На касној литургији служена је литија с моштима око градског квартала. Не знам да ли ћемо икад више видети такву литију у руској дијаспори. Хиљаде људи су из храма изашле напоље. Клир је на носилима носио кивот с моштима светитеља Јована. Град Сан Франциско, познат како по својој необичној лепоти, тако и по свом слободоумљу и моралним пороцима, као да је био омивен и освећен овом литијом. У принципу, црквени људи у Сан Франциску понекад кажу да наш град и даље опстаје зато што се у саборној цркви преко 50 година сваког дана служи Света литургија и зато што овде почивају мошти светитеља Јована. На енглеском језику постоји књига о недавно прослављеном старцу Порфирију Кавсокаливиту под називом „Рањен љубављу“. Чини ми се да се овај назив у потпуности може применити и кад је реч о светитељу Јовану. У многим успоменама савременика о светитељу Јовану пише се о искри у очима овог архипастира, о ватреној љубави Христовој у његовом срцу. Владика Јован је писао: „Светост је за нас најважнија, најдрагоценија и највећа... Светост није просто праведност за коју праведници бивају удостојени насладе у Царству Божијем, већ је таква узвишеност праведности кад људи бивају до те мере испуњени благодаћу Божијом да она од њих ТЕЧЕ и на оне који опште с њима.“ Прошле суботе, 29. јуна (најближа 2. јула) код нас у Сан Франциску је обележена 25. годишњица прослављања светитеља Јована. С нама више нису архиепископ Антоније (Медведев), као и велики део клира и богомолника који су учествовали у канонизацији: они који су 1994. године имали преко 60-70 година углавном нису међу живима. Али је наш храм за празнике препун верника, на служби су учествовали архипастири из САД, Канаде, Румуније, Енглеске, Немачке и Русије. Светитељ Јован је 25 година касније поново окупио богомолнике из целог света, потпуно различитих националности и различитих година. Расте број ходочасника који долазе да се поклоне моштима светитеља Јована, и молбе за његову молитвену помоћ расту великом брзином. Људи жуде за светошћу, људи чезну за нечим правим, људи траже искру благодати Божије, траже наду, уморни су од паметних речи, сјајних говора и рационалних аргумената, уморили су се од формализма и сувопарности – желе срце. И верници, и клир, па чак и они који нису одвећ близу Цркве, желе да буду рањени љубављу, желе да кап благодати коју точи срце свеца падне и на њих. У томе је тајна поштовања овог човека „слабог тела, светлих очију, с осмехом на лицу“ (по речима светитеља Николаја Српског), великог светитеља ХХ века, владике Јована. Завршавајући овај кратки есеј о прослављењу светитеља Јована желео бих да кажем нешто и о радости и захвалности због тога што нас је Господ удостојио да 1994. године будемо сведоци Васкрса усред лета. Прослављање светитеља Јована је један од главних догађаја у мом животу. Непрестано говорим о томе да је наша генерација најблагословенија, понекад ми се чини да ни на кога Господ није излио толику милост. Нисмо доживели рат. Сведоци смо обнове црквеног живота у Русији и прослављања новомученика. Били смо сведоци прослављања владике Јована. Савременици смо и учесници у чуду обнављања јединства два дела многострадалне Руске Цркве у домовини и ван њених граница. Слава Богу за све! Извор: Православие.ру

Православна црква чешких земаља и Словачке канонизовала је свештеника Станислава Насадила, којег су, док је био у служби при СПЦ, у НДХ убиле усташе 1941. године. Скинуо је прстен с руке када су дошли да га воде и дао га својој супрузи. Уз неколико црно-белих фотографија, то је један од ретких предмета који је остао иза Станислава Насадила, православног свештеника, којег су усташе ухапсиле у његовом дому у Личкој Јасеници 17. јуна 1941. године. Пореклом Чех, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је на богословско школовање и требало је само привремено да служи у Епархији горњокарловачкој. Остао је, међутим, заувек везан за Српску православну цркву и парохију у којој је служио. Поделио је страдање и смрт са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) и свештеницима Богољубом Гаковићем и Ђуром Стојановићем. Ухапшени су истог 