Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'свети сава'.
Found 12 results
-
Светосавска беседа игумана Хиландара архимандрита Методија -
МАНАСТИР ХИЛАНДАР Бунар Светог Саве, Колодец св. Саввы,St. Sava well
-
Свети Сава, прилог Слави Свети Сава
тема је објавио/ла Slobodan Milošević у Духовни живот наше Свете Цркве
МАНАСТИР ХИЛАНДАР Бунар Светог Саве, Колодец св. Саввы,St. Sava well.mp4-
- 1
-
-
- свети сава
- православље
- (и још 6 )
-
Прота Бранко Цвејић тропар Светом Сави. Лајкујте видео и запратите канал, хвала.
-
Извор: https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=57667 ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) СРПСКА АРХИЕПИСКОПИЈА ЖИЧКА – ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОДНОСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ 1) Покрштавање Српског народа из Цариградске Патријаршије (7-9. век) Покрштавање Српског народа, тј. примање вере у Христа и ступање у Цркву Његову, било је постепено и трајало је неколико векова. То је бивало и због насељавања Срба на широком простору Балканског Полуострва, јужно од река Дунава и Саве, уз реке Тимок, Нишаву, Вардар, Марицу, све три Мораве, Ибар, Дрину, Зету, Неретву и Требишњицу, па северније уз Врбас и низ Далматинске реке до Јадранског мора. tekst2.pdf View full Странице- 139 нових одговора
-
- 2
-
-
- патријаршија
- (јевтић):
- (и још 16 )
-
Iz jedne prepiske sa facebook-a na temu nacije i nacionalnog itentiteta: "Mišljenja sam da je identitet ispred svega "ličnosna karakterna kategorija" gde određeni korpus može da se prepozna međusobno kroz sličan LIČNOSNI kod ..tj. karakter! Vezano sa tim u istom tom korpusu mogu se dve karakterne struje, deklarativno iste a ideološki različite, međusobno doživljavati kao strano telo sa svim pratećim sadržajima: omalovažavanje, prezir pa čak i mržnja! Dolaskom sveličnosti i izvora svake ličnosti Hrista rasvetljeno je da je istorija sveta u stvari biografija harizmatičnih osoba koje su u datom momentu bile "pod vlasti" na ovaj ili onaj način! Istorija je objektivni unutrašnji život tih ljudi putem Vlasti preslikan u realni život baze! Istorija Crkve i hrišćanstva je ovaploćeni Gospod kom se veruje! Ta istorija je ličnost! Na isti način i po istom principu, pod uslovom da se zanemari ili odgurne Hrostos kao izvor svakog dobra i života, i svi drugi "identiteti" imaju svoje paralele na nekom lokalnom nivou. Slika razorene Evrope za vremena drugog svetskog rata je unutrašnji svet jedne osobe kojoj se verovalo! Opredmećena duhovna realnost jednog čoveka kom su čitavi narodi, u bolesnoj uobrazilji, predstavljali duševne pokrete ličnih unutrašnjih katakombi! Sopstvena ushićenja pretočena u realni život posredstvom instrumenata vlasti! To i jeste užasna osobina Vlasti kao Božije sile, anđelskog čina koji kao i sve stvoreno služi i sluša Gospoda (npr. Sunce koje greje i dobre i zle); tako i Vlast ne praveći razliku dobrih i zlih odslikava pojedinca u potčinjenima; i obratno ...narod se uvek prepozna u sličnom! Život države, dobar ili loš (što zavisi koliko Hrista ima u tome), samo je realni unutrašnji svet vladara (jednina ili množina - svejedno, no po instiktu mislim da je uvek jednina). Ljudi iz baze prepoznaju sopstvene osobine u ličnosti i identifikuju se sa njom. Sve funkcioniše na ovom principu. "Nacija" .. "identitet" (sama reč kaže - identifikovanje sa nekim) uvek je interakcija između harizmatičnog duha nekog pojedinca i mase