Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'резултат'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  2. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  3. © Милорад Видовић По речима Ненада Ристовића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду, за српску теологију и блиске области овај Лексикон представља велику новину: „Уместо досадашњих парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су Лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје… Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом Лексиконуконтекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај Лексикон је показатељ“ – закључује Ристовић – „да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури.“ Проф. Богољуб Шијаковић напомиње да „ако имамо на уму да су лексикографија и енциклопедистика резултат високо развијене истраживачке и стручне свести, као и израз научне самосвести, онда Лексикон библијске егзегезе представља важан подухват у српској теолошкој и хуманистичкој науци, и то подухват који (поред мноштва лексикона и приручника и у овој области) није ослоњен на неки готови узор, већ је стваран тежим путем: да се богатим и промишљеним одабиром одредница, практиковањем различитих приступа, уграђивањем истраживачких искустава разних научних средина и традиција – многобројни аспекти библијског текста и његове дуге и плодне рецепције изложе на начин који је не само информативан и поучан него и оригиналан и подстицајан, често више но што то очекујемо у лексикографској обради.“ Лексикон је, иначе, реализован у оквиру прoјекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати (под евиденционим бројем 179078), који се изводи на ПБФ-у, а финансира од стране Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије. Одреднице је писао велики број наших теолога, преко двадесет са београдског ПБФ-а и неколико њих из Фоче, као и одређени број српских теолога који живе и раде у иностранству. Све у свему, преко педесет домаћих богослова је учествовало на овом пројекту. По речима проф. Родољуба Кубата, „на једном се месту сакупило много паметних Срба, што све нас треба да радује.“ У изради Лексикона су учествовали и бројни наставници са других факултета, те се може рећи да је Лексикон постао тачка сусрета хуманиорума Београдског Универзитета и тиме је положај теологије у оквирима академске стварности постао повољнији. „Ми смо заједничким радом на Лексикону“ – наглашава проф. Предраг Драгутиновић – „желели да положај теологије у оквирима академске стварности учинимо другачијим, и свакако смо делом успели у томе. Наша теологија је до сада мало и невешто тражила своје место у хуманиоруму, није знала шта би дала, шта би добила. Сви знамо да се хуманиорум налази у извесној кризи. Не успева да се својим постигнућима наметне и покаже као социјално релевантан фактор. Сада, библијска теологија и каснија хришћанска теологија су заправо свој идентитет налазиле у социјалној релевантности: за малу заједницу, за велику заједницу, за град, за државу… Та релевантност се пројављивала различито, некад се очитавала у афирмацији, некад у критици социјалног. Можда је та урођена потреба теологије да буде релевантна и ангажована, онај квасац који је потребан тесту хуманиорума. Ово наравно отвара многа питања, али ми смо спремни да дискутујемо о њима са свима који су заинтересовани.“ Кубат додаје да је на изради Лексикона учествовао већи број експерата из иностранства, из око двадесетак земаља. „Све су то врсни стручњаци из својих области. Међутим, један број њих представљају сами врх светске библистике, те их треба посебно поменути; то су Улрих Луц, Емануил Тов, Герд Тајсен, Гинтер Штембергер, Валтер Дитрих, Кристоф Домен, Конрад Шмид, Јорг Фреј и др. Треба имати на уму да су по општем мишљењу Луц и Тајсен двојица највећих светских новозаветника у другој половини XX и првим деценијама XXI века. Емануил Тов је највеће име старозаветне текстологије, главни издавач кумранских рукописа. Штембергер je водећи јудаиста. Домен и Шмид су водећи старозаветници… Затим угледни православни теолози: Ендрју Лаут, Џон Бер, Џемс-Букханан Волас, Христос Караколис и други. Све укупно је нешто мање од педесет колега из иностранства. Као куриозитет навео бих колегу Џона Екема, новозаветника из Гане, који је са лица места саставио одличну одредницу о постколонијалној херменеутици.“ У Предговору је подвучено да се међународна сарадња одвијала по принципу „размене“, те се поставља питање шта је то што су страни библисти добили, сазнали и сл. учествујући у овом пројекту? „Наше колеге из иностранства су се радо одазвали нашем позиву да сарађују на изради Лексикона, и за њих је најпре био занимљив сам концепт“ – појашњава Драгутиновић. „Они су нас увек охрабривали да уцртавамо сопствене путеве на мапи савремене библистике. То је значило да тражимо сопствени израз, да проучавамо сопствено Предање и да наш православни контекст буде меродаван за садржај Лексикона. Стога смо одустали од превођења већ постојећих текстова писаних за друге лексиконе или зборнике. Морам нагласити да је сваки чланак у Лексикону написан циљно и само за наш Лексикон! Дакле, ако ме питате шта су добили, могу вам одговорити само толико да су наше колеге из иностранства у нама добили једног озбиљног саговорника у свету савремене библистике, и то саговорника каквог до сада нису имали. Лексикон је за почетак платформа на којој је ’разменa’ отпочела.