Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'саве'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Вече љубави у Богословији Светог Саве - после 25. година Божићни пост заједно дочекали студенти Православног богословског Факултета и ученици Богословије Светог Саве са својим професорима. Након вечерњег богослужења у параклису Светог Апостола и Јеванђелиста Јована Богослова, на којем је молитвено присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, професори Православног богословског Факултета и Богословије, заједно са студентима и ученицима Богословије, сабрали су се у трпезарији београдске Богословије како би према устаљеном обичају и пракси, вечером љубави дочекали почетак Божићног поста или мале четрдесетнице. Међу сабранима на трпези љубави налазила са и Мира Лолић Мочевић, В.Д. уредника Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Сабранима се обратио домаћин - ректор Богословије Светог Саве ђакон Радомир Врућинић, који је изразио радост сабрања под сводовима овог дома науке и дома молитве, под сводовима у којима се припремају будући свештеници и вероучитељи за дело на које их је Господ призвао. Мост између два стуба наше помесне Цркве је давно изграђен, последња два декана Православног богословског Факултета су ученици и професори наше Богословије, истакао је ђакон Радомир Врућинић, ректор најстарије школе у Београду. У име Православног богословског факултета Универзитета у Београду, говорио је презвитер проф. др Србољуб Убипариповић, продекан за науку на Богословском факултету. Дочекали смо и овај дан, да бивајући возглављени у личности Патријарха српског г. Порфирија, и бивајући окупљени најпре под сводовима молитвеног дома нашег факултета гостећи се на трпези речи вечнога живота, и потом долазећи овде да наставимо удеоничарење у љубави Божијој, и да поделимо оно што нам је Господ подарио како бисмо започели свештено путовање и припрему ка прослави највећег и најрадоснијег празника Рождества Христова. Не може човек остати хладнога срца и не изрећи да славословимо Тројичнога Бога за један овакав дар, да двоједна школа наше помесне Цркве на овај начин покаже и пројави саборност, рекао је презвитер др Србољуб Убипариповић. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се сабранима и очинским речима их поучио, између осталог рекавши: У богословским школама стичемо знања која нам помажу да упознамо Бога, то је нешто чему теже и сви хришћани. Пост је период када требамо на ту истину да се подсетимо и да практично унесемо то у свој живот, истакао је Патријарх српски на почетку свог слова. Поучавајући о значају Божићног поста, предстојатељ Српске Цркве је указао да пост подразумева узрастање живота у Христу, јер су пост и молитва оруђа и механизми уз помоћ којих одагнавамо сваку сенку зла и сваку демонску силу. Овим сабрањем у параклису Богословског факултета и трпезарији Богословије Светог Саве, пројављена је делатна љубав, али пре свега саборност која би требала да нас прати у данима Божићног поста. Пост није индивидуално дело, пост је саборно дело љубави и саборно путовање у сусрет Богомладенцу Христу, подвижничко-молитвено путовање које нас припрема да чистим срцем дочекамо празник Рождества Христова, била би порука овог свештеног и радосног сабрања у навечерје мале четрдесетнице. Извор: Телевизија Храм
  2. Дана 05.11.2021. године на дан Светог апостола Јакова, Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије посетио је Богословију Светог Саве у Београду. Том приликом, одржао је са професорима радни састанак на коме је било речи о различитим питањима везаним за живот школе, после чега је обишао школске просторије и упознао се са радом богословије и секцијама које се одржавају у слободно време. По завршетку наставе, уприличен је ручак после кога се Патријарх Порфирије обратио ученицима и особљу школе. Он је у беседи нагласио значај заједништва и да сви проблеми и искушења могу се превазићи и победити уколико их поделимо са ближњима. На крају заједничке трпезе, в.д. Ректор-а Богословије Светог Саве ђакон Радомир Врућинић, захвалио се нашем архипастиру и духовном оцу Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на свесрдној подршци и у име наставног кадра, ученика и радног особља школе уручио икону Светог Саве, првог српског архиепископа. Патријарх Порфирије: Живот у нашим средњим богословским школама има елемената манастирског поретка "Преподне сам провео у Богословији Светог Саве, најстаријој београдској школи. Као и свуда у хришћанском свету и српске школе су настале у манастирима, али само живот у нашим средњим богословским школама има елемената манастирског поретка. Зато се младићи, заправо дечаци уче не само богословљу као науци већ и истинском духовном животу. Наравно, поред школских часова и богослужења више него довољно времена је за секције: музичку и хорску, шаховску, тв монтажу, различите спортове, одлазак у позориште… Безбедан и уредан живот ученика окружених брижном пажњом не само наставника, него и куварица, домара, економа, чистачица, омогућују да добар успех у учењу, прати дечји смех који се разлива ходницима", написао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на Инстаграму. Извор: Богословија Светог Саве / Инстаграм налог Патријарха српског
  3. Московски синодални хор Руске Православне Цркве, у оквиру манифестације Дани духовне културе Русије у Србији, под управом Алексеја А. Пузакова, наступио је 28. октобра 2021. године, у Саборном храму Светог Саве. Концерт је организован уз подршку руског Министарства културе и Руског дома у Београду. Пре почетка наступа хора, Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан обратио се у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија пожелевши чувеном хору добродошлицу у српску престоницу указујући на значај руско-српских веза. Концерту су присуствовали и Преосвећена господа Епископи топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, представници Апостолске нунцијатуре у Београду, директор Руског дома Евгеније Баранов, представници амбасада Русије, Белорусије, Кипра и многобројне личности из културног и јавног живота Србије. Синодални хор из Москве, који ове године обележава три века постојања, најстарији је хор Русије и за то време је пролазио кроз разне фазе, али је рад увек обнављан. Московски синодални хор основан је 1721. године указом Петра Великог, а данас је мешовити хор са 80 чланова, чији је уметнички руководилац Алексеј Пузаков, заслужни уметник Русије, а диригент Михаил Котелников. Оснивањем Светог Синода 1700. године, хор црквених појаца при Успенској саборној цркви Московског Кремља преименован је у Синодални хор. Репертоар хора су тада чинила искључиво дела духовне музике. На прелазу из 19. у 20. век хор постаје богатији увођењем световне музике и аранжмана руских народних песама, а из Руског дома истичу да су многи руски композитори наменски писали за Синодални хор и да је у његовим активностима учествовао и Петар Иљич Чајковски. Са радом престаје о Васкрсу 1918. године. Данашњи Московски синодални хор је обновљен у пролеће 2009. године, по узору на чувени хор цркве у Бољшој Ординки, где је традицију московске школе хорске црквене музике очувао диригент Николај Матвејев још од 1948. године. Поред учешћа на литургијама, Московски синодални хор такође изводи и концертне програме. Хор сарађује са Руским националним оркестром и Симфонијским оркестром „П. И. Чајковски”, укључен је и у програме осмишљене за московске божићне и васкршње фестивале и учествује у важним међународним црквеним пројектима. Московски синодални хор има и Дечји хор и Омладински синодални хор. На репертоару овог хора су композиције Баха, Моцарта, Бетовена, руских композитора – Чајковског, Римског-Корсакова, Танајева, Рахмањинова, дела светске музике и обраде руских народних песама. Хор активно наступа на турнејама у престижним дворанама у Италији, Ватикану, Аустрији, Немачкој, Енглеској и другим. Београдска публика је први пут имала прилике да се упозна са уметношћу Московског синодалног хора 2014. године у Руском дому, а 22. фебруара 2018. године, хор је имао ту част да наступи у храму Светог Саве поводом свечаог представљања мозаичке декорације централне куполе храма. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. На празник Преподобне матере наше Параскеве, 14/27. октобра 2021. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, Српска православна Црквена општина црвеначка организовала је молитвено сабрање поводом освећења темеља за будућу црквену дворану у порти храма Светог Саве у Црвенки. Чин освећења и полагања камена темељца за црквену дворану извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после овог свечаног чина, Преосвећени владика Дамаскин је истакао: „Moja душа се данас радује што вас видим сабране на овоме месту, народ Божји овога места, представнике Црквеног одбора и децу, који су сви заједно дошли да поставимо камен темељац за дом овај, који треба да буде место где ће народ овога краја да се састаје после свете Литургије. Радујем се што се вас толико окупило данас овде, на овоме светоме месту, крај храма Светога Саве, јер чух како храм прославља празник Спаљивања моштију Светога Саве и заиста је то предивно, јер најлепши и највећи храм у нашем народу управо је посвећен Светоме Сави, на месту где су спаљене мошти Светога Саве, а управо и на празник свете Петке, која је најпоштованија светитељка у роду нашем. Нека лик Светога Саве и лик свете Петке буду узори у нашему животу; Светога Саве, који је свој читав живот посветио Богу и роду своме, и свете Петке, која је нарочито поштована у женскоме роду нашега народа. Управо она је читав свој живот посветила Богу, напустила све угодности овога света и отишла у Зајорданску пустињу да би тамо очистила своју душу и своје тело, да би се вратила у свој родни крај и тамо преминула. Али Господ не оставља оне који Њега прослављају током свог живота. Рекли бисмо да је света Петка умрла непримећена. Међутим, Господ ју је прославио толико да, хиљаду година после њене земаљске кончине, сви народи православни прослављају њу као једну од највећих светитељки. Нека би Господ благословио ваше добре намере са којима сте дошли овде. Нека вас у томе прати благослов Божји, благослов Светога Саве и свете Петке.