17. јуна, одведени у логор у Госпићу истог 20. јуна 1941. године. Ниједном се гроб не зна. Вероватно је то нека од страшних, мрачних јама на Велебиту у које су бацани убијени и стрељани. Православна црква чешких земаља и Словачке први пут ће ове године прославити дан Свештеномученика Станислава 20. јуна – то је дан када је из Плашког одведен с епископом Савом и групом Срба у Госпић. Пре десетак дана, свештеник Станислав Насадило канонизован је у Словачкој, а Српска православна црква од 1961. године молитвено га прославља 17. јула на дан Светог мученика Саве горњокарловачког и свештеномученика који су пострадали с њим. Рођен у данашњој Чешкој у Лоштицама код Мохељница, Станислав Насадило имао је свега 16 година када је дошао у Краљевину СХС на богословске науке. Школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године. За свештеника га је рукоположио владика Иринеј (Ћирић) у Новом Саду и он ускоро одлази на службу при храму Светог Илије у Личкој Јасеници. Десетак година касније, почела су хапшења, почео је усташки прогон Срба, Јевреја и Рома, беснео је Други светски рат са свим својим монструозностима… Могао је јереј Станислав Насадило на много начина да избегне оно што је надолазило, каже у разговору за „Политику” викарни епископ мохачки Исихије, игуман Светоархангелског манастира Ковиљ. – Истицао је рок од десет година, колико је требало да проведе на служби у Српској православној цркви, и могао је да се врати у домовину. Као Чеха, њега би пустиле и усташке власти. Али он је одбио да напусти парохију. Када су дошли по њега, био је свестан да ће пострадати, и својој попадији, такође Чехињи, оставио је прстен. У дому је оставио и двојицу синова – прича владика Исихије. Владика Сава и тројица свештеника били су првобитно затворени у Плашком, а тортура и иживљавање над њима трајала је од тих првих дана по хапшењу све док нису скончали. Много година касније, у Саборном храму Светог Јована Милостивог у Кошицама окупио се велики број верника из Чешке и Словачке. Литургију на којој је 9. јуна канонизован Свештеномученик Станислав служио је поглавар Православне цркве чешких земаља и Словачке, архиепископ Растислав, а саслуживало је девет архијереја из три православне помесне цркве: српске, пољске и чешке и словачке, са свештенством. Један потпис на Одлуци Светог Синода о проглашењу свештеника Станислава свештеномучеником православне цркве посебно је занимљив и открива даљу судбину породице која је тог далеког, несрећног јуна остала без мушке главе. На одлуку која је потписана од стране присутних архијереја и свештеника у храму Светог Јована Милостивог потписао се и директни потомак Станислава Насадила. – То је монах Пајсије, наш сабрат у манастиру Ковиљу. Он је праунук свештеномученика Станислава, односно мајка нашег монаха је његова унука. Породица Насадило остала је да живи у Лици после страдања оца Станислава. Међутим, деведесетих година прошлог века, породица нашег сабрата избегла је у Србију, где и данас живе – каже владика Исихије, који је саслуживао на литургији у Кошицама заједно с владикама СПЦ, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, епископима бачким Иринејем, браничевским Игнатијем и буеносајреским Кирилом. У беседи после канонизације, владика бачки Иринеј поручио је верницима: „Свети Божји угодници, мученици и остали нису за нас православне хришћане некаква надљудска бића. Они су исто што и ми, људи од крви и меса, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са Њим... Тако и Свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни, парохијски свештеник из провинције, од данас биће прослављан у целој васељени и у целој Православној Цркви као светитељ”. Бли­ске ве­зе две цр­кве Из­ме­ђу два свет­ска ра­та пра­во­слав­ну ми­си­ју у Че­шкој и Сло­вач­кој вр­ши­ла је упра­во Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква. Ве­ли­ки број по­кр­ште­них гр­ко­ка­то­ли­ка из­ра­зио је же­љу да се вра­ти у пра­во­сла­вље по­сле фор­ми­ра­ња Че­хо­сло­вач­ке, а при­зна­та је би­ла је­ди­но ју­рис­дик­ци­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве на овој те­ри­то­ри­ји. Та­ко је и мла­ди Ста­ни­слав На­са­ди­ло, уз дру­ге сво­је су­на­род­ни­ке, пра­во­сла­вље по­но­во при­мио пре­ко СПЦ и до­шао у на­шу зе­мљу, а ка­сни­је и слу­жбо­вао у срп­ској цр­кви. – Не чу­ди што је вла­ди­ка ми­ха­лов­ско-ко­шиц­ки Ге­ор­ги­је, ко­ји је ини­ци­рао ка­но­ни­за­ци­ју све­ште­но­му­че­ни­ка Ста­ни­сла­ва, у свом го­во­ру СПЦ на­звао и мај­ком цр­квом – ис­ти­че вла­ди­ка Иси­хи­је. Извор: Политика