“ A што се саме концепције Лексикона тиче, исти приређивач појашњава: „Концепт Лексикона је дуго осмишљаван. Почело се са скромним амбицијама, нпр. појмовником библијске хеременутике, завршило се у једном широко постављеном оквиру који обухвата готово све аспекте интерпретације: историјски-критицизам је обрађен детаљано и по први пут на српском говорном подручју, историја рецепције Библије кроз разне медијуме је максимално покривена: отачка егзегеза, богослужбене рецепције, арехеологија, црквена уметност, химнографија итд. Обрађени су разни приступи библијском тексту (канонски, литургијски, феминистички, постколонијални…). Концепт је, дакле, помало холистички. Надаље, Лексикон је изузетно богато опремљен помагалима за коришћење – помена вредне су упутнице на маргинама које читаоцу омогућавају лако кретање по овој не тако једноставној материји.“ Аутори Лексикона се самоидентификују као – „нова српска библистика“. На питање у чему је суштинска разлика између старе и нове српске библистике, Драгутиновић одговара: „Рад наших предходника заслужује поштовање. О њиховом доприносу се може расуђивати само и искључиво узимајући у обзир околности у којима су радили, а какве су оне биле за Цркву и теологију у Југославији друге половине XX века добро је познато. Потребе Цркве и теологије у том периоду су биле другачије него данас, и они су тим потребама излазили у сусрет колико су могли. „Нова српска библистика“ се не разумева као дистанцирање или отклон од „старе“, већ као креативни наставак, надовезивање на њу. Она је просто „нова“ утолико што је другачија од старе, пошто су тренутне потребе другачије, конкретно: с једне стране, постоји потреба за ревитилизацијом библијског дискурса у православној теологији, пошто је он дуго био запостављен, скрајнут или прогутан „неопатристичком синтезом“; с друге стране, „нова“ библистика напушта дескрипцију као егзегетски поступак, и тражи рефлексију. Постојећи Коментари нпр. на књиге Новога Завета се углавном смештају на ове две равни – или се текст и дискурс игноришу и произвољно уграђују у монументалне богословске системе или се пак само описују и објашњавају. „Ново“ се – закључује Драгутиновић – састоји у томе да се библијском тексту обезбеди и гарантује његова другост – историјска и теолошка – што се постиже историјско-критичком методом, али и да се – кроз проучавање модела предањске рецепције библијског текста – изнађу и изнесу његови теолошки потенцијали, кадри да се обрате данашњем човеку.“ Приређивачи истичу да Лексикон није „православан у уско конфесионалном смислу“ али да има „православну арому“. Кубат појашњава да то запарво показује отвореност и ширину. „Истинско православље“ – по његовим речима – „јесте богатство и шаренило различитих предања широм васељене, никако униформисана религиозност диктирана са врха. Лексикон има управо ту ’арому’; у њему нема базичног протестантског отклона од традиције или римокатоличког страха пред модерношћу. Максимално се уважавају различити углови посматрања Писма. Тако се нпр. историјско-критичка метода не третира као изум нововековне протестантске библистике, нити се потцењује значај ранијих традиционалних егзегетских метода као што су нпр. алегореза или типологија. Самим појмовима се приступало кроз историјску дубину, наравно где је то било могуће. Тиме се показује свест о историјском континуитету. Друго, његова перспектива је православна у културолошком и историјском контексту. Када се мало боље сагледа одабир одредница јасно је да се у Лексиконупрати источно-православна традиција, како у погледу светоотачке егзегетске праксе, тако и источне иконографије, аскетике, богослужења итд. Уз то, он има и српску ’арому’ у смислу да се многи феномени везани за рецепцију Писма посматрају кроз нашу културну и богословску баштину.“ Лексикон је превасходно намењен теолозима, и један од циљева аутора је био указивање на важност и присуство Писма у теологији и традицији јер се, по мишљењу проф. Кубат, то код нас често само овлаш подразумева. По његовим речима, „наша друга циљна група су српски интелектуалци, који се могу упознати са разним херменеутичким аспектима присутним у тумачењима Библије који постоје и у другим духовним дисциплинама, као нпр. књижевности, класичној филологији, философији итд. Још занимљивије је то што ће многи нетеолози имати прилику да кроз овај Лексикон схвате колико су књижевност, сликарство или музика прожети библијским мотивима, односно колико је Библија невидљиво утицала на све нас. Такође, Лексикон се може користити и у другим научним областима што му додатно проширује ’употребну вредност’.