ˮ Презвитер Милош Петровић, парох црвеначки, заблагодарио је Преосвећеном владици Дамаскину следећим речима: „Ваше Преосвештенство! Богу Тројици – Оцу, Сину и Светоме Духу – благодарим што сте дошли данас овде и благодарим такође свим парохијанима. Бог је погледао нас и нашу љубав удостојивши нас да можемо и после Литургије, како сте рекли, да наставимо наше литургијско битисање, на свој посебан начин. Желим вам добродошлицу у нашу Црвенку, надам се не први пут; надам се да је то само почетак и да ћете нам долазити по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Иринеја. Њему првенствено највише благодаримо што нам је дао благослов да можемо да започнемо ово дело, а вама такође благодарим што сте дошли да нас као епископ благословите и подарите нам благослов да можемо започето дело да завршимо.ˮ После чина освећења, у храму Преноса моштију Светога Саве, владика Дамаскин је још једампут поучио верни народ и рекао: „Надам се да ћете наставити у истом правцу да се крећете, да ће ово бити место у коме ће народ да се сабира, како недељом тако и празничним данима, место где ћете приступати светој Тајни Причешћа и осталим светим Тајнама, како бисте се истински оцрковили. Дуго времена је наш народ живео одвојено од свога Предања, одвојен од своје Цркве, одвојен од своје вере. Није могуће да се тако лако човек поврати, јер то преображење мора увек да буде повезано са покајањем, ако ће да буде истинско. Зато се од срца молим Богу и Светоме Сави и светој Петки да вам дају духовне снаге и духовне мудрости, да постанете деца наше Светосавске Цркве и да се у овоме дому и крштавате, венчавате и причешћујете.ˮ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. "Данас, када су деценије и године планирања, изградње - заправо величанствених грађевинских подвига са маестралним технолошим иновацијама - уз неизвесност око финансирања радова иза нас, а при сваком доласку до Спомен-храма Светог Саве и уласку у храм дивимо се његовој грандиозној лепоти, сјају мозаика, уживамо у благољепију и торжеству богослужења, не смемо заборавити оне који су за то најзаслужнији, у првом реду блаженог спомена патријарха српског Германа и професора Бранка Пешића. Вечерас се у УК Пароброд отвара изложба посвећена професору Пешићу што је фини начин да се сећамо ових наших великана." Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 7. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду орден Светог Саве г. Милораду Вучелићу, главном и одговорном уреднику Вечерњих новости. Свечаној додели високог одликовања присуствовали су Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије и крушевачки Давид, породица, пријатељи и сарадници. У одлуци Светог Архијерејског Синода, која је прочитана том приликом, наводи се да се, на предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, г. Милораду Вучелићу, главном и одговорном уреднику Вечерњих новости, додељује високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другог реда, за вишегодишњу успешну сарадњу, новинарски професионализам и афирмацију хришћанских вредности и врлина. Уручујући високо црквено одликовање г. Милораду Вучелићу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је истакао: „Част ми је да вас, господине Вучелићу, поздравим овде, у дому српских патријараха, поводом уручења ордена Светог Саве одлуком Светог Архијерејског Синода, а због свега што сте током више деценија чинили за своју и за нашу Цркву пре свега јер сте отварили врата и дали простора нашој Цркви да изађе из својеврсног гетоа у односу на јавност у нашој земљи, али и у односу на јавност изван граница наше земље. Наиме, током дугих деценија - нажалост, не изостају такви случајеви и данас - многи људи који понекад нису лоше воље и нису злонамерни, али немају много информација и знања из живота Цркве, знања о њеној природи, дају себи за право да на сваки начин јавности тумаче оно што је природа и сама суштина Цркве, као и оно што је њено послање у свету. Међутим, знамо ми то добро да постоје и они који најблаже речено немају добру вољу, а опет уз одсуство елементарног познавања Цркве и њеног живота у симбиози, синергији, а уједно са одсуством добре воље на сваки начин, покушавају да представе Цркву јавности, подразумева се, сликом која је далеко од онога што Црква по себи јесте. Ви сте пре - сада већ могу да кажем - много деценија док сте били најпре директор Радио-телевизије Војводине у Новом Саду, а онда и директор националне телевизије у Београду, отворили врата - а сада ћу самог себе исправити - не само да сте отворили врата него сте дали и трудили се да ми из Цркве имамо апсолутно све могућности да са малих екрана говоримо о својој вери као да говоримо из самога храма или са олтара цркве. Буквално је тако често и бивало, јер сте у сарадњи, пре свега, са овде присутним Епископом бачким господином Иринејем организовали серијал који се звао Буквар православља и који је заиста то и у пракси, касније се показало, и био. И као што је имао свој значај тај серијал у оно време када је био реализован, мислим да на снази и актуелности, на ономе што има да поручи савременом човеку, нимало није изгубио, већ напротив, све што је важило тада чини ми се да се намножило данас”, истакао је патријарх Порфирије и наставио. „Омогућили сте, дакле, Цркви да она сама о себи сведочи. А ко је имао уши могао је да чује, а ко није хтео да чује имао је слободу да се определи у односу на то што је Црква о себи тада по први пут јавно почела да сведочи. Имао је могућност да се одреди како је хтео на основу својих предиспозиција. Све што сте Ви тада учинили, понављам, заједно са владиком Иринејем и уз сарадњу и помоћ Ваших сарадника, а такође и сарадника владике Иринеја, јесте једно црквено дело, јер Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Свако је позван да буде свештеник на месту на коме се налази у смислу да то место на које га је Бог поставио буде место богослужења, да буде, као што смо у тим емисијама говорили, део царског свештенства, то јесте, део изабраног народа који је позван да сведочи тајну вечнога живота овде, али и како то кажемо - есхатолошки. Због свега тога, да не дужим, радујући се што Вам данас у име наше Цркве додељујемо орден Светог Саве, ја вам од свег срца честитам и нећу пропустити прилику нагласим да новине на чијем сте челу данас - нисам експерт и нећу да улазим у друга поља - дају могућност да Црква сведочи о себи, да Црква може да каже који је њен систем вредности и да тај систем вредности стави на раван поређења са другим системима вредности са којима смо данас суочени како би свако могао да у огледалу онога што се зове Христос препозна себе и препозна свој пут. Могао бих још много тога да кажем на име захвалности и похвале Вама лично у контексту свега што ми као Црква доживљавамо да смо заједно са Вама постигли, али ево са ових неколико речи ја Вам још једампут честитам и сматрам ово признање као апел да истинском енергијом и младачком снагом која не зависи од узраста, него је плод нашег односа са Богом, наставимо и даље сви заједно да сведочимо Христа распетог и васкрслог који је почетак и крај и смисао постојања свакога од нас појединачно, али и читавог људског рода и читавог света све творевине. Честитам и нека Вас Господ благослови”. Захваљујући на високом црквеном признању г. Милорад Вучелић је поручио: -Ваша Светости, Ваша Преосвештенства, драги моји најближи, драги моји пријатељи, имао сам част да данас примим орден који носи име српског принца, монаха, дипломате, писца и државника. То је име оног Архиепископа, можемо слободног рећи, и мудрог и предузимљивог политичара који нама који живимо осам векова касније и даље одређује духовни хоризонт и даје животне смернице у њиховом најсавременијем значењу. Усредсредимо се на мисао и животопис Растка Немањића, Светог Саве. Препознајемо исходиште и моћни прапочетак не само црквене, већ и животне, дакле световне филозофије кадре да успокоји и усмери у овом нашем бурном и тешком веку. Ми, баштиници светосавља, усвојили смо готово потпуно Савин духовни кодекс и учинили га, понекад и без знања и свести, својим националним, идентитетским и, пре свега, етичким кодексом. Запањујуће су сличности и могуће паралеле Савиног времена и мука српске средњовековне државе са нашим савременим решењима и раскршћима у овом тренутку судбински важним за српски народ и његову будућност. Нестрепећи да тиме упростимо нашу поруку можемо рећи да је принц Растко, монах Сава, био пред великим искушењима и тешким изборима баш као ми данас. Он је поступао мудро и промишљено и његови избори како је време потврдило били су делотворни и за Србе спасоносни. Како ћемо ми, његова духовна деца, то вагати и колико целисходне изборе правити показаће будућност. -Промислимо ли пажљиво, скромно ми се чини, да нећемо погрешити ако језиком примереном нашем времену закључимо да је Свети Сава пишући своје Законоправило - баш као да пише устав с намером да уреди друштвене и црквене и грађанске односе - спајао различита цивилизацијска искуства и тежио равнотежи источних и западних утицаја и подстицаја што се показало моћним идентитетским темељем Срба кроз будуће векове. То је за нас све и свуда својеврсна порука. Такође, важно је да не заборавимо ни оне поруке које је оставио као просветитељ и помиритељ, јер су нама у овом добу безмало застрашујуће претње и неслоге, најпре потребни духовно уздизање, знање и разумевање стварности, колико и помирење и јединство као плод надвладаног зла, гордости и себичности, истакао је г. Вучелић и закључио: -Нека ми буде допуштено да кажем још нешто. Поред личне среће и поноса присутан је и осећај да се у овим догађајима одликовани уврштава у елитно друштво, јер у том кругу награђених истим признањем очекују се одабрани савременици и изузетни преци. Део духовног задовољства и среће свакако не чини само припадност друштву оних који су деловали за општу добробит и са најплеменитијим тежњама. Реч је о свести и нади да се овим збивањем потврђује својеврсни национални континуитет у времену и простору, велика духовна снага чији делић тако постаје и одликовани. Велика је то дужност и велика је то част. Подсетимо, сви ми у животу и раду деламо и наступамо са рамена наших предака, али и подржани раменима наших савременика. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на хиротонији викарног Епископа марчанског Саве (Бундала) У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо архијереји, браћо и сестре, благодаћу Божјом, благодаћу Духа Светога, и ове недеље смо имали догађај који је догађај Цркве као што је уосталом све у Цркви Христовој, без обзира да ли је видљиво сабору или не, увек свесаборни догађај Цркве. И онда када чинимо наизглед појединачне ствари, када правимо појединачне кораке, ако су у славу Божју, ако су у Духу Светоме, онда су то црквени, односно, саборни догађаји. И све оно што чинимо макар и више нас сабраних на неком месту, а није у духу Јеванђеља, није у заједници са Христом и у заједници са Духом Светим, онда је то аутономно и појединачно, онда то није црквено, независно од тога колики је број оних који учествују у таквим догађајима. Ми смо данас, обасјани радошћу Духа Светога, имали хиротонију, у чин Епископа са титулом марчански, епископа Саве. Он је изабран као викарни Епископ Архиепископа београдско-карловачког. То значи да ће у периоду који је пред нама са једне стране учествовати у свему ономе што чини Архиепископ Београдско-карловачке архиепископије, али исто тако имати своја посебна задужења која ће бити и у складу са потребама Цркве, али наравно у складу са оним што су његови таленти и дарови. Ваше Преосвештенство, драги Владико, од срца у име сабраних Отаца Архијереја и читавог народа Вам честитамо и молимо се Богу да Вам Господ да своју благодат да упути Ваше мисли, Ваше поступке, Ваше кораке да све што будете чинили као Епископ буде на изграђивању тела Цркве, Тела Христовог. Ви сте потекли из Босне и Херцеговине, из Републике Српске. Ту сте се родили и одрасли у побожној породици. Учили сте школу у Цетињу, у Београду, у Атини, у Женеви, у Москви и све то, ми добро знамо, допринело је да Вам богословље није не само непознато, него да Вам је Господ дао да разумете Тајне Његове по мери Његовог дара, али и у складу са трудом и напором који сте до сада урадили. Поред Вашег богословског знања, чињеница да сте посетили разне земље и народе и да сте провели одређени број година свог живота међу другим народима у другачијим културама, сигурно је допринела - ми то знамо јер сте заједно са нама провели више година у Загребу - да успете да разумете Тајну Христову као Тајну Спасења читавог људског рода, као Тајну Бога који је дошао у овај свет да спасе и људски род, али и сваког човека појединачно, јер сви су створени као слика и прилика Божја, тј. свима је дато да буду житељи Царстава небеског, али то зависи, колико год да је дато благодаћу Духа Светога, и од слободне воље и напора са којим се учествује у Тајни Христовој. Поред честитки и сазнања које је потврдио Сабор наше Цркве да можете бити Епископ Цркве, треба да знате да је Црква Тело Христово, да то знате из срца и читавим бићем, као и што добро знате, да то буде садржај Вашега живота, као и да Црква није од овога света, али јесте у овом свету. То значи да ће бити много тренутака у епископској служби, као и у служби сваког свештеника, као и у животу сваког хришћанина, када ће јасно и гласно, громогласно, и у Вашем животу, као и у животу свакога хришћанина, да одјекну речи Христове: Ако Вас свет мрзи знајте да је мене омрзао пре вас, или: Када би били од овога света, свет би своје љубио. Другим речима, биће много тренутака, а Црква Христова се на свим меридијанима данас суочава са том реалношћу, када ће свет хтети да Црква потпуно постане овај свет, да се поистовети са овим светом не да би га спасила и уздигла, не да би га преобразила у Цркву, него да би прихватила, како се то данас модерно каже, систем вредности овога света. Ви ћете бити прихватљиви и омиљени, ако хоћете, ако будете показали како се разумете у мудрост овога света прихватајући без осуђивања све што припада садржају живота људи који су определили за систем вредности овога света. Тада ћете не само бити прихватљиви него и хваљени, али онога тренутка када се будете опредилили за лудост која, по апостолу Павлу, није од овога света, за лудост крста Христовог - како каже апостол Павле: Реч о Христу тј. крсту јесте лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо - онога тренутка када будете хтели да кажете: Да, али ја стварно верујем у Бога! Ја стварно верујем у Христа Распетог и Васкрслог! – е ту може бити да ће онда настати почеци изазова, јер лудошћу крста Господ је мудрост овога света поразио и показао славу и немудрима. Дакле, Ваш задатак ће бити да проповедате Христа, али Христа Распетога и Васкрслога, једнима саблазан, а другима лудост. Са ових неколико речи само хоћу да Вам кажем да радост данашњег дана треба да буде залог за спремност, за хватање у коштац са чињеницом да је систем вредности - да опет употребим ту реч - јеванђељски нешто што је дијаметрално супротно систему вредности човека без Бога, човека овога века. И у сусрету са тим системом вредности биће потребно трпљење, биће потребно распеће, али ми добро знамо да управо у тајни Христа већ је садржана и тајна васкрсења и тајна победе, победе истине, победе радости, победе живота, победе вечности, победе вечнога живота над пролазношћу и над смрћу, победе богочовечанских вредности над антропоцентричним вредностима, не победа у смислу тријумфа и радости над онима који су поражени, него победа која је и за њих перспектива и спасење, али у исто време и одговорност Вас као Епископа за све људе и сав свет. Нека Вам Господ да ту снагу да растете у духу и љубави и славу у Христу, у Христовој ствари, како бисте служећи Њему служили Цркви и народу Божијем и служили спасењу света. Честитам у име читавог Сабора наше Цркве, свесаборног народа у овом светом храму и читаве наше Цркве и са радошћу изговоравам речи: Прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем. Аксиос! Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа марчанског Саве (Бундала), викара Патријарха српског Објавићу Име твоје браћи својој, усред сабора пјесмом ћу те величати (Јев 2, 12) Овим речима духоносног псалмопојца и богозритеља Давида, велики апостол Исуса Христа и истински слуга Господњи Павле прославља Бога који је човека учинио привремено мањим од анђела, славом и чашћу овенчао га, и поставио га над делима руку својих. Истим овим речима и ја данас, стојећи пред свима вама, Црквом Божјом која је Духом Светим видљиво и невидљиво сабрана у Господу, изражавам благодарност Спаситељу и Пастиру душа наших који и о мени недостојноме промишља уређујући живот Цркве и чинећи да будем достојан несвакидашње благодати: да избором у Светом Сабору наше Цркве и полагањем руку вас, данас присутних архијереја, у овом небоземном чину будем узведен у нову службу у Цркви Његовој. Како другачије узнети хвалу Господу на поверењу које ми одувек указује, ако не објављивањем Имена Његовог? Јер је Он тај који ме од мајчине утробе води путем живота и храни ме благом мудрошћу својом, који ме овенчава славом и чашћу повереног ми у руке залога архијерејског служења и поставља ме над делима руку својих кроз призив на голготско служење другима и васцелој твари. Како узвратити Господу на овом непроцењивом дару, ако не величањем Имена Његовог? Које речи изговорити пред превеликом Тајном која се управо нада мном збила ако не једино и само песмом усред Цркве Његове? Вера ме учи да ћу за несхватљиве ствари достојно узвратити Господу песмом, приносом славе и хвале за све што ми је божанском љубављу дато, док ми срце изнутра говори да та песма не сме бити ништа друго до истинско сведочење Jеванђеља Христовог, у којем се гори и сагорева попут светиљке принете на жртвеник богочовечанске љубави. Господе отвори усне моје и уста ће моја казивати хвалу твоју! Ваша Светости, Ваше Блаженство, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, уважени представници Римокатоличке Цркве у Србији, уважени представници државе, браћо и сестре, Стојећи данас са трепетом на овом месту светом, у сећање призивам велике пророке, од Мојсеја па до Јоне, и почињем да схватам шта их је терало да устукну пред величанством и тајном позива Божјег. Свестан слабости и недостојности пред службом која ми је поверена, ја са свима вама, на месту овом светом, видим големост свог неискуства и непознавања Тајне, недовољну зрелост у монашком подвигу и служењу Олтару Господњем. Ипак, у срцу су ми положене Павлове речи, да нам Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености, те се вођен њима предајем вољи Господњој и са псалмопојцем узвикујем: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје! (Пс 108, 1). Архијерејска служба надвисује способност разумевања нашег тајинственог учешћа у првосвештеничкој служби Сина Божјег, самопрегорног старања за сваку душу у свако време и на сваком месту, чак и када то значи полагање свог живота зарад ближњега. Од те љубави уистину веће нема! И хоћу ли да тако љубим Господа Христа, имам и да напасам јагањце његове, остајући, по узору на Светог апостола Петра, и све кроз историју пастире Речи, свестан да архијерејско служење Богу и ближњем значи распињање зарад поверене нам заједнице, по угледу на првог Архијереја који није жалио себе, него је, као Пастир Добри, и живот свој положио за стадо своје. Знајући све то, учим се, као Свети Тимотеј некада, да је најважније дело епископа савршавање божанствене Евхаристије, службе благодарења Богу због свих и за све, која нам је по заповести Господњој остављена на Тајној вечери кроз речи: Ово чините у мој спомен. Осећајући да сам, попут Тимотеја некада, дариван овим добрим завештањем како бих целоживотно делао на присаједињењу свих и свега у заједницу Тела и Крви Христове, исповедам једнако искуство крхкости, слушајући вас, оци и браћо архијереји, као бесмртнога Павла, како ме позивате да будем војник, атлета и трудбеник у Духу Светоме. Управо таквим служењем Цркви Божјој, и заступништвом свих вас, желим да чиним мољења, молитве, прозбе и благодарења за све људе, да пазим на читање, утјешавање и учење и проповедам Реч у време и у невреме вршећи тако дјело јеванђелиста. Само таквим вршењем службе испуњавају се највеће заповести Христове о љубави према Господу