Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'радовановић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Главни правни саветник Епархије рашко-призренске адвокат Александар Радовановић за Косово онлајн каже да је положај Српске православне цркве на Косову све лошији, у ситуацији у којој нема представника међународне заједнице да гарантују права. Радовановић додаје да су права, имовина и заштићене зоне које је црква добила око већих светиња, све више на мети управо оних косовских институција које би требало да бране њихово постојање. “Српска православна црква је 2012. године, док су текли процеси за укидање тзв. “надгледане независности”, од међународних чинилаца добијала гаранције да се на Косову и Метохији, барем што се тиче статуса Српске Православне цркве, ништа неће променити, сем што ће наша права од сада да штите приштинске институције. Већ тада, усвајањем тзв. Закона о завршетку надгледане независности, дошло је до велике промене, јер су права Цркве из Ахтисаријвог плана у великој мери умањена”, каже Радовановић. По његовим речима, нацрт Закона о заштити културног наслеђа који су, пре неколико година, планирале да усвоје приштинске институције и којим би у њихову надлежност пало уређивање шта ће СПЦ радити са својим црквама и манастирима, није усвојен услед огромног притиска међународне заједнице. “Тим нацртом је било предвиђено да су власник целокупног покретног и непокретног културног наслеђа на Косову и Метохији приштинске институције, које би по том нацрту закона могле да уређују шта ће Црква да ради са својим манастирима и црквама, које ће брошуре и која историја смети да се показују посетиоцима, како ће да изгледају фасаде и знаци, па све до могућности да нам се наше културно благо отме путем експропријације, уколико би неко из неке институције проценио да се лоше старамо о својим светињама. Овај закон није прошао само због огромног притиска међународне заједнице, али је још тада јасно показао намере Приштине према Српској Православној цркви”, истакао је Радовановић. Правни саветник Епархије рашко-призренске подсетио је да је манастир Високи Дечани у веома сложеној безбедносној ситуацији и да већ пет година не може да у катастар упише своју имовину, јер институције једноставно одбијају да спроведу одлуку Уставног суда. “Манастир Високи Дечани је био на мети екстремиста небројено пута до сада, и налази се у веома сложеној безбедносној ситуацији. Иако је успео да пред косовским судовима заштити своје право на приватну имовину, што је на крају потврдио и косовски Уставни суд, манастир већ пет година не може да упише своје право у катастар, јер институције једноставно одбијају да спроведу одлуку свог суда. Изговори су разни, и понекад се своде и на отворене претње да ће ‘манастир да буде одговоран за гнев народа’ уколико се власништво манастира упише у катастар. И поред великог међународног притиска, косовске институције једноставно одбијају да спроведу судску одлуку, што би било незамисливо било где другде”, рекао је Радовановић. По његовим речима, један од примера положаја који СПЦ на Косову заузима је служење литургије у Храму Христа Спаса у Приштини. “На крају, најсвежији пример је служење свете Литургије у Храму Христа Спаса, за славу града Приштине, Спасовдан. Иако Црква има сва документа, и уписана је као власник и земљишта и зграде и у косовском катастру, већ двадесет и две године трају спречавања Цркве да свој Храм и користи. И поред уписаних и неспорних права Цркве над својим Храмом и земљиштем око њега, у јавности се град Приштина и Универзитет већ дуго расправљају око тога коме ће да припадне земља и шта ће да се ради са освештаним храмом. Једна од бизарнијих идеја је претварање верског објекта у ‘музеј жртава Холокауста над Албанцима’, док друге иду од рушења до разних варијанти скрнављења храма претварајући га у политички споменик”, каже Радовановић. Ово су само неки од примера поступања према Српској Православној цркви у континуитету. У ситуацији у којој нема представника међународне заједнице да гарантују права, положај СПЦ је све лошији. “У последње време, отворено се фалсификује наша историја, постоје највулгарнији покушаји културне апропријације и асимилације нашег културног и верског наслеђа, реторика према нама је све гора и безобзирнија, а права Цркве да своје проблеме износи пред представнике међународне заједнице у Савету за спровођење и надгледање се систематски подривају последњих неколико година, у покушају да се укине и тај, последњи постојећи, форум у коме Црква и даље има неке шансе да очува своја права”, рекао је правни саветник Епархије. Радовановић истиче да овај процес није везан за само једну владајућу гарнитуру већ је систематски и траје више од једне деценије, откако је међународна заједница те процесе препустила локалним структурама. “То је процес који се последњих година интензивира. Овај процес, са којим су представници међународне заједнице добро упознати, показује и шта би у будућности била судбина Српске Православне цркве на овим просторима уколико би она биле везана за косовске институције које једноставно не желе Српску Православну цркву, или је желе као украс, косовизирану или албанизовану, која постоји само да испуњава налоге у стратешкој агенди културне апропријације наших споменика културе”, каже Радовановић. Оно што, по његовим речима, Српској Православној цркви није потребно, је пружање додатних гаранција да ће приштинске институције да је заштите, јер су за ову деценију приштинске институције јасно показале које су им намере, и поред гаранција које су небројено пута давале. “Те гаранције су се увек завршавале тиме да се Црква криви због тога што истрајава у борби за своје постојање, свој идентитет и своја права, и покушајима да се наша постојећа права игноришу или додатно сужавају. Ахтисаријевим планом, Црква је добила и заштићене зоне око већих светиња. Међутим, како године пролазе, те заштићене зоне се све више нападају од стране управо оних институција које би требало да бране њихово постојање. СПЦ су потребне чврсте међународне гаранције за њен опстанак, са јасним механизмом спровођења и заштите од оваквог понашања приштинских институција. Експеримент који се спроводи већ једну деценију, а који је требало да покаже да Приштина има воље и могућности да гарантује заштиту права Цркве, очигледно није успео, и време је да се нађе модел, чије спровођење неће да зависи од хирова било које администрације у Приштини”, рекао је Радовановић. Извор: Kosovo Online
