Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'раскола'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. Сајт "Борба за веру" објавио је измишљени интервју са непостојећим. "др Србољубом Петровићем из САД" - пљување по епископима, СА Синоду и Патријаршији са циљем прављења раскола. Фотографија "др Србољуба" је заправо фотографија неког америчког професора. Ко год да стоји иза сајта "Борба за веру", није много промишљен - гуглање по задатој фотографији је могуће и овакве ствари се лако провале. Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.
  2. Слава Богу, бивши клирик секте екскомуницираног лаика Марка Радосављевића (некада владике Артемија), брат Жељко Јовановић, вратио се из раскола у Христову Цркву. Наиме, после духовног разговора са епископом Шумадијским Г. Јованом, Жељко се искрено и дубоко покајао за свој некадашњи живот у секти размонаха Артемија и вратио се Мајци СПЦ. Он је пре два дана канонски рукоположен у чин ђакона у храму преподобног Јоаникија Девичког у Крагујевцу, а данас је у храму свете Петке у Крагујевцу од стране владике Јована рукоположен у чин свештеника. Отац Жељко ће од данас служити Богу и роду у истинској Цркви Христовој у духу љубави, смирења, послушности, поста и молитве.
  3. Слава Богу, бивши клирик секте екскомуницираног лаика Марка Радосављевића (некада владике Артемија), брат Жељко Јовановић, вратио се из раскола у Христову Цркву. Наиме, после духовног разговора са епископом Шумадијским Г. Јованом, Жељко се искрено и дубоко покајао за свој некадашњи живот у секти размонаха Артемија и вратио се Мајци СПЦ. Он је пре два дана канонски рукоположен у чин ђакона у храму преподобног Јоаникија Девичког у Крагујевцу, а данас је у храму свете Петке у Крагујевцу од стране владике Јована рукоположен у чин свештеника. Отац Жељко ће од данас служити Богу и роду у истинској Цркви Христовој у духу љубави, смирења, послушности, поста и молитве. View full Странице
  4. Заточеници раскола Аутор: Радош Бајић недеља, 01.12.2019. (Душан Лудвиг) Кад смо 2012. године у Крагујевцу и околини снимали телевизијску серију „Равна гора” сељаци из брдовитог гледићког села Аџине Ливаде негодовали су што серију у којој се појављује Дража снимамо у њиховом атару. Једног дана док смо снимали сцене са сада покојним Небојшом Глоговцем – ратоборно и свађалачки су упали на наш сет и запретили да ће нам бомбама разнети камионе и технику уколико иједан члан наше екипе стане ногом на њихова имања. А на неких пар километара низ Гледић према Краљеву – друга прича. Домаћин и кафеџија Зоран Тијанић из истоименог села три дана нас је гостио и нуткао с молбом да неке секвенце снимимо на територији његовог села. По могућству – баш са Дражом. Он, чланови његове породице и комшије водили су нас по забитима, утринама и вододеринама којима пролазе само дивље звери и убеђивали да би било најбоље да баш ту снимимо пуковника Михаиловића и његов брзи одред који се априла 1941, године, одбивши да се преда и положи оружје немачком окупатору, повлачио кроз источну Босну према Србији. Преко плаховите Дрине, све до Равне горе која ће постати митско ходочасно место отпора српског народа. Слично су се понашали и сељаци из села Љубичевац, Страгаре, Доње и Горње Грбице, из Борача и Десимировца – лепог разуђеног шумадијског села недалеко од Крагујевца на путу према Тополи. Памтим дирљиве сусрете с мештанима тих села који су глумцима и многобројној екипи износили из својих кућа со и хлеб, сир, кајмак, суво месо… Нудили су и понеку чашицу којој иначе за време рада и битке за сваки кадар нема места у мојој екипи. Јер у нашим околностима снимање филма или серије најчешће је равно одсудној исцрпљујућој борби – да се скромним и недовољним средствима сними оно што је замишљено. Тим пре кад је реч о епохи Другог светског рата… Одавно је он завршио, али се –како видимо ових дана – и даље води у Србији. На свим фронтовима. Епској међусрпској мржњи никако да дође крај. Чини се да кости партизана и војника Југословенске војске у отаџбини или, да удовољим онима који ту реч изједначују са издајом, четника – ратују и дан-данас. Ненадано, битка која има обрисе драме са трагикомичним заплетом распламсала се ових дана баш у поменутом Десимировцу. „Једногласна одлука одборника крагујевачке скупштине да улица у приградском насељу Десимировац понесе име генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, продрмала је успавану политичку сцену у Крагујевцу. Сви одборници СПС-а гласали су за овај назив улице, али после критике СУБНОР-а, председник локалних социјалиста јавно се извинио антифашистима и левичарима. После најаве социјалиста да ће скинути табле са називом улице чим буду постављене, монархисти тврде да ће својим телима бранити Дражину улицу.„ Тако је то изгледало по једном од цитата са лица места који су ових дана преплавили медијску сцену у Србији. Дакле, нови рат је на видику? Борачка организација Субнор којој нико не спори право да негује тековине Народноослободилачке борбе, која што смо даље од Другог светског рата има све више бораца и чланова у својим редовима(?) – поново је постала савест читавог друштва. Поново је стала у одбрану револуционарних постулата сопствене идеологије и показала да не поштује легитимне одлуке српских правосудних органа? Или су заборавили да су Драгољубу – Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у отаџбини правоснажном судском одлуком враћана сва људска и грађанска права, а пресуда преког комунистичког суда из 1945. године проглашена ништавом. Нисам држао свећу па да знам, али пустимо мало машти на вољу? Слутим да је мом дугогодишњем пријатељу председнику Социјалистичке партије Србије Ивици Дачићу упућена дипломатским речником речено нота, то јест демарш у виду протестног писма, с питањем: Шта раде ови твоји у Крагујевцу? Иду избори, ако овако наставите да се понашате нећете добити ниједан наш глас…? Свакако, допуштам себи да мало импровизујем – али, чврсто верујем да импровизација није далеко од истине? Какву је то клетву ђаво бацио међу Србе? Нисмо ми једини народ који се у ратовима који су иза нас клао међу собом? Сличне националне трагедије са проливањем братске крви догодиле су се и у Француској, Шпанији, Мађарској, Грчкој, Италији… готово у свакој европској земљи. Разлика је само у томе што су ти народи у цивилизованом процесу националног помирења окренули лист, што су реципрочно опростили једни другима и одали пошту свим страдалницима у међусобним сукобима који су однели на стотине хиљада живота. А ми? Ми остајемо заточеници једног од најцрњих и најгорих периода у нашој националној историји. Не видим разлог због кога би се сељанима Десимировца оспорило право да један свој сокак назову именом ђенерала Михаиловића? Хоћемо ли се призвати памети и послушати Бојана Радосављевића сељанина Десимировца који је ових дана изјавио: „Моје је мишљење да људи треба да се помире и да опросте једни другима. Све политичке партије и сви борци на Балкану, из нових ратова, из бивших, да опросте једни другима, да се изљубе и да оду негде и попију нешто”. Очигледно – овом младом човеку је до будућности. У којој ми овакви какви смо – немамо шта да тражимо.¶ Глумац, сценариста и редитељ
