Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'равнодушност'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Одрећи се свега што није милост и не желети милост. Одбацити веровања која испуњавају празнину, ублажавају горчину. Веровање у бесмртност. Веровање у корисност грехова: etiam peccata. Вeровањe у провиђeњски ред случајeва – једном речју у „утeхе“ какве се обично траже у религији. Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост. Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло. Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим. Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће. Извор: Теологија.нет
  2. Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост. Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло. Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим. Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић Равнодушност Симон Вејл
  3. Одрећи се свега што није милост и не желети милост. Одбацити веровања која испуњавају празнину, ублажавају горчину. Веровање у бесмртност. Веровање у корисност грехова: etiam peccata. Вeровањe у провиђeњски ред случајeва – једном речју у „утeхе“ какве се обично траже у религији. Карл Гривс, Равнодушност, 2013. Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост. Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло. Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим. Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић Равнодушност Симон Вејл View full Странице
  4. – За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност. Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире. Другу немоћ нашег времена представља изолованост људи и њихова емоционална хладноћа. У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње – машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига – илузорни свет ништа не тражи од њега. Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији. – Ствара се утисак да су код савремених хришћана питања догматике стављена у други план; ако се о нечему и говори, онда је то једино о социјалном служењу и сличном. Уопште није прихваћено да се говори о разликама у вери. Да ли је тако? – Догматско мишљење је нераскидиво повезано са духовним стањем човека, посебно са његовим мистичким интуицијама. При осиромашењу молитве и либерализацији морала човек престаје да осећа деловање благодати у сопственој души, губи православни начин мишљења и унутрашњу потврду и сведочанство истине. Карактеристично је да за Светитеље догмат није представљао некакав апстрактни појам, већ живу истину; удаљавање од догмата су увек доживљавали и осећали као губитак благодати. Код савремених људи је то унутрашње сведочанство ослабило, отупело. Они доживљавају догмате као философске постулате и тезе, разматрају их на нивоу рационалистичког мишљења и зато се код њих брише граница између догматске истине и духовне лажи. Теолошки максимализам пређашњих времена све више бива истиснут хуманистичким антропологизмом; притом се оријентири истине губе, духовни центри постојања и скала моралних вредности се померају и уклањају са својих места. Догматска равнодушност представља слепило људи код којих су отупеле или атрофиране религиозне интуиције. Интелектуално сваштоједство се доживљава као ширина мишљења, па чак и сведочанство љубави. Ово питање је врло важно и зато ћу поновити своју мисао. Мистичке интуиције чине догмат реалном, опипљивом истином, док савремени човек са својим отупелим духовним интуицијама доживљава догмат као продукт одређеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракције, свесно или несвесно уноси у Цркву и Откривење принцип еволуције и на тај начин чини догмат релативистичким и плуралистичким појмом. По том мишљењу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважавају стари људи, али се такође без проблема могу изменити или просто игнорисати. Практичну пројаву таквог рационализма у религији представља екуменизам, унијатство и многоглава хидра модернизма. – У чему се састоји главна догматска повреда умова савремених православних хришћана? – Главну догматску повреду умова савремених хришћана представља губитак светоотачког схватања Цркве као чувара истине, Светог Предања и Светог Писма. Савремена представа о Цркви у либералним круговима се све више приближава протестантском погледу на Цркву као на људску заједницу сједињену сагласношћу у учењу вере и ритуалима, заједницу једномишљеника. Притом се оно што је најважније – божанска страна Цркве као чуварке благодати, носиоца таворске светлости и непрестане Педесетнице – брише, Цркву доживљавају као људску институцију. Смелим модернистима Црква представља дом без господара који они присвајају и уређују по својим жељама. Откривење има две форме: Писмо и Предање. Свето Предање, изражено у символичким књигама (вероучитељним књигама које су прихваћене од целокупне Цркве), догматским и канонским одлукама Васељенских Сабора, богослужбеним текстовима и агиографским документима све више губи вредност у очима либералног друштва. Што се модерниста тиче, за њих