Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'света'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 129 results

  1. Поводом завршетка школовања кадета 138. класе Војне академије и 3. класе Медицинског факултета ВМА данас је у параклису Покрова пресвете Богородице у Војној академији одржана света архијерејска литургија са молебаном. Литургију поводом успешног завршетка школовања кадета 138. класе Војне академије служио је његово преосвештенство епископ Милешевски Атанасије (Ракита). Свечаном духовном догађају, поред кадета будућих официра Војске Србије, присуствовали су начелник Војне академије генерал-мајор Горан Зековић са сарадницима, начелник Управе за људске ресурсе (Ј-1) ГШ ВС пуковник Саво Иришкић, те бројне старешине и свештеници Српске православне цркве.Током литургије кадети који су се по својој слободној вољи припремали, прилазили су олтару и причешћивали се. На крају литургије честитајући кадетима на завршеном школовању и скорој промоцији у чинове потпоручника, епископ Атанасије је будућим официрима дао свој благослов, изразивши велику радост што му је и ове године припала част да се радује успешном завршетку школовања кадета завршне године Војне академије. - Војна академија омогућила вам је да стекнете знања из многих наука и вештина, и данас смо заблагодарили Господу Богу за све што сте постигли током школовања и што вам је омогућено да се образујете у установи каква је Војна академија – истакао је владика Атанасије. У име Војне академије присутне је поздравио начелник генерал-мајор Горан Зековић, који се захвалио епископу и свештенству за литургију и молебан који су уприличили за кадете завршне године. View full Странице
  2. JESSY

    Света Нона

    Света Нона је мајка светог Григорија Богослова. Као хришћанка она је имала силну и чудотворну молитву. Тако, молитвом својом к Богу обратила је мужа свога Григорија из незнабожачке глупости у веру хришћанску. Муж њен Григорије доцније би епископом у граду Назијанзу (његов свети спомен 1 јануара). Молитвом је света Нона спасла од буре и свога сина Григорија Богослова. Преставила се мирно као ђакониса 374 године. Осим Светог Григорија Богослова имала је још двоје свете деце: Свету Горгонију (која се слави 23 фебруара) и Светог Кесарија (чији је спомен 9 марта). http://beseda.rs/sv-nona/
  3.  – Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш.  – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије.  
  4. Неки руски медији су почели да шире информације како је блажена Матрона Московска, нарочито поштована међу руским верницима, предсказала да ће крај света бити 19. августа 2017. године, на чега је реаговала РПЦ саопштивши да су то глупости, јавља РИА Новости. – Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш. – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије. View full Странице
  5. Постоји десетине хиљада аеродрома у земљама широм света, а њихов број је у сталном порасту. Од Кариба до Хималаја, ово су неки од најнеобичнијих аеродрома на планети. Међународни аеродром „Принцеза Џулијана“ налази се на карипском острву Свети Мартин, које је подељено на северни, француски и јужни, холандски део. Овај аеродром нема аутоматски систем слетања, већ пилоти морају да авионе спуштају ручно. Писта је такође веома кратка – 2.130 метара. Аеродром у Куршевелу, окружен француским Алпима, још је екстремнији – писта је дуга само 525 метара, и има нагиб од 18,5 одсто, да би се на крају завршила вертикалним падом. Само изузетно искусни пилоти успевају да се спусте овде. Аеродром „Агати“ у Индији налази се на уском острву и са свих страна је окружен Индијским океаном. Има само једну асфалтирану писту, дугу 1.204 и широку 30 метара, а зграда аеродромског терминала може да прими 50 путника. Аеродром „Кај Так“, раније познат као Међународни аеродром у Хонгконгу, чувен је по томе што је прилаз њему изузетно низак лет над Хонгконгом. Окружен је брдима и стамбеним зградама. Године 1998, 73-годишњи језиви аеродром је затворен. Аеродром „Северни фронт“ у Гибралтару изграђен је између града и планине на малом полуострву од 6,8 квадратних километара. Тако има само једну кратку писту, која сече Авенију Винстон Черчил, најпрометнију гибралтарску улицу, која мора да се затвори сваки пут кад неки авион слеће или узлеће. У Шкотској постоји јединствени аеродром који се налази у широком, плитком заливу и ради само када је осека. Аеродром „Бара“ је једини на свету где сви летови користе плажу за узлетање и слетање. Окружен леденим морем и високим планинама, Аеродром „Свалбард“ налази се на три километра од Лонгјира, највећег насеља и административног центра норвешког архипелага Свалбард. Ово је најсевернији аеродром са редовним летовима. Бразилски аеродром „Конгонхас“ налази се усред пословног округа у Сао Паолу. Прилаз овом аеродрому изазов је за пилоте. Током тридесетих година прошлог века, када је аеродром изграђен, он се налазио ван урбаног дела града, али га је растућа инфраструктура „прогутала“ и оставила изузетно мало простора за авионе. Само 46 километара од Светог Мартина, налази се још један екстремни међународни аеродром – Јуанчо Е. Ираускин, који се налази на карипском остврву Саба (Холандија). Има једну од најкраћих писта на свету, само 400 метара. На њега могу да слећу само мали авиони или хеликоптери. Приближавање аеродрому у Сочију пружа могућност уживања у спектакуларном погледу. Међутим, када је у питању спуштање, прилично је незгодно. Због природних препрека (планина) на северу и североистоку аеродрома, слетање је могуће само са стране мора, а узлетање је увек у супротном смеру. Писта аеродрома „Тензинг-Хилари“ на Хималајима у Непалу, дуга 527 метара, има пад од 12 одсто. Авиони овде слећу само по дану, и у добрим условима видљивости. Један од вероватно најнеобичнијих аеродрома налази се у Јапану. Међународни аеродром „Кансаи“ смештен је на два потпуно вештачка острва која су са копном спојена само мостом дугим три километра. Док се приближавате овом аеродрому, чини вам се да ће се пилот спустити на воду. Залив Осака, где се аеродром налази, једно је од најтруснијих подручја на свету, па је ојачавање конструкција терминала и писте захтевало велика финансијска улагања.
  6. Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше. Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље. Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице. Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа. Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  7. Поуке.орг инфо

    Света мученица Марина Огњена Марија

    Преподобни Леонид Устнедумски Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.   РАСУЂИВАЊЕ Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све... Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру."  СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то:  1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;  2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав;  3. како бакарна змија предображава Христа на крсту.  БЕСЕДА о потреби понављања и понављања  За то се нећу олијенити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте у овој истини (II Пет. 1, 12). Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом? Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао,и својој мети стигао? Дрводеља даске деља у радионици. "Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака? Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам! О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш. О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеби данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опетћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла. О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом - Тобом, о Исусе, храно слатка! Тебислава и хвала вавек. Амин.
  8. Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. Преподобни Леонид Устнедумски Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру. РАСУЂИВАЊЕ Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све... Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру." СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то: 1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци; 2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав; 3. како бакарна змија предображава Христа на крсту. БЕСЕДА о потреби понављања и понављања За то се нећу олијенити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте у овој истини (II Пет. 1, 12). Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом? Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао,и својој мети стигао? Дрводеља даске деља у радионици. "Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака? Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам! О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш. О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеби данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опетћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла. О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом - Тобом, о Исусе, храно слатка! Тебислава и хвала вавек. Амин. View full Странице
  9. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. Преподобни Леонид Устнедумски Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.
  10. Света Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна (прославља се 18. јула) била је реформатор милосрдног служења у Русији. Каквим облицима социјалног служења је допринела? Круг делатности Преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, принцезе из Хесен-Дармштата, која је прешла у Православље и основала у Москви Марто-Маријински манастир милосрђа, био је разнолик. Увек се посебно издвајала њена лична посвећеност. Живот Преподобномученице Јелисавете није се делио само на „обичан живот“ и „добра дела“. Она је лично посећивала Хитровку - „дно“ Москве, где су живели бедни и злочинци. Место где су се плашили да залазе чак и мушкарци. Лично је присуствовала и асистирала на операцијама које су се обављале у Марто-Маријинској обитељи. Након стрељања, када су велику кнегињу Јелисавету, рањену, бацили у јаму, она је са преломима, повредом главе, превијала ране другима и тешила их. Поред своје посвећености добрим делима, велика кнегиња Јелисавета Фједоровна је сачувала и молитвено расположење. У малобројним манастирима се упражњавала Исусова молитва. Света Јелисавета ју је творила. Сачувало се чак једно писмо у којем је саветовала својим ближњим да се моле овом молитвом. Написала је устав нове обитељи милосрђа. Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна се са великим поштовањем односила према руској православној монашкој традицији. Али је у манастиру, пре свега, видела одлазак од света, од свакодневног живота ради молитве. Великом граду, другој престоници Руске империје, Москви, је према мишљењу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, била потребна обитељ, која ће одговорити најразличитијим потребама људи. Где се човеку може помоћи и речју и делом. Где би помоћ могао добити било ко. Зато је почела да ствара нови појам сестара. У Марто-Маријинској обитељи могле су да живе сестре које су пристале да пребивају у послушању, целибату и одрицању од имовине током боравка у обитељи, као и сестре које су се спремале за монаштво, или су биле замонашене. Стварајући Марто-Маријинску обитељ, вл. кн. Јелисавета руководила се древним монашким типицима и саветима духовних ауторитета, који се нису могли сматрати модернистима, Московског митрополита, Свм. Владимира (Богојављенског), епископа Трифуна (Туркенстанова), стараца подмосковске Зосимове пустиње. Желела је обнову служења ђакониса. У древној цркви постојале су ђаконисе - жене које су помагале епископу у мисионарском служењу и делима милосрђа, а такође и код Свете Тајне Крштења над одраслим женама. Надалеко се чуо глас Преп. муч. Јелисавете, о обитељи којој су ђаконисе биле потребне не толико да би помагале епископу приликом Светих Тајни и богослужења, колико да би се бавиле социјалним служењем (ђаконијом). Напори вел. кн. Јелисавети Фјодоровној подржали су одређени јерарси (свш. муч. Владимир Богојављенски), али су наишли и на негодовање других (свш. муч. Питирим Тобољски). Преп. муч. Јелисавету су укоравали у томе да је своје идеје узела из немачке лутеранске заједнице ђакониса пастора Флиндера. Међутим, Св. Јелисавета Фјодоровна се окретала пракси управо древне Цркве, која је у неким областима заборављена. У временима првих хришћана постојале су ђаконисе по одеждама (служењу), које су положиле завете, и ђаконисе које су рукополагали. „Молим само за први (чин) - писала је Јелисавета Фјодоровна професору Санкт Петербуршке Духовне Академије, Алексеју Афанасјеву Дмитријевском. - "Искрено говорећи, апсолутно сам против другог степена. Нису та времена да би се могло давати женама право да учествују у клиру. Смирење се достиже са тешкоћама, и учешће жена у клиру може га ослабити.