  2. Danas, 20.10.2020. Uspon i pad Instituta Tolak Zoran Radovanović Ne treba mnogo pronicljivosti za zaključak da je Institut „Torlak“ sticao ugled kada su ga vodili priznati stručnjaci (virusolog Ljubinko Stojković i njegovi saradnici), a da je tonuo tokom poslednjih četvrt veka, kada su mu političari, uz jedan izuzetak, nametali svoje nestručne i nekvalifikovane kadrove, poput ginekologa (JUL), hirurga (DS) i, tokom poslednih 8 godina, fizijatra (SNS). Jasno je da vlast radi protiv interesa naroda kada svojim nesposobnim i, često, nezainteresovanim poslušnicima poveri vođenje ustanova od nacionalnog značaja. Moguće je da pljačka nije jedini motiv za tako nerazumne odluke „s vrha“, ali ostajemo uskraćeni za neko drugo iole logično objašnjenje. Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečje paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2006. izgubio licencu. Svet je štedro pomagao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa (hladna soba, centrifuga itd.), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena. Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina čak stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski opusteli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo očekivana vakcina. Ovaj hroničar stanja u našem zdravstvu pozvao se tada na propise o dostupnosti informacija od javnog značaja i tražio osnovne podatke od Instituta „Torlak“ i Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Indikativno je da je ostao bez odgovora. Na konspirativnost celog poduhvata ukazuje i ponašanje pojedinih stručnjaka sa Torlaka koji su spremni da „otvore dušu“ u razgovoru po parku, ali izbegavaju kafić, telefon i elektronsku poštu. Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima? Prvo, za tehnologiju pravljenja vakcine protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme? Drugo, tek 5, oktobra (!) o.g. direktorka „Torlaka“ je po Zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja). Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovma (!). Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja? Četvrto, odvukli bi nam pažnju logički kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jedinog (!) ponuđača bila je „ekonomski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božjoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“. Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest? Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvodnog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta? Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodni uslov? Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neophodni setifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona? Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili? Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj populaciji (mahom na vojnicima i policajcima) i, sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu? Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odovor na bar neka od 10 nabrojanih dilema.
  3. Danas, 26. jun 2020. Stidi se, Krizni štabu Zoran Radovanović Saopštenje BIRN-a o državi koja od svojih građana krije brojeve obolelih i umrlih predstavlja medicinsku prevaru međunarodnih dometa i značenja. Po obimu je mamutskih razmera, a po namerama je duboko nečasna. Manimo se gadljivosti, zapušimo nos, pa se primaknimo malo toj truleži. Među stručnjacima se već dugo šuškalo da jedna luciferska ruka u Institutu „Batut“ po petoro umrlih svodi na jednog i da je upravo to razlog što se već više od dve nedelje krije mesto boravka svakog takvog, navodno jedino preminulog građanina (kad bi se navelo da je Beograđanin, u Novom Pazaru bi se čudili koja je statistička rupa progutala njihovog zemljaka koga sahranjuju u limenom sanduku). Vispreni niški Amerikanac i tamošnji uspešni naučnik, D. D. Pokrajac, pokazao je koliko je neverovatna raspodela po kojoj tokom tri nedelje 18 puta umre samo po jedna osoba, a tri puta – nijedna. Koji god model da se primeni, očekivalo bi se više nula, po neka dvojka i bar neka trojka. Sve su to bile sumnje, a tek je BIRN kresnuo šibicu u lagumu gde „jakrepe memla davi“. Muk iz zvaničnih izvora i po neki nevešti pokušaj pravdanja članova Kriznog štaba pokazatelji su nastale pometnje. Kao da se traga za „dubokim grlom“ i proverava čega su se još domogla ta „novinarska njuškala“. Moguća su samo dva scenarija: ili su lekari u Štabu aktivni saučesnici jedne sramne rabote ili su žrtve čudovišne obmane, pogubne po njihovo stručno i ljudsko dostojanstvo. Obe mogućnosti zvuče neverovatno, a jedna mora da je istinita, kako je u sličnoj situaciji Šerlok Holms podučavao doktora Votsona. Radi boljeg razumevanja, približimo čitaocima smisao postojanja Kriznog štaba. Suočeni sa odgovarajućom pretnjom, recimo ebolom, stručnjaci u Africi nagnuti su nad generalštabnim mapama. Čiodama različitih glava (žutom, mrkom, crvenom) označavaju mesta sa jednim, pet ili deset obolelih. Iz naselja sa, uzmimo, jednom crvenom i tri žute čiode polaze strelice različite debljine ili boje, ukazujući na pravce kretanja zaraženih. Kod nas bi se očekivalo da se takav proces odvija pred monitorom, uz pomno praćenje svakog žarišta i dinamike zaražavanja. Ogromna je razlika da li je na mapi Srbije uneta 91 novootkrivena zaražena osoba ili ih ima 340, pogotovu kada se taj jaz između „trimovanih“ i realnih podataka ponavlja danima. Razlika vodi pogrešnim procenama, a one pogrešnim odlukama. Ako su nas svesno obmanjivali stručnjaci kojima smo toliko verovali i prema čijim podacima o brojevima obolelih i umrlih smo prilagođavali svoje ponašanje, ne očekujemo baš da, poput svojih japanskih kolega, izvrše ritualna samoubistva. Dužni su, međutim, da nam se duboko izvine, objasne svoje motive i ponizno zamole za oproštaj. Da li su, s druge strane, članovi Kriznog štaba žrtve organizovane zavere? Neko se usudio da manipuliše telom na čijem su čelu predsednica Vlade i predsednik Republike? Ili su političari u Štabu vodili „duplo knjigovodstvo“ obmanjujući stručnjake? Pokušajmo s poređenjem. Da li bi Vrhovni štab lagao Koču Popovića da u proboju ka Zelengori na levom krilu ima samo neprijateljsku četu, a čekao ga je ojačani puk, dok mu je čeono i s desne strane protivnički bataljon, a tamo se krila čitava divizija? Koji bi bio interes rukovodstva da uništi elitnu Prvu proletersku brigadu? Nikakav, naravno, osim ako se neki AVNOJ nije pripremao da bira novog Vrhovnog komandanta. Ako je ćutnja priznanje saučesništva, a jeste, poruka lekara iz Kriznog štaba će nam postati jasna koliko danas-sutra. Ispostavi li se da su oni vučeni za nos, nadajmo se da su već poslali medijima izraze svog ogorčenja, uz neopozive ostavke. Šta god da je istina, mi ostajemo po ko zna koji put surovo izdani, nakljukani još jednom toksičnom, teško podnosivom dozom poniženosti i bespomoćne uvređenosti. Ovaj autor oseća dodatnu potrebu da se izvini čitaocima. U više desetina članaka i intervjua naivno se držao zvaničnih podataka. Jadno mu je, ali je iskreno opravdanje da nije svesno varao.