koja mu veruje! Koja se identifikuje i prepoznaje kroz tu osobu! Primera danas bezbroj! Demokratija je izjednačila sve vrednosti po čoveku i usitnila identifikacije na beznačajne spoljašnje obrazce. Sve razbijenije sitnije grupacije ljudi prepoznaju se kroz određenu ličnost; kroz ponašanje ..pa tako, na onom bazičnom nivou, poštovaoci lika i dela neke folk, pop ili rok dive i duhom i spoljašnjom formom liče i na taj prvolik pa samim tim i međusobno! Uniformno, kao vojska! (Pri tom ne zauzimam ni pozitivan ni negativan stav prema ovoj pojavi - iznosim je kao model za gornju temu) To su mikro nacije jer, po rečima pokojnog profesora sa teološkog faksa Sime Ćirkovića: "Nacija je osećaj i samo osećaj a priroda je ta da su svi ljudi od istih praroditelja" ...sledi da je osećaj pripadnosti nekome u suštini "pleme" tj. "nacija" po sebi"! Onaj koji se oseća Bošnjakom .. pa i jeste Bošnjak! Onaj koji se ne oseća Srbinom .. nije Srbin! Ko se oseća Englezom .. Englez je. Važi i za Makedonce, Laponce i Bantu plemena! Genetika ne igra nikakvu ulogu jer smo od istih praroditelja! Sve je u "ličnosnom kodu tj. obrazcu"! To su nužnosti oslepelog palog čoveka koji sebe kao ličnost može da vidi samo u drugoj ličnosti! Pogledajte plemensko ponašanje navijačkih grupa! Njihovi predvodnici, neke ličnosti "odavno poznate ...tamo nekom" su karakterni kodovi tih grupa.. što za posledicu ima i praktično oživljenje "unutrašnjeg sveta" njihovog predvodnika! Onoliko koliko predvodnici imaju međusobne animozitete toliko se i verni sledbenici međusobno "vole" sa sve oštrim predmetima i bezbolnim palicama! Ličnost ne može biti porobljena od mehanizma ...već od ličnosti ..manje kolebljive i slobodnije pa samim tim i jače! Lično mislim (što nikoga ne obavezuje ni na šta) kroz prethodno rečeno da je jedini duhovni buke "srpstva" unutrašnje stanje rodonačelnika Rastka Nemanjića kog su mnogi ljudi u praksi oponašali i verovali mu. A to onda znači da biti Srbinom podrazumeva sve Savine osobine ... poniznost, smernost, pranje nogu svima, ne traženje slave od ljudi, bežanje u pustinju sebe samog, odricanje od blaga i bogatstva i prepuštanje Hristu. Ne tumačenje „časti“ ili „dostojanstva“ kao spoljašnje kategorije koje po inerciji pale prirode nastaju usled visokog mišljenja o sebi .. već kao dara Božijeg jer samo On daje slavu i čast! On "obara i podiže" kako kaže svetitelj u molitvi; ne može čovek sam sebi da izgradi dostojanstvo ako ga je izgubio niti da ga odglumi - onda je klovn! To isto znači i praštanje u svakom smislu; ne vraćanje unazad jer ko stavi ruke na plug pa se stalno osvrće..." ne može biti učesnik već ostvarenog Carstva! Na suprot tome mnogo je skupoceno "srknuti iz Čaše" dobiti više od drugih.. imati velike ljude u istoriji i sve to zanemariti! Da, Hristovo Carstvo je kroz Crkvu već tu kao jedina realnost .. sve drugo su naše grehovne uobrazilje i magle u glavi! Ostvari li čovek karakter Svetog Save u sebi on je "Srbin" u autentičnom smislu; ali zar je važno kako ćemo se zvati!? Nije bitno ime; bitno je ostvareno Hristovo Carstvo u srcu ...koje magnetski privlači zabludele. Svetosavlje nije "sredstvo" ka nekom cilju već je ono CILJ .. pošto je ostvareno Carstvo u ovom časnom svetitelju; on je žitelj Hristovog carstva! A sredstva ka tom cilju (ka Svetosavlju) su praktično življenje po Savinom primeru - nezlobivost, praštanje, ne sećanje na zlo, ispovedna liturgijska otvorenost ka Istinitom