“ По речима проф. Шијаковића, „Лексикон карактерише интердисциплинарност, али не само у смислу агрегата разноврсних струковних знања, него пре свега у настојању да се у контактним зонама различитих струка реализује динамика дијалога и међусобних утицаја. Ово за последицу има то да ће и они упућени (а не само они који се упућују) увек имати шта да науче, крећући се кроз Лексикон као кроз лавиринт незавршивог знања, кроз који их као путовође воде многобројне упутнице. Библија је утемељујућа и прожимајућа књига хришћанске културе, чак и више од тога, па Лексикон не само да уважава библијски текст у свим његовим аспектима, него је на један потенцијално целовит начин посвећен трансмисији и рецепцији библијског текста и његовом утицају на разне области знања и уметничког стварања. Притом Лексикон јасно показује да повратак оцима није могућ без повратка Библији. Овим Лексиконом српска библистика је направила два важна искорака. Лексикон је плод међународне сарадње у којој се српска библистика појављује као равноправан саговорник, који има да каже и нешто што не говоре други. Такође, српска библистика је овим искорачила према философији, књижевној теорији, филологији, социологији, историјској науци и другим хуманистичким дисциплинама, и тај искорак би могао да буде изазов да до сличних поступака дође и са друге стране. Најзад, Лексикон библијске егзегезе је поуздан студијски приручник, који поред мноштва постигнутих научних резултата садржи и многе стимулације за даље истраживање и промишљање неисцрпног текста Библије.“ Занимљиво размишљање у истом правцу износи и проф. Петар Јевремовић: „Идеја Лексикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И ̶ смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви.“ На крају, на питање да ли је у плану и неко инострано издање Лексикона, Кубат одговара: „Да. Сасвим је извесно да ће Лексикон за релативно кратко време бити преведен на енглески. Постоје интересовања неких колега из Немачке да се преведе и на немачки, што би било врло неуобичајено јер су управо Немци познати по изради квалитетних Лексикона. Лично бих волео да се преведе и на руски. Мислим да би у Русији оставио најдубљи траг. Не бих волео да будем погрешно схваћен, али реакције и коментари домаће јавности и колега (библиста) из иностранства, са којима смо управо завршили једну научну конференцију на ПБФ, указују да ће овај Лексикон имати лепу перспективу, како код нас тако и шире. Управо је то оно што нас у сржи бића радује.“
  4. Пре неколико дана из штампе је изашла једна, по свему, изузетна научна публикација. Реч је о Лексикону библијске егзегезе, који су приредили професори са Православног богословског факултета (ПБФ) Родољуб Кубат и Предраг Драгутиновић, а објавили Библијски институт ПБФ-а и београдски Службени гласник. Приређивачи посебно наводе три повода за настанак Лексикона: наставне потребе на београдском ПБФ-у, међународно позиционирање српске библистике и отварање за интердисциплинарност, тј. прихватање академске одговорности на пољу друштвено-хуманистичких наука у Србији. © Милорад Видовић По речима Ненада Ристовића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду, за српску теологију и блиске области овај Лексикон представља велику новину: „Уместо досадашњих парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су Лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје… Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом Лексиконуконтекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај Лексикон је показатељ“ – закључује Ристовић – „да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури.“ Проф. Богољуб Шијаковић напомиње да „ако имамо на уму да су лексикографија и енциклопедистика резултат високо развијене истраживачке и стручне свести, као и израз научне самосвести, онда Лексикон библијске егзегезе представља важан подухват у српској теолошкој и хуманистичкој науци, и то подухват који (поред мноштва лексикона и приручника и у овој области) није ослоњен на неки готови узор, већ је стваран тежим путем: да се богатим и промишљеним одабиром одредница, практиковањем различитих приступа, уграђивањем истраживачких искустава разних научних средина и традиција – многобројни аспекти библијског текста и његове дуге и плодне рецепције изложе на начин који је не само информативан и поучан него и оригиналан и подстицајан, често више но што то очекујемо у лексикографској обради.“ Лексикон је, иначе, реализован у оквиру прoјекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати (под евиденционим бројем 179078), који се изводи на ПБФ-у, а финансира од стране Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије. Одреднице је писао велики број наших теолога, преко двадесет са београдског ПБФ-а и неколико њих из Фоче, као и одређени број српских теолога који живе и раде у иностранству. Све у свему, преко педесет домаћих богослова је учествовало на овом пројекту. По речима проф. Родољуба Кубата, „на једном се месту сакупило много паметних Срба, што све нас треба да радује.