Претражи Живе Речи Утехе

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. светих Отаца Првог васељенског Сабора одржаног за време светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све свете Оце Првог васељенског сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича Први васељенски сабор, али и 318. светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Катихета Бранислав Илић: Радујте се Свети Оци, похвале Никејске! Спомен Светих 318. Отаца Првог Васељенског Сабора Свети владика Николај: Еванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу Светих Отаца првог Васељенског Сабора Презвитер Велимир Врућинић: Беседа у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора Протођакон Радомир Перчевић: Свјатих Отцев лик... Радио Беседа: Недеља Светих Отаца првог Васељенског Сабора Свети Теофан затворник: Мисли за сваки дан - Недеља Светих Отаца Првог Васељенског Сабора Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар био је домаћин традиционалног ручка у Белом двору у част редовног годишњег заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Ручку су присуствовали Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије са митрополитима и епископима Српске Православне Цркве, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Србије, као и чланови саветодавних тела Круне. „Окупили смо се у Белом Двору поводом заседања Светог Архијерејског Сабора. Годинама негујемо овај традиционални догађај, јер је пример слоге и сарадње за опште добро. Црква и Круна су две институције у нашој земљи које доносе стабилност. Хвала вам на подршци коју пружате нашем народу и мојој породици. У овој години искушења, изгубили смо велике духовне пастире, који су својим животима и делима, следећи Христа, оставили велики траг. Верује, да ће Црква, на челу са Патријархом Порфиријем, наставити у јединству и слози да воид српски народ. Као што је Господ рекао својим апостолима: ви сте со земљи! Нека Господ благослови ваш труд и рад и услиши ваше молитве“, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. Његова Светост Патријарх српски Порфирије захвалио се Њ.К.В. Престолонаследнику Александру на гостопримству и пожелео срећу Краљевској породици. Извор: Краљевска породица Србије

Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Повезане вести: Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремељеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи. По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 24. маја 2021. године, на празник Светих Кирила и Методија, светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја. Повезан садржај: Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом „Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве, али истовремено, да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава наша Црква - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме која имају за циљ да сведоче распетога и васкрслога Христа и да изграђују тело Христово”, поручио је патријарх Порфирије на крају свете Литургије. „То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака који се држе у свету. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Сабирамо се око Христа и у Њему као тело Његово. Темељ, суштина и манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте света Литургија коју смо служили и у којој смо нераскидиво показали јединство са Христом, али и јединство међу собом. Сабори постоје да би се отклонила свака врста индивидуализма, самовољности, појединачности,” додао је патријарх Порфирије. „Данас смо испуњени радосном тугом јер смо изгубили најпре поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја, а затим и архијереје ваљевског Милутина, црногорско-приморског Амфилохија и захумско-херцеговачког умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих био значајнији за живот наше Цркве и унутар саборног организма Цркве допринео проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа", истакао је Патријарх. „Свети равноапостолни Кирило и Методије, које данас славимо, допирнели су да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Имамо двојицу архијереја који носе име Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут служисмо после изборног Сабора, који је био ванредни, свету Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је такође саборни храм нашег народа и наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашег саборовања да све оно што у Духу Светом, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве", поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, донео је одлуку да редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве отпочне служењем свете архијерејске Литургије, 24. маја 2021. године, на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, у Спомен-храму Светог Саве на Врачару. Свету Литургију ће служити Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење отачаствених архијереја. Раније предвиђени свечани чин устоличења предстојатеља Српске Православне Цркве у Ставропигијалном манастиру Пећкој Патријаршији, древном седишту Српске Православне Цркве, одложен је до даљег због епидемиолошких мера које су на снази у овој jужној српској покрајини. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 18. фебруара 2021. године светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја сабраних поводом избора новог предстојатеља Српске Православне Цркве. Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ шабачки и адмнистратор Епархије ваљевске г. Лаврентије је данас, у преподневним часовима, хоспитализован у Клиничком центру Србије у Београду. С обзиром на ту околност, сутрашњим заседањем Светог Архијерејског Сабора председаваће Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

