Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'русије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је 28. јула 2021. године, на дан сећања на Светог равноапостолног кнеза Владимира, поводом 1033. годишњице Крштења Русије, Божанствену Литургију на тргу испред Успенске саборне цркве у Кијеву. Повезане вести: Поздравна порука Патријарха српског г. Порфирија поводом прославе 1033. годишњице Крштења Русије Прослава празника Крштења Русије у Кијеву На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије Саслуживали су архијереји Украјинске Православне Цркве са гостима из Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Хиљадама поклоника, који су стигли у Кијев из свих крајева Украјине, након читања Речи Божје обратио се Блажењејши Митрополит говоривши о значају Светог кнеза Владимира: - Будемо достојни јер смо потомци Светог равноапостолног крститеља Русије не само по телу, већ и у духу. Да би то постигли потребно је да се држимо заповести љубави према Богу и ближњем. Љубав према Богу се манифестује када се молимо, када постимо, када покушавамо да чинимо добра дела, када се уздржавамо од греха, док је наша љубав према ближњем у томе што прихватамо ближњег онакав какав јесте.. То је први степен љубави. Ако нам се не свиђа, не треба да га осуђујемо, већ треба да се молимо за њега и молимо Бога да му помогне да се побољша. Ово је љубав према ближњем, поручио је митрополит Онуфрије који се помолио за крај епидемије, снагу лекарима и опоравак оболелих. Српску Патријаршију на свечаностима представљали су изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј који је прочитао поздравно писмо предстојатеља Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је 28. јула 2021. године, на дан сећања на Светог равноапостолног кнеза Владимира, поводом 1033. годишњице Крштења Русије, Божанствену Литургију на тргу испред Успенске саборне цркве у Кијеву. Повезане вести: Поздравна порука Патријарха српског г. Порфирија поводом прославе 1033. годишњице Крштења Русије Прослава празника Крштења Русије у Кијеву На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије Саслуживали су архијереји Украјинске Православне Цркве са гостима из Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Хиљадама поклоника, који су стигли у Кијев из свих крајева Украјине, након читања Речи Божје обратио се Блажењејши Митрополит говоривши о значају Светог кнеза Владимира: - Будемо достојни јер смо потомци Светог равноапостолног крститеља Русије не само по телу, већ и у духу. Да би то постигли потребно је да се држимо заповести љубави према Богу и ближњем. Љубав према Богу се манифестује када се молимо, када постимо, када покушавамо да чинимо добра дела, када се уздржавамо од греха, док је наша љубав према ближњем у томе што прихватамо ближњег онакав какав јесте.. То је први степен љубави. Ако нам се не свиђа, не треба да га осуђујемо, већ треба да се молимо за њега и молимо Бога да му помогне да се побољша. Ово је љубав према ближњем, поручио је митрополит Онуфрије који се помолио за крај епидемије, снагу лекарима и опоравак оболелих. Српску Патријаршију на свечаностима представљали су изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј који је прочитао поздравно писмо предстојатеља Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  3. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је 27. јула 2021. године традиционалним чином благодарења код споменика Светом кнезу Владимиру, Крститељу Русије, на Владимирскоj гори у Кијеву. Повезане вести: На Дан Крштавања Русије 350 хиљада верника учествовало на Великој литији у Кијеву Представници Српске Патријаршије на пријему код Митрополита Онуфрија поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије У богослужењу су учествовали представници Антиохијске Патријаршије, Српске Патријаршије и Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, епископи, свештенство и монаштво из свих епархија Украјинске Православне Цркве и десетине хиљада православних верника. Појао је хор Кијевске богословске академије и богословије под управом архимандрита Романа (Пидлубњака). На богослужењу су узнете молитве и благодарење Господу за изобиље благослова које је подарио овој земљи и што је изабрао да овај народ преко Светог кнеза Владимира прими веру православну. Упућене су молитве да се Црква спаси од раскола и невоља, да се умножи љубав у народу и да завлада мир и просперитет у украјинској држави. По завршетку молебна, Његово Блаженство Митрополит г. Онуфрије се обратио сабранима поздравима и духовним поукама: „Срдачно вам честитам Дан крштења Русије - дан духовног рођења нашег народа! Нека нам Бог помогне молитвама Светог кнеза Владимира. Нека нас Бог заштити молитвама Своје Пречисте Мајке“. После молебна, централним улицама престонице ка Кијево-Печерској лаври кренуло је десетине хиљада верних у величанственој литији са чудотворним моштима Светог кнеза Владимира и иконама Преосвете Богородице. Литију је предводио Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије са преставницима помесних Православних Цркава, архијерејима, свештенством и монаштвом Украјинске Православне Цркве. Како је касније на конференцији за медије истакао Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније, управник послова Украјинске Православне Цркве, у молитвеној поворци је учествовало више од 350.000 православних верника који су прошли централним улицама Кијева од Владимирске горе до Кијево-печерске лавре где су учествовали у свечаном свеноћном бденију. У литији су пронете мошти Светог кнеза Владимира и чудотворне иконе Пресвете Богородице - Почајевске и Зимненске донете са запада земље, Свјатогорске са истока и Касперовске из северног дела Украјине. Током крсног хода митрополит Онуфрије се помолио за покој душа пострадалих у трагичним догађајима фебруара 2014. године. У тренутку када су се архијереји и свештенство већ сабрали на тргу испред Успенске цркве Кијево-Печерске лавре како би служили свеноћно бденије, поклоници су у дугој поворци и даље пристизали улицама престонице појући молитвене песме. После литије и бденија, чудотворне светиње су изложене верном наорду на поклоњење у цркви Преподобних Антонија и Теодосија Печерских у Кијево-печерској лаври. После одслуженог свеноћног бденија, митрополит Онуфрије је примио представнике помесних Православних Цркава који су узели учешће у данашњим свечаностима. Српску Патријаршију су представљали изасланици Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, викарни епископи ремезијански г. Стефан и топлички г. Јеротеј. Сутра, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. На дан 27. јула 2021. године у Кијеву уочи празника поводом 1033. годишњице Крштавања Русије, а након молитве на Владимирском брду, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије заједно са представницима Помесних Православних Цркава, епископа и свештенства Украјинске Православне Цркве предводио је Велику литију до Свето-Успенске Кијево-Печерске лавре. На свечаној молитвеној поворци изнете су мошти светог кнеза Владимира и чудотворне иконе Пресвете Богородице – Зимненска, Почајевска, Касперовска, Свјатогорска, Љубечка које су у Кијев донете из различитих региона Украјине. Учесници поворке шетали су централним улицама Кијева од Владимирске горе до Кијево-Печерске лавре, како би затим учествовали у свеноћном бдењу. Код крста-спомен обележја у улици Хрушевског Његово Блаженство Митрополит Онуфрије, заједно са свештенством и мирјанима, молио се за покој душа погинулих у трагичним догађајима у фебруару 2014. године и положио цвеће. Када су се епископи и свештенство окупили на тргу испред Успенског сабора Кијево-Печерске лавре да одрже свеноћно бдење, ходочасници су тек напуштали Владимирску гору и ходали улицама украјинске престонице певајући молитве. На крају молитвене поворке у Кијево-Печерској лаври одржан је састанак за представнике медија. Ове године у литији је учествовало 350 хиљада православних верника. Ову цифру навео је током састанка за представнике медија митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
