Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сам'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Вјековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, а неко је прогласио да то не треба тако да буде, каже поглавар СПЦ. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије први пут је говорио данас о предстојећем устоличењу митрополита Јоаникија, истичући да до сада није рекао ни једну ријеч о збивањима у Црној Гори, али да препознаје савремени механизам замјена теза. – Зато нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори, и заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замјена теза гдjе некога унапријед прогласите црним, гдје га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав- казао је патријарх након литургије у Храму Светог Симеона Мироточивог у Београду. Према његовим ријечима, вјековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, а неко је прогласио да то не треба тако да буде. – Иако ми сада немамо друго рјешење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као ‘неко ко нешто на силу намеће’ и као ‘неко ко не разумије ситуацију’ и као ‘неко ко провоцира’- додао је он. Поглавар Српске православне цркве (СПЦ) казао је да устоличење и све што црква јесте и увијек ће бити у духу онога што се темељи на вјери и на молитви, смирења и љубави. – То би било исто као кад би вам неко рекао – Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама! А, ви без дисања не можете јер је то природна и нормална ствар. Црква дејствује и дјела увијек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да рјешава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке – рекао је патријарх Порфирије. Поручио је да се црква не бави државним питањима. – Нека свако буде оно што по својој савјести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша ријеч Христову, онда ће увијек бити свједок мира – рекао је патријарх Порфирије. Патријарх је истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вјери, молитви, љубави и на непрестаном подсјећању себе да нам ријеч Христова мора бити мјеродавна. – Ако јесте, имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени- закључио је он. Извор: Дан
  2. Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници. Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић. Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије. Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог. Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник општине Плашки г. Перо Дамјановић. Извор: Епархија горњокарловачка
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 11. јула 2021. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика кнеза Лазара на Звездари. Његовој Светости Патријарху су саслуживали су Епископи топлички г. Јеротеј и изабрани марчански г. Сава, као и протојереј-ставрфор Драгослав Стикић, јереј Срећко Богићевић, јерођакон григоријатски Силуан и ђакони Радомир Врућинић, Ивица Чаировић и Мирослав Николић. „Беседа на Гори, коју је записао Свети апостол и јеванђелист Матеј и у којој је сабрана читава науку Христова, показује нам да као што је некад Мојсије добио заповести од Бога на Гори Синају, када је успостављен и запечаћен Стари Завет, сада имамо новог Мојсија. Имамо Господа Христа који такође на једној гори саопштава своју науку и приказује је као Нови Завет, као ново време, приказује и описује Ново Царство и новог човека“, беседио је патријарх Порфирије. „Ми смо у тој беседи чули да је око оно чиме ми долазимо у додир са светом. Уколико је око замућено онда оно не може приказати истину света онакву каква она јесте. Ми живимо у свету који нема апсолутне вредности, или боље речено, који све релативизује. Штавише, онда када релативизује нешто што је Богом устројено и дато, одређену чињеницу - да не кажем истину, онда то релативно смешта у законе и правила и позива све да се правилима и законима покоравају. А ти закони и та правила су заправо извитоперили оно што је Богом дано, оно што је благословено. Не постоји лоша и добра природа. Постоји само добра природа. Јер све што је Бог саздао је добро, али постоји лош и добар став, лош и добар избор. Постоји лоша употреба те природе коју смо добили, постоји погрешна употреба природе коју смо добили, а онда и погрешно наметање те погрешне природе и начина на који ми ту природу видимо у другима. Зато наше унутарње око, а то је наша душа, треба да буде чиста, треба да има критеријум, а мера за душу је сам Христос“, поручио је Патријарх. „Онда када је Христос наша мера и онда када се трудимо да будемо у заједници са Њим, без обзира колико смо слаби и немоћни, онда видимо свет око себе, видимо Бога, видимо људе, видимо сами себе онаквима каквима нас је Бог устројио. Видимо своје природно, ако хоћете, нормално и здраво стање. И зато не можемо имати више критеријума и више мерила. То значе речи да не можемо служити два господара. У речима Господњим да не можемо служити Богу и мамону, мамон није ништа друго него идол. Мамон је идол који ми стварамо и коме се клањамо везано за овај свет, за мерила и критеријуме овога света. Два господара, два критеријума, два мерила, два јеванђеља не можемо имати, јер то не постоји. Постоји само једно Јеванђеље и један Христос. И отуда знамо шта је наша мера, знамо шта је истинито. Није неопходно да нам други саопштавају шта је то Јеванђеље, шта је то Црква и ко смо то ми. Јер ми немамо више господара. Живећи у овом свету позвани смо и хоћемо да поштујемо законе и правила, али исто тако знамо да се већма Богу треба покоравати него људима“, истакао је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Владика Јоаникије, фото: Беране студио “Ја сам од премијера Црне Горе, захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита Црногорско-приморског, што је у искључивој надлежности Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што ја својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамјеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је рјешавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе“, рекао је за ИН4С владика Јоаникије. Пише: Мишо Вујовић На политичкој позорници апсурда синоћ је у Српској патријаршији одиграна трагикомична представа са премијером Црне Горе, Здравком Кривокапићем у главној улози. Кривокапић је у Београд, допутовао на потписивање већ усаглашеног Темељног уговора у пратњи министара Милатовића и Спајића и извесног Шикмана, саветника за правне послове, како незванично сазнајемо стручњака за безбедност. Понашање премијера Кривокапића приликом посете српском патријарху Порфирију и члановима Синода у најмању руку је било необјашњиво као и изјава након посете „да је са Његовом Светошћу договорено да се усагласи датум потписивања“, овог важног акта за српску цркву и њене вернике у Црној Гори. Како незванично сазнајемо Кривокапић се правдао да потписивање „коче“ Абазовић и Бечић те да ће уколико потпише уговор угрозити стабилност владе, чији опстанак после овог скандала, је под великим знаком питања. Уместо да са патријархом потпише Темељни уговор, премијер Кривокапић је дао себи за право да се уплиће у унутрашња питања СПЦ инсистирајући да је владика Јоаникије једини прихватљиви кандидат за упражњено место митрополита Црногорско- приморског. „Овакво понашање, премијера Кривокапића, само је медвеђа услуга владики Јоаникију и то у тренутку када је било све усаглашено и сада је већ извесно да ће се избор епископа на упражњеним епархијама пролонгирати за јесење заседање“, тврди извор из Српске патријаршије. Поводом изјаве премијера Црне Горе да је у Београд стигао да подржи владику Јоаникија за митрополита Црногорско – приморског, владика Јоаникије је за наш портал екслузивно изјавио: “Ја сам од премијера Црне Горе, захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита Црногорско – приморског, што је у искључивој надлежности Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што ја својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамјеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је рјешавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе.” Овај скандал црногорског премијера отвара читаву лепезу питања, али открива његов неискрен став према СПЦ што свакако највише одговара бившем режиму чији притисак, нарочито након избора у Херцег Новом добија нови замајац. Кривокапићу се спочитава и поданичка сервилност страним амбасадама, где се такође може пронаћи разлог за његову недоследност по многим питањима. ЕКСКЛУЗИВНО - Владика Јоаникије демантовао Кривокапића: Тражио сам да потпише Темељни уговор, а не да се мијеша у избор митрополита (in4s.net)