  4. Јежи Новосјелски, Апстракција, 1958. Послужимо ли се захвалној терминологији, из текста господина Стевана Јовановића „О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом“, о унутар свијета животно-смештеној цркви насупрот црквеној странствујућој мисији у свијету, рекао бих да директно нисам близак животу Српске праволсавне цркве, а мисија цркве ме се, свакако, као мислећем бићу, тиче. Додао бих ипак да ме се и живот цркве, кроз комуникацију са пријатељима и познаницима који у њој живо учествуј, у неку руку и лично дотиче. Стога, ево узех себи за право да и ја прокометаришем расправу господе свештеника Тупањанина, Суботића и Лукића о академској теологији. На самом почетку бих истакао битну пресупозицију овога коментара. Он је изграђен на позадини мисије цркве унутар модерних, секуларних држава у којима СПЦ првенствено мисонари, тако да сваки вид нарушавања тога секуларног темаља видим као једну врсту вриједоносног цивилизацијског пада. Даље, мишљења сам да је мој коментар преписке по питању постанка свијета неутралан, тако да је моја особена метафизичка позиција (била она теолошка или пак у једној од различитих форми натуралистичка) мање битна. У складу са тим нећу је ни експонирати. За почетак бих се, прије него се окренем конкретније преписци, осврнуо на два, по мени, за мисију СПЦ врло битна става о. Суботића, а на која о. Тупањанин у свом првом тексту указује, али које експлицитно не коментарише. Наиме, о. Суботић се на црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ у тексту објављеном дана 17.09.2019 залаже за: 1) унутар школства неопходну критику учења Дарвинове теорије и 2) неопходно суочавање српске омладине са катастрофалним утицајем поменуте теорије (о. Суботић има у фокусу Херберт Спенсерову социјал-дарвинистичку теорију) на друштвена збивања у 20. вијеку – полазим да о. Суботић првенствено има у виду нацизам и комунизам, но индиректно указујући на Хирошиму и Нагасаки и на тадашњу политичку номенклатуру САД-а. Већ овдје се поставља питање, а на фолији сљедеће генералне замјерке о. Тупањанина („Православни имају веома оскудно знање по питању западне теологије, по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да дају (паушалне) оцјене о свеукупности те теологијеј… Уколико бисмо поставили питање које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана? Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући.“), шта, гдје, како код Дарвина? У том тексту о. Суботића о критици дарвинизма и „спенсеризма“ не нађох нигдје садржајно релевантне аргументе. О. Суботић назначује да их је негдје друго формулисао. Но, због и ради информисања читаоца, требало би у истом тексту навести пар битних аргумената контра Дарвинове теорије, како се текст не би претворио у пуку паушалну генерализацију. Да има прецизних критичких аргументе по питању домета теорије еволуције, има, и они иду у овоме правцу. О првом ставу о. Суботића треба истаћи да је Дарвинова теорија недовршена – такорећи, она је мање емпиријска а више метафизичко-емпиријски програм. Она до сада није одговорила, а могуће је да и никада неће, на сљедећа питања и проблеме: како из неживе материје настају живи физички системи (прецизније, тиме се бави експлицитно науке абиогенезе, али то спада и у генерални садржајни домен теорије еволуције), недовољно објашњава настанка нама познатих форми генетичких варијација на простом принципу случајности, недовољно објашњава настанка нових гена, нема прецизна објашњења настанка свијести, норми и вриједности. Ту је још и научнотеоретски проблеме тзв. циркуларности њених појединих постулираних принципа итд. Све је ово већ одавно познато, како натуралистичкој научној јавности, тако и рационалној, природњачкој теологији. С тиме у вези једно квалитетно школство само по себи би морало информисати ученике о овој очигледној недовршености теорије еволуције. Додатно суфлирање појединаца унутар СПЦ, по мени, више шкоди школству него што користи, те уводи додатни беспотребни немир и сукоб унутар српскога друштва. О другом ставу о. Суботића је сљедеће важно напоменути. Спенсеров социјал-дарвинизам је, као нека квази нормативна етика, штетан и о томе, вјерујем, нема велике потребе за дискусијом. Да је он идеолошки најодговорнији за настанак нацизма и комунизма историјски чињенично би било изузетно тешко поткријепити, отуда издвајања њега, од стране о. Суботића, као примарно одговорног за трагедију 20. вијека је, најблаже речено, зачуђујуће. Пошто овде нема простора за детаљнију аргументацију, истакао бих само да нацизам њемачкога друштва, прије свега, има своје аутохтоне коријене у вагнеровском окултизму и езотерици, Ничеовој и (донекле) Хегеловој филозофији и Шмитовој римокатоличко политичкој теорији. Што се пак односа марксизма/комунизма и дарвинизма тиче, он је двојак. На једној страни Маркс заговара Дарвинов матаријализам (насупрот Хегеловом идеализму) гледишта настанка људске свијести и духа. На другој страни је изузетно критичан по питању увођења дарвинистичких механизама унутар друштвено-историјских процеса и законитости. Не заборавимо, механизми теорије еволуције су слијепи и безциљни. Марксизам (онај тзв. „касни“, а не рани хуманистички) је, насупрот томе, једна карактеристично телеолошка конструција. Људско друштво има један циљ и коначницу, а то је диктатуру пролетаријата и остварење комунизма. И овдје бих дао за право о. Тупањанину, наиме, да унутар СПЦ-а постоји једна мислећа струја, чији интерес није размјена pro/kontra аргумента на релацији природне науке, филозофија versus православље, него пуко дифамирање научне и филозофске мисли, које не води могућем приближавању ставова. Но, вратимо се још неким моментима у