Претражи Живе Речи Утехе

Данас, 25. септембра 2021. године, у поподневним часовима је у Црну Гору стигао Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Одмах по доласку, Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је служена вечерња служба са доксологијом у његову част. У вечерњој служби молитвено су учествовали архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман манастира Сопоћани Теоктист, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Река, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић. Након вечерње службе, присутне је поздравио Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Јоаникије израшавајући изразио радост због доласка свих поводом дочека Патријарха и устоличења новог Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. ”Ваша светости, Ви у име Христово водите и возглављујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве, и све народе у јурисдикцији СПЦ. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашег претходника из давних времена, нашег Светог оца Саве српскога, првог српског архиепископа, који је овдје у овој немањићкој светињи прије пуних 8 вијекова устоличио првог Епископа будимљанског Јакова”, рекао је Митрополит Јоаникије и додао да је ова светосавска епископија имала благослов да живи пуним животом читавих 450 година, док није запустјела због турског насиља и домаће неслоге. Нагласио је да су се и претходници Патријарха Порфирија старали да ова Епархија настави свој живот, па је тако 100 година после њеног запустошења, Патријарх Василије Шакабента покушавао да је обнови, али није успио. ”Међутим, ова светиња и народ који се окупљао око ње, чувао је вјеру и огањ исконске, православне хришћанске вјере, па је Патријарх Гаврило Дожић успио да обнови ову светињу под називом будимљанско-полимска”, рекао је и додао да то није било дугог вијека због притиска и безбожја комунизма, те прије 20 година, Патријарх Павле благосиља обнављање ове Епархије. Митрополит је нагласио да је ова Епархија показала да је остала вјерна Светом Сави и у најтежим временима. ”Овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу, а Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије”, нагласио је и захвалио се Патријарху на труду и љубави, и истакао да он доноси љубав и благослов и помирење. Патријарх српски Порфирије се, након Митрополита Јоаникија, окупљенима обратио ријечима: ”Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овдје међу вама, жив је Бог и у овој светој земљи иако су многи помислили да су га изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно, претходе године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овдје!” Патријарх је такође рекао да је Бог жив јер је жива вјера у нашем народу иако је многима овдје она саблазан и лудост, а ми знамо да је сила и премудрост. Како је казао наши свети преци су се са чистог извора Христовог напајали борећи се прије свега за крст часни и слободу златну, као што се и народ Црне Горе борио у литијама да сачува и очува православну вјеру, и покаже на све стране свијета пројаву те вјере. ”Заиста, нигдје на свијету није постојало кроз вјеру разумјевање свога предања и историје као што је случај на овим просторима. Нико, браћо и сестре, није тако разумио Косовски завјет”, рекао је Патријарх Порфирије. Након бесједе Патријарха српског Порфирија, уприличен је богат културно умјетнички програм. Повод за посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештнства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужње више од двадесет епископа служити Свјетјеши Патријарх Порфирије. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита. Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

Послушајте предавање Блаженопочившег Владике Атанасија (Јевтића) које је одржао је у суботу 26. децембра 2015, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу на тему “Православље сабор са свима светима“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