  5. Поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије и прославе Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, у уторак 27. јула Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије предводио је свечану литију улицама града Кијева, са свештенством, монаштвом, и верним народом. У литији су молитвено учествовали представници Српске Цркве на челу са Преосвећеним Епископом ремезијанским Г. Стефаном и Преосвећним Епископом топличким Г. Јеротејом, викарима Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. Након свечане литије и празничног вечерњег богослужења, у својој резиденцији у Кијево-Печерској лаври Митрополит Онуфрије примио је представнике Српске Православне Цркве Преосвећену Господу Епископе ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја, протођакона Младена Ковачевића, др Владимира Рогановића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Дејана Накића, Милоша Шарића и Николаја Вуковића. У среду 28 јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит Онуфрије ће са архијерејима и свештенослужитељима Украјинске Православне Цркве и других Помесних Цркава, служити Свету Архијерејску Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Извор: Телевизија Храм
  6. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио своје викаре, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и Преосвећеног Епископа топличког г. Јеротеја, да 27. и 28. јула 2021. године у Кијеву представљају Српску Патријаршију на свечаној прослави 1033. годишњице Крштења Русије и дану када Православна Црква прославља Светог равноапостолног великог кнеза Владимира. Прославa овог великог празника ће започети 27. јула традиционалним чином благодарења на Владимирској гори у Кијеву којим ће началствовати Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У подножју споменика Светом равноапостолоном кнези Владимиру биће изложене чудотворне иконе Пресвете Богородице: Почајевска, Свјатагорска, Касперовска и Зимненска, затим икона Равноапостолног кнеза Владимира са честицом његових светих моштију, као и многе велике светиње из свих крајева Украјине. Потом ће, од споменика Светом кнезу Владимиру на Владимирској гори, верни народ, предвођен митрополитом Онуфријем, архијерејима, свештенством и монаштвом, у великој литији отићи до Светоуспенске Кијево-печерске лавре где ће бити служено свеноћно бденије. Сутрадан, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 7. јуна 2021. године у епархијској резиденцији у Загребу амбасадора Руске Федерације у Хрватској г. Андреја Нестеренка. У срдачном разговору, првом од како је г. Нестеренко постављен за представника Руске Федерације у Хрватској, саговорници су упутили узајамне честитке и изразили наду у учвршћивање односа два православна народа. Разговору о актуелним глобалним изазовима присуствовали су г. Матвеј Сидоров, портпарол Амбасаде Руске Федерације, и јеромонах Сава (Бундало), изабрани Епископ марчански. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  8. Председник Руске Федерације В. В. Путин доделио је Орден Александра Невског митрополиту волоколамском Илариону, председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије. Указ Председника Руске Федерације од 18. маја 2021. под бројем 293 „О додељивању државних награда Руске Федерације“ објављен је на званичном руском интернет порталу правних информација. У Указу стоји: „За велики допринос у развијању међународних и међуверских односа и дугогодишњи савесни рад Орден Александра Невског додељује се Григорију Валеријевичу Алфејеву (митрополиту волоколамском Илариону), председнику Одељења за спољне црквене послове Московска Патријаршије“. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
  9. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил разговарао је 7. априла 2021. године телефоном са Архиепископом охридским г. Јованом, који борави у посети Руској Православној Цркви са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Патријарх Кирил је топло поздравио архијереја Српске Православне Цркве и изразио жаљење што се њихов лични сусрет, који је требало да буде тог дана, није могао одржати због епидемије. Предстојатељ Руске Православне Цркве се распитао о здравственом стању и лечењу архиепископа Јована обављеном током посете, изразивши жељу да се уважени гост врати својој пастви са новом снагом. Архиепископ Јован је захвалио Његовој Светости Патријарху Кирилу на бризи коју је указао организовањем његовог лечења у Русији и поделио утиске о боравку у Москви и плану да посети Санкт Петербург. Архиепископ охридски Јован је предстојатељу Руске Православне Цркве изнео своје виђење тренутног стања међуправославних односа и црквене ситуације у Украјини. По мишљењу архијереја Српске Патријаршије, Православна Црква је сада у стању нарушеног јединства, што је унело напетост и разједињеност у живот свих помесних Православних Цркава. Архиепископ Јован је нагласио потребу очувања вековног канонског поретка. Православна Црква, како је истакао, „никада није имала и не може имати један центар по узору на Римокатоличку Цркву“, јер свака од помесних Православних Цркава поседује пуноћу апостолског наслеђа. Архијереј је нагласио да је Украјинска Православна Црква „савршена апостолска Црква која је добровољно одлучила да остане под јурисдикцијом Московске Патријаршије и ужива аутономију у границама Руске Православне Цркве“. Архиепископ Јован је приметио да се при одређивању редоследа поступања у вези са расколницима увек сматрало кључним мишљење киријархалне Цркве, која најбоље познаје ситуацију у оквиру своје надлежности. „Немогуће је да Синод било које географски удаљене Цркве детаљније и више зна о расколницима и самопроглашенима (самосветима, саморукоположенима) у Украјини“. „Српска Православна Црква поштује организациону структуру Московске Патријаршије, чији је саставни део самоуправна Украјинска Православна Црква, на чијем је челу Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Српска Православна Црква је увек била и остала чувар догмата, то јест на страни истине и канонског поретка”, рекао је архиепископ Јован. На молитвено сећање, Архиепископ охридски г. Јован је поклонио Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу икону Свих охридских светитеља, од Светог Климента Охридског до последњег канонизованог који је службовао на тој древној столици, светог Николаја Велимировића. Извор: Служба за комуникацију Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије (https://mospat.ru/ru/news/86962/)
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 11. марта 2021. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Александра Боцан-Харченка, амбасадора Руске Федерације у Републици Србији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његова Екселенција Александар Боцан-Харченко су током пријема разговарали о историјским и актуелним темама у односима између братских народа Србије и Русије са циљем да се препознају правци даљег развоја и укрепљења њихових чврстих пријатељских односа. Патријарх Порфирије је заблагодарио aмабасадору Боцан-Харченку на посети и посвећености зближавању два братска народа на свим нивоима, док jе Амбасадор захвалио Патријарху на срдачном пријему и преданом раду на успостављању међуверског суживота у миру и љубави на Западном Балкану. Пријему су присуствовали члан Светог Архијерејског Синода Епископ крушевачки г. Давид, заменик амбасадора г. Андреј Темјашов и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић. — Захваљујем Вам се. Хвала. — Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато? — Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно. Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала. Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу. — Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем? — Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим. Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети. Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима. — Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво? — Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу... — И одједном свака ствар... — И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех. А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех. — Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим... — Да. — То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“. — Да. — Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом? — Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом. — Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање? — Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ. — А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија... — Да. — …притом људи то сами раде. — Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу. — Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот... — Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање. — Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога? — Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам. Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште. Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије. — Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира? — Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи. Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу. Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране. — Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство? — Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт. А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије. — Односно, биће још покушаја? — Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен. — Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични? — У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако. — По чему се разликују? — Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу. — Велико Вам хвала, Ваша Светости. — Хвала Вам. Извор: Православие.ру
