Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сваког'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата. Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре) У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету. Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању. Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи. „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“. „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију. „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан. Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти. „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело. „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић. Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија. Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског. „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“. „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић. Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  2. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, посетио је 20. октобра 2021. године Централну кухињу Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке у Земун Пољу. Црквена народна кухиња у Земун Пољу је почела са радом 2014. године. На 200 квадратних метара радног простора омогућена је свакодневна припрема две хиљаде оброка намењених најугроженијима. Поред професионалне кухињске опреме, модерна кухиња садржи и пекару, хладњачу и централни магацин намирница. Свакога дана из ње се дистрибуирају кувани оброци на још пет локација у граду, одакле их потребити преузимају. То су пунктови Црквене кухиње при храмовима на Карабурми, Жаркову, Старој Бежанији и Звездари, док се у Француској улици бр. 31 налази и трпезарија где се оброци свакодневно послужују свима онима који немају кров над главом, којима је живот на улици сурова свакодневница. Пошто се информисао о процесу припреме оброка, владика Јустин је захвалио волонтерима и кувару г. Славиши Дашићу који своје слободно време и труд стављају у службу свете Цркве чиме сведоче своју веру и хришћанско милосрђе према браћи и сестрама који су гладни и презрени. Том приликом, владика Јустин је упознао и великог добротвора Црквене кухиње г. Војислава Деспота, који годинама Цркви бесплатно уступа пословни простор, коме је даривао икону Пресвете Богородице. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У недељу 8. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије уприличио је прву канонску посету Убу, средишту Архијерејског намесништва тамнавског. У Храму Вазнесења Господњег Владика Исихије је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, уз саслуживање архијерејског заменика Епископа ваљевског, протонамесника Филипа Јаковљевића, и више свештенослужитеља Епархије ваљевске. Поимање глади у време земаљског живота Господа Христа није налик данашњем. Ми данас и најмањи апетит за јелом називамо глађу, настојећи да је што пре утолимо, а у оно време је један хлеб био мера дневних потреба човека и мало ко је за више од тога зарађивао. Догађај претварања пет хлебова и две рибе у мноштво хране, описан у данашњем Светом јеванђељу (Мт 14, 14- 22), говори да се благодаћу Божјом и учешћем Светих апостола нахранило хиљаде људи, део је литургијског слова Владике Исихија утемељеног на овом јеванђељском одломку. Господ чини огромно чудо, али не чини га на спектакуларан начин. Не рекламира Себе, не тражи Своју славу, већ чини тајно да то народ не види. Господ благосиља хлеб и уздиже поглед на небо, показујући тиме да Он не ради ништа Сам од Себе, већ у Свом божанском смирењу, објаснио је Владика Исихије. Господ обезбеђује скромно храну да би народ могао да преживи, али не чини сам већ тражи сараднике, а то су у првом реду Његови ученици, које упошљава у овом добром делу и чуду Божјем. Даје им комаде хлеба и каже да разделе. На чудесан начин, то бива довољно за све људе. И не само да бива довољно, него има и вишка – дванаест котарица, које симболично указују да се реч Божја свима дели и довољна је да свакога нахрани. Остатак припада дванаесторици апостола, који су најближи Господу и који највише могу да приме учења Његовог и Његове добродетељи и који су позвани да буду први круг око Њега који раздаје Његову благодат – рекао је ваљевски архијереј. Овај чин је предобразац Свете Литургије, Тајне вечере, која ће се догодити убрзо, када ће Господ благосиљати и преломити хлеб, а потом га разделити Својим ученицима, уз добро познати благослов о једењу Његовог тела и пијењу Његове крви на отпуштење грехова. Свака Литургија служена кроз векове до данас јесте прикључивање на „увек служећу“ Свету Литургију, коју је одслужио сам Господ Исус Христос са Својим ученицима непосредно пре страдања, истакао је Владика Исихије. Осврнувши се на празник Преноса моштију Светог архиђакона Стефана, којег наша Света Црква данас прославља, Владика Исихије је подсетио да је реч о светитељу који је први пострадао за реч Божју. Причешћен крвљу и телом Спаситеља и испуњен благодаћу, могао је први да пострада за љубљеног Господа, рекао је Владика Исихије, уз молитву Господу да се сви сједињујемо с Њим и будемо причасници космичке Литургије, коју је Господ одслужио на Велики четвртак. Велика је радост данас испунила Тамнаву, свештенства које у овом крају служи Богу и верног народа, који је љубављу према Господу подигао леп саборни храм, од чијег се освећења ове године 18. септембра навршава јубиларних десет година. Прва канонска посета Владике Исихија биће златним словима уписана у летопис светиње, рекао је старешина Храма Вазнесења Господњег протојереј – ставрофор Драган Алимпијевић у благодарју за принете молитве. За трпезом љубави, Владику Исихија, браћу свештенике, представнике Општине Уб, јавних установа и привреде овог краја, поздравио је архијерејски намесник тамнавски протојереј Небојша Миливојевић. Заблагодаривши Владики Исихију што је предводио литургијско сабрање и свима који су у њему учествовали, прота Миливојевић пожелео је свима сваког добра и да се у молитвеној љубави још много година сабирају. За крај, како традиција домаћина налаже, уследило је даривање. За успомену на своју прву канонску посету Тамнави, Владика Исихије од свештенства и председника Црквеног одбора Црквене општине Уб Мирослава Живановића добио је архијерејски чиновник и икону Светог Саве. Извор: Епархија ваљевска
  4. После Свете Литургије коју је служио у Недељу мироносица у Манастиру Тумане, где је беседио у самом Храму (линк ка снимку је испод), и након послужења у манастирском конаку, Патријарх српски Порфирије се обратио верном народу са терасе конака многобројним поукама, међу којима и речју да је Црква Православна - Црква Христова, да Она не дели људе по нацијама, те да "Онај ко је Христов, он воли сваког човека". У наставку сабрања у Туману, Патријарх је благословио присутни народ и обратио се са терасе конака истакавши да је без молитве, истинске, праве, и без Свете Литургије, немогуће решити своје проблеме - "Мир духовни није психолошки мир. Мир духовни је мир са Богом, братом, другим људима, мир са творевином и мир са собом" и подсетио на речи које отварају Небеса: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног. Пресвета Богородице, спаси нас!" Патријарх је указао да је нашој деци, као и свима, потребна нежност, љубав, разумевање, да је потребно да љубав покажемо најпре у нашим у породицама, и да доводимо децу у храм. Важан је национални идентитет. Али узалуд је он, ако нема вере, ако нема духовног идентитета, додао је Патријарх.