  5. Владика Јоаникије, фото: Беране студио “Ја сам од премијера Црне Горе, захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита Црногорско-приморског, што је у искључивој надлежности Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што ја својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамјеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је рјешавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе“, рекао је за ИН4С владика Јоаникије. Пише: Мишо Вујовић На политичкој позорници апсурда синоћ је у Српској патријаршији одиграна трагикомична представа са премијером Црне Горе, Здравком Кривокапићем у главној улози. Кривокапић је у Београд, допутовао на потписивање већ усаглашеног Темељног уговора у пратњи министара Милатовића и Спајића и извесног Шикмана, саветника за правне послове, како незванично сазнајемо стручњака за безбедност. Понашање премијера Кривокапића приликом посете српском патријарху Порфирију и члановима Синода у најмању руку је било необјашњиво као и изјава након посете „да је са Његовом Светошћу договорено да се усагласи датум потписивања“, овог важног акта за српску цркву и њене вернике у Црној Гори. Како незванично сазнајемо Кривокапић се правдао да потписивање „коче“ Абазовић и Бечић те да ће уколико потпише уговор угрозити стабилност владе, чији опстанак после овог скандала, је под великим знаком питања. Уместо да са патријархом потпише Темељни уговор, премијер Кривокапић је дао себи за право да се уплиће у унутрашња питања СПЦ инсистирајући да је владика Јоаникије једини прихватљиви кандидат за упражњено место митрополита Црногорско- приморског. „Овакво понашање, премијера Кривокапића, само је медвеђа услуга владики Јоаникију и то у тренутку када је било све усаглашено и сада је већ извесно да ће се избор епископа на упражњеним епархијама пролонгирати за јесење заседање“, тврди извор из Српске патријаршије. Поводом изјаве премијера Црне Горе да је у Београд стигао да подржи владику Јоаникија за митрополита Црногорско – приморског, владика Јоаникије је за наш портал екслузивно изјавио: “Ја сам од премијера Црне Горе, захтијевао да реализује своје обећање и потпише Темељни уговор са СПЦ, а не да се мијеша у избор митрополита Црногорско – приморског, што је у искључивој надлежности Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Такође је апсурдан предлог господина Кривокапића да се Темељни уговор потпише 30. октобра, што ја својеврстан политички маневар и не може се подвести под добронамјеран гест који би водио смиривању дуготрајних тензија, чије је рјешавање било кључни приоритет Кривокапићеве владе.” Овај скандал црногорског премијера отвара читаву лепезу питања, али открива његов неискрен став према СПЦ што свакако највише одговара бившем режиму чији притисак, нарочито након избора у Херцег Новом добија нови замајац. Кривокапићу се спочитава и поданичка сервилност страним амбасадама, где се такође може пронаћи разлог за његову недоследност по многим питањима. ЕКСКЛУЗИВНО - Владика Јоаникије демантовао Кривокапића: Тражио сам да потпише Темељни уговор, а не да се мијеша у избор митрополита (in4s.net) View full Странице
  6. ПРЕДСЕДНИК Чешке Републике Милош Земан рекао је да се тражећи опроштај од српског народа за НАТО агресију 1999. године ослободио дуготрајне трауме, зато што покајање ослобађа. Текст под насловом "Извињавам се српском народу" објавио је на фејсбуку прес секретар председника Земана Јири Овчачек. - Разговарали смо са господином председником Србије Александром Вучићем о традиционалном чешко-српском пријатељству, које се манифестовало, на пример, 1938. године, када су нас издали западни савезници, а такође и 1968. године, када су нас издали наши источни савезници. Човек не бира. У оба случаја, српски народ нам је изразио подршку. А ми смо им одговорили бомбардовањем - рекао је Земан. - Због тога желим да искористим прилику да се у своје име извиним за бомбардовање тадашње Југославије. И волео бих, да као особа, тражим опроштај од српског народа. Сметало ми је све ово време - рекао је Земан. Земан је истовремено подсетио да је Чешка у време доношења одлуке о бомбардовању Југославије била чланица НАТО-а тек неколико недеља. - Били смо последњи (од земаља НАТО-а) који смо дали сагласност за бомбардовање и очајнички смо тражили да нам се бар једна земља придружи и супротстави нападу, али смо остали сами. Али то нас ипак не оправдава јер то је била манифестација недостатка храбрости. Овим извињењем и тражењем опроштаја ослободио сам се година трауме, јер покајање ослобађа и, како су Латини рекли, dixi et salvavi animam meam - "Рекао сам и спасао сам душу" - рекао је Земан. Чешка је примљена у НАТО 12. марта 1999. године, а 12 дана касније почело је бомбардовање тадашње Југославије од стране Северноатлантског савеза. ЗАШТО САМ СЕ ИЗВИНИО СРБИМА? Земан објаснио све - "Када су нас издали Запад и Исток, Срби су били уз нас" WWW.NOVOSTI.RS ПРЕДСЕДНИК Чешке Републике Милош Земан рекао је да се тражећи опроштај од српског народа за НАТО агресију...
  7. У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори. „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе. „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“. Извор: Радио Слово љубве
  8. архимандрит Елпидије (Вајанакис) ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест? Наравно. Он чује исповест. Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли? Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала. Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу." Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника. "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се." Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши." И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје." Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник. - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу. Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета. Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли. САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
  9. „Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“ „Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“ Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака. „Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације. Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више. Дакле, зависност мог супруга учинила ми се само епизодом из његове прошлости. А мени је он изгледао као једна образована особа из добре породице, са којом је било занимљиво разговарати, путовати”. У трећој години брака муж је поново почео да пуши марихуану. У почетку су разговори о овоме били једноставни: „Надувао си се?“. – „Да, надувао сам се.“ Није било потребно да претражујем џепове, да га проверавам, пазим и контролишем – супруг није ништа скривао. Штавише, неко време Саша је покушавала да уклони траву са истакнутих места како не би била на дохват руке деци. „Осећала сам да ствари иду наопако. Али мужу нисам говорила ништа“.