Bogu; a kako ćemo se deklarisati .. tako je nebitno. A šta ako isključimo ton sa planete!? Ostaje samo ono što vidimo - dela i praksa, nebitno kako se ko zove! Iz prošlosti možemo (kao zadatak za gornju temu) samo opredmećivati duh osvedočenog Hristovog ugodnika .. SVAKO U SVOM ŽIVOTU, to je važno reći ..i to je jedini put ka uzajamnom približavanju ..drugog identiteta, naročito ne u spoljašnjim formama, Srbi nemaju! Svedočanstava oko nas bezbroj! Problem je nastao kada se na istoriju počelo gledati kao na skup događaja ..a ne kao na ličnosni obrazac! Izvinjavam se na dugačkom komentaru. Najpre nisam ni hteo da se uplićem u priču .. ali eto, ruke same krenule! Ne zamerite."
-
Пећка патријаршија – кивоти Светих Срба у цркви Светих Апостола
a Странице је објавио/ла Драгана Антић у Поучни
Ове наше древне богомоље чувају у својој унутрашњости многа духовна блага. Између осталог, у њима се налазе бројни саркофази од мермера, кивоти са светим и чудотворним моштима Светих Срба, пећких архиепископа и патријарха. Свеци чији се саркофази налазе у централној, саборној цркви Светих Апостола, тема су овог чланка. Црква Светих Апостола, многима знана и као црква Светог Вазнесења, црква Светог Спаса или црква Светог Арсенија, по њеном задужбинару, саграђена је у првој половини XIII века. фото: wikimedia.org/Vanjagenije Саркофаг њеног ктитора, Светог Арсенија I, налази се у овој цркви. Свети Арсеније био је други српски архиепископ и велики јерарх Српске цркве. У народу је знан и као Арсеније Сремац, пошто је родом из Срема. Још у раној младости он се посветио монашком животу. Слушајући приче о Светом Сави и његовој посвећености Хришћанству, монах Арсеније врло брзо одлучи се да оде у Жичу, где постаде сабрат овог манастира. Због својих човечанских и монашких врлина Арсеније постаде веома цењен, те га Свети Сава постави за игумана жичког. Недуго затим, српске земље нађоше се пред најездом Мађара, а тако и манастир Жича дође у опасност. Зато се на наговор Светог Саве, Арсеније упути према југу у потрази за неким мање упадљивим местом, где би архиепископија била скрвенија и безбеднија. То место Арсеније и пронађе, у метоху жичком, на вратима Руговске клисуре, у штиту Проклетија. Баш ту, под ктиторством Арсенијевим ниче црква Светих Апостола. Након што су 1253. године Бугари и Кумани похарали Жичу, Пећка патријаршија и дефинитивно постаде архиепископско и касније патријаршко седиште, што је, уз повремене краће прекиде, и остала све до 1766. године. Крајем 1233. године, непосредно пред свој други пут у Јерусалим, сазва Сава све свештенство своје, епископе, јереје и ђаконе да у њиховом присуству свечано преда архиепископско место ученику своме Арсенију Сремцу. Цркву је оставио у сигурним рукама, јер Арсеније I био је мудар управитељ Српске цркве пуних 30 година, све до 1263. године, када га је болест одвојила од архиепископске столице. Убрзо затим, 1266. године Арсеније се упокоји и сахранише га у његовој цркви Светих Апостола, у каменој раци коју је за живота сам израдио. фото: wikimedia.org/public domain Кроз каснију историју, његове су мошти много пута преношене на разна места, да би коначно 1920. године нашле свој мир у Црној Гори, у манастиру Ждребаоник, близу Даниловграда и недалеко од манастира Острог. Део његових светих моштију је архиепископ Нестор 1933. године однео у североисточну Азију, њену историјску покрајину Манџурију. Светог Арсенија Сремац данас Срби славе 28. октобра