Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'раскол'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви. – Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране – каже владика бачки Иринеј. *Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ? Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности? Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.) Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени. *Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха? Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити. Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове. У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”. Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти. Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца. Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде! Извор: Политика
  2. Без обзира на садашње проблеме, надам се да до крајњег раскола у Православљу неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. Али, то успостављање јединства је могуће само путем повратка строгом поштовању црквених канона. У ексклузивном интервјуу за “Новости” митрополит Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, наглашава и да је прошле године СПЦ претрпела велики губитак: преминули су патријарх Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који су били веома поштовани и у Русији. – Господ ми је дао могућност да више пута разговарам и молим се са српским патријархом Иринејем. На мене је оставио јак утисак. У њему су се осећале дубина и снага душе. Сећам се са каквом је храброшћу и одлучношћу говорио подржавајући Православље у Украјини, које је страдало. Он је волео своје вернике, кад их је благосиљао или причешћивао, посебно децу, на његовом лицу се видела духовна радост – истиче наш саговорник. * Добро сте познавали и митрополита Амфилохија? – Покојни владика је био велики архиепископ и многострано обдарен човек: богослов, организатор, духовни наставник. Његов боравак на челу Црногорско-приморске митрополије је епоха црквеног препорода у Црној Гори. Владика је успео да доведе у Цркву много људи, да надахне хиљаде верникâ на самопожртвован рад у име духовног препорода Црне Горе. Захваљујући литијама у одбрани светиња које је он покренуо, свет је видео како бије живо православно срце Црне Горе; то је постао светао пример у размерама целог хришћанског света, то је натерало многе наше савременике да се замисле о вери својих очева. * Патријарх Кирил, када је умро митрополит Амфилохије, рекао је да је за његово име везан духовни препород Црне Горе. Како видите будућност Православља у овој земљи? – Православље у Црној Гори се гради на чврстом темељу који су положили светитељи Василије Острошки и Петар Цетињски. Православна вера је, не једном у историји, давала нашој браћи снагу да добију борбу за слободу, да формирају национални карактер и културу; допринела је настанку и развоју њихове државе. Народни покрет за заштиту светиња показао је целом свету колико много отаџбинска вера и Православна Црква значи људима, посебно онима којима припада будућност, младима. Мени је врло важно да је на делима владике Амфилохија младо поколење Црне Горе могло да проникне у познање одговорности да духовно наслеђе мора да се сачува за потомство. * Руска Православна Црква памтиће српског патријарха и по томе што је чврсто подржавао канонско Православље у Украјини. Каква је ваша прогноза што се тиче Украјине? – Стварање такозване Православне Цркве Украјине имало је вештачки, политички карактер, чији је аутор бивши украјински председник Петар Порошенко. Окупили су 2018. лажне епископе две различите неканонске Цркве које су се и међусобно сукобљавале. Велики је био притисак на јерархију канонске Украјинске Православне Цркве, верне московском патријарху. Али, од деведесет епископа, само двојица су пристала да пређу на страну расколника. Притом је такозвана аутокефалија дата са низом ограничењâ. Тако се Православна Црква Украјине морала одрећи свих својих црквених општина у иностранству, као и права да формира такве црквене општине. То је још више заоштрило односе унутар новоосноване Цркве. Филарет Денисенко, бивши лидер једне од двеју расколничких Цркава (велики пријатељ црногорског расколника Мираша Дедеића), одрекао се признања Томоса који је доделио патријарх Вартоломеј. Он је поново оформио своју организацију, такозвани Кијевски Патријархат. Расте и број противречности унутар осталог дела Православне Цркве Украјине, а у отетим храмовима нема ко да служи. Руководство Константинопољског Патријархата изјављивало је да ће аутокефалија да обједини православне у Украјини, али раскол се само појачао. * Док Руска Православна Црква оптужује патријарха Вартоломеја за раскол, он најављује да ће посетити Украјину у августу, у време празновања Дана независности. – Ову најаву не треба да коментаришем ја већ Украјинке и Украјинци који су страдали када су им отимани храмови и свештеници које су избацивали из цркава које су градили својим рукама. Ти који су им наносили бол сматрали су да су за то добили морално право управо од патријарха Вартоломеја. Има основа за процене да ће његова посета Украјини бити искоришћена за нове покушаје отимања храмова. Али, сумњам да ће се то десити. Верници ће се молити, као и раније, у канонској Цркви. Расколнички храмови ће и убудуће бити празни. А политичари ће и даље покушавати да користе религију за своје интересе. * Патријарх Вартоломеј претендује да буде “источни папа”. Може ли његово понашање да доведе до распада Православља на део који је уз Константинопољ и на други део који је уз Москву? – Заиста, патријарх Вартоломеј се последњих година не понаша као координатор у односима међу православнима, како је некада себе називао. Он се понаша као да је сва власт његова и да никоме не одговара, понаша се као поглавар Цркве Христове. Таква склоност владању није у складу са православним учењем. Тешке последице неканонског деловања Константинопоља по Православље већ су свима очигледне, а, уколико он не промени понашање, раскол ће бити све дубљи. Линија раздвајања не пролази између Константинопоља и Москве нити између Гркâ и Словена. Она дели јерархе и вернике на оне који су верни канонима и на оне који их крше. Надам се да до крајњег раскола Православља неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. * Како оцењујете данашње односе РПЦ са Ватиканом? На Куби је 2016. био први сусрет руског патријарха и римског папе. Шта треба урадити да се крене даље? – Сусрет папе Фрање и руског патријарха Кирила у Хавани био је условљен неопходношћу координације напорâ да се заштите хришћани на Блиском Истоку. Организацији сусрета претходио је многогодишњи мукотрпни рад. Сада је, у склопу наставка православно-католичког богословског дијалога, првенствено важан заједнички рад у социјалној, културној и добротворној сфери. У складу са договорима