У среду, 22. маја 2019. године, парохијани Светониколајевског храма у Новом Саду прославили су своју храмовну славу – Пренос моштију Светог оца Николаја. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља храма, протођакона Горана Ботошког, као и ђаконâ Огњена Верића и Владе Поповића. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Исихије је говорио о лику и делу Божјег угодника Светог Николаја, једног од великих Отаца Цркве, којег и многи наши православни храмови, насеља и домови имају за свог заштитника. Остао је познат и један од највазљубљенијих светитеља у хришћанству због свога милосрђа и испуњења заповести Христових. Он нам је узор у све векове. Нека би Бог дао да – молитвама Светог Николаја, чије мошти сада почивају у Барију – и ми слушамо реч Божју и да се напајамо његовом благодаћу, навео је владика Исихије. У Светониколајевском храму су били присутни и г. Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду, као и мноштво верног народа Божјег. Током свете Литургије, једним устима и једним срцем, антифоно је појала певница Николајевске цркве коју, поред појца Бранислава Момирова, чине и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. После литијског опхода око светог храма и благосиљања колача и кољива, сви присутни су наставили празнично славље за припремљеном трпезом у парохијском дому, коју су – Господу у славу, а у част Светог оца Николаја – припремили парохијани ове новосадске парохије. Извор: Радио Беседа

"Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска

Велики оци, учитељи и светитељи Цркве: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти су и сами прошли кроз велика искушења пре него што су постали пастири Христовог стада. У личном искуству су спознали узвишеност свештеничког служења и меру одговорности. О томе говоре њихове речи упућене савременим пастирима и служитељима Престола Божијег. Не бој се земаљских велможа Труди се, свештениче, да будеш беспрекоран делатник, који правилно управља речју истине. Никад немој доћи на црквену службу ако се налазиш у непријатељским односима с неким да те Дух Свети не би напустио на дан службе. Немој се судити и свађати тога дана, већ се док се налазиш у цркви, моли и читај, док не дође време да обавиш Божанску Тајну, и тада скрушено и чистог срца приступи светом олтару, притом се не осврћи око себе, већ са страхом и трепетом стани пред Небеског Цара. *** Немој журити и не скраћуј молитве како би угодио људима, не обраћај пажњу на њуде, већ свој поглед усмери ка Цару Који је ту присутан и ка небеским силама које се око тебе налазе. Буди достојан извршилац светих правила. *** Немој служити с онима којима је то забрањено. Пази пред Ким стојиш, како служиш и кога причешћујеш. Не заборави заповест Господњу и заповест светих апостола која каже: „не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 7: 6). „Чувајте се паса“ и др. (Флп. 3: 2). Пази да не паднеш бојећи се човека, и немој давати Сина Божијег недостојнима у руке. У том тренутку немој се бојати земаљских велможа, па чак ни онога ко носи дијадему. *** Оне који су достојни Божанског Причешћа, причести на дар, као што си на дар и сам добио; а оне којима је то забрањено божанским правилима, немој причестити, јер су они као незнабошци и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују. Да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине Свештенство је освећење мисли које човека приближава Богу и Бога човеку. *** Прво чега... треба да се плашимо јесте да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине, који су пре свега рђав оригинал за друге сликаре, који можда и нису лоши, али их има много, да не бисмо ушли у пословицу: прихватамо се да лечимо друге, а сами