по јулијанском, односно 10. новембра по грегоријанском календару. Други саркофаг у цркви Светих Апостола, сачињен од разнобојног мермера, чува мошти Светог Саве II, наследника Светог Арсенија и трећег српског архиепископа. Сава II, у световном животу Предислав Немањић, био је син Стефана Првовенчаног. Образовање је стекао у краљевском дому својих родитеља и на Светој Гори Атоској, где се рано и замонашио у манастиру Хиландар. Био је епископ Хумске епархије са седиштем на приморју, у месту Стону крај Дубровника, а од 1263. године па све до свог упокојења 1271. године био је архиепископ српски. Православни Хришћани славе га на дан његове смрти, 8., односно 21. фебруара. У трећем саркофагу саборне патријаршијске цркве почивају мошти Светог Јоаникија II, дванаестог српског архиепископа и првог патријарха Српске цркве. По пореклу властелин, васпитаван и образован у духу православља, Јоаникије је био паметан државник, саветник и сарадник цара Душана Силног. На монашкој хијерархијској лествици брзо је напредовао, те је 1337. године проглашен за архиепископа и то звање је носио до 1346. године, када средњевековна Србија постаје царевина, Србска црква добија статус патријаршије, а сам Јоаникије постаје први Српски патријарх и то звање носи све до своје смрти 1354. године. Напустио је овоземаљски живот у Полумиру, селу на реци Ибар, а његово тело је одатле пренето у патријаршију и положено у гробницу коју је сам сачинио у цркви Светих Апостола. За живота је подигао две цркве у Светој Земљи – цркву Светог Илије на Кармелској гори и цркву Светог Николе на Таворској гори, на месту Преображења Христовог. Прва црква сачувана је донекле и чека на своју реконструкцију, док су од цркве Светог Илије остали само фрагменти темеља. фото: wikimedia.org/Vladimir Vukotic Четврти кивот у црвки Светих Апостола је онај у коме се чувају мошти Никодима I, десетог архиепископа пећког. Пре него што је постао архиепископ (од 1316. до 1324.) био је игуман на Светој Гори, у Хиландару (1311. - 1316.). Уживао је велико поштовање на краљевском двору и обавио је свечани чин крунисања Краља Милутина. После Светог Саве, Никодим се сматра најобразованијим, најмудријим и најугледнијим српским архиепископом. Бавио се писањем и превођењем књига. Пергамент са његовим српским преводом Јерусалимског типика Светог Саве чуван је у Народној библиотеци у Београду, где је, нажалост, као и многе друге вредне књиге и списи, изгорео током немачког бомбардовања 1941. године. Никодим I подигао је другу, северну цркву Пећке патријаршије, посвећену Светом Димитрију. Српска православна црква слави га истог дана када и Свете Кирила и Методија, 11. маја по Јулијанском, односно 24. маја по Грегоријанском календару. извор насловне фотографије: wikimedia.org/Vladimir Vukotic-
- 1
-
-
- свети јоаникије
- свети арсеније сремац
- (и још 3 )
-
Почело зидање храма Светог Саве у Дежеви
a Странице је објавио/ла Срђан Ранђеловић у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије, чијим молитвама и благословом се гради овај храм, заједно са парохом новопазарским протојерејем Радославом Јанковићем посетио је темеље храма и благословио почетак градње. У Дежеви, родном крају Светог Саве - Срби сложно цркву граде!!! Храм Преноса моштију светога Саве у Дежеви гради се прилозима верника и људи добре воље. Сходно томе моле се сви који имају жељу и могућности да помогну да то учине тако што ће свој добровољни прилог уплатити на рачун Црквене општине за Рашку област, отвореног код Комерцијалне банке, број: 205-64772-63, са назнаком „за изградњу храма Светог Саве у Дежеви“. СПЦ -