Светом архијерејском Литургијом којом ће, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовати Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење отачаствених архијереја, започеће Свети Архијерски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве. Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

„Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Светог Василија Великог) У духу празника Сабора Светог Архангела Михаила, ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо богослужбеном величању ангелâ, чинећи посебан осврт на годишње и седмично прослављање бестелесних сила небеских. Поред видљивог света, Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. У годишњем богослужбеном кругу празника ангеле величамо на: Сабор Светог Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Светог Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Светог Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је светим небеским силама бестелесним. Поред празника светих ангела, најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у светој Литургији. Обасјани небеском заштитом и усрдним молитвеним посредовањем ангела Божјих и свих небеских сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит дабробосански Хризостом, који тренутно председава Синодом Српске православне цркве (СПЦ), изјавио је та ће то тело одлучити када ће бити сазван Сабор на којем ће се бирати нови патријарх, али да то зависи и од општег стања са епидемијом короне. „То зависи пре свега од проблема са комуникацијама због епидемије, знате да имамо архијереје на подручју Европе и другим континентима, неопходно је водити рачуна да они морају да дођу на изборни Сабор“, рекао је у интервјуу за телевизију СПЦ Храм митрополит Хризостом, који председава Синодом до избора новог поглавара и носи звање чувара трона до тог тренутка. Како је подсетио, по Уставу СПЦ избор би требало да буде негде до 20. фебруара наредне године, по Сретењу, ако епидемиолошке прилике буду дозвољавале да се „саберемо на изборни Сабор“. „Ако буде другачије, онда ћемо гледати кад буде могуће да се сазове. Синод ће о томе благовремено обавестити црквену али и општу јавност“, рекао је митрополит Хризостом, наводећи да се предвиђена методологије у избору новог поглавара СПЦ неће мењати. Он је упутио молбу верницима, али и свима другима, да се придржавају законом прописаних епидемиолошких мера – дистанце, ношења маске, хигијене. „Не треба очекивати неко чаробно решење. Видите колико се мучи наука да савлада вирус, надамо се да ће ускоро стићи вакцина и да ћемо, ако Бог да, тако бити заштићени и победити ову подмуклу, опасну, неочекивану болест. Она је убица из заседе“, рекао је митрополит Хризостом. Он је истакао да пост и молитва нису супротни томе, већ иду једно с другим, поновивши позив верницима да када иду у храм поштују све предвидјене мере против короне, као и да се моле за излечење оболелих. Говорећи о патријарху Иринеја, он је рекао да је његово упокојење велики губитак за Цркву, поготово у ситуацији кад је због короне остала без митрополита црногорско- приморског Амфилохија и епископа ваљевског Милутина. Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је патријарх Иринеј „достојанствено носио тежак крст садашњег времена“, увек спреман да се жртвује. Извор: данас.рс

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј, у Недељу светих Отаца Првог васељенског сабора, 31. Маја 2020. Лета Господњег са почетком од 9ч богослужи у београдском храму Преображења Господњег на Пашином брду.

Под председавањем Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, ванредни Црквени сабор Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, 29. фебруара 2020. године, донео је следећу одлуку: 1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве, са седиштем у Београду, Србија. 2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. 3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. 4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Извор: Епархија источноамеричка

ПОРУКА СВЕТОВАСИЛИЈЕВСКОГ САБОРА У НИКШИЋУ 21. ДЕЦЕМБРА 2019. ГОДИНЕ Звучни запис беседе Честитајући Вам, браћо, наступајуће божићне и новогодишње празнике, поздрављамо Вас ангелским ријечима мира и љубави: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Одслуживши Свету Литургију и причестивши се Тијелом и Крвљу Бога Љубави, благословом Светог Василија Острошког, обраћамо Вам се поруком овог Световасилијевског сабора. Поводом Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, чији би тачнији назив био: Закон против Православља у Црној Гори, који Влада Црне Горе, ради остварења неразумних идеолошких и политичких циљева, покушава да ових дана једнострано наметне како би озаконила дискриминацију Митрополије Црногорско-Приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, да би припремила отимање наших храмова и гробова и извршила пљачку наше црквене имовине, да би нашој Цркви укинула правни статус стицан у славној историји од 800 година и да би, на крају, понизила и погазила нашу слободу и нашу вјеру, МИ – православни епископи, свештеници и вјерници, који смо истовремено и грађани Црне Горе – најодлучније стојимо у одбрани своје вјере и слободе, у одбрани својих неотуђивих грађанских права. Лична слобода вјере, коју остварујемо у Цркви, у заједници са другима, треба да је светиња и за државу. Остваривање вјерске слободе и практиковање вјерских права представља саму суштину људске слободе и људских права: то је тако, јер вјерска слобода чини саму суштину личности. Црква је кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, јер је она стварала и уобличила традиционални идентитет нашег народа и државе. Ако хоћемо да опстанемо у свом идентитету, онда и данас по сваку цијену морамо да одбранимо нашу Православну Цркву. То данас значи „За Крст Частни и слободу златну!