“ У изради Лексикона су учествовали и бројни наставници са других факултета, те се може рећи да је Лексикон постао тачка сусрета хуманиорума Београдског Универзитета и тиме је положај теологије у оквирима академске стварности постао повољнији. „Ми смо заједничким радом на Лексикону“ – наглашава проф. Предраг Драгутиновић – „желели да положај теологије у оквирима академске стварности учинимо другачијим, и свакако смо делом успели у томе. Наша теологија је до сада мало и невешто тражила своје место у хуманиоруму, није знала шта би дала, шта би добила. Сви знамо да се хуманиорум налази у извесној кризи. Не успева да се својим постигнућима наметне и покаже као социјално релевантан фактор. Сада, библијска теологија и каснија хришћанска теологија су заправо свој идентитет налазиле у социјалној релевантности: за малу заједницу, за велику заједницу, за град, за државу… Та релевантност се пројављивала различито, некад се очитавала у афирмацији, некад у критици социјалног. Можда је та урођена потреба теологије да буде релевантна и ангажована, онај квасац који је потребан тесту хуманиорума. Ово наравно отвара многа питања, али ми смо спремни да дискутујемо о њима са свима који су заинтересовани.“ Кубат додаје да је на изради Лексикона учествовао већи број експерата из иностранства, из око двадесетак земаља. „Све су то врсни стручњаци из својих области. Међутим, један број њих представљају сами врх светске библистике, те их треба посебно поменути; то су Улрих Луц, Емануил Тов, Герд Тајсен, Гинтер Штембергер, Валтер Дитрих, Кристоф Домен, Конрад Шмид, Јорг Фреј и др. Треба имати на уму да су по општем мишљењу Луц и Тајсен двојица највећих светских новозаветника у другој половини XX и првим деценијама XXI века. Емануил Тов је највеће име старозаветне текстологије, главни издавач кумранских рукописа. Штембергер je водећи јудаиста. Домен и Шмид су водећи старозаветници… Затим угледни православни теолози: Ендрју Лаут, Џон Бер, Џемс-Букханан Волас, Христос Караколис и други. Све укупно је нешто мање од педесет колега из иностранства. Као куриозитет навео бих колегу Џона Екема, новозаветника из Гане, који је са лица места саставио одличну одредницу о постколонијалној херменеутици.“ У Предговору је подвучено да се међународна сарадња одвијала по принципу „размене“, те се поставља питање шта је то што су страни библисти добили, сазнали и сл. учествујући у овом пројекту? „Наше колеге из иностранства су се радо одазвали нашем позиву да сарађују на изради Лексикона, и за њих је најпре био занимљив сам концепт“ – појашњава Драгутиновић. „Они су нас увек охрабривали да уцртавамо сопствене путеве на мапи савремене библистике. То је значило да тражимо сопствени израз, да проучавамо сопствено Предање и да наш православни контекст буде меродаван за садржај Лексикона. Стога смо одустали од превођења већ постојећих текстова писаних за друге лексиконе или зборнике. Морам нагласити да је сваки чланак у Лексикону написан циљно и само за наш Лексикон! Дакле, ако ме питате шта су добили, могу вам одговорити само толико да су наше колеге из иностранства у нама добили једног озбиљног саговорника у свету савремене библистике, и то саговорника каквог до сада нису имали. Лексикон је за почетак платформа на којој је ’разменa’ отпочела.“ A што се саме концепције Лексикона тиче, исти приређивач појашњава: „Концепт Лексикона је дуго осмишљаван. Почело се са скромним амбицијама, нпр. појмовником библијске хеременутике, завршило се у једном широко постављеном оквиру који обухвата готово све аспекте интерпретације: историјски-критицизам је обрађен детаљано и по први пут на српском говорном подручју, историја рецепције Библије кроз разне медијуме је максимално покривена: отачка егзегеза, богослужбене рецепције, арехеологија, црквена уметност, химнографија итд. Обрађени су разни приступи библијском тексту (канонски, литургијски, феминистички, постколонијални…). Концепт је, дакле, помало холистички. Надаље, Лексикон је изузетно богато опремљен помагалима за коришћење – помена вредне су упутнице на маргинама које читаоцу омогућавају лако кретање по овој не тако једноставној материји.“ Аутори Лексикона се самоидентификују као – „нова српска библистика“. На питање у чему је суштинска разлика између старе и нове српске библистике, Драгутиновић одговара: „Рад наших предходника заслужује поштовање. О њиховом доприносу се може расуђивати само и искључиво узимајући у обзир околности у којима су радили, а какве су оне биле за Цркву и теологију у Југославији друге половине XX века добро је познато. Потребе Цркве и теологије у том периоду су биле другачије него данас, и они су тим потребама излазили у сусрет колико су могли. „Нова српска библистика“ се не разумева као дистанцирање или отклон од „старе“, већ као креативни наставак, надовезивање на њу. Она је просто „нова“ утолико што је другачија од старе, пошто су тренутне потребе другачије, конкретно: с једне стране, постоји потреба за ревитилизацијом библијског дискурса у православној теологији, пошто је он дуго био запостављен, скрајнут или прогутан „неопатристичком синтезом“; с друге стране, „нова“ библистика напушта дескрипцију као егзегетски поступак, и тражи рефлексију. Постојећи Коментари нпр. на књиге Новога Завета се углавном смештају на ове две равни – или се текст и дискурс игноришу и произвољно уграђују у монументалне богословске системе или се пак само описују и објашњавају. „Ново“ се – закључује Драгутиновић – састоји у томе да се библијском тексту обезбеди и гарантује његова другост – историјска и теолошка – што се постиже историјско-критичком методом, али и да се – кроз проучавање модела предањске рецепције библијског текста – изнађу и изнесу његови теолошки потенцијали, кадри да се обрате данашњем човеку.