овој расправи. Језгро супротних позиционирања и ставова (о. Тупањанин versus о. Суботић/Лукић) „академског“ и „исихастичког црквено-подвижничког“ теолога није искључивост само православне теолошке мисли. Сличне расправе имамо и у новохиндуизму, будизму, таоизму, суфистичком исламу и другим религијским традицијама. Расправе скоро увијек имају исти матрицу. На једној страни се позиционира једна група која оптужује другу да се изгубила у пуком текстуално-теоретичком формализму без стварне искуствене спознаје традиране идеје живога Бога и трансценденције. Насупрот томе, друга групација пребацује првој изгубљеност у наивном сентиментализму и баналитету емотивних доживљаја, који пак потребују неопходно утемељене у рационалном теолошком и метафизичком дискурсу. Становишта сам да се расправа сва три актера примарно одвијала на овој матрици. Овдје бих полемички искористио (дакле, никако злоупотријебио) став о. Ђого и тврдио да је очекивани резултат ове дискусије следећи: „неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник, члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему, игуман свих могућих манастира.“ Немам, заиста, у овој димензији сукоба мишљена, овдје ништа ново додати, осим да нагласим да се слажем са свим генералним ставовима о. Тупањанина. Дакле, могуће је да се унутар живе цркве нема друге алтернативе него обје стране једне медаље – искуствену спознају живећег Бога, те детаљно студирање традираних списа и објава – покушати некако уградити у један заједнички животни пројекат. Као што нагласих, нисам директно и непосредно смјештен у живој цркви, али оно што пак неугодно изненађује и зачуђује јесу покушаји о. Суботића и о. Лукића да другим хришћанским црквама и религијама ово право унутрашњег доживљаја живућег Бога оспоре. У тексту о. Суботића читамо да „међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.“ Покушати, рецимо, једном монаху доминиканског реда утканом у мистицизму Мајстора Екхартанегирати да он у себи живи живога Бога (што, изгледа, чине о. Суботић и о. Лукић) умногоме зачуђује, те се, по мени, коси са идејама изворне хришћанске мисли и поруке. Да се на једностраности и искључивостипозиције по питању једне, једине и праве истине може инсистирати није спорно. Пун нам је један, једини, заједнички свијет живота (Lebenswelt) таквих искључивости… Спомену бих само у овом контексту тренутно нам најјаче доноситеље једне и једине истине – муслимане салафисте. Даље, мишљења сам, такође, да позиција једне, условно речено, „православне искључивости“ о.Суботића и о. Лукића директно штети и мисијицркве, а и странствовању истеу модерном, секуларном уређењу заједничког нам свијета. Из мога угла посматрано, у коначници, немамо стварну алтернативу ономе што о. Тупањанин назива – „урбано хришћанство“, чији би примарни циљеви по њему (а ту му се и ја у потпуности придружујем) били садржајно сљедећи: „Волонтеризам, брига за сиромашне, миротворство, дијалог, друштвено-политичка одговорност… борба за стварну а не само декларативну конститутивност лаика у црквеном животу, дизање гласа пред неправдом … као и много чега другог (су) такође незаобилазни дијелови коју одговорност подвижничког етоса налаже. У том случају, црквени живот ће по моме мишљењу у мањој мјери бити нека врста егзотике, а више реални квасац…“ Не заборавимо, како је то господин Јовановић поентирано нагласио, странствовање цркве није искључиво само њена судбина: „Наиме, многе философске школе, религије, па и субкултурни покрети странствују у свету.“ Једно апсолутно странствовање било које субкултуре и религиозне заједнице напросто нити је могуће, нити је пожељно. Модерна секуларна држава је давно уочила, нажалост, добрим дијелом кроз трагичне ратове, да је њен примарни задатак обезбједити толерантно и миротворно странствовање различитих субкултура и религиозних заједница једних поред других, тако да би оне могле унутар себе иманентно-смјештеноживјети свој „живи живот“, мање или више у складу са универзалним нормама и вриједностима. Поједини ставови о. Суботића и о. Лукића, мишљена сам, директно нарушавају ово тешко стечено демократско и цивилизацијско достигнуће. Полако приводећи крају овај коментар указао бих на још једну веома битну димензију дискусије, а која се тиче плуралитета хришћанског мишљења, како то, по мени, и о. Тупањанин исправно увиђа. Овдје бих тврдио да једној prima facie некоменсурабилности различитих религија и различитих праваца унутар једне те исте – такође и у том контексту читам текстове о. Суботића и о. Лукића насупрот о. Тупањанина – у основи лежи, како једна универзална рационална, природна теолошка мисао, тако и једно универзално природњачко, унутрашње искуство трансцендентности и оностраности. Већ у самом тражењу одговора на примордијално онтолошко питање – „зашто пре постоји нешто, а не ништа?“ – изворна природњачко-рационална теологија уводи идеју монотеистичког бога, а све на фолији Парменидовог јединственог, нествореног, непролазног бића, као једног могућег (не и јединог) захвалног одговора на ово питање. Авраамовске религије објаве су, касније свака на свој начин, обликовале овај примордијални одговор, али и у великој мјери инсистирале на искључивости, посебности и јединоисправности „њиховог“ унутрашњег епистемолошког сазнања и сусрета са живимбогом – овдје смо већ на трагу тзв. модерне „секташке“ научнотеоретске позиције. Позиције по којој се мора правити разлика између оправдања и истине различитих, у овом случају, религиозних теорија. Научнотеоретски „секташки“ речено: за двије теорије можемо рећи да су једнако оправдане истим чулним свједочанством, но нема смисла рећи да су обје подједнако истините. С тиме у складу све