„Разговор и друштво ближњих веома делује на човека. Разговор и познанство са научником доносе мноштво информација, а тиме – много узвишених мисли и осећања, са путником – много сазнања о земљама, наравима и обичајима народа. Очигледно: разговор и познанство са светима доносе светост. Са преподобним (светим) бићеш преподобан (свет), и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс 17, 26-27). (…) Књиге светих отаца, по изразу једног од њих, сличне су огледалу: пажљиво и често се загледај у њих и душа може да сагледа све своје недостатке. Опет – те књиге су налик богатој збирци лековитих препарата: у њој душа може потражити спасоносни лек за сваку од својих слабости. Читање светих отаца мора бити савесно, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас који утврђује, нарочито мрзи када тај глас долази од светих отаца. Тај глас изобличава подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, његов начин деловања: и зато се непријатељ бори против читања отаца разним гордим и хулним помислима, труди се да баци подвижника у сујетне бриге, како би га одвукао од спасоносног читања, напада га унинијем, досадом, расејаношћу. Из те битке против читања светих отаца, ми морамо закључити колико је за нас спасоносно оружје које непријатељ толико мрзи. Непријатељ се силно труди како би га истргао из наших руку“. Архимандрит Лазар (Абашидзе), О тајним болестима душе, стр 181 Извор: Епархија жичка

Празник Светог Великомученика Георгија Победоносца, који је крсна слава великог броја Срба, а међу њима и Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, свечано је прослављен 6. маја 2020. године у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Тим поводом, Преосвећени Епископ Атанасије предстојао је литургијским сабрањем уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, протођакона Николе Перковића и ђакона Ивана Савића. За певницом је одговарало милешевско сестринство са својом игуманијом мати Аквилином. У току Божанске службе Преосвећени Епископ Атанасије је рукоположио у чин презвитера свог дугогодишњег ђакона Николу Перковића, који је са њим заједно прошао све недаће и искушења и у Епархији бихаћко-петровачкој али и у Милешевској епархији од њиховог доласка 2017. године до данас. Благодарећи Богу на свим даровима из Његове непотрошиве ризнице добара, Епископ Атанасије је у беседи рекао: – Благодаримо Богу што нам је дао да га славимо у Светима Његовима, посебно у Његовим Светим исповедницима и мученицима, као што беше јуче у дивном Свештеномученику Платону Бањалучком а данас у Светом Великомученику и Победоносцу Георгију. Благодарећи Богу за Његова доброчинства која исповедамо и препознајемо, посебно бих се сада обратио нашем новом свештенослужитељу, презвитеру Николи, а кроз њега опет, и свима другима који су раније примили презвитерски чин и друге одговорне службе у Цркви. – Речено је да ми треба да будемо сарадници Божији, сарадници у Његовом спасењу света. Можете ли замислити онда колико је одговорна свештеничка служба, бити сарадник Господу Христу, Њему као Спаситељу. А то је свештеник кроз служење Свете Литургије и других светих тајни, кроз проповедање Јеванђеља, поучавањем других самим начином свога живота, свим својим пастирским радом. – Ми имамо и блиских примера из нашега рода како се треба угледати на Христа и како треба испуњавати свештеничку службу у било ком чину, и уопште како треба, као прави хришћанин живети… У послушности и љубави до краја се испуњава свака служба у Цркви. Из послушности Цркви и Господу Христу, у љубави према Цркви и Господу Христу. Према Цркви то значи према свима ближњима, опет испуњење оне Христове заповести коју смо данас чули: Нову вам заповест дајем да љубите једни друге. То је заповест Христова. Све што је узвишено и добро у Цркви учињено учињено је из послушности и љубави… Тако је и светитељ кога данас прослављамо, и Господа Христа прослављајући у њему, Свети великомученик Георгије посведочио Христа на свој начин, својим мучеништвом. – На страшном Другом доласку Христовоме, када буде општа смотра свега човечанства, свих људи и преглед целе историје, онда ће бити за верне слуге Божије најрадоснији тренутак. Онда ће се пред целим светом обелоданити управо то како су они признали Христа и како сада Христос признаје и препознаје њих, беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Сабор свештенства и монаштва Митрополије Црногорско-приморске, Улцињ уочи Рождества Христовог 2019. г. Бесједа протопрезвитера-ставрофора Драгана Станишића: Служба доброчинства светима. Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре, Овај велики сабор свештенства и монаштва пред Рождество Христово, сваке године је имао један свечани карактер. Данас, због најновијих дешавања у Црној Гори, радост нашег сусрета не може проћи без горчине. Суровост и дрскост државе према Цркви и народу је очигледна. Законици у Влади Црне Горе постали су безаконици и немилосрдне судије према људима који су оправдано устали против њихове самовоље. Народ је блокирао путеве по Црној Гори и изјаснио се да оно што у Скупштини пролази, противно свакој словесности – неће проћи нигдје у овој средини. Према Исламској заједници и другим вјерским заједницама, ова Влада је изражавала дужно поштовање, а према православнима омаловажавање.