  12. Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић. — Захваљујем Вам се. Хвала. — Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато? — Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно. Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала. Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу. — Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем? — Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим. Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети. Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима. — Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво? — Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу... — И одједном свака ствар... — И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех. А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех. — Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим... — Да. — То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“. — Да. — Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом? — Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом. — Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање? — Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ. — А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија... — Да. — …притом људи то сами раде. — Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу. — Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот... — Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање. — Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога? — Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам. Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште. Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије. — Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира? — Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи. Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу. Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране. — Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство? — Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт. А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије. — Односно, биће још покушаја? — Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен. — Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични? — У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако. — По чему се разликују? — Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу. — Велико Вам хвала, Ваша Светости. — Хвала Вам. Извор: Православие.ру View full Странице
  13. Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске Зорану Милановићу поводом губитка људских живота у земљотресима, који су погодили Хрватску 28. и 29. децембра, у ком каже: Предсједнику Републике Хрватске Њ. Е. господину Зорану Милановићу Ваша Екселенцијо, уважени господинеПредсједниче! Дубоко сам ожалошћен вијешћу о разорном земљотресу у Хрватској, у коме је погинуло и пострадало дестак људи и причињена огромна штета градској инфраструктури. Изражавам искрено саучешће Вама, цијелом хрватском народу и становницима града Петрињe, који се нашао у епицентру природне катаклизме. Молим Вас да пренесете ријечи подршке сродницима и ближњима пострадалих, као и жеље за брзо оздрављење повријеђених, те за снагу и храброст спасиоцима, који продужавају потрагу за људима који су под рушевинама. Извор: Руска Православна Црква / Митрополија загребачко-љубљанска
  14. Version 1.0.0

    9 downloads

    Свети Јован кронштатски - духовни отац Русије, Ала Селаври
  15. Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију. Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна... Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини. Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут. Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род. А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину. Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега. Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност. Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи. Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин. Извор: Православие.ру
  16. Ми, учесници заједничког састанка Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међурелигијског саветодавног одбора, који представљају хришћанску, исламску, јеврејску и будистичку заједницу Русије, окупили смо се у Москви на позив патријарха московског и све Русије Кирила. 1. Са задовољством примећујемо учешће руског друштва, укључујући вернике наших религија, у расправи о Уставу Руске Федерације и његовој измени, што сматрамо доказом грађанске зрелости и одговорности за судбину Отаџбине. 2. Истичемо значај мира у вишенационалној и мултиконфесионалној земљи, подржавамо предлог да се реч Бог унесе у текст ажурираног Устава, што сматрамо консолидацијом вредности верских веровања народа наше земље, историјски и културно повезаних са религијама које представљамо, као и духовним континуитетом у односу на наше претке. 3. Сматрамо да је важно да уставни амандмани који садрже схватање брака као заједнице мушкарца и жене, норме усмерене на заштиту традиционалних породичних вредности, укључујући право родитеља на образовање и васпитање деце у складу са њиховим верским и философским уверењима, штите историју и култура наше земље, статус руског језика, значе подршку сународницима, и чувају сећања на бранитеље Отаџбине. 4. Подсећамо да је подршка породице, како следи из става Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међурелигијског савета, неопходан услов да наша држава буде успешна, морално снажна и духовно богата. 5. Поздрављамо оне измене Устава које ће створити додатне услове за осигурање социјално-економског благостања Руса и јединства Руске Федерације. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве
  18. Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  19. Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја. Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе? Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса. У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа? Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси. Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију. Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели. Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује. Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине? Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије. Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем. Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем. Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе. Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво. Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа? Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби. Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године. И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат. Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника. Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове? Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма. Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч. Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити. Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло. Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво. Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља. Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно. Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу. Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију? Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо. Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије. Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије. Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви. Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним. Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа. Извор: Православие.ру
