Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'само'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 63 results

  1. “На Митрополиту Амфилохију су се испуниле оне пророчке ријечи Светог Симеона Богопримца, када се први пут срео са Христом: “Он ће бити знак препоречни“. Митрополит Амфилохије је препознат у читавом свијету. Бог му је дао много а он ни један свој талант није пропустио. Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље“ – рекао је између осталог отац Момчило Кривокапић у интервјуу који је дао за Радио Светигору поводом пола вијека свештеничке службе Митрополита Амфилохија. Звучни запис разговора View full Странице
  2. ИСТИНА је да је владика Атанасије насрнуо на мене. Гурао ме је и двапут ме је повукао за браду. Док ме је нападао, дигао сам обе руке високо како случајно не бих узвратио. Још осећам горак укус овог догађаја. Владика Атанасије, међутим, мој је надлежни архијереј и - опраштам му. Ово за "Новости" каже умировљени владика Филарет, после инцидента у манастиру Дубница код Нове Вароши где се сукобио са епископом милешевским Атанасијем (Ракитом). Мирно и помирљиво он потврђује да се немила сцена догодила, али негира да се бранио, викао и дозивао полицију. - Срећа у несрећи је што су нападу присуствовала тројица свештеника, који су га одвојили од мене. Владика има доста проблема, и личних и епархијских. Зато му хришћански и чистог срца - опраштам. Нисам се, зато, поводом тога обраћао ни Патријаршији у Београду нити намеравам било шта да предузимам - наводи Филарет. Инцидент се догодио прошле недеље у манастиру Дубница, око 17 часова, током вечерњег богослужења. Сукобу је претходио краћи разговор двојице архијереја, који се претворио у размену тешких речи. - Кратко је све трајало, а служба није ни прекидана. Било ми еј изузетно непријатно, највише због окупљеног народа. Срећом све се брзо смирило - описује владика Филарет. Умировљени милешевски владика каже да неће тражити одговорност епископа Атанасија, а не очекује ни да ће сам трпети последице. - Одавде ја заиста немам куд. Дедовина ми је уништена у последњем рату, а као монах од имовине немам ништа. Уколико ме отерају и из манастира Дубница, ја могу само код владике Артемија - наводи бивши милешевски владика. Са чела Милешевске епископије владика Филарет смењен је 2015. године, када је престала и његова активна црквена служба. Одлуком Сабора СПЦ, на његово место прошле године устоличен је епископ Атанасије (Ракита). Без обзира на наводне злоупотребе у раду, Филарет није напустио епархију. Као трајно место боравка одређен му је манастир Дубница код Нове Вароши, где се и догодио инцидент чији су актери бивши и садашњи владика. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:737302-VLADIKA-FILARET-ZA-NOVOSTI-Atanasije-me-je-gurao-i-vukao-za-bradu-ali-mu-oprastam
  3. Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. „У ово наше вријеме вјечно људско достојанство се заборавља и жртвује пролазном, ништавном земаљском. Христос- камен темељац кога зидари овога свијета одбацују је крајеугаони камен на коме се гради све што је истинско и честито. Непоколебљива је грађевина, живот, заједница која је кроз вијекове грађена на том тврдом камену, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у Даниловграду гдје је са свештенством служио Свету службу Божију у Цркви Свете првомученице Текле. Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора
  6. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је данас са свештенством мало освећење обновљене цркве Вазнесења Господњег у Марковићима код Будве и у њој служио Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора View full Странице
  7. Високопреосвећени митрополит је са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу поводом храмовне славе. Након Литургије обављен је опход око цркве а потом благосиљан славски колач принет у част и спомен Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског чијом прославом Братоножићи настављају вјековну традицију својих предака. -У књизи вјечнога живота је једина нада човјекова а све остало је безнађе. Непролазно је само оно што Бог забиљежи у своје памћење, оно што се приноси на дар Христу Богу који је ради нас и нашега спасења сишао са Небеса као хљеб живота да се Њиме хранимо у Светој тајни причешћа. Његово је присуство међу нама и са нама. У Његово име је и овај славски колач који је наставак Свете Литургије, Тајне Тијела и Крви Господње којима смо се причестили. Као што су сабрана зрна овог кољива које је принето за живе и упокојене тако су се и душе оних који су овдје сахрањени и крштени у име Господње сабрале око ове светиње и Свете службе, да заједно прославимо живога Бога, вјечно људско достојанство и смисао, казао је владика. Митрополит је казао да нам Христов живоносни гроб свједочи да гроб није посљедња ријеч о човјеку и да сваки гроб људски који се причести Христовим постаје вјечан као и свака душа која се Богу принесе на дар јер човјек је бесмртно биће које се не рађа за смрт, пролазност и ништавило. Подсјетивши да се људи враћају вјери, митрополит је истакао да душе жедне живога Бога знају да ако се овај земаљски хљеб којим се хранимо не освешта Хљебом Живота, Христом Богом нашим, онда је он пролазан као и човјек који се храни њиме. Казао је да се и ова светиња на Пелевом бријегу обнавља да би обновила љубав међу браћом, слогу, помирење, да би се њоме обновили кроз Тајну крштења, миропомазања, примања Духа светога животворнога, кроз тајну живљења по Божијем закону . Истичући да се крштењем упусујемо у књигу вјечног живота, позвао је све Братоножиће који се нијесу крстили, старе и младе, да то учине како би се овај Сабор братске љубави и слоге, који је започео у вријеме Ђурђа Бранковића српскога владара који је основао овај манастир а у име Свете Тројице, наставио и у будућа покољења. -Братоножићи су призвани, без обзира гдје живе да се сабирају свуда, али посебно око овога Храма и да тако постану једно са свим својим прецима и да приме залог вјечнога и непролазног живота, рекао је Митрополит Амфилохије. Након тога домаћин славе Слободан из братства Марковића предао је дио колача куму за наредну годину из братства Перовића. Високопреосвећени владика је са свештенством служио и помен проти Пеју Балевићу, братоножићком војводи из 17. вијека и свим упокојеним православним хришћанима. Сабор Братоножића на Пелевом Бријегу настављен је пригодним културно-умјетничким програмом у којем су учествовали пјесници окупљени око удружења “ Горска вила“ из Подгорице (Рајка Мартиновић, Радоје Здравковић, Пајо Булатовић, Павле Радуловић) и гуслари поп Раде Радовић и Радомир Живковић. Пожеливши да 21 вијек донесе боље услове за живот Братоножићима и Црној Гори, домаћин Слободан Марковић је истакао да овај Сабор има за циљ да у миру и слози окупља браћу на част потомака и да подсјети све а посебно младе људе да не забораве своја прађедовска огњишта, ко су и шта су, а у име овог братства све присутне Драгиша Марковић је позвао да се окупе око славске трпезе. За трпезом хришћанске љубави Митрополит Амфилохије је још једном благословио Братоножиће и пожелио да овакви сабори заживе широм Црне Горе и шире јер се на њима од памтивијека градило све оно што јесмо, што имамо, што смо били и што ћемо бити. Након Сабора, Митрополит Амфилохије је са свештенством у селу Клопот посјетио Вазнесењску цркву у обнови. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. – Памћење које се темељи на пролазном је од данас до сјутра. Вјечно је само Божије памћење и они који су записани у књигу вјечнога живота. О томе свједоче свети храмови и гробови који су записани у ту књигу и који подсјећају да смо и ми вјечни иако рођени на земљи од пролазних оца и мајке. Крштењем примамо квасац вјечнога живота и постајемо бесмртни и то је оно што нам Црква свједочи преко 2000 година, рекао је данас на Духовске задушнице, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у архипастирској бесједи сабраном вјерном народу у Братоножићима. Звучни запис беседе Високопреосвећени митрополит је са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу поводом храмовне славе. Након Литургије обављен је опход око цркве а потом благосиљан славски колач принет у част и спомен Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског чијом прославом Братоножићи настављају вјековну традицију својих предака. -У књизи вјечнога живота је једина нада човјекова а све остало је безнађе. Непролазно је само оно што Бог забиљежи у своје памћење, оно што се приноси на дар Христу Богу који је ради нас и нашега спасења сишао са Небеса као хљеб живота да се Њиме хранимо у Светој тајни причешћа. Његово је присуство међу нама и са нама. У Његово име је и овај славски колач који је наставак Свете Литургије, Тајне Тијела и Крви Господње којима смо се причестили. Као што су сабрана зрна овог кољива које је принето за живе и упокојене тако су се и душе оних који су овдје сахрањени и крштени у име Господње сабрале око ове светиње и Свете службе, да заједно прославимо живога Бога, вјечно људско достојанство и смисао, казао је владика. Митрополит је казао да нам Христов живоносни гроб свједочи да гроб није посљедња ријеч о човјеку и да сваки гроб људски који се причести Христовим постаје вјечан као и свака душа која се Богу принесе на дар јер човјек је бесмртно биће које се не рађа за смрт, пролазност и ништавило. Подсјетивши да се људи враћају вјери, митрополит је истакао да душе жедне живога Бога знају да ако се овај земаљски хљеб којим се хранимо не освешта Хљебом Живота, Христом Богом нашим, онда је он пролазан као и човјек који се храни њиме. Казао је да се и ова светиња на Пелевом бријегу обнавља да би обновила љубав међу браћом, слогу, помирење, да би се њоме обновили кроз Тајну крштења, миропомазања, примања Духа светога животворнога, кроз тајну живљења по Божијем закону . Истичући да се крштењем упусујемо у књигу вјечног живота, позвао је све Братоножиће који се нијесу крстили, старе и младе, да то учине како би се овај Сабор братске љубави и слоге, који је започео у вријеме Ђурђа Бранковића српскога владара који је основао овај манастир а у име Свете Тројице, наставио и у будућа покољења. -Братоножићи су призвани, без обзира гдје живе да се сабирају свуда, али посебно око овога Храма и да тако постану једно са свим својим прецима и да приме залог вјечнога и непролазног живота, рекао је Митрополит Амфилохије. Након тога домаћин славе Слободан из братства Марковића предао је дио колача куму за наредну годину из братства Перовића. Високопреосвећени владика је са свештенством служио и помен проти Пеју Балевићу, братоножићком војводи из 17. вијека и свим упокојеним православним хришћанима. Сабор Братоножића на Пелевом Бријегу настављен је пригодним културно-умјетничким програмом у којем су учествовали пјесници окупљени око удружења “ Горска вила“ из Подгорице (Рајка Мартиновић, Радоје Здравковић, Пајо Булатовић, Павле Радуловић) и гуслари поп Раде Радовић и Радомир Живковић. Пожеливши да 21 вијек донесе боље услове за живот Братоножићима и Црној Гори, домаћин Слободан Марковић је истакао да овај Сабор има за циљ да у миру и слози окупља браћу на част потомака и да подсјети све а посебно младе људе да не забораве своја прађедовска огњишта, ко су и шта су, а у име овог братства све присутне Драгиша Марковић је позвао да се окупе око славске трпезе. За трпезом хришћанске љубави Митрополит Амфилохије је још једном благословио Братоножиће и пожелио да овакви сабори заживе широм Црне Горе и шире јер се на њима од памтивијека градило све оно што јесмо, што имамо, што смо били и што ћемо бити. Након Сабора, Митрополит Амфилохије је са свештенством у селу Клопот посјетио Вазнесењску цркву у обнови. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Тумачећи Јеванђеље на четврту недјељу по Васкрсењу Христовом, Недјељу раслабљеног, отац Слободан се осврће посебно на оне јеванђелске ријечи Немам човјека, и каже да је, како тада, тако и данас то велики проблем, проблем отуђености и наглашава да ми православни Хришћани никад нисмо сами, да увијек имамо Господа нашег Исуса Христа. Дали, и у којојмери, човектребадауложисебедабиближњипронашаосебе?–било је питање које се надовезало на ову тему. Да ли можемо да се исповиједамо и једни другима или само свештенику? ,,Морамо бити отворени и пустити да дјелује благодат Божија у нашем животу“-каже отац Бобан и сјећа се своје прве исповијести коју је имао код блаженопочившег оца Лазара Острошког чије душекорисне савјете сада он преноси својим духовним чадима. О хули на Духа Светог и може ли се окајати пред Богом покушај самоубиства.,,Нема гријеха који Бог не прашта само ако се искрено покајемо“-увјерава нас отац Слободан. На питање шта је храброст из угла Православља и још нека питања добићете одговоре у овој емисији од оца Слободана Јокића. Извор: Радио Светигора
