Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'русије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 51 results

  1. Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве
  2. Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  3. Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја. Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе? Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса. У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа? Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси. Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију. Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели. Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује. Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине? Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије. Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем. Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем. Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе. Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво. Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа? Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби. Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године. И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат. Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника. Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове? Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма. Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч. Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити. Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло. Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво. Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља. Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно. Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу. Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију? Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо. Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије. Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије. Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви. Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним. Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа. Извор: Православие.ру
  4. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије примио је Његову екселенцију Владислава Владиславовића Масленикова, изванредног и опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Црној Гори, који је недавно ступио на ову дужност, у просторијама Митрополије на Цетињу. Том приликом Његова екселенција се заједно са својом породицом и сарадицима поклонио десници Светог Јована Крститеља и моштима Светог Петра Цетињског. Такође је обишао ризницу Цетињског манастира. У двочасовном разговору Високопреосвећени Митрополит и господин амбасадор су прије свега разговарали о вјековним братским везама између народа Црне Горе и Русије, које не смијемо занемарити, већ смо дужни да их чувамо и продубљујемо, чувајући и учвршћујући тиме завјет Светог Петра Цетињског и осталих великана из историје Црне Горе и Русије. Његова екселенција и Митрополит су такође разговарали о најављеном Предлогу закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, те изразили заједничку жељу и наду да поменути Закон неће бити усмјерен ни против једне вјерске заједнице, већ да ће исти бити у складу са међународним правом и нормама. Незаобилазна тема разговора био је и новонастали проблем Православне Цркве у Украјини. Митрополит је уваженом госту поновио свој лични и став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, а то је да је једина канонска јерархија у Украјини сабрана око Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине, г. Онуфрија. Након братског и срдачног разговора, Митрополит Амфилохије и Његова екселенција су један другом уручили пригодне поклоне и још једанпут изразили наду у продубљивање и наставак братских односа народа Црне горе и Русије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Високи званичник Владе Русије Сергеј Прихотко изјавио је да Србија и Русија преговарају о обнови флоте српског националног авио-превозника „Ер Србије“ куповином руских цивилних авиона „Сухој Суперџет 100“ (ССЈ 100), а такође је рекао и да би Београду могао да буде занимљив и најновији руски путнички авион МС-21. Прихотко је ту вест потврдио овог викенда, уочи посете руског премијера Дмитрија Медведева Београду. Према његовим речима, питање испоруке авиона руске производње у Србију разматра се у различитим форматима. Конкретно, компанија „Сухој“ сарађује са српским националним авио-превозником „Ер Србијом“ на унапређењу флоте те авио-компаније куповином руских авиона „Сухој Суперџет 100“. Руски званичник је додао и да би авион МС-21 у перспективи могао да заинтересује националног авио-превозника „Ер Србију“. „Сухој Суперџет 100“ је био први линијски путнички авион произведен у Русији после распада Совјетског Савеза, а данас је један од најпродаванијих цивилних авиона нове генерације који долазе из Русије. „Суперџет 100“ је двомоторни регионални путнички авион, који је први пробни лет имао 2008, а у саобраћају је од 2011. године. Тај напредни авион има 98 путничких седишта и може да се користи на краћим и средњим дестинацијама, а његов долет је до 4.500 километара. Генерални директор руске компаније „Алијанса авијационих технологија Авинтел“ Виктор Прјадка каже да постоје велике разлике између авиона „Суперџет 100“ о којем Србија и Русија преговарају и авиона МС-21, који би евентуално могао да заинтересује Београд. МС-21, руски „авион 21. века“, најављује обнову некад моћне цивилне авио-индустрије. Реч је о модерној летелици импресивних карактеристика. Припада класи ускотрупних авиона, оних са једним пролазом између седишта, кратког и средњег домета (до 6.400 километара) и има капацитет од 150 до 211 путника, у зависности од модела. Експерти истичу да МС-21 има бројне технолошке и комерцијалне адуте. Прво, изгледа изузетно модерно, и споља, и изнутра. Направљен је од лаганих композитних материјала чиме је унапређена комерцијална ефикасност. Има оригинална крила, изузетан ентеријер и „свемирску“ пилотску кабину. Његова главна предност у односу на западне конкуренте је економичност. Ојачано композитно крило значајно побољшава аеродинамику, што значи да ће оперативни трошкови лета бити за око 15 одсто мањи од оних које праве „Боинг“ и „Ербас“ исте класе, а такође помиње се и да ће цена руског авиона бити за 20 одсто нижа од конкурентских америчких и европских авиона. МС-21 је први пут летео у мају 2017, а ове године је успешно извео и први међународни лет на линији Жуковски-Истанбул. Завршетак сертификације планиран је за 2020. годину, а очекује се да ће серијска производња почети 2021. године. Поред вести о набавци нових авиона, високи званичник Владе Русије Сергеј Прихотко навео је и да Србија и Русија такође разматрају могућност постављања сервисног центра за те авионе у бази предузећа за оправку „ЈАТ Технике“ на Међународном аеродрому „Никола Тесла“ у Београду. Он је рекао да је компанија у јуну завршила сертификацију рада за одржавање тих летелица у складу са захтевима Европске агенције за безбедност у ваздухопловству, обуку особља и опремање хангара. Оливера Икодиновић
