Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'света'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 129 results

  1. На дан када наша Света саборна и апостолска црква прославља Светог пророка Јоила, Преподобног Прохора Пчињског и Преподобног Јована Рилског, 1. новембра у Цетињском манастиру служена је Света литургија и парастос за упокојене професоре, ученике и особље Цетињске богословије. Светом литургијом је началствовао јеромонах Прохор, сабрат ове свете обитељи који данас слави свој имендан. Саслуживали су му протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић и свештеник из Колумбије, Естебан Диаз Ниња, јерођакон Онуфрије Савић, јерођакон Евстатије Ивановић и ђакон Марко Радмило. За певницом су једнодушно одговарали ученици Цетињске богословије. После Литургије Његово преосвештенство владика диоклијски г. Методије служио је парастос упокојеним професорима, ученицима и особљу Цетињске богословије. На крају се кратком бесједом ученицима обратио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, подучивши их о важности читања текста из књига Светих пророка. Славски колач поводом имендана оца Прохора, освештао је Митрополит Амфилохије уз саслужење архимандрита др Евстатија Аздејковића из Венецуеле, а били су присутни монаси Цетињског манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  2. ризница богословља

    Света новомученица Босиљка Пасијанска

    ЖИТИЈЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ БОСИЉКЕ ПАСЈАНСКЕ У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац. Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку. Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње. Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима. Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је. Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“ На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“ „Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена. „Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“ „Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“ „Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву. Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала: „Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља. Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана. Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“ А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња. Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм. Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви. Тропар Светој Новомученици Босиљки, глас 4. Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше. Икона преподобномученице Босиљке у цркви Христовог Преображења у Пасјану, на месту где се верује да је њен гроб
  3. ЖИТИЈЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ БОСИЉКЕ ПАСЈАНСКЕ У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац. Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку. Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње. Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима. Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је. Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“ На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“ „Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена. „Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“ „Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“ „Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву. Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала: „Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља. Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана. Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“ А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња. Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм. Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви. Тропар Светој Новомученици Босиљки, глас 4. Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше. Икона преподобномученице Босиљке у цркви Христовог Преображења у Пасјану, на месту где се верује да је њен гроб View full Странице
  4. Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)
  5. На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у четвртак 27. септембра 2018. године, Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви у Крушевцу, а уз саслужење братије ове свете цркве и благочествог верног народа града Крушевца. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  6. Са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо видео запис празничног вечерњег богослужења, свечане литије улицама Града Зајечара и Свете Архијерејске Литургије поводом славе Саборног храма и славе Града Зајечара. Празнична богослужења предводио је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион уз молитвено учешће Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића), као и учешће мноштва свештенослужитеља Богом чуване Епархије тимочке. View full Странице
  7. Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)
  8. Богоустановљеност Свете Тајне Свештенства условљена је богоустановљеношћу и значајем саме јерархије новозаветне Цркве. Јерархија је у Цркви установљена да би била оруђе деловања Духа Светога у Светим Тајнама, у учењу и управљању Црквом, те да би се кроз њу – по прејемству од апостола, који су Духа Светога примили од Исуса Христа – ток благодати непрекидно разливао од Христа као извора и на временски и просторно удаљене народе. Очигледно, постављање лица која су призвана да буду оруђа деловања Духа Божијег може да изведе само Дух Свети, а не људи; сходно томе, начин постављања треба да буде нарочит, Божански, светотајински и при томе видљив“. Други циклус емисијâ "Светотајинско богословље" отпочео је тумачењем Свете Тајне свештенства. У оквиру дведесет прве емисије, којом и почиње други циклус, говорили смо о основама Православног учења о Светој Тајни свештенства. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) View full Странице
  9. ризница богословља

    Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој

    Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Мој омиљени писац, Момо Капор, је записао када је био на Светој Гори, да се путовање тамо не планира. Једноставно вас нешто позове и осјетите да морате да одете тамо, а да када се вратите, негђе успут оставите сујету. Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. ризница богословља

    Јелена Петровић: Речи су моћни оквир света

    „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. „A hero is someone who understands the responsibility that comes with his freedom.“ Bob Dylan Зашто Дилан? Ова уводна сентенца садржи два важна аспекта хришћанске перспективе и постојања уопште. Одговорност и слободу. „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Чињенице које је Црква издвојила као оне које представљају сметњу за правилно и благодатно утемељење брака и његово усавршавање у светотајинској пуноћи, називају се брачне сметње. У нашој двадесетој емисији "Светотајинско богословље", говорили смо о брачним сметњама увек полазећи од литургијских и канонских основа за њихово постојање, а такође сагледавајући их у њиховом обичајно-правном оквиру. У оквиру ове емисије, којом завршавамо први циклус, нагласили смо да су брачне сметње негативно одређене, особене и препознатљиве животне чињенице које представљају битне недостатке за склапање брака. Подсетили смо да су оне као такве одређене црквено-литургијским и канонским предањем, с једне стране, и државним законима из области породичног и брачног права, с друге. Наша умна пажња била је посебно посвећена крвном сродству, духовном сродству, сродству по усвојењу и тазбинском сродству, које и у црквеној и правној пракси представљају најзаступљенију брачну сметњу. Разговор о наведеним брачним сметњама употунили смо објашњењем правилног израчунавања њихових степена. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО View full Странице
  14. Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба. Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру. За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места. Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи. Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира. Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/ Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.) Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ. То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне. Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху... После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома. Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно. Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина. У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године. На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета. Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско". Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују. После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година. То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама... View full Странице
  15. александар живаљев