Траже од народа да вјерује и клања се онако како они хоће или како било ко затражи. Годинама је Црква била кукавна сирота, вршила је мисију, и не знајући колико јој се у свему противи сама држава. Сада, ова дешавања (блокаде) на улицама и раскршћима открили су колико се неприродно држава опходила према Цркви. На молбеном канону Пресветој Богородици у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, готово у хору, једна група младића питали су владику Амфилохија да им каже – шта сад да раде. Значај овог питања тек ће се видјети. Наше данашње сабрање, поводом тога, има већ истакнут одговор – на оном транспаренту који су носиле наше сестре монахиње, ријечи Светог Петра Цетињског: У имену Божијем је суд и правда. Нашем данашњем сабрању нека управо те ријечи дају свечани карактер . Моја данашња тема – Служба доброчинства светима – самим поменом нека буде један прилог вашем добром расположењу. Добар аргумент о доброчинству нашао сам код апостола Павла у Посланици другој Коринћанима. Он каже: Бог је кадар да нас обогати у сваком добром дјелу и они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља да живе. И наша пастирска дјелатност, данас, овдје, јесте служба јеванђелског доброчинства (добродјетељи). Доброчинство је служба апостолска од које се јеванђелски живи. По Апостолу, ова служба је јело (храна) и живот светих. Служба доброчинства има и својство проповиједи која је Тројица Јединосушна. Ова ријеч доброчинство настала је у новозавјетном изражавању; као ријеч о невјероватном догађају, чуду доброчинства, када Господ са пет хљебова и двије рибе нахрани пет хиљада људи. Доброчинство има и карактер благослова сиромашнима и вјернима. Служба доброчинства је блаженство кроткима који ће наслиједити земљу, блаженство чистима срцем који ће Бога видјети и свима чије је Царство Небеско. То је доброчинство – у смислу божанског откривења. Доброчинство је служба светима у једномислију и чистоти живљења у вјери и љубави. Живот у Христу, почиње у бањи крштења и онога трена кад се крстимо, душа очишћена Духом Светим, заблиста јаче од Сунца (Н. Кавасила, Мој живот у Христу, стр. 97, Беседа Нови Сад 2002). Човечанској природи Бог није предао неко мало добро задржавајући већи дио за себе, већ је у њу положио сву пуноћу Божанства каже Нил Кавасила. Доброчинство у пастирском смислу помиње и апостол Јаков и каже: Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини гријех му је (глава 4). Заједничарење онога који даје и који прима бива, по Апостолу, у простодушности искуства које је хвала Јеванђељу Христовом. Апостол хвали Коринћане како у служењу светима преко могућности и добровољно даваху са усрђем (2Кор. 8,4). Павле говори да Бог љуби онога који драговољно даје; да ко шкрто сије шкрто ће и жњети, а ко са благословом сије, са благословима ће и жњети. У Старом Завјету, на примјер, Мелхиседек Авраму драговољно даје у смислу добре воље која превазилази очекивања примаоца. Такво доброчинсто је било праслика Христовог давања себе за живот свијета (А. Шмеман) . Савремени човјек готово да је сасвим изгубио наду да може нешто да добије преко својих очекивања. Он добија што заради и купује много тога и што му не треба. Плодови његовог рада (праведности) се слабо умножавају. Доброчинство има исцјелитељни смисао; као освећени јелеј, освећује оне који се њиме помазују. Јелеј доброчинства, Јелеј милосрђа, Јелеј обрадованости – то је сами Господ Исус Христос. Апостол у свакој посланици исказује уважавање и похвалу за доброчинство. Који давају благодаре онима којима су удијелили. Онима у Ефесу Павле се обраћа као светима, онима у Коринту као вјернима,Тимотеју као љубљеноме, Филимону као страдалноме итд. Код њега су ријечи: свети, вјерни, освећени, страдални и љубљени – синоними. Узвишеност пастирске службе је бити одушевљен за доброчинство светима или љубљенима, а и страдалнима. Служба доброчинства је да дијелимо од онога што се има. У Првој посланици Коринћанима се наводи: Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно. Тако и Господ заповиједа да они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља живе (1Кор. 9, 1 1 и 15). Апостол овдје још наводи и све оно што имамо у Мојсијевом закону: да који жртвенику служе – са жртвеником дијеле. Умногиме данас све