  10. Отац Слободан Јокић: ,,Бити слободан-бити само Твој Господе. Вјера треба да те помјери из темеља, да узме твоје срце и душу и преобрази сваки твој тренутак“. Звучни запис емисије Тумачећи Јеванђеље на четврту недјељу по Васкрсењу Христовом, Недјељу раслабљеног, отац Слободан се осврће посебно на оне јеванђелске ријечи Немам човјека, и каже да је, како тада, тако и данас то велики проблем, проблем отуђености и наглашава да ми православни Хришћани никад нисмо сами, да увијек имамо Господа нашег Исуса Христа. Дали, и у којојмери, човектребадауложисебедабиближњипронашаосебе?–било је питање које се надовезало на ову тему. Да ли можемо да се исповиједамо и једни другима или само свештенику? ,,Морамо бити отворени и пустити да дјелује благодат Божија у нашем животу“-каже отац Бобан и сјећа се своје прве исповијести коју је имао код блаженопочившег оца Лазара Острошког чије душекорисне савјете сада он преноси својим духовним чадима. О хули на Духа Светог и може ли се окајати пред Богом покушај самоубиства.,,Нема гријеха који Бог не прашта само ако се искрено покајемо“-увјерава нас отац Слободан. На питање шта је храброст из угла Православља и још нека питања добићете одговоре у овој емисији од оца Слободана Јокића. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. У данашње либерално време све више се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима, а да је Исус Христос за хришћане само образац и поучан пример моралног и духовног усавршавања, али никако и Искупитељ света. Следи да је спасење могуће за људе свих религија и конфесија, који се труде да поступају по гласу своје савести. У том учењу у поређењу са православним богословљем не само да су замењени и померени акценти, већ су поткопане и саме основе догматике. Хришћани су увек веровали да Бог спасава човека; а савремени модернисти доследно и плански убацују у свест верних мисао, да човек спасава себе самог, а да му Бог даје вечни живот као обавезну награду за труд. Ако питате савремене хришћане шта је вечни живот и спасење, многи ће рећи: то је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, где су уништени свако зло и страдање, где нема трулежности и несклада, где ништа не помрачује људску душу, то је место где пребивају Анђели и Свети и где силази Божанство Својом неизрецивом светлошћу. На први поглед тај одговор може да се учини правилним, али у стварности овде је пропуштено нешто веома важно, то јест, да Бог човеку не даје само Своје, иако је и то непостижно људском уму и превазилази све напоре и подвиге, већ даје много више – Себе Самога и чини човека „богом по благодати“. Пред тим делом сва људска дела се показују као бесконачно мала. Господ је обећао да ће вратити за дела милосрђа стоструко, али Он даје хришћанину оно, чему нема поређења и слика, оно што превазилази сва схватање и мере: даје Себе Самога. О каквим човековим заслугама се овде може говорити? Како је могуће зарадити Бога? Како је могуће задобити Бога као награду? Ако би спојили сва добра дела свих људи заједно, то ће бити мање дело од вечног спасења једне душе. Спасење је – тајна мистичне љубави Бога према људској души; све остало потребно је да би се тај зов љубави био чуо и био прихваћен. Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже град Божији, тобож своје законито наследство, али не траже Самога Бога, као извор вечног живота. Њима је несхватљива светоотачка реч „обожење“, њима је несхватљиво шта значи постати богом по благодати. Не схватајући то, они то и не желе. Они желе враћање изгубљеног Раја, где цветају у миришу небески цветови, где нема старости и смрти, где нема страдања. Али тајна Оваплоћења Сина Божијег и силазак Духа Светога, Тајна Искупљења и Спасења – није само враћање човека, палог у Адаму у првостворено, безгрешно стање, већ и пут душе према Богу, кроз примање Његове божанске светлости, кроз усхођење и озарење, кроз улазак у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљавања – показује се за наше савременике као скривена испод вела магле. На Крсту нас Господ замењује Собом; Дух Свети припрема људску душу за нови живот. Спасење – је велики дар Божији, а савремени човек је склон да на њега гледа као на нешто сагласно и обавезно човековом достојанству. Коначан и у исто време бесконачни циљ човека је – обожење; оно се остварује само кроз благодат – силу и деловање Божанства. Благодат је дана Цркви. Цркве је поље вечне, божанске светлости, која узајамно делује са људском душом, која је послушна благодати и која је невидљиво просвећује (у неким случајевима то просветљење и преображење душе одражава се и на материјалном плану и може да се види чак и визуелно). Тајне Цркве имају за своју основу Искупитељну Жртву Христа Спаситеља. Црква је заснована на Његовој пречистој Крви. Господ, заволевши нас још пре нашег стварања, испунио је све да би нам даровао не само Своја неизрецива блага, већ и Себе. У спасенима Он види одраз Свог образа, Своје божанске лепоте; у спасенима Он пребива као у живим, бесмртним, нерукотвореним храмовима. За њих је Христос – све: живот и суштина вечности, почетак и бесконачни крај. Без искупљења и освећења спасење је немогуће. Они, који говоре о спасењу само кроз добра дела, самим тим стављају некакав знак једнакости између њих и дарова Божијих. Добра дела – јесу услов за пројављење вере и љубави, јер је љубав према Богу и људима сједињена једна са другом. Човек који се нада да ће добити спасење за своја добра дела, налик је на сиромаха, који сакупивши неколико гвоздених новчића, уображава да је за њих могуће купити царски дворац. За спасење је неопходно обожење човека, које почиње у земној Цркви, прелази и наставља се у небеској и никада се не завршава. Само кроз Крсну Жртву Христа и благодат Духа Светога, који делује у Цркви, човек може да оствари своје истинско предназначење – да у вечности постане бог по благодати. Архимандрит Рафаил (Карелин) Светосавље 29 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111851.htm
  12. У пету недељу Часног поста, 25. марта 2018. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов,архијерејски намесник новосадски први је одржао предавање на тему: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“. Ово је било последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је организовано и реализовано у току Васкршњег поста. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  13. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије.