  20. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је Његову екселенцију Владислава Владиславовића Масленикова, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, који је недавно ступио на ову дужност, у просторијама Митрополије на Цетињу. Том приликом Његова екселенција се заједно са својом породицом и сарадицима поклонио десници Светог Јована Крститеља и моштима Светог Петра Цетињског. Такође је обишао ризницу Цетињског манастира. У двочасовном разговору Високопреосвећени Митрополит и господин амбасадор су прије свега разговарали о вјековним братским везама између народа Црне Горе и Русије, које не смијемо занемарити, већ смо дужни да их чувамо и продубљујемо, чувајући и учвршћујући тиме завјет Светог Петра Цетињског и осталих великана из историје Црне Горе и Русије. Његова екселенција и Митрополит су такође разговарали о најављеном Предлогу закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, те изразили заједничку жељу и наду да поменути Закон неће бити усмјерен ни против једне вјерске заједнице, већ да ће исти бити у складу са међународним правом и нормама. Незаобилазна тема разговора био је и новонастали проблем Православне Цркве у Украјини. Митрополит је уваженом госту поновио свој лични и став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а то је да је једина канонска јерархија у Украјини сабрана око Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине, г. Онуфрија. Након братског и срдачног разговора, Митрополит Амфилохије и Његова екселенција су један другом уручили пригодне поклоне и још једанпут изразили наду у продубљивање и наставак братских односа народа Црне горе и Русије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Високи званичник Владе Русије Сергеј Прихотко изјавио је да Србија и Русија преговарају о обнови флоте српског националног авио-превозника „Ер Србије“ куповином руских цивилних авиона „Сухој Суперџет 100“ (ССЈ 100), а такође је рекао и да би Београду могао да буде занимљив и најновији руски путнички авион МС-21. Прихотко је ту вест потврдио овог викенда, уочи посете руског премијера Дмитрија Медведева Београду. Према његовим речима, питање испоруке авиона руске производње у Србију разматра се у различитим форматима. Конкретно, компанија „Сухој“ сарађује са српским националним авио-превозником „Ер Србијом“ на унапређењу флоте те авио-компаније куповином руских авиона „Сухој Суперџет 100“. Руски званичник је додао и да би авион МС-21 у перспективи могао да заинтересује националног авио-превозника „Ер Србију“. „Сухој Суперџет 100“ је био први линијски путнички авион произведен у Русији после распада Совјетског Савеза, а данас је један од најпродаванијих цивилних авиона нове генерације који долазе из Русије. „Суперџет 100“ је двомоторни регионални путнички авион, који је први пробни лет имао 2008, а у саобраћају је од 2011. године. Тај напредни авион има 98 путничких седишта и може да се користи на краћим и средњим дестинацијама, а његов долет је до 4.500 километара. Генерални директор руске компаније „Алијанса авијационих технологија Авинтел“ Виктор Прјадка каже да постоје велике разлике између авиона „Суперџет 100“ о којем Србија и Русија преговарају и авиона МС-21, који би евентуално могао да заинтересује Београд. МС-21, руски „авион 21. века“, најављује обнову некад моћне цивилне авио-индустрије. Реч је о модерној летелици импресивних карактеристика. Припада класи ускотрупних авиона, оних са једним пролазом између седишта, кратког и средњег домета (до 6.400 километара) и има капацитет од 150 до 211 путника, у зависности од модела. Експерти истичу да МС-21 има бројне технолошке и комерцијалне адуте. Прво, изгледа изузетно модерно, и споља, и изнутра. Направљен је од лаганих композитних материјала чиме је унапређена комерцијална ефикасност. Има оригинална крила, изузетан ентеријер и „свемирску“ пилотску кабину. Његова главна предност у односу на западне конкуренте је економичност. Ојачано композитно крило значајно побољшава аеродинамику, што значи да ће оперативни трошкови лета бити за око 15 одсто мањи од оних које праве „Боинг“ и „Ербас“ исте класе, а такође помиње се и да ће цена руског авиона бити за 20 одсто нижа од конкурентских америчких и европских авиона. МС-21 је први пут летео у мају 2017, а ове године је успешно извео и први међународни лет на линији Жуковски-Истанбул. Завршетак сертификације планиран је за 2020. годину, а очекује се да ће серијска производња почети 2021. године. Поред вести о набавци нових авиона, високи званичник Владе Русије Сергеј Прихотко навео је и да Србија и Русија такође разматрају могућност постављања сервисног центра за те авионе у бази предузећа за оправку „ЈАТ Технике“ на Међународном аеродрому „Никола Тесла“ у Београду. Он је рекао да је компанија у јуну завршила сертификацију рада за одржавање тих летелица у складу са захтевима Европске агенције за безбедност у ваздухопловству, обуку особља и опремање хангара. Оливера Икодиновић
  22. По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, и на његов позив, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј налази се на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Часну пратњу владике Иринеја чине: епископи моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У суботу, 24. августа 2019. године, уочи празника Свих Валaамских светих, Епископ бачки молитвено је присуствовао бденију у храму Преображењског Валаaмског ставропигијалног манастира. На сâм дан празника, у недељу, 25. августа, владика Иринеј је началствовао светом архијерејском Литургијом у наведеном храму, уз саслужење епископâ: тројицког Панкратија, намесника Валaамског манастира, моравичког Антонија и мохачког Исихија, протопрезвитера Владана Симића, као и братства свете обитељи. Преображењски Валаaмски ставропигијални манастир основан је почетком 14. века. Статус ставропигијалног (под управом Патријарха) стекао је 1991. године. Намесник манастира је Епископ тројицки г. Панкратије, викар поглавара Руске Православне Цркве. Многи православни подвижници потекли су управо из ове руске светиње: преподобни Александар Свирски, преподобни Саватије Соловецки, свети Герман Аљаски и многи други, а велику љубав према наведеном манастиру имао је и светитељ Игњатије Брјанчанинов. Извор: Епархија бачка
  23. ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ„РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“ Послије тога , како је у близини града Кесарије Господ открио својим ученицима тајну Своје Крсне смрти и Васкрсења, позвавши њих, а преко њих и све вјернике да Га слиједе носећи свој крст, Он се опет упутио у Галилеју. На гори Тавор, која се налази недалеко од града Назарета, десио се догађај Преображења Господњег, који је поставио почетак једног од најпоштованијих празника у Православној Цркви. Овај догађај описују три јеванђелиста: Матеј, Марко и Лука. Ево свједочанства јеванђелисте Матеја: „ И послије шест дана узе Исус Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсије и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну,и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнивши очи своје никога не видјеше до Исуса самога. И кад силажаху са горе заповиједи им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.“(Мт.17.1-9). У кондаку на празник Преображења налазимо и то: „ едга Тја у зрјат распињајема, страдание уразумјејут вољное“(када Те видјеше рапетога, разумјеше да је страдање добровољно). То јест, Преображење Господње догодило се због тога: када ученици виде Христа распетога на крсту, да се не саблазне, него да схвате, да разумију , да је Његово страдање добровољно. Другим ријечима, Господ који се Преобрази, појављује се пред Својим апостолима у посебној, Божанској слави, да би у њима укријепио вјеру у Себе као Сина Божијег. Ова „брига „ Господа за умножење вјере у ученицима ,била им је заиста и потребна. Јер, Спаситељу предстоји проћи путем понижења и жалости, претрпјети ругање и муке од римских војника и , на крају, примити крсну муку и смрт. Да би сачували присуство духа и вјере у те страшне дане, апостоли су морали сјећати се да њихов Учитељ није само човјек по имену Исус из града Назарета, него је истинити и љубљени Син Божији. Описујући догађај чудесног Преображења Господњег пред очима изабраних ученика, јеванђелисти Матеј , Марко и Лука, прибјегавају поређењу лика и одјеће Господа са „сунцем“ и „свјетлошћу“(Мт.17.2), са „снијегом, какву не може бјељила на земљи убијелити“ (Мк.9.3), са „блистањем“(Лк.9.29.), а све то због недостатка одговарајућих ријечи у човјечанском језику. И заиста , шта за човјека може бити сјајније од сунца, и више бијело и блиставије од блистања снијега на врховима планина. Истовремено са Господом, ученицима се јављају старозавјетни пророци – Мојсије и Илија, који разговарају са Господом. Овај факт свједочи и о томе, да Господ не припада само земаљском, физичком свијету, него да Он истовремено борави ван времена и ван пространства, припадајући вјечности, и да је Његова природа Божанска. И управо ту Божанску природу Спаситеља потврђује „глас из облака који говори: ово је Син мој љубљени, Њега слушајте“.