  5. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. “ДПС је на последњем састанку покренуо и питање тзв. обнове Митрополије црногорско-приморске, аутокефалне. То само показује да они који сада воде не само партију него и Црну Гору, да су незналице што је то црква”, рекао је за РСЕ митрополит Српске православне цркве у Црној Гори, Амфилохије, коментаришући најаву да ће владајућа Демократска партија социјалиста партијским програмом формализовати раније обећање предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Ђукановићева порука Подсјетимо, Ђукановић је 8. јуна на партијској конференцији у Никшићу најавио да ће изградња црногорског друштва ићи путем који подразумијева, како је рекао Црногорску аутокефалну цркву. „На том путу ћемо свакако радити на снажењу црногорског идентитета, неке важне кораке смо на том плану већ остварили, остао је још један важан корак којим ћемо такође исправити тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. вијека, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве. Допадало се то некоме или не, на томе ћемо предано радити“, поручио је Ђукановић. Амфилохије је, за РСЕ полемисао и са званичним историјским тумачењем улоге и судбине цркве у Црној Гори: “Митрополија црногорска, зовите је како хоћете, она овдје без прекида постоји 800 година. И та прича да је она укинута 1920. године је потпуно бесмислена прича, лажљива прича, морам тако да се изразим. Она је само васпоставила свој однос са Пећком патријаршијом одлуком Светог синода Краљевине Црне Горе 1918. године, одлуком дакле црногорске Митрополије, црногорске цркве, како год се зове, јер митрополија значи црква. Дакле, том одлуком је она прва која је васпоставила јединство Пећке патријаршије 1918, прије Карловачке митрополије и прије србијанске митрополије, и оне босанске и буковинско далматинске, које су у то вријеме постојале. Оне су све касније пришле том јединству Пећке патријаршије. А она је остала иста она која је била, сво свештенство, монаштво, сав народ и црквена имовина – она је остала без прекида. Црква апсолутно ништа није промијенила, и говорити о обнови некакве црногорске цркве могу само људи који не знају што је то црква и који мисле да је црква партија. То је основни проблем дакле, и мени је веома жао што они који су сада на власти у Црној Гори тако нешто предузимају. Што то значи обнављају и што да обнављају? Да обнављају оно што је овдје без прекида осамсто година, цркву која је родила Црну Гору?” Питање имовине Амфилохије тврди да је црква на чијем је он челу, створила Црну Гору притом апострофирајући имовину што је суштински проблем у односима са државом Црном Гором: “Данас, васпостављајући Црна Гора своју независност, она се темељи на оној цркви и оној држави коју је црква створила, и цркви која је била државна вјера. Е сад, одузимати тој цркви имовину и храмове, и сматрати да она не постоји него је сад треба поново стварати, то је ван здраве људске логике.” Подсјетимо, црногорска Влада и Митрополија Српске православне цркве годинама се споре око статуса црквене имовине у Црној Гори. Након више покушаја да се то питање ријеши Влада је ове године изашла са предлогом закона коме се оштро успротивила Митрополија након чега је у читав конфликт укључена Венецијанска комисија, која је дала експертско мишљење. Након тога проблем са усвајањем закона је на неодређено одоложен. Црногорска Влада средином маја усвојила је Предлог закона о слободи вјероисповести којим је предвиђено да ће сви вјерски објекти који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности и припајања Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, бити препознати као државна имовина. „Међутим, ако нека верска заједница располаже доказима да је на основу некад или данас важећих прописа постала власник неке имовине, држава ће то признати и поштовати. Тамо где таквих доказа нема, већ је реч о имовини коју је стварала и стицала држава Црна Гора и која представља културну баштину свих њених грађана, таква имовина биће уписана као културно благо, односно као државна својина Црне Горе“, саопштила је Влада. ‘Нема раскола у СПЦ’ На питање Радија Слободна Европа, да ли је поводом додјеле ордена пресједнику Србије Александру Вучићу од стране СПЦ коме се Амфилохије противио, дошло до раскола између њега и патријарха СПЦ Иринеја, Амфилохије тврди да раскола нема: “Нема раскола у СПЦ, и последњи догађаји су само потврда да је црква живи организам и да ми епископи нисмо чланови партије, него људи који свако мисли својом главом, и са свим поштовањем према нашем Синоду и патријарху који је недавно овдје био наш гост и примљен са много љубави. Један број наших епископа нису били за то да се господину Вучићу додјељује орден Св. Саве. Ја сам био смио кад смо били у Пећкој патријаршији, у то вријеме је било на стотине дјеце са Косова. Ја сам рекао да орден треба додијелити игуманији Пећке патријаршије и сестрама мученицама које су ту остале после свих гоњења и насиља и пријетњи… Орден свима мајкама на Косову које рађају дјецу, њима припада орден, то је наш став и ту се разликујемо можда од његове светости. Он човјек има право да тако схвата, али је и наше право да на свој начин сагледавамо савремена збивања”. Александру Вучићу, председнику Србије у уторак увече у Београду уручен је Орден Светог Саве првог реда. Свети архијерејски синод одликовао је Вучића, Милорада Додика, српског члана Председништва Босне и Херцеговине, као и патријарха Српске православне цркве (СПЦ) Иринеја, поводом јубилеја – осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Орден Светог Саве првог степена Вучићу је уручио патријарх Иринеј. Извор: Портал Ин4с
  6. Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но… Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу! Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку… Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој! И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави! Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био. Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве. Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има! Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе. Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет… Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?! Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?! Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?! Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни… Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима… Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде. Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше. Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити. Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати… Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет… Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој! Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“ Нисам, али јесам милост његову небројено пута! Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила. Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе! Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа! Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим. Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан. Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку! Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака… Михаило Меденица Извор: Два у један