  14. Извор: Дневник "Слобода", Подгорица, 7. март 2018, стр 2. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије. View full Странице
  15. Критика и сучељавање мишљења је свакако саставни део теологије и као таква је неопходна и увек добро дошла. Међутим, питање је да ли је свака критика мишљење или се пак ради о пројави неког унутрашњег амонизитета према некој личности чији се ставови, наводно, критикују. То су, речима владике Атанасија Јевтића, пашквиле. И питање је уопште да ли на такве „критике“ човек, теолог треба да одговори? Пред нама је нови Ларшеов напад на личност митрополита Зизијуласа. Јер, како другачије назвати ово и овакво писање? Ларше митрополита Зизијуласа оптужује за пораст броја хомосексуалаца у САД!? Да, добро сте прочитали. Шта је све сумануто у овом чланку? Прво, суманут је став да нечија писана мисао може на било који начин да утиче на сексуално определење другог човека. Друго, чак и да може да се деси тако нешто, у делима митрополита Зизијуласа, колико се сећам (а прочитао сам цео његов опус) хомосексуалци се помињу једном. Митрополит је о њима причао у једном интревјуу, залажући се за пастирски однос према хришћанима са таквим склоностима. Нигде у његовим делима не постоји некаква светотајинска глорификација хомосексуалности, нити потцењивање брака. Треће, Ларше у наслову напада Зизијуласа, а у раду заправо критикује ставове архимандрита Пантелејмона Манусакиса (чије је реченице извукао питај Бога из каквог контекста), који је наводно те ставове изнео под утицајем митрополитове мисли. Као теолог, ово Ларшеово писање, са задовољством ћу се послужити лингвистичким арсеналом владике Атанасија Јевтића, назвао бих најобичнијом пашквилом. Ψόγος! Александар Милојков Жан Клод Ларше Митрополит пергамски Јован (Зизијулас) Текст објављен у часопису Црквене студије (Ниш, 2018.) (кликните на слику за бољи приказ)
  16. Шта означава Давид који пева псалме и умирује злог духа у Саулу (1.Цар.16,23)? Свако ко попут блаженог Давида напаса овце, то јест умно начело душе, и побеђује, као он лава и медведа, гнев и похоту, такав користи реч учења и, заједно са са (сопственим ) унутрашњим созерцавањем, доноси сладост ономе ко га слуша, умирујући порочне страсти које се гнезде у њему. Кад у Јеванђељу пише: ако се ко не роди водом и Духом (Јн.3,5), а на другом месту да ће нас Он крстити Духом Светим и огњем (Мт. 3,11; Лука 3,16), онда молим (објасните): је ли ту реч о једном те истом, или о различитом? У свакоме у коме пребива Дух Свети, Он час као вода очишћује од телесних нечистота, час као дух уклања мрље са душе, час као Дух Свети полаже темеље начинима врлине, просијавајући у њему божанским знацима врлине. Због чега приликом предложења Часног Тела и Крви Господње у Цркви постоји обичај да се предлажу неравни хлебови и чаше? Све што се чини у Цркви има натприродан смисао, па тако и посебно ови символи представљају изображења и тајинства Божанствене суштине, а она је несложена, док је истовремено све створено - сложено. Само је Света Тројица, као што је речено, једноставна и несложена, стога се у Цркви предлажу неравни (неједнаки) хлебови и чаше, дајући тиме битно обележје Божанства.