“ Отворила је санаторијум за рањене војнике. Болнице за рањене војнике су многи отварали, међу њима и Преп. муч. Јелисавета. Ређе су се сретали примери формирања рехабилитационих центара. Санаторијум, опремљен најсавременијом медицинском техником тог времена, формирала је вел. кн. Јелисавета Фјодоровна, под Новоросијском у време Руско-јапанског рата (1904–1905). У дворцу је организовала пунктове за сакупљање помоћи војницима на фронту. У салама Великог кремљевског дворца, у време Руско-јапанског рата, на иницијативу вел. кн. Јелисавете, отворене су радионице где су шили војничке униформе. Овде су остављали прилоге у виду одеће и ствари. Јелисавета Фјодоровна је свакодневно надгледала послове и водила рачуна о општој организацији. Отворила је најбољу хируршку болницу у Москви. Прва операција у клиници при Марто-Маријинској обитељи обављена је у присуству велике кнегиње Јелисавете. Потом су овде доводили рањенике са најтежим повредама, које нису примали у другим болницама. Преп. муч. Јелисавета не само да је лично помагала при операцијама, него је и сама неговала најтеже болеснике. Седела је поред кревета, мењала повезе, хранила и тешила пацијенте. Познат је случај када је неговала жену са тешким опекотинама по читавом телу, коју су доктори увелико отписали. Међутим, болница у обитељи се није сматрала приоритетом. Главна је била помоћ у амбуланти. Московски квалификовани лекари су примали бесплатно пацијенте (1913 г. је било регистровано 10,814 посета). Изградила је објекат са јефтиним становима за раднице. Нови облик помоћи у Русији су постали јефтини станови у оквиру обитељи, за раднице. То је била последица модерног доба, јер је све више младих жена радило у фабрикама. Обитељ им је помагала да се извуку из света радничких насеља и окружења пијанства и разврата. Оријентисала је обитељ на мисију међу беднима. У кући свештеника при Марто-Маријинској обитељи налазила се јавна библиотека. У њој је било сакупљено 1590 томова религиозно-моралне, светске, дечије литературе. Постојала је и недељна школа, где се 1913. године школовало 75 девојака и жена, радница у фабрици. Ако је у клиници умирао пацијент, монахиње московског манастира и сестре које су тада биле слободне, читале су над покојником Псалтир. Настојатељница манастира је исто учествовала у молитви. Њена смена је била ноћна, јер је дању била заузета. Узимала је децу из криминалне московске четврти Хитровке. Рејон са почетка XX века, описан код Гилера, представљао је изгубљени свет зверских закона у центру Москве. „Спасти“ хитровце из њихове јазбине успела је само совјетска власт, која је за разлику од царског доба, примењивала сву силу и суровост репресивне машине. До револуције су се помирили са постојањем Хитровке. Сматрало се да се прилив незапослених, бескућника и отписаних људи неће зауставити, а место преноћишта у центру града ће бити под већим надзором полиције, него у предграђу. Хитровку су посећивали разни добротвори. Познато је да је епископ Арсеније (Жадановски) одатле спасавао многе бивше црквене појце. Пропале људе, у дроњцима, облачили су у нову одећу и пружали им шансу да опет добију посао при храму. Од хитровских певача је чак формиран посебни хор, који је певао на архијерејским богослужењима. Московски старац, праведни Алексеј Мечев, проповедао је на Хитровки. Специфичност служења Св. Јелисавете Фјодоровне била је у томе што је она извлачила из тих уточишта децу и слала их у специјалну школу при обитељи. Тако их је спасавала од неизбежне судбине - за дечаке лоповлука, за девојчице - проституције, и на крају робије или ране смрти. Ако се породица није скроз распала, деца су могла да остану са родитељима. Посећивала су часове, где су добијала храну и одећу. Да ли се бојала да посећује те јазбине? Св. Јелисавета је посећивала убоге са спремношћу. Тако је у време револуционарних нереда у Москви (1905. године) ноћима ишла само са једним пратиоцем у болницу војницима, рањеницима у рату са Јапанцима. И увек је одбијала пратњу полиције. Русија — то је болесно дете… У једном од писама после револуције Преп.муч. Јелисавета Фјодоровна је писала: „Осећала сам дубоку жалост према Русији и њеној деци која не виде шта чине. Није ли то као болесно дете које волимо сто пута више за време болести него када је здраво и весело? Желимо да поделимо његова страдања, да га научимо стрпљењу и да му помогнемо. То осећам свакога дана. Света Русија не може погинути. Али велике Русије, авај, више нема. Међутим, Бог у Библији показује како је праштао свом раскајаном народу и изнова му даровао благословену снагу. Надамо се да ће молитве које се појачавају свакога дана и усрдно кајање, умилостивити Приснодјеву. Да ће она молити за нас свог Божанственог Сина да нам Господ опрости“. Арсеније Загуљајев Са руског Ива Бендеља Милосердие.Ru 18 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/95577.htm
  11. Зашто Руси рескирају и проводе одмор у Северној Кореји? Какво задовољство налазе у скијању, плажама и посети егзотичних места „најсрећније краљевине” у Азији? Електронски часопис „Медуза” на руском језику са седиштем у Летонији објавио је репортажу о томе како грађани руског Далеког истока све чешће проводе годишњи одмор у Северној Кореји. „Руска реч” предлаже резиме поменутог чланка. Шта се може очекивати од туристичког путовања у Северну Кореју и колико кошта то задовољство? Менаџер за маркетинг Александар Головко из Хабаровска (8.000 километара источно од Москве) одлучио је да посети Северну Кореју и да види како тамо заиста стоје ствари. Вратио се одушевљен: „То је као да сте на другој планети, где нема мобилне телефоније и где су људи увек срећни”, цитира Головка Дарја Миколајчук, дописница „Медузе”. Извор: AFP Александар, наравно, схвата да је то само једна страна медаље, али следећи одмор он планира да проведе у Масикрионгу, севернокорејском ски-центру отвореном 2014. године. Власти Северне Кореје тврде да је то одмаралиште које се може мерити са другим сличним центрима у свету, јер има 10 ски-стаза и 60 спортских терена. Пансион кошта око 100 долара, али нема много туриста. Извор: AFP Туризам и тоталитаризам Јелена је менаџер компаније која организује туре у Северну Кореју. Она каже да се месечно прода и по пет тура у Масикрионг. Уз ски-аранжмане компанија предлаже руским туристима и голф, планинарење, свадбене церемоније и лов у Северној Кореји. Многи, међутим, још увек мисле да је опасно путовати у ту земљу. Новинарка Надежда Арсенијева прича како је граничар уперио пушку у њеног колегу јер је овај из воза снимао камером кроз прозор. Извор: AFP Водич прати туристе где год да пођу, забрањује им фотографисање онога што не треба да се види и спречава их у покушајима да контактирају са мештанима. Али и поред тога Северна Кореја покушава да постане туристички центар Далеког Истока. Јужнокорејски извори кажу да њихов северни сусед планира да 2017. године прими милион туриста, а 2020. године два милиона. Међутим, 2012. године је Северну Кореју посетило само око 4.000 туриста, што је три пута мање него 2014. За грађане Русије као прве суседе важе ниже цене него за остале странце. Црвени пантеон По речима Наталије Кочугове, званичне представнице Приморског краја, празници у Северној Кореји су популарни међу члановима Комунистичке партије Русије. Постоје чак и специјални хотели за комунисте. Северна Кореја је земља у којој можете осетити праву снагу комунистичке идеологије. „Људи тамо искрено верују у свога лидера”. Кочугова је сигурна да у Северној Кореји нема проблема што се тиче безбедности „ако се не понашате као кретен и ако не кршите правила”. Она је такође уверена да је недавно преминули амерички студент Ото Вормбир био благовремено обавештен о томе шта је дозвољено, а шта не. Извор: AP У Северну Кореју не долазе само одрасли туристи. Сваке године група руске деце посећује међународни дечији камп Сонгдовон. Једна тура траје две недеље и кошта око 40.000 рубаља (658 долара). Девојчица Ева је била у том кампу и каже да су тамо руска деца одвојена од севернокорејске, али им је увече било дозвољено да заједно плешу. Поред тога, писали су једни другима цедуље помоћу преводиоца. Многа севернокорејска деца похађају школу у интернатима где нема слободних дана. Ева каже за њих да су веома лепо васпитани и да јој се то много допало. Извор: AP Луксузно одмаралиште на обали мора У Северну Кореју се може доћи и бродом „Man Gyong Bong 92”, који прима путнике у Владивостоку. Марина Огњева је путовала тим бродом у одмаралиште Rajin где је имала седмодневни „all inclusive” пакет аранжман за 30.000 рубаља (494 долара). Она је одушевљена тим путовањем и сада прави видео-блог „Идемо у Северну Кореју”. „Мени је речено да људи тамо гладују, али ми смо имали одличну храну. Много сам слушала о политичкој пропаганди, али смо ми тамо провели одмор на уобичајен начин”, цитира Марину „Медуза”. „Људи су тамо веома фини”. Туристичка компанија „Fregat Aero” дели клијентима брошуре о правилима понашања у Северној Кореји. Туриста треба да донесе поклоне за севернокорејске руководиоце – парфеме и козметичке препарате женама и алкохол и цигаре (али не америчке) мушкарцима. Забрањено је фотографисати војна лица, разговарати о религији и говорити да је у Русији живот лепши. Извор: AP „Ми смо знали где смо се запутили. Пажљиво смо слушали шта говоре водичи, поклањали смо се споменицима њихових вођа и полагали испред њих букете цвећа који коштају десет евра, мада нас је при крају боравка то доста иритирало”. И Марија је провела одмор на плажи у Северној Кореји, и каже да су она и њени сапутници били сами на плажи, сунчали се и пливали у мору, и јели су јефтине плодове мора. Није било мобилних телефона ни фабрика у близини, те се чинило да је то идеално место за одмор. Водичи су их, међутим, увек пратили, чак су и ћаскали са њима на плажи. Додуше, у оделима. Нису били баш толико ревносни да улазе и у воду. „Ми смо схватили да тамо где путујемо на одмор неће бити никакве слободе, али смо увек тежили ка нечему забрањеном”, каже Марија. Једном је видела на плажи севернокорејског дечака и хтела је да му да мало бомбона, али је схватила да је то опасно по њега. Зато је само прошла близу њега и спустила на земљу кесу са бомбонама. Затим је видела да је он брзо узео бомбоне и побегао. Извор: AP Сумњиви Силвестер Сталоне Када је Марија напуштала Северну Кореју цариници су пажљиво проверили њен мобилни телефон. Један официр је у њему видео слику Силвестера Сталонеа са смешном фризуром и натписом: „А шта ако је Сталоне живео у Русији?” Официр се распитивао о „том човеку”, питао је Марију да ли га познаје и да ли има код себе његове филмове. Тражио је америчке филмове у њеном телефону и 40 минута се распитивао о њеним односима са Сталонеом. Мало касније, када је свима дозволио да седну у воз, ушао је у њихов купе и питао на руском: „Људи, има ли неко можда америчке филмове? Страшно бих волео да их гледам”.