Лондон: Деца уче српски У оквиру Црквене општине “Свети Сава” у Лондону постоји недељна основна школа у којој се уче српски језик, историја и веронаука. Деца воле да дођу у школу, да се виде са другарима, разговарају, да се друже и међусобно упознају… У Лондону и околини живи око 40.000 хиљада Срба.Генерације деце рођене у Енглеској стасавале су у овој школи, учећи српски језик и ћирилицу, читајући и учећи дела српских писаца, историју, обичаје, дух и традиције српског народа, као и српске народне игре. Учитељица Добрила Костић до сада је испратила многе генерације ђака ове школе, а од ове године је управитељ школе. Веома је задовољна резултатима које постижу учитељи, али и деца која уче на српском језику. У школи је уписано 136 ученика. Распоређени су по годинама узраста и по знању српског језика. Имамо два почетничка разреда који наставу похађају један пре подне, а други после подне. Постоје два прва разреда, два друга, два трећа, један четврти, један шести разред који увек иде по подне – појашњава Добрила Костић.- Разлог зашто деца иду у школу пре и по подне је што имамо само пет учионица… Децу уче професор српског језика, лингвиста, дипломирани педагог и две учитељице.Имамо програм за децу предшколског узраста, програме за први, други, трећи и четврти разред. У плану је да напишемо и програм за ученике од петог до осмог разреда. Програми су писани према приликама које су у Лондону, као и према програму за дијаспору. У школи користе уџбенике креативног центра. Министарство за дијаспору је прошле године обећало да ће школи доделити књиге, али је све остало на обећањима. Деца највише воле да се друже, зближавају и упознају, јер се изван школе не виђају, нити се друже. Деца наше школе воле фолклор, тако да их је у фолклорној секцији око стотинак. Прихватамо сву децу,без обзира на степен знања српског језика. Када видимо да дете које је дошло у одељење почетника брзо савлада писана и штампана слова ћирилице, одмах иде у друго одељење – напомиње наша саговорница.- Неколико ученика првог разреда су веома лако савладали слова и, наравно, буквар и читанку за први разред, па сам их одмах пребацили у други разред. У школи се једном месечно изучава веронаука, а једном месечно се иде у цркву. На црквени празник Ваведење учитељи, деца и родитељи иду у цркву и тада се сви причесте – рекла нам је Добрила Костић,управитељ школе у Црквеној општини у Лондону. Приредба за јубилеј У оквиру обележавања јубилеја 50 година рада Црквене недељне школе “Свети Сава” у Лондону, организована је приредба у Дому епископа Николаја другог.Прослава је организована са благословом епископа британско-скандинавског Доситеја. На свечаности су гости из Беогарада, после поздравних речи старешине Недељне црквене школе проте Драгана Лазића, наступили са представом “Мали час историје” и “Ми смо њихови потомци”, коју је извео првак Народног позоришта из Београда Тихомир Арсић, уз помоћ дечјег хора “Савинац”. Извор: ИН4С -
попис Саопштење Светосавске омладине Суботице поводом пописа 2011
тема је објавио/ла Guest у Црква и друштво