“ Приређивачи истичу да Лексикон није „православан у уско конфесионалном смислу“ али да има „православну арому“. Кубат појашњава да то запарво показује отвореност и ширину. „Истинско православље“ – по његовим речима – „јесте богатство и шаренило различитих предања широм васељене, никако униформисана религиозност диктирана са врха. Лексикон има управо ту ’арому’; у њему нема базичног протестантског отклона од традиције или римокатоличког страха пред модерношћу. Максимално се уважавају различити углови посматрања Писма. Тако се нпр. историјско-критичка метода не третира као изум нововековне протестантске библистике, нити се потцењује значај ранијих традиционалних егзегетских метода као што су нпр. алегореза или типологија. Самим појмовима се приступало кроз историјску дубину, наравно где је то било могуће. Тиме се показује свест о историјском континуитету. Друго, његова перспектива је православна у културолошком и историјском контексту. Када се мало боље сагледа одабир одредница јасно је да се у Лексиконупрати источно-православна традиција, како у погледу светоотачке егзегетске праксе, тако и источне иконографије, аскетике, богослужења итд. Уз то, он има и српску ’арому’ у смислу да се многи феномени везани за рецепцију Писма посматрају кроз нашу културну и богословску баштину.“ Лексикон је превасходно намењен теолозима, и један од циљева аутора је био указивање на важност и присуство Писма у теологији и традицији јер се, по мишљењу проф. Кубат, то код нас често само овлаш подразумева. По његовим речима, „наша друга циљна група су српски интелектуалци, који се могу упознати са разним херменеутичким аспектима присутним у тумачењима Библије који постоје и у другим духовним дисциплинама, као нпр. књижевности, класичној филологији, философији итд. Још занимљивије је то што ће многи нетеолози имати прилику да кроз овај Лексикон схвате колико су књижевност, сликарство или музика прожети библијским мотивима, односно колико је Библија невидљиво утицала на све нас. Такође, Лексикон се може користити и у другим научним областима што му додатно проширује ’употребну вредност’.“ По речима проф. Шијаковића, „Лексикон карактерише интердисциплинарност, али не само у смислу агрегата разноврсних струковних знања, него пре свега у настојању да се у контактним зонама различитих струка реализује динамика дијалога и међусобних утицаја. Ово за последицу има то да ће и они упућени (а не само они који се упућују) увек имати шта да науче, крећући се кроз Лексикон као кроз лавиринт незавршивог знања, кроз који их као путовође воде многобројне упутнице. Библија је утемељујућа и прожимајућа књига хришћанске културе, чак и више од тога, па Лексикон не само да уважава библијски текст у свим његовим аспектима, него је на један потенцијално целовит начин посвећен трансмисији и рецепцији библијског текста и његовом утицају на разне области знања и уметничког стварања. Притом Лексикон јасно показује да повратак оцима није могућ без повратка Библији. Овим Лексиконом српска библистика је направила два важна искорака. Лексикон је плод међународне сарадње у којој се српска библистика појављује као равноправан саговорник, који има да каже и нешто што не говоре други. Такође, српска библистика је овим искорачила према философији, књижевној теорији, филологији, социологији, историјској науци и другим хуманистичким дисциплинама, и тај искорак би могао да буде изазов да до сличних поступака дође и са друге стране. Најзад, Лексикон библијске егзегезе је поуздан студијски приручник, који поред мноштва постигнутих научних резултата садржи и многе стимулације за даље истраживање и промишљање неисцрпног текста Библије.“ Занимљиво размишљање у истом правцу износи и проф. Петар Јевремовић: „Идеја Лексикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И ̶ смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви.“ На крају, на питање да ли је у плану и неко инострано издање Лексикона, Кубат одговара: „Да. Сасвим је извесно да ће Лексикон за релативно кратко време бити преведен на енглески. Постоје интересовања неких колега из Немачке да се преведе и на немачки, што би било врло неуобичајено јер су управо Немци познати по изради квалитетних Лексикона. Лично бих волео да се преведе и на руски. Мислим да би у Русији оставио најдубљи траг. Не бих волео да будем погрешно схваћен, али реакције и коментари домаће јавности и колега (библиста) из иностранства, са којима смо управо завршили једну научну конференцију на ПБФ, указују да ће овај Лексикон имати лепу перспективу, како код нас тако и шире. Управо је то оно што нас у сржи бића радује.“ View full Странице