смо покривени чиревима. Као друго, ако би неко од нас сачувао себе да буде колико је год могуће чист од сваког греха, не знамо још да ли је то довољно ономе ко се спрема да друге учи врлини (свештенику). Онај коме је то поверено не само да не сме бити порочан (тога се гнушају и многи од оних који су му потчињени), већ треба да се одликује врлином, по заповести која налаже клони се зла и чини добро (Пс. 36: 27). Он није дужан да само искорењује из своје душе лоше слике, већ и да уреже најлепше, како би друге по врлинама превазилазио онолико више колико је веће његово достојанство. *** Прво треба сам да се очисти, па тек онда да чисти друге; да постане мудар да би поучавао друге; да постане светлост, па онда да просвећује; да се приближи Богу, па затим да приводи Њему друге; да прими светлост да би је другима давао. Руководиоцу су потребне руке, а саветнику је потребан здрав разум. *** Не угледа се (Атанасије Велики) на обичај да ступи на престо, па да се одмах преда самовољи од презасићености као они који изненада освоје неку власт или добију наследство. Ово је својствено свештеницима туђим, незаконитим и недостојним чина, који приступајући свештенству ништа не доносе, нимало се не потрудивши зарад врлине, и за које се испоставља да су уједно и ученици и учитељи побожности и кад се сами још нису очистили, почињу да чисте друге. Јуче су били крадљивци светиње, а сада су свештеници, јуче нису смели да приступе светињи, а данас су путовође ка тајнама, окорели у пороцима и новојављени у побожности, дело људске милости, а не дело благодати Духа – они су цео свој пут обележили насиљем и напокон тлаче саму побожност; не даје им нарав звање, већ звање – нарав (толико се пореметио поредак!); више треба да приносе жртве за себе неголи за грехове незнања народа (Јевр. 9: 7); они сигурно греше у једном од два: или су имајући потребу за снисхођењем прекомерно снисходљиви тако да не искорењују порок, већ уче пороку, или строгошћу власти прикривају сопствена дела. *** Било ме је срамота због других који се, премда ни по чему нису бољи од осталих (ако нису и гори), што се каже, неопраних руку, нечисте душе, прихватају најсветијег дела и пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају око Свете Трпеза не поштујући ово звање као узор врлине, већ средство да се прехране, не служењем које подлеже одговорности, већ руковођењем које не подноси извештај за своје поступке. И овакви људи, оскудни у побожости, јадни су у самом свом блеску, али скоро да их има више него оних којима руководе, тако да како време буде одмицало ни оваквог зла више неће остати, мислим да неће имати киме да руководе. Имати душу чистију од сунчевих зрака Свештеник треба да има душу чистију од самих сунчевих зрака, како га Дух Свети никад не би оставио без Себе и како би могао да каже: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Ако се они који живе у пустињи, који су се удаљили од града, тржнице и тамошње буке и који као да се налазе у уточишту и наслађују тишином, не одлучују да се уздају у безбедност свог живота, већ предузимају мноштво других мера предострожности штитећи се са свих страна трудећи се да све говоре и чине с великим опрезом како би могли са смелошћу и истинском чистотом да приступају Богу, колико то дозвољавају људске снаге, шта мислиш, колику снагу и чврстину треба да има свештеник како би могао да чува своју душу од сваке нечистоте и да духовну лепоту сачува неоштећеном? Потребна му је много већа чистота него онима, а коме је потребна велика чистота, предстоји му више случајева у којима се може оцрнити, ако сталном будношћу и улагањем великог напора не учини своју душу неприступачном за то. *** Свештеници су за нас они људи којима је поверено духовно рађање и препород крштењем; кроз њих се облачимо у Христа и сахрањујемо се заједно са Сином Божијим и постајемо удови ове блажене Главе. Зато је тачно да не само да треба да се више плашимо својих отаца неголи владара и царева, него да их више и поштујемо: ови су нас родили „од крви и од жеље телесне“, а ови су узрочници нашег рођења од Бога, блаженог „вечног живота“, истинске слободе и