три авраамовске религије тврде да не могу, у исто вријеме, све три бити истоснажно истините, већ то може бити само једна. Запитајмо се, ипак, да ли је то тако нужно и може ли се позитивно аргументовати (поред ове универзалне природњачко-рационалне теолошке позиције) и за постојање једног универзалног унутрашњег епистемолошког искуства бога и трансценденције, те и за плуралитет манифестација тог изворног искуства? Мишљења сам да може. Пођимо овдје од исихастичког искуства таворске свијетлости, те јаких унутрашњих емоција блаженства, испуњености, среће и спокоја који потом слиједе, и поставимо себи питање да ли су та унутрашња емотивна искуства и сензација свијетлости могућа искључиво у православљу? Одговорио бих – не, нису. Успоредимо овдје, као примјер за нашу сврху аргументације, то таворско искуство свијетла са искуством nimitta/kasina свијетлости. Искуства унутрашње свијетлости које се јавља у процесу јхане медитације теравада будистичке традиције (доста старије од хришћанства) и позабавимо ли се са сва четири јханичка теравадска медитативна искуства, запазићемо готово идентична, унутрашња стања духа која описују и исихасти Свети Серафим Саровски и Теофан Затворник– јака унутрашња, све прожимајућа свијетлост, топлота духа и тијела, блаженство, осјећај присуства трансценденталног духа, испуњеност, спокој итд. (Контроверза да ли је будизам религија или пак агностичка филозофија нас се овдје толико не тиче.) Интерсантно је да теравада то искуство нимитта свијетлости не прокламује само и искључиво за себе, него тражи њене историјске изворе и долази до риг-веде/гајатри химне (око 1300. година прије Христа) и ту проналази исто, универзално унутрашње искуство божанске и трансценденталне свијетлости – „Let us adore the supremacy of that divine sun, the god-head who illuminates all, who recreates all, from whom all proceed, to whom all must return.“ При чему, теравада ту „divine sun“ тумачи као искуство унутрашње свијетлости, које се појављује током концентрисаног рецитовања риг-ведских химни – слична унутрашња искуства живућег бога такође имамо и у хиндуистичкој бхакти традицији. И филозоф Ернст Тугендхат се у својој књизи „Egozentrizität und Mystik: Eine anthroplogische Studie“ детаљно и инспиративно бавио, овдје од мене постулираним, универзалним унутрашњим мистичним искуствима бога и трансценденције. Да закључимо. Овдје би се могло слободно тврдити да у темељу све три авраамовске религије онтолошки нужно лежи једна универзална рационална, природна теологија и једно универзално природњачко, унутрашње искуство трансцендентности и оностраности. Но, не морамо нужно ићи тако далеко и у контексту наше расправе довољно је заступати једну слабију тези. Прво, да за сва та, у исто вријеме и индивидуално различита а и универзална мистична унутрашња искуства и метафизичко-онтолошко позиционирања по питању егзистенције бога и трансцендентности, важи да су она као таква, квајновским филозофским жаргоно речено, радикално субдетерминацијска. Субдетерминација тврди да је могуће да неколико различитих (емпиријских, религиозних или пак метафизичких) теорија буду једнако оправдане свим расположивим свједочанством, што значи да на основу свједочанства не можемо да одлучимо која је од тих теорија истинита. Друго, да је та радикална субдетерминација различитих религиозно-мистичних искуства чињеница из „ја“ перспективе феномен који јеи иманенто уграђен а и нужно конститутиван елемент модерне секуларне државе, и то гледишта једнакоправности свих могућих религиозних и метафизичких позиција и теорија – то би била суштина те слабије, тзв. „екуменистичке“ тезе, насупрот горе наведене јаке „секташко искључиве“ позиције о једној истини. Овом трвдњом, да је један од конститутивних елемената секуларне државе плуралитет унутрашњих доживљаја једног бога, те кратким указома на, из перспективе хришћанске религије а и секуларне државе, битан дијалог филозофа Јиргена Хабермаса и теолога Јозефа Рацингера (Папа Бенедикт XVI) из 2005. године („Dialektik der Säkularisierung: über Vernunft und Religion“), завршио бих овај коментар. Наиме, Хабермас рефлектирајући о, како он то назива, постсекуларном друштву поново уводи у дискусију тзв. „Böckenförde dilemma“ из 1964. године – укратко, Ернст Волфганг Бекенферд, судија њемачког Уставног суда, филозоф права и добар пријатељ Карла Шмита, тврдио је да је секуларна држава само празна, позитивна правна форма без икаквог вриједоносног и нормативног темеља. Хабермас реформулише ову дилему тезом да једна (пост)секуларна модерна њемачка држава, која се неминовно суочава са низом цивилизацијских изазова, попут манипулативне генетике, умјетне интелигенције, еколошке катастрофе, миграција, учешћа у војним сукоби итд, такорећи сама из себе не може одговорити на те изазове, те нужно потребује, као једног од најрелевантнијих фактора друштва, хришћанско нормативно утемељење да би одговорила на ове изазове, при томе он у виду има, не само протестантске и католичке заједнице, већ све релевантне хришћанске заједнице у Њемачкој. По мом суду, неупитно је да се за учешће било које од хришћанских заједница по питању наведених цивилизацијских изазова, потребује једна „рационална и ка свијету довољно отворена глава“, типа о. Тупањанина, да би се унутар делиберативних демократски процеса и процедура дошло до иоле квалитетних ријешења, која би у највећој мјери задовољиле нормативне и вриједоносне потребе свих унутар свијета живећих група и заједница. Осврт на недавну расправу о академској теологији TEOLOGIJA.NET Послужимо ли се захвалној терминологији, из текста господина Стевана Јовановића „О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом“, о...