постигнутим у Хавани, почела је реализација низа хуманитарних пројеката на Блиском Истоку. Минулих година је активирана и културна сарадња. Без обзира на то што још постоје разлике у ставовима, ми успешно радимо на реализацији многих заједничких пројеката, чувајући властити идентитет, и истовремено реализујемо наше заједничко хришћанско призвање у савременим условима. * Има ли истине у причама да папа Фрања не може да дође у Русију јер се противе патријарх Кирил, многи свештеници и верници, због изјаве да треба прихватити закон који штити права хомосексуалаца? – Посета папе Фрање Русији сада није на дневном реду. Треба подвући да су актуелни папа, али и његови претходници, већ били у низу држава које припадају зони канонске одговорности Руске Православне Цркве. Сваки пут се то питање вагало, водећи рачуна о специфичностима ситуације у конкретним земљама. Важно је да се сачува крхки и деликатни међуконфесионални баланс. * Председник Северне Македоније Пендаровски молио је патријарха Вартоломеја да призна неканонску Македонску Православну Цркву. Њу не признаје не само Српска Црква него ни друге Православне Цркве. Је ли могуће избећи нови конфликт? – У Руској Православној Цркви увек су сматрали и сматрају да је решење македонског црквеног питања искључиво право Српске Православне Цркве и без њеног пристанка било какви покушаји мешања су недопустиви. * Синод СПЦ много пута се обраћао писмима Унеску да се заштите српски храмови на КиМ. Сада Албанци убеђују светску јавност да су они градили те цркве. Какав бисте савет могли да дате Србима тим поводом? – За време посете Косову и Метохији видео сам руине храмова које су порушили екстремисти, као и светиње које су претворили у сметлишта. Они који су рушили и скрнавили храмове и манастире на КиМ показали су јасно целом свету да немају никакву историјску или духовну везу са тим светињама. Православни Грци су носили и носе у срцу Свету Софију коју су им отели, чак и кад је она била претворена у џамију. Молимо се за нашу српску браћу која живе у тешким условима у том светом крају. Нека им да Бог снагу и стрпљивост да сачувају отаџбинску својину! КОРОНА НЕ МОЖЕ ЗАТВОРИТИ ХРАМОВЕ * БРОЈ жртава од вируса корона последњих месеци је порастао у РПЦ. Жириновски је позвао да се зато сви храмови затворе. У Московској Патријаршији критиковали су такав став. – У условима када људи иду у биоскопе и позоришта, купују у маркетима и возе се јавним превозом, чудно је тражити да се због епидемије затворе храмови. Треба доћи у цркве, па тек онда говорити поштују ли се прописане мере. У цркви на Ординки у Москви, где сам ја настојатељ, верници за време богослужења носе маске и држе дистанцу. Придржавамо се свих норми у складу са инструкцијама и препорукама које смо добили од Светог Синода. Иконе се дезинфикују, не љуби се рука свештенику. Дате су и инструкције како се треба понашати у време крштења, исповести, венчања, опела… Чинимо све да заштитимо своје вернике, а верујем да то исто раде и свештеници СПЦ. Вечерње новости, 31. јануар 2021, стр. 3 (редактура превода: епископ бачки Иринеј) Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране. С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи. С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања. Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега. Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године? Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године, је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио. Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола. Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве. Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније. С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете. Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд. Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве. Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела. Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора) Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало! Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве. Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд. Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки. Исто тако, из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена. Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“ Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945. У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор. Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду. У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас. Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао. Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи! Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...
  4. Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране. С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи. С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања. Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега. Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године? Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године, је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио. Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола. Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве. Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније. С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете. Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд. Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве. Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела. Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора) Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало! Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве. Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд. Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки. Исто тако, из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена. Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“ Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945. У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор. Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду. У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас. Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао. Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи! Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће... View full Странице