  6. По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, и на његов позив, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј налази се на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Часну пратњу владике Иринеја чине: епископи моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У суботу, 24. августа 2019. године, уочи празника Свих Валaамских светих, Епископ бачки молитвено је присуствовао бденију у храму Преображењског Валаaмског ставропигијалног манастира. На сâм дан празника, у недељу, 25. августа, владика Иринеј је началствовао светом архијерејском Литургијом у наведеном храму, уз саслужење епископâ: тројицког Панкратија, намесника Валaамског манастира, моравичког Антонија и мохачког Исихија, протопрезвитера Владана Симића, као и братства свете обитељи. Преображењски Валаaмски ставропигијални манастир основан је почетком 14. века. Статус ставропигијалног (под управом Патријарха) стекао је 1991. године. Намесник манастира је Епископ тројицки г. Панкратије, викар поглавара Руске Православне Цркве. Многи православни подвижници потекли су управо из ове руске светиње: преподобни Александар Свирски, преподобни Саватије Соловецки, свети Герман Аљаски и многи други, а велику љубав према наведеном манастиру имао је и светитељ Игњатије Брјанчанинов. Извор: Епархија бачка
  7. ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ„РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“ Послије тога , како је у близини града Кесарије Господ открио својим ученицима тајну Своје Крсне смрти и Васкрсења, позвавши њих, а преко њих и све вјернике да Га слиједе носећи свој крст, Он се опет упутио у Галилеју. На гори Тавор, која се налази недалеко од града Назарета, десио се догађај Преображења Господњег, који је поставио почетак једног од најпоштованијих празника у Православној Цркви. Овај догађај описују три јеванђелиста: Матеј, Марко и Лука. Ево свједочанства јеванђелисте Матеја: „ И послије шест дана узе Исус Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсије и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну,и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнивши очи своје никога не видјеше до Исуса самога. И кад силажаху са горе заповиједи им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.“(Мт.17.1-9). У кондаку на празник Преображења налазимо и то: „ едга Тја у зрјат распињајема, страдание уразумјејут вољное“(када Те видјеше рапетога, разумјеше да је страдање добровољно). То јест, Преображење Господње догодило се због тога: када ученици виде Христа распетога на крсту, да се не саблазне, него да схвате, да разумију , да је Његово страдање добровољно. Другим ријечима, Господ који се Преобрази, појављује се пред Својим апостолима у посебној, Божанској слави, да би у њима укријепио вјеру у Себе као Сина Божијег. Ова „брига „ Господа за умножење вјере у ученицима ,била им је заиста и потребна. Јер, Спаситељу предстоји проћи путем понижења и жалости, претрпјети ругање и муке од римских војника и , на крају, примити крсну муку и смрт. Да би сачували присуство духа и вјере у те страшне дане, апостоли су морали сјећати се да њихов Учитељ није само човјек по имену Исус из града Назарета, него је истинити и љубљени Син Божији. Описујући догађај чудесног Преображења Господњег пред очима изабраних ученика, јеванђелисти Матеј , Марко и Лука, прибјегавају поређењу лика и одјеће Господа са „сунцем“ и „свјетлошћу“(Мт.17.2), са „снијегом, какву не може бјељила на земљи убијелити“ (Мк.9.3), са „блистањем“(Лк.9.29.), а све то због недостатка одговарајућих ријечи у човјечанском језику. И заиста , шта за човјека може бити сјајније од сунца, и више бијело и блиставије од блистања снијега на врховима планина. Истовремено са Господом, ученицима се јављају старозавјетни пророци – Мојсије и Илија, који разговарају са Господом. Овај факт свједочи и о томе, да Господ не припада само земаљском, физичком свијету, него да Он истовремено борави ван времена и ван пространства, припадајући вјечности, и да је Његова природа Божанска. И управо ту Божанску природу Спаситеља потврђује „глас из облака који говори: ово је Син мој љубљени, Њега слушајте“.(Мт.17.5). Над водама Јордана у момент крштења Господњег, чуо се такође тај Божански глас, и тај догађај Црква именује Богојављење. На гори Тавор у сјају Божанске славе и у потврдном Небеском гласу поново се људима открива Божанска природа Христова. Дакле, јавно и на чудесан начин потврђују се ријечи Христове да је Он Месија, Син Божији, које рече жени самарјанки код извора Јаковљевог, и тако се очевидно открива сакривена смисао Његове проповиједи о Хљебу Живота. Путујући учитељ и чудотворац из Назарета објављује свијету природу Сина Божијег. Велики учитељ Цркве, византијски богослов и писац, подвижник Григорије Палама (1296-1359), размишљајући о посебности Таворске свјетлости која је обасјала Христа, тврди да то није била обична физичка свјетлост нашег створеног свијета, него свјетлост не материјална, видљиво јављање Божанске енергије, Божанске благодати. На старим иконама које приказују догађај Преображења Господњег, ми видимо Христа како стоји на врху горе, а апостоле у благочестивом страху на кољенима пред великим чудом које им је показао Учитељ. Из Христове фигуре излазе заслепљујући зраци златне свјетлости, која и јесте благодатна енергија, енергија која пролази кроз околна брда, дрвеће, камење, људе, - сав свијет Божији, свако створење, Васељену. Овакав иконографски лик има у себи, дубоку богословску мисао и истовремено реалност нашег постојања: Божанска енергија која има непресушни извор у Богу Творцу, прожима цијели свијет и преображава га. Спасоносним дјеловањем Божије благодати одржава се живот самог човјека. То је једина снага у свијету која је способна преобразити ( измијенити) нас , да нас из таме заблуда и грешака , падова и очаја позове ка свјетлости. Апостоли Петар, Јаков и Јован, нису само свједоци него и учесници догађаја Таворског Преображења, јер је благодат Божија проникла у дубину и њихових срца. О посебном духовном стању, које је осјетио ап.Петар , свједоче ријечи које је изговорио из чистога срца: „Господе , добро нам је овдје бити; ако хоћеш да саградимо три сјенице, Теби једну, Мојсију једну и једну Илији“(Мт.17.4), само да би што дуже боравио ту и задржао тај моменат чуда,продужио то блаженство пуноће живота и среће у разговору са Богом, окушајући Његову благодат. Ево шта примјећује један од апостола о Петру , „ не знајући шта говори“ (Лк.9.33.) , јер те ријечи су саме изашле из његове душе, душе испуњене предивним осјећајем мира и спокоја, који је сишао на њега у моменту Преображења Господњег. Некада , приликом сусрета са неким човјеком, загледавши се у његове очи , кажемо себи: како је ово свијетла личност! Али бивају случајеви и када у погледу обраћеном теби видиш сјену пламена из пакла, тамни бездан, безблагодатно мјесто гријеха и зла. Човјекове очи су огледало душе, тачније отварају врата душе. И када Божанска благодат преображава унутрашњу, духовну страну живота човјековог, тај човјек се мијења и споља, из лица му зрачи свјетлост, и цијело његово биће постаје свјетло. Бог и Творац , енергију живота распостире на сву васељену, на цијели космос, на сву нашу планету, на најудаљенији кутак земље, на људску заједницу, и на сваког човјека посебно. И све оно што се не противи Богу , може бити промијењено ( преображено ) на боље, силом Божанске благодати. Апостоли , примивши Божанску благодат, осјетили су меменат неописиве духовне радости и свим срцем су жељели продужити тај осјећај среће. Исто тако и ми смо позвани да са благошћу и повјерењем отварамо своју душу, у сусрет благодати која се излива од Оца Небеског, и примајући је , да преображавамо себе и свијет који нас окружује. Ипак, постоје силе које могу подићи преграду силазећој Божанској благодати. Прије свега то је слободна воља човјека. Дјеловањем слободе воље, наше биће може бити отворено или затворено за прихватање Божанске енергије; а такође и гријех, који, заробивши човјека, парализује његову вољу за добро и самим тим бива препрека спасоносном примању Божанске благодати. Празник Преображења Господњег јесте акт Откровења Божијег о своме Сину. Откровења о Сину који је примио на себе људско тијело и који истовремено свједочи о снази дјеловања Божанске благодати на Свијет. превод са руског: протојереј Јован Михајловић Извор: Ризница литургијског богословља и живота Беседа Патријарха руског Кирила о Преображењу Господњем BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ „РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“