  7. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Сагласно традицији и светоотачком учењу Православне Цркве свако нарушавање црквенога јединства у својој суштини је антиканонско и антијевађељско дејство. Раскол подрива сам појам јединства Цркве, а црквено једиство је једна од главних идеја устројства црквенога организма уопште. Због тога је раскол апсолутно не прихватљива појава за богословску православну мисао и црквено сазнање и по својој природи је један од највећих и настрашнијих гријехова. Многовјековна историја постојања Православне Цркве биљежи многобројне случаје расколничких појава присутних у многим помјесним Православним Црквама. Историјске анализе показују да су расколи били изазвани различитим узроцима, од којих су увећини случајева били ислључиво политичке природе. Жеља да се кроз нарушавање црквеног јединства изазове нестабилност црквенога живота и тим самим остваре личне амбиције појединаца или расколничких група у потпуности даје одговор на питање које се тиче природе и појаве самог појма раскола. За разлику од неких ранијих времена, када су расколи носили личносни карактер, савремена историја свједочи нам појаву нове форме раскола која се пројављује кроз стремљење ,,аутокефализације,, православних цркава по територијалном предзнаку. Такву ситуацију данас видимо у земљама бивше Југославије, прије свега у Македонији и Црној Гори и исто тако у Украјини, бившој совјетској републици у којој после Русије живи највећи број православног народа. Ова нова расколничка појава везана је искључиво за процес стварања вјештачких нација и измишљених идентитета код те категорије људи који постају жртве западноевропске пропаганде. Због тога са пуним правом можемо рећи да савремене расколничке појаве које на све начине покушавају да разбију јединство Православне Цркве, данас имају нову форму у начину дјеловања, а у суштини су остале исте и непромјенљиве. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Тровање правослвних народа духом сепаратизма у Македонији, Црној Гори и Украјини може да буде излјечено и побјеђено једино кроз процес враћања народа који живе у овим земљама изворном идентитету под окриљем Цркве. Данашња примарна улога Православне Цркве је да кроз чување здравог и изворног идентитета свога народа очува јединство Православне вјере. Управо је деценијско и систематско отуђивање народа у Македонији, Црној Гори и Украјини од свог изворног идентитета и припадности своме националном бићу (у првом случају од српског, а у другом у Украјини од руског), створило плодно тло за појаву расколничких идеја у овим православним земљама. Политички мотивисано стварање новог идентитета по територијалном признаку широко је отворило врата за удар на Православље и јединство наше свете вјере у цјелини. За Православну Цркву сваки раскол па и онај најмањи је трагедија и отворена рана за цијело васељенско Православље. Од раскола страдају највише вјерници и друштвена заједница у цјелини. Због тога кроз саборно јединство и искрени братски дијалог све Помјесне Православне Цркве треба да улажу више труда и напора да се на адекватан начин супроставе савременим расколничким тенденцијама и појавама. А тај труд и напор биће животно способан и успјешан само ако буде утемељен на принципима свештених канона Цркве и искрене бриге сваке Помјесне Православне Цркве да се очува јединство Православне вјере. Поглавари Помјесни Православних Цркава треба да схвате да се кроз очување националног идентитета православних народа чува и саборно јединство Правослаља, које је гаранција слободе и националне културе са њеним богатим православним наслеђем. Извор: ИН4С
  8. На помолу наставак замрзнутог дијалога СПЦ и непризнате цркве у Северној Македонији. О решавању статуса најпре са аутономном православном Охридском архиепископијом РЕШАВАЊЕ црквеног раскола у православљу у Северној Македонији је на помолу! Како "Новости" сазнају, у току су интензивне припреме стратегије за релативно брзи наставак замрзнутог дијалога комисије Српске православне цркве и неканонске цркве у Северној Македонији. Поново испољену спремност СПЦ за дијалог како би се коначно достигло решење проблема на аутентично канонској основи, како је то потврђено у саопштењу Светог архиерејског сабора после мајског заседања у Београду, владике неканонске Македонске православне цркве - Охридске архиепископије (МПЦ-ОА), званично засад не коментаришу. Према поузданим сазнањима "Новости", темељно, међутим, раде на стратегији за наставак разговора у ишчекивању одговора на њихову молбу и молбу премијера Зорана Заева васељенском патријарху Вартоломеју "за одлуку утврђивања статуса цркве у овој земљи, прикључењем признатим црквама у православном свету". Портпарол Синода МПЦ, владика Тимотеј, није желео да коментарише евентуалне потезе, уз примедбу "да ће владике заседати и разматрати евентуалну понуду СПЦ за наставак дијалога када то званично стигне у Скопље". Према делу тих припремних питања, како наводи извор нашег листа, опрез је разумљив, поготово у могућој солуцији отварања иновираних етапних преговора за решавање статуса МПЦ-ОА, најпре са аутономном Православном охридском архиепископијом (ПОА), архиепископа охридског и митрополита скопског Јована (Вранишковског). - Тај приступни квалификациони део могућих постепених преговора пожељан је и упутан, независно колико болан, јер би евентуалним прикључењем МПЦ у ПОА, био обезбеђен неопходан канонски услов стицања претходне аутономије, на путу ка самосталности, захтевом за аутокефалију - тумачи извор "Новости", подсећајући да је патријаршијски и Саборски томос о аутономији ПОА у литургијском и канонском јединству са СПЦ, дат 24. маја 2005. са потписом тадашњег патријарха српског Павла. Саборна црква у Скопљу / Фото М. Станчић Уколико би та "прва етапа" обновљених преговора била задовољена, реална су очекивања да би захтев за статусно решење самосталности МПЦ био брзо разматран у СПЦ. ПРОБЛЕМ ОД 1967.НЕКАНОНСКА МПЦ-ОА пребива у расколу још од 1967. године. Тада је дошло до једностраног издвајања од мајке СПЦ, проглашењем аутокефалије коју до сада није признала ниједна помесна црква у православном свету. Евентуална резервна солуција могла би да буде припремљена и у пакету трилатералних разговора комисија СПЦ, ПОА и МПЦ-ОА. И за такав "обрт", како се објашњава, чекаће се и одговор Васељенске патријашије на писано реаговање СПЦ, због евентуалне одлуке о стављању на дневни ред питања за отпочињање разматрања захтева из Скопља за решавање статуса МПЦ-ОА. Оптимизам владика неканонске МПЦ оснажен је после решења спора између Скопља и Атине због службене употребе имена државе потписивањем Преспанског споразума, али и контроверзне одлуке васељенског патријарха Вартоломеја о признању самосталности парацрквене структуре у Украјини. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован ВЛАДИКА ПЕТАР БИО У БЕОГРАДУ ЗА време заседања Архијерејског сабора СПЦ, у Београду је боравио владика Петар из неканонске МПЦ-ОА у настојању да, потврђено је "Новостима", издејствује убрзање дијалога, који никада није био ни прекидан, већ замрзнут у периоду док је поглавар ПОА, у литургијском и канонском јединству са СПЦ, митрополит Јован био у затвору. Иако је најпре негирао, владика Петар је, иако невољно, ипак, потврдио да је заиста боравио у Београду, и да је "у једном ресторану" надомак Патријаршије, разговарао са неким од владика СПЦ, "старим пријатељима са којима је заједно студирао". НОВОСТИ http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:797019-УЈЕДИЊЕЊЕ-ПА-ПРИЗНАВАЊЕ-На-помолу-крај-раскола-православља-у-Северној-Македонији View full Странице