благодатног усиновљења. *** Свешеник треба да буде будан и обазрив и да има мноштво очију са свих страна, јер не живи само за себе, него за мноштво људи (1 Тим. 3: 2). *** Зато душа свештеника треба са свих страна да блиста од лепоте како би могла и да радује и да просвећује људе који га гледају. Грехови безначајних људи који као да се дешавају у мраку, упропаштавају само оне који греше; а грехови угледног човека којег многи познају свима причињавају штету чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а оне који су пажљиви према себи наводећи на гордост. Осим тога, погрешке обичних људи, чак и ако се открију, никоме не доносе велику несрећу, а (погрешке) оних који стоје на висини свештеничког достојанства, као прво, сви виде; затим, чак и ако они учине малу грешку, другима она изгледа као велика, зато што сви не мере грех по важности самог дела, већ по достојанству онога ко греши. *** Зато свештеник треба да се заштити са свих страна, као неким чврстим оружјем, брижљивом будношћу и сталним стражењем над својим животом, свуда гледајући да неко не нађе отворено и незаштићено место и да му не зада смртоносни ударац, јер су сви из околине спремни да га рањавају и гађају – не само непријатељи и душмани, већ и многи од оних који се претварају да су пријатељи. Извор: Православие.ру

Заједнички празник три велика богоносна угодника, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Данашњи празник установљен је услед препирања и поделе међу хришћанима тога времена, који је од ова три светитеља већи. По сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески него ли земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. - Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. - А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Промислом Божијим, а захваљујући мудром и врлинском Архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих. Поменути Епископ евхаисти Јован, себе је уградио у свештену историју Цркве, не само због преданог служења и предавању вољи Божијој, већ и због своје дивне делатности на пољу црквеног песништва. Наиме, он је један од знаметих химнографа 11. века, а посебно је познат по састављању похвалних песама на Богородичине празнике, као и на празнике Светих Ангела, Светог Великомученика Георгија, Света Три Јерарха и Светог мученика Теодора Тирона. Саставио је и многе службе и каноне. Установљени заједнчки празник потврдио је само да су Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства. По речима једног врлинског пастира: Света Три богоносна Јерарха јесу по Божанском образу Свете Тројице сједињени у једно, јер димензија хришћанског начина постојања и јесте заснована по образу Свете Тројице. Са друге стране свако од њих имао је и неке своје специфичности: Свети Василије Велики био је велик у књижевној мудрости, реторици и философији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је у богословствовању и светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти себе истакао дивним беседама и тумачењу Светог Писма. Заједничко је за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог саствљање анфора Светих Литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у Светој Цркви. Сваки од ова три светила Цркве, поред овог заједничког, имају и свој засебни празник: Свети Василије Велики (1/14. јануара), Свети Григорије Богослов (25. јануара/7.фебруар), Свети Јован Златоусти (13/26. новембра и 27. јануара/9. фебруара). Богослужење празника Света Три Јерарха Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) Службу Света Три Јерарха саставио је Епископ Евхаитски Јован, познати химнограф. Поред њега Свети Јован Дамаскин саставио је канон, Свети Нил Ксантопул саставио је стихире на Господи возвах, Свети Герман Патријарх цариградски саставио је и ниње на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част Тројици великих Јерараха. Важно је нагласити да се празник великих јерараха и богослова најсвечаније прославља код наше Православне браће Грка, као што васцели наш народ са сваким торжеством прославља као свог патрона празник Светога Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, тако се и у православној Јелади празник Света Три Јерарха прославља као национални празник. Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника, свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље, јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете: Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Епархија тимочка / Српска Православна Црква

Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началстовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, на празник Светог Нектарија Егинског, уз саслужење протојереја Игора Давидовића, клирика британско-скандинавске Епархије, братства овог храма и јерођакона Нектарија (Ђурића). Епископа нишког је у храму дочекао бројни верни народ, а Свету архијерејску Литургију красило је и прелепо појање хора "Жива вода". Током свечаног славског чина Преосвећени Владика нишки пресекао је славски колач у част Светог Нектарија Егинског, светитеља чије се честице светих моштију налазе у храму већ трећу годину. Звучни запис беседе Епископ је на крају произнео посебно надахнуту беседу у којој је рекао да нам Свети Нектарије Егински обзнањује да светитеља има и у нашем времену, а не само у нама далекој прошлости, а овај светитељ који се упокојио у Господу не тако давне 1920. године, управо то и јесте. Владика нишки је рекао и да нас живот, а посебно страдање овог светитеља учи и да су Божански Закони изнад нашег, земаљског. На крају беседе Владика се захвалио свима који су помогли да се овај храм подигне и изразио наду да ће након 20 година од постављања камена темељца, он бити и завршен. Извор: Епархија нишка

Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Митрополита јарославског и ростовског г. Пантелејмона, из руског Спасојаковљевског манастира у Србију су 11. октобра 2018. године стигле мошти ростовско-јарославских светитеља. Руску делегацију која се налази у Србији поред игумана Августина чине начелник Ростовског рејона Јарославске области г. Алексеј Константинов, градоначелник Ростова г. Велики Андреј Лос, власник фармацеутске компаније „Протек“ и оснивач хуманитарног фонда „Свети Григорије Богослов“ г. Вадим Јакунин, директор фабрике звона „Италмас“ г. Николај Шувалов. Колону аутомобила у којој се се налазиле мошти светитеља са аеродрома до храма допратили су мотоциклисти Ноћни вукови. Уз звук звона, високу делегацију на платоу храма Светог Саве дочекало је братство Светосавског храма са мноштвом благочестивог верног народа. У име домаћина Владике ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић који је захвалио браћи из Русије на моштима руских светитеља које походе напаћену српску земљу и благослову који су донели. Распоред богослужења у цркви и храму Светог Саве Петак, 12. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, затим ће мошти бити пренесене у велики храм Светог Саве где ће у 17 часова бити служена вечерња служба са акатистом, Субота, 13. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, потом у 10 часова испраћај моштију у Епархију жичку где ће мошти остати до 11. новембра. У кивоту се налазе честице моштију угодника Божјих: Светог благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана радоњешког и све Русије Чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Данила Переславског, Преподобног Никите Столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског Чудотворца, Светог Јакова Епископа ростовског, Благоверног кнеза Романа Углическог, Светог Исаије Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа кавкаског Брјанчанинова, Благоверног кнеза Константина Јарославског, Светог мученика Агатангела Митрополита јарославског, Преподобног Аврамија Ростовског Чудотворца, Светог Димитрија Митрополита ростовског Чудотворца, Отрока-страстотерпца Јоне Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора Давида и Константина. Кивот са моштима је постављен у малу цркву Светог Саве где је братство служило вечерњу службу са акатистом руским и српским светитељима, док је народ у миру и побожности целивао свете мошти. После акатиста пригодном беседом верном народу се обратио јереј Далибор Стојадиновић Извор: Храм Светог Саве СПЦ