  8. 1. Ваша Светости, односе између српског и руског народа, укључујући и односе између две Православне сестринске Цркве, који су увек били братски, снажни и веома дубоки, посебно је подстицао Ваш претходник, блаженопочивши патријарх Алексије ΙΙ. За време НАТО-агресије у априлу 1999. године он је посетио Београд и пред Храмом Светога Саве, заједно с патријархом Павлом, служио молебан за мир, на којем су се молиле десетине хиљада верника. У то трагично време и Ви сте, тада на дужности председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, веома често посећивали Србију и на све начине подржавали страдалну Цркву и народ на српској земљи. Ви сте једини архијереј православне васељене који је био сведок немилосрдног бомбардовања Београда усред бела дана, како нам је потврдио епископ бачки Иринеј. Данас српски народ високо цени руски допринос украшавању тог највећег српског храма. У кавом Вам је сећању остала 1999. година? Да ли су Ваши утисци утицали на одлуку Русије да учествује у обликовањуунутрашњег уређења храма Светога Саве? Имао сам више пута прилику да боравим у Београду 1999. године, када су вашу земљу нелегитимно напале земље НАТО-алијансе. Југославија је, ослабљена вишегодишњим економским санкцијама, била жртва циничне агресије и уцене; према њој су примењени двоструки аршини. Такве интервенције смо касније видели и на Блиском Истоку. Становници Југославије су патили зато што су тежили да остану слободни, зато што су желели да сачувају своју земљу и светиње својих отаца од насртаја терористâ. Сећам се разних слика Београда. Било је тренутака када је изгледало као да је град замро, када је у њему владала атмосфера напетости, сталног ишчекивања скривене опасности. Шокантне су биле слике разбијених прозора и зграда оштећених бомбардовањима. Сећам се звука сирене за ваздушну опасност и звукова рата који су оглашавали нечију смрт. Али се сећам и другачијег Београда, Београда који није престајао да ради и у којем није престајао јавни живот, без обзира на ваздушне нападе НАТО-авијације. Из разговора с југословенским политичарима и обичним људима у храму и на улицама урезала ми се у сећање њихова унутрашња снага. Посета Његове Светости патријарха Алексија догодила се на Побусани понедељак, односно у периоду Васкрса. Код Храма Светог Саве на Литургији се окупило више хиљада људи. Патријарси Алексије и Павле молили су се за људе свих националности који су пали као жртве тог нелегитимног рата. На њиховим лицима се видела ускршња радост, нада. Спонтано су долазиле речи Светог Писма које су се читале пред ускршње јутрење, о томе да су Господа Исуса Христа приковали на стуб преко руку безаконика и убили га; али Бог га је васкрснуо ослободивши га окова смрти, јер није било могуће да га смрт задржи (Дап. 2:23-24). Био је ведар сунчани дан. И Храм, чија се купола надносила над мноштвом верникâ, симболизовао је присуство вечности. Храм Светога Саве је величанствено здање. Грађен је дуго, с прекидима због којих је дошло због препрекâ које су стварале безбожне власти. Али у духовном животу се често дешава да се сеје у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили (I Кор. 15, 43). Храм Светога Саве је светиња свенародних и свеправославних димензија. Такве светиње понекад подиже неколико нараштаја. Околност да Русија и Руска Православна Црква учествују у украшавању тог величанственог Храма јесте испољавање дубинске, никада не прекинуте везе између наших Цркава и народа о којима оне воде духовну бригу. 2. Узрок агресије и бомбардовања Србије било је Косово и Метохија. Како у Руској Православној Цркви данас гледају на догађаје на Косову, где су сада угрожене не само древне српске светиње већ и опстанак српског народа? Од самог почетка рата на Косову и процеса насилног отцепљења те покрајине од Србије наша Црква је осуђивала НАТО-агресију. Ми смо такође устајали у одбрану права Српске Цркве, која вековима одговара за очување православних светиња у тој области. Ми се дивимо храбрости Срба који, без обзира на претње по живот, нису напустили земљу предака. Знам колико је та земља, као колевка српског народа и државности, важна свакоме Србину. Ми саосећамо са судбином историјског и културног наслеђа српског Православља на Косову и Метохији које се налази под претњом уништења. Посебно нас боли патња Срба који живе на тој територији, од којих су многи били жртве насиља. Наравно, људи који се обрачунавају са косовским Србима мораће да одговарају пред Богом за своје злочине. Али надам се и да ће на крају међународна заједница објективно истражити те злочине и да ће кривци добити заслужену казну. Ми се искрено молимо за нашу српску браћу и сестре који живе не косовској земљи. Наша Црква подржава напоре Русије на очувању светињâ на Косову. Последњих година ми смо прикупљали средства за обнову објеката Призренске богословије, пружана је подршка храмовима и манастирима на Косову. Дај Боже да историјска правда победи у тој древној покрајини! 3. Колико је по Вашем мишљењу опасно стање у којем се данас налази јединство међу Православним Црквама? Наравно, најјачи потрес се догодио после одлуке Цариградске Патријаршије да расколницима у Украјини подари аутокефалност, због чега су прекинути односи између Москве и Цариграда. Јединству светог Православља задат је веома тежак ударац неканонским поступцима Цариградске Патријаршије у Украјини. Једнострано „враћање“ чина расколницима кажњеним од легитимне црквене власти, давање такозване аутокефалности уз потпуно игнорисање вишемилионске канонске Цркве која постоји у земљи и коју признаје читав православни свет – све то није само мешање једне помесне Цркве у послове друге већ и рушење самог канонског устројства Православља. Почев од апостолских времена, у Цркви Христовој се посебно сложени проблеми решавају саборним разумом читаве Пуноће црквене. Нажалост, нека наша браћа ту саборну природу Цркве већ не признају. Једна помесна Црква је себе прогласила за главну, за главу свих помесних Цркава, и доделила себи право да самовољно укида одлуке њихових Архијерејских Сабора и да проглашава „благодатним“ свете Тајне чак и оних расколника који су рукоположени од стране самозванаца и који уопште немају никакво посвећење у епископски чин. Таква гледишта се не слажу са историјом Цркве, укључујући и недавну. Патријарх Вартоломеј, у свом писму Архиепископу албанском Анастасију, које је Фанар објавио у марту, овако објашњава ту противречност: испада да је Цариград учествовао у међуправославним активностима, равноправно са другим аутокефалним Црквама, по некаквом снисхођењу, а сада је одлучио да подсети на своја искључива права која су, тобоже, увек постојала. На неки чудан начин та „права“, према схватањима Цариграда, не подразумевају никакву одговорност, никакву доследност у својим сопственим судовима. Цариградска Патријаршија најпре признаје анатему на Филарета Денисенка, а затим је не признаје. Час признаје канонске границе Руске Цркве, час их не признаје. Сада Цариград изјављује да никада није посезао за територијама ван својих канонских граница. Али историја Православља у Финској, Пољској, Естонији, Летонији, Чехословачкој и другим земљама говори нам управо супротно. Цариградска Црква је донедавно ван својих канонских граница видела и Украјину. У свим званичним издањима која сваке године објављује Цариградска Црква, све до 2018. године, украјинске епархије убрајане су међу епархије Руске Цркве, без било каквог помињања њихове припадности Цариграду. Као што видимо, то нимало није сметало цариградском патријарху да посегне за Украјином. Очигледно је да спровођење такве неодговорне линије понашања и остваривање таквих претензија не могу остати без трагичних последица по јединство Православља. 