  9. На помолу наставак замрзнутог дијалога СПЦ и непризнате цркве у Северној Македонији. О решавању статуса најпре са аутономном православном Охридском архиепископијом РЕШАВАЊЕ црквеног раскола у православљу у Северној Македонији је на помолу! Како "Новости" сазнају, у току су интензивне припреме стратегије за релативно брзи наставак замрзнутог дијалога комисије Српске православне цркве и неканонске цркве у Северној Македонији. Поново испољену спремност СПЦ за дијалог како би се коначно достигло решење проблема на аутентично канонској основи, како је то потврђено у саопштењу Светог архиерејског сабора после мајског заседања у Београду, владике неканонске Македонске православне цркве - Охридске архиепископије (МПЦ-ОА), званично засад не коментаришу. Према поузданим сазнањима "Новости", темељно, међутим, раде на стратегији за наставак разговора у ишчекивању одговора на њихову молбу и молбу премијера Зорана Заева васељенском патријарху Вартоломеју "за одлуку утврђивања статуса цркве у овој земљи, прикључењем признатим црквама у православном свету". Портпарол Синода МПЦ, владика Тимотеј, није желео да коментарише евентуалне потезе, уз примедбу "да ће владике заседати и разматрати евентуалну понуду СПЦ за наставак дијалога када то званично стигне у Скопље". Према делу тих припремних питања, како наводи извор нашег листа, опрез је разумљив, поготово у могућој солуцији отварања иновираних етапних преговора за решавање статуса МПЦ-ОА, најпре са аутономном Православном охридском архиепископијом (ПОА), архиепископа охридског и митрополита скопског Јована (Вранишковског). - Тај приступни квалификациони део могућих постепених преговора пожељан је и упутан, независно колико болан, јер би евентуалним прикључењем МПЦ у ПОА, био обезбеђен неопходан канонски услов стицања претходне аутономије, на путу ка самосталности, захтевом за аутокефалију - тумачи извор "Новости", подсећајући да је патријаршијски и Саборски томос о аутономији ПОА у литургијском и канонском јединству са СПЦ, дат 24. маја 2005. са потписом тадашњег патријарха српског Павла. Саборна црква у Скопљу / Фото М. Станчић Уколико би та "прва етапа" обновљених преговора била задовољена, реална су очекивања да би захтев за статусно решење самосталности МПЦ био брзо разматран у СПЦ. ПРОБЛЕМ ОД 1967.НЕКАНОНСКА МПЦ-ОА пребива у расколу још од 1967. године. Тада је дошло до једностраног издвајања од мајке СПЦ, проглашењем аутокефалије коју до сада није признала ниједна помесна црква у православном свету. Евентуална резервна солуција могла би да буде припремљена и у пакету трилатералних разговора комисија СПЦ, ПОА и МПЦ-ОА. И за такав "обрт", како се објашњава, чекаће се и одговор Васељенске патријашије на писано реаговање СПЦ, због евентуалне одлуке о стављању на дневни ред питања за отпочињање разматрања захтева из Скопља за решавање статуса МПЦ-ОА. Оптимизам владика неканонске МПЦ оснажен је после решења спора између Скопља и Атине због службене употребе имена државе потписивањем Преспанског споразума, али и контроверзне одлуке васељенског патријарха Вартоломеја о признању самосталности парацрквене структуре у Украјини. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован ВЛАДИКА ПЕТАР БИО У БЕОГРАДУ ЗА време заседања Архијерејског сабора СПЦ, у Београду је боравио владика Петар из неканонске МПЦ-ОА у настојању да, потврђено је "Новостима", издејствује убрзање дијалога, који никада није био ни прекидан, већ замрзнут у периоду док је поглавар ПОА, у литургијском и канонском јединству са СПЦ, митрополит Јован био у затвору. Иако је најпре негирао, владика Петар је, иако невољно, ипак, потврдио да је заиста боравио у Београду, и да је "у једном ресторану" надомак Патријаршије, разговарао са неким од владика СПЦ, "старим пријатељима са којима је заједно студирао". НОВОСТИ http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:797019-УЈЕДИЊЕЊЕ-ПА-ПРИЗНАВАЊЕ-На-помолу-крај-раскола-православља-у-Северној-Македонији
  10. Навршило се четири месеца од када је цариградски патријарх Вартоломеј потписао „Томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“, према којем је за поглавара новоформиране организације именован Епифаније Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“. Патријарх Вартоломеј је послао писмо предстојатељима помесних Православних Цркава, са захтевом да се ова организација призна за канонску Православну цркву Украјине уместо Украјинске Православне Цркве, на чијем се челу налази Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. За протекла четири месеца ниједна помесна Православна Црква није признала поступак патријарха Вартоломеја учињен уз недопустиво кршење црквених канона. Један број Цркава званично је изјавио да се не слаже с тим поступком, да не признаје легализацију расколникâ, као и да пружа подршку канонској Украјинској Православној Цркви на челу с митрополитом Онуфријем. Друге Цркве су себи дале времена за анализу ситуације. Ниједна није подржала тај незаконити чин који се догодио. Зашто? Прво, свима је познато да Украјинска Православна Црква обједињује већину православних верника Украјине. Она обухвата скоро 13 хиљада парохија, више од 200 манастира, њени припадници су милиони верника. Управо она, а не група расколника која је данас добила легитимитет од стране патријарха Вартоломеја, представља једину канонску Цркву Украјине, о чему је више пута јавно говорио и сâм патријарх Вартоломеј, последњи пут — у јануару 2016. године, на Синакси предстојатељâ помесних Цркава. Друго, Украјинска Православна Црква на челу с Блажењејшим Митрополитом Онуфријем једина је канонска Црква Украјине. То није „Руска Црква“, како је покушао да је погрдно назове одлазећи председник П. А. Порошенко. Њени припадници су грађани Украјине који су се родили и одрасли у својој земљи, који имају украјинска лична документа и који воле своју домовину. Њен административни центар не налази се у Москви, већ у Кијеву. Упркос тврдњама Порошенка, молитве у Украјинској Цркви се не узносе за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију. Самоуправна Украјинска Православна Црква има сву пуноћу правâ која јој омогућавају да буде национална Црква своје земље. С Московском Патријаршијом је повезује духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве. Треће, свима је познато да расколничка заједница, коју је данас легализовао патријарх Вартоломеј, представља конгломерат двеју група, од којих ниједна није имала канонску јерархију у тренутку када их је Цариград признао. Једну групу — такозвану „Кијевску патријаршију“ — предводи човек чије су одлучење од Цркве признале све помесне Цркве, укључујући Цариградску. Друга група потиче од епископа Руске Цркве, којем је забрањено богослужење, односно лица које никада није имало не само епископско, већ ни свештеничко рукоположење. У народу такве људе називају „самосвети“. До признавања те лажне јерархије дошло је без адекватног испитивања њеног порекла и чак без формалног поновног рукоположења, само на основу одлуке патријарха Вартоломеја. Четврто, чак и после стицања „Томоса“, расколничка заједница наставља да демонстрира потпуно канонско безакоње, гажење свих црквених правила. Та заједница, која себе назива „Православном црквом Украјине“, има два поглавара са скоро истом титулом. Један се назива „митрополитом кијевским и све Украјине“, а други „патријархом кијевским и све Русије-Украјине“. Први постоји за спољну употребу, а други за унутрашњу. Управо други, а не први, управља „Кијевском митрополијом“. Ево шта је он недавно изјавио: „ПЦУ је званично признао Васељенски Патријарх. Али у Украјини постоји Кијевска патријаршија. Јер ми нисмо задовољни статусом митрополије. Ми преко 25 година постојимо као патријаршија. И народ је избирао патријархе. Ја сам трећи патријарх. А пре мене били су патријарх Владимир и патријарх Мстислав. Били су патријарси! И стога смо за Украјину ми патријаршија. А за спољни свет, односно за православни свет, ми смо Кијевска митрополија“. Може ли такву двоглаву хидру признати иједна помесна Православна Црква? Пето, раскол показује потпуну духовну и канонску неоснованост. Позиције „Томоса“ се двосмислено интерпретирају и не реализују се. Тако је на пример у „Томосу“ прописано да „Православна црква Украјине“ не може обухватати парохије ван територије Украјине. Али са гледишта лажног патријарха Филарета Денисенка, ове парохије могу да не иступају из такозване „Кијевске патријаршије“: „Ми их не можемо натерати, али их не можемо