  5. Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин. „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове. „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије. „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. -Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска
  7. -Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска, Kurir.rs/Б. К.
  8. Из штампе је изашао нови новембарско-децембарски, 376. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је "Марта и Марија у нашем животу", рекао је у разговору за Радио Слово љубве катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог листа који није само стручни часопис, већ је намењен широкој читалачкој публици. Звучни запис разговора Он је подсетио на шест деценија дугу традицију часописа у чију су успешну мисију и трајање свој труд улагали, и до данас то чине, угледни црквени великодостојници, теолози, мислиоци, са циљем да ова значајна публикација буде извор на којем савремени човек може да утоли своју жеђ за Речју Божјом, а међу читаоцима су неретко и они који, охрабрени и просвећени, постају активни учесници Литургијске заједнице. Извор: Радио Слово љубве
  9. У навечерје празника Преподобнг Саве псковског и крипецког, 9. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Цетињског манастира, емитовано је уживо петнаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је презвитер Игор Балабан, парох цетињски. Емисију је својим песмама украсила Николина Ковачевић, проф. философије и песникиња из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела молитвом Светом Петру Цетињском чије се нетљене мошти чувају у Цетњском манастиру дарујући укрепљење свима који притичу тражећи његово молитвено посредништво. О Светом Петру Цетињском, великом архијереју Српске Цркве, Митрополиту Црногорском, Скендеријском и Приморском, огњеносном подвижнику, сузном молитвенику за цео свет, најчистијем девственику, великом чудотворцу, богоозареном пророку, даровитом писцу, прекрасном песнику, храбром војсковођи, вештом дипломати, мудром измиритељу браће, милостивом хранитељу гладних, свеблагом утешитељу невољних и уцвељених, благословеном осветнику Косова, одлучном ујединитељу српских земаља, самоуком полиглоти, првом српском научнику, даровитом историчару, талентованом мистику и вештом практичару живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род, говорио је наш гост - презвитер Игор Балабан. Отац Игор је наше гледаоце подробно упознао са историјатом и значајем Цетињског манастира, као и са свим знаменитостима које красе ову светињу. Посебну пажњу наш гост посветио је путовању светиња (честици Часног Крста Господњег, десници Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и чудотворној икони Пресвете Богородице Филеримске), које су се благовољењем и чудом Божјим нашле у Цетињском манастиру, да укрепљују верни народ који им притиче. Као секретар Црквеног суда Митрополије црногорско-приморске, отац Игор је са жаљењем поделио са нама статистику о великом броју разведених бракова. Недостаје нам смирења и спремности да превазиђемо своје "ја" и са љубављу се односимо према другом човеку, а посебно брачника према брачницима, истакао је парох цетињски указујући да се сва животна искушења превазилазе једино снагом вере и љубави, као и спремношћу за праштање. На самом крају емисије наш гост је упутио пастирску поруку уз кратак осврт на еванђелску перикопу о винограду и виноградарима. Живот је пун искушења и тешкоћа, а наш пут је да се угледамо на Господа и ходимо Његовим путем, да примимо благослов Његов, бивајући спремни и на страдање, али и на наслађивање благодатним даровима Божјим, закључио је отац Игор. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога. – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро. – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет. – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима. Извор: Епархија милешевска
  12. Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил донео је упутство за старешине парохијских цркава, подворја и манастира Московске епархије, у вези са претњом од ширења инфекције коронавируса. Ради пастирске бриге о људима, као и на захтев санитарних власти, уз очување чврсте вере у деловање благог промисла Божијег и Божије свемогућство, доносимо следећа правила, у складу са канонском и богослужбеном традицијом Руске православне Цркве. Док се епидемиолошка ситуација не промени набоље и до добијања одговарајућих упутстава о потпуном или делимичном прекиду важења овог упутства, у парохијским црквама, патријаршким, архијерејским и манастирским подворјима, као и у манастирима Московске епархије, неопходно је придржавати се следећег. У погледу причешћивања светим Христовим тајнама: 1. Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%. 2. „Запивку“ делити искључиво индивидуално, сваком причаснику посебно, у једнократним чашама (примедба преводиоца: за нашу праксу ова тачка није актуелна, будући да је „запивка“ специфична карактеристика руске богослужбене праксе). 3. Нафору делити у једнократним хигијенским рукавицама. 4. Убрус током причешћивања верног народа користити само за спречавање случајног падања светих тајни на под и за брисање кашичице, а за брисање уста причесницима користити папирне салвете, које затим спалити. Убрусе кувати, са дужном побожношћу, после сваке богослужбене употребе. 5. Причасници да не целивају путир после причешћа. У погледу светих тајни крштења и миропомазања: 6. Строго се придржавати праксе мењања и освећивања нове воде за свако ново крштење. С тим у вези, свету тајну крштења вршити искључиво индивидуално и после сваког крштења дезинфекционим средством брисати купељ (крстионицу). Препоручују се препарати на бази терцијарних амида или хидроген пероксид 3%. 7. За миропомазање и помазивање уљем користити штапиће за уши и папирну салвету, које затим спалити. У погледу свете тајне јелеосвећења: 8. Код групног служења свете тајне јелеосвећења у црквама, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. Друга упутства у погледу богослужења, пастирске праксе и црквеног живота: 9. Уместо изношења крста на целивање по завршетку божанствене литургије и других богослужења препоручује се стављање крста на главе верника. 