  12. Carinik

    СВЕТА ГОРА

    http://carinik-veskoisrecna.blogspot.rs/2017/07/blog-post_1.html?m=1 Poslato sa SM-J710F koristeći Pouke.org mobilnu aplikaciju
  13. Стонотенисерке Србије првакиње света Женска екипа Србије освојила је златну медаљу на екипном Првенству света у стоном тенису за особе са инвалидитетом. На такмичењу у Братислави, наша екипа је наступала у саставу Борислава Перић-Ранковић, Нада Матић и Кристина Аранчић, а на великом успеху честитао им је министар спорта и омладине Вања Удовичић. „Честитам нашим Борислави, Нади и Кристини, њиховом стручном штабу и Параолимпијском комитету Србије освајање светске златне медаље! Хвала вам шампионке што сте овим сјајним вишегодишњим низом медаља још једном доказале да је Србија земља најбољих светских параолимијских спортиста!“, навео је у честитки министар Удовичић. Градоначелник честитао златним стонотенисеркама Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић честитао је женској екипи Србије која је освојила златну медаљу на екипном Првенству света у стоном тенису за особе са инвалидитетом у Братислави. „Борислава, Нада и Кристина заједно су са својим стручним тимом освојиле најсјајније светско одличје. Честитам нашим хероинама, јединственим борцима и спортистињама чији дух не посустаје ни пред највећим изазовима. Годинама смо сведоци њиховим изузетним спортским подвизима, а ово признање, након фантастичног успеха на недавно одржаној Параолимпијади, чини да су нам срца пуна. Хвала им на овој шампионској титули и што име Србије проносе светом на најбољи могући начин. Посебно смо поносни на чињеницу да су у такмичењу учествовале две Новосађанке, Борислава Перић-Ранковић и Нада Матић, које су нам већ много пута донеле радост са разних такмичења. Град Нови Сад ће наставити да улаже у обезбеђивање свих услова неопходних за њихово тренирање, за даљи развој параолимпијског спорта, као и да пружа снажну подршку онима који су понос нације“, нагласио је градоначелник Милош Вучевић. Српски стонотенисери -ТРЕЋИ НА СВЕТУ! Бронза за српске стонотенисере на СП у Братислави Митар Паликућа, Дарко Бабић и Будимир Малешић освојили су бронзану медаљу на Светском екипном првенству у стоном тенису за особе са инвалидитетом у Братислави, чиме су се придружили златним стонотенисеркама. Паликући, Бабићу и Малешићу честитке су на том великом успеху упутили председник Владе Србије Александар Вучић и министар спорта Вања Удовићић. „Данас је у Братислави освојена још једна медаља за Србију. Уз најискреније честитке, желим вам да и на наредним такмичењима постижете овако добре резултате“, истакао је у честитки председник Владе Александар Вучић, саопштено је из Владе. РТВ/РТС/ПАТРИОТ
  14. У оквиру циклуса теолошких предавања Тумачење Светих тајни, који се петком одржава у конаку Капеле Свете Петке, о Светој тајни брака говорио је протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин View full Странице
  15. У оквиру циклуса теолошких предавања Тумачење Светих тајни, који се петком одржава у конаку Капеле Свете Петке, о Светој Литургији говорио је протојереј ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић Посетите наш сајт http://crkvaruzica.com/ и пратите нас на Фејсбуку https://www.facebook.com/crkvaruzicai... View full Странице
  16. у којој цркви нашег престоног града се на Божанској Литургији помиње Престолонаследник и Владарски дом Карађорђевића? раније су то свештеници редовно чинили на Врачару, док није дошла смена страже па сад помињу Синишу Малог. мислим, немам ништа против, нек се моле и за њега, али ја бих ипак да се молим за Краља. зато и питам вас који знате да ми кажете. хвала лепо.
  17. На празник Света три јерарха, чији смо спомен ове године празновали у недељу када се чита свештено Јеванђеље о блудном сину, Саборна црква у Сремским Карловцима имала је несвакидашњу радост да на Свету Литургију дочека мноштво официра и подофицира Војске Србије. Литургијско сабрање предводио је презвитер Ђорђе Стојисављевић, капетан, уз саслужење протојереја Јована Милановића, презвитера Предрага Докића, поручника, презвитера Александра Затезала, капетана, као и ђакона Станка Лакетића. Након прочитаног јеванђељског текста отац Ђорђе је надахнуто беседио о предивној Христовој параболи, истакнувши да акценат ове приче заправо није на блудноме сину, већ на милосрдном оцу, који је слика љубави и милости нашег Небеског Оца, који раширених руку чека покајање свакога од нас. Након Свете Литургије отац Јован, старешина храма, пожелео је добродошлицу уваженим гостима и рекао им је неколико речи о историјату храма. Потом су војници обишли патријаршијски подрум вина и дворску ризницу, након чега су угошћени за трпезом љубави у Карловачкој богословији, да би се затим дружење наставило у просторијама Црквене општине сремскокарловачке, где су им гостопримство указали чланови Православне омладинске заједнице Сремски Карловци и карловачког Кола српских сестара. ђакон Станко ЛАКЕТИЋ, СрпскиСион
  18. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. Свештеномученик Иполит, епископ римски Пострадао за веру у време Клавдијево. Када у Риму девица Хрисија би немилостиво мучена за Христа, тада се заступи за њу пред мучитељима свети Иполит и изобличи мучитеље. Због тога протеста и он би стављен под суд, суђен и осуђен на смрт после дугих истјазања. Везаше му и ноге и руке и потопише га у мору. С њиме и Хрисијом пострада још двадесет мученика. Пострада свети Иполит 269. године. Свети мученик Теофил Нови Као војвода цара Константина и Ирине би заробљен од Агарјана и четири године држан у тамници. Па када одби сва наваљивања муслиманска, да напусти веру хришћанску, би посечен мачем 784. године и пресели се ка Господу. Свети Петар, цар бугарски Син Симеонов, велики поштоватељ светог Јована Рилског. Учинио цркву бугарску независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Мађарима и Русима умро 976. године у педесет шестој години живота.
  19. ПРОТИВ ПОДЕЛА Света Три Јерарха и Недеља о Блудном сину "У време цара Алексија Комнена (11.век), дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер није имао у себи ничег земаљског. И тако једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Једни су га сматралие мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова. Сматрали су да је он највећи од њих тројице, због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу, због тога што се одликовао китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите". Сукоб који се распламсао тада међу верујућим људима разрешен је састављањем је једне заједничке службе и одређивањем једног заједничког празника за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА. Вера у данашњој Србији није на таквом месту да би поделе у Цркви могле да узнемире јавност и владара који би био више верујући од садашњег. У самој Цркви кад дође до супротстављених ставова, које обично оличавају неки виђенији епископи, или се пристаје на "партијску" поделу или на некакву врсту збуњене "неутралности". И то слаби Цркву. Као да смо заражени страначком логиком политике изгубили снагу да обухватимо различитости и на прави начин објединимо снагу у Христу. Да разлике искористимо као квалитет а не као сметњу. Зато нам је сутрашњи празник од великог значаја. Да се подсетимо шта и како треба радити. Обједињујући делимичне супротности да имамо веру да ће се оно што није у Христу сасушити и временом отпасти. Нестрпљивост, недовољна жеља да разумемо друге, да сагледамо ширу слику од оне у којој се осећамо удобно јер је познајемо и у њој смо се усавршавали, доводи до тихих и отворених сукоба који нам уместо да буду мотор покрета у свету слабе веру.. А то што је сутра истовремено и Недеља о Блудном сину прилика је да се подсетимо на још неке поделе које нас слабе. Од тренутка кад се наша црква са друштвених маргина у (још увек неуспешној) националној обнови приближила центру настале су и поделе на "првоборце" и "упадаче" - заправо покајане блудне синове. Део свештенства организованог преко заједничког искуства живота у богословијама још увек се и после четврт века није ослободио неповерења према онима који нису делили ово искуство. а дошли су у Цркву тражећи Очеву љубав "преко реда". Старији праведни брат и млађи брат, блудни син. И не само свештенство. Рецимо, још увек можете да чујете од "верујућих" а црквено неактивних људи невероватну реченицу "не идем у цркву, јер кад сам ја ишао није било никог, а сад су дошли ови". Прича о Блудном сину завршава се незадовољством старијег брата који је све време био уз Оца, а због тога што Отац млађем брату распикући приређује радостан и свечан дочек. И Очевом објавом љубави према заблуделом сину која ничим не угрожава оног који је стално био веран. Не знамо шта је после било са старијим братом. Можда се клановски организовао у свештенству или се дистанцирао као наши достојанствени стари верници, можда је научио само да некако подноси млађег брата, а можда је заборавио прошлост и заволео га Очевом љубављу. Ово је недеља у којој треба да се преиспитамо. И да у којој год се улози у причи о Блудном сину налазимо, све треба да меримо Очевом љубављу. Јер и од Оца прихваћени блудни син може да осуђује и одбацује старијег брата због његове слабости. Останимо своји, али не пристајмо да нас одређују било какве поделе у Цркви. Јаки смо само заједно, а ето чека нас, и појединачно и заједнички, подвиг чији је циљ да нас охрабри и научи да будемо са Христом победници - Велики пост. Без обзира на духовни узраст сваког од нас. Ђакон Ненад Илић
  20.   Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава  
  21. 11. Јануар 2017 - 8:17 Већ пети дан не престаје да пада снег на Светој Гори. Медији јављају да је услед лоше видљивости општење са Светом Гором прекинуто. Од синоћ су отказане све пловидбе бродом. Услед великог снега не крећу се ни аутомобили. Путеви од административног центра Свете Горе Кареје до пристаништа Дафнија и атонских манастира засути су снегом. Снег је достигао висину од пола метра, а не наким местима чак и два метра. Оваквог снега Света Гора не зна од 1995. године. Услед лоших атмосферских услова отказане су и неке свечаности у манастирима Костамониту (на празник Светог архиђакона Стефана) и Симонопетри (на празник Преподобног Симона). | Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице
  22. -Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду, каже Епископ бачки Иринеј у интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу Дубокоуважени и поштовани Владико, када смо уочи прошлог Божића разговарали, почетак нашег дијалога био је суморан и брижан, будући да се у том тренутку чинило да је велики светски сукоб безмало известан. У години која је потом протекла доживели смо и нека изненађења. Чини се да су се у Европи, Америци и свету уопште догодиле крупне политичке и друштвене промене и да сада нове геополитичке и друге прилике стварају битно измењен глобални амбијент – духовни, политички, цивилизацијски и културни. Можемо ли бити спокојни у уверењу да предстојећи Божић, за разлику од претходног, дочекујемо у бољим и срећнијим светским приликама? Смемо ли се надати тој милости и добробити? Наши божићни разговори се, ево, претварају у леп обичај да се на крају календарске године присетимо свега онога што се збило, а што заслужује пажњу и захтева извесни коментар и објашњење. Да то опишемо латинском пословицом, заправо Овидијевим стихом: Morem fecerat usus (пракса ствара обичај). Морам рећи да заслугу за овај леп обичај имате искључиво Ви зато што Ваша дубокоумна питања нису плод само интелектуалне знатижеље и беспослице већ искреног и систематског промишљања које има за циљ да Вашим читаоцима – али и широј јавности – пажњу, иначе раслабљену обиљем полусловесних и бесловесних садржаја, усмери на оно најбитније у друштвеном, политичком, културном, па и црквеном животу нашег народа. Озбиљност, добронамерност и истинољубивост Ваших питања приморавају и моју маленкост да настојим да, сходно својим ограниченим могућностима, допринесем објашњавању или расветљавању појединих догађања и кретања која су заокупљала нашу пажњу у протеклом периоду. Прво питање се односи на данашњицу, још прецизније – на историјски тренутак у коме се дешавају промене на светској сцени. Оно се тиче свакодневног живота и буквално опстанка сваког човека и људске заједнице која, уверен сам, вапи за одговором. Питање нас наводи на терен политичких прогноза који бих најрадије избегао, не само зато што су се на овом пољу у протеклој години обрукали и светски експерти већ зато што мени као монаху и епископу то и не припада. На дубљој равни Ваше питање је, међутим, начелније, свевремено, и погађа суштински однос појединца према животним околностима, поготову у време егзистенцијалних криза: питање смисла, питање могућности животног оптимизма и у најтежим приликама. Елем, светске прилике су такве какве су. Можда се у кондензованом виду препознају у две–три сцене апокалиптичног ријалити програма, које се врте на телевизијским и компјутерским екранима широм света: отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; младић хладнокрвно пуца у леђа човеку на изложби. Невидљиви демонски покретачи таквих невероватних злочина, које сигурно не видимо само у радикализованом исламу, заправо желе да сви људи живе у страху. Aли међу најчешћим порукама у Светом Писму јесте следећа: Не бој се и не плаши се! Бог их у историји спасења људског рода упућује безброј пута, у најразличитијим околностима било личних, приватних искушења било када су у опасности племена или цео народ. Бог увек понавља: Не бој се и на плаши се, а често наставља речима: Јер ја сам Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти. Коначни, пак, одговор и кључ живота налазимо у речима које је Христос упутио ученицима, предсказавши им сопствено страдање: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33). Стога нада у милост и добробит о којој говорите, нада у мир коме се заједно са свима надате, не зависи од историјског тренутка и променљивих околности него од чињенице да је Христос победио свет. У духу поменутих речи Господњих ми и данас отклањамо сенку страха са наших живота и припремамо се да прославимо празник доласка на свет Богомладенца Христа, чије име је и Емануил, које и значи Бог је са нама. Са таквом вером и надом да је Бог са нама, са радошћу понављамо молитвене речи: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! Равнотежа у свету постепено се враћа, јер су покушаји успостављања униполарног поретка практично пропали, примећују неки најутицајнији и најмоћнији светски државници. Верујући у дух ове промене, руски председник Владимир Путин готово литерарно надахнуто и сликовито каже: „Ми већ живимо у другој димензији“! Да ли су реалне или пак преурањене наде да је ново, и у овом смислу изгледније и мирније, доба већ наступило? У духу стихова поменуте божићне химне ми се морамо молити да наде у мир постану реалност и веровати да ће нас Господ благословити мирнијим периодом историје. Наш народ, прва жртва униполарног поретка, претрпео је бруталност и обесправљеност, до тада без преседана у новијој историји. Наш отпор је уједно био и први одговор на култ силе и насиља, прво противљење, које је отворило прву пукотину униполарног света који се наметао. Без непотребног хвалисања и пагубног самозадовољства, коме смо ми иначе склони, можемо рећи да се та пукотина стварала управо у односу на нас или на нама, свеједно. Последњих година, још страшније, трпе и други, муслимани и хришћани, на Блиском Истоку, али и у Африци. Сада страдају и Европљани. Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду. Конкретно, заиста охрабрује најава политике новог председника САД да Русију не види као претњу, односно као противника. Али, истовремено онеспокојава намера да се настави трка у нуклеарном наоружавању. Али дозволите ми још и ово: оно што називамо униполарношћу или новим светским поретком заправо је многоглаво зло које настоји да обухвати све области живота. У томе успева до те мере да не само што деформише природне моделе живота, са тежњом да ишчезну брак, породица, нација, чак и полно одређење, него уобличава и до присиле намеће нове моделе, нове структуре друштва и нове заједнице, утемељене на новим, извитопереним стандардима и правилима. Промена политичких односа у свету још не значи укидање услова који су тај поредак (читај: беспоредак) створили, а још мање брисање оних ефеката које је он створио. Можда ћу употребити прејак израз ако кажем да ми је било занимљиво да посматрам очај који је показивала бирократизована политичка и медијска псеудоелита у судару са демократском вољом Британаца, а још више приликом избора новог председника САД. Дужан сам овде да напоменем да, упркос санкцијама и недаћама које смо трпели, не треба да ликујемо због кризе Европске Уније која је заправо почела још доношењем њеног Устава, конститутивног акта у коме је свесно занемарен хришћански темељ старог континента. У том смислу, пре треба да се надамо да ће будућа европска елита, враћајући се хришћанским коренима и наслеђу, успети да дефинише и нову политику која ће имати у виду целокупност континента, а везивно ткиво неће бити само евро. Видећемо да ли ће, после промена „преко Велике баре”, у текућој деценији уследити и смена „елитâ” у Европи. Одмереним и уздржаним, али садржајним и прецизним, одговорима у интервјуима датим „Печату” показали сте свестрано познавање укупних прилика и сложене стварности нашег времена, као и способност луцидног тумачења садашњих дешавања, унеколико и предвиђања и пројављивања предстојећих догађања. С обзиром на ово искуство, питам Вас, као епископа и као интелектуалца: шта у свету актуелних геополитичких „тектонских“ промена може од будућности да очекује наш народ? Хоћемо ли се, суочени с новим околностима, које за нас не морају нужно бити мање бруталне и тешке од претходних, сналазити спретније и усмеравати мудрије? Има ли управљачка елита српског народа снаге и памети за праве изборе на раскршћу на које смо управо ступили? У основи, констатације које сте изнели више су плод нашег дугогодишњег пријатељства и Ваше нимало критичке благонаклоности према мени него плод реалности. Лично могу да потврдим само део у коме се констатује да сам епископ Цркве Христове. Питање имплицира оцену актуелне спољне политике Владе Србије. Непотребно је истицати сложеност, а сада и променљивост спољнополитичких околности у којима се држава Србија и српски народ у целини налазе. Посебно имам у виду Републику Српску, Косово и Метохију, тежак положај Срба у Хрватској, ништа мање незавидан у Црној Гори. У складу са информацијама којима располажем, а свакако су непотпуне, мишљења сам да, у спољнополитичком домену, премијер и Влада Србије воде политику која сагледава и штити актуелне и будуће интересе и положај целог српског народа. Годину 2016. обележили су епохално значајни догађаји везани за хришћанство, за Цркву и, посебно, за Православље. Одиграо се историјски сусрет руског патријарха и папе у Хавани, одржан је свеправославни скуп на Криту, председник Путин је посетио Свету Гору, а велики притисак на православне, најпре на Руску, па на Српску Цркву, настављен је. Шта бисте од поменутих збивања, духа и чињеница који су их обележили, издвојили као важно и пресудно, вредно памћења или пак заборава, добро и мање добро за даљу судбину Православља, али и Цркве уопште? Три догађаја које сте навели другачији су по програму, садржају и циљевима и сваки има различито место у историји Цркве, историји спасења. Ниједан од њих неће пасти у заборав, али њихов допринос остварењу Божјег плана о спасењу човека и творевине и њихов утицај на потоња покољења биће различит, већи или мањи, зависно од тога у којој мери ће бити остварен потенцијал који су ти догађаји носили. Сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани није без разлога назван „миленијумским”. Сам догађај, дух и садржај разговора два црквена поглавара, као и декларација која је том приликом потписана, заслужују највећу пажњу. „Захваљујемо Богу за обнављање хришћанске вере без преседана које се дешава данас у Русији и у многим земљама Источне Европе, где су деценијама господарили атеистички режими” – каже се, између осталог, у тексту те декларације. Како би ваљало разумети у овој прилици и наглашену поруку руског патријарха и папе да „Православна и Католичка Црква могу активно да раде заједно”? Колико „активно“ и колико „заједно”? Фебруарски сусрет патријарха Кирила и папе Фрање на Куби заиста је епохалан догађај, миленијумски – већ  самом чињеницом да је први у историји. Никада до тада нису се сусрели римски папа и московски патријарх. У заједничкој изјави или декларацији њих двојица су дала одговор на Ваше питање: „Ми желимо да удружимо своје напоре ради сведочења о Јеванђељу Христовом и о заједничком наслеђу Цркве првог миленијума тако што ћемо заједно одговарати на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче да пружају једногласно сведочење истине у областима у којима је то могуће и нужно (моје подвлачење). Људска цивилизација је ушла у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност не дозвољавају нам да останемо равнодушни пред изазовима који изискују заједнички одговор” (опет моје подвлачење). Нема сумње да патријарх Кирил и папа Фрања по свему припадају већ поменутим еминентним мањинама, личностима које имају духовну снагу, знање, одговорност, храброст за компромисе, способност да, следећи сопствену традицију, понуде савременој цивилизацији одговоре на најтежа питања, за добро хришћанства, али и света у целини. Уверен сам да је нужно да у духу сведочења о Јеванђељу Христовом пред изазовима савременог света, који заиста захтевају заједнички одговор, у оквиру сопствених могућности следимо начела која су поставила двојица јерараха на Куби. У том смислу доживљавам и сусрет са папом Фрањом и другим представницима Римске Цркве који је делегација наше Цркве имала почетком године, у коме сам и сâм, заједно са митрополитом Амфилохијем и нашим угледним интелектуалцем, амбасадором др Дарком Танасковићем, учествовао. Могу да посведочим да смо водили разговоре које можемо описати једноставно као истиновање у љубави. Полазна и завршна поента читавог сусрета била је да искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности представља и категорички императив нашега времена. Не само у Хавани већ и много пута потом поменуто је, не без забринутости, да „Цркве имају велику одговорност за будућност хришћанства и будућност цивилизације”. Пажњу заслужује управо ово повезивање појмова хришћанства и цивилизације, њихово преплитање у судбинској међузависности у будућности. Може ли се закључити да је за опстанак цивилизације у којој живимо хришћанство пресудно? Поготово ако се има у виду да многи веома моћни центри одлучивања и управљања савременим светом јавно оглашавају да им је овакав „модус“ размишљања и просуђивања далек, будући да хришћанство не уочавају као битан фактор напретка глобалног друштва. Како коментаришете ову противречност и њоме подразумеван тињајући, па и претећи, антагонизам „духа времена”? Не ради се о спорадичној констатацији него о постојаном уверењу, односно о вери нас хришћана. То уверење у нашу одговорност за судбину света засновано је, између осталог, на Христовом божанском идентитету израженом речима: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак” (Откр. 21, 6). Нашу, пак, улогу, односно улогу и одговорност сваког хришћанина, препознајемо такође у Христовим речима: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе” (Мат. 5, 13). Стога сваки хришћанин, пре других људи, има различиту одговорност за судбину света и будућност цивилизације. Да ли је та одговорност већа или мања, зависи од духовних дарова, од службе у Цркви коју има. Али нема сумње да је свако има. Свако, пре свега, треба да води рачуна о сопственом животу и спасењу и о животу својих ближњих. Да његова сопствена вера не обљутави. Да према сваком створењу и према природи поступа са љубављу. То је довољно. Знате, многи речи апостола Павла: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (IIКор. 