ни одбацити. Пошто оне не желе да оду од нас, ми их сматрамо својима“. Двоглава хидра не може да нема ни двоструко књиговодство. За домаћу употребу остаје „Кијевска патријаршија“ с мрежом „парохија“ у иностранству, а за спољну „Кијевска митрополија“ — без њих. Шесто, уз подршку власти која је срамотно изгубила изборе, покренута је — и за сада није обустављена — кампања заузимања храмова канонске Украјинске Православне Цркве од стране присталицâ раскола. То заузимање се врши уз употребу силе: људи са маскама упадају у храм, туку вернике, истерују свештеника из зграде, проглашавају себе његовим канонским власницима. Како би на то безакоње требало да реагује светско Православље? Управо онако како су већ реаговали патријарси александријски Теодор, антиохијски Јован и јерусалимски Теофил, који су се окупили на Кипру и заједно с архиепископом кипарским Хризостомом „апеловали на све стране да сарађују ради постизања, с једне стране, евхаристијског јединства, које чини пуноћу Цркве у Исусу Христу, а с друге, заштите верникâ, храмова и манастирâ од нападâ и насиљâ сваке врсте, одакле год да она долазе и макакви били разлози и мотиви који их изазивају. Доносећи одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати помесне Православне Цркве. Ни једно ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао. Уместо да исцели раскол, патријарх Вартоломеј га је само продубио, изазвавши оправдано одбијање светског Православља да прихвати његове поступке. Ако је раније као „први међу једнакима“ и могао да игра координишућу улогу у породици помесних Православних Цркава, онда сада, када се прогласио за „првог без једнаких“, он се самостално лишио улоге таквог координационог центра. И зато је потпуно природно да предстојатељи помесних Православних Цркава почну да траже нове формате за сарадњу. А прва ласта је био састанак четири предстојатеља на Кипру. У завршном коминикеу после састанака они су изјавили: „Пошто је Блажењејши Архиепископ кипарски Хризостом обавестио о иницијативи за посредовање, коју је лично он покренуо, три предстојатеља су се с њом сагласила, као и с тим да Његово Блаженство настави да је спроводи у корист јединства Православне Цркве у Христу“. Шта то значи? То значи да ће због непостојања координационог центра, који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу. У тим околностима, када је први по диптиху фактички сâм напустио своју улогу и изоловао се, координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања могао би да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме помесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што поседује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт. Када је у петом веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес, александријски патријарх Кирил је на Трећем васељенском сабору одиграо одлучујућу улогу у осуђивању те јереси. И када је у 15. веку цариградски патријарх подржао унију са Римом, други источни патријарси нису признали тај поступак. Сада, када се цариградски патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, светско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски патријарх никада није био глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао Сâм Господ Исус Христос. И, ако се у католичкој традицији формирала представа о римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику у православној традицији никада није било такве представе. „Пошто је човек подложан смрти и не може бити стални поглавар Цркве, наш Господ Исус Христос Сâм, као Глава која држи кормило управљања Црквом и влада њоме преко светих Отаца“. Испод ових речи су се 1723. године потписала четири источна патријарха — константинопољски, александријски, антиохијски и јерусалимски. А 1895. године, одговарајући на апел римског папе Лава XIII, Синод Цариградске Цркве је изјавио: „…Обраћајући се Оцима и васељенским саборима Цркве првих девет векова, ми се уверавамо да се никада римски епископ није сматрао највишим начелником, односно поглаваром Цркве и да је сваки епископ глава и предстојатељ своје часне Цркве, који се потчињава само саборним закључцима и одлукама Католичанске Цркве, које су једино непогрешиве, па ни римски епископ, како показује црквене историја, никако није био изузетак од тога правила. Он (Исус Христос) је Глава Телу Цркве. Он је почетак, први који је устао из мртвих, да у свему буде Први“. Данашња Цариградска Патријаршија се фактички одрекла свеправославног учења, недвосмислено израженог у тим текстовима и умислила је да је једини непогрешиви поглавар Православне Цркве, који има право да прима жалбе из свих помесних Цркава, да се меша у њихов живот, да суди и уређује њихове послове по свом нахођењу и самовољно. Али тужно искуство волунтаристичког мешања у ситуацију у Украјини показало је да, уз пуно уважавање постојећих институција које проистичу из примата части по диптиху, Пуноћа светског Православља одбацује такво прекорачење сопствених овлашћења од стране Цариградске Патријаршије, као и у прошлости она је доследно одбацивала покушаје ових или оних јерарха да за себе присвоје прерогативе које им не припадају. Раскол остаје раскол, а Православље од искушењâ кроз која пролази само јача. То показује пример Украјинске Православне Цркве, која данас иде путем исповедништва, мирно и храбро одговара на спољашње и унутрашње изазове. У свом подвигу одбране истине она ће имати снажну подршку помесних Православних Цркава и управо ће та консолидована подршка на крају помоћи да се украјински раскол излечи. Интервју Митрополита Илариона за портал Исус Извор: Радио Беседа
  11. Објављено је писмо дванаесторице атонских стараца упућено Светом Киноту Свете горе у вези с украјинским питањем, датирано 17. мартом 2019. године. Аутори писма са жаљењем и забринутошћу говоре о ономе „што се дешава у Православној Цркви у целини због неканонског давања аутокефалности расколницима у Украјини без сагласности канонске аутономне Цркве с митрополитом Онуфријем на челу, која нове аутокефалце и даље сматра расколницима, не општи с њима, а на основу светих канона, и са свима онима који опште с расколницима“. По речима аутора писма „Руска Црква је већ прекинула општење са Васељенском патријаршијом, која је без обзира на јасну забрану светих канона самовољно дала аутокефалност умешавши се у туђу јурисдикцију ван својих граница. Исто тако ће поступити и друге Цркве, као што су већ најавиле. Тако постоји опасност од ширења раскола у размерама попут раскола из 1054. године.“ Црквена ситуација у Украјини, констатују атонски старци, „се опасно искомпликовала после незаконитог мешања патријарха Вартоломеја у туђу јурисдикцију и општење с расколницима који су лишени општења. Украјина се до 1686. године потчињавала Васељенској патријаршији, као што јој се раније, до 1590. године потчињавала и Руска Црква. На основу дела патријарха Дионисија IV она је 1686. године потпала под јурисдикцију Московске патријаршије по којој се по општеправославној сагласности до данас налази 333. године. Истовремено, с настанком независне украјинске државе после пада комунизма 1990. године поставило се питање стварања независне аутокефалне Цркве. Ради се о законитој и оправданој молби на коју се Руска Црква делимично одазвала, давши јој статус широке аутономије, али не и потпуне аутокефалности. Не слажући се са овом одлуком Митрополит кијевски Филарет, у то време још увек канонски епископ Руске Цркве, после свог пораза на избору за Патријарха московског, изазвао је раскол створивши сопствену, независну цркву, због чега је био кажњен лишавањем чина и анатемом.