Богу која не штеди срца, душе, ума и снаге, као и о љубави према ближњем која не жали сопствени живот. Те две заповести биће програм и моје службе. Њима сам се учио посматрајући и слушајући Вас, свога духовног оца, Свјатјејшиј Оче и Владико. Њих ћу се трудити да, као Епископ Цркве Божје, пре свега испуњавам, а онда и да их проповедам, приводећи и приносећи све у заједницу Тела и Крви Христове. При томе ћу увек пред собом имати Вашим речима изражену прву заповест о љубави према Богу реченицом да ако је Бог на првом месту, онда ће и све друго бити на свом месту; исто тако, увек ћу имати на срцу, али и проповедати другу заповест о љубави према ближњима изражену кроз Ваше речи да нас Бог неће питати шта су други учинили нама, него ће нас питати шта смо ми учинили другом. Имајући свагда на уму заповест о љубави, имам обавезу и потребу да се у овом светом часу сетим оних који су Господњом промишљу постали део мога живота. Сећам се свих који су се, покренути љубављу, пре свега, трудили да ме поуче, подрже и изведу на прави пут, али и оних који су чак и кратком појавом у мом животу деловали попут моћних светила. Свако искуство сусрета, и оно добро и оно наизглед лоше, прихватио сам са дубоком благодарношћу, и све их заједно, уз Божју помоћ, уградио у мозаик свога Богу благодарног бића. Нико од нас није могао бирати место у коме ће се родити, нити родитеље од којих ће се родити, сећам се да је говорио блаженопочивши патријарх Павле и управо због тога благодарим Богу што ми је дао да се родим од родитеља скромних и честитих, оца Јове и мајке Гордане, који су ме одгајали у нимало једноставно време, које је поред осталог било и ратно. Они су ме, колико речју, а још више својим примером, научили да је основа живота заједница која почива на љубави и која се искључиво ослања на лични труд и рад. У таквом дому, који није био поштеђен животних недаћа, али који је одувек био прожет искреном љубављу према Богу и ближњем, моја сестра Милица и ја смо примили темељ вере хришћанске. Хвала вам, драги родитељи, на сваком вашем труду и на свакој жртви коју сте поднели да бисте ме извели на онај пут који сам изабрао још у раном детињству, када сам био далеко од тога да разумем шта је живот. Хвала вам и на родитељском благослову за ступање у монашки ред и на свакој вашој бризи и молитви за мене све до данас. Крај у коме сам рођен и родитељски дом у коме сам одрастао заувек ћу у себи носити као најмилију и најтоплију успомену на детињство. У сећању су ми дубоко урезани дуги вечерњи разговори са дједом, у којима ми се, кроз духовне пропламсаје, још пре основне школе родила мисао о томе да једино желим служити Господу и роду своме. Са љубављу памтим школске дане у родним Кришковцима и часове веронауке на којима смо са највећом пажњом улазили у смисао сваке речи Вере светих. Са вечитом благодарношћу памтим богословску школу на каменитом Цетињу и своје благословене учитеље у вери, који су на постојећем темељу моје жарке одлуке подизали грађевину моје душе, уграђујући у њу камен по камен Речи Божје и клешући моја духовна чула, али увек учвршћујући у мени онај крајеугаони камен из кога извире наша вера и на коме почива наше знање о Богу. Дух Цетињског манастира и благослов светиња са којима смо се сродили, у свакодневним богослужењима и ђачким дужностима, пробудили су у мени свест да сам доласком на свет призван и на монашки живот. Та мисао учвршћивана је изучавањем богословских наука на Православном богословском факултету у Београду. У небројеним и често свеноћним службама у факултетском параклису Светог Јована Богослова и Светог Саве, које су укорењене у свештеном предању Свете Горе Атонске, осетио сам се, заједно са својом браћом и колегама, привијен на сама недра Христова из којих смо сви заједно црпели сокове вечног живота. То искуство смо усхићено делили са другима, јачајући на свеноћним бденијима у светогорским манастирима и нашим највећим светињама, манастирима Студеници, Ковиљу, Крки и другима, а које нам је управо ради освећења оставио први архипастир наше Цркве, Свети Сава, и наши свети преци. У таквом озрачју догодио се и благословени за мене сусрет са Вама, Свјатјејшиј Оче и Владико, првопастиру наше Цркве, господине Порфирије, од када, ево, пуних петнаест година следим Ваше очинске савете и предајем се Вашем духовном пастирствовању моје душе. Вашим благословом и Вашом духовном подршком корачао сам кроз живот без страха, одазивајући се на позив Божји да изучавам богословље, али и језике и културе других народа, боравећи на студијама на Западу и на Истоку, у Женеви, у Атини и у Москви. Ипак, моја странствовања завршена су Вашим позивом да живим поред Вас у повереној Вам Епархији загребачко-љубљанској и у манастиру Свете Петке у Загребу. Ненаметљив и истанчан, а духовно господствен пример човека, монаха, духовника и архијереја био је најјаснији путоказ и гарант да је посвећење живота Господу, кроз монаховање, мој коначни избор. Ваша Светости, исповедам данас, оно што Ви боље од мене знате, да нисам монах какав би требало да будем. По слабости својој у монашком животу нисам применио све Ваше савете и поуке које сте ми упућивали и нисам достојан да станем у ред Ваших многобројних духовних чада. Ипак, на овом и на оном свету, сада и у вечности, благодарим и благодарићу Господу за то што је моје кораке управио ка Вама, јер ме није оставио самог на ветрометини живота. Пратећи Вас годинама на Литургијама које сте савршавали, као и приликом Ваших осталих и многобројних активности, упознао сам благословену душу нашег верног народа у Западној Славонији и у Словенији. Упознао сам многе Србе, који се труде да остану у вери својих предака и који улажу огромне напоре како би сачували себе и своје ближње. Упознао сам уз Вас и многе добре католике и оне који не припадају Цркви нити било којој верској заједници, него се сматрају атеистима или агностицима. Свима њима је заједничко да посједују отвореност и спремност да прихвате друге и другачије, и не само да прихвате, него и да одговорно деле са њима своје животно искуство. Данас, када ме Господ кроз Вас и свештени Сабор Архијереја наше помесне Цркве позива на ново служење, на службу викарног Епископа Ваше Светости и помоћника у повереној Вам Епархији, призивам у сећање великог Арона који је придржавао руке пророку Мојсију док се молио током битке изабраног народа против Амалика (Изл 17, 12). Молим се Господу да ме оснажи да макар мало придржим Ваше руке у молитви за поверени Вам народ у духовној борби за наслеђе Царства Небескога, са надом да ће моје служење уз Вас бити макар и најмање уздарје за сваки духовни дар и за сва добра која сам добио од Вас. Титула Епископа марчанског, древне и историјске православне епархије у Хабзбуршкој монархији, још ме присније повезује са благочестивим народом са којим сам донедавно живео. Та титула ми налаже да чувам молитвено сећање на све наше сународнике који су чувајући границе те монархије чували своју веру и припадност Православној Цркви, неретко полажући животе радије него пристајући да се у њима угаси пламен православне вере. Са овог светог амвона изражавам синовску захвалост и Преосвећеном Епископу бањалучком Јефрему, који ме је као мој надлежни архијереј током мог богословског образовања у свему очински подржавао и родитељски саветовао. Рука овог преданог архијереја наше Цркве увела ме је у ред монаха у, васкрслој из пепела, монашкој обитељи манастира Осовице, дајући ми као заступника пред престолом Божјим најдивнији изданак рода нашега, Светитеља Саву, првог Архиепископа српског, равноапостолног. Велики благослов се излио на мене, јер ме је Господ удостојио да понесем име Светог Саве. Посебно то осећам данас, под сводовима овог величанственог храма њему посвећеног, где примам удео у служби Архијереја за коју је баш Свети Сава нама, епископима у српском народу, показао каква треба она да буде, по речи апостола Павла: „Свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 22). Благодарим и вама богољубива господо архијереји што сте се данас сабрали да положите руке на мене недостојног и примите ме у ред архијереја Цркве Божје. Молим вас да ме имате у вашим молитвама и да ме као старија браћа упућујете у управљању речју истине Христове. Оне међу вама који су ми, као професори у богословији и на факултету, били учитељи вере и богословља, молим да ми и у будуће буду васпитачи у Христу. Посебнo благодарим гостима из других помесних Цркава који нису жалили труда да, у ово тешко време, дођу издалека и узму учешћа у овој мојој Педесетници. Благодарим Архиепископу мадавском господину Аристовулу из древне Јерусалимске Патријаршије, Светог Сиона, Мајке свих Цркава, који данас свима нама доноси благослов Гроба Господњег, а са којим сам током последипломских студија у Швајцарској изградио братски однос делећи хришћанска и монашка предања која је из Свете Земље у нашу Цркву преносио у своје време и Свети Сава. Благодарим присутним оцима Светогорцима, игуману хиландарске обитељи архимандриту Методију, на благослову из светиње коју су подигли утемељивачи наше помесне Цркве, Сава и Симеон Мироточиви. Посебно благодарим присутноме сабрату светогорског манастира Светог Павла, старцу Никодиму, који ме духовно подржава деценију и по и који ме је, заједно са Свјатјејшим Патријархом, привео на монашки постриг. Благодарим на љубави и присутним оцима из Антиохијске Патријаршије и Московске Патријаршије. Захваљујем на љубави и доласку мојим Кришковчанима, Српчанима и Загрепчанима. Захваљујем и сарадницима на мојим дужностима у Патријаршији, као и братству и трудбеницима храма Светог Саве који су уложили много труда уочи данашњег дана. На све вас, браћо и сестре, призивам благослов Божји, са молитвом Светом оцу нашем Сави да буде ваш молитвени заступник пред престолом Живога Бога. Богу нашем слава и хвала што ме за верна прими поставивши ме на ово служење. Њему, Вечноме Богу, Триипостасном Божанству, Оцу и Сину и Светоме Духу се клањам. Његово име ћу објављивати свој браћи својој, и у сред цркве песмом ћу Га величати. Њему слава, част и благодарност сада и довека. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 2. октобра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Саве за Епископа марчанског, викара Патријарха српског. Повезане вести: Животопис архимандрита Саве (Бундала), изабраног Епископа марчанског, викара Патријарха српског Историјат Епархије марчанске Манастир Марча Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Архиепископ мадавски Аристовул из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и господа Епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и мохачки Дамаскин. Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа марчанског, викара Патријарха српског, наречени епископ Сава је началствовао вечерњом службом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обишао је 29. септембра 2021. године завршне радове у Храму Светог Саве на Врачару и о томе поделио утиске на свом инстаграм налогу: "Окончавају се деценије планирања, изградње, а поготово бриге за финансије… Сада се радујем и дивим при сваком уласку у храм Светог Саве. А када сам са терасе куполе први пут угледао панораму нашег дивног Београда, дошло ми је да из свег гласа вичем стихове псалма Давидовог: Хвалите Господа уз глас трубе хвалите Га уз псалтир и гусле. Хвалите Га уз бубањ и у хору, хвалите Га уз жице и органе. Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале с поклицима. Све што дише нека хвали Господа. Алилуја". Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh
  12. На редовном заседању одржаном у Београду од 24. до 29. маја 2021. године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Саву (Бундала) за викара Патријарха српског, са титулом Епископ марчански. Повезан садржај: Историјат Епархије марчанске Манастир Марча Чин наречења изабраног Епископа марчанског извршиће се у суботу, 2. октобра 2021. године, у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, са почетком у 18 часова. Свету Литургију са чином архијерејске хиротоније служиће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, саборно са браћом архијерејима и свештенством, 3. октобра 2021. године у 9 часова, у Храму Светог Саве на Врачару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 4. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару свету Литургију и призив Светог Духа за успешан и Богом благословен почетак нове школске године. Повезане вести: Храм Светог Саве: Патријарашка Литургија и призив Светог Духа за благословен почетак нове школске године Патријарх Порифирије поздравио ђаке прваке Патријарх Порфирије благословио ђаке прваке Молитвеном сабрању су присуствовале хиљаде ђака београдских основних и средњих школа, као и студенти Универзитета у Београду, њихови учитељи, наставници, професори, родитељи... „Ми смо служили свету Литургију и причестили смо се светим причешћем, али и прочитали молитву за добар почетак школске године, а још више смо се молили за добар успех на крају школске године. Неопходно је да се трудите да научите оно што вам ваши учитељи, наставници и професори предају, али исто тако, као кад било који посао радите, а нарочито кад идете у школу и учите, потребно је да имате помоћ Божју, јер ће пред вас излазити разни проблеми и тада ће вам бити потребна помоћ Божја. Зато треба да упућујете речи молитве Богу да поред знања која стичете у исто време будете у миру са својим друговима и другарицама, са пријатељима, да будете неко ко је на понос својим родитељима и учетиљима“, поручио је патријарх Порфирије. „Ја ћу се увек молити за вас децу, без обзира коју школу или факултет похађате, јер је то заповест Божја. Христос нас је пре свега позвао да волимо децу и да будемо деца по доброти, по безазлености, по спремности да и кад нисмо задовољни и кад нас него наљути увек опростимо, јер нам је важније да сачувамо другарство него да се у свађи међусобно разиђемо“ истакао је Патријарх. Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј проф. др Зоран Ранковић и протојереј-ставрофор проф. др Владимиром Вукашиновићем и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. Након причешћа и молитве призива Духа Светог за благословен почетак нове школске године патријарх Порфирије је поздравио децу и поделио им је иконе на којима је приказан Господ Исус Христос који благосиља децу. Светој Литургији присуствовали су и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. У осамнаестој по реду акцији "За зеленији Београд" коју већ дужи низ година организује ЈКП "Зеленило Београд", Богословија Светог Саве у Београду освојила је друго место у категорији "Најлепше уређено школско двориште". Господин Зоран Васић, економ наше школе, најзаслужнији је за то што је Богословија освојила друго место, јер своје слободно време посвећује уређењу дворишта. У томе му помажу и ученици наше школе. На крају, треба напоменути и то да су награде и захвалнице уручене у просторијама ЈКП "Зеленило Београд" и да их је уручио градоначелник Зоран Радојичић. Овом приликом честитамо господину Зорану и ученицима на свом труду, залагању и љубави коју су уложили да наше школско двориште освоји ово лепо признање. Извор: Богословије Светог Саве у Београду
  15. О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Изабрани Епископи хвостански Г. Јустин и марчански Г.Сава, викари Патријарха српског Г. Порфирија, у среду 4. августа, у Храму Светог Саве на Врачару дочекали су групу деце из Руске Федерације, учеснике пројекта “Школа пријатељства”, који реализује Организација „Наша Србија”, а уз помоћ Фонда Председничких Грантова Руске Федерације и синодалног одељења руске православне цркве. “Школа пријатељства” ове године обележава свој јубилеј, 20 година постојања. Извор: Телевизија Храм
  17. Ове године се навршава двадесет година од упокојења наше истакнуте црквене личности - др Саве Вуковића, Епископа шумадијског (1977-2001). Тим поводом, Издавачка установа Епархије шумадијске Каленић објавила је публикацију Владика шумадијски Сава Вуковић, Споменица 2001-2021. Ова, по свему, репрезентативна Споменица, обухвата пет целина, праћених мноштвом фотографија и илустрација, кроз које се приказује рад овог знаменитог архијереја друге половине XX века. Како би читалац стекао целовиту слику о епископу Сави, галерије фотографија настоје да хронолошки прикажу његову делатност – почев о најранијих дана па све до упокојења. Како је наглашено у Предговору, наслови целина представљају речи Светог Писма које уз садржај прилога који се објављују образују “ваљану слику о оном што је Владика био, али и шта пише у овој књизи”. Такође, ради лакшег разумевања појединих делова, уредник Споменице проф. Негослав Јованчевић давао је кратка објашњења, смештена у угласте заграде. У уводној речи, Његово Ппреосвештенство Епископ шумадијски г. Јован је нагласио велику прегалачку делатност блаженопочившег владике Саве који је као чувар ризнице Предања хришћанске Цркве настојао да на сваком месту проповеда реч Јеванђеља. Као његов наследник на катедри Епархије источноамеричке и канадске, епископ Јован је истакао да је траг владике Саве на америчком континенту помогао да се тамошња црквена заједница што више учврсти. Такође, уводна реч владике Јована говори нам о Сави Вуковићу и као предводнику богослужбене обнове: Као што је говорио да је богослужење жила куцавица црквеног живота, волео је да каже како се теологија најбоље учи за певницом и да је химнографија најбољи катихизис. Завршавајући своју реч, епископ Јован се са захвалношћу обратио свим пријатељима Шумадијске епархије који су дали допринос објављивању ове Споменице, а нарочито упокојеном проти Сави М. Арсенијевићу: Сећамо се и блажене успомене проте Саве М. Арсенијевића и жалимо што неће дочекати да види завршену ову књигу – ето, ово је готово једино његово незавршено дело у Цркви од многобројних које је на славу Господа успешно окончао. Прва целина обухвата текстове који су потписани под именом Рајка Обрадовића. Сабрани на једно место, ови прилози представљају текстове периодично објављиване у часопису Каленић. Уредничка напомена нам говори да су прилоге за часопис у почетку слали сарадници владике Саве у Америци, међутим, међу њима се по први пут појавило име Рајка Обрадовића. И када се током припремања ове Споменице почело постављати питање ко је Рајко Обрадовић, њен иницијатор блажене успомене прота Сава Арсенијевић ово питање је упутио и протојереју ставрофору Драгославу Степковићу, двадесетпетогодишњем главном и одговорном уреднику Каленића и блиском Владичином сараднику у Крагујевцу. Добио је одговор да је владика Сава своје прилоге потписивао псеудонимом Рајко Обрадовић. Будући да се време настанка часописа Епархије шумадијске поклапа са временом чија је идеологија бурно потресала Српску Цркву, јављали су се многи непријатни гласови против развоја овог црквеног гласила. Знајући да ће доста младих читалаца у својим рукама имати Каленић, владика Сава је настојао да пошаље и своју реч, остајући анониман. Управо са том намером, пишу се и објављују прилози Рајка Обрадовића који ће сада први пут бити читани са свешћу ко је њихов прави аутор. Стил ових прилога не користи се класичном методологијом научних радова, већ се покушава да се специфичним литерарним жанром – на граници између литературе и есејистике – пренесе основна мисао задате теме. Након прве целине и галерије фотографија, следи поглавље под називом: Ово је истинита реч и достојна свакога примања (1Тим 4, 9) – владика Сава у Цркви, о људима Цркве, књигама и друштвеним односима. Иако већ објављени под његовим именом, ови прилози због своје скрајнутости нису добили заслужену пажњу. На овај избор проповеди, програмских начела Цркве, подсећања на узоре, апела за достојанство Цркве у друштву, али и објављивања личног става о многим питањима, надовезује се даљи ток Споменице у којем се разматрају области црквеног и друштвеног живота којима се бавио Владика Сава, истакнуто је у уредничкој напомени. Међу овим прилозима, могу се пронаћи проповеди са освећења храмова, посмртна слова, чланци историјске тематике... Треће поглавље не само што сликовито описује аутентичнан лик епископа Саве, него представља и вредан историјски извор, чији ће значај временом расти. Ради се о личној преписци Владичиној са другим епископима Српске Цркве. Ова трећа целина уједно представља и завршетак директне писмене речи самог епископа Саве. На основу његове сачуване заоставштине, приређивачи