више блиједи ова оријентација у доброчинству спрам Жртвеника. Настају форме и установе које су аутономне и надређене жртвоприношењу. Који жртвенику служе, тражи се, са жртвеником да не дијеле. Због поремећаја службе доброчинства јављају се удари и од стране световних владара. Свети Жртвеник може се разрушити и изокренути и преврнути, али они који Јеванђеље проповиједају могу га усправити и окадити миомирисом доброчинства. Везу између оног који даје и који прима Апостол исказује ријечима: Нико нека не тражи што је његово него сваки оно што је другога (1Кор. 10, 24). Спомен таквога односа имамо у пасхалној вечери Господњој, када Он узе хљеб и захваливши преломи и рече: Узмите и једите ово је тијело моје; и чашу по вечери говорећи: Ова је чаша Нови Завјет и који једе овај хљеб и пије чашу недостојно биће крив тијелу и крви Господњој (1Кор. 11, 24-30). Хљебом се називала и мана (храна) коју је Бог јеврејском народу послао у пустињи док су лутали. Они су ману примали од Другога, којега нијесу ни знали, мистериозно и мимо очекивања. Са своје стране, јеврејски народ је то примао, али је тражио и јаребице (месо) – храну од које се умирало. На Пасхалној вечери у Сионској горњици, Онај који је слао ману у пустињи и сада чини доброчинство – даје храну која је Живот вјечни. Заједништво у Тијелу и Крви Христовој, апостол Павле је у својим посланицама нагласио као основу службе доброчинства. Он каже: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове. Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова (1Кор. 10,16). Христос је Цркву, тј. нас, учинио својим Тијелом, наводи Св. Златоуст; а Кипријан Керн каже да Црква има евхаристијску природу и да ван Евхаристије нема Цркве, а да ван Цркве нема Евхаристије. У посланици Ефесцима, Павле говори о Цркви као Тијелу Христовом и о нама као удовима тога Тијела; говори о односу Христа и Цркве као Женика и Невјесте. Владика Атанасије Јевтић истиче да се Црква и Евхаристија поистовјећују у Христу. Он каже: Света Евхаристија је највеће, најстарије и најсуштинскије предање Цркве, сама срж Светог Предања (А. Јевтић, Еклисиологија апостола Павла,Требиње 2006, стр.148), а Апостол Павле пише: Темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1Кор. 3,11). Кипријан Керн у својој визији пастира истинско доброчинство види када свештеник прије сједињења дарова, пред причешће, каже: Ломи се и раздробљује се Јагње Божје, Које се ломи а не раздељује, Које се увек једе и никад не нестаје, но Које освећује оне који се причешћују (Литургија Св. Јована Златоуста, Манастир Ћелије 1978, стр.129). Оријентацију за доброчинство, свештенослужитељ, по њему, има благодарећи првенствено Евхаристији. Митрополит Амфилохије у свом чланку Литургија и подвижништво каже, да литургијски призив Светиње Светима потврђује узајамност и сличност Божијег и људског подвига у Цркви. Сусрети Бога и човјека морају бити лични и саборни, истиче он. Саборни – то значи бити присутан тамо гдје је добро, гдје су дарови и милост Божија. Хришћанима је првобитно све било заједничко и примали су и давали једни другима све што су имали. Супротно томе је када нема милости, кад завлада саможивост и гордост. Среброљубље и властољубље по Јефрему Сирину разорно утичу на саборност. Зато припрема оних који улазе у Цркву обухвата и одрицање од оваквих склоности. Крштење има свој индивидални аспект, али и изузетни значај за црквену саборност. Цијели Велики Пост до Велике Суботе посвећен је том акту воље да се постане или, пак, остане члан Цркве. Одјећа Крштења и печат (залог) Духа Светога су таланти које је Господ дао и током живота треба их умножити. Крштење, које се вршило на Велику Суботу, врло брзо се пренијело и на дан Богојављења и Божића, а, касније, и свакодневно. У наше вријеме у Подгорици крштења се у једном дану врше више пута у истом храму. Да ли је то добра пракса питање је. У једном дану у истом храму не можемо два пута служити Литургија, а Крштење које је првобитно вршено у току Литургије, имало је исто карактер изузетностити.