  10. Месеци који су иза нас однели су из овоземаљског живота патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и многе друге великодостојнике Српске православне цркве. Стога, божићни разговор са владиком милешевским Атанасијем Ракитом почињемо незаобилазном темом свих тема – коронавирусом. Наш саговорник, некадашњи викарни епископ патријарха Павла, на срећу, био је јачи од вируса. У интервјуу за Српски телеграф владика Атанасије поручује да огромну захвалност дугује медицинском особљу у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, које се бринуло о њему. – Направио сам списак свих који су пролазили кроз моју собу, и данас се молим за њих и њихово здравље. Доказали су да су прави прави стручњаци, а најбољи показатељ је то да су видевши како мене лече, и остали епископи, као што је митрополит Хризостом, па и епископ Давид, дошли да се лече баш у ту болницу. Уз мене су били и неки лекари са ВМА, као што је генерал Драган Динчић. Оно што такође желим да истакнем је то да вирус заиста постоји и да треба слушати савете лекара. Али, на крају бих издвојио три кључне ствари у борби против овог зла: лични-духовни ангажман, садејствовање са лекарима, односно заједничка синергија, и заједничка молитва Господу. То ме је излечило и омогућило да данас стојим овде жив и здрав. *СПЦ је у протеклом периоду претрпела тешке губитке. Отишли су, између осталих, патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије? – Ако говоримо о значају те две личности, сложио бих се са Матијом Бећковићем, који је рекао да су то два стуба СПЦ, како према функцији коју су обављали, тако и према томе какве су то личности биле. Слободно могу да кажем да су то била, а и данас су, два великана. Ако бих причао о свом личном доживљају, онда бих истакао да ми је њихов одлазак веома тешко пао, са великим болом сам преживео све то. Ја сам са обојицом био веома близак. После смрти патријарха Павла, нисам имао ближег духовника од митрополита Амфилохија. Заједно смо учествовали у борби против отимања светиња и то је нешто што ме посебно за њега везује. Наравно, има ту још ствари које бих поменуо, а то је свакако и подршка коју сам од митрополита Амфилохија добијао и у својим личним борбама које сам водио на овим просторима. Увек је умео да ме посаветује. Митрополит је испунио своју мисију, заокружио је све за шта се борио и након тога мирно отишао у царство небеско. Његово дело, рекао бих, представља целу једну епоху, која ће се у будућим годинама, сигурно, помињати. Што се тиче патријарха Иринеја, он је такође био посебан. Могло би се рећи да сам био у реду људи који су му били веома блиски, можда не најближи, али сам сигурно био један од ближих. Призрен нас је највише спајао. Призрен је за мене, као и за њега заиста посебно место. Ако ме питате за Цркву, могу да кажем да је Црква јака, увек је успевала сачувати своју снагу, духовну пре свега. И кроз историју и данас. Таква је природа Цркве јер је она богочовечански организам. – Нисам се чуо са њим, јер нисам хтео да га ометам. Сматрао сам да му је одмор најпотребнији. А да је остало недоречених ствари, свакако јесте. Али срешћемо се једног дана опет и онда ћемо се лепо испричати, онако како ми умемо. Јер, знали смо ми често да се чујемо и причамо о свему. И веома ми је то значило, а мислим да је и њему. Нисам од њега никада ништа тражио и он је то знао, био сам његов саговорник без интереса. Трудио сам се да у односу са њим увек будем реалиста. И већ сам једном приликом рекао, али ево и сада, једна од највећих врлина патријарха била је та његова отпорност према људима који су се трудили да га затрпају погрешним виђењима. *Ваша епархија је делом на територији Црне Горе. Протекла година је била веома бурна у тој држави. Како сте све то доживели? – За мене је посебна част била што сам свој народ предводио у том времену. Милешевска епархија је заиста јединствена, простире се на три државе, и ја као епископ, заиста сам поносан на чињеницу да смо сви ми као један организам успели у историјској борби. Литије су за мене заиста биле посебан догађај, како духовни тако и културни, научни, па и спортски. Њихова посебност огледала се и у томе што су у њима учествовали сви, и високи представници, књижевници, доктори, па и чувари реда. Многи од њих су се успротивили режимском наређењу и стали на нашу страну. Ту се оживљавала историја, али и стварала. Показали смо како један народ, без крвопролића, на миран начин, успева да одбрани светиње и преузме власт. То је реткост, нарочито за наш крај. Веома је занимљива и чињеница да је у литијама било и народа других вера. Све то овај догађај заиста чини епохалним. *Били сте у контакту са председником Србије Александром Вучићем. Какав је ваш однос са њим и како га доживљава СПЦ? – Милешевска епархија, наравно и ја, имамо одличне односе са председником Вучићем и Владом Србије, али исто тако и са садашњом Владом Црне Горе. Посебно сам био обрадован када сам летос на Јабуци срео једног младог човека, када је долазила литија из Београда, а тај човек је био Данило Вучић. Син нашег председника. Нико га није терао нити присиљавао, сам је дошао, по својој савести, зна зашто је дошао. Истина, ми од председника нисмо добили неку материјалну подршку, али јесмо етичку, и то је веома значајно. Овим путем бих позвао председника да 27. јануара, када славимо Светог Саву, дође и посети наш манастир, на Врачару је често, нека сада сврати и до нас. Свети Сава је пошао баш из Милешеве, његове исцелитељске моћи посебно се везују за овај крај. *Која је ваша божићна порука верницима? – Овај период је веома тежак за човечанство. Зло које нас је задесило заиста је велико. Пред нама је најрадоснији хришћански празник, Божић. У Божићу празнујемо сусрет Бога и човека. Парадоксално, епидемија короне може нам помоћи да овај сусрет са Богом потпуније доживимо. Били смо све то свели на спољашњи обичај, трпезу, песму… Зато је моја порука верницима да сада пронађу духовно у себи, да се за овај предстојећи Божић првенствено пронађу са Богом у себи, а онда и са својима ближњима. Тек тада ће живети и осетити живот на прави начин. Јер тема овог празника и јесте живот, како је и сам Христос рекао: Ја хоћу да имају живот и хоћу да га имају у изобиљу. Ја бих позвао све оне који Божић славе да не забораве да је Бог главни субјекат и да поново успоставимо тај јеванђеоски концепт живота. Да буде мање мржње и зависти и да једни другима помогнемо у невољи, како је и рекао патријарх Павле, да обновимо човечност у себи. Мир Божји и Христос се роди! Обележава се 800 година манастира Милешеве. – То је за нас посебан догађај. Веома важан за нашу епархију и за целу Цркву. Манастир траје толико дуго захваљући истрајности оног монаштва које се у њему подвизавало, као и чврстој вери народа овог краја. У наше време посебно значајну улогу има сестринство манастира Милешеве које ревнује у својим монашким врлинама. Надам се да ћемо, и поред епидемије короне, успети да 800. годишњицу Милешеве достојанствено прославимо. Молимо се Богу и Светом Сави и Светом Краљу Владиславу да нам помогну. Често сам се питао да ли патријарх Павле икад спава *Били сте викарни епископ патријарха Павла. Постоји ли нешто што нисте до сада износили у јавности о његовом животу? – Сећања на њега су за мене најрадоснија. Оно што бих истакао, а што до сада можда нисам помињао, јесте то да он кад даје неком епитимију, духовни лек, он заједно са њим истрајава у томе. Ја сам из свих његових епитимија доста тога научио, било је ту и запретних епитимија, које су за мене била велика школа и хвала му на томе. Посебне су за мене биле и наше заједничке молитве. Ех, кад бих се тога присећао… Питао сам се да ли је икада спавао. Моја келија (соба) била је спрат изнад његове, и најмилије би ми било кад увече, у глуво доба ноћи чујем како се креће или како се раном зором припрема за литургију. Звук његових корака, када би ишао ка капели Св. Симеона, за мене је била посебна радост, разговор посебне врсте. А највећа привилегија би ми била, да после литургије верницима, најпре као јеромонах, а касније као његов викар, делим нафору. Извор: Епархија милешевска
  11. -Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска
  12. -Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска, Kurir.rs/Б. К.
  13. Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут. Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји. “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”. Зашто сте постали свештеник? Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио… Од чега? Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.
  14. JESSY

    Отац кога сам волео