  5. Danas, 5. februar 2020. „Patriotski naučnici“ satanizuju protivnike Zoran Radovanović Prošla su već dva meseca od kada je, poslednjeg novembarskog dana, u Kosovskoj Mitrovici održan Prvi srpski lekarski kongres o posledicama NATO bombardovanja, a u javnosti još uvek odzvanjaju poruke s tog skupa. Razlog produženog eho efekta je njihova verbalna zapaljivost. Ona je pojačana odsustvom disonantnih tonova, kao posledicom ograničenja kriterijuma pozivanja samo na istomišljenike. Tako je lako „utvrđeno“ i kao najcitiranija poruka Kongresa preneto da je tokom 2019, čak i pre nego što se završila, od raka u Srbiji obolelo 58.000 ljudi. S takvim odnosom prema istini, učesnici su mogli navedenom broju da dodaju još po neku nulu. Metod koji su koristili odgovarao bi računanju broja đaka u školi povlačenjem recke za svakog ko prođe hodnikom. Inače, stručnjaci okrenuti realnosti znaju da je merodavan Registar za rak, da odgovorno i savesno prikupljanje podataka dugo traje i da je tek nedavno ustanovljeno da je broj obolelih od raka u Centralnoj Srbiji i Vojvodini 2016. godine malo premašio 40.000. Ponovljena je ranije često navođena izmišljotina da je broj obolelih od raka krvi i krvotvornih organa naglo skočio 2006. godine, mada je iz stručnih krugova argumentovano dokumentovano da je ovih malignih tumora te godine bilo čak nešto manje nego prethodne godine. Provučena je, opet bez ikakve materijalne osnove, konstatacija kako se među decom iznenada pojavljaju tumori karakteristični za odrasle osobe, te da, navodno, svojim tokom odudaraju od svih očekivanja. Lako dokaziva istina je da dečji onkolozi odriču postojanje takvih promena, te da podaci jasno ukazuju da rak dece uzrasta 0-14 godina u Srbiji učestvuje sa 0,65 odsto u obolevanju, a sa 0,15 odsto u ukupnom umiranju od raka. Ti procenti odgovaraju stanju u drugim zemljama ili su čak niži nego drugde. Pošto je „utvrđena“ nepostojeća epidemija raka, prešlo se na otkrivanje njenog uzroka. U skladu sa već oprobanim scenarijem, kao glavni krivac označen je osiromašeni uranijum (OU). Po tom, čak i za radikalne političare neuobičajeno autarkičnom viđenju stvarnosti, Srbija se doživljava kao jedina merodavna sredina u kojoj se može sagledati uticaj OU na ljudsko zdravlje. Potpuno se ignorišu najautoritativnije naučne ustanove u svetu, posebno Međunarodna agencija za izučavanje raka, po kojoj uranijum, čak i ako je obogaćen, nije svrstan među preko 500 sigurnih, verovatnih, pa čak ni mogućih kancerogena. Te klasifikacije drži se, inače, ceo svet. Ide se još dalje, pa se do besmisla preuveličava efekat desetak tona OU palih na našu bivšu saveznu državu, od toga 90 odsto na KiM. Jedna tona OU, koliko je pogodilo Centralnu Srbiju, ugrađena je u krila samo jednog aviona tipa Boeing 747-100 radi balansiranja. Tolika količina OU nađe se u zemljištu koje uzore traktor za dan-dva, a više od toga baci se po našim njivama sa veštačkim đubrivom svake sezone. Otuda se naglasak stavlja na onih 10 odsto uranijumskih metaka koji su pogodili čvrste ciljeve i usled eksplozije dospeli u vazduh. U Centralnoj Srbiji se oko 100 kg OU na taj način pretvorilo u aerosol. Dovođenju u realne okvire opet će pomoći jedno poređenje: kada je 1992. avion pogodio dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, ali su holandske zdravstvene vlasti ocenile da za preživele stanare ne postoji nikakav rizik od OU. Tamo su, dakle, bezbedne komšije koje su se nadisale OU iz susednih stanova odnetih u vazduh, a kod nas se, stotinama kilometara od Pčinjskog okruga i KiM, navodno masovno umire iz istog razloga!? Vrhunac cinizma je što učesnici skupa u Kosovskoj Mitrovici, napadno odbojni prema naučnoj stvarnosti, nastavljaju da šalju poruku kako „cela ova priča mora da bude apsolutno oslobođena politike“. Nažalost, njihove očne kapke čvrsto stiska upravo politikantska obojenost. Iz takvog svetonazora proizišla retorika, zasnovana na podozrivosti prema zapadu, proširena je i na navodnu opasnost od uvoznih vakcina. Razumljivo je što „patriotski naučnici“ (koji, da budemo jasni, diskredituju i patriotizam i nauku) u odsustvu argumenata pribegavaju satanizaciji protivnika. Zastupnici činjenica i naučnih saznanja bivaju proglašavani NATO agentima i farmakomafijaškim plaćenicima u najcrnjem ždanovljevskom maniru (reč je o birokrati, a ne vojskovođi Ždanovu). Na njih se još samo ne bacaju kletve. O rezultatima takve „naučne razmene mišljenja“ mogu da svedočim iz ličnog iskustva. Krajem prošle godine, na nasilno prekinutom zasedanju Suda časti Lekarske komore zbog antivakcinaške aktivnosti šikanirala me je, uz po neki bubotak, grupa poluuniformisanih ljudi sa bedževima na nekom istočnoslovenskom