  5. Последице које украјинска криза може произвести на геополитичком плану Европе и целог света су дугорочно несагледиве. Бојазан од војних сукоба светских размера није уопште неоправдана ако се узме у обзир историјски и стратешки значај Украјине која је мимо Русије и највећа земља Европе. Процес одвајања Украјине из евроазијске и руске сфере доминације потпомогнут и финансиран од стране запада кроз наранџасту револуцију прети да започне трајни конфликт Истока и Запада. Готово све анализе се баве политичким, геополитичким или енергетским аспектом кризе у Украјини но оно што промиче већини аналитичара ове кризе је дубока верска позадина сукоба. Мада је у Украјини већинско становништво декларативно православне вероисповести и тек мањи део римокатоличке и унијатске (са још мањим процентом исламске и јеврејске) комплексност украјинског верског проблема и тамошњих подела је огромна. Пре свега сложен је однос унутар самог украјинског православља. По паду комунизма и осамостаљењу Украјине као државе, аспирације политичара и одређених клирика доводе украјинско православље у крајње анархично стање. Почетком деведесетих година 20 века, сем три веће православне цркве од којих су две расколничке и националистичке попут македонске цркве код нас и једне канонски признате аутономне украјинске ПЦ под окриљем Московског Патријархата у којој је уједно и највећи број верника (око 35 милиона),настаје још 20 православних цркава, од којих поједине имају епископе на пар парохијана и са фиктивним епархијама. Овако усложњено, боље рећи хаотично раздробљено православље је веома повољно тле за разноразне политичке и верске махинације што је неретко и био случај у последње две деценије. Националистички и прозападно оријентисани политичари настојали су по сваку цену обезбедити самосталну јединствену аутокефалну цркву у Украјини која би објединила све веће и низ мањих црквених организација. Но за овакав подухват нити су сами били довољно способни нити је било добре воље од стране представника тих црквених организација. Московска Патријаршија је већ 1990. године,годину дана пре него је Украјина стекла државну независност, предупредила могуће одвајање и аутокефалију давањем аутономије Украјинској Православној Цркви наравно у оквирима Московске Патријаршије. Тиме је МОСПАТ везао највећи број православних верника за себе. Разлога за овакав поступак је било више, али најважнији је свакако историјски и идентитетски, јер руско православље своје извориште управо има у Украјини и Кијеву. Ту је створена и у византијском православљу крштена прва руска кнежевина и одатле потиче руска државност и духовност - Православнаја Рус. Савремене народности и националности попут руске, белоруске и украјинске настају знатно касније. Период Совјета Иако је претрпела невиђен у историји прогон и затирање, јер ни први Хришћани нису доживели пропорционално свом броју такав геноцид и разорење, једина руска институција која је опстала на целокупном простору некадашње Руске империје односно СССР-а је управо Православна Руска Црква. Обнова православља почела је осамдесетих – током Перестројке. За протеклих 20 година обновљено је преко 1000 манастира, међутим слава Свете Русије није ни изблиза враћена (Сматра се да је предреволуционарна Русија бројала око 78 000 храмова, а број убијених православних Руса прелази 50 милиона). у периоду од 70 година комунизма прогон је само на кратко заустављен током Другог светског рата. Стаљин је у том периоду отворио преостале храмове и допустио богослужење како би повратио морал и патриотизам руском народу. Тада се, после две деценије стравичног прогона на читавој територији Русије налази свега 100 активних храмова и 4 архијереја која нису утамничена. За већину унијата и римокатолика у периоду Другог светског рата, па чак и за неке православне Украјинце Хитлер је био ослободитељ од комунистичког безбожничког јарма који је донео велику духовну и материјалну пустош. На окупираним територијама Хитлер је дао слободу вероисповедања православним верницима. Не треба заборавити да је Кијев ослобођен од нацистичке војске тек на лето 1944. Пад Трећег Рима током октобарске бољшевичке револуције донео је сасвим нове прилике у православном свету. Бољшевици су ликвидирали већину архијереја, а остатак је био интерниран или пак под строгом репресијом бољшевичког режима. Сагледавши реалност у којој се нашло руско православље у бољшевичком режиму патријарх Тихон покреће низ акција које су требале предупредити и заштитити оно што се могло у том моменту. Тако је давањем аутономије Финској православној цркви као и православним црквама балтичких земаља патријарх Тихон успео сачувати не само добар број храмова и манастира у тим земљама већ и црквено-духовни живот. Током комунизма руски верници су захваљујући управо тим очуваним оазама православног хришћанства успели сачувати и надоградити свој верски живот. Због хаоса и проблема који је владао револуционарном Русијом ове аутономне цркве прихватају власт Цариградске патирјаршије. Управо ту почиње проблем који се прелива и у данашње време. Цариград и Енглеска Некако паралелно са октобарском револуцијом одвијају се и догађаји у цариградској патријаршији који ће дати трајан печат како грчком православљу тако и православљу уопште. Балкански народи током ратова за ослобођење од Турака су имали подршку моћне руске империје.Падом царске Русије као заштитнице православља у свету, православне цркве балканских народа окрећу се западним земљама пре свега Енглеској у потрази за заштитом сопствених интереса. Српска црква и држава попут грчке се такође окрећу Енглезима као оној моћној сили која одлучује о судбини Балкана. Владика Николај је нарочито добре односе тада успоставио са англиканским клиром и теолозима, а српска круна са енглеском круном. Сарадња англиканске цркве и православних цркава Балкана је интензивирана нарочито током и по завршетку Првог светског рата. Извесно романтичарско занесењаштво у погледу могућих позитивних односа Британије и англикаске цркве према православнима је преовладавало у том периоду. За разлику од римокатоличке цркве с' којом су православни имали вековне нерашчишћене рачуне, англиканска црква с' којом није било трауматичних искустава прогона и прозелитизма, али ни неких нарочитих контаката, па чак и због свог националног карактера је деловала блиско православнима, нарочито Србима. Међутим оно што је историја пре и после тог периода показала је да су интереси енглеске круне и државе по правилу били на штету православних народа Балкана, а нарочито Срба. Тако је било и у црквеној сфери. Анатагонизам између цариградске патријаршије и турске државе који је у почетку био подстицан па и финансиран од Англосаксонаца уз разна нереална обећања о обнови некаквог византијског царства у моменту када су се турски државни врх и Енглеска нашли у конфликт због турске германофилије није био ништа друго до Енглеска уцена или пацка непослушним и превртљивим Турцима. Последица овог грчко-турског сукоба је масовни егзодус малоазијских Грка (око 1 400 000 ) и нестанак православља на простору Мале Азије. Само захваљујући посредовању СПЦ и Краљевине СХС код турских власти опстаје Патријаршија у Цариграду. Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара). Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских ( под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска црква, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара(Срби, Руси, Грузинци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско што у суштини не мења доктрину и васељенскост православне цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе, које неретко међу православним народима бивају политичке или етничке позадине. Такође значајна аспирација васељенске патријаршије у односу на православне цркве у дијаспори рађа се управо у време патријарха Мелетија. Са извесном подршком коју васељенска патријаршија ужива од стране Англосаксонаца ове аспирације су често инспирисане пре политичким него црквеним побудама. У то време васељенска патријаршија долази у сукоб са руском црквом (потчињава себи финску, пољску и православне цркве балтичких земаља које су до тада биле под московском патријаршијом), али и са српском(потчињава себи чешку православну цркву која је била под СПЦ). Цариград и Москва Од крштења Русије до успостављања руске патријаршије прошло је готово 500 година. Све време црква у Русији се налазила под влашћу цариградских патријараха. Тек пред сам пад Цариграда у руке Турака јавља се код Руса идеја о Трећем Риму, односно о аутокефалији руске цркве која би требала да настави православну и цивилизацијску мисију Византије. Управо на тој основи настају каснији сукоби цариградске и московске патријаршије. Цариград се никад није помирио са губитком својих позиција које је имао током византијског периода. Међутим историјска реалност је потиснула Цариград у други план, његов утицај се и даље осећао нарочито на просторима отоманске империје која је окупирала готово све бивше територије старе Византије. Но то није била ни бледа слика некадашње цариградске патријаршијске моћи. Цариградски патријарх у турској империји добија титулу милет-баша што дословно значи глава народа. Он је непосредно одговоран султану за послушност православних народа, пуноправно грађанство имају само муслимани док су православни грађани другог реда. Ислам је доминирао Константинопољем а цариградска патријаршија је била тек још једна у низу источних патријаршија под исламском доминацијом, мало острво православља окружена морем муслимана. У таквим историјским околностима и слободни и поробљени православни Хришћани једино су могли у Русији и руској цркви видети спас и ослонац и наследника Византије - Трећи Рим. Јачањем и развојем руске државе која се распростире од Црног до Јапанског мора, развија се и идеја о Трећем Риму. Па и сама Цариградска патријаршија под турским јармом у више наврата ослања се на моћну руску државу и њено посредништво. После октобарске револуције и скорог затирања руске цркве од стране бољшевика (пад Трећег Рима), позиције Цариграда и Москве се донекле изједначавају. Крај ХХ и почетак ХХI века оживљава стара ривалства ове две патријаршије, сада са нових позиција. У међувремену Цариград је успео да се консолидује, иако нема 100 милионски број верника попут Москве, ипак захваљујући добрим односима са западом, пре свега са Англосаксонцима, има озбиљан утицај а ни финансијски не заостаје много за Москвом. Обновљењем православља у Русији и саме руске државе, Москва с друге стране покушава да врати позицију Трећег Рима нарочито с обзиром на њен 100 милионски број верника. Овај дубоки антагонизам између старе цариградске патријаршије која је прва у диптиху православних цркава што значи да има првенство по части и московске најмногољудније патријаршије која самим тим полаже право и на највећи утицај, нема изгледа да се превазиђе. Западни политичари ће свакако рачунати на овај антагонизам унутар православља при остварењу својих циљева на просторима православних народа где се њихови интереси не поклапају са руским, као што је тренутно случај у Украјини. Могући раскол и његове последице Тај антагонизам уз подршку спољних фактора би могао у даљој или ближој будућности, по предвиђању појединих верских аналитичара, довести до унутар православног раскола. У том случају све цркве које су под утицајем цариградске патријаршије (грчка, албанска, финска, румунска, јерусалимска, чешка, итд) би се нашле с' једне стране а "руске" с' друге стране. Наравно Срби би се опет нашли у незгодној позицији, негде у средини између прозападне грчке струје и источне руске, као и толико пута до сада. Уколико би се десио раскид канонског општења Москве и Цариграда питање је како би се позиционирала СПЦ, пројелински или проруски или неутрално, уколико је то уопште могуће? Западни центри моћи би нас притискали, и на томе и раде, да створе климу у којој би се чинило да је прихватање јелинског утицаја позитивно, те да је потребно се дистанцирати од Русије и у црквеном погледу. Опасно би било превише попуштати овом и оваквом притиску, али би још ризичније било играти на «проруску» карту, можда из ината. Док би друге помесне цркве у већини биле или проруске или прогрчке са мањим групацијама које би гравитирале супротном центру, евентуални злосрећни раскол уколико до њега дође бинајгоре погодио управо СПЦ. Јер утицај руског и грчког православља у српској цркви је скоро подједнак (што због катастрофе коју је преживела РПЦ у прошлом веку, што због прозападног лобирања за јелинску или прогрчку струју у православљу код нас). У случају те геополитичке поделе у православном свету која би се преламала и преко Срба, раскол би ишао дубоко. Ту се не би поделили само поједини архијереји за једну или другу страну него би и читаве епархије биле раздељене по овој основи од највишег до најнижег клира па све до верника. Ако се још узме у обзир разлика у начину богослужења која је тренутно присута у СПЦ и могуће увођење новог календара (који би одмах изазвао реакцију много жешћу но што су биле досадашње кризе), практично би од једне настале две подједнако значајне конфесије. Конфесионална подела на телу српског народа кроз историју се увек показивала као изузетно негативна и разарајућа по само биће народа. Не треба ни објашњавати у којој мери би овај сценарио био погубан по Србе, само је потребно видети како су нам поделе и унутрашњи расколи кроз историју правили ненадокнадиву штету. Остаје једино да се надамо да до овога ипак неће доћи те да етнофилетизам и политички интереси неће избити у први план. Као и да ће српски архијереји у случају таквог сценарија изнаћи довољно мудрости и разборитости следујући примерима Св.Саве да не дозволе цепање СПЦ. Јер било да смо верујући или атеисти или незаинтересовани никоме неће бити пријатно да се нађе у средишту неког будућег српског међуконфесионалног сукоба који би био можда и жешћи од осталих српских међусобица. Дакле ко год претерано навија за једну или другу страну, утиче да се црквени брод опасно нагне на један или други бок, чиме се угрожава читав црквено-народни организам. Како су говорили свети људи – држите се средине, крајности су опасне. Могу да погубе како појединце тако и читаве народе.