10. Враћајући се пракси прописаној типиком, која се последњих година променила (у Руској Цркви – примедба преводиоца), помазивање на свеноћном бдењу вршити само онда када се врши литија и освећење уља. У случајевима када се помазивање врши, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. У другим случајевима, целивање јеванђеља, празничне иконе или крста после полијелеја организовати тако да се јеванђеље, икона и крст после сваког целива обришу дезинфекционим средством. 11. Свештеницима се препоручује да не пружају руку верницима на целивање. 12. За дељење нафоре и петохлебнице на бдењу користити једнократне хигијенске рукавице. 13. Посвећивати додатну пажњу чистоћи утвари и богослужбених сасуда, брисати их после сваке богослужбене употребе и детаљно испирати врелом водом. 14. До издавања посебног упутства, прекинути рад парохијских школа, секција и кружока. 15. Социјалне службе при парохијским црквама, подворјима и манастирима по својим могућностима да пружају помоћ старијим грађанима који спадају у ризичну групу, у виду доставке на кућну адресу прехрамбених производа и најнеопноднијих средстава. Упутства општег карактера: 16. Старешине да наложе црквеним и манастирским радницима обавезно придржавање општих мера хигијене, укључујући дезинфекцију руку током дана на свака два сата или чешће). 17. Обезбедити често проветравање цркава, као и парохијских и манастирских јавних просторија, саставити обавезујући распоред проветравања. 18. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати површину црквеног мобилијара који сви додирују (укључујући палионице), као и куке на вратима. 19. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати иконе у цркви које верници целивају. 20. Свештенослужитељи, црквенослужитељи и радници цркава и манастира да се одговорно и са пажњом односе према томе како се осећају. У случају било каквих симптома обратити се старешини и затражити медицинску помоћ. 21. Старешине да организују обавезно мерење температуре пред почетак радног дана (нпр. помоћу бесконтактног топломера) код свештенослужитеља, црквенослужитеља и радника цркава који долазе у контакт са већим бројем верника. 22. Објаснити верницима да испуњавање ових прописа и ограничења треба схватити као послушност речима Светог писма: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7). Такође објашњавати верницима да у случају појаве симптома грипа или других заразних болести треба да се, из љубави према ближњима и бриге за њих, уздрже од одласка у цркву. За брисање подова препоручују се препарати на бази хлора. Извор: https://mepar.ru/documents/misc/2020/03/17/121243/ За Поуке.орг са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић
  13. Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил донео је упутство за старешине парохијских цркава, подворја и манастира Московске епархије, у вези са претњом од ширења инфекције коронавируса. Ради пастирске бриге о људима, као и на захтев санитарних власти, уз очување чврсте вере у деловање благог промисла Божијег и Божије свемогућство, доносимо следећа правила, у складу са канонском и богослужбеном традицијом Руске православне Цркве. Док се епидемиолошка ситуација не промени набоље и до добијања одговарајућих упутстава о потпуном или делимичном прекиду важења овог упутства, у парохијским црквама, патријаршким, архијерејским и манастирским подворјима, као и у манастирима Московске епархије, неопходно је придржавати се следећег. У погледу причешћивања светим Христовим тајнама: 1. Имајући у виду да приношење бескрвне жртве ни у ком случају не може бити прекинуто, јер тамо где нема евхаристије нема ни црквеног живота, као и то да се свето тело и крв Христова дају на здравље како душе, тако и тела (видети, на пример, молитве светог Јована Златоустог – седму и девету молитву из правила пред свето причешће), те историјску праксу Православне Цркве у условима епидемије (конкретно, причешћивање оболелих од заразних болести после других причесника, или чак на посебном богослужењу, уз брисање кашичице после сваког причесника тканином која се затим спаљује; коришћење посебног сасуда и кашичице за оболеле; њихово омивање у сирћету које се затим просипа у пресахли бунар – видети С. В. Булгаков, Настолна књига за свештено-црквенослужитеље и Пидалион са тумачењима преподобног Никодима Светогорца, правило VI.28), свете Христове тајне делити тако што ће се после сваког причесника кашичица брисати убрусом који је натопљен у медицински алкохол (убрус редовно додатно натапати) и потапати у воду. Са водом поступити као што се поступа код редовног прања убруса. Препоручује се етил-алкохол 75% или изопропил-алкохол 70%. 2. „Запивку“ делити искључиво индивидуално, сваком причаснику посебно, у једнократним чашама (примедба преводиоца: за нашу праксу ова тачка није актуелна, будући да је „запивка“ специфична карактеристика руске богослужбене праксе). 3. Нафору делити у једнократним хигијенским рукавицама. 4. Убрус током причешћивања верног народа користити само за спречавање случајног падања светих тајни на под и за брисање кашичице, а за брисање уста причесницима користити папирне салвете, које затим спалити. Убрусе кувати, са дужном побожношћу, после сваке богослужбене употребе. 5. Причасници да не целивају путир после причешћа. У погледу светих тајни крштења и миропомазања: 6. Строго се придржавати праксе мењања и освећивања нове воде за свако ново крштење. С тим у вези, свету тајну крштења вршити искључиво индивидуално и после сваког крштења дезинфекционим средством брисати купељ (крстионицу). Препоручују се препарати на бази терцијарних амида или хидроген пероксид 3%. 7. За миропомазање и помазивање уљем користити штапиће за уши и папирну салвету, које затим спалити. У погледу свете тајне јелеосвећења: 8. Код групног служења свете тајне јелеосвећења у црквама, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. Друга упутства у погледу богослужења, пастирске праксе и црквеног живота: 9. Уместо изношења крста на целивање по завршетку божанствене литургије и других богослужења препоручује се стављање крста на главе верника. 