  5. Тито није имао моћ да наручи стратешко бомбардовање Београда, то је измишљотина антикомунистичке пропаганде – Вратио сам се кући поред Народне библиотеке и цела зграда била је већ у мору од пламена, а он је почео да хвата увелико и суседну зграду, задужбину Нићифора Дучића, на Косанчићевом венцу бр. 14. Видео сам да Народној библиотеци нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, дакле 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана, али се пожар даље ширио. Изгорела је зграда на Косанчићевом венцу бр. 14, а пожар је захватио и зграду бр. 16, као и суседну зграду у Сребреничкој улици. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак поподне ветар се полако стишавао. Помогао сам са својим сином једном старом учитељу и његовој госпођи да спасу своје ствари из партера зграде бр. 16 и видео сам да је у Народној библиотеци још увек беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум, пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се даље није ширила, али Народне библиотеке више није било. – рекао је тадашњи становник Косанчићевог венца инжењер Сава Величковић у сведочењу објављеном у Годишњаку града Београда 2004. године. Остаци Народне библиотеке на Косанчићевом венцу; мај 2017. / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу погођена је једним запаљивим пуњењем (штапићем) 6. априла 1941. године. Како је зграда била закључана, а особља није било, запаљиви штапић тињао је на крову од три часа поподне док се није разбуктао у пожар око осам часова увече. Грађане који су приметили дим, а касније и ватру, на улазу у библиотеку задржале су решетке, те је сваки покушај да лично угасе пожар био онемогућен. Ипак, неколико запаљивих пројектила који су пали по Косанчићевом венцу на околне зграде, улицу и у двориште Патријаршије и музеја Српске православне цркве, грађани су брзо угасили и спречили даље наношење штете. Међутим, уништење у годинама рата није било само материјално, прича истраживач Бранимир Гајић. Резултат тих бомбардовања јесте и једна велика жртва српске историје која је већ тада погрешно писана, а данас се у истом маниру и тумачи. Тог априлског дана на Косанчићевом венцу истинита прича остала је заједно са библиотечком грађом забрављена решеткама и у пепелу. Иако се узроци и намере уништења библиотеке данас тумаче кроз призму прошлости, Бранимир Гајић прича нам једну сасвим другачију причу: – Мете тих запаљивих бомби 6. априла биле су војне бараке на доњем граду Калемегдана. Оно што се данас не зна јесте да је цела доња половина Калемегдана пре Другог светског рата била војна зона где цивилима није био допуштен приступ. Цркве Ружица и Света Петка биле су последње тачке до које су цивили могли да дођу. Тај део је као војна зона чувао магацине артиљеријског и противавионског оружја, касарне, војску, муницију и резервне делове, а самим тим сматрао се метом број један у немачким ратним плановима за бомбардовање Београда. – “Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу.” / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс Међутим, нису гађане само војне мете. Шта је још било на нишану према немачким ратним плановима? То бомбардовање јесте било терористичко и јесте имало за циљ да казни Београд, али су Немци и у том кажњавању имали врло прецизан план које мете ће тог дана гађати и које су то области Београда које треба да буду уништене. То су били војни ефективи југословенске војске, као и тадашњи политички циљеви. Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу. Пре неколико година је из једне рушевине у том делу града извађена авионска бомба, највећа коју је Луфтвафе имала тада у свом арсеналу, што показује да су они тај кварт гађали и запаљивим и разорним бомбама. Ипак, сматра се да постоји и други део града који је гађан са намером. Да ли је Косанчићев венац заиста био циљана мета? Косанчићев венац није био мета бомбардерског напада. Онај ко иоле познаје технологију бомбардовања у Другом светском рату, посебно касетним пројектилима, зна да су то контејнери који се отворе на великој висини из којих се затим избаце запаљива пуњења. Њих су у контејнерима носили бомбардери Јункерс 88, а свака летелица могла је да понесе по два контејнера у који је појединачно паковано до 600 пројектила брентбомбе Б10 и дужине око 50 сантиметара. Пуњења су након избацивања са извесне висине падала на земљу. Ветар, струјање ваздуха или турбуленције од других авиона тог дана разбацали су један део тих пројектила и на Косанчићев венац. У сваком случају, примарни циљ био је доњи Калемегдан. С обзиром на то да је из једног авиона изручено 1200 запаљивих штапића, од којих је један пао на библиотеку, а седам или осам по Косанчићевом венцу, јасно је да ту није било никакве намере. Такође, ту се није налазио ниједан војни или политички циљ, а да су хтели да га униште бацили би разорне бомбе од 600 килограма при чему би четири такве биле довољне да нестане читав Косанчићев венац. Народна библиотека Србије (лево) на Косанчићевом венцу, неколико месеци пре бомбардовања 6. априла 1941. године / Извор: Бранимир Гајић Стога, ни Народна библиотека није била намерно гађана? Да је та библиотека била циљ она не би била погођена тако да један штапић падне у три сата поподне и онда тиња увече до осам, док се не разбукта у велики пожар, а да грађани не могу да уђу јер су врата закључана. Она је погођена сасвим случајно и страдала је као резултат трагичних околности, а уколико изузмемо људске жртве, уништење њене грађе највећа је штета коју је Београд претрпео тог дана. Дакле, да је заиста била на мети била би погођена великом запаљивом бомбом од 250 килограма коју је Луфтвафе имала у свом арсеналу. Бомбардери Јункерс 88, односно злогласне Штуке, били су довољно прецизни