  6. Са званичне интернет странице радија Светигоре доносимо предавање умировљеног епископа ЗХиП Г. Атанасија (Јевтића), на тему: „Свети Јован Владимир, Пречиста крајинска и раскол“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА
  7. Расколник Филарет Денисенко, бивши поглавар неканонске „кијевске патријаршије“, одбио је да потпише устав „нове цркве“, изјавио је представник такозване „православне цркве Украјине“ Епифаније Думенко. „Донели смо одлуку да се ’православна црква Украјине‘ руководи Светим писмом, светим предањем и уставом који је донет 15. децембра у Цркви Свете Софије у Кијеву. Жалосно је што последњу одлуку није потписао само један члан — патријарх Филарет“, рекао је Епифаније на брифингу. Према његовим речима, чланови „синода“ су покушали да убеде Филарета да правно и фактички више не постоји расколничка структура, јер је на бази ње створена „нова црква“, али су видели да је Филарет „остао непоколебљив у својем мишљењу“. „Наравно, ми смо разговарали о новонасталој ситуацији у ’православној цркви Украјине‘ и изјавама које су се чуле последње две недеље. Међутим, преосвећени патријарх Филарет је изјавио, то што је он открио и показао на седници ’светог синода‘, да постоји ’кијевска патријаршија‘ и да она није укинута“, рекао је Епифаније. Последњих дана Филарет је излазио са оштрим критикама на рачун нове православне структуре у Украјини. Према његовим речима, ПЦУ је подељена, јер је Епифаније прекршио договор који је постигнут током „сабора уједињења“. Филарет тврди да је управо он требало да буде руководилац нове цркве, док је Епифаније требало да се бави представљањем цркве у јавности. Поред тога, он је критиковао Епифанија због несарадње, али и због тога што га не зове. Филарет је критиковао и томос о аутокефалности, који ограничава јурисдикцију ПЦУ на територију Украјине и лишава је неких права, и додао да „кијевска патријаршија“, на чијем челу се налази, није престала да постоји, без обзира на стварање нове цркве. Сам Епифаније тврди да у „новој цркви“ нема раскола. Он је данас сазвао „синод“ ПЦУ. Извор: Спутник
  8. Сплетке и неслога унутар непризнате "Црногорске православне цркве" Циркусијада у режији канонски непризнате "Црногорске православне цркве" се наставља, а најновији чин се одиграо у недељу 12. маја ЦИРКУСИЈАДА у режији канонски непризнате "Црногорске православне цркве" се наставља, а најновији чин се одиграо у недељу 12. маја када се у Цркви Свете Параскеве у Малој Загреди код Даниловграда сабрало "отцепљено крило" Мираша Дедеића, које предводи његов кум Лав Лајовић из "подгоричко-дукљанске епархије", а све уз логистику "митрополита" Василија из непостојеће италијанске православне цркве! Прича се да је овај догађај разбеснео Мираша који у последње време на све начине упире не би ли приволео васељенског патријарха Вартоломеја (који га је проклео!) да по украјинском принципу да томос ЦПЦ. Лав је своју "архимандритску каријеру" градио преко послова у државној "Побједи" (стечајни управник), као туристички радник, директор хотела "Оногошт", да би преко ноћи у Осијеку постао "протестантски богослов", угурао се потом међу мирашевце и на крају са групицом истомишљеника - отцепио. - Прихватили смо омофор италијанске православне цркве, конкретно митрополита Володимира, који је члан њеног синода - саопштили су "клирици подгоричко-дукљанске епархије" након што су признали да су изашли из скута Мираша Дедеића, оптужујући га да он својим непочинствима гура у пропаст "црногорску цркву". Пуцање шавова наговестио је Дедеић још раније оптужујући Лава због сплеткарења и ставио га под "трајну забрану свештенодејства". Досадили су Мирашу увреде и оговарања које је по Катунској нахији ширио његов кум, али и Лавови апетити да седне на "Мирашев трон". - Давао је себи права која му не припадају, самовољно се понашао и доводио у заблуду верни народ - саопштили су из Мирашевог табора. - Вређао је архијереја, клир и вернике, правио сплетке и покушавао да доведе до поделе међу верницима и окрене их против виших црквених власти. Последњи скуп који је имао Лајовић са гостом из Апенина, публициста и историчар са Цетиња Јован Маркуш оцењује - смешним! - Лажни поп или непоп Лав Лајовић, Дедеићев кум, довео је самозваног "митрополита" из Италије да се својим присуством јавно одрекне проклетог распопа Мираша и пружи подршку путујућем циркусу - наводи Маркуш. - Режимски медији су овом циркусу од десетак особа дали третман ударне вести покушавајући да прикрију прослављање Светог Василија Острошког у Острогу и Никшићу којем су присуствовале десетине хиљада верника. Новонасталу ситуацију из свог угла за "Новости" коментарише познати подгорички сатиричар Баћко Милачић: - Мираш или Лав? Настала је велика рика у тзв ЦПЦ! Оваквог циркуса нема нигде. Само у Црној Гори кловнови носе коротну преобуку! "СЛУЖБЕ" ГДЕ СТИГНУ ЈЕДИНИ објекат који тзв. ЦПЦ има налази се на Цетињу, на приватном имању. "Службе" обављају где стигну, углавном под отвореним небом или када "улете" у неку сеоску цркву. Мираш и његова дружина траже од државе да им се врати "отета црквена имовина од стране окупационе СПЦ". http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:794838-РАСКОЛ-МЕЂУ-РАСКОЛНИЦИМА-Сплетке-и-неслога-унутар-непризнате-Црногорске-православне-цркве
  9. Blaža Željko