(Мт.17.5). Над водама Јордана у момент крштења Господњег, чуо се такође тај Божански глас, и тај догађај Црква именује Богојављење. На гори Тавор у сјају Божанске славе и у потврдном Небеском гласу поново се људима открива Божанска природа Христова. Дакле, јавно и на чудесан начин потврђују се ријечи Христове да је Он Месија, Син Божији, које рече жени самарјанки код извора Јаковљевог, и тако се очевидно открива сакривена смисао Његове проповиједи о Хљебу Живота. Путујући учитељ и чудотворац из Назарета објављује свијету природу Сина Божијег. Велики учитељ Цркве, византијски богослов и писац, подвижник Григорије Палама (1296-1359), размишљајући о посебности Таворске свјетлости која је обасјала Христа, тврди да то није била обична физичка свјетлост нашег створеног свијета, него свјетлост не материјална, видљиво јављање Божанске енергије, Божанске благодати. На старим иконама које приказују догађај Преображења Господњег, ми видимо Христа како стоји на врху горе, а апостоле у благочестивом страху на кољенима пред великим чудом које им је показао Учитељ. Из Христове фигуре излазе заслепљујући зраци златне свјетлости, која и јесте благодатна енергија, енергија која пролази кроз околна брда, дрвеће, камење, људе, - сав свијет Божији, свако створење, Васељену. Овакав иконографски лик има у себи, дубоку богословску мисао и истовремено реалност нашег постојања: Божанска енергија која има непресушни извор у Богу Творцу, прожима цијели свијет и преображава га. Спасоносним дјеловањем Божије благодати одржава се живот самог човјека. То је једина снага у свијету која је способна преобразити ( измијенити) нас , да нас из таме заблуда и грешака , падова и очаја позове ка свјетлости. Апостоли Петар, Јаков и Јован, нису само свједоци него и учесници догађаја Таворског Преображења, јер је благодат Божија проникла у дубину и њихових срца. О посебном духовном стању, које је осјетио ап.Петар , свједоче ријечи које је изговорио из чистога срца: „Господе , добро нам је овдје бити; ако хоћеш да саградимо три сјенице, Теби једну, Мојсију једну и једну Илији“(Мт.17.4), само да би што дуже боравио ту и задржао тај моменат чуда,продужио то блаженство пуноће живота и среће у разговору са Богом, окушајући Његову благодат. Ево шта примјећује један од апостола о Петру , „ не знајући шта говори“ (Лк.9.33.) , јер те ријечи су саме изашле из његове душе, душе испуњене предивним осјећајем мира и спокоја, који је сишао на њега у моменту Преображења Господњег. Некада , приликом сусрета са неким човјеком, загледавши се у његове очи , кажемо себи: како је ово свијетла личност! Али бивају случајеви и када у погледу обраћеном теби видиш сјену пламена из пакла, тамни бездан, безблагодатно мјесто гријеха и зла. Човјекове очи су огледало душе, тачније отварају врата душе. И када Божанска благодат преображава унутрашњу, духовну страну живота човјековог, тај човјек се мијења и споља, из лица му зрачи свјетлост, и цијело његово биће постаје свјетло. Бог и Творац , енергију живота распостире на сву васељену, на цијели космос, на сву нашу планету, на најудаљенији кутак земље, на људску заједницу, и на сваког човјека посебно. И све оно што се не противи Богу , може бити промијењено ( преображено ) на боље, силом Божанске благодати. Апостоли , примивши Божанску благодат, осјетили су меменат неописиве духовне радости и свим срцем су жељели продужити тај осјећај среће. Исто тако и ми смо позвани да са благошћу и повјерењем отварамо своју душу, у сусрет благодати која се излива од Оца Небеског, и примајући је , да преображавамо себе и свијет који нас окружује. Ипак, постоје силе које могу подићи преграду силазећој Божанској благодати. Прије свега то је слободна воља човјека. Дјеловањем слободе воље, наше биће може бити отворено или затворено за прихватање Божанске енергије; а такође и гријех, који, заробивши човјека, парализује његову вољу за добро и самим тим бива препрека спасоносном примању Божанске благодати. Празник Преображења Господњег јесте акт Откровења Божијег о своме Сину. Откровења о Сину који је примио на себе људско тијело и који истовремено свједочи о снази дјеловања Божанске благодати на Свијет. превод са руског: протојереј Јован Михајловић Извор: Ризница литургијског богословља и живота Беседа Патријарха руског Кирила о Преображењу Господњем BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ „РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“
  24. 1. Ваша Светости, односе између српског и руског народа, укључујући и односе између две Православне сестринске Цркве, који су увек били братски, снажни и веома дубоки, посебно је подстицао Ваш претходник, блаженопочивши патријарх Алексије ΙΙ. За време НАТО-агресије у априлу 1999. године он је посетио Београд и пред Храмом Светога Саве, заједно с патријархом Павлом, служио молебан за мир, на којем су се молиле десетине хиљада верника. У то трагично време и Ви сте, тада на дужности председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, веома често посећивали Србију и на све начине подржавали страдалну Цркву и народ на српској земљи. Ви сте једини архијереј православне васељене који је био сведок немилосрдног бомбардовања Београда усред бела дана, како нам је потврдио епископ бачки Иринеј. Данас српски народ високо цени руски допринос украшавању тог највећег српског храма. У кавом Вам је сећању остала 1999. година? Да ли су Ваши утисци утицали на одлуку Русије да учествује у обликовањуунутрашњег уређења храма Светога Саве? Имао сам више пута прилику да боравим у Београду 1999. године, када су вашу земљу нелегитимно напале земље НАТО-алијансе. Југославија је, ослабљена вишегодишњим економским санкцијама, била жртва циничне агресије и уцене; према њој су примењени двоструки аршини. Такве интервенције смо касније видели и на Блиском Истоку. Становници Југославије су патили зато што су тежили да остану слободни, зато што су желели да сачувају своју земљу и светиње својих отаца од насртаја терористâ. Сећам се разних слика Београда. Било је тренутака када је изгледало као да је град замро, када је у њему владала атмосфера напетости, сталног ишчекивања скривене опасности. Шокантне су биле слике разбијених прозора и зграда оштећених бомбардовањима. Сећам се звука сирене за ваздушну опасност и звукова рата који су оглашавали нечију смрт. Али се сећам и другачијег Београда, Београда који није престајао да ради и у којем није престајао јавни живот, без обзира на ваздушне нападе НАТО-авијације. Из разговора с југословенским политичарима и обичним људима у храму и на улицама урезала ми се у сећање њихова унутрашња снага. Посета Његове Светости патријарха Алексија догодила се на Побусани понедељак, односно у периоду Васкрса. Код Храма Светог Саве на Литургији се окупило више хиљада људи. Патријарси Алексије и Павле молили су се за људе свих националности који су пали као жртве тог нелегитимног рата. На њиховим лицима се видела ускршња радост, нада. Спонтано су долазиле речи Светог Писма које су се читале пред ускршње јутрење, о томе да су Господа Исуса Христа приковали на стуб преко руку безаконика и убили га; али Бог га је васкрснуо ослободивши га окова смрти, јер није било могуће да га смрт задржи (Дап. 2:23-24). Био је ведар сунчани дан. И Храм, чија се купола надносила над мноштвом верникâ, симболизовао је присуство вечности. Храм Светога Саве је величанствено здање. Грађен је дуго, с прекидима због којих је дошло због препрекâ које су стварале безбожне власти. Али у духовном животу се често дешава да се сеје у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили (I Кор. 15, 43). Храм Светога Саве је светиња свенародних и свеправославних димензија. Такве светиње понекад подиже неколико нараштаја. Околност да Русија и Руска Православна Црква учествују у украшавању тог величанственог Храма јесте испољавање дубинске, никада не прекинуте везе између наших Цркава и народа о којима оне воде духовну бригу. 