10. Враћајући се пракси прописаној типиком, која се последњих година променила (у Руској Цркви – примедба преводиоца), помазивање на свеноћном бдењу вршити само онда када се врши литија и освећење уља. У случајевима када се помазивање врши, за помазивање сваког верника појединачно користити једнократна средства (нпр. штапиће за уши) те искоришћене штапиће затим спалити. У другим случајевима, целивање јеванђеља, празничне иконе или крста после полијелеја организовати тако да се јеванђеље, икона и крст после сваког целива обришу дезинфекционим средством. 11. Свештеницима се препоручује да не пружају руку верницима на целивање. 12. За дељење нафоре и петохлебнице на бдењу користити једнократне хигијенске рукавице. 13. Посвећивати додатну пажњу чистоћи утвари и богослужбених сасуда, брисати их после сваке богослужбене употребе и детаљно испирати врелом водом. 14. До издавања посебног упутства, прекинути рад парохијских школа, секција и кружока. 15. Социјалне службе при парохијским црквама, подворјима и манастирима по својим могућностима да пружају помоћ старијим грађанима који спадају у ризичну групу, у виду доставке на кућну адресу прехрамбених производа и најнеопноднијих средстава. Упутства општег карактера: 16. Старешине да наложе црквеним и манастирским радницима обавезно придржавање општих мера хигијене, укључујући дезинфекцију руку током дана на свака два сата или чешће). 17. Обезбедити често проветравање цркава, као и парохијских и манастирских јавних просторија, саставити обавезујући распоред проветравања. 18. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати површину црквеног мобилијара који сви додирују (укључујући палионице), као и куке на вратима. 19. Дезинфекционим средствима редовно обрађивати иконе у цркви које верници целивају. 20. Свештенослужитељи, црквенослужитељи и радници цркава и манастира да се одговорно и са пажњом односе према томе како се осећају. У случају било каквих симптома обратити се старешини и затражити медицинску помоћ. 21. Старешине да организују обавезно мерење температуре пред почетак радног дана (нпр. помоћу бесконтактног топломера) код свештенослужитеља, црквенослужитеља и радника цркава који долазе у контакт са већим бројем верника. 22. Објаснити верницима да испуњавање ових прописа и ограничења треба схватити као послушност речима Светог писма: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7). Такође објашњавати верницима да у случају појаве симптома грипа или других заразних болести треба да се, из љубави према ближњима и бриге за њих, уздрже од одласка у цркву. За брисање подова препоручују се препарати на бази хлора. Извор: https://mepar.ru/documents/misc/2020/03/17/121243/ За Поуке.орг са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић View full Странице
  14. Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу каишчицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности? ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога ("да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести"), и естетског ("многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања"), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: "Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и понопо у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога". Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: "Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа". Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику "Православља", богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: "Ни хигијенски ни естегски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причећивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти - него и од разних болести." На крају Бута вели: "Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата. Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно "причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим", вели Свети Кирило Јерусалимски." Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "Мало квасца све тесто према себи уиодоби. Тако обесмрћено Богом телоГосподње, будући у нама, све претвара и мења према себи". Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. "И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, иошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело". Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: "Колико сам пута - вели он - имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд. Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, иили из истог путира. Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија? сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго "могућност" заразе, а друго "извесност" цијанкалија. То пак што сео указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућиости штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). У хришћанству је свагда било главно, и "једино од потребе": задобити "уместо земаљског-небеско; уместо привременог-вечно; уместо трулежног-нетрулежно". Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,11 а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: "Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло..." (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који "недо- стојно једе хлеб и пије чашу Господњу". У молитви Литургије Светог Василија Великог "Боже наш, Боже спа- сати... ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича- чатисја". Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: "Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових нзненадних невоља налази се у гресима".в Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија 'Грбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног. На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних. Извор: Поуке.орг