jeziku. Jednog od prethodnih dana, pred predavanje u Nišu o raku i njegovim uzrocima, obavešten sam da ne brinem, jer je u sali policajac u civilu, a ispred zgrade su uniformisana lica. Završavam ovaj tekst, u utorak po podne, pred polazak na promociju knjige „Grip“ u Kolarcu, a treba da budem srećan što o bezbednosti učesnika brine policija, kao o skupu povišenog rizika. Nije zato čudno što je u Srbiji malo javno deklarisanih boraca ne samo za naučnu istinu, već i za argumentovanu naučnu polemiku. Malo gde u svetu, a nigde u Evropi, ljude koji se strogo drže naučne literature ne proganjaju ostrašćeni sledbenici neke, ma kakve ideologije. Nisu krive te zavedene kavgadžije spremne na fizički obračun, već stručnjaci koji ih koriste kao džarač radi svojih interesa.
  6. Danas, 8. oktobar 2019. Nobelovska bolest Zoran Radovanović Svake jeseni, od 7. do 14. oktobra, dodeljuje se pet Nobelovih nagrada – za fiziologiju ili medicinu, fiziku, hemiju, ekonomiju, literaturu i mir. Nekada ih dobiju ljudi sa briljantnim idejama, nekada (bar za nauku) istraživači kojima se posrećilo, ali za sve njih zajednički je uporan i marljiv višegodišnji rad. Hroničari obično podsete da su zaobiđene neke stvarne veličine, poput Tolstoja, a da su slavom okićene danas zaboravljene ličnosti ili pojedinci za koje se ni u trenutku uručenja nagrade nije znalo čime su je zaslužili (Obamina nagrada za mir 2009). U celini gledano, ipak se ne može poreći da su Nobelovu nagradu dobijale osobe koje su svojim delima menjale ili obogaćivale ceo svet. Šta se dešava sa nobelovcima kada postanu slavni? Ako ostavimo po strani Pakistanku Malalu Jusafzai, koja je Nobelovu nagradu za mir zaslužila sa 14, a dobila sa 17 godina, mnogi naučnici su istraživanja po kojima su najpoznatiji obavili vrlo mladi, nekada i pre 30. godine života. Čekali su, doduše godinama ili decenijama da se njihovi rezultati potvrde i prihvate, ali su još uvek bili u punoj snazi kada su putovali u Štokolm. Neki su izdali principe za koje su se borili, poput Burmanke Aung San Su Ki, koju je vojna hunta skoro 15 godina držala u kućnom pritvoru zbog njene nenasilne borbe za demokratiju i ljudskih prava, da bi ona sama, kada je došla na vlast, dozvoljavala etničko čišćenje. Drugi su celog života bili neobični, za šta je primer Kari Malis, ovog leta preminuli pronalazač polimerazne lančane reakcije, tehnike bez koje se danas ne može zamisliti laboratorijska dijagnostika. On je celog života važio za čudaka, odricao je postojanje globalnog otopljavanja i ozonskih rupa, verovao je u posete vanzemaljaca, astrologiju i astralnu projekciju, negirao je da je HIV uzročnik side, pomagao je odbrani čuvenog američkog sportiste O.J. Simpsona koji je ubio svoju bivšu suprugu i njenog ljubavnika, osnovao je kompaniju za ugradnju DNK u nakit bogataša spremnih da plate tu uslugu, itd. Za Malisov bizaran pogled na stvarnost poznavaoci okrivljuju LSD, čije je korišćenje on zdušno propovedao. Međutim, ogorman broj nobelovaca bar prividno je ostao kakav je i bio, posvećen svom poslu. Upadljivo je jedino što su mnogi od tih ozbiljnih i vrednih ljudi, težeći novim otkrićima, nesvesno okrenuli leđa nauci i posvetili ostatak života paranaučnim fenomenima i praznoverju. Ta pojava je postala toliko česta da se označava kao nobelovska bolest. Na početku prošlog veka popularni su bili vidovitost, ekstrasenzorna percepcija i drugi paranormalni fenomeni, pa su se tim pravcem uputili Pjer i Marija Kiri i desetine drugih nobelovaca. Na kraju ove liste je fizičar Brajan Džozefson, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1973, koji je, pored paranormalnih fenomena, bio ubeđen u sposobnost vode da pamti, vrednost homeopatije i hladnu fuziju. Isti odnos prema pamćenju vode i homeopatiji ima i Lik Montanje, koji je Nobelovu nagradu za fiziologiju dobio 2008, 25 godina pošto je otkrio HIV. Ovaj Francuz je otišao dalje, pa tvrdi da se sida leči dijetom i da su vakcine opasne po zdravlje. Što se tiče hladne fuzije, Džozefsonu se pridružio još jedan fizičar, Džulijus Švinger svojim objašnjenjima kako je nuklearna reakcija moguća pri relativno niskim temperaturama. Čak je i Albert Ajnštajn prihvatao vidovitost, a fizičar Lord Rejli i fiziolog Šarl Riše poverovali su u duhove. Fizičari Oto Štern i Volfgang Pauli smatrali su da je moguće pokretanje predmeta snagom volje (telekinezija). Po nekoliko nobelovaca je pokušavalo da teoretski pravda rasizam, da negira evoluciju ili da dokazuje postojanje „inteligentnog dizajna“, uz još niz pojedinaca sa neobičnim zaključcima o intuiciji, misticizmu, navodnom odsustvu globalnog zagrevanja itd. Najkraćim periodom između dobijanja nagrade i javno izgovorene gluposti smatra