2. Узрок агресије и бомбардовања Србије било је Косово и Метохија. Како у Руској Православној Цркви данас гледају на догађаје на Косову, где су сада угрожене не само древне српске светиње већ и опстанак српског народа? Од самог почетка рата на Косову и процеса насилног отцепљења те покрајине од Србије наша Црква је осуђивала НАТО-агресију. Ми смо такође устајали у одбрану права Српске Цркве, која вековима одговара за очување православних светиња у тој области. Ми се дивимо храбрости Срба који, без обзира на претње по живот, нису напустили земљу предака. Знам колико је та земља, као колевка српског народа и државности, важна свакоме Србину. Ми саосећамо са судбином историјског и културног наслеђа српског Православља на Косову и Метохији које се налази под претњом уништења. Посебно нас боли патња Срба који живе на тој територији, од којих су многи били жртве насиља. Наравно, људи који се обрачунавају са косовским Србима мораће да одговарају пред Богом за своје злочине. Али надам се и да ће на крају међународна заједница објективно истражити те злочине и да ће кривци добити заслужену казну. Ми се искрено молимо за нашу српску браћу и сестре који живе не косовској земљи. Наша Црква подржава напоре Русије на очувању светињâ на Косову. Последњих година ми смо прикупљали средства за обнову објеката Призренске богословије, пружана је подршка храмовима и манастирима на Косову. Дај Боже да историјска правда победи у тој древној покрајини! 3. Колико је по Вашем мишљењу опасно стање у којем се данас налази јединство међу Православним Црквама? Наравно, најјачи потрес се догодио после одлуке Цариградске Патријаршије да расколницима у Украјини подари аутокефалност, због чега су прекинути односи између Москве и Цариграда. Јединству светог Православља задат је веома тежак ударац неканонским поступцима Цариградске Патријаршије у Украјини. Једнострано „враћање“ чина расколницима кажњеним од легитимне црквене власти, давање такозване аутокефалности уз потпуно игнорисање вишемилионске канонске Цркве која постоји у земљи и коју признаје читав православни свет – све то није само мешање једне помесне Цркве у послове друге већ и рушење самог канонског устројства Православља. Почев од апостолских времена, у Цркви Христовој се посебно сложени проблеми решавају саборним разумом читаве Пуноће црквене. Нажалост, нека наша браћа ту саборну природу Цркве већ не признају. Једна помесна Црква је себе прогласила за главну, за главу свих помесних Цркава, и доделила себи право да самовољно укида одлуке њихових Архијерејских Сабора и да проглашава „благодатним“ свете Тајне чак и оних расколника који су рукоположени од стране самозванаца и који уопште немају никакво посвећење у епископски чин. Таква гледишта се не слажу са историјом Цркве, укључујући и недавну. Патријарх Вартоломеј, у свом писму Архиепископу албанском Анастасију, које је Фанар објавио у марту, овако објашњава ту противречност: испада да је Цариград учествовао у међуправославним активностима, равноправно са другим аутокефалним Црквама, по некаквом снисхођењу, а сада је одлучио да подсети на своја искључива права која су, тобоже, увек постојала. На неки чудан начин та „права“, према схватањима Цариграда, не подразумевају никакву одговорност, никакву доследност у својим сопственим судовима. Цариградска Патријаршија најпре признаје анатему на Филарета Денисенка, а затим је не признаје. Час признаје канонске границе Руске Цркве, час их не признаје. Сада Цариград изјављује да никада није посезао за територијама ван својих канонских граница. Али историја Православља у Финској, Пољској, Естонији, Летонији, Чехословачкој и другим земљама говори нам управо супротно. Цариградска Црква је донедавно ван својих канонских граница видела и Украјину. У свим званичним издањима која сваке године објављује Цариградска Црква, све до 2018. године, украјинске епархије убрајане су међу епархије Руске Цркве, без било каквог помињања њихове припадности Цариграду. Као што видимо, то нимало није сметало цариградском патријарху да посегне за Украјином. Очигледно је да спровођење такве неодговорне линије понашања и остваривање таквих претензија не могу остати без трагичних последица по јединство Православља. 4. Већина помесних Православних Цркава позвала је на свеправославни дијалог у вези са украјинским питањем. Да ли је такав дијалог могућ у ситуацији у којој су прекинути односи између највеће помесне Цркве и „прве међу једнакима“, за коју је уобичајено да председава на свеправославним Саборима? Руска Православна Црква се увек залагала за решавање спорних питања и неспоразума насталих у нашој православној породици путем међусобног дијалога и сарадње помесних Цркава. Чак и у ситуацији када је Цариградска Патријаршија почела отворено да изјављује да има намеру да „дарује аутокефалност“ расколницима у Украјини, ми смо се и даље надали отвореном и братском дијалогу између наших Цркава. С тим циљем ја сам у августу прошле године отпутовао у Фанар, али сусрет с патријархом Вартоломејем показао је да је у Цариграду већ одавно донета одлука и да не желе да је с нама принципијелно разматрају. Ми и сада подржавамо идеју да се о украјинском црквеном питању заједнички расправља између Православних аутокефалних Цркава. Подразумева се да расколничка такозвана Православна Црква Украјине не треба да учествује у таквој расправи. Осим тога, питање је колико је цариградски патријарх, пошто представља заинтересовану страну, меродаван да сазива свеправославни скуп и, тим пре, да председава на таквом сабрању. Из горе поменутог писма патријарха Вартоломеја архиепископу албанском Анастасију јасно је да Цариград у начелу одбија да било с ким разматра украјинско питање. 5. Може ли „украјински рецепт“ бити примењен на територије других помесних Православних Цркава? Ово питање се пре свега тиче Македоније и Црне Горе, за које је, истина, патријарх Вартоломеј у недавном интервјуу за лист „Политика“ рекао да се оне не могу поредити са Украјином. Ако се одбаце споредни детаљи, „украјински рецепт“, како сте га Ви назвали, веома је једноставан: цариградски патријарх је себи дао за право да од сада може да ревидира било који документ и договор које су издали његови претходници уколико му њихов садржај више не одговара. Тако је, заједно са сензационалном одлуком о укидању грамате из 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске Православне Цркве, Синод Цариградске Патријаршије укинуо и древно канонско правило које забрањује другобрачност свештенства. Следствено, то што је патријарх Вартоломеј у интервјуу за ваше новине рекао о Македонији и Црној Гори уопште не гарантује да се украјински сценарио тамо неће поновити. Македонија и Црна Гора су сада независне државе, а то значи да актуелност канонских граница Српске Православне Цркве, према Томосу из 1922. године, Фанар може лако оспорити, како се догодило са поменутим актом из 1686. године. И није случајно то што је у томе интервјуу патријарх Вартоломеј напоменуо да оно што припада Србији припада њој канонски и еклисиолошки – он намерно није говорио о Српској Цркви већ о Србији као држави, алудирајући тиме на њене савремене границе. Иако патријарх Вартоломеј говори да сада нема намеру да мења границе Српске Православне Цркве, он уједно изјављује и да је Цариградска Патријаршија спремна да прекорачи те границе уколико стигне одговарајући захтев или се појави некаква „виша црквена потреба“. Ту „вишу црквену потребу” у Фанару схватају на свој начин. И у случају са Украјином Цариград се одлучио на упад онда када се стекао одређени збир политичких чинилаца и када су му се украјински политичари и расколници обратили са захтевима. Да ли би ико од становникâ Балкана, руку на срце, могао да гарантује да се, пре или после, неки нови или постојећи политички лидер неће обратити Фанару са захтевом за аутокефалношћу? Штавише, не заборавимо да такав захтев већ постоји – од стране премијера Македоније Зорана Заева. Он је био упућен још прошле године, скоро истовремено са неславним захтевом председника Украјине Петра Порошенка, и Синод Цариградске Патријаршије га је узео у разматрање у мају, о чему је и објавио званичну информацију. Али зашто би Синод Цариградске Патријаршије анализирао питање за које очигледно нема основа, како је то у недавном интервјуу изјавио патријарх Вартоломеј? Зар постојање Томоса из 1922. године није у овом случају довољан основ за одбијање? Очигледно је да ипак постоји замисао да се „украјински рецепт“ понови у Скопљу. 