4. Већина помесних Православних Цркава позвала је на свеправославни дијалог у вези са украјинским питањем. Да ли је такав дијалог могућ у ситуацији у којој су прекинути односи између највеће помесне Цркве и „прве међу једнакима“, за коју је уобичајено да председава на свеправославним Саборима? Руска Православна Црква се увек залагала за решавање спорних питања и неспоразума насталих у нашој православној породици путем међусобног дијалога и сарадње помесних Цркава. Чак и у ситуацији када је Цариградска Патријаршија почела отворено да изјављује да има намеру да „дарује аутокефалност“ расколницима у Украјини, ми смо се и даље надали отвореном и братском дијалогу између наших Цркава. С тим циљем ја сам у августу прошле године отпутовао у Фанар, али сусрет с патријархом Вартоломејем показао је да је у Цариграду већ одавно донета одлука и да не желе да је с нама принципијелно разматрају. Ми и сада подржавамо идеју да се о украјинском црквеном питању заједнички расправља између Православних аутокефалних Цркава. Подразумева се да расколничка такозвана Православна Црква Украјине не треба да учествује у таквој расправи. Осим тога, питање је колико је цариградски патријарх, пошто представља заинтересовану страну, меродаван да сазива свеправославни скуп и, тим пре, да председава на таквом сабрању. Из горе поменутог писма патријарха Вартоломеја архиепископу албанском Анастасију јасно је да Цариград у начелу одбија да било с ким разматра украјинско питање. 5. Може ли „украјински рецепт“ бити примењен на територије других помесних Православних Цркава? Ово питање се пре свега тиче Македоније и Црне Горе, за које је, истина, патријарх Вартоломеј у недавном интервјуу за лист „Политика“ рекао да се оне не могу поредити са Украјином. Ако се одбаце споредни детаљи, „украјински рецепт“, како сте га Ви назвали, веома је једноставан: цариградски патријарх је себи дао за право да од сада може да ревидира било који документ и договор које су издали његови претходници уколико му њихов садржај више не одговара. Тако је, заједно са сензационалном одлуком о укидању грамате из 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске Православне Цркве, Синод Цариградске Патријаршије укинуо и древно канонско правило које забрањује другобрачност свештенства. Следствено, то што је патријарх Вартоломеј у интервјуу за ваше новине рекао о Македонији и Црној Гори уопште не гарантује да се украјински сценарио тамо неће поновити. Македонија и Црна Гора су сада независне државе, а то значи да актуелност канонских граница Српске Православне Цркве, према Томосу из 1922. године, Фанар може лако оспорити, како се догодило са поменутим актом из 1686. године. И није случајно то што је у томе интервјуу патријарх Вартоломеј напоменуо да оно што припада Србији припада њој канонски и еклисиолошки – он намерно није говорио о Српској Цркви већ о Србији као држави, алудирајући тиме на њене савремене границе. Иако патријарх Вартоломеј говори да сада нема намеру да мења границе Српске Православне Цркве, он уједно изјављује и да је Цариградска Патријаршија спремна да прекорачи те границе уколико стигне одговарајући захтев или се појави некаква „виша црквена потреба“. Ту „вишу црквену потребу” у Фанару схватају на свој начин. И у случају са Украјином Цариград се одлучио на упад онда када се стекао одређени збир политичких чинилаца и када су му се украјински политичари и расколници обратили са захтевима. Да ли би ико од становникâ Балкана, руку на срце, могао да гарантује да се, пре или после, неки нови или постојећи политички лидер неће обратити Фанару са захтевом за аутокефалношћу? Штавише, не заборавимо да такав захтев већ постоји – од стране премијера Македоније Зорана Заева. Он је био упућен још прошле године, скоро истовремено са неславним захтевом председника Украјине Петра Порошенка, и Синод Цариградске Патријаршије га је узео у разматрање у мају, о чему је и објавио званичну информацију. Али зашто би Синод Цариградске Патријаршије анализирао питање за које очигледно нема основа, како је то у недавном интервјуу изјавио патријарх Вартоломеј? Зар постојање Томоса из 1922. године није у овом случају довољан основ за одбијање? Очигледно је да ипак постоји замисао да се „украјински рецепт“ понови у Скопљу. 6. У горе поменутом интервјуу за наш лист цариградски патријарх је објаснио одлуку о давању Томоса украјинским расколницима. Он инсистира на томе да се већина украјинског народа налазила ван Цркве због непремостиве провалије коју је Московска Патријаршија продубила међу верницима. То није тачно, пре свега у погледу украјинског народа. Он је богољубив и, као и пре, веран канонској Цркви. Погледајте снимке и фотографије годишњих литија на Дан крштења Русије – у Кијеву и регионима Украјине! У њима учествују на десетине хиљада, стотине хиљада верника: иду с иконама и крстовима и, појући молитве, благодаре Богу... То се не може постићи вештачки, за новац или насилно. Могу се принудно из читаве земље довести студенти и државни службеници, како се то чинило у совјетско време или како то сада покушавају да учине власти у Украјини. Али онда то није литија већ митинг: заставе, пароле, народне песме... Таква слика не може да превари верујући народ: она не изгледа нарочито уверљиво чак ни за нецрквеног човека, лаика. Украјинско свештенство говори да је из године у годину све више људи у храмовима. Недавно су, на Недељу Православља, поново биле одржане литије по читавој Украјини. На пример, у граду Ровно изишло је на хиљаде верника канонске Цркве, а управо је то регион с најсложенијом конфесионалном ситуацијом. У Ровенској области нашим верницима редовно отимају храмове, специјалне службе врше притисак на свештенике и њихове породице: позивају их на информативне разговоре у Службу безбедности, у храмовима и по кућама свештенства врше претресе. Али притисак на канонску Цркву само повећава подршку верника. 7. Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада? Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се из разумљивих разлога није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима“ неканонске „Кијевске Патријаршије“, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу са Црквом двојице утицајних расколничких „јерараха“ са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима. Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори са јерарсима такозване „Кијевске Патријаршије“. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је повукао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је феномен политичке природе и само политички фактор збија његове редове. 8. Да ли је Цариградска Црква некако учествовала у том процесу? Имали смо доста плодну сарадњу од 2000. до 2005. године и ја сам у томе непосредно учествовао. Одржано је десет рунди преговора, у појединим случајевима и уз учешће представникâ украјинске власти. Проанализирали смо читав списак јерархије два главна огранка украјинског раскола, размотрили смо могуће варијанте њиховог повратка Украјинској Православној Цркви, сретали смо се лично с неким њиховим представницима. Али 2005. године на власт је дошао председник Јушченко. Он је отворено подржавао раскол, па је Цариградска Патријаршија прешла на унилатералне поступке. Био је покушај да се отворе цариградске „ставропигије“ у Кијеву и Лавову, а цариградски јерарси су почели да говоре да Украјина, наводно, није територија Московске Патријаршије. Чак и у таквим условима патријарх Алексије је тежио да се поново вратимо дијалогу. У писму патријарху Вартоломеју он је изразио наду да ће патријарх Вартоломеј испољити „канонску чврстоћу“ према расколницима и предложио да се настави заједнички рад на украјинском црквеном питању. Али патријарх Вартоломеј тада није ништа одговорио. Сада ја схватам да је он већ тада имао намеру да спроводи једностране активности и да