“ Филаретову групу је заједно с још једном расколничком црквом, под руководством свештеника Макарија Малетича који је лишен чина „у својству канонске Цркве самовољно примио у општење само патријарх Вартоломеј. А канонском и законитом Црквом до данас сви сматрају ону која припада јурисдикцији Руске Цркве – аутономну Украјинску Цркву на челу с митрополитом Онуфријем.“ Како истичу аутори обраћања Светом Киноту, „патријарх Вартоломеј не гаји нарочито поштовање према светим канонима које је кршио и крши, посебно у погледу веза са јеретицима, а сад још и с расколницима. Он се умешао у питање украјинске аутокефалности немајући за то канонску јурисдикцију и овлашћења. На почетку, ослањајући се на недовољно образоване или користољубиве богословске консултанте, он је покушао да образложи свој упад позивајући се на установу као што је апелација, односно на то да он сам, као други папа, може да прихвата апелације и обраћања из других аутокефалних Цркава, пошто наводно није први међу једнакима (primus inter pares), већ први без једнаких (primus sine paribus), по новом папистичком мишљењу неуких богослова из постотачке епохе. Али овај аргумент је одмах доживео неуспех, јер противречи саборном систему управљања Црквом, у оквиру којег се сви патријарси и поглавари сматрају равноправнима, а цариградски има само првенство части, а не власти, на шта претендује папа. Право примања апелација односи се само на лица која спадају у његову јурисдикцију, а не јурисдикцију других патријараха.“ Затим је патријарх Вартоломеј „уз помоћ сопствених сервилних саветника након 333 године открио да Украјина не потпада под јурисдикцију Руске, већ Цариградске Цркве! Његови непажљиви или ратоборни богослови су сакрили и погрешно протумачили мноштво докумената и мишљења како би дошли до смешног закључка о привременом карактеру предаје Украјине Руској Цркви (привремени карактер који траје преко три века!), а сад се овај уступак укида. Како истичу атонски старци, „све аутокефалне Цркве без изузетка су до данас увек сматрале и сматрају Украјинску Цркву делом Руске Цркве, а за Митрополита кијевског признају мудрог и скромног владику Онуфрија. Дакле, враћање чина украјинским расколницима од стране туђег патријарха који се умешао и самостално им је дао црквену аутокефалност коју канонска Помесна Црква није тражила, упркос супротном мишљењу њиховог сопственог свештеноначалија, без свеправославног косензуса, и пре ће бити, без обзира на свеправославно неслагање, наводно и неканонско позивање на право примања апелација и смешно претендовање на јурисдикцију после више од три века праћено поновним тумачењем одговарајућих докумената, чине статус нове аутокефалије проблематичним. Расколници остају расколници, а једина канонска Црква у Украјини остаје она на чијем челу је митрополит Онуфрије. И зато ниједна аутокефална Црква до данас, изузев Цариградске, није признала новог „митрополита“ псеудоаутокефалне „Цркве“ – расколника Епифанија.“ У закључку писма старци се обраћају Киноту с молбом да „до свеправославне одлуке забрани приступ наведеним расколницима на наше Свето Место или да им барем забрани да обављају било које радње у својству клирика.“ Писмо су потписали: старац Арсеније јеромонах с братством (келија „Панагуда“, манастира Кутлумуш); старац Аврам јеромонах с братством (калива светог Герасима, Кутлумушки скит); старац Теофил јерођакон с братством (келија светих Бесребреника манастира Григоријат Пахомејев); старац Николај монах (келија светог Димитрија манастира Хиландар); старац Јосиф с братством (келија светих Теодора манастира Светог Павла); старац Сава монах с братством (келија светих Архангела манастира Хиландар Савејев); старац Никодим монах (келија светог Нектарија манастира Ставроникита); старац Гаврило монах (келија преподобног Христодула манастира Кутлумуш); старац Ефросин монах с братством (келија светог Јована Претече манастира Кутлумуш); старац Пајсије монах с братством (келија светих Архангела манастира Хиландар); старац Никодим монах (келија светог Јована Богослова манастира Велика Лавра); старац Арсеније монах (калива светог преподобномученика Герасима, Кутлумушки скит). Извор: Православие.ру
  12. Дан 6. јануар 2019. године ући ће у историју Православне Цркве као једна од трагичних страница. Патријарх цариградски Вартоломеј задао је нову рану Христовој Цркви, начинио је још један корак ка продубљивању раскола између бивше православне Цариградске Цркве и Тела Васељенског Православља. Саслужујући с лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком, Вартоломеј је са свим својим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начињену од два украјинска раскола („УПЦКП“ и „УАПЦ“), чије је оснивање лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке Цариградске патријаршије и личног учествовања његовог представника Митрополита галског Емануила. Центар искључиво политичког и русофобског раскола од сада није резиденција једног од украјинских вођа раскола Денисенка и Малетича или новојављеног лажног поглавара СЦУ („Свете цркве Украјине“) Думенка. Овај центар је сада бивши православни храм светог Георгија у истамбулском рејону Фанар. Зашто бивши? Зато што се више не може сматрати храмом место оскрнављено светогрдном „литургијом“ која је обављена у саслуживању шизматика који нема свештенички чин. Ово тешко пада православном срцу. Али зар још више нас, децу Руске Православне Цркве не боли чињеница скрнављења велике општеруске светиње – кијевског храма Светог Владимира, који су 1992. године запосели Филаретови расколници? Осим тога, званични документ који указује на нераскидиву и органску везу између руског раскола и његовог новог вође, Вартоломеја Архондоноса, представља сам безакони „томос“ о оснивању наводно аутокефалне СЦУ, који је Епифанију Думенку уручен истог дана, 6. јануара 2019. године. Већ је много написано о томе како овај „томос“ украјинским расколницима не даје статус аутокефалности, већ их доводи у положај строге потчињености истамбулском епископу митрополије. И ово јасно сведочи не само о подметању и превари од стране Вартоломеја у оквиру игре која је од самог почетка била прљава, већ и о томе да је Патријарх цариградски на тај начин документовано потврдио своју чврсту везу с расколом и да је стао на његово чело. Није само реторички тачна, већ је и канонски проверена изјава председника Патријаршијске прес-службе оца Александра Волкова: Вартоломеј „подржава и чак већ предводи раскол“. Евхаристијско општење с расколницима у које су ступили Вартоломеј и јерарси Цариградске патријаршије који су служили заједно с њим, светим и богонадахнутим канонима Православне Цркве се класификује као тежак канонски преступ. Тако 10. апостолско правило каже: „Ако се неко помоли с оним ко је изопштен од црквеног општења, чак и ако би то било у кући: нека буде изопштен.“ Једанаесто апостолско правило гласи: „Ако се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ Друго правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ или презвитер, или ђакон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општења: нека и сам буде ван црквеног општења, јер изазива замешатељство у црквеном чину.“ Четврто правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ, којем је сабор одузео чин, или презвитер или ђакон којем је чин одузео епископ, усуди да служи било коју свету службу... таквом се нипошто не дозвољава да учествује на другом сабору, нити има наду у враћање претходног чина, нити да му буде дозвољено да се оправда. Већ ће и сви они који с њим саучествују, бити изопштени из Цркве, а тим пре ако се знајући за осуду која је изречена горе поменутима, усуде да опште с њима.