  15. Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу каишчицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности? ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога ("да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести"), и естетског ("многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања"), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: "Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и понопо у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога". Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: "Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа". Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику "Православља", богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: "Ни хигијенски ни естегски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причећивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти - него и од разних болести." На крају Бута вели: "Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата. Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно "причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим", вели Свети Кирило Јерусалимски." Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "Мало квасца све тесто према себи уиодоби. Тако обесмрћено Богом телоГосподње, будући у нама, све претвара и мења према себи". Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. "И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, иошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело". Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: "Колико сам пута - вели он - имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд. Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, иили из истог путира. Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија? сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго "могућност" заразе, а друго "извесност" цијанкалија. То пак што сео указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућиости штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). У хришћанству је свагда било главно, и "једино од потребе": задобити "уместо земаљског-небеско; уместо привременог-вечно; уместо трулежног-нетрулежно". Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,11 а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: "Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло..." (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који "недо- стојно једе хлеб и пије чашу Господњу". У молитви Литургије Светог Василија Великог "Боже наш, Боже спа- сати... ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича- чатисја". Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: "Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових нзненадних невоља налази се у гресима".в Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија 'Грбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног. На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних. Извор: Поуке.орг View full Странице
  16. Само неколико дана након што је архиепископ Јероним признао расколничку „Православну Цркву Украјине“ и Епифанија Думенка као њеног предстојатеља, Пољска Православна Црква је поновила свој чврсти став против ове националистичке групације. Архијерејски Сабор Пољске Цркве, у присуству свих архијереја окупљених у Варшави у уторак 29. октобра 2019, под председавањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита пољског Саве, размотрио је више предмета, између осталог, и украјинску кризу. Према архијерејском саопштењу, а после размотрења дописа Његове Светости пaтријарха српског Иринеја, Његовог Блаженства архиепископа албанског Анастасија и самог митрополита Саве цариградском патријарху Вартоломеју, Сабор је решио да „задржи свој став по питању аутокефалности Украјинске Цркве какав је изложен у саборским одлукама од 9.05.2018, 15.11.2018. и 2.04.2019.“ Митрополит Сава је упутио неколико писама у подршку канонској Украјинској Цркви. У октобру 2018. он је писао патријарху Вартоломеју молећи га да сазове свеправославни Сабор који би разрешио украјинско питање, док је у децембру 2018. упутио писмо подршке Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Он је овом првојерарху писао и 13. марта ове године у име целога Архијерејског Сабора поновивши раније црквене одлуке. Даље, ови православни јерарси истичу да њихов став нема ништа са наводним антиукрајинским понашањем, већ са учењем Светог православља: „Пољска Аутокефална Православна Црква није против давања аутокефалности Православној Цркви у Украјини на основу догматских, канонских норми, и то васцелој Цркви, а не групи отпалих расколника“. Са своје стране Сабор истиче да канонска Украјинска Црква под митрополитом Онуфријем нити је тражила нити је желела аутокефалност. „Отпадници од учења Свете Цркве не могу представљати здрав црквени организам. То нарушава евхаристијско јединство свег Православља,“ тврде пољски архијереји. У свом саопштењу од 9. маја 2018. Сабор је истакао важност светих канона и покајања у животу Цркве: „Ми изражавамо јасан став Пољске Православне Цркве, наиме, да црквени живот сваке канонске Православне Цркве почива на начелима догме и светих канона Православне Цркве. Кршење ових начела води у хаос у животу Цркве. Постоје извесне расколничке групе у Украјини које се најпре морају покајати и повратити у канонску Цркву. Једино онда можемо разматрати питање давања аутокефалије... Не сме да нас заведе политичка клима кад су у питању догма и канони.“ У својој саопштењу од 15. новембра 2018. архијерејски Сабор Пољске Цркве тражио је сазивање свеправославног Сабора како би се разрешило украјинско питање и „забранио је свештеницима Пољске Православне Цркве да одржавају литургијско и молитвено општење са свештенством тзв. Кијевске патријаршије и тзв. Аутокефалне Православне Цркве, које су учиниле многа зла у прошлости“. У одлуци од 2. априла 2019. Сабор је навео: „Аутокефалност Црве у Украјини треба да почива на догматским и канонским нормама свеколике Цркве, а не на групама расколника. Они који су се одвојили од Цркве и били лишени својих свештеничких рукоположења не могу представљати здрав црквени организам. Ове неканонске радње нарушавају евхаристијско и међуправославно јединство.“ У јануару ове године Пољска Црква је такође изричито одбацила молбу патријарха Вартоломеја да призна нову Цркву у Украјини створену на „Сабору уједињења“ 15. децембра 2018. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Празновање преподобне мати Параскеве у виноградском храму у Крагујевцу свечано је почело празничним бденијем које је у суботу 26. октобра 2019. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење свештеника и ђакона крагујевачких храмова. Храм Свете Петке био је испуњен свештенством, монаштвом, ученицима Богословије “Светог Јована Златоустог”, као и верним народом којем је Епископ Јован пожелео благословен долазак у овај свети храм. Звучни запис беседе “Нама су потребне молитве угодника Божијих, светитеља Божијих, али је исто тако потребно, браћо и сестре, да се и ми молимо њима. Молитва треба да буде садржајни део живота сваког хришћанина. Она нас чини буднима, не да нам да се олењимо и успавамо. Заиста, молитва је стабилизатор наш, јер од молитве зависи да ли ми живимо хришћански. Молитва произилази из вере као што и вера произилази из молитве. Када се молимо, када се предано молимо, ми смо усмерени ка Богу, нисмо расајени, већ су ум и срце усредсређени на Бога. Зато и кажу свети оци да је молитва хоровођа у хору хришћанских врлина. Нека нас Господ научи да се правилно молимо, да попут апостола замолимо Христа: “Господе, научи нас да се молимо”. Нека нас Господ и света Петка науче како да се молимо. Срећна слава, Бог вас благословио”, била је порука Владике Јована. У недељу, 27. октобра, архијерејским литургијским сабрањем настављена је прослава храмовне славе. Светој Литургији, која је служена испред храма, присуствовало је неколико стотина верника међу којима су били ученици Богословије, као и ученици ОШ “Свети Сава” који су дошли у пратњи директора школе и свог вероучитеља. Епископу су саслуживали: протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, протојереј – ставрофор Милан Борота, протојереј – ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј Јадран Димовски, протођакон Иван Гашић, ђакони Александар Ђорђевић и Урош Костић. Појали су чланови хора Саборног храма Успења Пресвете Богородице којима је дириговао протојереј Драгослав Милован, као и свештеници храма Светог Саве. Верницима се обратио протојереј – ставрофор др Зоран Крстић који је истакао да је у години у којој обележавамо осам векова аутокефалије СПЦ важно да знамо да стицање аутокефалности 1219. године не представља рођење, већ представља пунолетство хришћанске православне вере нашег српског народа. “Када говоримо о зрелости, постоји центар наше вере, а то је вера у васкрсење. Васкрсење и вера у васкрсење заправо чине једну веру зрелом. Само са вером у васкрсење ми можемо да пробијемо границе историје и разумемо поруке и приче које нам је Господ саопштио, а једна од њих је ова коју смо данас чули. Кад реално погледамо свет и историју ми ту видимо само непријатељство. А Господ нам каже да љубимо непријатеље своје. Непријатеља је немогуће волети у оквирима историје. Али кад перспективе наше вере проширимо на Царство Небеско, онда можемо непријатеље да претварамо у браћу. Само у светлости васкрсења ми можемо да испунимо и овакве захтеве и овакве заповести које нам даје Господ. У светлости васкрсења ми прослављамо празнике, у тој светлости молимо се и преподобној мати Параскеви. Да будемо милостиви и благи и према незахвалнима и према злима и према онима који нас мрзе, зато што се на тај начин угледамо на свог Господа. Амин”, рекао је поред осталог прота Зоран у својој беседи. Пре чина резања славског колача вршен је опход око храма након којег је Владика Јован преломио освећени колач са госпођом Весном Делибашић, овогодишњом колачарком. За све сабране вернике уприличено је послужење испред храма као и трпеза љубави којом је заокружено прослављање храмовне славе - Свете Петке. Извор: Епархија шумадијска
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије. „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили. „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он. Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима. „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога. „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Задатак мисионара, нас свештеника је исти као и наших претходника, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку да му она постане што више разумљива како би схватио да тема Христовог васкрсења – вјечне истине и живота – има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ТВ Храм, говорећи о улози коју Црква има данас у животу савременог човјека. Отац Гојко је мишљења да данас у 21 вијеку, на 800. годишњицу аутокефалности Српске православне цркве, имамо неке проблеме и теме, изазове који припадају само овом покољењу: „Многи људи су оптерећени темама овога вијека, не знају ништа о црквеној историји или им, ако знају то ништа не значи за њихове личне животе. У контексту тога, наш задатак је, као што су га имали и први апостоли и сви други касније, као и Свети Сава у свом времену, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку, да му она постане што више разумљива, да он схвати да тема Христовог васкрсења и тема вјечне истине и вјечног живота има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво.“ Када Црква каже да се Христос разапео и васкрсао ради свих нас, то је стварно истина, нагласио је ректор Цетињске богословије и објаснио да је сад задатак мисионара који носе мантије, да ту ријеч кажу, али и својим дијелом потврде: „Дакле, велики задатак, а опет исти као и претходним епохама, да мисионари, људи који су причасници црквене тајне и који њоме живе, да ту тајну пренесу на језик савременог човека и да га убиједе да велике црквене теме и истине имају везе са појединачним животима сваког од нас.“ Говорећи да о начину живота данашњег човјека, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, је казао да данас сви живимо пребрзо и да се у жељи да постанемо супериорни и успјешни људи, заправо отуђујемо: „Појам успјеха данас нас ногони на отуђење, а некад је успјех био да сједимо заједно, да се познајемо и једни другима да нешто значимо…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У уторак, 3. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог апостола Тадеја, свету мученицу Васу са децом њеном, као и свештеномученика Рафаила Шишатовачког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељ Марко Стевановић и ученици крагујевачке Богословије, а чтецира је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Присутним верницима Владика Јован протумачио је јеванђељску причу о призиву првих ученика Христових. “Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ Исус Христос позвао двојицу првих својих ученика да иду за њим, а то су двојица браће - Петар и Андреја. Када их је Господ позвао, они су одмах оставили свој посао рибарски и пошли за Христом. За нас је овде посебно важно да видимо њихову вољу да оставе све ради спасења, јер онај који остави све ради спасења добија много више. Овде нас апостоли уче како треба живети од рада, да треба зарађивати поштено хлеб свој, а не јести хлеб са туђих леђа. Лењ и неодговоран човек једе хлеб са туђих леђа. Наш народ знао је често да говори да је најслађа кора хлеба не она која се украде од другог, него она кора хлеба коју човек стекне у зноју лица свога. Позив Христов никад се није односио само на апостоле, него и на сваког човека, на сваког хришћанина. Бог сваког позива, а на човеку је да се одазове или одбије тај позив. Када човек одбије позив Бога, он онда прихвата позив оног другога који ремети хармонију, ред и поредак и све оно што је Бог устројио. Бог мери наш труд, наше време и Он нас увек позива преко Цркве, Јеванђеља и богослужења. Ако нисмо добили позив, учинимо да будемо позвани, тражимо, јер је Господ рекао ко тражи и ко куца њему се отвара. Врата раја затворена су само за оног човека који их сам затвори. Бог стално позива сваког човека, само што човек мора да “прочачка уши”, јер су нам уши затворене од наше гордости, сујете и овога света. Замолимо Господа да нас призове, да нас препозна као своје. Ради човека и људи Бог се оваплотио, страдао и васкрсао, стога замолимо Бога и потрудимо се да препознамо шта је од чега вредније у животу. Тражимо оно што је вредније, а шта је вредније? Управо оно што је Господ рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Нека нам Господ помогне да идемо за Њим. Ништа нам не вреди што смо се крстили, ако ништа од тога не примењујемо у својим животима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  21. Недеље 11. по Духовима, на радост верника сабраних у Храму Свете Тројице у Краљеву Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског намесника протојереја-ставрофора Ненада Илића и братства овог храма. Посебну радост чини да је наш Епископ данас благословио и наше најмилије школарце пред почетак предстојеће школске 2019/2020. године. Обративши се ђацима и родитељима Преосвећени Владика је истакао да предстоји велики догађај да после летњих опуштања, када смо се ослободили житејских брига овога света почиње школско доба, а то је доба када најмлађи улазе у заједницу са другима. Ми смо се у молебану молили Господу Богу да нам просвети ум, да нам да стрпљење, љубав, да нам да све врлине Његове. Да не мисле неки да смо завршили молебан и сада ученици не морају ништа да уче, ученици ће да уче, а молитва ће помоћи да ђаци брзо схвате ту своју науку, а наука над наукама је да упознамо Господа Бога, да упознамо Његову љубав, да упознамо Његову силу и благодат и да то осетимо у себи, јер ко има Господа у себи, ништа му није потребно на овом свету. Господ је од неуких људи начинио своје следбенике и Апостоле, тек када их је обукао у силу са висине, када су примили Духа Божијег и онда су могли да проповедају, јер су се ослободили свих житејских брига и проблема. Епископ је протумачио упечатљиву еванђелску перикопу о Царству Божијем, где је оно упоређено са једним имућним човеком који је позвао свога дужника. Имућан човек је Господ Бог наш који нам је дао све и ми смо Његови дужници. Архијереј жички је истакао да човек који је у Цркви потребно је да сваког дана врши смотру над својим мислима, да види у току дана како је живео, да ли у складу са Богом и Његовим заповестима. Морамо бити у складу, у симфонији са природом, са собом, са Богом, како каже Еванђеље: Ако једну ствар преступимо, за све смо криви. А ко може све да испуни? Нико сам по себи. Али свако може ако каже: Господе, призван сам да будем светлост овом свету, да будем со овом свету, читав свет у злу лежи, зашто да не будем слуга твој, а то што сам слаб и некад кршим Твоје заповести, опрости ми. Дакле, наука Христова је узвишена, савршено узвишена, јер Господ Бог жели да ми будемо синови Светлости, богови по благодати. По завршетку Литургије малишанима су подељени поклони, као символични дар у сећање на овај радосни дан. Извор: Епархија жичка
  22. Храмовна слава и заветина села Слатина код Бора, празник Успенија Пресвете Богородице – Велика Госпојина, ове године је нарочито свечано прослављена у овом малом месту, како литургијским сабрањем, тако и пратећим садржајима којима је литургијско славље и празновање продужено током дана. Село Слатина удаљено је око 7 км. од Бора, а помиње се још у 15.веку у турским пописима. После ослобођења ових крајева од турске власти, у другој половини 19. века, Слатина је као велико и богато село, постала својеврсно седиште читавог среза. Слатинска школа једна је од најстаријих у овом крају, а храм Успенија Пресвете Богородице саграђен је 1860 год. и освећен већ 1861. за време столовања Епископа неготинског Герасима. У то време, овај храм је сабирао мештане свих околних сла која нису имала своје Богомоље. На дан празника свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени епископ Иларион. . Верни народ Слатине, Бора и околине испунио је храм, један од највећих у Епархији тимочкој и радосно дочекао свог Епископа. Литургијско сабрање започело је литијским опходом око храма и, затим светом архијерејском Литургијом на којој су Његовом Преосвештенству саслуживали протојереј Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски и пароси борски: протојереј Миленко Бајић,протонамесник Милорад Филиповић, јереј Дарјан Комненовић, старешина овог светог храма протојереј Саша Степановић и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. Литургију је својим појањем украсио хор зајечарског Саборног храма под вођством диригентице Наташе Јовановић. Ове године домаћини славе су били одборници Црквене општине слатинске са старешином храма. Након резања и ломљења славског колача, епископу Илариону је, поводом