То је био чин који се тицао цијелог евхаристијског сабрања. Новокрштени требало би да настави свој живот како савјетује Св. Кирило Јерусалимски; Храни душу своју читањима Божанских писама, јер припремио ти је Господ духовну трпезу (Св. Кирило Јерусалимски, Катихезе, Острог 2оо9, стр. 39, превод митр. Амфилохије 94). Катихумени за Цркву увијек су били драгоцјен подстицај. Због њих је много ствари усклађивано и развијано у Цркви. Усавршавана је настава и стварани услови за учење. Служба доброчинства светима има и свој празнични (свечани) карактер. Пастир чим се појави међу вјерне, побуђује ли свечано расположење пита се Кипријан Керн. Он каже: Заиста, свештеник треба најпре сам да се приближи Богу да би могао друге да му приводи (Пастирско богословље, Врњачка Бања 2003) Као изврсни канон Пастирског богословља он наводи и Апостолске посланице. У том смислу, он је вјеран предању које се односи на припрему катихумена за крштење. Доброчинство, ако није служба светима, више је блуђење, расплињавање, које је наспрам, поред, негдје изнад, и свагда нестаје и никад не остаје, ма колико се даје. Апостол говори Коринћанима: жалост која је по Богу доноси покајање а жалост овога свијета доноси смрт ( 2Кор. 7, 8-119). Жалост овога свијета описана је кроз примјер коринтског блудника који жену оца свога узе, а Коринћани га не одстранише из своје средине. Прекор апостола је строг – каже се да нездрави удове могу цијело тијело убољети. Неправда и нечистота за које се чуло у Коринту, по апостолу, су мрски и зли чинови. У сваком времену мрски и зли чинови па и данас узрокују жалост. Коринтски блудник је нечасан не само у оном поступку који помиње Апостол, његова безакоња се настављају кроз вјекове и допиру до нас на овим просторима. Св. Петар Дамаскин помиње стотине злих стихија против доброчинства. Наш Митрополит за зле и мрске чинове користи ријечи тугомора и брозомора. Тугомора је дух Коритског блудника а брозомора шта је то! Дијадох Фотички каже да загађеним органима сазнања није могуће познати добро. Закони који се усвајау помућеним умом не користе никоме. Брозомора то је ваљда то кад у једном друштву царују такви закони. Владика Николај тврди да човјек може живјети без имања, али без душе не може. По њему српски народ личи на многострадалног Јова, много пута је падала и пропадала његова имовина и велико је чудо да још постоји српски народ и да се још чује српска ријеч. (Кроз тамнички прозор, стр. 121. Косови Луг 2019.) Јов се прославио у служби јеванђелског довброчинства упркос свему што га је снашло. Гледајући његово трпљење и ми се кријепимо да у вјери стојимо пред Богом. Наше народно предње препуно је умотворина које говоре о жртви за другога, у смислу доброте која се увећава. Напримјер: Баци добро у воду оно ће испливати; Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара; Боље с миром него ли са чиром ; Ко тебе каменом ти њега хљебом… Ово је мудрост у смислу доброчинства (љубави) и према непријатељима. Јеванђеље Христово је добит (давање) преко свих наших очекивања. Данас, у нашем друштву, доброчинство, у смислу новозавјетном и богојављенском, као да је замрло. Расплинутост у размишљању појављује се, сигурно, због недовољне поуке (катихезе), недостатка вјеронауке и представе светости. Ваља размислити изнова о бољој припреми за крштење. Ми тај институт тешко можемо повратити неким административним мјерама, централизацијом и контролом свега што се догађа на парохији и у храму. Служба доброчинства, коју помиње апостол Павле, попуњава недостатке светих наглашавајући мандат свих да дају и добијају , одлучују и слушају, пророкују и договарају. Недостатак новопросвећиваних се не попуњава акоослаби црквена саборност. Наш Митрополит увијек подстиче заједништво и надахњује нас да једни друге чашћу већим чинимо. У таквом доброчинству, сва очекивања превазилазе баш они које честосматрамо незнатним и неутицајним. У чину Крштења, у једној молитви се каже: Благо човјеку који се узда у Господа и у чијем духу нема лукавства. Доброчинство са примјесама лукавства нема у себи узајамност и сличност Божијег и људског подвига. Хуманитарна активност у свијету није имуна од лукавства; под видом наводног доброчинства, неки хуманитарци прикупљали су и податке за војне сврхе. Хришћанско доброчинство има у својој основи тројични смисао, празнични – литургијски, пастирски, исцелитељни, одбрамбени, црквени и натприродни, има својство откривења и предања. Доброчинство има и својство Хљеба и Трпезе. Доброчинство је и служба светима и спомен сваког добра. Ово моје саопштење данас дотиче се и једног спомена који пада ове године, а то је 120. годишњица од рођења архимандрита Кипријана Керна, теолога који је као руски емигрант 1920. г. дошао у Београд, гдје је завршио Правни и Богословски факултет. У Битољу је послије био професор Литургике, Апологетике и Грчког језика све до 1936. године, када прелази у Париз, гдје на Институту Св. Сергија предаје Литургику, Патрологију и Пастирско богословље. Најважнија дјела су му: Антропологија Св.