    Преуређен Дом штићеника Манастира Света Петка

    Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији.  Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба. Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру. За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места. Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи. Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира.   Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/ Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.) Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ. То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне. Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху... После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома. Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно. Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина. У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године. На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета. Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско". Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују. После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година. То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама...
  16. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, у суботу, 16. јуна 2018. године, одржано је последње предавање у овом семестру. Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду је говорио на тему: „Света Литургија - молитва Цркве”. Истичући неопходност личне и заједничке молитве црквене заједнице, отац Жељко је надахнутим и бираним речима повезао и објаснио важност литургијског сабрања, како кроз прошлост и садашњост, тако и за оно што ће се дешавати у будућности, односно - Царству Божјем. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе! View full Странице
  17. „Будимо трезвени навијачи који ћемо са својим породицама возити бицикл или ујутру бавити се спортом,“ рекао је овај свештеник у интервјуу за Интерфакс-религија“. Лебедев је нагласио да бити „пијан као даска значи упропастити светковину“. У овом смислу се труди и Руска православна добротворна агенција „Милосердије“, која ће крајем ове недеље организовати фудбалски турнир бескућника у једном спортском центру у Москви, а који ће се завршити безалкохолним пикником. „Фудбалско такмичење међу бескућницима представља корак ка солидарности са онима који су изгубили свој стан или кућу“, рекли су организатори такмичења. Извор: Српска Православна Црква
  18. Руска Православна Црква се залаже за опуштену, позитивну и веселу атмосферу за време одржавања светског такмичења у фудбалу. Из тог разлога позива да се за све време такмичења не узима алкохол. Заменик председника Пастирског савета Епархије Вјатке Андреј Лебедев апелује на навијаче да за време одржавања Светског првенства у фудбалу не узимају алкохол и да дају предност спорту. „Будимо трезвени навијачи који ћемо са својим породицама возити бицикл или ујутру бавити се спортом,“ рекао је овај свештеник у интервјуу за Интерфакс-религија“. Лебедев је нагласио да бити „пијан као даска значи упропастити светковину“. У овом смислу се труди и Руска православна добротворна агенција „Милосердије“, која ће крајем ове недеље организовати фудбалски турнир бескућника у једном спортском центру у Москви, а који ће се завршити безалкохолним пикником. „Фудбалско такмичење међу бескућницима представља корак ка солидарности са онима који су изгубили свој стан или кућу“, рекли су организатори такмичења. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Уз владику Григорија, који је изабран за епископа франкфуртског и цијеле Њемачке, служили су новоизабрани епископ захумско-херцеговачки Димитрије и бројно свештенство. „Надамо се да ће наш храм грађевински бити завршен ове године, а ако Бог да планирамо да га освештамо о осамстој годишњици наше епархије – владика Димитрије, владика Атанасије и ја. Ако Господ изволи, биће то нешто најљепше што смо могли подарити једни другима, нашем Мостару, Херцеговини и Цркви“, рекао је у бесједи владика Григорије. Он је истакао да ће, гдје год био и ма колико обавеза имао, исто као и до сада мислити о овом храму. „У часу када се спремам да напустим Херцеговину и преузмем другу службу, нарочиту благодарност желим да упутим свим својим мостарским пријатељима с обје стране Неретве – хришћанима и муслиманима, с којима сам веома успјешно сарађивао протеклих година и који су нам свесрдно помагали при успостављању добросусједских односа и међусобног разумијевања међу свима нама који живимо на овом простору“, истакао је владика Григорије. Он је нагласио да му је драго што су им се путеви, бар накратко, укрстили и што су имали прилику да сарађују, размјењују мишљења и остварујемо предуслове за бољу и спокојнију будућност овог дијела Херцеговине. Владика Григорије замолио је све вјернике да буду од помоћи и при руци новом епископу који ће ускоро преузети кормило брода Цркве у Херцеговини. „Молим вас да га примите доборнамјерно, отвореног срца и раширених руку“, рекао је владика Григорије. Он је замолио вјернике да помажу једни другима и да увијек буду изнад свих подјела, размирица и сукоба. „Хвала вам драга браћо и сестре, драги свештенослужитељи и мили пријатељи, што сте увијек били уз мене, и у радости и у бризи, кад се пјевало и кад се туговало, када се радило и градило, када се одмарало и славило, кад се падало и када се устајало. Понијећу вас у срцу и помињаћу у својим молитвама, а вас молим да се и ви молите за мене да бих достојно испунио нови задатак који ми је повјерен од Свете цркве“, рекао је владика Григорије у емотивној бесједи. У име вјерника из Мостара владики Григорију пригодан поклон предао је предсједник мостарског Црквеног одбора Далибор Ђурасовић, који му је захвалио за све што је урадио за овај град и овдашњи народ. „Много ствари смо започели, неке и завршили, а и и остало ћемо стићи, јер сте нас ви научили“, истакао је Ђурасовић. Након литургије организован је пригодан културно-умјетнички програм и славски ручак, а кумови славе ове године били и Дарко Бањац и Денис Прачић. Вјерници у Мостару жале због одласка владике Григорија, јер је његова улога у повратку и обнови живота Срба у долини Неретве немјерљива. Саборна црква Свете Тројице била је највећи православни храм на Балкану, а запаљена и је и минирана у јуну 1992. године. Обнова је почела 2008. године, а тренутно је једини велики необновљени вјерски објекат у БиХ. Изграђена је 1873. године и национални је споменик БиХ.
×