није био заинтересован за даљи заједнички рад. Узгред, тих година су представници Цариграда још били сагласни с нама у мишљењу да већина такозваних „епископа“ украјинског раскола не могу имати тај чин. Сада је овај лажни епископат у целини примљен у општење, а материјали везани за раскол, које смо ми сакупили и предали Цариградској Патријаршији, игноришу се. На пример, они везани за непостојање канонског прејемства хиротоније код низа јерараха „Украјинске аутокефалне Православне Цркве” (УАПЦ). Јер, „хиротоније“ УАПЦ потичу из деведесетих година прошлог века, од самозваног бившег ђакона Руске Православне Цркве. Тај човек је имао веома рђаву репутацију и никада није имао епископски чин. У Украјини се издавао за епископа „Катакомбне Цркве“, у Русији за римокатоличког бискупа, а у Аустралији за бискупа Англиканске Цркве, да би на крају допао затвора због преваре и фалсификовања. Прве „јерархе“ он је рукоположио заједно са лишеним чина бившим епископом Руске Православне Цркве. Почетком двехиљадитих проблем хиротонијâ УАПЦ ни за кога у Украјини није представљао тајну и ми смо савесно о томе обавестили нашу цариградску браћу. Али 2018. године сви ти „јерарси“ били су примљени у општење једним потезом пера, без разматрања околности њихове хиротоније, „у постојећем чину“ који они нису имали нити га имају. То је, наравно, одбијало наше вернике у Украјини. 9. Патријарх Вартоломеј се позива на канонску јурисдикцију Цариградске Патријаршије над Кијевском митрополијом. Како Ви гледате на такве аргументе? Патријарх цариградски Дионисије је 1686. године издао три правно обавезујуће грамате московским царевима, патријарху московском Јоакиму и украјинском хетману. Али ни у једном од тих докумената се не говори да је Кијевска митрополија предата на привремену управу. Ништа није речено ни о томе да би ти документи могли бити укинути. Текстови директно говоре о предаји Кијевске митрополије „у потчињење“ и „под надлежност“ московских патријараха, укључујући право да они рукополажу кијевске митрополите. Изрази двеју од три грамате су толико неугодни за данашњу позицију Цариградске Патријаршије да је она била принуђена да их прогласи „мање ауторитетним“. На нашем последњем сусрету у Фанару ја сам нудио патријарху Вартоломеју да се одржи конференција наших научника да бисмо заједно проучили документа и уверили се у оно што је очигледно. Одговорио ми је да он за то нема времена. Сада, када је „јерархија“ украјинског раскола примљена у општење и када је добила свој „Томос“, о томе се више и не говори. Проблем наших односа није само у различитом тумачењу докумената из 1686. године. Проблем је у томе што једна од страна сматра да се, тобоже, садржај тих докумената, па и било којих договора између нас, може мењати према датој ситуацији. Та страна тако и говори: да, обећао сам, али околности су се промениле, па, према томе, ништа нисам ни обећао. Али документи и договори постоје управо зато да односи између наших Цркава не би зависили од политичких околности, да би били изнад политике. Уколико то не схватамо, одмах се обезвређују и документи, и договори, и сами односи. Цариградски патријарх Пајсије је 1654. године именовао нашег патријарха Никона као „Патријарха московског, Велике и Мале Русије”. Овај статус је био потврђен документима из 1686. године. Данас Цариград изјављује да је, наводно, наша канонска територија ограничена само на Русију и „северне земље“, па се позива на документе из 16. века, где се ова титула користи. Значи, није ствар у документима. 10. Чиме се, по Вашем мишљењу, објашњава таква журба и нагла промена става Васељенске Патријаршије о украјинском питању? Васељенски Патријарх говори да узрок томе лежи у жалби оба лидера украјинског раскола, као и у драматичним догађајима који су десили 2014. године у Украјини. Филарет је апелацију поднео још 1992. године, након што је био лишен чина у Руској Православној Цркви. Пошто је примио жалбу, патријарх Вартоломеј је у писаној форми потврдио да признаје одлуку Руске Православне Цркве о осуди Филарета. Када је 1997. године Филарет предат анатеми, патријарх цариградски је поново потврдио своју сагласност с том одлуком. На сабрању Предстојатељâ помесних Цркава одржаном 2016. године – када је већ пуним интензитетом беснео оружани сукоб у Донбасу, када су у Украјини расколници поново почели да заузимају храмове канонске Цркве и да туку наше вернике – патријарх Вартоломеј је обећао да се неће мешати у украјинско црквено питање. Мислим да се промена става може објаснити спољним политичким притисцима. Уверен сам да он није могао, а да не схвата последице признавања раскола. Захвални смо Богу што ниједна помесна Црква не признаје његове расколничке поступке у Украјини. И како после тога он може да се назива поглаваром триста милиона православних становника планете? Рећи ћемо директно: данас је његов ауторитет у светском Православљу значајно пољуљан. А управо на сагласности Православних Цркава заснивала се координишућа улога која је додељена цариградском патријарху последњих деценија, у периоду припреме за свеправославни Сабор. 11. У каквом положају је данас Украјинска Православна Црква која се налази под покровитељством Руске Православне Цркве? Како живе епископи, свештеници, верници? Каква им је будућност? У Украјини је сада било време председничких избора, па је властима било потребно да покажу обећано „уједињење Православља“. На канонску Цркву се и даље врше веома интензивни притисци. Уз подршку власти и полиције заузимају се њени храмови. Служба безбедности покреће кривичне поступке против њеног свештенства. Усвојени су закони који имају за циљ да се легализује заузимање храмова и, штавише, да Украјинска Православна Црква буде лишена свог имена, да буде натерана да промени назив у „Руска Црква“. Ово је време искушења за Цркву, али и време светлих примера хришћанске храбрости. Вандалских аката против наших цркава и паљења храмова има на десетине по читавој Украјини. Приказан ми је снимак заузимања храмова: види се како туку и из цркве избацују старце и жене; како бију наше свештенике и како људи служе Литургију на мразу пошто их не пуштају у храм који су изградили сопственим рукама. Притом у заузетим храмовима нема ко да служи: канонско свештенство не жели да уђе у нову „црквену” структуру. Већ сада лажни епископи расколникâ изјављују да немају свештенства за нове храмове. Те храмове неће имати ко да одржава јер су они који су заузели храмове нецрквени људи, људи који нити ће се молити нити ће давати храму прилоге. „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар” (Пс. 126, 1). А наши верници ће себи изградити нове храмове. Јер, Црква у Украјини – то су срца верникâ, а не камени зидови. Можете украсти име од Цркве, можете украсти зграде, али веру код народа нико не може уништити нити украсти. Не могу се вршити вештачке „корекције“ у зависности од политичке ситуације. Они који то сада покушавају да ураде у Украјини нису ништа друго до бедници. Они не могу да замисле истинску снагу и лепоту православне вере и Православне Цркве. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем јесте једина канонска Црква Украјине. Она је духовно јака и ја верујем да ће се, милошћу Божјом, одупрети искушењима. Извор: Епархија бачка