    Raskoli i Otac bludnog sina (dorada)

    Razmišljam tako, koliko Bog dade, o raskolima, deobama, mržnji, podeli; vidim (bez konkretnih primera) da su teritorija, zgrade, pašnjaci i međe kamen spoticanja mnogima; da su cilj po sebi a ne i ljudi koji stenju pod ovom nesrećom koja se nadvija nad Čašom i Telom Crkve ..koja god bila. Neki se čak pozivaju na Kanone a samo pre par meseci isti ljudi su rekli da je "Ljubav iznad Kanona, iznad svih zakona". Setim se u tim razmišljanjima jedinog odgovora na sve ljudske dileme i patnje koje iz njih ishode; patnje malih ljudi, onih koji ne razumeju ništa od Pravila Sabora; kojima treba samo pričest i ispovest .. ne treba ni da znaju za raskole jer nisu u jeresi. Zašto da nema opštenja među tim malim? Iz Jevanđelja stižu odgovori na sve te naše dileme ..ko naravno može da ih razume, podnese i ostvari. Naši životi, ovakvi ili onakvi u svojoj srži nisu ništa drugo nego parafraza Jevanđelja koje je Bogočovek spustio do samog dna ada i smrti .. tako da smo svi tu, unutra, bili grešni ili sveti! Svima nam je data mogućnost da se postavimo po Jevanđelju ili ne! Priča o Ocu i bludnom sinu, koja nije bajka već život, dotiče sve segmente naših bića pa i ovaj prebolni koja preti neshvatljivom agonijom i smućenjem svega što se naziva Crkvom. Bludni sin se uzoholio, to nije sporno! Samouveren traži od Oca "svoj deo imanja" (zemljska dobra) i Otac smatra da je to legitiman stav sina. Kako se taj večni lik Oca postavlja U OVOM PORODIČNOM RASKOLU? On daje sinu taj "njegov" deo; daje mu jer je, otac ko otac.. dobar, blag plemenit! On ne šalje sluge i ratnike na sina (te sluge i sin kasnije spominje kada se kaje) Otac je tu prožet duhom Avraama koji nije hteo svađu sa Lotom kada su došli do reke; rekao je samo (parafrazirano): "Sinko ako ćeš ti na onu zelenu stranu reke, ja ću ovde; ako ćeš ti ovde ja ću tamo! Nemoj samo da se svađamo (prim.a.)" Biblija kaže: "Uze mu se to u pravdu"! Divnog li primera za sve svađe i raskole. Oni koji su najodgovorniji u svim današnjim svetskim i domaćim problemima raskola i deoba treba da uzmu u obzir ovaj događaj sa bludnim sinom; da dobro izvagaju sve okolnosti jer bludni sin naravno, naravno i naravno, NIKADA NIJE U PRAVU .. ali je važno kako se otac postavio! Nije li važnije mir graditi jer "ko mir gradi nazvaće se sinom Božijim"!? Niko ne voli raskole!? Kome normalnom to može biti važno, presudno i milo? Nisu ni meni dragi jer smo pozvani u zajednicu u jednoj čaši ali "bludni sin" NIJE RACIONALAN, on je izgubio razum ..privremeno! Otac to sagledava u trenuću oka i ima o svemu širu sliku! Zato postupa premudro, nama neshvatljivo, zemaljskoj logici ogrezloj u blatu i međama skoro budalasto; a otac samo pušta dete da ide svojim putem ..i ne žali ništa! On iskusno zna kuda vodi taj ostrašćeni krik njegovog deteta, kakav je kraj, i plaća cenu.. Čujem spominju se i politički pritisci svetskih bašibozluka; namera im je rasulo, razdor među nama ali ko nas može da razdere, raskoli i posvađa ako mi to nećemo! Ako to neće bar oni koji sačuvaše "iracionalni" racio koji nije od ovog sveta!? Nije od naše logike. Nije li đavo nagovorio "bludnog sina" onako diskretno, sa strane i podmuklo, na porodični raskol? Da, šta je odlazak tog momka iz kuće ako ne porodični raskol? Ima li neko drugo objašenjenje? Napujdao ga lukavi željama ka svetskim stvarima, ka samostalnosti i samodovoljnosti! Upravo se tako taj sin i postavlja prema ocu .. "daj mi moje" iako je sve očevo već ionako njegovo ali on je izgubio razum; on se pomračio, izgubio se! Đavo je hteo svađu, hteo prekid porodičnih veza ..prividno je uspeo ali nije li upravo njega onaj divni Otac svojim smirenim stavom o zemaljskim dobrima posramio do srži?! Raskol je pao u vodu jer bolje i da budu dobre komšije nego da žive u mržnji..to je koncept ovog divnog čoveka! Bolje sestrinska crkva nego raskolnička; bolje opštiti nego ne opštiti ma koliko bilo analiza Kanona! Otac je u ovoj životnoj drami iznad kanona, iznad pravila, "iznad subote"! Na taj način ovaj divni čovek je đavolu okrenuo drugi obraz .. i pobedio!!! Sin se vratio! Svaki bludni sin se vrati svom domu kad tad.. treba samo pustiti vremenu i ne praviti oko toga veliku dramu. Ostati miran zbog moguće veće štete i pustiti Bogu da bludnog sina koji je obezglavljen dozove pameti, "izgubljen beše i nađe se". Nije tako lako i jednostavno svakom ko od majke Crkve traži "svoj deo" da odjednom sam organizuje Crkvenu upravu; neće proći mnogo i hraniće se roščićima .. ali lično ne vidim drugi način da se čovekoubici izjalovi plan. Ne postoji drugi način da se očuva opštenje u Čaši pod uslovom da nije u pitanju jeres! Čak da je sve plod ljudske sujete i vlastoljublja, pa šta? Kakve veze ima, sve je to svojstveno čoveku i ovaj jevanđelski Otac to zna... zato i ne žali za imanjem. Sa takvim motivima (vlastoljublje, srebroljublje..) bludni sin će pre potrošiti sve! Ne mora se ova jevanđelska istina projaviti u našoj generaciji ali sigurno hoće u nekoj narednoj. A zemaljska dobra, građevine, teritorije, blato, livade, međe .. sve će to proći; u svemu će na kraju biti Hristos sa onima koje On bude postavio sebi desno! Tada će biti smešno pravdati se blatom, međom, granicama svih vrsta i političkim previranjima.