Споменице су направили избор писама, који на репрезентативан начин говоре о владици Сави. Правећи избор и прегледајући неколико стотина писама, приређивачи су могли да примете да се међу њима налази свега неколико које је лично владика Сава писао. Већина писама је упућена њему. Међу његовим коресподентима налази се тадашњи патријарх Герман, затим митрополит Дамаскин Грданички, епископи Василије Костић, Симеон Злоковић, Павле Стојчевић, Јован Велимировић... Епископу Сави пишу старија сабраћа и по годинама и по посвећењу. Међутим, то се ниједног тренутка не осећа, он је увек за све меродаван да одговори на многа питања, очигледно је да се о много чему очекује његова реч и његов суд, појашњава уредник. Четврта целина описује 17. јун 2001. године – моменат када је Епархија шумадијска, упокојењем њеног другог Епископа, на кратко остала удова. На сахрани епископа Саве су говорили многи угледни људи, попут Митрополита солунског Теоклита и представника највиших научних и световних институција, попут академика Василија Крестића, др Данице Петровић и др Влатка Рајовића, тадашњег градоначелника Крагујевца. Сви њихови говори чине садржај четвртог поглавља. Завршна целина Споменице носи наслов: Плодови кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију (Флп 1, 11). Архипастирски и научни рад Епископа Саве. Њен садржај чине прилози које су слали пријатељи и сарадници владике Саве и који су настојали да што верније прикажу његову делатност. Радови који се налазе у овом поглављу анализирају све области којима се Владика бавио, почев од административног рада на упражњеним парохијама, преко огранизације Цркве у Америци, до литургичког и просветног доприноса и многих других. Међу ауторима ових прилога налазе се др Предраг Пузовић, др Станимир Спасовић, др Милосав З. Ђоковић, др Ненад С. Милошевић, Епископ нишки Арсеније, др Ненад Ристовић... Ова књига Издавачке установе Каленић поново нас подсећа на светли лик епископа др Саве Вуковића и прегалаштво које је он остваривао у свим сегментима рада којим се бавио. Чак и после двадесет година од његовог упокојења, Епархија шумадијска и цела Српска Црква живо се сећају његовог боравка међу нама. Сви његови пријатељи и верни сарадници могу поуздано закључити: Такав нам архијереј требаше (Јев 7, 26). Владимир Марјановић Извор: Епархија шумадијска
  18. Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, браћо Архијереји, богољубиви народе Божји! „Нека буде воља Господња!“ – Ове речи је, пре нешто више од 800 година, изговорио наш велики Свети Сава у Никеји, када је „по вољи Божјој и царевој“ изабран и хиротонисан за аутокефалног Архиепископа српских и поморских земаља. Следећи његов узвишени пример и моја недостојност смерно изговара те исте речи на овај свети дан и на овом светом месту, на празник његове преподобне мајке Анастасије, у велелепном Спомен-храму посвећеном њему, пред вама и свом пуноћом Цркве Божје овде сабране. Заиста, ништа се не дешава без воље Божје. Дух Свети, који је свуда и све испуњава, који је бдио над животом мојим и чувао ме од детињства мога, од тренутка када сам примио печат Његов дара у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, благоволео је да ме данас, у сагласју са вама браћо Архијереји и преко ваших часних и светих руку, удостоји архијерејске благодати. У мене, грешног и слабог, по речима песника, усели се „светлост Духа“ Светог и венчасте сте ме славом великом и уврстисте ме у ред Архијереја Цркве Христове, у ред наследника и прејемника Апостола Христових. Дрхтим и треперим и страх ме велики обузима. Јер, „како ћу, недостојан, ући у сјај светих Твојих“, Боже, и како ћу стати пред престо Твој заједно са светитељима Твојим: Василијем, Златоустим, Савом, Арсенијем... „Јер ако се усудим да заједно са њима уђем..., одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан бићу избачен од анђела“. Али љубав Божја је безгранична и људском уму недокучива. Он не гледа на грехове моје, већ ме љубављу Својом грли и уводи ме у Светињу над Светињама. Стога ме обузима радост неописива и веселим се неисказано, јер ме Господ постави на превисоку службу свога Архијереја – на место и обличје Своје, али не по мојим заслугама, већ по Својој превеликој милости. Шта рећи о Епископској служби, о тој најузвишенијој служби и највећој части коју човек може да добије и у овом и у оном животу? По речима Светог старца Силуана Атонског, Епископима је „дата велика благодат Духа Светог“ и „постављени су више свих, те се као орлови уздижу на висину, посматрајући непрегледна пространства“. Епископ на светој Литургији стоји на месту Христовом, приносећи бескрвне жртве у име сабраног народа и, након њиховог освећења Духом Светим, раздељује их вернима као Тело и Крв Христову, возглављујући на тај начин Цркву као Тело Христово. Заједно са Даровима, Епископ, као истински Отац који љуби и познаје своју паству, приноси Богу и њихове духовне жртве – молитве, појање, поклоњења, благодарења, славословља – и, уопште, све њихове таленте и дела која Богу од срца приносе и, на крају, и васцеле животе свих њих. Као уздарје на то, Епископ својој пастви, као икона Христа Бога, разашиље благослове и освећење, преображавајући их Духом у Заједницу Светих и узносећи све – свакога у своме звању у којем је призван да служи Богу – пред небески престо. Као истински пастир словесних оваца, Епископ треба свагда да претходи у врлинама и добрим делима; првенствујући у сабрању да им свима служи. Он, чувар истине и верни слуга речи Божје, дужан је да храбро сведочи веру у овоме свету и, ако је потребно, да мученички за њу пострада. Читав живот Епископски у ствари је једно велико бескрвно мучеништво – у служењу свима и у непрестаном приношењу себе другима на дар – да би, по речима Светог апостола Павла, „свима био све, да како год неке спасе“. Ово је лик истинског Пастира и Епископа коме ја, недостојни, тежим, овакав Архијереј желим да постанем, али знам, стојећи пред лицем Божјим и пред свима вама да сам по себи, својим моћима и снагама, не могу то да постигнем. Зато се уздам у помоћ Божју и молитве Светих, јер се сила и слава Божја у немоћима нашим познају и показују. И због тога верујем да „све могу у Христу који ми моћ даје“. „Радујте се свагда“ и „на свему захваљујте“, заповедио је пре много векова Свети апостол Павле солунским хришћанима. И ја, радујући се данас неизмерно са свима вама, не желим да заборавим да захвалим Господу на свему и за све што је учинио за мене. Благодарим Господу на свима ближњима – знанима и незнанима, пријатељима и родбини – мноштву њих које ми је дао, који су ми помагали и служили ми и били ми ослонац кад год је то било неопходно. Благодаран сам Господу што ми је дао честите и скромне родитеље – оца Јована и мајку Љубицу – који, на моју велику радост, учествују данас у овом великом празнику. Благодаран сам им што су, не жалећи труда и напора и никад не мислећи на себе, учили мог брата и мене шта то значи бити добар, нормалан и поштен човек. Благодаран сам Господу што ме је упутио на Његово Преосвештенство Епископа бачког господина Иринеја, по чијем сам се благослову замонашио у манастиру Светих Архангела у Ковиљу и из чијих руку сам примио презвитерску службу. Благодарим Преосвештеном Владици што ми је благословио да студирам богословске науке на нашем Православном богословском факултету Универзитета у Београду, а после тога и црквено појање у Атини. Захвалан сам му и што је благословио рад Школе црквеног појања у Новом Саду и пастирски и човекољубиво се старао за њен развој и напредак. Али, више од свега благодаран сам Господу што сам, преко Његовог Преосвештенства, и ја, недостојни, имао удела у благослову Његових духовних Отаца – преподобних Јустина Ћелијског и Порфирија Кавсокаливита. Њиховим и Његовим светим молитвама нека ме Господ укрепи на мом новом послушању у Цркви. Благодаран сам Господу што ми је дао могућност да изучавам свештено црквено појање и што ме је удостојио службе црквеног појца и касније учитеља појања. Сећам се својих блаженопочивших даскала Владимира Јовановића и Архонт Протопсалта Ликурга Ангелопулоса и благодаран сам им што су ме учили тој „анђелској музици“. Иако нису видљиво присутни, и они се данас радују с нама у овој небоземној Литургији појући заједно са ангелским хоровима на небесима. Благодарим и свима вама, мојим сарадницима и ученицима из Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин“ из Новог Сада, што сте ме све ово време које смо провели заједно слушали, подржавали и трпели, и желим вам да и даље наставите да напредујете у изучавању свештеног појања и кроз њега се духовно изграђујете и још дубље уграђујете у Тело Христово – Цркву. Благодаран сам Господу што сам студирајући у Атини имао прилику да се упознам и спријатељим са многим добрим људима из братског нам грчког народа. Од њих сам се учио, а и даље се учим, не само црквеној музици, већ и како да живим и радујем се у Цркви. Дубоко сам им захвалан на њиховој љубави и гостопримству. Оци и братијо ковиљска, моја друга породицо! Од како сам дошао у ковиљску обитељ и био примљен као њен члан, започео је мој нови живот – живот у Христу, пун духовне радости и оптимизма. Тај нови живот у Христу није више био само мој, већ наш – заједнички, општи, читаве ковиљске братије – и делили смо га несебично више од две деценије. Заједно смо духовно узрастали – кроз бдења, молитве, постове, празнике – духовно смо падали и устајали, жалостили се и радовали, свађали се и мирили. Сада, када одлазим из манастира на ново послушање, обузима ме туга али добро знам да ми то искуство живота у манастиру Ковиљу нико не може одузети и да се увек имам куда вратити. Зато сам вам од срца, братијо, благодаран на томе. Благодарим и Вама, Преосвештени господине Исихије, донедавно настојатељу Свете обитељи ковиљске а сада Епископе ваљевски, што сте са расуђивањем водили и чували нашу свету обитељ. Помените ме у Вашим светим молитвама! Оци и братијо ковиљска, молите се за мене грешног и ја ћу се молити за све вас. Слава и част коју сам данас добио, вама припада! На крају, али и пре свих, обраћам се Вама, Ваша Светости, као свом духовном оцу а сада и оцу свих верних у Српској Православној Цркви. Благодаран сам Господу што