Svetosаvskа omlаdinа Subotice zаbrinutа je zbog žаlbi koje se mogu čuti od grаđаnа srpske nаcionаlnosti iz Subotice i Somborа dа im nа kućnu аdresu stižu propаgаndni mаterijаli koji ih pozivаju dа se izjаsne „HRаbro“ kаo Hrvаti i Hrvаtice rimokаtoličke veroispovesti. Pozivаmo Hrvаtsko nаcionаlno veće, koje stoji izа ovih mаterijаlа i njihove distribucije, dа prekine ovаkvu prаksu kojа se može vrlo lаko tumаčiti kаo provokаcijа, pogotovo kаdа ovаkve pozive dobiju Srbi proterаni sа svojih ognjištа iz Krаjine i Slаvonije. Postаvljаmo pitаnje zаšto se uopšte išlo nа slаnje pozivа poštom? Dа li to HNV ne znа kаko dа potroši obilnа sredstvа kojа dobijа od mаtične držаve i sаme Republike Srbije? Ili osećа potrebu dа vrši pritisаk nа nаjveći deo grаđаnа Subotice koji nisu Hrvаti, а pogotovo Bunjevce, dа to postаnu? Ovom prilikom bi skrenuli pаžnju nа još jednu negаtivnu pojаvu u nаšoj sredini. Nаime, u grаdu se mogu videti bilbordi koji nаs pozivаju sve dа se izjаsnimo kаo „Vojvođаni“ uvodeći tаko sаsvim novu kаtegoriju, do sаdа nepoznаtu grаđаnimа, а izа čije promocije stoje očigledno velikа finаnsijskа sredstvа i аutonomаški krugovi. Ovаkvi pozivi nа nekаkаvu nedefinisаni „vojvodovštinu“ i nepostojeći identitet, ugrožаvаju ne sаmo identitet Srbа, nego i svih ostаlih nаrodа koji žive u Sremu, Bаnаtu i Bаčkoj i predstаvljаju pokušаj mаnipulаcije neopredeljenim grаđаnimа, sа krаjnjim ciljem stvаrаnjа neke vojvođаnske „nаcije“ kojoj se držаvа u držаvi već uveliko pripremа. Žаlosno je dа bilo ko u zemlji kojа se zove Srbijа morа dа pozivа srpski nаrod dа se slobodno izjаsni, аli ove dve pojаve, kаo i mnoge druge čine dа je tаkаv poziv neophodаn. Dаkle pozivаmo sve sugrаđаne srpske nаcionаlnosti dа slobodno i nepokolebljivo kаžu dа su Srbi! I dа ne podlegnu ovim аgresivnim pokušаjimа mаnipulаcije i provokаcije, već dа nаstаve dа postoje nа ovim prostorimа kаo i vekovimа u nаzаd, bez strаhа i ponosno čuvаjući svoju kulturu, Veru i trаdiciju, kаo slаvni subotički Srbi iz prošlosti: Cаr Jovаn Nenаd, Dušаn Rаdić, Dr Vlаdislаv Mаnojlović, Aksentije Mаrodić, Jovаn Pаču, Cvetko Mаnojlović i mnogi mnogi drugi. Извор -
Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2011 Литургијске интеграције Светла седмица, лета Господњег 2011. Благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, мала богољубива чета, „Светосавска омладина при Храму Светога Саве“, како нас неформално називају, упутила се на једно интересантно путовање. Предвођена свештенством Храма Светога Саве на Врачару, оцима Данилом и Мирољубом и ојачана присуством архимандрита Нектарија Татарина, игумана манастира Средиште и сестринством манастира Месић, из богоспасаване нам Епархије банатске, богољубива чета дала се на пут према Црквама Христовим у Црној Гори, Албанији и Македонији. Пут дуг преко 1500 км. Добра дела почињу молитвом. Тако беше и овога пута. Петак вече и молитва у цркви Светога Саве, благослов оца Миодрага пред пут. На шоферци аутобуса икона Светога Саве, да благослови путнике и сву земљу којом будемо пролазили и, наравно, да се зна чији смо. Можда су неки и мислили да није најмудрије стављати Светога Саву на прво место. Шофер је помињао да су стакла на аутобусу јако скупа, а ми идемо у не баш претерано гостољубиве крајеве за нас Србе и хришћане. Ипак, остависмо Светога Саву напред да благосиља пут испред нас и да нам буде амбасадор у туђини. Ваљда ће Бог, његовим молитвама, дати да успутно камење остане мирно. Са зором се сретосмо у балканској лепотици Црној Гори. Накратко се окреписмо јутарњом молитвом у манастиру Морача. Око нас је права божанска поезија. Облаци, небеса помешана са околним црногорским брдима. Лагано се дижу горе као