se objašnjavanje Nikolasa Tinbergena koji je inauguracioni govor u Štokholmu iskoristio da iznese svoj stav o autizmu, o kojem je vrlo malo znao. S druge strane, opšte je mišljenje da je najopasnija zabluda nobelovaca zalaganje za eugeniku, dakle primenu selektivnog odabiranja radi „popravljanja“ ljudske vrste, čemu su se priklonila bar dvojica laureata. Ozloglašena teorija eugenike pripada prošlosti, pa je s današnje tačke gledišta verovatno najštetnije, zbog svoje skoro opšte prihvaćenosti, zalaganje dvostrukog nobelovca Lajnusa Polinga (za hemiju i za mir) da se unose velike količine koncentrovanog vitamina C. Dobro se zna da od toga nema koristi (osim za osobe na krajnje jednoličnoj ishrani), ali da srećom nema ni veće opasnosti za zdravlje, jer se višak vitamina C odmah izluči. Ipak je ta praksa štetna bar iz tri razloga: a) baca se uludo novac, b) stiče se lažni utisak da je zaštićeno sopstveno zdravlje, pa se ne preduzimaju druge, zaista celishodne mere, i c) vitamin C se najčešće uzima zajedno sa drugim vitaminima i minealima, a neki od njih mogu da budu opasni ako se prekorače dozvoljene doze. Suviše su složeni uzroci nobelovske bolesti da bismo ih detaljno raščinjavali. Sigurno je da je značajno samopouzdanje stečeno najvišim svetskim priznanjem („jednom u pravu, uvek u pravu“). Važna je i činjenica da su mnogi nobelovci u nenaučne vode zaplovili tek kad su ih sustigle godine, pa nisu više mentalno funkcionisali kao ranije. Tu je i uloga medija: malo nabrojanih čudnih pogleda na nauku bi našlo svoj put do uglednih časopisa, ali je nobelovska slava činila da njihove autore pažljivo slušaju i novinari i javnost. Nama ostaje zaključak da niko nema blanko tapiju na mudrost i nepogrešivost. Svaki stav ili postupak bilo kog čoveka treba kritički procenjivati, bez obzira na njegove ranije zasluge i autoritet. * Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicisnkog fakulteta u penziji
  7. Замолили смо оца Драгана да управо и говори о значају дела Светога Саве, нашем данашњем односу не само према том бесцен наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора. "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример" напомиње о. Драган који подвлачи да је светитељ у ствари "само спроводио Божије идеје". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/10.05.19 - Rec pastira - o. Dragan Radovanovic.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  8. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији и некадашњи старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас о Великом Часном Посту који је ред нама. Питали смо проту за почетак како прићи посту, промилити о њему пре него што почне, не обесхрабрити се и не натоварити себи превелики подвиг? „Циљ поста је васкрсавање Божијег лика у нама самима“ истиче прота Милан и додаје да је „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“. А зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а лако се сетимо чулних искустава? Некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла доноси неколико животних примера из свог богатог свештеничког рада и указује на непрестану будност, односно трезвеност ума. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/08.03.19 - Rec pastira 64 Kbps.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  9. На дан Обрезања Господњег, 14. јануара по новом календару, када се молитвено сећамо св. Василија Великога али и прослављамо Нову Годину по јулијанском календару, у Вазнесењској цркви у центру Београда сабрао се верни народ са свештенством на Литургији. Литургију су служили старешина храма јереј Арсеније Арсенијевић, некадашњи старешина цркве протојереј-ставрофор Милан Радовановић, свештеник Ново Гојић и ђакон Филип Милованчевић, уз појање певнице при овој цркви. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  10. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда, говорио је данас о две главне заповести које нам је Господ дао, те питамо проту да нам каже како да љубимо Бога и на тај начин све људе, као што нам је и заповедио? „Све је у хришћанству делотворна љубав“ каже отац Милан и напомиње да та љубав мора бити несебична. Чули смо и неколико примера из богатог искуства проте Милана, који личним примером сведочи на који начин треба да деламо у појединим ситуацијама и како да делатно волимо своје ближње. Било је речи и о односу свештеника са парохијанима, а посебно о значају уласка благодати Божије у дом али и негативном ставу појединих верника. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве
  11. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет
  12. Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет View full Странице
×
×
  • Креирај ново...