“. Крст Часни је Крст Христовог распећа. Без те части, без учешћа у Христовој жртви, и без наше Цркве — не би било више истинске Црне Горе и Црногораца. Подсјећамо: дужност државе је да свакоме јемчи мир, права, правду и правну сигурност. Дужност државе је да јемчи слободу, која је наше природно право, да штити имовину, а не да је отима. Држава треба да производи услове за добар живот, а не да производи конфликте и повампирује старе подјеле на темељу којих влада. Држава треба да се противи дискриминацији и да штити вјерске слободе и права свих, да не атакује на простор душе и храма у којима обитава Бог. Данас у Црној Гори власт хоће на мјесто Бога да постави себе и партијску државу – и зато пориче Бога и гази наша права, па тиме и наша слобода губи своје утемељење и смисао. Данас у Црној Гори држава не допушта уставом загарантовану слободу вјере, нарочито Православној Цркви – Митрополији црногорској која је родила Црну Гору, јер хоће да религију и Цркву функционализује у сврху своје идеологије, стварајући своју ”аутокефалну Цркву” у духу лењинизма и стаљинизма. Секуларна држава насљедница безбожног титоистичког система, чини нешто што ни тај систем није урадио: законско отимање храмова и имовине Цркве представља гажење повеља средњовјековних и каснијих владара, до Црнојевића и Николе Петровића, као и бројних завјештања појединаца и братстава кроз вјекове. Одбијајући такву улогу и истрајавајући на слободи и праву на самоодређење Црква се излаже опасности да је таква држава не признаје. Али, није необично да је истрајавање на слободи и идентитету везано за излагање опасностима и притисцима. Ми ћемо истрајати у нашој праведној борби против дискриминације, као што то чинимо годинама: стално нудимо дијалог, предлажемо законска рјешења, организујемо научне скупове и објављујемо стручне књиге у области вјерских права и слобода. Очекујемо од институција Европске Уније да оне не игноришу чињеницу да власт у Црној Гори крши одредбе Лисабонског уговора (чл. 17) по којима држава признаје идентитет црквама и вјерским заједницама и са њима одржава отворен, транспарентан и редован дијалог. То је и став Венецијанске комисије о овом Предлогу закона на који се власт формално позива. Заснивати Закон на историјској лажи, као да је наводно Црногорска митрополија — Црква, укинута нестанком Краљевине Црне Горе (1918) значи игнорисање одлуке Светог Синода Краљевине Црне Горе (16. децембар 1918) којим је ова Митрополија, прва од некадашњих епископија од Турака укинуте Пећке Патријаршије (1766) обновила јединство Пећке Патријаршије, што је потврђено и од Васељенске Патријаршије (1922). Сви храмови и сва црквена имовина Црне Горе тим уједињењем остали су својина саме Митрополије и њених јединица све до данашњег дана. Сматрати да је та имовина предата неком другом, равно је безумној тврдњи да је Црна Гора, поставши чланица Уједињених нација, престала да постоји, изгубивши себе и своје историјско наслеђе! Закон о слободи вјероисповијести, који је у процедури, крши сва темељна начела и стандарде демократског и цивилизованог законодавства у овој области: Начело слободе вјероисповиједања је битно угрожено прије свега најављеним отимањем храмова и црквене имовине. Начело неутралности државе је исмијано већ тиме што је питање Цркве постало ствар програма владајуће партије. Начело једнаког правног третмана, које у реалности већ одавно не постоји, сада треба да се озакони на штету Православне Цркве. Право на самоодређење се не поштује него се Цркви испостављају политички диктати. А држава је дужна да ова начела поштује и штити у њиховом изворном значењу, да их заиста јемчи а не да их употребљава у дискриминаторске сврхе. Имамо свако право да као слободни људи и грађани захтијевамо: – безусловно законско или уговорно признање и уважавање постојања вишевјековног историјског континуитета и правног субјективитета Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске и свих црквених правних лица у складу са канонским правом; – закључивање уговора са Владом ЦГ којим би се, равноправно и под суштински истовјетним условима који су садржани у уговорима које је Влада закључила са другим црквама и вјерским заједницама, регулисала питања од заједничког интереса; – доношење закона о реституцији и праведној надокнади бесправно одузете црквене имовине и одустајање од новог отимања имовине црквама и вјерским заједницама; – на Уставу и међународним стандардима засновано законско регулисање и поштовање аутономије цркава и вјерских заједница. Све ово захтијевамо не као привилегије за себе него као опште право за све цркве и вјерске заједнице. Да оправдамо себе пред Богом, Светим Василијем и историјом, пред прецима и потомцима, понављамо завјет Тројичинданског сабора и понављамо да ћемо чувати, обнављати и бранити све наше светиње. Од вјековних безбројних повеља и завјештања Цркви и проклетстава онима који те повеље и завјештања погазе, наводимо само одломак из Завјештања овдје присутног Светог Василија, слава му и милост. ”То све приложих и дадох цркви… за своју душу, све предадох на руке вишњег Бога и Светој Богородици… И ко би се усудио да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и свим његовим имањем да га Господ Бог порази и распе, изненада и вавијек. Да му траг и оџак погине вавијек. Амин, амин,амин.” Христос се роди! Ваистину се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Портал ИН4С преноси уживо Велики црквено-народни сабор у Никшићу. На посебном линку, који ћемо објавити када почне пренос, можете пратити уживо Световасилијевски сабор.