6. У горе поменутом интервјуу за наш лист цариградски патријарх је објаснио одлуку о давању Томоса украјинским расколницима. Он инсистира на томе да се већина украјинског народа налазила ван Цркве због непремостиве провалије коју је Московска Патријаршија продубила међу верницима. То није тачно, пре свега у погледу украјинског народа. Он је богољубив и, као и пре, веран канонској Цркви. Погледајте снимке и фотографије годишњих литија на Дан крштења Русије – у Кијеву и регионима Украјине! У њима учествују на десетине хиљада, стотине хиљада верника: иду с иконама и крстовима и, појући молитве, благодаре Богу... То се не може постићи вештачки, за новац или насилно. Могу се принудно из читаве земље довести студенти и државни службеници, како се то чинило у совјетско време или како то сада покушавају да учине власти у Украјини. Али онда то није литија већ митинг: заставе, пароле, народне песме... Таква слика не може да превари верујући народ: она не изгледа нарочито уверљиво чак ни за нецрквеног човека, лаика. Украјинско свештенство говори да је из године у годину све више људи у храмовима. Недавно су, на Недељу Православља, поново биле одржане литије по читавој Украјини. На пример, у граду Ровно изишло је на хиљаде верника канонске Цркве, а управо је то регион с најсложенијом конфесионалном ситуацијом. У Ровенској области нашим верницима редовно отимају храмове, специјалне службе врше притисак на свештенике и њихове породице: позивају их на информативне разговоре у Службу безбедности, у храмовима и по кућама свештенства врше претресе. Али притисак на канонску Цркву само повећава подршку верника. 7. Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада? Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се из разумљивих разлога није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима“ неканонске „Кијевске Патријаршије“, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу са Црквом двојице утицајних расколничких „јерараха“ са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима. Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори са јерарсима такозване „Кијевске Патријаршије“. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је повукао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је феномен политичке природе и само политички фактор збија његове редове. 8. Да ли је Цариградска Црква некако учествовала у том процесу? Имали смо доста плодну сарадњу од 2000. до 2005. године и ја сам у томе непосредно учествовао. Одржано је десет рунди преговора, у појединим случајевима и уз учешће представникâ украјинске власти. Проанализирали смо читав списак јерархије два главна огранка украјинског раскола, размотрили смо могуће варијанте њиховог повратка Украјинској Православној Цркви, сретали смо се лично с неким њиховим представницима. Али 2005. године на власт је дошао председник Јушченко. Он је отворено подржавао раскол, па је Цариградска Патријаршија прешла на унилатералне поступке. Био је покушај да се отворе цариградске „ставропигије“ у Кијеву и Лавову, а цариградски јерарси су почели да говоре да Украјина, наводно, није територија Московске Патријаршије. Чак и у таквим условима патријарх Алексије је тежио да се поново вратимо дијалогу. У писму патријарху Вартоломеју он је изразио наду да ће патријарх Вартоломеј испољити „канонску чврстоћу“ према расколницима и предложио да се настави заједнички рад на украјинском црквеном питању. Али патријарх Вартоломеј тада није ништа одговорио. Сада ја схватам да је он већ тада имао намеру да спроводи једностране активности и да није био заинтересован за даљи заједнички рад. Узгред, тих година су представници Цариграда још били сагласни с нама у мишљењу да већина такозваних „епископа“ украјинског раскола не могу имати тај чин. Сада је овај лажни епископат у целини примљен у општење, а материјали везани за раскол, које смо ми сакупили и предали Цариградској Патријаршији, игноришу се. На пример, они везани за непостојање канонског прејемства хиротоније код низа јерараха „Украјинске аутокефалне Православне Цркве” (УАПЦ). Јер, „хиротоније“ УАПЦ потичу из деведесетих година прошлог века, од самозваног бившег ђакона Руске Православне Цркве. Тај човек је имао веома рђаву репутацију и никада није имао епископски чин. У Украјини се издавао за епископа „Катакомбне Цркве“, у Русији за римокатоличког бискупа, а у Аустралији за бискупа Англиканске Цркве, да би на крају допао затвора због преваре и фалсификовања. Прве „јерархе“ он је рукоположио заједно са лишеним чина бившим епископом Руске Православне Цркве. Почетком двехиљадитих проблем хиротонијâ УАПЦ ни за кога у Украјини није представљао тајну и ми смо савесно о томе обавестили нашу цариградску браћу. Али 2018. године сви ти „јерарси“ били су примљени у општење једним потезом пера, без разматрања околности њихове хиротоније, „у постојећем чину“ који они нису имали нити га имају. То је, наравно, одбијало наше вернике у Украјини. 9. Патријарх Вартоломеј се позива на канонску јурисдикцију Цариградске Патријаршије над Кијевском митрополијом. Како Ви гледате на такве аргументе? Патријарх цариградски Дионисије је 1686. године издао три правно обавезујуће грамате московским царевима, патријарху московском Јоакиму и украјинском хетману. Али ни у једном од тих докумената се не говори да је Кијевска митрополија предата на привремену управу. Ништа није речено ни о томе да би ти документи могли бити укинути. Текстови директно говоре о предаји Кијевске митрополије „у потчињење“ и „под надлежност“ московских патријараха, укључујући право да они рукополажу кијевске митрополите. Изрази двеју од три грамате су толико неугодни за данашњу позицију Цариградске Патријаршије да је она била принуђена да их прогласи „мање ауторитетним“. На нашем последњем сусрету у Фанару ја сам нудио патријарху Вартоломеју да се одржи конференција наших научника да бисмо заједно проучили документа и уверили се у оно што је очигледно. Одговорио ми је да он за то нема времена. Сада, када је „јерархија“ украјинског раскола примљена у општење и када је добила свој „Томос“, о томе се више и не говори. Проблем наших односа није само у различитом тумачењу докумената из 1686. године. Проблем је у томе што једна од страна сматра да се, тобоже, садржај тих докумената, па и било којих договора између нас, може мењати према датој ситуацији. Та страна тако и говори: да, обећао сам, али околности су се промениле, па, према томе, ништа нисам ни обећао. Али документи и договори постоје управо зато да односи између наших Цркава не би зависили од политичких околности, да би били изнад политике. Уколико то не схватамо, одмах се обезвређују и документи, и договори, и сами односи. Цариградски патријарх Пајсије је 1654. године именовао нашег патријарха Никона као „Патријарха московског, Велике и Мале Русије”. Овај статус је био потврђен документима из 1686. године. Данас Цариград изјављује да је, наводно, наша канонска територија ограничена само на Русију и „северне земље“, па се позива на документе из 16. века, где се ова титула користи. Значи, није ствар у документима. 10. Чиме се, по Вашем мишљењу, објашњава таква журба и нагла промена става Васељенске Патријаршије о украјинском питању? Васељенски Патријарх говори да узрок томе лежи у жалби оба лидера украјинског раскола, као и у драматичним догађајима који су десили 2014. године у Украјини. Филарет је апелацију поднео још 1992. године, након што је био лишен чина у Руској Православној Цркви. Пошто је примио жалбу, патријарх Вартоломеј је у писаној форми потврдио да признаје одлуку Руске Православне Цркве о осуди Филарета. Када је 1997. године Филарет предат анатеми, патријарх цариградски је поново потврдио своју сагласност с том одлуком. На сабрању Предстојатељâ помесних Цркава одржаном 2016. године – када је већ пуним интензитетом беснео оружани сукоб у Донбасу, када су у Украјини расколници поново почели да заузимају храмове канонске Цркве и да туку наше вернике – патријарх Вартоломеј је обећао да се неће мешати у украјинско црквено питање. Мислим да се промена става може објаснити спољним политичким притисцима. Уверен сам да он није могао, а да не схвата последице признавања раскола. Захвални смо Богу што ниједна помесна Црква не признаје његове расколничке поступке у Украјини. И како после тога он може да се назива поглаваром триста милиона православних становника планете? Рећи ћемо директно: данас је његов ауторитет у светском Православљу значајно пољуљан. А управо на сагласности Православних Цркава заснивала се координишућа улога која је додељена цариградском патријарху последњих деценија, у периоду припреме за свеправославни Сабор. 