и могли су да је спусте у сред библиотеке да су хтели да је разоре. Има ли онда истине у мишљењу да иза бомбадовања библиотеке стоји жеља да се уништи српско културно наслеђе? Мој утисак је да се том причом одржава у животу један мит о нама као народу над којима су сви други вршили разне врсте геноцида, а да смо ми у читавој тој причи били само жртве и ништа друго. Са посебним жаљењем и огорчењем пратим поновно рађање мита о уништеном ДНК српске културе и о томе да је Хитлер лично наредио да се та библиотека уништи, што апсолутно није тачно. Разни се псеудоисторичари позивају на саслушања генерала Луфтвафе Александра Лера који је командовао бомбардовањем Београда, где он наводно говори да је библиотека била примарни циљ гађања. Таква реченица у записнику не постоји. Пожар је био сплет лоших околности, зле среће и потпуне неорганизованости кључних актера југословенског друштва пре рата – министра који је требало да изврши евакуацију, директора библиотеке, оних чија је обавеза била да спроведу све то пре бомбардовања и једног општег немара и нојевског забијања главе у песак пред чињеницом да смо ми акцијом 27. марта изазвали гнев највећег злочинца 20. века Адолфа Хитлера. Улазак Немаца у Београд, Теразије, 13. април 1941. / Извор: Бранимир Гајић Споменули сте да су након тих догађаја нацистички окупатори основали Комисију за утврђивање узрока судбине Народне библитотеке. Каква су била њена коначна сазнања? Ми увек можемо и треба да имамо резерву према нацистичким мотивима, али они су основали Комисију чак и пре формирања Недићеве владе. То је била превише значајна тема, јер су уништењем библиотеке и они изгубили много. Постојала је гомила архивске грађе у Србији која је Немце занимала, што се и види по њиховом доласку у Београд када су ушли у Војни музеј на Калемегдану и тражили све што је у вези за сарајевским атентатом. Комисију су основали како би утврдили шта се заиста догодило, јер су знали да њихови авиони нису намерно бомбардовали библиотеку. Спровели су истрагу и дошли су до апсолутно истог закључка – да је то била једна трагична случајност и да није било намере. Ми можемо да кажемо да су желели са себе да скину одговорност и умање кривицу, али ја мислим да иако су ту комисију сачињавали квислинзи и немачки окупатори, не треба је априори одбацити. Такође, не треба одбацити ни њене закључке зато што се уклапају у оно што је могуће већ здраворазумски и познавањем неколико фактора закључити. Постојећи видео снимак шестоаприлског бомбардовања ипак не даје допринос томе. Да, зато што прави снимак тог бомбардовања не постоји. Постоје немачке фотографије које су они фотографисали из авиона. Ја сам имао прилику да видим у приватним архивама неких људи овде у Београду личне фотографије које су снимљене 6. априла, што је врло вредан историјски материјал. Нажалост он није доступан јавности. Видео снимак који се стално приказује мешавина је неколико немачких филмова и снимака савезничког бомбардовања 1944. године које су Немци снимали са земље. То не мора да значи да филм шестоаприлског бомбардовања не постоји, али он до сада није нађен. „Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха.“ / Фото: Неда Мојсиловић, Танго Сикс А када је реч о савезничком бомбардовању 1944. године мишљења су често сукобљена управо због недовољне упућености. Да ли је могуће доћи до докумената који би помогли у расветљавању тих догађаја? Апсолутно. Све је дигитализовано. Последњих година, целокупну архиву у вези са деловањем америчке 15. ваздухопловне армије, чији су авиони једини изводили стратешка бомбардовања Београда и Србије, данас је могуће наћи. То захтева доста труда и рада, али је могуће доћи до ње, као и синтетизовати те податке у тој мери да се створи целовита слика. Може се сазнати и колико је бомбардера учествовало и колико је тона бомби бачено, када и на које циљеве. Уколико говоримо о домаћим изворима, њих нема зато што је домаћа историографија остала лења и слепа по том питању, али ако причамо о другим изворима који су доступни, дигитализовани и на један клик миша могу бити испред нас, њих свакако има. Само треба знати где их тражити, како их разумети и приказати, односно како изговорити оно што ти документи говоре. Бомбардер Б-24 Либератор из састава 15. ваздухопловне армије УСААФ изручује смртоносни товар над Београдом / Извор: Бранимир Гајић Ратне године које су уследиле оставиле су за собом једно од најконтроверзнијих питања које се поставља и данас. Да ли је неексплодирана бомба са ћириличним натписом “Срећан Ускрс” само још један од митова? Та прича је комплетна лаж Недићеве владе, односно немачке пропаганде, што доказује врло једноставна чињеница – бомбардери који су полетели тог јутра из Италије нису полетели да гађају Београд. Њихова мета је био град Плоешти у Румунији, велика рафинерија нафте. Не знам зашто би неко писао ћирилицом “Срећан Ускрс” на бомби која треба да падне на румунски град. Та прича је типичан пример тога како је функционисала немачка и квислиншка пропаганда, а та пропаганда остала је у овом народу и дан данас. На интернету постоји гомила оригиналних докумената где се види шта је била примарна мета и где су се ти бомбардери запутили. Иако