петогодишњице архијерејског служења уручен пригодни поклон – икона Пресвете Богородице Јерусалимске, коју су са Свете Горе Атонске донели Дамјан Станојевић и Ненад Јовановић, чланови Црквеног одбора из Слатине. Честитајући славу колачарима и целокупном сабрању, Владика се бираним речима захвалио свима и потом пригодним речима поучио верни народ: „… Празник Успења Пресвете Богородице, односно Њеног упокојења, не обележава се са жалошћу, већ са радошћу, јер су Њено пречисто тело и душа узнети на небо, а њен гроб је остао празан; она се пред престолом Васкрслога Сина Свога моли за све нас… овај храм је украшен у свему год, али највећи украс јесте ви, драга браћо и сестре јесте број људи сабраних у овоме светом храму који су учествовали у најсветијем делу у коме човек може учествовати, а то је света Литургија…“ – истакао је, између осталаог у својој поуци владика Иларион. Саборно празновање је настављено пригодним послужењем у порти храма, које је припремио црквени одбор, као и трпезом љубави у сали слатинског Дома културе. Саставни део празновања Велике Госпојине у Слатини су традиционални спортски турнир, затим изложба пчеларских производа, као и велики Сабор песме и игре, који је ове године окупио знатан број фолклорних друштава, који су песмом и игром улепшали овај велики празник. Извор: Епархија тимочка
  23. У 10. недељу по Духовима, 25. августа 2019. године, када наша света Црква слави св. мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Ратари код Смедеревске Паланке. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј - ставрофор Велибор Ранђић, протојереј – ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Дејан Бркић, протонамесник Мирољуб Станковић, јереј Саша Миленковић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић и многобројни народ Ратара и околине, као и деца из локалне основне школе са вероучитељем Милошем Старчевићем. Литургију је увеличало појање хора “Светог Симеона Богопримца” из Смедеревске Паланке. Владика је у својој богонадахнутој беседи, након прочитаног јеванђељског зачала, подсетио да се у датој причи ради о ђавоиманом дечаку кога мучи ђаво, а узрок те муке у овом случају био је грех. Да не мора увек тако да буде, Епископ је подсетио причом из Јеванђеља о исцељењу слепорођеног . Још је Владика објаснио шта је то грех рекавши следеће: “Грех је злоупотреба човекове благодатне слободе. Лек против сваке злоупотребе је Богочовек Господ наш Исус Христос. Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека, а вера, пост и молитва су само средства за остварење тог циља”. Подсетио је Владика још и на речи светог апостола Павла: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. “Када је човек у греху он је немоћан, а са Христом је свемоћан. Господ поставља праву “дијагнозу” овој болести, а то је невера. Зато Господ и прекорева и ученике и народ речима: “О роде неверни”. Тек тада се отварају очи оца болесног дечака и он тада вапајно говори Господу: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Зато смо дужни да преиспитамо чистоту своје вере, јер неверство одводи у странпутицу и на многе погрешне путеве који воде у пропаст. Бог жели да се сви људи спасу, али без нашег слободног пристанка ни Бог нам не може помоћи. Да се помолимо да нам Бог да вере и да ми помогнемо другима да би и Бог нама помогао”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  24. Чини ми се да у корену сваког интереса лежи емоција. Да ли је то заиста тако ? Политичари често одвајају интерес од емоција, мислећи да су емоције погубне у политичком животу. Заправо често наводе примере у којима дају предност интересима (разноразним, политичким, војним, економским) - оним које одвајају од емоција. Тако на пример, постоји интерес великих сила за куповином (односно продајом) нафте, оружја, социјалног мира (разним играма и забавом за масе)... Њихов интерес је да ратују по свету (отимају ресурсе тамо где им се прохте - ту првенствено мислим на САД) спроводе револуције, свргавају непослушне режиме, разноразним методама. Чему све то ? Ради глобалне доминације једне државе над многима ? Опет се питам, шта је глобална доминација и чему она ? Зашто ратују њихови официри и војници ? Можда због горе поменуте нафте ? Ако је тако, шта ће им она ? Да обезбеде снабдевање становништва на својој територији ? Чему ће им снабдевање нафтом ? Да покрену индустрију, обезбеде транспорт, једном речју, леп живот свом становништву... Е, ако је то већ тако, (а живимо у свету који нас не може уверити у супротно) тада иза свих тих војних, политичких и економских интереса у корену лежи остваривање једне (и можда једине) емоције - емоције коју доноси удобност живота. Та удобност живота остварује се отетим ресурсима који припадају разним народима... Једном приликом чуо сам на ТВ-у због чега ратују официри који се боре за глобалну доминацију својих држава, од стране једног редитеља, који је за разлоге војничког ратовања навео поседовање ствари и непосредних физичких објеката који се могу наћи у животу сваког од нас (у домаћинству). Ти објекти (столица, сто, кревет, сијалица... итд) у суштини служе да би се остварила емоција коју доноси удобност живота... Дакле иза сваког интереса великих, ма какав он био, стоји остварење неке емоције, како код оних који чине масу људи, тако и код оних који чине елите. Дакле, у корену интереса лежи емоција. Да ли је то тако и код Срба ? Вероватно јесте, с том разликом што су емоције које покрећу српске интересе усмерене на опстанак народа на овим просторима. Вероватно присуство тих емоција за опстанком не одговара великима. Србима неретко замерају то да не могу да одвоје интерес од емоција, барем у политици (сетите се само бомбардовања од стране НАТО-а и њихових настојања да нас приволе НАТО-у). Зато, не волим када ми кажу да је лоше да иза сваког интереса стоји емоција, и, у светлу горе изреченог, питам те исте који ми напомињу да су емоције у политици лоше, а шта раде велики ? Боре се да остваре емоцију коју доноси удобност живота ? Изгледа да им је то интерес, интерес у чијем корену лежи емоција. Свака дискусија на тему "емоција у корену интереса" је добродошла...
×
×
  • Креирај ново...