Свето Предање у значајној мери представља митологију, недостојну пажње савременог „образованог“ човека. Што се тиче догматике и канонике потврђене на Саборима, познати модерниста Николај Зернов је отворено изјавио да је „сва трагедија Цркве почела са Васељенским Саборима“. Модернисти се труде да дискредитују вероучитељне изворе, укину и разоре, понекада и исмеју богословску традицију и прејемство претходних векова, створе ново, аморфно хришћанство које би одговарало појмовима, укусима и потребама, једноставније речено, страстима савременог друштва које се налази под утицајем модернизма и хуманизма. Модернисти стреме не да свет просвете светлошћу Цркве и приопште га вечној истини хришћанства, већ да Цркву прилагоде свету и самим тим је подвргну непрестаној секуларизацији. Друго догматско изопачење видим у стремљењу модерниста да прераде, у суштини, да укину православну сотериологију (науку о спасењу), да из ње изузму догмат о искупљењу и створе нову сотериологију под називом „морална теорија спасења“. Догмат о искупљењу представља срж хришћанства. Спасење људског рода од стране Христа остварило се у томе што је Распети Месија примио на Себе, кроз Своја страдања и мучења, казну која је по праведности Божијој вечно требала да притиска род људски. Господ нас је заменио Собом и тиме сјединио праведност са љубављу, а љубав са правосуђем – у томе је смисао Голготске жртве. У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици – докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом. – У различита времена су Православље у већој или мањој мери мучиле различите јереси. Последњих векова се нарочито повећао притисак римокатолицизма и протестантизма. Која од ових јереси је по свом утицају страшнија за православне? За коју је створен савршенији противотров? – Од времена отпадања Рима од васељенског Православља код нас се накупила обимна апологетска литература где су детаљно размотрене и испитане разлике између римокатолицизма и Православља. Треба рећи да се са сваким веком који протекне формирани расцеп све више шири и продубљује као последица чињенице да је Рим прихватао нове догмате и каноне који су неспојиви са учењем древне Цркве. Велики утицај језуитског реда на Западу унео је у свест латинских теолога снажну струју либерализма и хуманизма (треба рећи да је сама реч „језуитство“ постала синоним за прагматизам и за небирање средстава за достизање постављеног циља). Између Православља и римокатолицизма постављене су јасне границе које не могу да измене или униште ни екуменизам, нити таласи нарастајуће секуларизације. Са протестантизмом је ситуација сложенија. За разлику од римокатолицизма, протестантизам представља конгломерат конфесија, деноминација, секти и теолошких школа, што за последицу има чињеницу да не поседује јединствену богословску концепцију. Оно што је заједничко и карактеристично за протестантизам, његов „символ вере“ јесте одбацивање и разарање Предања и његову замену личним мишљењима и субјективним тумачењима Светог Писма. Управо захваљујући аморфности и многоликости протестантизам је лакше прерушити у Православље. Због тога он има своје једномишљенике и савезнике – „православне“ теологе-модернисте који покушавају да дискредитују Свето Предање и унутар Цркве разоре само Православље. Зато данас протестантизам сматрам маскиранијим и опаснијим противником од римокатолицизма. Што се тиче противотрова за лажна учења и јереси – главним противотровом сматрам стицање благодати Духа Светога. Благодат чини православним не само ум, већ и човеково срце; човек непосредно осећа и познаје духовним интуицијама да је спасење могуће једино у Цркви, у њеном Предању, догматици и литургици, да је Црква – Ковчег ван кога је немогуће спасити се од потопа зла и греха. Међутим, ако наставимо са том аналогијом, знамо да су се у спасавајућем ковчегу нашли и Хам и Ханаан. Неопходан услов за спасење представља пребивање у Цркви. Међутим, спасење се не одвија механички већ зависи, осим благодати, од воље и живота сваког човека. Чини ми се бесмисленим говорити о томе ко је ближе спасењу: римокатолици, протестанти или други јеретици. За време Потопа једни су гинули у равницама, други су бежали у планине, пењали се на саме врхове али су их тамо стизали таласи и сви заједно су нашли заједничку гробницу у бездану океана. Исто је – потонути близу обале или далеко од ње. – Шта можете рећи поводом ставова неких богослова о „латинском ропству“ у којем се, по њиховом мишљењу, наша Црква налазила скоро неколико векова? – Што се тиче оптужби да је Православна Црква боравила у „латинском ропству“, у питању је модернистичка провокација великих размера чији је циљ да пронађу прикладан изговор за спровођење својих разарајућих замисли и реформи у самој Православној Цркви. Модернисти гласно вичу да је неопходно да Православље „очисти“ од латинског утицаја, а заправо су они измислили ову стратегију да би очистили Православље од самог Православља – дискредитовали православно Предање које се налази у црквеној химнографији, саборним одлукама, Житијама