У братској љубави и миру позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима је на срцу правда Божија и људска, да се сјутра окупимо на Световасилијевски сабор пред Саборним црквом Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу. Због великог броја оних који ће се сјутра окупити у Никшићу, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, обратити се јавности са пар напомена. Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да смо сви позвани да се сјутра помолимо Богу пред моштима Његовога вјернога слуге Светог Василија Острошког, али да се сјутра могу причестити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде на путу Божијем и који посте овај Божићни пост, који је у току. Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став ради одбране светиња Божијих и умножења братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Црквени Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави. Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег пролазног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета. Иако запањени свим неистинама, увредама и застрашивањима којима се ових дана служе многи, па и највиши државни функционери – не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака. Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ и ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Страшне и преломне 1914/15. годину, када се сав гњев европске „културе“ сручио на плећи и на срце српскога народа, пријетећи да нас збрише са лица земље и нас , и државу и све оно што је вјековима улагано и баштињено, како рече савременик тих ужасних догађаја, пјесник и бард епске поезије, хаџи Радован Бећировић: “Пошто Балкан вас тама притиште и српско се угаси огњиште сви Словени изгубише наду што робују Бечу и западу Србин не шће ни тада да клоне пред силама што га тако гоне но поносно стао и пријети сили која про Европе лети.. .“ Осим војничког јунаштва и невиђене људске жртве и подвига, Срби су у тим данима и на друге начине бранили себе и своје. Склањајући светиње и бјежећи са њима на сигурно, дом светог оца нашег Василија Острошког, манастир Острог је, осим свом домаћину, пружио уточиште још двојици српских светитеља- Светом Стефану Немањићу, Првовјенчаном краљу, а потоњем Симону монаху и светом Арсенију Сремцу, архиепископу српском, насљеднику светог Саве. Државни календар Краљевине Црне Горе из 1918. год, у чланку који подписује архимадрит Леонтије Нинковић, а који је написан у Паризу 1917. године, говори о посјети два светитеља: „Према томе, светитељ је и у овом великом и страшном рату, у најтежим и најмучнијим данима по цијело човјечанство, а нарочито по српски род, примио у госте, код себе, под свој кров, два српска великана- светитеља Св. Стефана Немањића, Првовјенчаног краља српског, који је почивао у Лаври Студеничкој. Браћа Србијанци, евакуишући Србију, пренијели су га у мјесецу новембру 1915. године у манастир Острог и предали га на аманет Св. Василију Краљу и народу црногорском, да подијели судбину са острошким Чудотворцем. Тако исто и св. Арсенија, другога архиепископа српскога, који је почивао у манастиру Косијереву, који су Аустријанци до темеља порушили 5. августа 1914. године. Св. Краљ Првовјенчани примљен је свечано у Острогу и смјештен на десну страну пред олтар у цркви Св. Тројице, а његов архиепископ, Св. Арсеније, који је донесен у Острог у децембру исте године , смјештен је у поменуту цркву, на лијеву страну, према Св. Краљу. Митрополит Краљевине Србије, полазећи са Цетиња за Скадар, при крају децембра 1915. године, упутио је званичну наредбу архимандриту студеничком Серафиму Балтићу, који се са братством и још 18 свештеника из Србије, налазио у Острогу, да се повинује наредбама црногорске црквене власти и да све наредбе, које буду издане за св. Василија и за Св. Краља.