  9. Дана 31. јануара 2019. године у Великој сали Државног дворца у Кремљу одржан је свечани догађај посвећен десетогодишњици Помесног сабора Руске Православне Цркве и интронизацији Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Господина Кирила. Учеснике у манифестацији поздравио је председник Руске Федерације В.В. Путин. Ваша Светости! Поштовани поглавари и представници Помесних Православних Цркава! Поштовани свештенослужитељи! Даме и господо! Драго ми је да све вас поздравим у срцу Русије, у Московском Кремљу с његовим духовним светињама које су значајне за сваког православца. Данашњи свечани скуп је посвећен изузетном датуму. Крајем јануара 2009. године одржан је Помесни сабор Руске Православне Цркве на којем је изабран нови поглавар – Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил. Желео бих да Његовој Светости топло и искрено честитам десетогодишњицу интронизације. У децембру 2017. године заједно смо прославили стогодишњицу обнављања патријараштва у нашој земљи и истакли смо умногоме водећу улогу поглавара Руске Цркве у судбини отаџбине, величину њиховог подвижништва и служења нашем народу. Патријарх Кирил као и његови истакнути претходници на изузетан начин обавља своју архипастирску мисију. Поштујући хришћанске заповести он покушава да помогне људима да пронађу пут до храма, да се учврсте у вери, да их подржи речју и делом. Захваљујући мудрости и поштењу, отворености и великодушности стекао је поштовање, и у Русији, и далеко ван њених граница. Његова Светост и православни јерарси заједно с представницима других традиционалних религија дају значајан допринос јачању слоге у друштву и помажу у решавању кључних, понекад врло болних питања која узнемиравају и брину људе. Знам колико много је у току последњих година учињено на ширењу социјалног служења Цркве, колико је велики и неуморан рад који у овој области обављају црквене организације удружујући волонтере, доброчинитеље и оне који теже ка томе да несебично помажу другим људима. Овај труд је драгоцен, он се не мери статистиком, али ћу ипак дозволити себи да наведем неколико бројева. У Русији је 2009. године постојала само једна црквена сигурна кућа за жене са децом које су доспеле у тешку животну ситуацију. Прошле године их је било већ 58. Отворено је преко 100 нових центара за хуманитарну помоћ. Развијају се патронажне службе и службе за друштвену рехабилитацију. Руска Православна Црква је увек тамо где је тешко, увек је с људима који су доспели у невољу. Тако је било и за време лета 2010. године кад се Русија суочила са стихијом, с пожарима који су захватили многе регионе у нашој земљи, тако је било у Кримску, у градовима и селима на Далеком истоку, који су пострадали од поплава. Руска Православна Цркве данас координира и прати преко 6,5 хиљада социјалних пројеката, самим тим видно помажући напоре државе и друштва у овом правцу. Посебне речи захвалности патријарху Кирилу и Цркви упућујемо за духовну бригу о руској војсци. Ваше искрене и срдачне поуке помажу војницима и официрима да часно бране домовину и уливају им сигурност у своју ратничку силу и моралну исправност. Велико поштовање заслужује просветна делатност Руске Православне Цркве, обнављање старих храмова и изградња нових. Патријарх Кирил и ја смо сасвим недавно заједно учествовали у полагању темеља за један од њих – величанствени храм у сећање на војнике Великог отаџбинског рата „Васкрсење Христово“. Племенито подвижништво Руске Православне Цркве се простире на целу њену канонску територију. И захвални смо Његовој Светости на томе што стално поклања пажњу нашим сународницима и што подржава заједнице у иностранству, на неуморном раду на јачању поверења између земаља и народа и на ширењу контаката у области хуманитарне делатности. Истаћи ћу да је часно и беспрекорно служење којим се патријарх Кирил одликује – пример истинске љубави према отаџбини и према нашем народу, а успеси постигнути на овом попришту представљају темељ за развој Цркве у наредним деценијама. Ваша Светости! Поштовани учесници у свечаном скупу! Данас, као и у току многих векова, постоји изузетна потреба за узвишеним предназначењем Руске Православне Цркве. Истаћи ћу да ће држава наставити да активно развија стваралачко партнерство са Црквом у свим значајним областима, пре свега и васпитавању младог нараштаја, у чувању културне баштине и у решавању насушних друштвених проблема. Пред Русијом се данас постављају огромни изазови и амбициозни циљеви, без преувеличавања историјски задаци у демографији, у друштвеном развоју и побољшању квалитета живота људи, у раду на остваривању напретка у економији, у науци и технологијама. Али једно нам је сасвим јасно: да бисмо достигли нови ниво за нас је важно да сачувамо свој идентитет, своје јединство и солидарност. А они се граде на вредностима које су увек поштоване у православљу и другим традиционалним религијама Русије: то су милосрђе, поштење и праведност, то је брига за ближњег и породицу, поштовање родитеља и деце, и наравно, љубав према домовини. Заборављање ових вредности је бременито најразорнијим последицама, обезличавањем и деградацијом човека, тиме да он може постати жртва најподлијих и најнижих манипулација. Понављам: заједничка је дужност и одговорност државе, Цркве, религиозних делатника и друштва да сачувају и ојачају нашу духовно-моралну вредносну основу, да је пренесу омладини и будућим нараштајима, како се не би изгубили у време бурних глобалних промена. И наравно, рачунамо на то да ће Руска Православна Црква и убудуће остати активна мировна снага, као и раније, да ће јачати пријатељство и добросуседске односе и подржавати наше сународнике и људе православне културе. Братске везе између Цркава у историји су уједињавале и зближавале народе и служиле развоју равноправних односа између Русије и многих иностраних земаља. Нажалост, видимо и друге примере кад шпекулације, политиканство и паразитирање на питањима религиозног живота воде ка разједињавању људи и изазивају злобу и нетрпељивост. Управо такав пројекат који нема везе с вером, који је потпуно лажан и везан за борбу за власт, данас се остварује у Украјини. У суштини, долази до грубог мешања у црквени живот. Његови иницијатори као да су се учили од безбожника из прошлог века који су истеривали вернике из храмова, мучили и прогањали свештенослужитеље. Опет бих желео да истакнем: држава и власт Русије сматрају апсолутно недопустивим било какво мешање у црквене послове. Поштовали смо и поштоваћемо независност црквеног живота, тим пре у суседној сувереној земљи. Ипак, задржавамо право да реагујемо и да чинимо све у циљу заштите људских права, укључујући и слободу вероисповести. И на крају бих желео да још једном честитам патријарху Кирилу знаменити датум – десетогодишњицу устоличења. Његовој Светлости желим бодрост, дуг живот и нове успехе у архипастирском раду. Нека Ваше молитве чувају Руску Православну Цркву и нашу отаџбину. Хвала вам на пажњи. Извор: Православие.ру
  10. Поводом 10-годишњице устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила у храму Христа Спаситеља служена је Литургија уз учешће предстојатеља и представника помесних Православних Цркава (фотогалерија). Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил савршио је 1. фебруара 2019. године, поводом 10-годишњица свога устоличења, заједно са предстојатељима и представницима помесних Православних Цркава, аутономних и самоуправних Цркава које су у саставу Московске Патријаршије, чланова Свештеног Синода, великог броја архијереја и свештенства Руске Православне Цркве, Божанску Литургију у Катедралној цркви Христа Спаситеља у Москви. Началствовалису предстојатељи: Блажењејши Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован X, Свјатјејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј, Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Блажењејши Митрополит свеамрички и канадски г. Тихон. Предстојатељима су саслуживали стални чланови Свештеног Синода Руске Православне Цркве: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар, начелник Митрополитанског округа у Републици Казахстану; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, начелник Средњоазијског митрополитанског округа; Митрополит санктпетербуршки и ладошки Варсонофије; Митрополит мински и заславски Павле, патријарашки егзарх све Белорусије; Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије; као и Митрополит источноамерички и њујоркшки Иларион, Митрополит Риге и све