Светих и уставу Цркве. Модернисти се чак не снебивају да велики део Предања убрајају у митологију. Треба рећи да римокатолицизам у својој основи има древно хришћанство које је касније било извитоперено и унакажено људским измишљотинама и страстима, као што су сливање са политиком (што се пројавило у цезаропапизму), коришћење силе против инославних, разарање саборних начела, култ Првосвештеника, стремљење ка унији не само са другим конфесијама већ и са полунезнабожачким духом света (путем непрестане секуларизације). Међутим, све ове негативности не даје за право да се римокатолицизам сматра антихришћанском појавом како је то Лутер желео да представи. До трагичног отпадања од Васељенског Православља Рим је припадао једној Цркви и након отпадања је сачувао део онога што је њој припадало. Зато одбацујући заблуде римокатолицизма, ми смо дужни да запазимо да су се поред нанесених слојева људским измишљотина у њему сачували остаци древног учења. Римокатолицизам је запрљао древно Предање, али га није у потпуности уништио. Протестантизам је пак својим гвозденим чекићем разбио остатке зидова већ разрушеног олтара. Следећа техника модерниста представља оптуживање православног богословља за увођење западне схоластике као један од доказа „латинског ропства“. Треба рећи да схоластика уопште не представља бесплодну софистику, већ стремљење да се богословска знања приведу у одређени систем коришћењем принципа анализе и синтезе, метода дедукције и индукције. Запазимо да је у Старозаветној Цркви прво постојало усмено Свето Предање, али је затим, због снижавања духовног нивоа људи, била потребна и његова фиксација у форми Светог Писма да не би било потпуно изгубљено. Нешто слично можемо видети и у преласку патристике ка схоластичком богословљу – када је било неопходно кроз богословски систем сачувати хришћанске духовним видом сагледане истине. У питању је такође био захтев времена због нарастајућег духа секуларизације. Притом, у православном богословљу схоластика није одбацивала патристику, већ се ослањала на њу. На жалост, на Западу је заједно са схоластиком у теологију почео да продире и рационализам, управо стремљење не да се пружи општа слика догматика и она појасни, већ да се сама догматика провери људским разумом. Управо је ова злоупотреба дискредитовала схоластику и незаслужено јој придала негативни карактер. Међутим, сама по себи схоластика је била и јесте неопходна етапа у историји догматике; без ње би се савремено богословље претворило у хаос појединачних, личних мишљења. На православном Истоку схоластика се у великој мери употребљавала као метод учења у школи. Схоластика се на Западу појавила неколико векова раније у односу на Исток и зато није чудно да су православни богослови као радни материјал могли да користе неке римокатоличке текстове, уклонивши из њих грешке и неправилности, очистивши од каснијих заблуда и теолошких извитоперења. Овај рад подсећа на рад који су извршили Оци Цркве, користећи у својим делима језик и терминологију античке философије. Притом су они преосмишљавали такве позајмице и старим формама давали нови садржај, а у неким случајевима развијали су и прецизирали ту терминологију, прилагођавајући је хришћанском учењу. До XX века нико није прекоревао Цркву да се налази „латинском ропству“ и да одступа од православног вероучења. Тек на почетку револуционарног XX века чули су се гласови који су захтевали реформу Православља. На жалост, неки од тих гласова чули су се и у духовним школама. У то време, речју „слобода“ био је опијен један део предавача, чак и свештеника; долазило је до ситуација да су се у здањима Духовних академија демонстративно служили парастоси покретачима револуције (на пример, поручнику Шмиту), изговарале и штампале проповеди где се са гневом изобличавало гушење бунта 1905. године (који је Лењин назвао „генералном пробом за октобарску револуцију“), учествовало у штрајковима, итд. уопште, изражавала се солидарност са својим будућим гробарима. У таквој средини се и поникла парола „обновљено Православље“ и појавио се такав рески израз – „латинско ропство Цркве“. Један од истакнутих теолога тог времена је писао: „Учење о искупљењу више не задовољава наше савременике – њима су потребне нове идеје“. Ове речи су означавале одрицање од вечних истина хришћанства зарад прагматике. „Латинског ропства“ никада није било нити је могло бити у Цркви, иначе би она изгубила своју богонадахнутост, престала да буде „стуб и тврђава истине“, чуварка огња Педесетнице и непорочна Христова Невеста. – Какви су међусобни контакт и општење могући са римокатолицима и протестантима међу којима има, и то је очигледна чињеница, много добрих људи? – Ово питање представља један од камена спотицања за део савремених православних хришћана. Зато ћемо о њему говорити подробније. Менталитет савремених хришћана се, под утицајем измењених животних услова и спољашње информације, подвргава разарајућем реактивном зрачењу и већ је измењен у односу на пређашње векове. Теоцентризам карактеристичан за претходна столећа (Бог као највиша