    На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту… И отишао је својим путем (Срђан Печеничић) Пријатељ ме је позвао да се нађемо и попричамо о његовом филмском сценарију који ми је дао да прочитам. Да будем искрен, не волим да читам текстове својих пријатеља. Ако их похвалим, мислиће да тако говорим зато што су ми пријатељи. Ако говорим лоше, изгубићу пријатеља. Смишљао сам разне изговоре да одложим виђење, али није вредело. Пријатељ ми је предложио да се нађемо у једном лепом италијанском ресторану код Конака књегиње Љубице. Мој пријатељ је стигао први. Срдачно смо се поздравили. Рекао сам: „Извини, молим те, да променимо кафану. Ово место ме сећа на неке ружне ствари из мог живота. Ово је кафана у коју сам често долазио као дете.” „Долазио си у кафану као дете? С родитељима?” „Не. Сам. Наравно, није била овако отмена, била је то сиротињска кафана, а власник је био мој отац. Мој отац је држао ову кафану пре рата, за време рата и после рата. Причало се да је био добар и с Немцима и с партизанима. Када су Немци 1941. године ушли у Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га 24 сата у затвору и пустили га. Отац је касније причао да га је то доста коштало, али се исплатило. Кад су партизани 1944. године ослободили Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га у затвору 24 сата. И пустили. Отац је касније причао у пола гласа да га је то скупо коштало, много скупље него код Немаца. Кафана није престајала са радом ни у миру ни у рату. У то време то је била периферија Београда. У кафани су се сакупљали лађари, рибари, лопови, просјаци, посрнуле жене… Талог Београда. Отац и мајка су се развели. Ја нисам као дете тачно знао шта то значи. Нити ми је било јасно зашто отац више не станује са нама. Када је отац отишао, мајка и ја смо остали сами. Мајка није радила. Били смо веома сиромашни. Скоро да нисмо имали шта да једемо. Шта је била моја мука? Једном месечно мајка би ме окупала, лепо обукла и послала код оца. Пошто се он никад није сам сетио да нам помогне. Ишао сам код оца у његову кафану да би ми он при одласку гурнуо у џеп мало новца који сам носио мајци. Али, требало је преживети до тог тренутка кад би се он сетио да ми да новац. Мајка ме је молила да, ако отац није у кафани, седим и чекам док се врати из града. Седео сам за овим столом и чекао оца, често сатима… А онда, кад би он дошао, нисам знао шта да разговарам с њим. Нити је он знао шта мене да пита. Желео сам да ме загрли, помилује по глави, пољуби… Ништа од тога њему није падало на памет. Прилазиле су ми жене које су мирисале на ракију, грлиле ме, љубиле, јер сам их подсећао на њихову децу која су била жива или нестала за време рата. Пијани бродари су ми наручивали пиће… И терали ме да пијем кувану ракију јер је то здраво и тако се постаје „мушко”. Нудили су ми да пушим љуте и горке цигарете. Очи су ме пекле од дима, био сам потпуно мокар од зноја, нервозе, туге што морам да седим у тој прљавој и задимљеној кафани и чекам да ми отац удели мало новца. Али сам знао да тај новац нестрпљиво чека код куће моја мајка… Чинило ми се да би ми било лакше да седнем испред кафане и да просим него да чекам да ми отац удели милостињу. Сваког месеца бројао сам дане до одласка код оца. И мој ужас се повећавао како се ближио тај дан… Било је мучење и понижавање, али смо на тај начин преживљавали и ја и мајка. Питао сам мајку: „Мама, зашто ме отац не воли?” Добио сам утешан одговор: „Воли те, само то не показује.” Отац је старио и почео је да поболева. Обилазио сам га скоро сваког дана. Доносио му воће, чистио стан, помагао му да се окупа. Нисам више хтео да узимам новац од њега. Био ми је некако симпатичан и драг у тој својој беспомоћности. И ако он није волео мене, ја сам волео њега. Једног дана када сам дошао у кафану затекао сам необичајену тишину. Сви су ме љубили, миловали по коси и тихо говорили: „Дете, прими саучешће… Умро је твој отац.” То је значило престанак мог мучења и понижавања. Тада сам први пут у животу попио пола чаше вина. И напио се… Имао сам осам година. Знали смо да је отац имућан и да поред кафане има и неколико станова које је издавао. Није имао никога од родбине, осим мене. Мислили смо да ће отац све оставити мени и мајци. И да ћемо мајка и ја најзад нормално живети. Нажалост, преварили смо се. Пред смрт, кад је већ био тешко болестан, отац се оженио својом младом конобарицом и све оставио њој. Баш све: и кафану и станове. Мени и мајци ништа. И даље смо годинама живели у беди и немаштини… Да ли сам због тога мрзео свог оца ? Не. Волео сам га много више него што је он волео мене. Тако је у животу: волимо највише оне који најмање воле нас… На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту. И отишао је својим путем. Вратио сам се у кафану и сео за сто за којим сам увек седео кад сам чекао оца. Био сам сигуран да ће се вратити… Да ће ме загрлити, пољубити и рећи: сине, тако сам срећан што те видим… Волим те! Седео сам и чекао… И чекао. Нико није дошао. Професор ФДУ http://www.politika.rs/scc/clanak/458760/Pogledi/Otac-koga-sam-voleo
  15. У Недељу о раслабљеном, 10. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је архијерејска Литургија. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ тимочки г. Иларион а саслуживали су му игуман манастира архимандрит Козма (Радовић), протосинђел Симеон (Николић) и јерођакон Марко (Цветковић). Литургијско сабрање су појањем улепшали јеромонах Енох (Стојаковић) и архиђакон Илија (Јовановић). У беседи којом се обратио верном народу, Епископ Иларион је најпре изразио радост што је храм након вишенедељних забрана окупљања поново испуњен, а потом је подсетио окупљене да смо сви стрпљењем и трпљењем позвани да спасавамо душе своје нарочито у тешким временима када је истина скривена од наших очију. „Чињеница је да нико од људи на земљи није гласник Истине и не поседује је у пуноћи јер је Истина сам наш васкрсли Господ Исус Христос. Он је тај који нас просвећује благодаћу Божјом и надахњује самим собом тако да можемо бити сведоци Његове Истине у овом лажном и заблуделом свету који од почетка иде ка свом крају” рекао је владика. Поредећи овај свет, у комe смо мучени разним духовним и телесним болестима, са бањом Витездом из светог Јеванђеља, Eпископ Иларион је истакао да једина спасоносна брига којој треба да се посветимо јесте брига о испуњавању Христових заповести. Све оне који нису успели да се причесте на васкршњој Литургији, поштујући забрану кретања која је тада била на снази, владика је позвао да се сете Свете Марије Египћанке, која се у животу свега два пута причестила али која је својим молитвеним покајањем завредила чудотворну испуњеност Божјом благодаћу и снагом. Извор: Епархија тимочка
  16. Ако ви нас приводите у име читавог овог народа који је био на Литији, све је у реду, казао је синоћ полицијским службеницима Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. “Никакав проблем ја немам с тим. Мене је понекад срамота што сам на слободи, што нисам у затвору, с обзиром на све оно што се догађа”, казао је Владика Јоаникије полицијском службенику: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. ПРИЧЕСТИО САМ ДЕТЕ ОБОЛЕЛО ОД КОРОНЕ. И ШТА?! НИШТА! + + + У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Данас, Лета Господњег 2020., прочитаћу вам Синаксар који је написан на празник Цвети – Улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим. Срећан празник свима присутнима. Оно што бих још хтео да кажем, браћо и сестре, да се Псалтир чита до Велике Среде, завршава се на Велику Среду. Читање Псалтира је јако важно, и некада су наша деца читала Псалтир у Основној школи. То је било пре око 100 година. Не знам када је тачно то престало, али у 19. веку су деца српска читала Псалтир који је књига јако, јако изванредна за просветлење ума, односно за борбу против зла у себи, а и око нас. Дакле, они који читају Псалтир, завршавају са Средом. Друго шта може да се уради у овој тешкој ситуацији (видите колико нас је на Служби... било би десет-петнаест пута више да је све нормално), оно што је јако важно за даљу борбу против ситуације у којој се налазимо, то је да од Великог Четвртка певамо Часном Крсту „Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство“. Тропар (глас 1). То више пута може да се пева у току дана, и видећете колику душа корист има од тога појања. И не само то. Тропар Часном Крсту је и молитва за победу, односно за очување нашег Отачаства – Србије и српских земаља и народа српског. Он зато служи. И треће, дакле, то све можемо да појимо, да певамо – Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота. А затим долази Васкрс: „Христос Воскресе из мертвих ,смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.Христос Воскресе!“ Више пута. Више пута. А звона има да звоне док се не уморимо! Тако објављујемо победу живота над смрћу, Господа нашега Исуса Христа над грехом, смрћу и сатаном. Наш је труд, а Божији је благослов да се то врши, да би наш народ изашао из ове тешке ситуације у којој је, практично затворен у своје станове или своје куће, што, никако, не може бити добро. Ако је овако сунчан дан напољу, он би, човек, требао да буде напољу, на ваздуху, и тако се другачије осећа. И да ради свој посао – ко у пољу - у пољу, ко већ где ради, на другом месту, да ради за шта се спремао и где је запослен, да то обавља. Када би човек могао да искључи медије, да не слуша ништа од тих вести које се сад емитују, онда би друга ситуација била у нама. Онда би се душе наше тако гојиле. А овако – страх. Из страха у страх. Све више страха бива у душама. И то је јако опасно стање. Ја сам то искусио писмом из Шпаније. Добио сам писмо из Шпаније, од једне наше сестре. И шта ми је било чудно на том писму? Уместо марке и печата, била је црна трака и назирала се глава мртвачка кроз ту црну траку. Брат Љубиша, који доноси пошту, он се нашалио и каже: „Чувај се короне“. Ја сам се насмејао, а тек сам после узео писмо. И видео сам шта је. И осетио сам извесни страх у души. Онда сам узео одмах ту марку, одлепио сам је и запалио. А писмо сам прочитао, наравно, и видео сам да нема ту никаквог помена о вирусу нити корони... И тако, пошто ја знам како та борба треба да тече, ја сам после узео Псалтир и бројаницу и за кратко време после није било страха. А мислим се после: не дај Боже да сам се упецао на ту удицу. То је страшно кад... страх, па страх, па страх... Ту нема мира ни покоја. После идеш у апотеку да купујеш лекове за смирење. И тако... ко зна колико се тога троши. Некоме је у циљу да се то све одвија како се одвија. А то су силе, мрачне силе овога света, оне то гледају..., да припреме терен за Антихриста. Ја то тако схватам. Ако неко, можда, другачије схвата, то је његова ствар. Али, пратећи шта се збива – а ово није само код нас, већ је у читавом свету, по свим земљама се то одржава и спроводи се то као борба против вируса... Али, може се само наслутити шта је ту у питању. Оно што до нас стоји је да имамо веру у Живога Бога. Ако се човек плаши, онда иди у шуму, ако ти је тамо мањи ризик и сматраш да ти је ризик овде у цркви. Како може бити у цркви ризик? Наши су храмови, наше су цркве Божија места, они су болнице, извори здравља. Све то је освештано овде: и иконе, и крстови... Све је то извор здравља и никако не могу бити посредници неких заразних болести. Ја увек на крају, кад сви целивају, ја на крају целивам. И шта?! Кад се сви причесте, ја на крају..., свештеник на крају употреби Причешће. И шта?! Ја сам преко 30 година овде! И шта би било? Ко зна колико сам ја овде причестио од рака, од заразних болести, ко то зна? Једини Бог зна, кога све нисам причестио. Причестио сам и једно дете (оболело) од короне. Исто. И шта?! Ништа. Значи, нема никакве ту опасности. Али, ако човек сумња, онда, кажем, у шуму! Ако сумњаш, онда у шуму. Знате како каже народна пословица: „Чега се плашиш, то те стигне!“ Бог наш је свуда присутан, и све што миче, све што је Њиме приведено у биће, оно је под Божијом контролом, под Божијом влашћу. Свемогући Господ све држи под својом влашћу... Дакле, болести су Божије посете. Да се разумемо. То треба знати. Свака је болест Божија посета. Чак и на овом нивоу – светском. То је Божија посета свету, свим народима на планети (То су милијарде људи...), да се тргну, да се опомену, да се пробуде из греховног сна. Да размисле у чему је смисао живота овде. Да ли је то у бесомучном трчању за новцем и стварима, или живот други циљ има... То је оно што је јако важно. Ако човек заглиби у материјално, почне та трка за новцем, он ће да заборави и кад је Велики Петак и кад је Васкрс, све се заборави кроз ту бесомучну трку. Зато, кажем, не смемо то себи никад да дозволимо. Ја сам увек био за поштовање државних власти. Из једног разлога. Једне су по Божијем благослову, а друге су по Божијем допуштењу. Садашње власти, у читавом свету, оне су по Божијем допуштењу. Ја не знам да л' има земља где је Божији благослов. Да (власти) своју власт спроводе са Божијим благословом. Шта значи то са Божијим благословом? То значи да у тој земљи народ припрема душе за вечни живот. А то је, значи, питање хришћанског живота. То је, значи, благослов државе да се народ припрема за вечни живот. А то значи да се омогући мисија Цркви. Код нас је била хармонија у време Светих Немањића... Ако се у једној држави, било којој, шири неморал, и ако нико не стаје на пут томе, за где се тај народ припрема? Да ли за вечни живот, или за вечну погибао?! Али, људима који су без вере – ако човек, уопште, може бити без вере, - њима је свеједно. Они верују да је на гробљу крај. А ја кажем: а шта ако није?! Шта ако није? Па Руси су измерили... ставили су човека који је био пред смртни час, ставили су човека на вагу, прецизну вагу, и када је душа изашла из тела, вага се померила за неких 7-8 подеока. Односно, толико грама. Дакле, душа је ваздушасто тело, али има своју тежину. То је, значи, доказана ствар. То може да се види, да се измери. А да не говоримо о онима који су се враћали из онога света, који су могли да кажу: ја више не верујем, ја знам. То је, значи, искуство Светог Владике Николаја. То је искуство нашег игумана Саве и још других људи..., покојне сестре једне, медицинске сестре из Београда. Сви ти људи су искусили да је све то тако како јесте... Нашем народу је потребно пробуђење, покајање, очишњење и Причешће. Потребно је, дакле, да се обожимо, сложимо и умножимо. Да ли ће бити времена за то, то једини Бог зна. Ми можемо тежњу ту да имамо. Зло је ако немамо такву тежњу. По Богу тежњу. Ако то нема, он је пропао. И овога века, и будућег века. Значи, пропао је и за овај век, и за будући век... Дакле, драги моји, постом, молитвом и милошћу, узраста се у вери, љубави и нади према Богу. Значи, може неко и да те вређа, да те малтретира, да те мучи, али да га не мрзиш. Бог га је послао да те припреми за вечни живот. Тако треба схватити то. Руског специјалца Александра, нису могли Чечени да убију. Они су пуцали изблиза у њега, али – не вреди! Меци се одбијају, или средства не пале. Исто тако, морили су га глађу. Он каже: направим куглицу од земље, закрсти је и поједе и каже – била је слађа од меда. То је Божији благослов. Исто тако грудвицу снега направи. Он је био неколико година у јами. Четири-пет година је био у јами једној, дубокој. После се једна Чеченка у њега загледала, па му спуштала козије млеко. После су га нашли... Руси су га нашли, ту је Чеченку узео, крстила се, прешла у нашу веру, имају сад децу и живе тамо у близини једног манастира. Ето, то је тако кад Бог некога чува. А ко се чува, и Бог га чува. Не може нико ништа да му нашкоди. А камоли вируси и све то... Покојни Фотије Шипунов, он је писао у своје време, вршио је експерименте, у ствари, он је уносио у посудама вирусе грипа, азијске и ко зна какве све друге не, он их унесе на Службу овде, у храм, пре почетка Службе, а после Службе – све је било мртво! Сви су били мртви. Сви вируси су били мртви. Наша Служба има такву моћ... То што они сада нама раде, то ће многе људе да пробуди. Ко је могао да верује, да ће Срби у Црној Гори да се пробуде? Како, Боже? Како њих пробудити? Дошло време, онај непријатељ дошао са акцијама неким својим, са неким својим циљевима, а народ се дигао да брани своје. Најбољи начин је литијски начин да се боримо. Један дух да буде. И молитва Богу. „Не дамо Светиње!“ – како кажу... До нас стоји да се припремимо за то, да наше душе буду окренуте Богу и врлинском животу. Да се тако снажимо. А гресима се човек губи, губи снагу, губи енергију, добија болести и онда је лак плен вируса. Било да је то корона или неки други вирус. То нема везе. Значи, кад сам слаб, кад сам исцрпљен, кад сам душевно осиромашен, духовно, онда сам лак плен свакога јада. Ето, то је оно што треба да знамо, и веру не смемо никада да губимо. А Бог ће помоћи – као што је рекао покојни Патријарх Павле – ако буде имао коме. А Свети Владика Николај, у „Небеској Литургији“ нам говори да ће Срби на крају да се саберу, у Име Живога Бога. И тако ће да певају Живоме Богу: Алилуја, алилуја, слава Теби, Боже... И тај народ заробљени, заточени, ако икако могу, нека читају Псалме. То је јако важно. Као што сам рекао, завршно са Великом Средом... А после, исто тако, реч Божија, реч Новога Завета, је храна за душу, да се душа тако снажи.Човек не живи само о хлебу, каже Господ наш Исус Христос, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Потребан нам је и хлеб за тело, али душа кад је јака и снажна, она држи и тело. И душа када напусти тело, то је, значи, смрт тела. Ако се човек од Бога одлучи, ако Господ остави душу, онда је то смрт душе. То је катастрофа. Не дао Бог то никоме. Данас има много душевних, односно – духовних мртваца. Живот без Бога је велико, велико очајање. Катастрофа. Бог нас је увео у биће, и свака душа је по природи – хришћанка. Треба само човек да размишља о циљу свога живота. О циљу постојања. Зашто смо ми овде. Због чега. Шта је циљ нашег пута. Ми видимо, дете са плачем улази у овај свет, а као одраслога га са плачем испраћају. Испада да живимо у долини плача, онда. У свету плача... Пуно је у нама туге. У нашем роду је пуно туге. Зато, кажем, да се Богу окренемо, да Бога славимо, да Богу певамо... Ово сада, у току је сада епитимија свима нама. Каже: „Свештеници веру оставили, калуђери посте оставили, нити народ за недељу мари, ни за празник, ни обичај стари“. То је истина. Велика истина. Мали је број свештеника који су у вери. Има их, али мали број! Калуђера исто тако. Кол'ко њих једе месо?! Још те како једу, кркају месо, још како! Гледао сам једног, покојнога, јеромонаха, који је гулио овцу у своје време. Чудио сам се: шта сад то значи?! Тако је то. То тако пође, па иде онда како не треба. А кол'ко народа иде на Литургије, и сами знате. То су промили. А Грузијска Црква, најача Црква, могу да кажем, и у вери и у добру, код њих је 25 посто народа на Службама. На Литургијама. То је чудо Божије. И њихов патријарх није екумениста. Није модерниста. Не благосиља те глупости којекакве, него чврсто се држи у вери. Има свештенство своје, своје монаштво, има народ свој. Он је за велико поштовање. Он је светионик овога времена у коме живимо. Нама, православним хришћанима. И зато, кажем, гледајмо како он то спроводи тамо, тако и ми треба, а не да се кријемо у станове. Он је наредио да се кропе улице освештаном водом и да се кади. Да се кади и да се кропе улице. То је начин црквени, а не неки други. Да се кријемо ми?! Од чега, бре?! Од глупости којекаквих! Ја то ништа..., не придајем никакву пажљу томе! Када бих придавао пажњу, онда бих губио снагу! У томе је ствар. Предајеш пажњу некој глупости или нечему, онда губиш снагу! Ја немам страха од тога! Како то? Бог зна. Бог ми је дао да немам страх. И готово. И шта сад ту има?! Овако леп дан и ја да сад мислим о корони?! О, баш ћу да мислим... Пуче ми срце за тим. Ја хвалим Бога, благодарим Богу што је овако леп дан данас. Сунчан. И јуче... Није то лако. Организам је то. Организам је народ. И преноси се то. Дођу људи и донесу ти страх. Они носе са собом страх. Али, треба да будеш одважан, да не примиш ништа од тога. У томе и јесте ствар. Него да им пренесеш мир, ако га имаш. Мир Божији. Бог то даје... Бог даје мир душама људским... И још да они фантазирају, да сумњају да ће се човек заразити кроз Причешће?! Ооо, моји попови и владике! Где то може да буде?! Како то може да буде?! То је несхватљива ствар! Али, треба поставити стражу над собом. Мртву стражу. Ви, хришћани, поставите обичну стражу над својим душама, по питању мисли, жеља и осећања, и молитвом делујте. Или: „Господе, помилуј“, или: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Тако се војује против непријатеља. Против његових предлога. Да се тако не би пецали на њихове удице. Молитвом и постом се тај род, зли, изгони. Тако се изгони: молитвом и постом. Исто тако, за своје непријатеље палите свећице од чистога воска. Кажете: Господе, од Тебе примих и Теби приносим ову свећицу за опоравак мојих непријатеља и за повратак Теби, Живоме Богу. Ако тако чинимо, добро ће нам бити. Шта сејемо, оно ћемо да жањемо. Не може бити друкчије никако. Шта човек посеје, то ће да пожање. Ма ко он био. Био цар, краљ, председник државе, био владика, свештеник, калуђер, народ обичан, верник... Шта сејемо, то ће да жањемо. И зато треба да пазимо шта сејемо. И кроз речи, и кроз дела своја. Да гледамо да наша дела и речи буду сагласна вољи Божијој. То је оно што је најважније. Све се то пише, и доћи ће рачун једнога дана. И онда се прелази у вечну радост, или вечну муку. (Према оном) како смо делали у овоме свету. Бог нам је дао живот, да бисмо вечно живели, а није нам дао смрт, да бисмо умрли. Значи, ако човек носи крст на грудима, онда не треба да се плаши вируса. Крст има страшну силу. Страшну снагу има. Невероватну. Кад слушате, рецимо, ове молитве за освећење Крста, овога ког носимо на грудима – Бог му да силу и он човека од свега чува, ако се човек чува од греха. Ето, то је то. Ко се чува, Бог га чува и сачува. И увек пажљиво да се крстимо. Свети Јован Кронштатски каже: „Ко се немарно крсти, хули на Христа Бога“. Е па видите, шта ми треба већи грех онда? Треба да се пажљиво крстимо. И драги моји, браћо Срби и сестре Српкиње, свој дан почнимо у Име Свете Тројице: у Име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Они, који се више година моле Богу, могу свој дан да почну молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Ето, данас, на празник Цвети, сад ми је већ друкчије. Имао сам мало једну кризу, како да кажем..., као неки терет сам имао мало јуче и данас... Али, ето, видите, хвала Богу, видите како све то прође. Бог то допусти на неки начин, и прође то и данас можемо да се радујемо данашљем празнику, Његовом свечаном уласку у Јерусалим. Све је то Господ тако организовао, и све је претрпео то ради нас и ради нашега спасења... И да гледамо да постимо, сада су сви дани до Васкрса на води. И, ако Бог да, да се причестимо. Можда на Велику Суботу, може да буде и на Велики Четвртак... И ако Бог да, и онима који имају власт над овим временом, над овим, да кажем, временом црквених Служби... то се данас забрањује на неки начин, или се ускраћује, да се то промени, да се народу одобри да иде на своју црквену Службу бар на Васкрс и Велики Петак. Бар на Велики Петак и Васкрс. Бар тада. Значи, на изношење Плаштанице да се одобри то, државна власт да то одобри, и на Васкрс. Ја им то препоручујем. Ако неће то да раде, онда ИМА БОГА! За све нас има Бога. То може да се уради, на прописан начин. Не овде Служба да буде. Напољу може да буде. И да људи буду, по њима, на некој прописаној удаљености. А ко се плаши, он неће ни да дође. Они који се не плаше, њих баш брига. Немају проблем такав. Ето, да Бог да, да се то тако догоди. Да буде народа. Да буде препуно. Све да буде пуно овде, око нас. И напољу и овде. Ми имамо озвучење. Можемо све да испоштујемо што се тражи од нас. Пустимо озбучење и можеш да слушаш у шуми, ако хоћеш. Није проблем. Имамо и трпезарију велику. И тамо је озвучено. Све је озвучено. Ја никог не позивам, али оне који дођу ја нећу да истерам напоље. По речима Господа нашега Исуса Христа: „Који долази к мени нећу га истерати напоље“ (Јн. 6, 37). Ето тако. Да верујемо и да се трудимо, а Бог Живи да благослови, да Господ благослови све наше трудове... Њему нека је слава, Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове векова. Амин.
  18. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у град Jерусалим – Цвети, 12. априла 2020. године у манастиру Милешеви. На литургијском сабрању, Епископу су саслуживали јереј Горан Крстић и протођакон Николa Перковић. Звучни запис беседе Честитајући Празник сестринству милешевске обитељи, Епископ Атанасије је рекао: – Бог је тако хтео да у оваквим условима славимо Христову победу. Знамо из Јеванђеља да је Христос ушао тријумфално у Царски град после извршења славног дела. Учинио је оно што нико од људи није могао учинити, оживео човека. Христос је чинио многа чудеса, многа знамења, многе је болесне чинио здравима, а васкрсавао је умрле и пре приласка Јерусалиму. Али ово дело које је учинио непосредно пред улазак у Јерусалим јесте једно од најславнијих дела. – Није ни чудно што је Он као Цар ушао у Јерусалим и онако славно дочекан од свега народа. Народ му је клицао, певао, поздрављао га палмовим гранчицама, као Цара мира, јер Он јесте Цар, Он показује силу, Он показује моћ. Цар има моћ, има власт. Људи могу да имају власт један над другим, мисле да имају власт над природом. Али имати власт над болешћу, власт над смрћу, бити јачи од смрти, то може само Господ. Истина и неки људи су добијали од Бога посебне моћи, али то су били Божији дарови којима су они служили ближњима. – Иде Господ, и ове седмице ћемо пратити у нашим читањима, у нашим молитвама Његов одлазак на Голготу, Његово суочење са смрћу. Он који је Лазара дозвао из мртвих није хтео да се сам уклони од смрти, него је дозволио да буде изведен на Голготу и буде погубљен. Али то је све био пут да се прослави Син Божији на земљи, да пропрти и кроз смрт пут човеку, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  19. Наравно да су као госта позвали Мираша (наравно САМО Мираша, никога из СПЦ)и представили га као легитимног представника православаца а он се потрудио да избљује поново гомилу лажи и фалсификата.. Након тог сина Сотоне, наступио је квази социолог религије који се придружио пљувачини.. Ако је то слика екуменизма КЦ у Хрватској, препоручио бих и замолио да се ману тога јер кад год уХрватској праве глупости ми у Србији добијамо по леђима. За оне са јачим стомаком:
  20. Архиепископ Елпидофор, великодостојник Грчке православне архиепископије, посетио је недавно руску заграничну православну цркву Пресвету Дјеве Марије Радост свих ожалошћрних у Сан Франциску. Том приликом је целивао мошти Светог Јована (Максимовича) Шангајског и Санфранциског које су овде похрањене. „Бог је диван у светима својим! Моја посета гробу Светог Јована Максимовича у Саборној цркви Пресвете Дјеве Марије била је још једно обогаћујуће искуство које је показало дубину и ширину православног опита у Америци,“ написао је архиепископ Елпидофор на својим фејсбук и твитер страницама. „Захвалан сам архиепископу Кирилу на гостопримству указаном му у овој Саборној цркви“, додао је архиепископ Елпидофор, мислећи на надлежног руског заграничног архијереја за Западноамеричку епархију. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Ученик владике Николаја Велимировића, готово читав свој живот монах, овај архимандрит био је духовник већине српских владика. Многима је током 30 година наставничког рада предавао у призренској Богословији, а са више од 40 написаних књига из теологије, али и о српским монасима и манастирима, страдањима у Јасеновцу и Дахауу, један је од најбољих сведока погрома Срба у 20. веку. Архимандрит Јован Радосављевић (92), дугогодишњи професор Призренске богословије, уједно је и последњи живи пријатељ патријарха Павла. Заједно су службовали и друговали чак 48 година, а за патријарха, којег је народ доживљавао као свеца, каже да је био отворен, искрен и да је умео да размишља и расуђује добро. – И са црквеним људима кад је разговарао, и са политичарима, са младима, са сваким је умео да разговара отворено и благо. Никад није журио да одговори на неко питање, већ би сачекао и размислио. Из сваког угла је знао да посматра ствари – прича архимандрит Јован. Отац Јован је данас у заслуженој монашкој пензији и зиму проводи у манастиру Свети Стефан код Врања. Ту завршава и своју нову књигу. Претходне две („С владиком Павлом кроз живот“ и „Писма“) посветио је патријарху Павлу с којим је пријатељовао и службовао у манастирима Вујан, Благовештење, Рача и у Призрену. Сузе због Жиче – Са владиком Павлом сам се упознао током Другог светског рата. Дуго би било причати како смо се упознали, али најтачније је рећи да нас је рат упознао. Владика је у Београду завршио Богословију, а затим и велику матуру после чега је уписао Медицински факултет. Онда га је ухватила војска. Мислим да га је рат затекао у Вишеграду или Сарајеву. Одатле је отишао кући, у Славонију, у Кућанце. Усташе су већ почеле да купе и убијају Србе по Хрватској, па су и њега и брата Душана саветовали да побегну. Душан није хтео, остао је и усташе су га годину или две касније убиле, а он је отишао за Београд где је тада живео његов школски друг Милорад, родом из Пожеге. Тих првих ратних година било је веома тешко. Морали су да раде тешке физичке послове на грађевини да би имали за храну. Када више нису могли да се тако издржавају отишли су за Пожегу, а владика Павле, тада још Гојко Стојчевић, после тога је две године боравио у манастиру Свете Тројице у Овчар Бањи где је игуман био Јустин Поповић. Из тог манастира 1944. одлази у Бању Ковиљачу где добија посао вероучитеља у сиротишту за децу избеглу из Босне. Купајући се у једној речици, притоци Дрине, један од штићеника је упао у вир, а није знао да плива. Гојко је, онако обучен, скочио да га спасе. Није могао да дозволи да му пред очима умре дете које је претходно већ доживело трагедију и остало без родитеља. Спасао га је, али није се одмах пресвукао, већ тек то поподне кад је дошао у стан у коме је живео. Тако се разболео. Када су плућа почела да га боле отишао је код лекара који су установили да на њима неки процес, али нису могли да му помогну, није било лекова. Тада су га буквално отписали. С таквом дијагнозом је напустио службу и отишао у манастир Вујан – сведочи архимандрит Јован. Путеви су им се укрстили управо у овом манастиру у лето 1944. године. Претходно је отац Јован, у то време још Милисав Радосављевић, на позив владике Николаја Велимировића отишао као искушеник најпре у манастир Студеница, а затим у манастир Жича. – Немци су 1941. године бомбардовали Жичу и ја сам то гледао својим очима и плакао. То је нешто најстрашније што сам видео. Није могло да ми дође до памети какви то могу бити људи да уништавају манастир. Прво су тукли топовима, а сутрадан, са шест авиона, шест „штука“. Побегли смо у планину и све то посматрали удаљени пола километра. Вратили смо се за манастир Студеница, а ту су следеће две године почели да харају Бугари. То је било страшно колико су зверства починили, посебно према монасима. И мене су двапут поштено изударали. Други пут толико да два дана нисам могао да устанем из кревета. Имао сам 14 година. Сусрет са партизанима Отац Јован је после тога отишао својој кући у Лелић. Међутим, то је било време кад су и партизани и четници активно мобилисали мушке главе и отац Јустин, тада старешина манастира Вујан, позвао га је да дође у манастир Вујан. Тамо је упознао искушеника Гојка Стојчевића. – Дошао је болестан. Стално је имао температуру 37,4, осећао се малаксало, немоћно. Време је углавном проводио у молитвама над гробом вујанских светитеља, а храну смо му доносили у келију. Међутим, у то време сви смо у манастиру били у сталном страху од партизана. Прочуло се да знају да упадају у манастире и туку свештенике, посебно оне за које се пронесе прича да имају било какве везе са четницима. Једном смо чули да ће нас напасти и сви смо са игуманом Јустином побегли. Када смо стигли до бање Трепча, старешина се сети да је нешто заборавио и како је у мене имао поверења позове ме: „Милисаве, отиђи до манастира, оставио сам у ниши, у подруму, неки новац и нека акта. Све то покупи и донеси.“ Упитам га шта ћу ако дођу партизани, а он одмахне руком уверен да ћемо их претећи. Пошао сам са још једним монахом, али се и Гојко пријавио да крене с нама. Када смо ушли у манастир затекли смо мајора Адама Бабића и око 100 његових људи. Гојка су одмах пустили да оде у келију зато што се видело да је болестан, а мени су уперили пиштољ и почели да пропитују. Интересовали их је зашто нисмо побегли, а ја сам говорио да то нисмо учинили зато што смо још ђаци и да никоме ништа криво нисмо учинили. Тај мајор је онда од мене тражио да две свиње пребацим у партизански штаб у Чачку и да се затим пријавим за војску. Уперен пиштољ у мене, шта ћу, пристанем и затим са Гојком побегнем у шуму. Заједно смо дошли до манастира Благовештење код оца Василија Домановића. Владика се тамо и замонашио 1946. године. После су неки, попут Јована Јањића, писали свашта, да се није тада замонашио већ неке друге године. Говорио сам му више пута да то не ради јер ти подаци су за историју, а он ми је одговарао да су они „истражили када се замонашио“. Како могу боље од мене знати када се то догодило када сам били стално заједно, исти смо хлеб јели. Али, није он једини. Многи су о владици причали свашта. Много је ту више лажи од истине. Страдање на Косову Отац Јован је 1947. обукао униформу ЈНА и био у морнаричкој пешадији стационираној у Шибенику. По повратку из војске, 1950. године се замонашио у манастиру Рача. Као духовни отац, монашко име Јован, дао му је тада јерођакон Павле Стојчевић. На Косово је из овог манастира отишао 1960. године, три године пошто је владика Павле именован за епископа Рашко-призренске епархије. Архимандрит Јован је тамо био све до 1999. када се уз српску војску и полицију, повукла и призренска Богословија. Међутим, одлично памти све оно што је обележило век страдања Срба у јужној српској покрајини. – За Србе је била тешка ситуација на коју су наше власти жмуриле не желећи да је виде и правећи се да не знају шта се спрема, а сви су то знали. Мало је познато да су многа српска села била исељена, чак око 700. Остајале су цркве без народа и у потпуном албанском окружењу. На крају се све завршавало тако што би црквењак одлазио до владике како би му предао кључ од цркве. Таква ситуација је много погађала и бринула владику Павла – испричао је отац Јован. Састанак са Титом Епископ Павле је због тешке ситуације на Косову често одлазио у Београд како би о насиљу над Србима и српским светињама обавестио и Свети архијерејски синод. Једном приликом су уговорили састанак са Јосипом Брозом Титом на коме је присуствовао и владика Павле. Он је маршалу предочио ситуацију, а посебно на које све начине перфидно Албанци терају Србе са огњишта по Косову, али му Тито није поверовао. Буквално га је укорио да се не бави политиком и рекао да власт на Косову има своје људе који их свакодневно обавештавају. Показало се да нису имали праве информације, али тада је већ било касно. Омиљене узречице Отац Јован каже да је патријарх Павле имао неколико омиљених узречица. – Када му се чинило да нешто није исправно, знао би да каже: „Морска главо“ или „Ја рекох и спасох душу“, а када бисмо му досадили са неким питањем на које није желео да одговорио само би одсечно рекао: „Нека те“ или „Гони!“ Као патријарх је често знао да каже пре него што ће нешто да предложи: „Бог га видео…“ или „Не знам како ћемо то…“ – присећа се архимандрит Јован. Љут због гласања Архимандрит Јован се присећа и да патријарх Павле једне године, по сваку цену, није желео да изађе на гласање, због чега му је претило и хапшење. – То су били избори пре 1970. године. Кренуо је ка Грачаници и упитам га шта да кажем уколико га траже због гласања. „Реци им да сам отишао на пут и не знам кад ћу се вратити.“ Заиста, дођу два милицајца и ја им пренесем да је на путу. То поподне владика се вратио и таман се распремио, кад ето опет ових. „Дошао сам с пута и хоћу да се мало одморим.“ Они изађоше, али ето за десет минута друга двојица, затим, за пола сата нове двојице милиционера. „Рекао сам већ двапут да ме оставите на миру. Допутовао сам малопре, па хоћу да се одморим, а ви ме узнемиравате и по трећи пут. Изађите ми, молим вас, из куће и реците тамо да вам нећу доћи на гласање.“ Никада нисам видео владику Павла тако строгог и љутог као тада – присећа се његов пријатељ. Извор: Vesti-online.com
  22. На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија
  23. На мосту на Ђурђевића Тари полиција је синоћ, у току протеста против доношења дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести, повриједила неколико мирних вјерника. Том приликом лакше повреде је задобио и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис разговора О овом немилом догађају за слушаоце Радио Светигоре говорио је Преосвећени владика Методије који се на мосту на Ђурђевића Тари, нашао непланирано. Наиме, на Ђурђевића Тари, Жабљачкој страни полицајци су га зауставили и обавјестили да је с друге стране моста блокада, да се народ окупио и да не може колима даље. На његово инсистирање да му дозволе да прође, речено му је да паркира кола па да пјешке оде до народа, и да се накнадно врати за кола, ако му омогуће даљи пролаз. “И тако сам се ја и задесио међу тим дивним народом који се тамо спонтано почео окупљати. Они су ме, наравно препознали, то су сви људи који иду у цркву, посте и Богу се моле“, казао је владика подсјећајући да их је у том моменту било 20-ак, јер су тек почели да се окупљају. Владика прича да се ту задржао, иако му то првобитно није била намјера, као и да је све вријеме био присутан и кордон полиције која је имала наређење да народ уклони с пута. „Народ је тако диван био, нису то били хулигани, пјевали су духовне пјесме и тропаре, а кад су кренули на нас, ја сам само остао уз свој народ да видим шта ће се са њима десити. “ Окупљени народ је сио на квасан асфалт, ухватили смо се за руке, бранећи једни друге да нас полиција не би одвела. Једног су одмах ухапсили. „Ми смо се држали заједно, ја сам чак једном брату исцијепао јакну, чупајући да га не одведу. “ Присјетио се владика и имена полицајаца, јер им свима на униформама пишу имена. Најкритичнији и најдраматичнији моменат је био, по његовим ријечима, када је полиција кренула да гази и вуче људе на силу. Настала је вика, вјерни народ се молио: Боже помози, Господе помилуј. Онда се владика обратио полицијацу муслиману који је био изнад њега, по имену. “Да ли би ти волио, па га прозовем по имену, да како ти нас газиш и јашеш и ми исто урадимо са тобом, твојом породицом или саплеменицима. Човјек се тако пренеразио, а ја му кажем па требамо ваљда и сјутра живјети човјече! Шта вам ми радимо! Он се пренеразио и свака му част, одмах је стао. То га је на неки начин освјестило и мени је због тога драго.“ Било је доста људи међу њима који нијесу хтјели да користе силу, каже владика, али било је и оних који су хтјели да се у бруталности докажу, иако су познавали добар дио сабраних на мосту. Када се прочуло за драму, људи су почели да пристижу из Жабљака. Пљевља су била блокирана, мада је народ користио шумске путеве и долазио да да подршку и одупре се бруталном терору. „И тако сам ја остао на мосту цијелу ноћ“, прича владика и додаје да је било више покушаја полиције да разбије ланац заштите, а да је приликом посљедњег било доста повријеђених. Полиција је дио људи успјела на силу да ишчупа, а онда, како су сви били рукама повезани, одозго их је навалила на људе који су сједели. „Цијела гомила је пала преко нас и ту смо се највише исповријеђивали. Преко мене је било три реда људи. Мислио сам да је трагедија, а кад сам видио да су изломљени кукови, ребра, испало раме, разбијена глава, рекао сам да није ништа како је могло бити.“ Хитна помоћ је дошла и повријеђене одвезла, прича даље владика и додаје да се полиција није на томе зауставила, већ је наставила, додуше блаже и са промјењеном реториком. Онда је дошао њихов претпостављени, јер се чуло да је са народом владика. Он је био разуман, тврди Епископ. Даље каже да се, Богу хвала, осјећа добро. „Немам ломова, имам нагњечења и малих тегоба, али добро се осјећам, вратио сам се свакодневним дужностима. Али сам у једном моменту мислио да је то крај, на бетону под толиком гомилом људи. Жао ми је тих људи, чуо сам се са њима телефоном.“ Око пола три ујутро, командир је саопштио да су добили наређење да ће свим средствима у три сата да разбију блокаду. Онда је владика Методије послије усвајања закона у консулатацијама са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем казао свештенеству, а они народу да је благослов да се мирно разиђу. „Били смо гладни, жедни, било нам је хладно, бојао сам се да ће пасти морал и да ће доћи до бар вербалног добацивања полицији, али све је остало у најбољем реду и послије се и полиција трудила да тако остане.“ Владика каже да му је с једне стране жао због свега тога што се десило те ноћи, али му је драго је видио да народ има тако високу свијест и зна због чега је дошао. Молитвено, мирно и спокојно, трпељиво и истрајно је стајао и кад је полиција у четири кордона кретала на њих. Епископ диоклијски је упутио своје благослове том народу и изразио задовољство што је потпуно непланирано, али по Божијем плану, ту ноћ био са њима. Извор: Радио Светигора Повезана вест: Полиција ноћас претукла Епископа диоклијског Методија View full Странице
  24. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
×
×
  • Креирај ново...