11. У каквом положају је данас Украјинска Православна Црква која се налази под покровитељством Руске Православне Цркве? Како живе епископи, свештеници, верници? Каква им је будућност? У Украјини је сада било време председничких избора, па је властима било потребно да покажу обећано „уједињење Православља“. На канонску Цркву се и даље врше веома интензивни притисци. Уз подршку власти и полиције заузимају се њени храмови. Служба безбедности покреће кривичне поступке против њеног свештенства. Усвојени су закони који имају за циљ да се легализује заузимање храмова и, штавише, да Украјинска Православна Црква буде лишена свог имена, да буде натерана да промени назив у „Руска Црква“. Ово је време искушења за Цркву, али и време светлих примера хришћанске храбрости. Вандалских аката против наших цркава и паљења храмова има на десетине по читавој Украјини. Приказан ми је снимак заузимања храмова: види се како туку и из цркве избацују старце и жене; како бију наше свештенике и како људи служе Литургију на мразу пошто их не пуштају у храм који су изградили сопственим рукама. Притом у заузетим храмовима нема ко да служи: канонско свештенство не жели да уђе у нову „црквену” структуру. Већ сада лажни епископи расколникâ изјављују да немају свештенства за нове храмове. Те храмове неће имати ко да одржава јер су они који су заузели храмове нецрквени људи, људи који нити ће се молити нити ће давати храму прилоге. „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар” (Пс. 126, 1). А наши верници ће себи изградити нове храмове. Јер, Црква у Украјини – то су срца верникâ, а не камени зидови. Можете украсти име од Цркве, можете украсти зграде, али веру код народа нико не може уништити нити украсти. Не могу се вршити вештачке „корекције“ у зависности од политичке ситуације. Они који то сада покушавају да ураде у Украјини нису ништа друго до бедници. Они не могу да замисле истинску снагу и лепоту православне вере и Православне Цркве. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем јесте једина канонска Црква Украјине. Она је духовно јака и ја верујем да ће се, милошћу Божјом, одупрети искушењима. Извор: Епархија бачка
  25. Дана 31. јануара 2019. године у Великој сали Државног дворца у Кремљу одржан је свечани догађај посвећен десетогодишњици Помесног сабора Руске Православне Цркве и интронизацији Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Господина Кирила. Учеснике у манифестацији поздравио је председник Руске Федерације В.В. Путин. Ваша Светости! Поштовани поглавари и представници Помесних Православних Цркава! Поштовани свештенослужитељи! Даме и господо! Драго ми је да све вас поздравим у срцу Русије, у Московском Кремљу с његовим духовним светињама које су значајне за сваког православца. Данашњи свечани скуп је посвећен изузетном датуму. Крајем јануара 2009. године одржан је Помесни сабор Руске Православне Цркве на којем је изабран нови поглавар – Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил. Желео бих да Његовој Светости топло и искрено честитам десетогодишњицу интронизације. У децембру 2017. године заједно смо прославили стогодишњицу обнављања патријараштва у нашој земљи и истакли смо умногоме водећу улогу поглавара Руске Цркве у судбини отаџбине, величину њиховог подвижништва и служења нашем народу. Патријарх Кирил као и његови истакнути претходници на изузетан начин обавља своју архипастирску мисију. Поштујући хришћанске заповести он покушава да помогне људима да пронађу пут до храма, да се учврсте у вери, да их подржи речју и делом. Захваљујући мудрости и поштењу, отворености и великодушности стекао је поштовање, и у Русији, и далеко ван њених граница. Његова Светост и православни јерарси заједно с представницима других традиционалних религија дају значајан допринос јачању слоге у друштву и помажу у решавању кључних, понекад врло болних питања која узнемиравају и брину људе. Знам колико много је у току последњих година учињено на ширењу социјалног служења Цркве, колико је велики и неуморан рад који у овој области обављају црквене организације удружујући волонтере, доброчинитеље и оне који теже ка томе да несебично помажу другим људима. Овај труд је драгоцен, он се не мери статистиком, али ћу ипак дозволити себи да наведем неколико бројева. У Русији је 2009. године постојала само једна црквена сигурна кућа за жене са децом које су доспеле у тешку животну ситуацију. Прошле године их је било већ 58. Отворено је преко 100 нових центара за хуманитарну помоћ. Развијају се патронажне службе и службе за друштвену рехабилитацију. Руска Православна Црква је увек тамо где је тешко, увек је с људима који су доспели у невољу. Тако је било и за време лета 2010. године кад се Русија суочила са стихијом, с пожарима који су захватили многе регионе у нашој земљи, тако је било у Кримску, у градовима и селима на Далеком истоку, који су пострадали од поплава. Руска Православна Цркве данас координира и прати преко 6,5 хиљада социјалних пројеката, самим тим видно помажући напоре државе и друштва у овом правцу. Посебне речи захвалности патријарху Кирилу и Цркви упућујемо за духовну бригу о руској војсци. Ваше искрене и срдачне поуке помажу војницима и официрима да часно бране домовину и уливају им сигурност у своју ратничку силу и моралну исправност. Велико поштовање заслужује просветна делатност Руске Православне Цркве, обнављање старих храмова и изградња нових. Патријарх Кирил и ја смо сасвим недавно заједно учествовали у полагању темеља за један од њих – величанствени храм у сећање на војнике Великог отаџбинског рата „Васкрсење Христово“. Племенито подвижништво Руске Православне Цркве се простире на целу њену канонску територију. И захвални смо Његовој Светости на томе што стално поклања пажњу нашим сународницима и што подржава заједнице у иностранству, на неуморном раду на јачању поверења између земаља и народа и на ширењу контаката у области хуманитарне делатности. Истаћи ћу да је часно и беспрекорно служење којим се патријарх Кирил одликује – пример истинске љубави према отаџбини и према нашем народу, а успеси постигнути на овом попришту представљају темељ за развој Цркве у наредним деценијама. Ваша Светости! Поштовани учесници у свечаном скупу! Данас, као и у току многих векова, постоји изузетна потреба за узвишеним предназначењем Руске Православне Цркве. Истаћи ћу да ће држава наставити да активно развија стваралачко партнерство са Црквом у свим значајним областима, пре свега и васпитавању младог нараштаја, у чувању културне баштине и у решавању насушних друштвених проблема. Пред Русијом се данас постављају огромни изазови и амбициозни циљеви, без преувеличавања историјски задаци у демографији, у друштвеном развоју и побољшању квалитета живота људи, у раду на остваривању напретка у економији, у науци и технологијама. Али једно нам је сасвим јасно: да бисмо достигли нови ниво за нас је важно да сачувамо свој идентитет, своје јединство и солидарност. А они се граде на вредностима које су увек поштоване у православљу и другим традиционалним религијама Русије: то су милосрђе, поштење и праведност, то је брига за ближњег и породицу, поштовање родитеља и деце, и наравно, љубав према домовини. Заборављање ових вредности је бременито најразорнијим последицама, обезличавањем и деградацијом човека, тиме да он може постати жртва најподлијих и најнижих манипулација. Понављам: заједничка је дужност и одговорност државе, Цркве, религиозних делатника и друштва да сачувају и ојачају нашу духовно-моралну вредносну основу, да је пренесу омладини и будућим нараштајима, како се не би изгубили у време бурних глобалних промена. И наравно, рачунамо на то да ће Руска Православна Црква и убудуће остати активна мировна снага, као и раније, да ће јачати пријатељство и добросуседске односе и подржавати наше сународнике и људе православне културе. Братске везе између Цркава у историји су уједињавале и зближавале народе и служиле развоју равноправних односа између Русије и многих иностраних земаља. Нажалост, видимо и друге примере кад шпекулације, политиканство и паразитирање на питањима религиозног живота воде ка разједињавању људи и изазивају злобу и нетрпељивост. Управо такав пројекат који нема везе с вером, који је потпуно лажан и везан за борбу за власт, данас се остварује у Украјини. У суштини, долази до грубог мешања у црквени живот. Његови иницијатори као да су се учили од безбожника из прошлог века који су истеривали вернике из храмова, мучили и прогањали свештенослужитеље. Опет бих желео да истакнем: држава и власт Русије сматрају апсолутно недопустивим било какво мешање у црквене послове. Поштовали смо и поштоваћемо независност црквеног живота, тим пре у суседној сувереној земљи. Ипак, задржавамо право да реагујемо и да чинимо све у циљу заштите људских права, укључујући и слободу вероисповести. И на крају бих желео да још једном честитам патријарху Кирилу знаменити датум – десетогодишњицу устоличења. Његовој Светлости желим бодрост, дуг живот и нове успехе у архипастирском раду. Нека Ваше молитве чувају Руску Православну Цркву и нашу отаџбину. Хвала вам на пажњи. Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...