Летоније Александар, Митрополит талински и све Естоније Евгеније, Митрополит токијски и свег Јапана Данило и сабор архијереја Руске Православне Цркве. Са предстојатељима су саслуживали и чланови делегација помесних Православних Цркава у свештеном чину: -из Александријске Православне Цркве - Митрополит триполијски Теофилакт и представник Патријарха александријског при Патријарху московском и све Русије Митрополит кирински Атанасије; -из Јерусалимске Православне Цркве - представник Патријарха јерусалимског патријарха при Патријарху московском и све Русије архимандрит Стефан (Диспиракис); -из Српске Православне Цркве - Епископ бачки Иринеј, Епископ моравички Антоније - старешина Подворја Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, Епископ ремезијански Стефан - викар Патријарха српског, Епископ мохачки Исихије - викар Епископа бачког и протојереј Владан Симић - секретар Епископа бачког; -из Грузијске Православне Цркве - Митрополит готијски и атенски г. Андреј, Епископ никорцминдски г. Вакхтанг, протојереј Какхабер Гоготишвили; -из Румунске Православне Цркве - Митрополит трговиштански г. Нифон, протојереј Адријан Гибану, свештеник Евгеније Роготи; -из Бугарске Православне Цркве - Митрополит старозагорски Кипријан, Митрополит видински Данило, представник Патријарха бугарског при Патријарху московском и све Русије архимандрит Теоктист (Димитров), архимандрит Антим (Манојлов), свештеноиконом Цветан Иван и протојереј Живко Желев; -из Пољске Православне Цркве - Архиепископ љублински и холмски Авељ, протојереј Георгије Лукашевич, ђакон Андреј Давидзук. Представник Патријарха јерусалимског при Патријарху московском и све Русије архимандрит Стефан (Диспиракис) молио се у олтару. Служби су присуствовали: aпостолски нунцијe у Руској Федерацији надбискуп Целестино Миљоре; делегација Јерменске Апостолске Цркве коју је предводио архиепископ Језник, председник Одељења за спољне црквене односе Јерменске Апостолске Цркве; делегација Светског савета Цркава на челу са генералним секретаром пастором др Олафом Фуксе Твејтом; делегација Народне Републике Кине. Међу присутнима су били и: гувернер Санкт Петербурга А.Д. Беглов, председник Одбора за спољне послове Државне думе Руске Федерације Л.Е. Слуцки, председник Одбора Државне думе ФС Руске Федерације за развој грађанског друштва, питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов, посланик Државне думе ФС Руске Федерације, саветник градоначелника Москве, саветник Патријарха московскоги све Русије о питањима изградње В.И. Ресин, представници државних и јавних организација Русије. У катедрали Христа Спаситеља молили су се игумани и игуманије манастира, службеници синодалних црквених установа, свештеници, представници православних омладинских организација. Богослужбено торжество су увеличали: Патријаршијски хор при Катедрали Христа Спаситеља (диригент И.Б. Толкачов) и монашки мушки хор Свето-тројичне Сергијеве Лавре (диригент архимандрит Глеб Кожевников). Богослужење су уживо емитовали ТВ канали „Спас“ и „Сојуз“. Чин је такође емитован на званичном сајту Руске Православне Цркве, patriarchia.ru. Коментарисао је службеник Московске Pатријаршије Н.И. Державин. На сугубој јектенији узнесене су прозбе за јединство Православне Цркве и очување Цркве од подела и раскола. У сугубој јектенији узнете су посебне прозбе за добро здравље и доглоденствије садашњег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а после сугубе јектеније Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије прочитао је молитву за предстојатеља Руске Цркве. У наставку је Његова Светост Патријарх г. Кирил прочитао молитву за мир у Украјини. Возгласи и јектеније на Божанској Литургији произношени су на црквенословенском, арапском и енглеском језику. Архиепископ бечки и будимпештански Антоније одржао је проповед пре причешћа. На крају Литургије, на десетогодишњицу устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, Блажењејши Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован честитао је годишњицу и на поклон уручио је патријарху Кирилу патријарашки жезал израђен у Дамаску. Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку чланова Свештеног Синода Руске Православне Цркве Његовој Светости Патријарху г. Кирилу и предао му спомен дар дарове – ручни крст и комплет са две панагије и напрсним крстом. У наставку се Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил обратио учесницима богослужења архипастирским словом. Извор: patriarchia.ru (с руског Инфо служба СПЦ) Вести из сестринских цркава |
  11. Дана 10. јануара 2019. године делегација доброчинитеља из Русије у пратњи представника Патријарха московског и целе Русије при Патријарху Велике Антиохије и целог Истока игумана Арсенија (Соколова) посетила је сиријски град Хомс. Делегацију чине: председник руског добротворног фонда „Апостол Павле“ В. А. Ланцева, координатор руског покрета „Сорок сороков“ А. Б. Кормухин и магистранткиња Богословског факултета Баламандског универзитета (Либан) А. В. Репкина. У здању Хомске митрополије Антиохијске Православне Цркве делегацију је примио Митрополит хомски Георгије. Руски доброчинитељи су му уручили хуманитарну помоћ и божићне поклоне. Затим су гости из Русије обишли православне храмове у граду, оштећене у току борбених дејстава, и у пратњи игумана Арсенија отпутовали су за Дамаск. Извор: Српска Православна Црква
  12. Велики духовник Русије, чувени схимонах Варсануфије успео је у намери да чудотворни Гаденовски крст однесе и поклони светињама и српском народу на Косову и Метохији. Реч је о великој светињи Русије, крсту који се појавио пре скоро 600 година, о чему постоји веома живо предање. Предање каже да су пустињаци видели да крст долази са небеса. Њима се представио Свети Никола и рекао да на том месту подигну цркву. Пре 500 година, баш на том месту, изградили су храм, али и саставили летописе који говоре о томе каква су се све чуда дешавала под крстом. У совјетско време крст је био сакривен, нико није знао где је, а 1990. године је случајно пронађен у селу Гаденово, где се и данас налази. Иако су кренули из Београда, ходочасници из Русије желели су да њихово путовање на, како кажу, свету земљу Косова и Метохије, започне у храму Светог кнеза Лазара у Крушевцу. Наиме, духовник Варсануфије у Кингисепу, у далекој Русији, гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Изградњу првог српско-руског храма поверио је Православном духовно-просветитељском центру „Љубав“ из Земуна, који је њему и његово верном пратиоцу, монаху Венијамину, домаћин у Србији. По уласку на територију јужне српске покрајне духовник је прво желео да оде на Газиместан, са којег ће у Русију, у порту манастира у коjeм гради српско-руску цркву, понети земљу и камен. Прва светиња у коју је стигао Гаденовски крст био је Манастир Грачаница. Духовнике из Русије дочекао је јеромонах Иларион, а дочеку су присуствовале и све монахиње тог манастира, које су певајући духовне песме улепшале тај свечани догађај. Необични путници из Русије затим су се упутили у Богословију у Призрену. Крст је преузео епископ рашко-призренски Теодосије. Он је благословио даљи пут чудотворног крста по Косову и Метохији. „Хвала вам на овом великом благослову. Нема бољег начина да нам помогнете, нити поклона који сте могли да донесете распетом Косову у овом тренутку, до крста, симбола распећа, али и васкрсења. Хвала вам и за све молитве за спас српског народа“, рекао је владика Теодосије. Свечаност је пратила песма младих богослова који нису крили одушевљење чињеницом да је тешко покретан схимонах Варануфије, који гази девету деценију, превалио пут дуг две и по хиљаде километара, да би стигао на страдална и света места Косова. Како сазнајемо, управо ће царски град Призрен и његова Богословија бити место на којем ће верници са Косова и ходочасници из Србије убудуће моћи да се поклоне великој светињи. Међутим, по жељи духовника из Русије и уз благослов владике Теодосија, крст ће ових дана обићи све светиње јужне српске покрајине. Верници су јуче могли да га целивају у Манастиру Дечани после литургије, а с одушевљењем су га дочекале и монахиње у Пећкој патријаршији. Гаденовски крст пронађен је на месту где се копало због изградње манастира. Тамо се данас дешавају чуда, исцељења. Монаси су на Косово донели копију крста, освештану у Гаденову, а исте светиње налазе се у Севастопољу, Волгогдару, Луганску, Јекатеринбургу. Копија истог чудотворног крста, који има исцелитељску мож, пола године се налазила и на Међународној космичкој станици. Након посете Косову и Метохији, духовници из Русије настављају пут ка светињама Црне Горе. извор