покривач, откривајући балканску лепотицу која се лагано буди. Крећемо даље, чекају нас у цетињском манастиру. Нисмо још имали осећај да смо напустили своју домовину, јер смо у Црној Гори заиста били своји међу својима. Тако нас и дочекаше, братски и са пуно љубави. Где да се осетиш туђином пред Светим Петром Цетињским, руком Светог Јована Крститеља, епитрахиљом Светога Саве, гробом Митрофана Бана, капом краља Николе са оцилима „само слога Србина спасава“. Као да је Цетиње била та граница која нас је делила од онога што смо сви доживљавали као туђину. У земљу Албанију испрати нас благослов Светог Петра Цетињског и Васкршњи тропар...на албанском језику. Тај тропар је помало у глави помутио појмове „наши“ и „туђи“. Отело се питање, која је то сила која људе уједињује у „наше“ и разликује их од „туђих“? Ко су „наши“ а ко ли „туђи“? Ко је ближњи мој? (Лк 10, 29) Прострујале су ове мисли кроз ум потресајући свест да је пред нама туђина, једна тако радикална другост и туђина као што је Албанија. На путу смо били да искусимо Силу која уједињује, која чини да „нема више Јудејца ни Јелина“ већ да су сви „један“ (Гал 3, 28). Васкршњи тропар на албанском језику, покрај моштију Светога Петра Цетињског, ослободио нас је страха од другости и туђине и припремио нас за изненађење које нас је чекало са друге стране Скадарског језера. Кренусмо. Поглед Светога Саве и његов благослов, са шоферке нашег аутобуса, управише се према „земљи орлова“. Скадар на Бојани. Древна престоница чувене српске династије Балшић. У граду нас дочекаше тамошњи Срби. Има их, хвала Богу. Организовани су, знају ко су, чувају свој језик, културу и веру. Градом врве мерцедеси. Из једног црвеног чује се веома гласно Тозовац, „А ја сам негде рујно вино пио...“ Срби, свуда су исти. Наш домаћин Павле води нас у обилазак чувеног Скадра на Бојани. Највећа тврђава на Балкану, средњовековни престони град Балшића. „Много је наших костију овде“, говори нам Павле. „Многи се отимају о овај камен, о ову тврђаву, присвајају је. Али, не брините, ми смо овде и чувамо је да се не заборави чија је, ко ју је градио.“ Павле улази у остатке једне богомоље. Прекрсти се. Рече да је ту била црква коју су касније Турци претворили у џамију. Видесмо и место где је према епској песми узидана Гојковица. Наш домаћин нам рече да и Албанци имају своју верзију исте легенде. На зидовима је бели кречњак. Када је киша, са зидова се слива бела течност, као млеко. Павле рече да се ту моле и Срби и Албанци, бездетни брачници, тражећи благодат родитељства. Мука и нада која спаја људске судбине. У граду Скадру, у храму Христовог Васкрсења одслужисмо Свету Литургију на Томину недељу. Као некада апостол Тома, гледасмо и додиривасмо оно у шта нисмо могли веровати. Албанци – народ Божији! Српски и албански свештеник служе Свету Литургију! Албанци и Срби око Једнога Господа! Туђина? Не. Остало је да само као и некада апостол Тома узвикнемо: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28). Христос васкрсе, браћо Албанци! И беху две појнице. На једној српски, на другој албански језик. И беху два свештеника. Један служи на српском, други на албанском. И нити смо ми знали албански, нити су Албанци знали српски. Али, гле чуда, разумесмо се. (Дап 2, 4). И умеше наши појци да одговоре њиховом свештенику, а и њихова појница нашем. Језик је био различит, али нам је мелодија била иста. Један је био Дух Утешитељ који нас је сјединио у Једно Тело. Света Литургија