вредност, циљ и садржај живота) замењује се хуманизмом где човек (притом емпиријски човек са повређеном природом) а не Божанство, заузима највиши степен духовних и душевних вредности. „Све природно је предивно“, објављују хуманисти. Духовну обнову и освећење не одбацују, али је прихватају као самоусавршавање. Хуманизам учи да човеку није потребно искупљење, нису потребне тајне вере и благодати Духа Светога, већ да се спасава сопственим врлинама. За хришћане-хуманисте Христос није Искупитељ, већ савршени образац човека тако да се спасење остварује у подражавању Христу. Сам појам прародитељског греха који прелази из покољења у покољење, хуманистима изгледа као неправда. Један од познатих хуманиста је отворено изјавио: „Адам је сагрешио и шта ћу ту ја?“, то јест, он себе сматра од рођења чистим од греха. У реалности људски род представља генетско јединство где се грех Адама преноси од родитеља потомцима. Свети Јован Златоуст изражава следећу мисао: ако не желиш да одговараш за грехе праотаца, онда се одрекни и од обећања и благослова који су им дани, али ћеш се у том случају одрећи и Месије – Христа Спаситеља. Мистички доживљај људског рода као мноштва у јединству и јединства у мноштву бива замењен од стране хуманиста принципом спољашњег колективизма, а у делима вере – субјективним појмовима о спасењу. Савремени хуманисти, лишени осећања благодати као сведочанства истине, сматрају да вера у Цркву као у јединствени пут спасења представља духовну гордост, помањкање љубави и ускошћу мишљења. Сада се хуманизму све више додаје либерализам, у коме грех губи своју демонску природу, а љубав Божија се доживљава као толеранција према греху која прелази у солидарност. Један од истакнутих хришћанских хуманиста је изјавио: „Христос је у свему солидаран са човеком“. Зашто је онда било потребно Распеће? Принцип апокатастазиса, тог обавезног и неизбежног повратка у првобитно стање, родио је рехабилитацију оригенизма, који сматра да грех представља само задржавање на путу ка Богу и одлагање времена у земљи изгнанства, а затим ће се сва бића, између осталог и сатана и пали анђели, вратити у божанску плирому (пуноту). Ово учење, које противречи Јеванђељу, одбачено и проклето од стране Цркве, почело је све отвореније да се појављује у делима савремених модерниста. Сада бих се дотакао питања о Цркви. Црква не представља савез, већ јединство: не може постојати савез цркава заснован на договорима и декларацијама, већ постоји само јединство у Истини. Догмати, молитве и Свете тајне Православне Цркве, сједињене са учењима и обредима инославних конфесија, представљају сједињење истине и лажи, то јест, лаж. Међутим, Православље не захтева самоизолацију у области људских односа. Ми можемо имати са инославним и иноверним људима потпуно нормалне односе и пријатељско општење, али је сакрално јединство са њима за нас немогуће, иначе ћемо ступити у област хуманистичких илузија и одступити од сопствене вере, не доносећи корист људима других конфесија и религија. Црква представља духовно јединство и зато би заједничка молитва са неправославнима за нас била противречна том мистичком јединству и представљала не само нарушавање црквених канона, већ и грех против самих инославних које бисмо, и сами то не желећи, обмањивали лажном надом јединства и спасења ван Православља. Што се тиче врлинских иноверних људи, по правди Божијој ће за своје добро добити одређену награду и утеху, али су лишени најважнијег: Бог није унутрашњи фактор њиховог постојања. – Како уопште привести Христу „доброг човека“? – За тако нешто је неопходно и сам постати „добар човек“, уцрквенити се, потрудити се на стицању благодати Божије и сопственим животом показати пример вере и врлине. Тада ће бити очигледно како деловати на душе других људи, како наћи кључ за њихово срце. Општег рецепта овде нема, треба пак запамтити да је само кроз дејство благодати могуће привести душу Христу. Христови ученици се нису истицали ораторском красноречивошћу или знањем философије. Међутим, својом једноставном речју испуњеном благодаћу, чинили су морална чуда: обраћали су стотине и хиљаде људи Христу. Људи, општећи са њима и слушајући их, као да су улазили у светлоносно поље благодати, осећали њено дејство у сопственим срцима која им је откривала непознати духовни свет. Ако се човек не труди да очисти сопствено срце од страсти, да пребива у молитви, испуњава вољу Божију, показаће се изнутра празан и ту хладну празнину ће осетити они којима се обраћа са учењем о хришћанској вери. Ако човек не стиче благодат, ни красноречивост, ни познавање световних наука, па чак ни познавање текстова Светог Писма му неће помоћи да оживи људска срца и самим тим опитно посведочи истинитост хришћанске вере. – Кога је једноставније привести: човека који стоји далеко од истина вере (као на пример, муслимане или незнабошце) или онога који већ верује у Христа али има лажне догматске ставове (као на пример, римокатолике и протестанте)? – Обично људе који верују у Христа називамо хришћанима којој год конфесији они припадали и којих