12, 26) доживљавају као неку далеку мистичну слику, а ради се о једноставној истини. Све је у свету и у природи међузависно. Отуд је и одговорност хришћана за свет највећа. Други не мисле тако. Али, ни то није нешто ново. Када данас Православље (посебно у изјавама мислилаца Руске Цркве) себе јавно дефинише као „утемељивача и заштитника цивилизације која је алтернатива западном свету”, колико је ова порука разумљива и привлачна духовној деци нашег времена? Чини се да овакву „алтернативу западном свету” и многи у Србији не би баш радосно поздравили, односно да не постоји стварно разумевање њеног смисла и значаја. Колико и шта наша Црква чини да ову идеју, макар у њеном „разблаженом” виду, приближи и објасни својим верницима, али не и само њима? Хришћанство, односно Православље као најстарије и најаутентичније сведочење Христовог учења, одувек је било алтернатива духу времена. Уколико, ипак, не одбацујући неке вредности западне цивилизације, чији смо део у много чему, ствари поставимо антагонистички, као што сте их Ви поставили, морамо дефинисати упоришну тачку за овакво тврђењe. Шта је, дакле, то чему је Православље алтернатива или чему треба да буде алтернатива? То можемо да препознамо у такозваним Хајековим постулатима. Наиме, Фридрих Хајек, један од најутицајнијих економиста и политичких философа модерног доба, 1974. године, примајући Нобелову награду за економију, рекао је: „Финансијска контрола није контрола само једног сектора људског живота. Она чини контролу средстава потребних за све наше циљеве. А онај који поседује јединствену контролу ових средстава одлучује који циљеви ће да буду олакшани, које вредности треба да се сматрају вишим, а које нижим – укратко, у шта људи треба да верују и за које циљеве треба да се боре.” Чини ми се да је он изрекао кондензовано Вјерују модерног економског и друштвеног „духа времена”, заправо тоталитаризма глобалног поретка. На жалост, овај Хајеков програмски циљ у великој мери је остварен. Веома мали број људи контролише светску економију, у том циљу одређује вредности и намеће у шта људи треба да верују. Шта Православне Цркве – Српска, Руска, било која, а верујем и Римокатоличка Црква и неке од протестантских деноминација – одувек нуде људима и свету, насупрот ропству модерног духа времена дефинисаног у Хајековом учењу,  спроведеном у пракси? Нуде слободу. Слободу исказану речима апостола Павла: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се у јарам ропства ухватити” (Гал. 5, 1). Модерно ропство, у коме се налази читав свет, опасније је, пагубније, од било чије окупације. Верујем да хришћански, пре свих православни свет и по духовном капацитету најмоћнија Руска Црква, црпећи искуство из аскетске традиције Православља, може да изнађе делатан, животни одговор на овај највећи изазов. Притисак Запада на Православље је дуготрајан, изузетно снажан и нимало пријатељски. О неким димензијама истог могли смо се уверити током припрема историјског Свеправославног сабора на Криту, а потом и током Сабора, којем је претходила, такође историјска, посета председника Путина Светој Гори. У симболичној равни посета Светој Гори била је догађај без преседана, не само због чињенице да су први пут у историји Русије председник и патријарх били заједно у молитви на Светој Гори, и да је Путину било дозвољено да заузме место које је раније било предвиђено само за византијске цареве. Како тумачите ова догађања, шта уочавате као најзначајније у њима? Познато је да је председник Путин верник и, куд год да иде, походи православне светиње. Света Гора је духовни светионик свих православних народа и заиста је значајно што су у овој поклоничкој посети заједно били председник Путин и патријарх Кирил. Тиме су манифестовали садејствену животну заинтересованост како за духовни напредак сопствене земље и Цркве тако и за духовни напредак свих православних народа. Реформе које председник Путин уводи у својој земљи по угледу на Столипина, борећи се против неолибералног капитализма, изазивају несумњиве симпатије код православних верника, па тако и код светогорских отаца. Из тих разлога, чини ми се, указана му је символична част коју сте поменули. Лично, не доживљавам Путина као византијског василевса. Он је модеран политичар који тражи решења о којима смо говорили малочас. Свеправославни сабор на Криту, не само због изостанка представника неких Цркава, а међу њима и Руске Цркве, изазвао је многе недоумице, па и теолошке расправе. Шта је одлучило да Српска Православна Црква, која је најпре најавила да неће учествовати, присуствује том сабору? Да ли се нешто постигло, или вредно добило и показало, одласком на Крит? По потенцијалу најзначајнији или заиста епохално значајан требало је да буде скуп на Криту сазван као Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Ви сте га именовали свеправославним скупом, али он, нажалост, није био свеправославан. Као што је познато, одсуствовале су четири Цркве, четири Патријаршије: Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска. Чак и занемарујући принципијелност разлогâ за њихово неучествовање, морамо закључити да је без особених искустава, на пример, древне Цркве Антиохије у којој је настала сама реч хришћанин, или Руске Цркве која има преко три стотине епархија, у раду скупа на Криту ипак био заступљен мањи део православне икумене. Московска Патријаршија има седам православних универзитета, пет духовних академија, педесет и две духовне семинарије, тридесет и седам духовних школа, више од осам стотина манастира, чијег је духовног и богословског искуства и знања било лишено критско сабрање. Да не изоставимо Бугарску Цркву са којом делимо слична историјска искуства, а поготову Грузијску Патријаршију која такође баштини хришћанство још из апостолског доба. Српски епископи су, махом, током дискусијâ настојали да износе ставове који су израз васељенског Православља, уверен сам, не претенциозно, имајући у виду и одсутне Цркве. Мој лични допринос, уколико га је уопште било, дефинисан је оквиром задатим претходним одлукама Светог Сабора и Светог Синода, а превасходно послушношћу Цркви и нашем Патријарху. Треба истаћи да је у већини докумената усвојених летос на Криту, ипак, снажно потврђен православни етос у данашње време. У документима који се тичу брака и биоетичких проблема потврђене су темељне антрополошке истине и учења Цркве којима је кроз историју чувана и очувана људска егзистенција. Те истине ће Црква и убудуће чувати као највећу светињу. У другим, пак, питањима није постигнут консензус, чак ни на тако редукованом сабору. Ако реално посматрамо, критско сабрање је ипак било много више од обичне међуправославне конференције, како поједини критичари тврде, али, нажалост, и много мање од Светог и Великог свеправославног Сабора. Руски патријарх Кирил, поглавар чија се огромна моћ у шали наглашава опаском да је „патријарх који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић“, јавно изражава уверење да се секуларна Европа све више удаљава од својих хришћанских корена. „Хришћанство је угрожено не само на Блиском Истоку, где је ситуација алармантна, већ и у Европи”, сматра он. Србији и њеној јавности, којој се неуморно доцира и сугерише да је „европска будућност”, односно тежња за интеграцијом у простор Европске уније, једина идеја вредна живљења, информације о овој димензији Старог континента несумњиво могу бити интересантне и вредне промишљања! Не мислим да је шала о руском патријарху „који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић” довољно умесна. Пре ће бити да може да збуни неупућене. У некој мери већ сам Вам одговорио на ово питање. Идеја о слози европских народа – можда онаквој како су је видели Кант, Шилер, Бетовен, Аденауер – јесте племенита идеја и не треба је одбацивати. Истини за вољу, владајуће и већинско мишљење код нас није еврофанатично. Није ни еврофобично него је опрезно и уравнотежено. Већ сам рекао да је криза Европске уније почела 2003. године, када конститутивним актом није дефинисана као заједница вредности него као економски простор са заједничким законима и институцијама. Тада је саму себе дефинисала као постхришћанску, а европске вредности, укључујући и људска права о којима говоре као о некаквој мантри, изгубиле су своју основу. Тамошњим теоретичарима није јасно ни да ли се ради о заједници нацијâ или заједници грађана. Европска унија није, дакле, дефинисала ни свој унутарњи идентитет. Одговор им даје патријарх Кирил: „Хришћанство је формирало основу европских вредности и идеја. Ван хришћанске традиције немогуће је стићи до сазнања о унутрашњим покретачким механизмима друштвеног и културног развоја овог региона код народа који га насељавају. Ниједан наредни степен у грађењу наше заједничке куће не може да буде достигнут без ослонца на хришћанске вредности”. И још један став патријарха Кирила о европским интеграцијама: „Наша Црква не треба да буде спољни посматрач процеса европских интеграција. Ми смо убеђени да православна традиција треба да дâ властити допринос развоју простора уједињене Европе. Православни народи очекују да за своју спремност да учествују у развоју европских интеграција западни свет буде отворен за прихватање вредности које се налазе у традицији источних хришћана”. Ни мање ни више. Чини ми се да овакав став интуитивно има и актуелна српска политика. Извесно је да на верски идентитет Европе и данас и деценијама уназад, огроман утицај имају миграције. Европа је управо због миграција одавно промењена, и то је утисак који не потврђују само експерти и упућенији посматрачи. Шта се може очекивати, како ће, према Вашем виђењу, овај процес надаље тећи? Одговор нам је, дубоко загледан у историјску судбину српског народа, дао Милош Црњански: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!” У праву је Монтескје када тврди да миграције нарушавају аксиоматику политичког живота. У савремено доба више него брутално. Не знам како ће овај актуелни процес надаље тећи. Надамо се и молимо да промене на светској сцени донесу мир Блиском Истоку. Патријарси Вартоломеј и Кирил, папа Фрања и многе друге значајне личности хришћанског света апелују на хришћанску самилост и помоћ избеглицама. Наш народ најбоље зна шта је избеглиштво, шта значи напустити своје огњиште. Сећате се пред какав је страшан избор био стављен Сократ: да напусти свој полис или да попије кукуту. Исход је поз