“ Девето правило Картагинског сабора гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, прими у општење праведно изопштене из Цркве због својих злочина: нека и сам буде подвргнути истој осуди...“ Цариградски патријарх није учинио легитимном шизму, веч је сам постао нелегитиман. Нису расколници постали део Христове Цркве, већ је Цариградска патријаршија отишла у раскол. Притом ово није нови раскол, већ је део већ постојећег чију је црквену осуду раније признавао и сам Вартоломеј, потпуно слободно и без икакве принуде. Ево, на пример, каква је била реакција Цариградске патријаршије на свргавање бившег Митрополита кијевског Филарета Денисенка (1992. г.) и на његово изопштавање (1997. г.): „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „Добивши обавештење о поменутој одлуци, пренели смо то хијерархији нашег Васељенског Престола и молили је да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Заиста, „због својих речи бићеш оправдан и због речи својих бићеш осуђен“ (Јеванђење по Матеју, 12: 37). Још један нови правац, не само у развоју фанариотско-украјинског раскола, већ и у еволуцији јеретичког учења источног папизма представља сам текст „томоса“ Патријарха цариградског. У њему је изразио многобројне претензије на статус поглавара целе Цркве, на посебна права власти и овлашћења над помесним Црквама. У овим претензијама се углавном понавља оно што је су већ изјављивали сам Вартоломеј и неки његови претходници, фанариотски аутори који су створили ову доктрину туђу црквеном предању. Међутим, има једно место у „томосу“ које показује потпуно нови степен у претензијама „источног папе“. То је део о специјалној судској апелационој власти Цариградске катедре у Православној Цркви. На први поглед, текст понавља стару претензију. Међутим, приликом пажљивијег читања видимо да постоји битан помак позиције Фанара према јачању сопствених властољубивих амбиција: „...остаје право свих архијереја и другог клира на апелационо обраћање Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних Цркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцању око које се дигло много буке, у ствари се ради о 17. – А. Н.) светим каноном IV Халкидонског Васељенског сабора.“ Овде привлаче пажњу два аспекта. 1. Док су раније фанариотске апологете изјављивале да наводно право да прима апелације од епископа других помесних Цркава има само Патријарх цариградски, сад се судске одлуке овог патријарха званично проглашавају још и „безапелационима“. Ово је потпуно нова реч у папистичкој доктрини Фанара, која његове претензије још више претвара из антиканонских у јеретичке управо догматски. Шта то значи, да на судске одлуке Цариградског престола према клиру свих помесних Цркава не може бити поднета никаква апелација? То значи да у уобразиљи фанариота нико и ништа, чак ни Свеправославни и Васељенски сабори немају право да поново размотре одлуку цариградског патријарха. Његова судска власт се сматра вишом од Васељенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учењем римокатолицизма о папству, која је изражена у догматском уставу I Ватиканског сабора „Pastor Aeternus“: „Ми учимо и такође објављујемо да је он (папа) врховни судија верних и да се у свему што се тиче црквене јурисдикције може упутити апелација његовом суду. Не постоји никаква власт изнад Суда Светог Престола, нико не треба да доводи у сумњу и нико нема права да осуђује његове одлуке. Зато с пута истинске вере скрећу они који тврде да је дозвољено упутити апелацију Васељенском сабору поводом одлука Папе римског, као да овај Сабор ужива већи углед од папе“ (Глава 3). Да би суд Цариградске катедре био безапелациони у размерама Васељенске Цркве он би требало да буде суд Васељенске Цркве, последњи суд. Пошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, јер у Цркви не може бити институционално предвиђена могућност усвајања грешака, неправедности и неистинитости, пошто је Пуноћа Цркве света и непогрешива. То значи да највиша и неоспорна судска власт над целом Црквом, у Цркви и у име Цркве треба да буде институционализована у конкретној катедри, по мишљењу фанариота – Цариградској. Али онда из овога следи да ова катедра треба да поседује одређена својства која припадају целој Васељенској Цркви. Кад се ради о судској власти – Светост (непогрешивост) и Саборност (католичност, васељенскост). И ово такође звучи врло слично – не подударајући се у свим детаљима, разуме се – с римокатоличком јеретичком доктрином папства, која учи да папа у одређеним питањима поседује „ову непогрешивост коју је Божански Искупитељ изволео да дâ Својој Цркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4). 2. Други аспекат који посебно привлачи пажњу у цитираном делу „томоса“ о оснивању расколничке СЦУ је ширење непосредне јурисдикције апелационог суда над помесним Црквама, на које претендује новојављени источни папа. Док је раније било речи о епископима, сад се већ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и ђаконима. Карактеристично је то да је оваква претензија чист производ самосталних измишљотина фанариотских „богослова“, који су се потпуно ослободили чак и ранијих неуспешних покушаја да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке. Шта се има у виду? Незаконито приписивање Цариградском престолу права на највиши апелациони суд према епископима других помесних Цркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачења 9. и 17. правила IV Васељенског сабора. Ова правила помињу право епископа, незадовољних судом обласног митрополита да се обраћају или суду егзарха дијецезе или суду Патријарха цариградског. Под егзарсима дијецеза у канонима се подразумевају управо егзарси дијецеза, односно низа великих црквених округа за које одлуком IV Васељенског сабора признато да припадају Цариградској катедри. Лажно тумачење неких цариградских канониста састоји се у поистовећивању ових егзарха с другим патријарсима, дакле, у приписивању Цариграду права да се меша у суђење епископима других помесних Цркава. Међутим, чак ни ова погубна погрешна тумачења никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патријараха према било коме осим епископа других помесних Цркава, пошто се у одговарајућим деловима поменутих правила Халкидонског сабора говори само о епископима. Након што је, не базирајући се више ни на чему, Вартоломеј по сопственом каприцу проширио своја непостојећа судско-апелациона права на туђе свештенике и ђаконе, позивање у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV Васељенског сабора изгледа просто као отворено ругање, по принципу: па требало се позвати на нешто! Овакво самовољно ширење наводних „права“ такође све више приближава учење источних паписта доктрини западних паписта који уче о „потпуној и врховној јурисдикцији над целом Црквом“ Папе римског, о његовој власти, „обичној“ и „непосредној“ „над свим Црквама и сваком појединачно, као над свим и сваким појединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). Јасно је да се учење Фанара још увек није у потпуности открило као учење Рима. Међутим, правац и тенденција су очигледни. Као и то да се ради о две врсте једне исте папистичке јереси, које ће се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида њихово сродство и типолошко јединство. На шта ће се још одлучити бивши први по части патријарх православног света? Тешко је било шта прогнозирати, тим пре што његово понашање постаје све више волунтаристичко и непредвидиво. И сасвим сигурно нема никакве везе с Христовом јеванђељском Истином коју објављује Црква. Извор: Православие.ру
  13. Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/
  14. Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/ View full Странице
  15. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања.