  17. Поводом празника Преподобног оца нашега Максима, преносимо из књиге Одговори на тешка места из Светог Писма (ВДС,Бгд, 2016) неке његове одговоре из раних егзегетских радова Питања и недоумице (Quaestiones et dubia). Књигу је, иначе, у акцији Поука "Поклон књига", добио члан форума @IkiKul. Шта означава Давид који пева псалме и умирује злог духа у Саулу (1.Цар.16,23)? Свако ко попут блаженог Давида напаса овце, то јест умно начело душе, и побеђује, као он лава и медведа, гнев и похоту, такав користи реч учења и, заједно са са (сопственим ) унутрашњим созерцавањем, доноси сладост ономе ко га слуша, умирујући порочне страсти које се гнезде у њему. Кад у Јеванђељу пише: ако се ко не роди водом и Духом (Јн.3,5), а на другом месту да ће нас Он крстити Духом Светим и огњем (Мт. 3,11; Лука 3,16), онда молим (објасните): је ли ту реч о једном те истом, или о различитом? У свакоме у коме пребива Дух Свети, Он час као вода очишћује од телесних нечистота, час као дух уклања мрље са душе, час као Дух Свети полаже темеље начинима врлине, просијавајући у њему божанским знацима врлине. Због чега приликом предложења Часног Тела и Крви Господње у Цркви постоји обичај да се предлажу неравни хлебови и чаше? Све што се чини у Цркви има натприродан смисао, па тако и посебно ови символи представљају изображења и тајинства Божанствене суштине, а она је несложена, док је истовремено све створено - сложено. Само је Света Тројица, као што је речено, једноставна и несложена, стога се у Цркви предлажу неравни (неједнаки) хлебови и чаше, дајући тиме битно обележје Божанства. View full Странице
  18. Ако припадате генерацији која је пре 30-ак година устајала ноћу у "глуво доба" да гледа телевизијски програм, онда је ово филм за вас. Наравно, тада није постојaла "ТВ Палма" (Палма у 2), него је на Трећем каналу београдске телевизије, а и код срећника који су имали "сателитску" телевизију, у та доба, негде око 2 сата започињало емитовање утакмица НБА лиге. Па су се онда оне битније снимале, па се то преснимавало, делило и гледало на кућним видео плејерима и рикордерима ("Тата братее, о чему ти!?", пита ме старији син не могавши да скапира шта је то "видео плејер/рикоредер") Ово је филм о момцима који су променили перцепцију кошарке на глобалном нивоу. Након онога што су они учинили, наша југословенска кошарка, али и светска више нису биле исте. Ово је прича о момцима, тада дечацима који су постали светски јуниорски прваци у игри "у којој се повећа поморанџа убацује у пробушене корпе за кукуруз". Сваки од њих појединачно у тимовима за које су играли и овако у репрезентацији, било СФРЈ, било држава које су настале њеним распадом, ОСВОЈИЛИ СУ У КОШАРЦИ СВЕ ШТО СЕ ОСВОЈИТУ МОЖЕ НА СВИМ НИВОИМА. Локалном, регионалном, европском, олимпијском и светском нивоу. То су момци, који су били узор и нама тада клинцима док смо се "ломатали" по спортским теренима и дрндали наранџасти "Тигар". То су били: Зоран КАЛПИЋ, Лука ПАВИЋЕВИЋ, Небојша ИЛИЋ, Тони КУКОЧ, Мирослав ПЕЦАРСКИ, Теоман АЛИБЕГОВИЋ, Александар ЂОРЂЕВИЋ, Самир АВДИЋ, Владе ДИВАЦ, Раденко ДОБРАШ, Дино РАЂА и Славиша КОПРИВИЦА. А све их водио и у овој филмској причи приказано на који начин, "најпознатији Пироћанац на свету", Светозар Кари ПЕШИЋ. Заправо, из филма се може сазнати да је селектирање за "Бормио 1987" где су ови, тада клинци, крочили на "врх света" у ствари започело три године раније, где је ове момке "одабрао" Русмир Халиловић, човек којег је још почетком 80-их Боша Тањевић поставио на место селектора и тренера јуниорске репрезентације Југославије. Човек који је имао праксу да када ови дечаци оду на летњи распуст (пошто су сви, је ли, били ђаци), "покупи" их "на авион" и одведе у САД по месец дана где они играју "колеџ лиге" са Америма и тако се кале. Халиловић је практично "измислио" све ове горе поменуте, али и легендарног Дражена Петровића, па касније и Здовца, Цвјетићанина, Тарлаћа, Паспаља,... А онда КСЈ доноси одлуку да Кари преузме репрезентацију од Халиловића да би је посебно спремао за "Бормио", а Русмир наставља даљи "скаутинг". И ту почиње прича филма и нећу много "спојловати" јер ће можда некога ове препоруке и нагнати да погледа ово дело. У сат времена овог документарца и кроз разговоре са свим актерима ћемо сазнати и како су путовали сточним вагоном до Пирота, јер у међународном возу није било места "за тамо неке клинце". И како их је Кари Пешић "затворио" у хотел "Тигар" изнад Пирота где у кругу од 15 км нема живе душе. Само тај планинарски дом (данас је хотел) и кошаркашки терен окружен столетном шумом. И тренинзи три пута дневно. Видећемо и како је проф. др Миливоје Каралејић смислио читав апарат физичких вежби који је заувек променио мишљење да је за кошарку потребан само таленат тј. "техника". Истина, његови радови су касније створили кошаркаше са физичком диспозицијом сумо-рвача као што је Шекил О`Нил, али је човек добро уочио да кошарку више не могу играти мршави младићи длакавих ногу попут чачкалица са 30 кила "живе ваге" које обориш како "дунеш". Видећемо да су Кукоч и Дивац по том питању били најкритичнији. Довољно је рећи да је Дивац могао да уради само 1, и словима - један трбушњак и то неисправан-када устаје из кревета. Једноставно није практично имао развијене потпорне мишиће, нити је ико до тада у клубовима и репрезентацији полагао много пажње на то. Па доживљаји из Пирота и околине, па прелазак у Сарајево и наставак припрема на Игману, где се и дешава тих чувених 250 степеника, заправо, заборавио сам сад, али ваљда на Малом пољу су оне олимпијске скакаонице на Игману. (Велико поље је ваљда био биатлон и остале нордијске дисциплине током ЗОИ `84). И сад од подножја скакаонице до врха, наравно има жичара, али постоје и помоћне степенице, које је после Самир Авдић (и Дино Рађа) пребројао. И било их је тачно 250 постављених под углом падине од 37 степени. И сви дечаци су морали да изведу три серије узбрдо низбрдо. Каже лекар у филму да је мислио да када је уморан легао му у крило, Кукоч умро. И на крају одлазак у Бормио, сва та атмосфера; па новинар италијанске "Газете делоспорт" који их је након групног окршаја са Америма (а за САД су рецимо играли тада клинци, а касније такође велики играчи Кевин Причард, Гери Пејтон, Лари Џонсон, Двејн Шнициус, Стејси Огмон,... Предводио их чувени Лери Браун), назвао наше момке "белим Харлемовцима". У тој утакмици је Тони Кукоч убацио Америма 11 "тројки" из 12 покушаја. Па како су "млели" све редом - и на крају Амере опет, у финалу. Како су Италијани у дворани скандирали "Плави, плави"... Након овог фијаска, Амери за међународна такмичења, ОИ и СП од тада до данас праве "дримтимове". Чућете и од наших момака мишљења да ли би "узели меру дримтиму" да се земља није распала. Рађа рецимо мисли да не би у Барселони, али у Атланти `96., на њиховом терену би их "поцепали"... Како год било, топла препорука за гледање. Можда ће понеки критичар рећи да је ово на неки начин и југоносталгичан филм; пре бих рекао да је "људоносталгичан", јер што рече један од момака, Теоман Алибеговић: "Моја дјеца не знају ко је Тито и шта је то Југославија била. Али знају и за Салета (Ђорђевић) и Кукија (Кукоч) и Дикија (Дивац). И ми смо неколико година живјели као породица где није било битно да ли си православан, римокатолик или муслиман, односно Србин, Хрват, Босанац, Македонац,... Битно је да си кошаркаш и да си човјек..."