Григорија Паламе, Епиклеза у првим хришћанским Литургијама, Пастирско богословље, Патрологија и др. Упокојио се 1960. г. Данас, на свим факултетима који имају катедру за Пастирско богословље, не само код православних, већ и код римокатолика, дјело овог писца уврштено је у примарну литературу. Истраживања архимандрита Кипријана Керна на теме: Пастирско призвање и настројење, Рукоположење, Идеолошке основе пастирства, Породични живот свештеника, Спољни изглед пастира, Материјална обезбијеђеност свештеника, Душеводитељство – осим сазнајног домена, имају практични значај. Његово дјело поучно је за пастире, свештенослужитеље и богослове. Овим јубилејем стодвадесете годишњице од његовог рођења, схватамо да су сви ти списи и сада популарни – јер се односе и на проблеме нашег времена. Он је опомињао пастире да не запостављају своје усавршавање, да имају високу свијест о свом позиву. Дивио се љепоти свештеничке службе и цијенио поредак у богослужењу. Ово слово завршио бих ријечима Светог Кирила Јерусалимског: Моје је да кажем, твоје да допуниш, а Божије да усаврши! или возгласом: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима нама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Извор: Телевизија Храм

У суботу, дана 03.08.2019. године , у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Вуковару одржан је парастос за све невино пострадале у последњем погрому српског народа. Парастос је служио Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Молитви у вуковарском храму светог Николаја присуствовали су господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница и потпредседница СДСС-а, господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а, господин Срђан Јеремић, председник ЗВО, господин Светислав Микеревић, председник Жупанијског већа, господин Срђан Колар, председник Градске организације СДСС-а града Вуковара, господин Дејан Дракулић, председник ВСНМ-а града Вуковара, господин Ђорђе Ћурчић, дожупан Жупаније вуковарско-сријемске, господин Душан Јецков, председник жупанијске организације СДСС-а и други представници друштвеног, културног и просветног живота града Вуковара као и верујући народ вуковарског краја. Парастос је одржан у нади да ће Свемилостиви Господ васкрснути у живот вечни све пострадале и да се на нашим просторима више никада неће поновити такви догађаји. Нека је вечан спомени и Бог да им душу прости и настани у рајска насеља где праведници блаженствују. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

"Светиње Светима"! Са овим речима и такође са одговором верника - "Један је Свет, један Господ Исус Христос..." - сва људска резоновања се завршавају. Светиња Тела и Крви Христове само су за оне који су свети. А нико није свет осим једнога Господа Исуса Христа. И тако, на нивоу бедне људске "достојности" врата су затворена. Нема ништа што можемо да понудимо и што би нас учинило "достојним" овог Светог Дара. Ништа, заиста, осим светости Сâмога Христа, коју је у својој бескрајној љубави и милости дао и нама, чинећи нас "изабраним родом, царским свештенством, светим народом" (1Петр.2,9). Његова Светост, а не наша, чини нас светим, па тако и "достојним" да се приближимо и примимо Свете Дарове. Свети Никола Кавасила сликовито приближава ову велику тајну и каже: "То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свети и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свети". Управо о овом важном возгласу и свештеном тренутку, говорили смо у оквиру шездесет треће емисије "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ

Хиљаде верних испунило је манастир у суботу увече када је патријарх Вартоломеј стигао са више архијереја Цариградске Цркве да одслужи вечерњу. Приспело је и много архијереја Грчке Цркве. После одслужене Божанске Литургије у недељу, митрополит Халке Хризостом казивао је о духовној личности Светог Јакова. У наставку је говорио Његова Светост подсећајући на то да се лично познавао са овим старцем, који је својевремено предсказао да ће бити изабран за патријарха. Блажени старац Јаков прибројан је збору светих на заседању Светог Синода Васељенске Патријаршије 27. новембра 2017. године. Предлог за канонизацију старца Јакова дао је много раније Свети Синод Грчке Цркве који је поднео молбу и потребна обавештења Цариградској Патријаршији. Одређено је да се помен на њега одржава 22. новембра по новом календару. Извор: Српска Православна Црква

У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква