Претражи Живе Речи Утехе

Радост Васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној, каже протојереј-ставрофор Јокић, и истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. Празник Васкрсења Христовог је највећи празник, празник свих празника. На дан Васкрсења све се сабира, тад је служба над службама, то је догађај над догађајима јер то је наша нада да нећемо умријети иако ћемо једног тренутка физички то доживјети, али та физичка смрт је згажена, побијеђена управо Христовом смрћу, каже у разговору за Дан

У тренутку када прегледавам текст прије коначног објављивања, чини се да се догађаји још више убрзавају а свака ријеч и гест – било да су јавно учињени или изречени, очекивани или најављени – изазивају нервозну реакцију. Са правом. Налазимо се у Кубанској кризи Православља. Ако се, силом Крста Христовог, помакнемо са руба новог великог раскола, и овог пута изазваног (гео)политиком под фирмом канона (и теологије), и даље, у благодарности и благодати, треба да се запитамо како смо уопште дошли до тог руба и није ли вријеме да Црква Божија од краја до краја васељене престане да буде подложнаодвећ

Међутим, примјер статистичких података које имамо када је у питању опредјељивање становништва Украјине на основу религијске припадности најочигледнији је примјер манипулација питањима, методама и резултатима. Није исто када питате некога да ли је вјерник „УПЦ“ или „УПЦ Московског патријархата“. Постоји тенденција да се, нарочито у прозападним истраживањима, прикаже феномен пада вјерника УПЦ у односу на „УПЦ КП“ и да се то тумачи као протест вјерујућег народа против „агресије Русије на Украјину“. Тачно је да данашња политичка и војна ситуација погодује расколницима (Филарет Денисенко је јасно с

Њега замјењује митрополит Антоније Храповицки, те затим организује сабор 1918. г. који прихвата статус аутономије Украјинске Православне Цркве у оквиру РПЦ. Настаје државни беспоредак у коме се власти које се смјењују различито односе према питању Цркве, али у начелу ситуација се може описати тако што се све чешће чују гласови који траже независну Украјину и аутокефалну цркву. Ти гласови су углавном представљени у тијелу које се назвало Свеукрајински православни црквени сабор (Всеукраинская православная церковная рада), али без подршке јерархије и углавном без подршке свештенства. Већ 1919. за

Као што је познато, јужне и западне руске земље, оне које ће у XX в. ући у састав Украјине, углавном су кроз касни средњи вијек и рани нови вијек припадале држави коју наша историја назива Државна заједница оба народа (пољског и литванског), позната и као Rzeczpospolita. Однос према овој дуготрајној и врло занимљивој држави сасвим је супротан у руској и украјинској историографији. Руска историографија[1] има сасвим негативан однос према њој, инсистирајући на непрекидној полонификацији „руськог“ становништва, систематској репресији према православном свештенству, па чак и на самој „концептуализ

За разлику од код нас омиљеног кафанског „Ризика“, унутар кога се сати проводе у савјетовању В. В. Путина како би требало заузети Кијев, уз помоћ којих армија и из ког правца, информације о рату подразумијевају и данас, баш као што је то био случај и у току интензивнијег рата, извјештавање о конкретним војним акцијама мањих јединица (понекад само диверзантских)[1]. И ту се одмах сусрећемо са једним парадоском, са једним типично „нашким“ обртањем стварности: када се говори о односу Украјине и Русије занемарује се ужасна и нама у суштини несхватљива величина и једне и друге (или у ширем смислу р