  13. Велики духовник Русије, чувени схимонах Варсануфије успео је у намери да чудотворни Гаденовски крст однесе и поклони светињама и српском народу на Косову и Метохији. Реч је о великој светињи Русије, крсту који се појавио пре скоро 600 година, о чему постоји веома живо предање. Предање каже да су пустињаци видели да крст долази са небеса. Њима се представио Свети Никола и рекао да на том месту подигну цркву. Пре 500 година, баш на том месту, изградили су храм, али и саставили летописе који говоре о томе каква су се све чуда дешавала под крстом. У совјетско време крст је био сакривен, нико није знао где је, а 1990. године је случајно пронађен у селу Гаденово, где се и данас налази. Иако су кренули из Београда, ходочасници из Русије желели су да њихово путовање на, како кажу, свету земљу Косова и Метохије, започне у храму Светог кнеза Лазара у Крушевцу. Наиме, духовник Варсануфије у Кингисепу, у далекој Русији, гради цркву посвећену српском кнезу Лазару и цару Николају II Романову. Изградњу првог српско-руског храма поверио је Православном духовно-просветитељском центру „Љубав“ из Земуна, који је њему и његово верном пратиоцу, монаху Венијамину, домаћин у Србији. По уласку на територију јужне српске покрајне духовник је прво желео да оде на Газиместан, са којег ће у Русију, у порту манастира у коjeм гради српско-руску цркву, понети земљу и камен. Прва светиња у коју је стигао Гаденовски крст био је Манастир Грачаница. Духовнике из Русије дочекао је јеромонах Иларион, а дочеку су присуствовале и све монахиње тог манастира, које су певајући духовне песме улепшале тај свечани догађај. Необични путници из Русије затим су се упутили у Богословију у Призрену. Крст је преузео епископ рашко-призренски Теодосије. Он је благословио даљи пут чудотворног крста по Косову и Метохији. „Хвала вам на овом великом благослову. Нема бољег начина да нам помогнете, нити поклона који сте могли да донесете распетом Косову у овом тренутку, до крста, симбола распећа, али и васкрсења. Хвала вам и за све молитве за спас српског народа“, рекао је владика Теодосије. Свечаност је пратила песма младих богослова који нису крили одушевљење чињеницом да је тешко покретан схимонах Варануфије, који гази девету деценију, превалио пут дуг две и по хиљаде километара, да би стигао на страдална и света места Косова. Како сазнајемо, управо ће царски град Призрен и његова Богословија бити место на којем ће верници са Косова и ходочасници из Србије убудуће моћи да се поклоне великој светињи. Међутим, по жељи духовника из Русије и уз благослов владике Теодосија, крст ће ових дана обићи све светиње јужне српске покрајине. Верници су јуче могли да га целивају у Манастиру Дечани после литургије, а с одушевљењем су га дочекале и монахиње у Пећкој патријаршији. Гаденовски крст пронађен је на месту где се копало због изградње манастира. Тамо се данас дешавају чуда, исцељења. Монаси су на Косово донели копију крста, освештану у Гаденову, а исте светиње налазе се у Севастопољу, Волгогдару, Луганску, Јекатеринбургу. Копија истог чудотворног крста, који има исцелитељску мож, пола године се налазила и на Међународној космичкој станици. Након посете Косову и Метохији, духовници из Русије настављају пут ка светињама Црне Горе. извор View full Странице
  14. Личност Светог Александра Невског једна је од највећих у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Његов свети култ је раширен не само у Русији већ широм земаљскога шара - у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Румунији, Америци, Аустралији ... Њему су посвећени многи свети храмови а поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски View full Странице
  15. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски
  16. На данашњи дан (5. децембар) 2008 године уснуо је у Господу Патријарх московски и све Русије Алексеј II (Ридигер Алексеј Михајлович).
  17. У петак, 21. септембра 2018. године, у просторијама Митрополије загребачко-љубљанске, Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфиријe примио је у посету Његову Екселенцију г. Анвара Азимова, Амбасадора Руске Федерације у Републици Хрватској. Митрополит Порфирије и г. Азимов су разговарали о пројекту обнове храма св. Николаја у Цриквеници, који су подигли руски емигранти 1924. gодине, као и о тренутном стању Православне Цркве у Републици Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  18. Министарство одбране Русије ће изградити главни храм Оружаних снага Русије у подмосковском парку за културу и одмор „Патриот“, изјавио је министар Сергеј Шојгу. „Министарство одбране реализује план изградње главног храма Оружаних снага у парку ’Патриот‘. Та идеја је добила подршку јавности, државних власти, војне управе, свештенства и већ је направљена визуелна концепција храма“, казао је Шојгу јуче на седници колегијума Министарства одбране Русије. Према његовим речима, храм ће постати духовни, научни и просветни центар за војнике, православне свештенике и грађане Русије. У њему ће постојати музејска поставка посвећена историји формирања руске државе и оружаних снага.
  19. У оквиру емисије Православна Русија на таласима васељенског радија Светигоре јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира и уредник сајта Православие.ру говори о 1030. годишњици Крштења Русије. Благодарећи радију Светигори доносимо звучни запис овог занимљивог и надахнутог разговора. Звучни запис емисије View full Странице
  20. У свим храмовима Руске православне цркве у сећање на Дан крштења Русије зазвониће звона. По благослову Његове светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, 28 јула 2018 године, звона ће зазвонити у подне по локалном времену, у свим храмовима и црквама Руске православне цркве ( у Москви – у 12:15). По први пут, 2012 године звона су звонила и ујединила храмове и манастире Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Азербејџана и Казахстана. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Овај блистави догађај за православни свет биће увеличан учешћем делегација 12 помесних православних Цркава, изјавио је протојереј Николај Данилевич, заменик начелника Одељења за спољне црквене односе Украјинске Православне Цркве. Према његовим речима, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије упутио је позивнице предстојатељима 14 помесних Православних Цркава широм света, а делегације из 12 Цркава присуствоваће светковинама. Међу делегацијама које су најавиле присуство налази се и делегације Васељенске Патријаршије. Румунску Православну Цркву и Православну Цркву у Америци представљаће свештеници, а само Цркве Антиохије и Грчке неће бити представљене, и то „једино из техничких разлога“, изјавио је протојереј Николај. Отац Николај је такође напоменуо да број и ниво црквених делегација које ће учествовати на прославама у организацији Украјинске Цркве Московске Патријаршпије јасно показују да све помесне Цркве подржавају канонску Украјинску Цркву и Његово Блаженсгтво митрополита Онуфрија, што су и саме Цркве често изражавале. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...