ме је удостојио да све ове године будем Ваш ученик и да се од Вас поучавам „путу који води у живот“ вечни. Овим „уским“ и „тесним“ путем, путем монашког послушања и одрицања од своје воље, који сте Ви пропутили, трудио сам се да и сам идем, иако сам много пута клецајући ходио њиме, посрћући и падајући. Благодаран сам Вам, Ваша Светости, на поверењу које сте према мени, духовно слабом и нејаком, увек имали. Кроз читав свој монашки живот, на свим послушањима, трудио сам се да то поверење оправдам. Увек и свуда и на сваком месту, служећи Вам као самоме Христу. Тако и сада, на овом новом послушању Епископског служења, иштећи Ваше свете молитве, трудићу се да оправдам очекивања које сте Ви и Света Црква Српска поставили преда мном. Још једанпут, користим прилику, Ваша Светости, да Вама и читавом Сабору наше помесне Цркве заблагодарим што сте мене грешног удостојили ове славе и овог достојанства и молим Вас да ми опростите и да ме помињете и да ме благословите. На самом крају узносим славу Троједином Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, сад и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 1. јула 2021. године у Патријаршијскoм двору у Београду највише црквено одликовање, орден Светог Саве, генералном директору Радио-телевизије Војводине др Миодрагу Копривици и Јавној медијској установи Радио-телевизија Војводине. Пригодној свечаности у Престоној дворани, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода, преосвећеном господом епископима зворничко–тузланским Фотијем, сремским Василијем и крушевачким др Давидом, као и Епископом бачким г. др Иринејом, присуствовали су сарадници и чланови породице г. Копривице. У обраћању на почетку свечаности, патријарх Порфирије је истакао осећање личне радости, јер је у прилици да изврши одлуку о одликовањима која је донета још за време служења његовог приснопамјатног претходника, патријарха Иринеја. Патријарх је истакао да је успешна професионална каријера г. Копривице обележена не само изванредним резултатима у важним предузећима и установама која је водио, већ и сталним трудом да у свему буде заштићен интерес српске државе, српског народа у целини, а нарочито Српске Православне Цркве. Исто тако, српски Првојерарх је потсетио на чињеницу да је у одређеном смислу Радио-телевизија Војводине пионир у свету медија — и то не само у Србији, већ и на просторима бивше Југославије, јер је прва успоставила искрену и плодну сарадњу са Црквама и верским заједницама, започету пре 30 година серијалом „Буквар Православља“. Светејши Патријарх је истакао да су кроз тај серијал, који је био нешто истински ново у телевизијском свету, истине вере представљене телевизијским гледаоцима на сасвим нови и оригинални начин, као и кроз продукцијску сарадњу РТВ и Српске Цркве, представљене кроз ТВ Продукцију епархије бачке, кроз коју је Црква ступила у јавну сферу, да о себи и својој вери проговори слободно, сама за себе и својим језиком, као и да се без посредника обрати верујућима, али и широј публици. Нагласивши да је додељивање ордена Светог Саве признање за вишедеценијску сарадњу са Српском Православном Црквом, али и за отварање медијског простора за друге Цркве и верске заједнице, поготову за могућност да Црква може да се изрази својим гласом, Патријарх је указао да за све то посебне заслуге припадају г. Миодрагу Копривици. У име јавног медијског сервиса Војводине орден Светог Саве из руку Његове Светости Патријарха примио је уредник г. Горан Ерор, који је, у име свих запослених, захвалио српском Првојерарху и Светом Архијерејском Синоду, нагласивши да му је изузетна част да прими високо одликовање у име медијске куће која емитује програм на 15 различитих језика — и која је не само у комуникативном, већ и у техничком смислу једна од најсавременијих телевизија на нашим просторуима. Према његовим речима, додељивање ордена Светог Саве Радио-телевизији Војводине је потврда да се та телевизијска кућа налази на исправном путу. С друге стране, он је додатно захвалио Српској Православној Цркви што својим сведочењем, својим друштвеним ангажманом и деловањем, посебно кроз програме твом медијском сервису, уопште медијски простор чини чистијим. Генерално директор Радио-телевизије Војводине г. Миодраг Копривица, обративши се непосредним и искреним речима Патријарху српском Порфирију и окупљеним архијерејима и медијским делатницима, нагласио је како је изузетно почаствован орденом светога имена који му је додељен. У срцу радостан, али истовремено и помало уплашен, како је искрено исповедио, доживео је изузетну част да из руку српског Патријарха и Епископа бачког Иринеја — из руку људи са којима је читавих 30 година радио и сарађивао — као потврду и признање свога залагања прими велико одликовање. Директор Копривица се присетио својих предака, који су топониме у крајевима које су насељавали давали по имену Светога Саве, и у том смислу подвукао и одговорност коју такво признање са собом носи. Поред захвалности патријарху Порфирију и епископу Иринеју, г. Копривица је посебно захвалио и свим другим сарадницима — свим националним радницима са којима је радио од Хиландара на Светој Гори до Сентандреје и Печуја у Мађарској, колегама са Телевизије, а напослетку и онима чија је подршка била кључна — члановима његове породице. Како је подвукао, у времену када је породица нападнута, та је подршка најдрагоценија. Закључујући своје обраћање потресним речима да је примањем високог одликовања обавезан да и убудуће ходи стопама Светога Саве, г. Копривица је на дар Патријарху српском Порфирију и Епископу бачком Иринеју предао библиофилско издање дела Захарије Орфелина Историја о животу и славним делима владара Петра Првог из 1772. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. На недавно одржаном Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички изабран је архимандрит Јеротеј (Петровић) из Светоархангелског општежића у Ковиљу, Епархија бачка. Повезане вести: Најава: Наречење и хиротонија архимандрита г. Јеротеја (Петровића) за Епископа топличког, викара Патријарха српског Животопис архимандрита Јеротеја (Петровића) новоизабраног викарног епископа топличког Чин наречења новоизабраног Епископа топличког биће обављен у суботу, 3. јула 2021. године, са почетком у 18 часова, у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Наредног дана, у недељу 4. јула 2021. године, са почетком у 9 часова, свету Литургију са чином архијерејске хиротоније у новом Саборном храму Архиепископије београдско-карловачке и наше помесне Цркве, Спомен-храму Светог Саве на Врачару, служиће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Ово ће бити прва хиротонија у заветном храму српског народа, те стога има својеврсни историјски значај, јер се довршетак радова на изградњи и украшавању ове величанствене цркве заокружује рукопроизвођењем новог архијереја у Савином винограду. Очекује се да ће Патријарху саслуживати око тридесет отачаствених архијереја. Међу бројним угледним свештенослужитељима и гостима из других помесних Цркава биће и неки од највећих појаца данашњице, пошто је архимадрит Јеротеј међу најпризнатијим хоровођама и педагозима који се баве древном византијском појачком традицијом. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Вучић - Донели смо одлуку већ у четвртак на влади, тако да имате сва средства на раполагању, сва средства да све завршите (на изградњи цркве Светог Саве). Али је срамота да нисмо имали цркву у родном месту Светог Саве и сад смо ту срамоту исправили једном занавек. Вучићу се обратио игуман манастира Сопоћани: Игуман - Господине председниче, ако могу нешто да вам кажем. Ја сам игуман манастира Сопоћани. Сопоћани су ремек дело светског сликарства, али ево већ седамдесет година у нашој порти ми немамо ни један монашки објекат. Немамо трпезарију где можемо да примимо људе... Вучић - Колико би то у новцу износило? Игуман - То би било око тридесет и нешто милиона дин. То је трпезарија и кухиња, наравно... Вучић - То је 250 хиљада евра? Игуман - Да. Можда мало јаче али, треба да се уради - већ има и идејни пројекат - главни пројекат. Вучић - Добро. Да вам ми обезбедимо 250 хиљада, ви да обезбедите од народа остатак? Игуман - Може. Вучић - Јел договорено? Игуман - Договорено. Вучић - То ћемо да решимо у року од месец дана. Је ли вам касно? Игуман - Није. Вучић - Да бисте могли да искористите и грађевинску сезону, да одмах кренете да радите. Игуман - То је стварно велика ствар... Вучић - Да не остајем ја више... https://youtu.be/o5EboIAUP14?t=1334
  22. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха срспког, рођен је 9. децембра 1984. године у Бања Луци, од оца Јове и мајке Гордане. Основну школу је завршио у Српцу. Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу уписује 1999. године, а завршава 2003. године као ђак генерације. По завршетку Богословије уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 2010. године. Мастер студије из канонског права завршио је 2015. године на Институту Васељенске Патријаршије за постдипломске студије православне теологије у Женеви. Докторант је на Богословском факултету Универзитета у Београду. На Универзитету у Атини од 2015. до 2017. године студира грчки језик, а 2019/20. академску годину проводи на Општецрквеној аспирантури и докторантури Руске Православне Цркве у Москви, као и на Државном институту за руски језик „Пушкин“, усавршавајући знање руског језика. Током студија на Богословском факултету у Београду ближе се упознаје са патријрхом Порфиријем, тада професором на Факултету, под чијим духовним руковођењем завршава студије и прелази у Митрополију загребачко-љубљанску, где, од почетка службовања митрополита Порфирија у Загребу, постаје један од његових најближих сарадника уз кога се определио и припремао за монашки живот. Монашки постриг примио је из руку Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема у свом родном крају, у манастиру Осовици, на Лазареву суботу, 20. априла 2019. године, после чега бива причислен братству манастира Свете Петке у Загребу. У чин јерођакона рукоположио га је тада Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, другог дана Божића 2020. године. Рукоположење у чин јеромонаха патријарх Порфирије је извршио у истом храму 18. априла 2021. године. Од избора патријарха Порфирија на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, по благослову Патријарха прелази у Патријаршију у Београд, где обавља послушања трудећи се да помогне Његвовој Светости у његовом одговорном архипастирском служењу. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном заседању 29. маја 2021. године изабрао је јеромонаха Саву за викарног Епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански. Епископ марчански Сава говори француски, грчки и руски језик, и влада енглеским језиком. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 29. маја 2021. године у храму Светог Саве у Београду орден Светог Саве другог степена проф. др Надежди Басари, директору Интерне медицине у болници Санкт Францискус у Флензбургу, Немачка. Поздрављајући др Надежду Басару, њену породицу, пријатеље и све сабране под сводовима Светосавског храма на Врачару, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао: „Сабрали смо се данас лепим поводом да професорки Надежди Басари уручимо високо одликовање наше Свете Цркве, орден Светога Саве другог степена. Обично када Црква неком додељује орден или неко друго признање, прво што се многи упитају јесте: који су разлози за то? И већина мисли да су у питању заслуге везане за изградњу храма или неког другог црквеног здања. Mеђутим, из молбе тројице пароха из Хамбурга, коју је, уз свој предлог Светом Архијерејском Синоду, доставио Преосвећени Епископ диселдорфски и немачки г. Григорије, уочава се да су Ваше заслуге, професорко Надежда, не у подизању грађевина, већ у подизању људи који су Вам се за помоћ обраћали и које сте лечили и давали им наду да се и најтеже болести могу победити. Из молбе поменутих пароха Свети Архијерејски Синод је сазнао да сте Ви једна од најпризнатијих хематолога, онколога и трансплантатора матичних ћелија на свету, што није њихова тврдња без покрића, већ што потврђују Ваши резултати и чињеница да сте као православна Српкиња постављени на место директора Интерне медицине у Наставној болници Универзитета у Килу и Флензбургу, као и да руководите пројектом уједињених шест онколошких болница севера Немачке. Обрадовало нас је када смо ово сазнали, као и да сте, поред тога председник многих стручних комисија и да сте пре доласка у Флензбург били пет година на челу Трансплантационог центра Универзитетске клинике у Лајпцигу, где сте тај центар довели на сам врх Немачке и Европе, са 230 трансплантација годишње и са високим процентом излечења. Од 1997. године до данас Ви сте обавили преко 2.300 трансплантација матичних ћелија, лечећи на десетине хиљада онколошких и хематолошких пацијената од којих их је из Србије, Републике Српске, Црне Горе и других република бивше Југославије било преко хиљаду, а међу њима и неколико свештеника наше Свете Цркве, који о Вама и Вашем раду имају само речи хвале. Управо овде долази до изражаја Ваша самарјанска љубав где сте се при лечењу пацијената са ових простора одрекли своје материјалне награде која Вам припада, јер је за Вас на првом месту увек био човек. Захваљујући Вашем труду издејствовали сте за српске пацијенте да се лече под истим финансијским условима као и немачки, чиме сте нашим људима омогућили медицинску негу која им је неопходна. Поред лечења Вашу бригу показујете и за услове у којима су српски пацијенти смештени, због чега Вас они и зову српском мајком. Такође је Ваша велика заслуга што сте издејствовали да свештеници из Хамбурга у болничкој капели у Флензбургу повремено служе свету Литургију на којој учешћа узимају не само православни лекари на челу са Вама, већ и пацијенти који се ту лече, па и верни који живе у том граду. За све напред речено Свети Архијерејски Синод Вам је, на предлог епископа Григорија, доделио високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, које Вам данас уручујемо ”. У одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Синода, наводи се да се високо доликовање Српске Православне Цркве др Надежди Басари додељује за делатну и истрајну љубав коју свесрдно показује својом стручношћу, самарјанским милосрђем и несебичним трудом при лечењу оних који су јој поверени, а нарочито према сународницима и вернима Српске Православне Цркве. Пошто је из руку Патријарха српског г. Порфирија примила орден Светог Саве, др Надежда Басара је заблагодарила на високом признању своје Цркве и свог народа беседом овенчаном човекољубљем, родољубљем и богољубљем, беседом која ће красити најлепше странице историје не само Српске Цркве него и српске медицине и науке уопште: „Благодарећи вам искрено на знамењу које је симбол наше духовне и идентитетске вертикале, јер у свом имену сабира православно светосавно биће наше, нека ми буде допуштено да подсетим на невидљиву нит која кроз сва времена повезује претке и потомке. Свако има своју приповест о тој вековној нити. Иако је не видимо очним, непогрешиво је спознајемо духовним видом. И ма колико биле различите, једно им је заједничко – вечне су и нераскидиве. Моју нит испреда све што јесам, а понајвише сам лекар. И ту се ето срећемо свакода дана Свети Сава и ја. Да ли читам објављене научне дигиталне записе са екрана или књиге лекаруше које је преводио и дописивао Свети Сава, једнако ме истом уче да ”човек човеку није вук ”, како стари Латини мисле, „већ да је човек човеку лек ”, како нас је први српски просветитељ заветовао. Ми бирамо шта ћемо другом човеку бити и тај избор нас одређује, дефинише наш однос према свему – у професији до вере или невере, у савести до чојства или нечовештва. Одавно сам изабрала да ходам Савиним путем „јер другог пута и немам ”, казаће песник. „У почетку беше реч ”, вели Нови завет. На почетку нас беше Савина реч. Она реч из Хиландарског медицинског кодекса која каже: „Лекар не сме да буде лаком на новац и да га то руководи при лечењу болесника, него љубав према човеку коме је позван да помогне ”. Научили су то лекари, видари Свети Дамјан и Козма, које је народ прозвао „Без-сребреници”. Научила сам и ја да ми је љубав награда и уздарје за моје сународнике, за моје светосавце које болест доводи до мога прага. Иза тог прага су њихова нада и вера и мој завет да ћу све што умем и знам посвећено ставити на олтар излечења, без сребреника за мој труд и рад, а са једном наградом – да ме не забораве у својим молитвама. У Студеничком типиху Свети Сава прописује да се из студеничке болнице одпази са отпусном листом, да се забрањује надрилекарстао, саветује како се поступа при масовним обољењима, ми бисмо данас рекли епидемијама, и учи нас како нема излечења тела без зацељења душе – што је иначе, основа савремене медицине. Путујући којекуда по свету, Свети Сава доноси лековито биље, мелеме, лекове, али и списе, књиге да они који лече буду учени, утемељени у знању. Зато смо се у Србији још у 13. веку лечили на тада савремени начин, као у Византији као у Латина, као у Западној Европи. То су наши преци који творе ону нит трајања о којој причам, преци којима дугујемо да останемо на том трагу најбољих, савремених, учених – да их и девет векова касније славимо својим успесима који су на ползу српском народу, на спомен Светом Сави и у славу Господа, а увек за добробит другог човека – оног оболелог који једну руку пружа ка лекару, а другу ка Господу. Сви лекари на свету полажу Хипократову заклетву, а само српски лекар и Савин завет који је потка око невидљиве нити наше духовне вертикале. Тај завет за себе исписује свако од нас који са стетоскопом око врата започињемо и завршавамо дан. И ма како га ко срочио, Севин завет своди се на исто: Нема излечења ако заједно нису у молитви и вери онај који се лечи и онај ко га лечи и ако обоје исцељење не виде у љубави. Браћо и сестре у Христу, она нит која повезује претке и потомке, исијава сада и овде посебном светлошћу за мене и моју породицу. Постоји место на ком чувам наслеђе које примих као бласослов од предака и који као завет преносим синовима и кћерима. На том месту чувам свој венчани прстен, прамење косе у воску са крштења моје деце, чувам сећање на страдање у јасеновачким логорима многочлане породице супруговог чукундеде Данила Басаре, предања из Црне Горе о попу Иви – мом чукунђеду. Ту су пожутела писма из Балканских и из Великог рата мог прадеде, адвоката и судије Ђура Ивовића. То је моја нит и на њој чукунђед поп Иво, прадеда Ђура, па деда Јован који у овом дану када примам знамење има посебно место у традицији мог породичног наслеђа. Јер ту где поносно чувам орден Светог Саве мог ђеда Јована Ивовића, професора историје и књижевности, који ће, пред крај Другог светског рата, главом платити верност Краљу и Отаџбини, ту, поред његовог, стајаће и овај орден Светог Саве који ме данас грли око врата. Он је мој одговор на Његошево питање које себи и другима поставља владика Данило: „Сада имам са чим изаћ пред потомке и пред претке ”. Нека ми на крају буде дозвољено да овде, у заветном храму српског народа, у српском престоном граду, испуним важност саборности која је нарочито значајна и лековита за нас у расејању. У далеком свету, твоја Црква и твој парох су она јака нит која те веже за постојбину и постојање. Зато је за мене велика част што је предлог са мојим именом са извора – од свештеника Црквене општине Хамбург, кренуло на пут до овог дана и овог места, тражећи на том путу мудрост и благослов по реду од епископа Григорија, па Светог Архијерејског Синода све до руку Ваше Светости. Скромна у Христу, благодарим Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију, Преосвећеном Владики Григорију, монаштву и свештенству наше свете Српске Православне Цркве, верујућем светосавком народу нашем, уз завет да једини прави пут Светог Саве јесте и биће”. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако: Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан. Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин! Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби. Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика - Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава. О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског... Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету" и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...