је интегрисала све наше разлике. Не би више Албанца ни Србина. Причестисмо се и сви бејасмо један човек у Исусу Христу (Гал 3, 28). Настависмо даље да упознајемо интересантну земљу Албанију. Дознасмо да је међу Албанцима готово половина оних који Христа признају за Бога и Спаситеља (Православних и Римокатолика), а само Православних је 27%. Многи од нас то нису знали. Стигосмо и у главни град, у Тирану. Обиђосмо Саборни храм посвећен Благовестима. У овом велелепном храму чувају се мошти нашег српског краља, Светог Јована Владимира, као и мошти Светог Козме Етолског. Љубазни свештеник изнео нам је делове моштију двојице Светитеља, које целивасмо. Опет и опет бејасмо своји међу својима. Христос посреди нас! Ваистину, Сила која уједињује! Упутисмо се даље, према Елбасану и манастиру Светог Јована Владимира. Албанци га зову „Шин Ђон“ (Свети Јован). Нађосмо мало тужну слику, манастир без монаха, прилично запуштене околине. Ипак, тугу су нам развејали весели албански младићи из оближњег села. Рекоше да су православни и да овде долазе на Свету Литургију. Манастирска црква је ипак жива, служе се Свете Литургије, слава Богу. Божијим промислом, српски Светитељ у албанској земљи, сведочи васкрслога Господа. Но, светитељство и јесте та литургијска димензија постојања, где нестају све наше смртне поделе и где се пројављује васељенство, свечовечанство, возглављење свих и свега у Христу – наиме, Црква. Од Елбасана се Светоме Сави на шоферци нашег аутобуса придружио и Свети Јован Владимир, „Шин Ђон“. Остатак пута кроз Албанију ка Македонији, ка нашој следећој одредници, Светом Науму и Клименту Охридском, благосиљала су сада двојица наших Светитеља. А забринути возач и камење? Ех, камење никада није било мирније. Заиста, у Албанији се не сретосмо чак ни са непријатним погледом. „Све је свето и честито било.“ Обиђосмо и бисерни Охрид, молитвено осењени и обрадовани трећим Светитељем, чије присуство осетисмо. Налазили смо се у Епископији Светог Николаја Охридског и Жичког. Још један Свети Србин који нам је посведочио свечоваченство, васељенство, литургијски етос – Цркву. Опет и опет, своји међу својима. Поново је Васкршњи тропар био сила која је рушила језичке и националне баријере. Испред једног од велелепних цркава у Охриду отпевасмо „Христос воскресе“. Људи су нас знатижељно посматрали. Прилази човек и након нашег певања почиње и он, на француском језику „Христос воскресе“. Не зна српски, нити црквенословенски али нас је разумео шта смо певали. Не знамо ни ми француски, али смо и ми њега разумели. Убрзо затим уследило је и на енглеском језику „Христос воскресе“. На крају и на грчком. Беху то, заиста, литургијске интеграције. Осећај туђине је нестао. Остали су само „наши“, „туђих“ више није било. Био је већ увелико смирај дана када смо се упутили кући. Негде међу македонским брдима стадосмо и покрај неке речице, на једном камену, са оцима Нектаријем и Миодрагом преломисмо славски колач. Сутра је Слава. Свети Николај Охридски и Жички. Са Славом се, ето, сретосмо ту у некадашњој његовој Епископији. Пред нама је била ноћ и пут за Београд. Рано ујутро, испред храма Светога Саве дочекала нас је киша. Они ревноснији остали су на Светој Литургији. Они слабији, међу којима и писац ових редова, одјурили су кући, пробијајући се кроз пљусак. Киша, али некако пријатно хладна, сливала се низ лице. Хладила је главу којом је струјала мисао: „Боже, ко ли су „наши“ а ко ли „туђи“? Александар Милојков