  19. У петак, 26. јануара 2018. године, у Дому културе у Рашки у организацији Црквене општине Рашка  и Центра за културу Градац одржана је трибина Само дела љубави остају у којој су учествовали г. Арно Гујон, г. Александар Гајшек и гђа Александра Нинковић Ташић. Учесници трибине, која је била веома посећена, празник Светог Саве су прославили у манастиру Студеници. Након свете Литургије игуман студенички архимандрит Тихон госте је повео у Основну школу Стефан Намања у Студеници где су са децом, директором школе г. Томиславом Пешићем и домаћинима школске славе породицом Антонијевић из Мланче и осталим гостима учествовали у ломљењу славског колача. Гости су се обратили ђацима, њиховим родитељима и запосленима у школи где су истакли значај прослављања школске славе и потребу да се у данашњем тешком времену треба угледати на светле примере из наше историје. О значају рада и дела Михаила Пупина и Николе Тесле годоврила је гђа Нинковић Ташић, док се г. Гајшек обратио присутнима ширећи своје добро и позитивно расположење. Посебно дирљиво и поучно било је обраћање г. Гујона, оснивача добротворне организације „Солидарност за Косово“,  који је деци говорио како је он сам као Француз заволео српски народ и посветио му свој хуманитарни рад. Извор: Епархија жичка Епархијске вести
  20. У петак, 26. јануара 2018. године, у Дому културе у Рашки у организацији Црквене општине Рашка и Центра за културу Градац одржана је трибина Само дела љубави остају у којој су учествовали г. Арно Гујон, г. Александар Гајшек и гђа Александра Нинковић Ташић. Учесници трибине, која је била веома посећена, празник Светог Саве су прославили у манастиру Студеници. Након свете Литургије игуман студенички архимандрит Тихон госте је повео у Основну школу Стефан Намања у Студеници где су са децом, директором школе г. Томиславом Пешићем и домаћинима школске славе породицом Антонијевић из Мланче и осталим гостима учествовали у ломљењу славског колача. Гости су се обратили ђацима, њиховим родитељима и запосленима у школи где су истакли значај прослављања школске славе и потребу да се у данашњем тешком времену треба угледати на светле примере из наше историје. О значају рада и дела Михаила Пупина и Николе Тесле годоврила је гђа Нинковић Ташић, док се г. Гајшек обратио присутнима ширећи своје добро и позитивно расположење. Посебно дирљиво и поучно било је обраћање г. Гујона, оснивача добротворне организације „Солидарност за Косово“, који је деци говорио како је он сам као Француз заволео српски народ и посветио му свој хуманитарни рад. Извор: Епархија жичка Епархијске вести View full Странице
  21. Први архијереј Руске православне цркве за спољне црквене везе - митрополит Волоколамски Иларион - оценио је да долар и криптовалуте „имају нешто заједничко“.Објаснио је да су и америчка валута и, рецимо, биткоин, „мехури од сапунице“ и наставио:„Долар је такође својеврсна криптовалута. Зато што нити знамо како се њиме управља нити - колико је тренутно, односно - у било ком тренутку, заиста долара у оптицају. Криптовалуте су само још један корак одвајања од свих реалних материјалних ресурса“.Иларион је додатно указао и иницирао:„Од велике је важности да се изучи овај феномен и да се истражи његова морална димензија. Црква такође треба да учествује у истраживању овога феномена“.Митрополит Волоколамски је оценио да су криптовалуте само нови и нови мехури од сапунице и финансијске пирамиде „иза којих не стоји ништа“.Он је дигитални новац поново повезао са доларом, поновивши да америчка валута није „упарена“ са материјалним ресурсима нити је обезбеђена резервама злата.Иларион се заложио, иначе, да руски ученици и студенти изучавају „основе религиозне културе и световне етике“, истакавши да ће то сузбијати екстремизам међу младима.„Веома је важно да омладина код нас зна чему, на пример, учи ислам. То је потребно да може, ако покушају да га врбују и да му сугеришу да ислам тражи да се убијају неверници - могао да одговори: није тако, знам да ислам и друге религије не позивају на убиство“. восток
  22. Ово је само комадић великог низа Пупинових добрих дела. Његова доброчинства остављају без даха.  Године 1914. Михаило Пупин упутио је писмо Српској краљевској академији којим оснива фонд под именом ''Фонд Пијаде Алексић – Пупин'' Овим Фондом желим да изразим "благодарност матери која ме је под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања и књиге. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова". Године 1928. писмом које упућује Министарству пољопривреде и вода Краљевине СХС оснива задужбину под именом ''Фонд Михаила Пупина'' Између осталог у свом писму Пупин наводи: "у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри, онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент." Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање ''Задужбине Михаила Пупина при Народном историјско-уметничком музеју у Београду''. Организује Коло српских сестара, а био је активан и у оснивању Српског друштва за помоћ деци која су остала ратни сирочићи. И тако наша прича тек почиње. Списак који следи ниже дарове који не улазе у рад фондација. Њих има безброј и ово је само део списка. Списка који обавезује на сећање и доброту: Српској црквеној општини у Идвору Манастиру Жича за израду црквене штампарије Жезал Епископу Горажду (Чешка) Српској цркви, преко Епискпа Николаја Српској цркви у Љубљани Звоно слободе на храму у Охриду Српској цркви у Тополи,  Црквеној општини Бајша Саборној цркви Св. Тројица у Мостару Српској црквеној општини Баноштар у Срему Српсој цркви у Лесковцу Српској цркви на Косову  Српској цркви у Бабином Мосту Народној хришћанској заједници Српској цркви у Ђакову Српској цркви у Лелићу  За подизање цркве Јежевице Епископу Венијамина за српску цркву у Бихаћу За обнову цркве Самодреже  Цркви светог Илије у Црној Гори Српској цркви у Чапљани  Српској цркви у Оргошу Јеромонаху Георгију на Светој Гори Манастиру Грачаница  Српској цркви у Банату Српској цркви у Лици  Гимназији у Великој Кикинди Техничкој школи у Новом Саду  Мушкој грађанској школи у Новом Саду  Екскурзијском комитету школа у Љубљани  Грађанском одбору за Милешевску школу на Косову Одбору за подизање нове школе у Београду  Одбору школе Орашко-штипарске  Америчком дому за српску ратну сирочад у Врању Стегу извидника и Планинки У Вршацу  Занатлијском еснафу у Куршумлији Просвети у Сарајеву Привредном друштву Привредник у Београду  Мештровићевој уметничкој академији у Загребу Хемијском институту Универзитета у Љубљани Школи Свети Стеван, код Будве  Занатској кред. задрузи у Новом Саду  Народном дому Михајла Пупина у Идвору  Војвођанској Академској трпези, Универзитета у Београду Војиславу Љешевићу, студенту Универзитета у Београду Андрији Велимировићу, студенту Универзитета у Београду Натапији Драгонетић  Предрагу Данкулову у Паризу  Милошу Плавшићу  Мари Петровић Даринки Г авриловић Љубици Барјактаревић  Урошу Предићу  Српској националној омладини у Косовској Митровици  Српској националној омладини "Страхињић Бан" у Граховини Српској књижевној омладини  Југословенској сали Универзитета Питсбург, за портрете Вука Караџића и Његоша Материнском удружењу у Београду  Женском друштву Косовка девојка у Никшићу  Удружењу домаћица и мајки у Југославији  Удружењу у Сенти  Српском друштву у Костањици  Београдском женском друштву госпођи Драги Ст. Петровић на Охриду  господину Милосављевићу у Новом Саду  Друштву "Мајке Јевросиме" Друштву "Мостар" Одбору Превлаке у Котору Удружењу породица изгинулих официра у Београду  Добротворној задрузи "Српкиња" у Земуну  Добротворној задрузи "Српкиња" у Загребу  Друштву Цвијета Зузорић у Београду  Друштву “Змијање”у Бањалуци  Душтву пријатеља Велике Британије у Југославији Женском друштву за слепе девојке, Радичевић  Историјском друштву у Новом Саду  Руском Црвеном крсту у Београду  Руском Црвеном крсту у Новом Саду  Српском певачком друштву у Пљевљи Српском певачком друштву у Котору  Суду општине црквеничке  Српској Народној читаоници у Идвору  Српској Народној читаоници у Морињу  Народном дому у Двору Народном дому у Бару  Народном дому у Боки Новинарском дому у Београду  Колу српских сестара у Београду  Колу српских сестара у Когору  Колу српских сестара у Новом Саду  Колу српских сестара у Сарајеву  Соко “Краљевић Марко”, Скопље Соко “Краљевић Марко”, Жупа  Соколском друштву у Зворнику  Соколској Жупи на Цетињу Соколском друштву у Јагодини Соколском друштву у Београду Соколском друштву у Требињу Београдским глумцима  Помоћ за избеглице за болницу у Чачку Др Данкуцу, за лечнички рад у Банату  Удружењу четника, Ђаково  Одбору добровољаца у Ченти  за цркву у Александровом Гају у Банату  Фонду Јаше Томића  за споменик краљу Петру  за споменик Николи Пашићу за споменик Петру Кочићу за Косовски споменик за пострадале у Битољу охридској општини сиротишту на Цетињу  за пострадале од земљотреса у Бугарској помоћ за поплављене у Скопљу Руским инвалидима у Београду Југословенској Матици у Сплиту за споменицу Војводине  Јадранској стражи, Велики Бечкерек за барјак  Драгољубу Миливојевићу  Војиславу Илићу млађем  др Николи Вучетићу, откуп књига  др Јовану Цвијићу проф. Љуб. Иванковићу  Новој Европи, за награде писцима проф. Стјепан Роца, за илустрован просветни рад  Милану ЈефтићУ, за литерарне радове Споменици, појединци, Друштва, данас знана и незнана, списак иде у бескрај... Слава и Хвала идворски пастиру!