  16. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања. View full Странице
  17. Није ми познато да је до сада код нас објављено ово писмо нашег Патријарха бугарском Патријарху поводом бугарског мешања у македонски раскол. Према томе ево га, додуше за сада само на енглеском језику. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  18. Патријарх константинопољски Вартоломеј нема никакве везе са „кампањом за легализацију раскола“ у Украјини и нема намјеру у блиској будућности да потписује томос о аутокефалији, а супротне тврдње су „чиста пропаганда“, изјавио је члан Светог синода Васељенске патријаршије Митрополит корејски Амвросије. „Кампања за легализацију раскола, коју сада покрећу одређене украјинске политичке снаге и медији – то је чиста пропаганда с којом Патријарх Вартоломеј нема никакве везе“, рекао је Митрополит Амвросије током сусрета с Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, објављено је на сајту Запорошке епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Одговарајући на питање запорошког архијереја да ли Патријарх Вартоломеј жели да потпише у блиској будућности томос о аутокефалности Цркве у Украјини, представник Константинопоља је одговорио да нема такве намјере и православне вјернике посавјетовао да не насједају на пропагандистичке трикове медија. „Док год нема мира и јединства у Украјини, док год се не нађе пут за исцјељење раскола, све док се не покају они који су учинили рану раскола на тијелу Мајке Цркве – говорити о томосу је прерано“, казао је Митрополит Амвросије. Истовремено, истакао је чињеницу да Патријарх константинопољски „једино жели да помогне решавању питања раскола, а не стварање још једног раскола“, стоји на сајту Епархије. Представници двију цркава сусрели су се током недавно завршених торжестава у грчком граду Верија посвећених спомену на Светог апостола Павла. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. „Кампања за легализацију раскола, коју сада покрећу одређене украјинске политичке снаге и медији – то је чиста пропаганда с којом Патријарх Вартоломеј нема никакве везе“, рекао је Митрополит Амвросије током сусрета с Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, објављено је на сајту Запорошке епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Одговарајући на питање запорошког архијереја да ли Патријарх Вартоломеј жели да потпише у блиској будућности томос о аутокефалности Цркве у Украјини, представник Константинопоља је одговорио да нема такве намјере и православне вјернике посавјетовао да не насједају на пропагандистичке трикове медија. „Док год нема мира и јединства у Украјини, док год се не нађе пут за исцјељење раскола, све док се не покају они који су учинили рану раскола на тијелу Мајке Цркве – говорити о томосу је прерано“, казао је Митрополит Амвросије. Истовремено, истакао је чињеницу да Патријарх константинопољски „једино жели да помогне решавању питања раскола, а не стварање још једног раскола“, стоји на сајту Епархије. Представници двију цркава сусрели су се током недавно завршених торжестава у грчком граду Верија посвећених спомену на Светог апостола Павла. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. По материјалима руских, украјинских и грчких црквених сајтова. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије. View full Странице
  21. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије.
  22. На Светом Архијерејском Сабору Руске православне цркве данас је са одобравањем примљено писмо бившег митрополита кијевског Филарета (Денисенка), вође парацркве "Кијевски патријархат", упућено Сабору руских архијереја 17. новембра 2017. у коме се моли васпостављање евхаристијског и молитвеног јединства са украјинским хришћанима који се налазе у расколу, како би се постигао мир међу једноверним народима. Писмо се завршава речима: "Молим вас да опростите све што сам сагрешио речју, делом и свим мојим осећајима, онако како ја од срца опраштам свима." Сабор Руске цркве поздравио је овај корак у правцу преовладавања 25. годишњег раскола и позвао да се успостави црквени мир у Украјини, одустане од заузимања храмова и предузму остали кораци погодни за разговоре. У циљу преовладавања раскола Сабор је формирао комисију за разговоре са отпалима од црквеног јединства на чијем је челу митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), а чланови су архијереји канонске Украјинске православне цркве.
  23. Извор: http://sobor.patriarchia.ru/db/text/5074551.html На Светом Архијерејском Сабору Руске православне цркве данас је са одобравањем примљено писмо бившег митрополита кијевског Филарета (Денисенка), вође парацркве "Кијевски патријархат", упућено Сабору руских архијереја 17. новембра 2017. у коме се моли васпостављање евхаристијског и молитвеног јединства са украјинским хришћанима који се налазе у расколу, како би се постигао мир међу једноверним народима. Писмо се завршава речима: "Молим вас да опростите све што сам сагрешио речју, делом и свим мојим осећајима, онако како ја од срца опраштам свима." Сабор Руске цркве поздравио је овај корак у правцу преовладавања 25. годишњег раскола и позвао да се успостави црквени мир у Украјини, одустане од заузимања храмова и предузму остали кораци погодни за разговоре. У циљу преовладавања раскола Сабор је формирао комисију за разговоре са отпалима од црквеног јединства на чијем је челу митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), а чланови су архијереји канонске Украјинске православне цркве. View full Странице
  24. Поводом помирења и ступања у јединство свештеника, монаха и чланова тзв. слободне цркве у Аустралији, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве разматрао је молбу г. Драгана Сарачевића одлучивши да се након показаних плодова покајања може примити у свезу клира Митрополије аустралијско-новозеландске. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан примио је следеће покајно писмо: Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...