  23. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић у сусрет Божићу, празнику рођења Христовог, за Печат промишља и говори о важним питањима која се тичу не само вере и духовног и религијског живота већ и проблема нашег ширег друштвеног и политичког живота, те укупних геополитичких и других прилика. -Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду, каже Епископ бачки Иринеј у интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу Дубокоуважени и поштовани Владико, када смо уочи прошлог Божића разговарали, почетак нашег дијалога био је суморан и брижан, будући да се у том тренутку чинило да је велики светски сукоб безмало известан. У години која је потом протекла доживели смо и нека изненађења. Чини се да су се у Европи, Америци и свету уопште догодиле крупне политичке и друштвене промене и да сада нове геополитичке и друге прилике стварају битно измењен глобални амбијент – духовни, политички, цивилизацијски и културни. Можемо ли бити спокојни у уверењу да предстојећи Божић, за разлику од претходног, дочекујемо у бољим и срећнијим светским приликама? Смемо ли се надати тој милости и добробити? Наши божићни разговори се, ево, претварају у леп обичај да се на крају календарске године присетимо свега онога што се збило, а што заслужује пажњу и захтева извесни коментар и објашњење. Да то опишемо латинском пословицом, заправо Овидијевим стихом: Morem fecerat usus (пракса ствара обичај). Морам рећи да заслугу за овај леп обичај имате искључиво Ви зато што Ваша дубокоумна питања нису плод само интелектуалне знатижеље и беспослице већ искреног и систематског промишљања које има за циљ да Вашим читаоцима – али и широј јавности – пажњу, иначе раслабљену обиљем полусловесних и бесловесних садржаја, усмери на оно најбитније у друштвеном, политичком, културном, па и црквеном животу нашег народа. Озбиљност, добронамерност и истинољубивост Ваших питања приморавају и моју маленкост да настојим да, сходно својим ограниченим могућностима, допринесем објашњавању или расветљавању појединих догађања и кретања која су заокупљала нашу пажњу у протеклом периоду. Прво питање се односи на данашњицу, још прецизније – на историјски тренутак у коме се дешавају промене на светској сцени. Оно се тиче свакодневног живота и буквално опстанка сваког човека и људске заједнице која, уверен сам, вапи за одговором. Питање нас наводи на терен политичких прогноза који бих најрадије избегао, не само зато што су се на овом пољу у протеклој години обрукали и светски експерти већ зато што мени као монаху и епископу то и не припада. На дубљој равни Ваше питање је, међутим, начелније, свевремено, и погађа суштински однос појединца према животним околностима, поготову у време егзистенцијалних криза: питање смисла, питање могућности животног оптимизма и у најтежим приликама. Елем, светске прилике су такве какве су. Можда се у кондензованом виду препознају у две–три сцене апокалиптичног ријалити програма, које се врте на телевизијским и компјутерским екранима широм света: отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; младић хладнокрвно пуца у леђа човеку на изложби. Невидљиви демонски покретачи таквих невероватних злочина, које сигурно не видимо само у радикализованом исламу, заправо желе да сви људи живе у страху. Aли међу најчешћим порукама у Светом Писму јесте следећа: Не бој се и не плаши се! Бог их у историји спасења људског рода упућује безброј пута, у најразличитијим околностима било личних, приватних искушења било када су у опасности племена или цео народ. Бог увек понавља: Не бој се и на плаши се, а често наставља речима: Јер ја сам Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти. Коначни, пак, одговор и кључ живота налазимо у речима које је Христос упутио ученицима, предсказавши им сопствено страдање: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33). Стога нада у милост и добробит о којој говорите, нада у мир коме се заједно са свима надате, не зависи од историјског тренутка и променљивих околности него од чињенице да је Христос победио свет. У духу поменутих речи Господњих ми и данас отклањамо сенку страха са наших живота и припремамо се да прославимо празник доласка на свет Богомладенца Христа, чије име је и Емануил, које и значи Бог је са нама. Са таквом вером и надом да је Бог са нама, са радошћу понављамо молитвене речи: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! Равнотежа у свету постепено се враћа, јер су покушаји успостављања униполарног поретка практично пропали, примећују неки најутицајнији и најмоћнији светски државници. Верујући у дух ове промене, руски председник Владимир Путин готово литерарно надахнуто и сликовито каже: „Ми већ живимо у другој димензији“! Да ли су реалне или пак преурањене наде да је ново, и у овом смислу изгледније и мирније, доба већ наступило? У духу стихова поменуте божићне химне ми се морамо молити да наде у мир постану реалност и веровати да ће нас Господ благословити мирнијим периодом историје. Наш народ, прва жртва униполарног поретка, претрпео је бруталност и обесправљеност, до тада без преседана у новијој историји. Наш отпор је уједно био и први одговор на култ силе и насиља, прво противљење, које је отворило прву пукотину униполарног света који се наметао. Без непотребног хвалисања и пагубног самозадовољства, коме смо ми иначе склони, можемо рећи да се та пукотина стварала управо у односу на нас или на нама, свеједно. Последњих година, још страшније, трпе и други, муслимани и хришћани, на Блиском Истоку, али и у Африци. Сада страдају и Европљани. Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду. Конкретно, заиста охрабрује најава политике новог председника САД да Русију не види као претњу, односно као противника. Али, истовремено онеспокојава намера да се настави трка у нуклеарном наоружавању. Али дозволите ми још и ово: оно што називамо униполарношћу или новим светским поретком заправо је многоглаво зло које настоји да обухвати све области живота. У томе успева до те мере да не само што деформише природне моделе живота, са тежњом да ишчезну брак, породица, нација, чак и полно одређење, него уобличава и до присиле намеће нове моделе, нове структуре друштва и нове заједнице, утемељене на новим, извитопереним стандардима и правилима. Промена политичких односа у свету још не значи укидање услова који су тај поредак (читај: беспоредак) створили, а још мање брисање оних ефеката које је он створио. Можда ћу употребити прејак израз ако кажем да ми је било занимљиво да посматрам очај који је показивала бирократизована политичка и медијска псеудоелита у судару са демократском вољом Британаца, а још више приликом избора новог председника САД. Дужан сам овде да напоменем да, упркос санкцијама и недаћама које смо трпели, не треба да ликујемо због кризе Европске Уније која је заправо почела још доношењем њеног Устава, конститутивног акта у коме је свесно занемарен хришћански темељ старог континента. У том смислу, пре треба да се надамо да ће будућа европска елита, враћајући се хришћанским коренима и наслеђу, успети да дефинише и нову политику која ће имати у виду целокупност континента, а везивно ткиво неће бити само евро. Видећемо да ли ће, после промена „преко Велике баре”, у текућој деценији уследити и смена „елитâ” у Европи. Одмереним и уздржаним, али садржајним и прецизним, одговорима у интервјуима датим „Печату” показали сте свестрано познавање укупних прилика и сложене стварности нашег времена, као и способност луцидног тумачења садашњих дешавања, унеколико и предвиђања и пројављивања предстојећих догађања. С обзиром на ово искуство, питам Вас, као епископа и као интелектуалца: шта у свету актуелних геополитичких „тектонских“ промена може од будућности да очекује наш народ? Хоћемо ли се, суочени с новим околностима, које за нас не морају нужно бити мање бруталне и тешке од претходних, сналазити спретније и усмеравати мудрије? Има ли управљачка елита српског народа снаге и памети за праве изборе на раскршћу на које смо управо ступили? У основи, констатације које сте изнели више су плод нашег дугогодишњег пријатељства и Ваше нимало критичке благонаклоности према мени него плод реалности. Лично могу да потврдим само део у коме се констатује да сам епископ Цркве Христове. Питање имплицира оцену актуелне спољне политике Владе Србије. Непотребно је истицати сложеност, а сада и променљивост спољнополитичких околности у којима се држава Србија и српски народ у целини налазе. Посебно имам у виду Републику Српску, Косово и Метохију, тежак положај Срба у Хрватској, ништа мање незавидан у Црној Гори. У складу са информацијама којима располажем, а свакако су непотпуне, мишљења сам да, у спољнополитичком домену, премијер и Влада Србије воде политику која сагледава и штити актуелне и будуће интересе и положај целог српског народа. Годину 2016. обележили су епохално значајни догађаји везани за хришћанство, за Цркву и, посебно, за Православље. Одиграо се историјски сусрет руског патријарха и папе у Хавани, одржан је свеправославни скуп на Криту, председник Путин је посетио Свету Гору, а велики притисак на православне, најпре на Руску, па на Српску Цркву, настављен је. Шта бисте од поменутих збивања, духа и чињеница који су их обележили, издвојили као важно и пресудно, вредно памћења или пак заборава, добро и мање добро за даљу судбину Православља, али и Цркве уопште? Три догађаја које сте навели другачији су по програму, садржају и циљевима и сваки има различито место у историји Цркве, историји спасења. Ниједан од њих неће пасти у заборав, али њихов допринос остварењу Божјег плана о спасењу човека и творевине и њихов утицај на потоња покољења биће различит, већи или мањи, зависно од тога у којој мери ће бити остварен потенцијал који су ти догађаји носили. Сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани није без разлога назван „миленијумским”. Сам догађај, дух и садржај разговора два црквена поглавара, као и декларација која је том приликом потписана, заслужују највећу пажњу. „Захваљујемо Богу за обнављање хришћанске вере без преседана које се дешава данас у Русији и у многим земљама Источне Европе, где су деценијама господарили атеистички режими” – каже се, између осталог, у тексту те декларације. Како би ваљало разумети у овој прилици и наглашену поруку руског патријарха и папе да „Православна и Католичка Црква могу активно да раде заједно”? Колико „активно“ и колико „заједно”? Фебруарски сусрет патријарха Кирила и папе Фрање на Куби заиста је епохалан догађај, миленијумски – већ самом чињеницом да је први у историји. Никада до тада нису се сусрели римски папа и московски патријарх. У заједничкој изјави или декларацији њих двојица су дала одговор на Ваше питање: „Ми желимо да удружимо своје напоре ради сведочења о Јеванђељу Христовом и о заједничком наслеђу Цркве првог миленијума тако што ћемо заједно одговарати на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче да пружају једногласно сведочење истине у областима у којима је то могуће и нужно (моје подвлачење). Људска цивилизација је ушла у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност не дозвољавају нам да останемо равнодушни пред изазовима који изискују заједнички одговор” (опет моје подвлачење). Нема сумње да патријарх Кирил и папа Фрања по свему припадају већ поменутим еминентним мањинама, личностима које имају духовну снагу, знање, одговорност, храброст за компромисе, способност да, следећи сопствену традицију, понуде савременој цивилизацији одговоре на најтежа питања, за добро хришћанства, али и света у целини. Уверен сам да је нужно да у духу сведочења о Јеванђељу Христовом пред изазовима савременог света, који заиста захтевају заједнички одговор, у оквиру сопствених могућности следимо начела која су поставила двојица јерараха на Куби. У том смислу доживљавам и сусрет са папом Фрањом и другим представницима Римске Цркве који је делегација наше Цркве имала почетком године, у коме сам и сâм, заједно са митрополитом Амфилохијем и нашим угледним интелектуалцем, амбасадором др Дарком Танасковићем, учествовао. Могу да посведочим да смо водили разговоре које можемо описати једноставно као истиновање у љубави. Полазна и завршна поента читавог сусрета била је да искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности представља и категорички императив нашега времена. Не само у Хавани већ и много пута потом поменуто је, не без забринутости, да „Цркве имају велику одговорност за будућност хришћанства и будућност цивилизације”. Пажњу заслужује управо ово повезивање појмова хришћанства и цивилизације, њихово преплитање у судбинској међузависности у будућности. Може ли се закључити да је за опстанак цивилизације у којој живимо хришћанство пресудно? Поготово ако се има у виду да многи веома моћни центри одлучивања и управљања савременим светом јавно оглашавају да им је овакав „модус“ размишљања и просуђивања далек, будући да хришћанство не уочавају као битан фактор напретка глобалног друштва. Како коментаришете ову противречност и њоме подразумеван тињајући, па и претећи, антагонизам „духа времена”? Не ради се о спорадичној констатацији него о постојаном уверењу, односно о вери нас хришћана. То уверење у нашу одговорност за судбину света засновано је, између осталог, на Христовом божанском идентитету израженом речима: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак” (Откр. 21, 6). Нашу, пак, улогу, односно улогу и одговорност сваког хришћанина, препознајемо такође у Христовим речима: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе” (Мат. 5, 13). Стога сваки хришћанин, пре других људи, има различиту одговорност за судбину света и будућност цивилизације. Да ли је та одговорност већа или мања, зависи од духовних дарова, од службе у Цркви коју има. Али нема сумње да је свако има. Свако, пре свега, треба да води рачуна о сопственом животу и спасењу и о животу својих ближњих. Да његова сопствена вера не обљутави. Да према сваком створењу и према природи поступа са љубављу. То је довољно. Знате, многи речи апостола Павла: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (IIКор. 