  10. SCHISMATIC BISHOP SERVES LITURGY AT PANTOCRATOR MONASTERY ON MT. ATHOS The representative of the Ukrainian schismatic church “Bishop” Paul of the Diocese of Odessa and the Baltic celebrated the Divine Liturgy today at Pantocrator Monastery on Mt. Athos, reports the Union of Orthodox Journalists. The schismatic delegates also celebrated Vespers the night before. The site of the schismatic Diocese of Odessa reported yesterday that the delegation, headed by “Bp.” Paul, was visiting Mt. Athos at the invitation of Patriarch Bartholomew. Pantocrator was among the 5 out of 20 monasteries that voted to send a delegation to the enthronement of “Metropolitan” Epiphany Dumenko in Kiev on Sunday, February 3, along with Iveron, Stavronikita, Xenophontos, and Koutloumousiou. Although Mt. Athos did not send a delegation, Abbot Alexios of Xenophontos, Hieromonk Maximos of Vatopedi, and Hieromonk Chrysostomos of the St. Panteleimon’s Skete of Koutloumousiou attended as part of the delegation of the Patriarchate of Constantinople. All three concelebrated in the schismatic Liturgy. Abbot Ephraim of Vatopedi was also to attend but suffered a heart attack upon arriving to Kiev. He underwent heart surgery on Tuesday. Other monasteries, including Philotheou and Karakallou, have said that they would close their gates if Epiphany Dumenko visits the Holy Mountain. http://orthochristian.com/119222.html?fbclid=IwAR2ZnuRwOVzgw4VBZplHxoOOPppTy14gvhZd68NqepsZUEcobJHriKEIrYw
  11. Одговарајући на писмо васељенског патријарха Вартоломеја, посвећено његовoj намери да подари аутокефалност Православне Цркве у украјинској држави, Његов Блаженство патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован X нагласио је да ови догађаји изазивају забринутост не само због трзавица која изазивају у православном свету, већ и због тога што у овом случају мишљење помесних православних Цркава није узето у обзир. „Желимо да видимо да је јединство православног света ојачано и уједињено,“ рекао јеПредстојатељ Православне Цркве Антиохије патријарху Вартоломеју. – „Из Вашег писма чини се да сте одлучили да наставите процес давања аутокефалности ... Зато Вас молимо да не доносите никакве одлуке које нису засноване на сагласју аутокефалних православних Цркава. Јер није мудро зауставити раскол по цену јединства православног света.“ Његово Блаженство Патријарх је изразио уверење да је „најкорисније ради мира у Цркви његово јединство и заједничко православно сведочанство у нашем свету данас. Отуда треба зауставити и одложити овај процес док се не проучи украјински проблем и изнађе свеправославно решење.“ „Стога, молимо Вашу Све-Светост да позовете Вашу сабраћу Предстојатеље православних Цркава да проуче ова питања како би заштитили нашу Цркву од опасности које неће довести до мира и сагласја ни у Украјини ни у православном свијету,“ наставља Његово Блаженство. „Наша љубав према нашој Православној Цркви и према Вашем Возљубљеном Свјатејшеству побуђује нас да ове речи напишемо у нади да ћемо видети православни свет као јединствен, посебно под Вашим предивним мандатом, који ће свeдочити о Истини нашег Господа Исуса, оваплоћеног за спасење света,“ нагласио је антиохијски патријарх Јован X. Извор: Српска Православна Црква
  12. Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).
  13. Од уторка ванредно јесење заседање архијереја Српске православне цркве. Разговараће се о верској настави и Космету Последњи пут Сабор одржан у мају ове године ВАНРЕДНО, јесење заседање Светог архијерејског сабора Српске православе цркве, почиње у уторак у здању Патријаршије у Београду. Архијереји, годинама већ, нису имали јесење саборовање, али су, на редовном мајском сабору, одлучили да се састану у новембру, а као једина тема наведено је питање црквене просвете. Прецизирано је, том приликом, да ће Сабор СПЦ окупити архијереје на само један дан, али се, у међувремену, ситуација променила. Сасвим је извесно да, овога пута, неће бити једнодневно заседање и да на њему неће бити само речи о верској настави.Архијереји СПЦ ће на столу имати новонасталу ситуацију која се тиче односа Руске православне цркве и Васељенске патријаршије у Цариграду. Очекује се да ће епископи СПЦ, после подробног информисања на ту тему, установити ставове српске цркве која је била и остала против раскола и свега онога што нарушава саборност и древне каноне православља. Незаобилазна тема, поред црквене наставе, по свој прилици, бићи ситуација на Косову и Метохији и однос Српске православне цркве по том питању, уз оне који су, већ јасни и прецизни, изнети на минулом заседању архијереја СПЦ. - Због актуелне ситуације, епископи нису добили дневни ред, који ће бити установљен на самом почетку заседања, који ће, сигурно, уместо једног, трајати неколико дана - кажу наши упућени саговорници из Патријаршије Српске православне цркве. - Јесење заседање, мада га годинама није било, није никакав ексклузивитет, већ је уобичајен када за тако нешто има потребе. Сада ће само бити више тема од очекиваних. Заседање ће проћи у миру, без икаквих повишених тонова јер, поред осталог, неће бити говора ни о каквим кадровским решењима. Такође, очекује се јасно и прецизно дефинисање свих питања који се тичу побољшања црквене наставе у сваком погледу. БЕЗ РАСПРАВЕ О СУКОБИМА Није реално да архијереји расправљају о било каквим односима унутар Цркве, попут случаја сукоба активног епископа милешевског Атанасија и његовог претходника Филарета. Ово заседање се оцењује као оно које треба да покаже саборност у сваком погледу, од питања о унутарправославним односима у свету, до оних на Косову и Метохији и судбини те јужне српске покрајине и нашег народа у њој. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:758609-ВАНРЕДНО-ЗАСЕДАЊЕ-АРХИЈЕРЕЈА-СПЦ-Међу-темама-Сабора-и-раскол-у-православљу