“ Мошти Светог Краља су у Острогу биле све до априла 1919. године, о чему свједочи захтјев за повраћај моштију из марта 1919, године који шаље Конзисторија никшићка архимандриту Серафиму: „Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Димитрије брзојавља: саопштите архимандриту Серафиму у Острогу, Врховна команда наредила је пренос моштију Св. Краља и помоћ која је на путу нужна. Конзисторија је по односној ствари, споразумно са мјесним властима, извијестила Команду Зетско-дивизијске Области, ради превоза и других потреба, кад се добије обавјештење извијестићемо вас. У потпису : члан Конзисторије- Мил. Михаиловић“ У вези са истом темом, али априла 1919. године постоји акт који каже:“ По унутрашњем предмету Конзисторија је мишљења да се пренос моштију св. Првовјенчаног Краља обави у неђељу 27. тек. мјесеца и то из Острога у Никшић са аутомобилом који би то јутро рано имало поћи и повратити се истог дана до три сата послије подне. Овдашње свештенство и грађанство имало би поћи до изван вароши и св. мошти допратити до у саборну цркву, гдје би мошти остале до у понеђељак у 8 сати…“ Исте 1919. године и мошти св. Арсенија одлазе из Острога, али 4. јуна. О том догађају, такође, постоји акт у Архиви који каже: „Канцеларија Никшићка актом број 439 од 4. јуна ове године навела је: да су војници на дан 30. маја ове године однијели мошти Св. Арсенија из манастира Острога и смјестили у манастир Ждребаоник, од када су 1865. године пренешене у манастир Косијерево, а одатле приликом капитулације Црне Горе у манастир Острог.“ Проблем је настао зато што се у гужви није чекало на званично одобрење, али након свих објашњења доноси се рјешење по коме: Да мошти Св. Арсенија остану сада у манастиру Ждребаоник. Конзисторији Никшићкој препоручује се да се о њима тамо стара и чува их. Решење се ставља Конзисторији Никшићкој на поступак“ Боравећи заједно, по Промислу Божјем, у светињи Острошкој, саборно рјешавајући судбину цјелокупног српског народа у његовим мукама и страдању и заложивши се молитвено пред Престолом Божјим, три српска светитеља избавила су народ српски, па су након тога и сами могли повратити својим кућама. Архимандрит Л. Нинковић у тим тешким данима записа молитву која важи и за то вријеме, и за ово наше, и за свако будуће: „ Свети Василије Велики Чудотворче, Свети Краљу Српски Стефане Првовјенчане и Свети Арсеније Архиепископе Српски, услишите молбу нашу и молите се Господу Богу да помилује и спасе род српски.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 15. септембра 2019. године светом Литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су архимандрит Филимон из манастира Каоне, протонамесник Милутин Илић, јереји Драган Кирић и Љубиша Јовановић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић, као и чтечеви Милош Шарић и Милош Стаменковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Живадина Протића, братства храма и благочестивог народа престонице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Део беседе преподобног Јустина Поповића изговорене 1973. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, на дан празновања Сабора српских светитеља: Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: „Хајдете, све је готово”. Царство небеско је сишло на земљу, јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек и, гле, Царство небеско спустило се на земљу. А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! Дивни светитељи наши – од Светога Саве до данашњега дана – сви се они одазваше позиву Господа Христа: „Хајдете, Царство небеско је готово, дошло је, уђите у њега”. И дивни светитељи српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши светитељи сведоче да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. Светитељи српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли живот вечни још на земљи, стекли истину вечну, правду вечну и то дали српскоме роду, отворили Царство небеско за српски род и народ. Сетите се светога кнеза, великога цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство небеско и цео народ са њим, сав српски народ – причестивши се, испунивши себе Господом Христом – пошао је на велику голготску жртву косовску и положио живот свој за Царство небеско, за истину вечну, за правду вечну, за живот вечни. То су нам дали наши велики свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу. А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи светитеља српских? Гле, и ово је њихова задужбина, светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени српским светитељима, и сами стекнемо Царство небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство небеско. Нека би Благи Господ, преко српских светитеља, покајао српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство небеско. А наћи ће га идући за свим својим светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове заповести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и света истина: свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним светитељима српским, на челу са Светим Савом. Амин. Извор: Инфо служба Епархије бачке