12, 26) доживљавају као неку далеку мистичну слику, а ради се о једноставној истини. Све је у свету и у природи међузависно. Отуд је и одговорност хришћана за свет највећа. Други не мисле тако. Али, ни то није нешто ново. Када данас Православље (посебно у изјавама мислилаца Руске Цркве) себе јавно дефинише као „утемељивача и заштитника цивилизације која је алтернатива западном свету”, колико је ова порука разумљива и привлачна духовној деци нашег времена? Чини се да овакву „алтернативу западном свету” и многи у Србији не би баш радосно поздравили, односно да не постоји стварно разумевање њеног смисла и значаја. Колико и шта наша Црква чини да ову идеју, макар у њеном „разблаженом” виду, приближи и објасни својим верницима, али не и само њима? Хришћанство, односно Православље као најстарије и најаутентичније сведочење Христовог учења, одувек је било алтернатива духу времена. Уколико, ипак, не одбацујући неке вредности западне цивилизације, чији смо део у много чему, ствари поставимо антагонистички, као што сте их Ви поставили, морамо дефинисати упоришну тачку за овакво тврђењe. Шта је, дакле, то чему је Православље алтернатива или чему треба да буде алтернатива? То можемо да препознамо у такозваним Хајековим постулатима. Наиме, Фридрих Хајек, један од најутицајнијих економиста и политичких философа модерног доба, 1974. године, примајући Нобелову награду за економију, рекао је: „Финансијска контрола није контрола само једног сектора људског живота. Она чини контролу средстава потребних за све наше циљеве. А онај који поседује јединствену контролу ових средстава одлучује који циљеви ће да буду олакшани, које вредности треба да се сматрају вишим, а које нижим – укратко, у шта људи треба да верују и за које циљеве треба да се боре.” Чини ми се да је он изрекао кондензовано Вјерују модерног економског и друштвеног „духа времена”, заправо тоталитаризма глобалног поретка. На жалост, овај Хајеков програмски циљ у великој мери је остварен. Веома мали број људи контролише светску економију, у том циљу одређује вредности и намеће у шта људи треба да верују. Шта Православне Цркве – Српска, Руска, било која, а верујем и Римокатоличка Црква и неке од протестантских деноминација – одувек нуде људима и свету, насупрот ропству модерног духа времена дефинисаног у Хајековом учењу, спроведеном у пракси? Нуде слободу. Слободу исказану речима апостола Павла: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се у јарам ропства ухватити” (Гал. 5, 1). Модерно ропство, у коме се налази читав свет, опасније је, пагубније, од било чије окупације. Верујем да хришћански, пре свих православни свет и по духовном капацитету најмоћнија Руска Црква, црпећи искуство из аскетске традиције Православља, може да изнађе делатан, животни одговор на овај највећи изазов. Притисак Запада на Православље је дуготрајан, изузетно снажан и нимало пријатељски. О неким димензијама истог могли смо се уверити током припрема историјског Свеправославног сабора на Криту, а потом и током Сабора, којем је претходила, такође историјска, посета председника Путина Светој Гори. У симболичној равни посета Светој Гори била је догађај без преседана, не само због чињенице да су први пут у историји Русије председник и патријарх били заједно у молитви на Светој Гори, и да је Путину било дозвољено да заузме место које је раније било предвиђено само за византијске цареве. Како тумачите ова догађања, шта уочавате као најзначајније у њима? Познато је да је председник Путин верник и, куд год да иде, походи православне светиње. Света Гора је духовни светионик свих православних народа и заиста је значајно што су у овој поклоничкој посети заједно били председник Путин и патријарх Кирил. Тиме су манифестовали садејствену животну заинтересованост како за духовни напредак сопствене земље и Цркве тако и за духовни напредак свих православних народа. Реформе које председник Путин уводи у својој земљи по угледу на Столипина, борећи се против неолибералног капитализма, изазивају несумњиве симпатије код православних верника, па тако и код светогорских отаца. Из тих разлога, чини ми се, указана му је символична част коју сте поменули. Лично, не доживљавам Путина као византијског василевса. Он је модеран политичар који тражи решења о којима смо говорили малочас. Свеправославни сабор на Криту, не само због изостанка представника неких Цркава, а међу њима и Руске Цркве, изазвао је многе недоумице, па и теолошке расправе. Шта је одлучило да Српска Православна Црква, која је најпре најавила да неће учествовати, присуствује том сабору? Да ли се нешто постигло, или вредно добило и показало, одласком на Крит? По потенцијалу најзначајнији или заиста епохално значајан требало је да буде скуп на Криту сазван као Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Ви сте га именовали свеправославним скупом, али он, нажалост, није био свеправославан. Као што је познато, одсуствовале су четири Цркве, четири Патријаршије: Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска. Чак и занемарујући принципијелност разлогâ за њихово неучествовање, морамо закључити да је без особених искустава, на пример, древне Цркве Антиохије у којој је настала сама реч хришћанин, или Руске Цркве која има преко три стотине епархија, у раду скупа на Криту ипак био заступљен мањи део православне икумене. Московска Патријаршија има седам православних универзитета, пет духовних академија, педесет и две духовне семинарије, тридесет и седам духовних школа, више од осам стотина манастира, чијег је духовног и богословског искуства и знања било лишено критско сабрање. Да не изоставимо Бугарску Цркву са којом делимо слична историјска искуства, а поготову Грузијску Патријаршију која такође баштини хришћанство још из апостолског доба. Српски епископи су, махом, током дискусијâ настојали да износе ставове који су израз васељенског Православља, уверен сам, не претенциозно, имајући у виду и одсутне Цркве. Мој лични допринос, уколико га је уопште било, дефинисан је оквиром задатим претходним одлукама Светог Сабора и Светог Синода, а превасходно послушношћу Цркви и нашем Патријарху. Треба истаћи да је у већини докумената усвојених летос на Криту, ипак, снажно потврђен православни етос у данашње време. У документима који се тичу брака и биоетичких проблема потврђене су темељне антрополошке истине и учења Цркве којима је кроз историју чувана и очувана људска егзистенција. Те истине ће Црква и убудуће чувати као највећу светињу. У другим, пак, питањима није постигнут консензус, чак ни на тако редукованом сабору. Ако реално посматрамо, критско сабрање је ипак било много више од обичне међуправославне конференције, како поједини критичари тврде, али, нажалост, и много мање од Светог и Великог свеправославног Сабора. Руски патријарх Кирил, поглавар чија се огромна моћ у шали наглашава опаском да је „патријарх који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић“, јавно изражава уверење да се секуларна Европа све више удаљава од својих хришћанских корена. „Хришћанство је угрожено не само на Блиском Истоку, где је ситуација алармантна, већ и у Европи”, сматра он. Србији и њеној јавности, којој се неуморно доцира и сугерише да је „европска будућност”, односно тежња за интеграцијом у простор Европске уније, једина идеја вредна живљења, информације о овој димензији Старог континента несумњиво могу бити интересантне и вредне промишљања! Не мислим да је шала о руском патријарху „који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић” довољно умесна. Пре ће бити да може да збуни неупућене. У некој мери већ сам Вам одговорио на ово питање. Идеја о слози европских народа – можда онаквој како су је видели Кант, Шилер, Бетовен, Аденауер – јесте племенита идеја и не треба је одбацивати. Истини за вољу, владајуће и већинско мишљење код нас није еврофанатично. Није ни еврофобично него је опрезно и уравнотежено. Већ сам рекао да је криза Европске уније почела 2003. године, када конститутивним актом није дефинисана као заједница вредности него као економски простор са заједничким законима и институцијама. Тада је саму себе дефинисала као постхришћанску, а европске вредности, укључујући и људска права о којима говоре као о некаквој мантри, изгубиле су своју основу. Тамошњим теоретичарима није јасно ни да ли се ради о заједници нацијâ или заједници грађана. Европска унија није, дакле, дефинисала ни свој унутарњи идентитет. Одговор им даје патријарх Кирил: „Хришћанство је формирало основу европских вредности и идеја. Ван хришћанске традиције немогуће је стићи до сазнања о унутрашњим покретачким механизмима друштвеног и културног развоја овог региона код народа који га насељавају. Ниједан наредни степен у грађењу наше заједничке куће не може да буде достигнут без ослонца на хришћанске вредности”. И још један став патријарха Кирила о европским интеграцијама: „Наша Црква не треба да буде спољни посматрач процеса европских интеграција. Ми смо убеђени да православна традиција треба да дâ властити допринос развоју простора уједињене Европе. Православни народи очекују да за своју спремност да учествују у развоју европских интеграција западни свет буде отворен за прихватање вредности које се налазе у традицији источних хришћана”. Ни мање ни више. Чини ми се да овакав став интуитивно има и актуелна српска политика. Извесно је да на верски идентитет Европе и данас и деценијама уназад, огроман утицај имају миграције. Европа је управо због миграција одавно промењена, и то је утисак који не потврђују само експерти и упућенији посматрачи. Шта се може очекивати, како ће, према Вашем виђењу, овај процес надаље тећи? Одговор нам је, дубоко загледан у историјску судбину српског народа, дао Милош Црњански: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!” У праву је Монтескје када тврди да миграције нарушавају аксиоматику политичког живота. У савремено доба више него брутално. Не знам како ће овај актуелни процес надаље тећи. Надамо се и молимо да промене на светској сцени донесу мир Блиском Истоку. Патријарси Вартоломеј и Кирил, папа Фрања и многе друге значајне личности хришћанског света апелују на хришћанску самилост и помоћ избеглицама. Наш народ најбоље зна шта је избеглиштво, шта значи напустити своје огњиште. Сећате се пред какав је страшан избор био стављен Сократ: да напусти свој полис или да попије кукуту. Исход је познат. Најважније је бити хришћанин према тим невољницима, помоћи колико је могуће. Све друго је мање важно. У односу на поменути европски друштвени, духовни и религијски дискурс упадљива се разлика уочава у савременој Русији. Међу експертима се истичу и мишљења попут овог: „У Русији се услед вакуума насталог рушењем комунизма створила идеолошка празнина коју је попунило Православље.” Иако није експерт, али јесте тенденциозни политичар, па и политикант, са овом констатацијом се унеколико слаже и Карл Билт када тврди да је „инспирација којом се руководи Путин уствари идеологија Православне Цркве”. Како коментаришете ова запажања? И да ли се за Србију може рећи да у том смислу показује некакву тежњу ка „попуњавању идеолошке празнине”, или пак усмереност на приближавање неком идеолошком и духовном кругу? Не верујем да господин Карл Билт ишта зна о Православљу, а још мање о савременој дубинској психологији, по којој човек осведочено носи у себи национално несвесно, индивидуално несвесно и породично несвесно. Православље не попуњава никакав празан простор. Празан простор стварају пустошеће идеологије и различити изми. Путин је, колико знам, надахнут Столипиновим реформама, а не