  23. Пише: Александра Нинковић Ташић Ово је само комадић великог низа Пупинових добрих дела. Његова доброчинства остављају без даха. Године 1914. Михаило Пупин упутио је писмо Српској краљевској академији којим оснива фонд под именом ''Фонд Пијаде Алексић – Пупин'' Овим Фондом желим да изразим "благодарност матери која ме је под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања и књиге. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова". Године 1928. писмом које упућује Министарству пољопривреде и вода Краљевине СХС оснива задужбину под именом ''Фонд Михаила Пупина'' Између осталог у свом писму Пупин наводи: "у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри, онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент." Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање ''Задужбине Михаила Пупина при Народном историјско-уметничком музеју у Београду''. Организује Коло српских сестара, а био је активан и у оснивању Српског друштва за помоћ деци која су остала ратни сирочићи. И тако наша прича тек почиње. Списак који следи ниже дарове који не улазе у рад фондација. Њих има безброј и ово је само део списка. Списка који обавезује на сећање и доброту: Српској црквеној општини у Идвору Манастиру Жича за израду црквене штампарије Жезал Епископу Горажду (Чешка) Српској цркви, преко Епискпа Николаја Српској цркви у Љубљани Звоно слободе на храму у Охриду Српској цркви у Тополи, Црквеној општини Бајша Саборној цркви Св. Тројица у Мостару Српској црквеној општини Баноштар у Срему Српсој цркви у Лесковцу Српској цркви на Косову Српској цркви у Бабином Мосту Народној хришћанској заједници Српској цркви у Ђакову Српској цркви у Лелићу За подизање цркве Јежевице Епископу Венијамина за српску цркву у Бихаћу За обнову цркве Самодреже Цркви светог Илије у Црној Гори Српској цркви у Чапљани Српској цркви у Оргошу Јеромонаху Георгију на Светој Гори Манастиру Грачаница Српској цркви у Банату Српској цркви у Лици Гимназији у Великој Кикинди Техничкој школи у Новом Саду Мушкој грађанској школи у Новом Саду Екскурзијском комитету школа у Љубљани Грађанском одбору за Милешевску школу на Косову Одбору за подизање нове школе у Београду Одбору школе Орашко-штипарске Америчком дому за српску ратну сирочад у Врању Стегу извидника и Планинки У Вршацу Занатлијском еснафу у Куршумлији Просвети у Сарајеву Привредном друштву Привредник у Београду Мештровићевој уметничкој академији у Загребу Хемијском институту Универзитета у Љубљани Школи Свети Стеван, код Будве Занатској кред. задрузи у Новом Саду Народном дому Михајла Пупина у Идвору Војвођанској Академској трпези, Универзитета у Београду Војиславу Љешевићу, студенту Универзитета у Београду Андрији Велимировићу, студенту Универзитета у Београду Натапији Драгонетић Предрагу Данкулову у Паризу Милошу Плавшићу Мари Петровић Даринки Г авриловић Љубици Барјактаревић Урошу Предићу Српској националној омладини у Косовској Митровици Српској националној омладини "Страхињић Бан" у Граховини Српској књижевној омладини Југословенској сали Универзитета Питсбург, за портрете Вука Караџића и Његоша Материнском удружењу у Београду Женском друштву Косовка девојка у Никшићу Удружењу домаћица и мајки у Југославији Удружењу у Сенти Српском друштву у Костањици Београдском женском друштву госпођи Драги Ст. Петровић на Охриду господину Милосављевићу у Новом Саду Друштву "Мајке Јевросиме" Друштву "Мостар" Одбору Превлаке у Котору Удружењу породица изгинулих официра у Београду Добротворној задрузи "Српкиња" у Земуну Добротворној задрузи "Српкиња" у Загребу Друштву Цвијета Зузорић у Београду Друштву “Змијање”у Бањалуци Душтву пријатеља Велике Британије у Југославији Женском друштву за слепе девојке, Радичевић Историјском друштву у Новом Саду Руском Црвеном крсту у Београду Руском Црвеном крсту у Новом Саду Српском певачком друштву у Пљевљи Српском певачком друштву у Котору Суду општине црквеничке Српској Народној читаоници у Идвору Српској Народној читаоници у Морињу Народном дому у Двору Народном дому у Бару Народном дому у Боки Новинарском дому у Београду Колу српских сестара у Београду Колу српских сестара у Когору Колу српских сестара у Новом Саду Колу српских сестара у Сарајеву Соко “Краљевић Марко”, Скопље Соко “Краљевић Марко”, Жупа Соколском друштву у Зворнику Соколској Жупи на Цетињу Соколском друштву у Јагодини Соколском друштву у Београду Соколском друштву у Требињу Београдским глумцима Помоћ за избеглице за болницу у Чачку Др Данкуцу, за лечнички рад у Банату Удружењу четника, Ђаково Одбору добровољаца у Ченти за цркву у Александровом Гају у Банату Фонду Јаше Томића за споменик краљу Петру за споменик Николи Пашићу за споменик Петру Кочићу за Косовски споменик за пострадале у Битољу охридској општини сиротишту на Цетињу за пострадале од земљотреса у Бугарској помоћ за поплављене у Скопљу Руским инвалидима у Београду Југословенској Матици у Сплиту за споменицу Војводине Јадранској стражи, Велики Бечкерек за барјак Драгољубу Миливојевићу Војиславу Илићу млађем др Николи Вучетићу, откуп књига др Јовану Цвијићу проф. Љуб. Иванковићу Новој Европи, за награде писцима проф. Стјепан Роца, за илустрован просветни рад Милану ЈефтићУ, за литерарне радове Споменици, појединци, Друштва, данас знана и незнана, списак иде у бескрај... Слава и Хвала идворски пастиру! View full Странице
×