  14. Blaža Željko

    Ime pomesne Crkve i redosled pojmova

    U odličnom tesktu na FB stranama (na koji sam i tamo a evo i ovde izneo mišljenje) G-din Aleksandar Milojkov izvoleo je reći sledeće: "Видите у чему је још један проблем са нашом еклисиологијом, код нас словенских хришћана. То што смо помесност везали за национални кључ, те сходно томе помесне Цркве називамо Српском, Бугарском, Румунском, Грчком... Васељенска Патријаршија то ипак назива правилније, онако како треба:Ἐκκλησίας Ἑλλάδος, Σερβίας, Ρουμανίας, Βουλγαρίας, Γεωργίας, Πολωνίας, Ἀλβανίας.. (Цркве Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније...) Ако читамо апостола Павла, видећемо да је он помесне Цркве управо овако називао: Црква у Солуну, Црква у Галатији, Црква у Коринту... Црква обитава на одређеном месту и то место је њена помесност. Она нема и не може имати национални атрибут који би дефинисао њену помесну конкретност." Odlična tema koja bi se možda mogla i nazvati "Hijerarhijski redosled reči u imenu Crkve"!? Gospod je rekao "sazidaću Crkvu SVOJU.." i to je glavni atribut Crkve! Ona nije ničija osim Njegova! Ne može reč "Crkva" da bude na trećem mestu u rečenici kao što i Spasitelj ne može nigde da bude treći nego prvi i na Tronu kako mu i dolikuje po dostojanstvu .. prvi i jedini. Kada se Njegovoj Crkvi ispred imena stave čak dve reči, npr. "srpska Pravoslavna Crkva" ili "grčka Pravoslavna Crkva" onda se Hristovom telu (Crkvi) daje SVOJSTVO koje ono nema! Crkva ne pripada ni Srbima ni Grcima niti ikome osim Hristu! To ozbiljno razvaljuje shvatanje Crkve kod manje obrazovnog sveta; oni podsvesno Crkvu doživljavaju "prisvojno" (zbog prisvojnog prideva) i sve uzvišene tajne unutar nje shvataju i doživljavaju kao svoje vlasništvo na koje "tamo neki nemaju pravo"... drugim rečima jedno opšte ljudsko blago su nesvesno omeđili i sude se oko te međe. Preozbiljna hijerarhija reči (vrednosti) u rečenici, na prvi pogled naivna i nevažna ali je suštinski od tektonskog značaja za svest i savest ljudi jer Gospod je Reč .. pa samim tim i u svim rečima mora postojati vrednosna norma šta po hijerarhiji ide jedno pre drugog. Na prvi pogled deluje kao "igra reči" ali za verujuće ljude, za ljude kojima duhovni način poimanja života znači puno ovaj problem nije nimalo naivan. Prisvojnim pridevima na početku imena (ruska, koptska, grčka, bugarska ili srpska) daje se dakle Crkvi svojstvo koje ona u samoj suštini nema i ovo je vrlo ozbiljna tema za okrugle stolove i panele od strane mnogo stručnijeg sveta. Lako je taj problem prevazići kod školovanih ljudi ali čak i kod njih, kao i kod mnogo više onih običnih manje obrazovanih laika, ovaj redosled pojmova stvara ozbiljne poremećaje u svesti a još više u podsvesti. Posledično to ne može da se ne odrazi na praktičan život, na razumevanje uloge Crkve, tj. da ona nije muzejski eksponat u nečijem vlasništvu zgodan da se povremeno vašarski prikazuje kao neki oldtajmer već da je telo Živog Boga, Onog koji JESTE, koji se daje svima i koji je postradao radi svih... ne samo za umišljene vlasnike Njegovih tajni. Mnogo toga je skriveno u redosledu pojmova! S toga, kako Milojko odlično zapaža, treba stvari ispraviti i pojmove poređati kao Apostoli: "Crkva u korintu" .. "Crkva u Galatiji".. "Crkva u Srbiji", "Crkva u Rusiji" itd. Odmah upada u oči važnost Crkve .. a uostalom za život svakog od nas ima li išta važnije od njenih Tajni? Čim se ovako poslažu pojmovi i u glavi dođe odmah do nekih promena, kao kad otvoriš prozor pa uđe svež vazduh. Tad se Crkva doživljava u pravom svetlu i značenju. Mnogi problemi se vide drugim očima. Crkva je Hristova nije naša! Naša je samo onoliko koliko nam je On otkrije i da ali opet i opet On je prvi u Njoj .. i ona je prva među nama, nije treća! Nismo mi sudije svetu već Gospod... zato je njeno mesto na početku imena pomesne Crkve a ne na trećem.
  15. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Одлука Синода Цариградске патријаршије који је, по писању медија, потврдио да је иста започела процес признавања аутокефалности Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, веома је опасан догађај (преседан) уперен против Православља и Русије, иза којег несумњиво стоји Америка и који може да доведе до крвопролића, оцијенио је парох которски, намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим одлукама константинопољског патријарха Вартоломеја: именовању двојице егзарха цариградске патријаршије у Украјини, што је припрема за аутокефалију украјинске цркве, и о одлуци о дозвољавању другог брака свештеницима. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград) 10. септембра 2018. Прилог смо преузели са интернет странице Православие.ру. View full Странице
  20. Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Митрополит кифирски Јеладске православне цркве Серафим оптужио је Патријарха константинопољског Вартоломеја за изазивање раскола у православљу и позвао га на покајање и престанак провоцирања шизме. Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. О савременим изазовима везаним за питање Косова и Метохије за радио Светигору говори презвитер Ненад Илић. Звучни запис разговора View full Странице
  23. Није ми познато да је до сада код нас објављено ово писмо нашег Патријарха бугарском Патријарху поводом бугарског мешања у македонски раскол. Према томе ево га, додуше за сада само на енглеском језику. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
×
×
  • Креирај ново...