некаквом православном идеологијом. Карл Билт несумњиво не разуме процесе. У Србији се не ради о „попуњавању” идеолошке празнине. Идеологија је страна Цркви јер је Црква „дух и живот”, облагодаћена стварност, видљиво присуство метаисторије у историји, предукус Царства Божјег и цивилизација љубави овде и сада. Иначе, мислим да ће и цитирани „велеумни” господин ускоро нестати са јавне сцене. Kолико је значајно што је Његова Светост Патријарх васељенски Вартоломеј служио помен јасеновачким жртвама? И догађај о коме говорите имао је историјски карактер: служба у Јасеновцу пре свега, а затим и посета Хрватској у целини, нашим тамошњим епархијама и верном народу, разговори са званичницима исто тако. Митрополија загребачко-љубљанска са осталим нашим епархијама на тлу Хрватске, како је истакао митрополит Порфирије, први пут у историји Хрватске доживела је такав благослов – да у својој средини поздрави првога по реду, по части и по одговорности епископа православне васељене. Сâм дочек на загребачком аеродрому, као и све друге манифестације духовне природе, били су изузетни по карактеру и организацији. Замислите: српски патријарх, епископи и свештеници, поводом седамдесет и пете годишњице страхотног страдања у Јасеновцу, на аеродрому у Загребу свечано дочекују Васељенског Патријарха са пратњом! Све што се у тих неколико септембарских дана догодило одраз је зрелости месне Цркве и нове перспективе живота која се отвара православнима у Хрватској, као и искрене очинске љубави патријарха Вартоломеја према нашој Цркви и нашем народу. Мислим да је прилика да подсетим на речи које је изговорио том приликом: „Са посебним узбуђењем долазимо данас у Загреб, у намери да ми, Мајка Црква Константинопољска и сестринска Српска Православна Црква, одамо почаст и изразимо поштовање православним новомученицима, прослављеним у овим крајевима за време нацистичког тоталитаризма. Посебно је данас актуелно сећање на новомученике и на поруку коју они нама упућују. Ови нови мученици Божји, пострадали у Јасеновцу, представљају, кроз векове, трајно сведочанство и пример трпљења за све хришћане, ма где се они налазили. Кроза све векове удео Православне Цркве био је крст страдања. Ако погледамо у историју православних народа, констатоваћемо да су свагда пролазили испод мача страдања и мучеништва. Свагда су трпели гоњења, неправде и мученички су страдали. Приликом обележавања ове годишњице сећања на новомученике, дужни смо да нагласимо животом проверено искуство Васељенске Патријаршије и свих њених изданака, Православних Цркава широм света, да крст у очима многих изгледа као пораз и немоћ. За нас, међутим, крст представља доказ исправности нашега пута. Он је трофеј победе и знак тријумфа. Он је красота наше Православне Цркве и зато се, величанствен, уздиже на врху иконостаса храмова, господарећи њима. Имајући трајни доживљај крста, дошли смо из Константинопоља да, заједно са вама, искажемо поштовање свештеном спомену светих синова и кћери Српске Православне Цркве који мученички положише своје животе у Јасеновцу, поводом седамдесет и пете годишњице почетка функционисања ужасног комплекса концентрационих логора, тога споменика ужаса и мржње, који је, међутим, сила Крста и благодат Васкрсења претворила у споменик победе живота над смрћу, љубави над мржњом и светлости над тамом”. За Римокатоличку Цркву у Хрвата, али и већину хрватског народа, уз прећутну сагласност Ватикана, кардинал Степинац је светац. Каква је сврха настојања Српске Православне Цркве да Римокатоличку Цркву и Хрвате разувери и увери да Степинац није светац и да га не треба канонизовати? Пре свега, кардинал Степинац није канонизован, није проглашен за светог. Сâм папа Фрања је претходно означио холокауст за „срамоту човечанства”. Његова Светост патријарх Иринеј је, уз пуну сагласност свих чланова Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, као своју личну обавезу и потребу осећао да папу римског треба упознати са оним што се еуфемистички назива „многобројним контроверзама” везаним за Степинчево деловање у НДХ и са тиме како би православни Срби који живе на територији данашње Хрватске и другде где је живо сећање на геноцид, као и православни хришћани широм света, доживели одлуку о његовој канонизацији. Поштујући и тумачећи дух и слово поруке папе Фрање и патријарха Кирила, порукâ које је папа упућивао заједно са патријархом цариградским и низа сличних папиних изјава, слажем се у потпуности са речима нашег патријарха да је време да неко кога једна Црква проглашава светим буде као такав прихваћен од свих хришћана или бар прихватљив за њих. На крају крајева, сâм римски епископ је донео одлуку о формирању и раду Комисије Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве по овом питању, што смо ми са захвалношћу и задовољством прихватили. Ми се не бавимо никаквим разуверавањем ни доцирањем: једноставно износимо историјску истину и тако сведочимо Христа Који је Истина, Пут и Живот. Наши историчари као стручни саветници (консултанти) пружају драгоцену и незаменљиву помоћ нашем делу Комисије. Њихово познавање историјских чињеница, научна акрибија и хришћанска и људска савесност мене лично задивљују. Ми дакле, у име наше свете Цркве, и овом приликом, у дијалогу који се води у коректној атмосфери, без тешких речи, радимо оно што је наша обавеза. Одлуку о Степинцу, – чија канонизација је спорна, то не треба заборавити, и за многе католике, па и за један број хрватских католика, – каква год да буде, а ми се надамо да ће бити заснована на јеванђелским начелима и историјској истини, донеће папа Фрања, коначна инстанца за сва питања у Римокатоличкој Цркви. Докле се стигло с разговорима о канонизацији Степинца, и шта очекујете да ће уследити после ових последњих разговора? Кроз званична саопштења јавност је упозната са радом Мешовите комисије. Договор је да више од тога не износимо у јавност док се рад Комисије не оконча. Наша страна се тога држи дословно, колеге из Хрватске делимично. Ја такође поштујем договорено. Били сте с патријархом Иринејем у Русији на обележавању седамдесетог рођендана Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила. Какви су данас односи Српске Цркве са Руском Црквом? Сусрет у Москви је био ретко свечан, у правом смислу торжествени догађај, вредан памћења. Прослава Патријарховог личног животног јубилеја била је у исто време и неформално свеправославно сабрање. Присутно је било седам поглавара Православних Цркава и најугледнији архијереји данашњег Православља, заједно са многобројним руским архијерејима, игуманима, свештенством, монаштвом и хиљадама верних. Да се којим случајем у Храму Христа Спаситеља у Москви нашао неки незнабожац, – попут изасланикâ светога кнеза Владимира Кијевског који су се пре десет векова нашли на патријарашкој Литургији у Цариграду, – не би знао да ли је на небу или на земљи. Наш Патријарх, изражавајући саборни глас и осећање српског народа, том приликом је на језгровит начин описао односе Српске Цркве са Руском Црквом, рекавши да осећа да се налази у кући свога брата, тако да није у гостима: примају нас отворена срца, као своје рођене, са дирљивом љубављу, а кад нам помажу, то је безусловно. Тако се Срби увек осећају у Русији; надам се, и Руси у Србији. Према ниједној од недаћа којима нас је Господ посетио у току последњих деценија Руска Црква и руски народ нису остали равнодушни. Доказују то и доба турског ропства, и светски ратови, и пожар у манастиру Хиландару, и страшне поплаве из 2015. године. Посебно смо захвални великој Русији за сталну помоћ коју пружа нашој Цркви и народу на Косову и Метохији, не либећи се ни права вета у Савету безбедности и након што је једна од наших (?) бивших влада питање Косова „великодушно” пребацила из Савета безбедности – где имамо пријатеље са правом вета, Русију и Кину – у надлежност Европске Уније, заједно са САД отимача Косова и Метохије, а за неке Србе, све до данас, „пута који нема алтернативе”(!). Када је реч о односима међу помесним Црквама, значајно је и објашњење тренутних односа са Румунском Православном Црквом. Да ли је проблем са овом Црквом решен, односно да ли је престало њено неканонско деловање у неким деловима Србије? Понашање румунске јерархије видим као типичан феномен етнофилетизма, шовинистичке злоупотребе Цркве. И Јерусалимска Патријаршија је трпела њихово неканонско деловање, и то ни мање ни више него у Јерихону, једном од најстаријих градова на свету. Заиста феномен sui generis! Сличан упад већ годинама чини Румунска Црква и у канонски простор Руске Цркве, где је буквално успоставила своју паралелну јерархију у Молдавији. Румунски упади су својевремено допирали и до Албаније, са познатом великорумунском идејом да сви влахофони, па и Цинцари на југу Албаније, јесу Румуни. (Чак и да јесу, а нису, зар је то разлог за кршење основних канонских начела Православне Цркве?) Спорили су се и са Бугарском Црквом, опет „по влашком питању”. У погледу њиховог неканонског деловања у Србији, у једном од докумената који је објавила наша држава оцењено је да је „Румунска Православна Црква у североисточној Србији узданица румунског геополитичког ширења у 21. веку”. До сада наше позивање на свете каноне, на црквено право, на еклисиолошка начела, није узбудило савест румунске јерархије. Претпостављам да ће уследити снажнији дипломатски и политички притисци на нашу владу, нарочито тужакањем на рачун Србије у Бриселу. Али нашим државницима, као и нама у Цркви, савршено је јасно да се ту не ради о људским и верским правима. Румунски циљ је да Власима, који су или српског, или влашког, или двојног идентитета, наметну румунски идентитет, укратко – да Власи, хтели-не хтели, постану Румуни. Наша Црква ће се и даље руководити начелима канонског права и устројства Православне Цркве. Ако се сестринска Црква Румуније не окане овог ,,ћоравог посла”, знамо шта нам је чинити, опет у служби црквеног канонског права, али тада већ по оној народној ,,на љуту рану љута трава”. Наш премијер и влада су недавно показали да умеју да се одлучно и достојанствено одупру притисцима и уценама Загреба, па ће, са своје, државне стране, умети да се одупру и притисцима и уценама Букурешта. У то сам уверен. Надам се да ће Вас ово питање посебно надахнути и да ћете управо на њега радо одговорити: Чиме ће нас, у наступајућој години, обрадовати Ваша, Бачка епархија? Радујем се изградњи храма Васкрсења Христова у истоименом манастиру на Сунчаном брегу у Каћу, надомак Новог Сада. Тај манастир, први који се у Бачкој подиже после ваљда шест векова, већ сада је прави украс наше Епархије и наше Цркве. Радујем се самопрегору ковиљског братства које се стара о излечењу многих младића и девојака посрнулих у наркоманију и криминал и о њиховом извођењу на пут честитих грађана, способних и обучених да привређују и имају породице. Надам се даљем напретку наше мисије преко четири радио-станице и телевизијске продукције. Радујем се нашим верницима, „спремним на свако добро дело”, срећи венчаних, срећи родитељâ због новорођене деце, срећи крштених. Унапред се радујем одржавању једне велике међународне конференције у Новом Саду у наредном периоду. Током јануара ћемо, у сарадњи са покрајинским органима, организовати обележавање седамдесет и пете годишњице злочиначке Рације у јужној Бачкој и, посебно, новосадске Рације. Планирамо објављивање нових књига и нових бројева епархијскога гласила ,,Виноград Господњи”, предавања за народ, широки спектар духовних и културних манифестација. Лично, радујем се и малим стварима, које свакоме живот чине лепшим – например сусрету и разговору са пријатељем, као сада са Вама. Слава Богу за све, по речима светог Јована Златоуста. Свим Вашим читаоцима, Вама лично и Вашој домаћој Цркви, односно породици, желим да у радости прославите празник Рођења Христовог, празник благовољења Божјег, празник мира, љубави и добре воље, уз божићно мирбожење (не заборавимо ову предивну, древну и само српску реч!): Мир Божји, Христос се роди! Извор: Недељник Печат, број 452, 30. децембар 2016. године View full Странице
×