су полетели на Плоешти тамо је била толико густа облачност да се на земљи ништа није видело, те нису хтели да више од сто авиона баца бомбе насумично. Приликом сваке мисије увек се планирају примарна и секундарна мета. Дакле, мете су уцртане по приоритетима – уколико главна мета не може да се гађа, гађају се по некој хијерархији секундарне мете. Што је тада био Београд? Да, он је био важна секундарна мета. У Београду се налазило доста стратешки битних ствари за вођење рата 1944. године. То су пре свега биле комуникације, затим мостови и железница, као и две веома значајне немачке фабрике у самом центру града које су правиле делове за немачке авионе, што је био ратни производ највишег степена. Такође, београдски аеродром је био веома важан за цео стратешки напор на југоисточном фронту Европе, који је укључивао Грчку, Југославију и Албанију. Немци су имали и велико складиште нафте на Чукарици и ту је из визуре америчких ратних планова свакако имало шта да се бомбардује. Оно што је данас најболније у читавој тој причи јесу огромне жртве које је то бомбардовање изазвало. Ипак, кажете да се очима рата на те жртве другачије гледа. Веома је важно разумети да је у рату потпуно небитно колико ће бити цивилних жртава. Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха. Према тадашњој ратној логици доле на земљи нису живели обични грађани, већ Немци и нацистичка ратна машинерија која је морала да буде уништена. Међутим, техника бомбардовања у то време била је таква да ништа није могло да буде прецизно погођено. Не говоримо о 1999. години када се ГПС-ом и оптиком бомба наводи у прозор зграде. Стога, извођени су разни закључци, између осталог и да је Градско породилиште намерно гађано, што није тачно. Они су у том нападу гађали фабрику у Кнез Даниловој улици. Међутим, када неко на висини од 8.000 метара промаши мету два сантиметра, на земљи је то километар или два. Дакле, онда је јасно зашто те бомбе не падају на Кнез Данилову него по Крунској, по Пашином брду или по Врачару. Бомбе напуштају авион падајући ка Савском мосту који је већ погођен. Овде се види и један мали детаљ: на писти аеродрома уочава се силуета немачког тешког транспортног авиона Ме323 „Гигант“. Тим авионима транспортовале су се трупе и ратни материјал за Грчку и из ње, због чега је београдски аеродром имао стратешко значење за логистичке напоре Трећег рајха у јужној Европи, јер су се ту допуњавали горивом због долета. Аеродром ће због тога бити мета неколико наредних бомбардовања. / Извор: Бранимир Гајић Постоји још једно проблематично место када је реч о бомбардовању 1944. године. Ко стоји иза њега? Ту је на делу још једна антикомунистичка пропаганда према којој је Тито лично наређивао америчким генералима у Италији како ће и где њихови бомбардери да лете и шта да гађају. То је према мом мишљењу најбесмисленија конструкција која постоји у савременој историји. Партизани јесу имали сарадњу са савезничким тактичким бомбардерским снагама, али то нису стратешка разарања и бомбардовања о којима сада причамо. Бомбардерску стратешку америчку авијацију, дакле четворомоторне бомбардере Б-17 и Б-24, ниједан партизански командант није могао да наведе ни на један град, осим случаја из Лесковца, где је дојављено да се у граду налази велика немачка оклопна јединица. Британски официри за везу са партизанима су то одмах јавили америчком штабу 15. ваздухопловне армије. То је био једини пример стратешког бомбардовања, а да су партизани са тим имали неке, додуше индиректне, везе. Међутим, та информација је била погрешна. У граду се није налазила немачка оклопна јединица, већ само немачки војници. Друга страна тог пропагандног новчића јесте став да су бомбардовања била симбол подршке англо-америчке стране управо партизанском покрету и Титу. То није тачно. Партизански покрет је одлуком конференције у Техерану био признат за савезничку силу, па су савезници неким својим дејствима и помагали борбене напоре на терену. Ипак, то су радиле мање снаге, мањи авиони са мање бомби који су гађали мање циљеве. С друге стране, стратешка америчка авијација се није бавила стањем на терену, већ је имала своје унапред зацртане мете и крупан стратешки интерес који се огледао у уништењу свих материјалних вредности немачке војске. То није имало везе са тиме ко на земљи ратује против кога, при чему је једина веза са тереном био Лесковац, који је дао прогрешну слику о свему. Ни у случају Лесковца партизани нису имали моћ да позову бомбардере. Они су само пренели шта се налази у граду, а амерички генерали и планери, којима је информација достављена, у том тренутку одлучили су да такав циљ вреди бомбардовати. Да су рекли да то није вредно бомбардовања, Лесковац не би био гађан. Можемо ли онда закључити ко је кривац за то бомбардовање? Нико није крив, јер ту не постоји кривац. Жртве које су поднете, како код нас, тако и у региону, јесу допринос ослобођењу од нацизма. Уколико се ипак може причати о било каквим кривцима онда су то засигурно Хитлер, нацисти, Вермахт, СС, Гестапо и Недић. Да они нису окупирали Београд и Србију ми не бисмо били бомбардовани, јер онда за то не би ни постојао разлог. Марта ЛУТОВАЦ, ТангоСикс-Т6
×
×
  • Креирај ново...