год би се догмата придржавали. Међутим, ако на ово питање погледамо дубље, видећемо да се Христос може познати само кроз благодат Духа Светога чији носилац је Црква. Светлост благодати делује на човеков дух и освећује његову душу. Осим искупљења за спасење је био неопходан и силазак Духа Светога и наставак Педесетнице у Цркви. Трагизам конфесија које су отпале од Православља састоји се у томе да се тамо догађа познање Христа ван Духа Светога, кроз душевне силе самог човека; као резултат ствара се лажна слика Христа, која није у стању да обнови и спасе човекову душу. Зато су канони Цркве тако категорични у раздвајању духовне истине од заблуда, Православља од неправославља, и строго чувају православну веру од било каквих вештачких сједињавања с инославним учењима. Не може се рећи ко је ближе или даље од Православља – у питању би била само спољашња мерила. Они који су се нашли ван ковчега за време светског Потопа погинули су независно од тога где су се налазили – далеко или близу њега. Савремени модернистички ставови о делимичној благодати која се тобож налази у другим конфесијама не представљају учење Цркве. Није могуће бити делимично спасен или делимично освећен; овде постоје две могућности: бити или са Истинским Христом Који се открива у Духу Светом или са лажним Христом чију слику су створили људски разум и емоције. При преласку из иноверја или инославља у Православље, човек по црквеном чину треба да се пред крстом и Јеванђељем одрекне од заблуда своје претходне религије. А лакше незнабошцу да увиди ове заблуде него римокатолику или протестанту. Савремени хуманизам учи да су спасоносне све конфесије, па чак и сва вероисповедања. Пример такве моралне и вероисповедне равнодушности јесте модернизам са његовим учењем о спасењу. Зато се, ако данас говорите о јединственој могућности спасења у Православној Цркви, то сматра непристојним, фанатизмом и понижењем човека друге вере. Чини ми се да је лакше обратити иноверног у Православље него инославног, теже од свега – православне фарисеје, као и модернисте, који непрестано траже компромисе између Христовог учења и духа богоборног и развраћеног света. Извор: Православие.ру
  5. – Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена? – За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност. Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире. Другу немоћ нашег времена представља изолованост људи и њихова емоционална хладноћа. У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње – машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига – илузорни свет ништа не тражи од њега. Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији. – Ствара се утисак да су код савремених хришћана питања догматике стављена у други план; ако се о нечему и говори, онда је то једино о социјалном служењу и сличном. Уопште није прихваћено да се говори о разликама у вери. Да ли је тако? – Догматско мишљење је нераскидиво повезано са духовним стањем човека, посебно са његовим мистичким интуицијама. При осиромашењу молитве и либерализацији морала човек престаје да осећа деловање благодати у сопственој души, губи православни начин мишљења и унутрашњу потврду и сведочанство истине. Карактеристично је да за Светитеље догмат није представљао некакав апстрактни појам, већ живу истину; удаљавање од догмата су увек доживљавали и осећали као губитак благодати. Код савремених људи је то унутрашње сведочанство ослабило, отупело. Они доживљавају догмате као философске постулате и тезе, разматрају их на нивоу рационалистичког мишљења и зато се код њих брише граница између догматске истине и духовне лажи. Теолошки максимализам пређашњих времена све више бива истиснут хуманистичким антропологизмом; притом се оријентири истине губе, духовни центри постојања и скала моралних вредности се померају и уклањају са својих места. Догматска равнодушност представља слепило људи код којих су отупеле или атрофиране религиозне интуиције. Интелектуално сваштоједство се доживљава као ширина мишљења, па чак и сведочанство љубави. Ово питање је врло важно и зато ћу поновити своју мисао. Мистичке интуиције чине догмат реалном, опипљивом истином, док савремени човек са својим отупелим духовним интуицијама доживљава догмат као продукт одређеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракције, свесно или несвесно уноси у Цркву и Откривење принцип еволуције и на тај начин чини догмат релативистичким и плуралистичким појмом. По том мишљењу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважавају стари људи, али се такође без проблема могу изменити или просто игнорисати. Практичну пројаву таквог рационализма у религији представља екуменизам, унијатство и многоглава хидра модернизма. – У чему се састоји главна догматска повреда умова савремених православних хришћана? – Главну догматску повреду умова савремених хришћана представља губитак светоотачког схватања Цркве као чувара истине, Светог Предања и Светог Писма. Савремена представа о Цркви у либералним круговима се све више приближава протестантском погледу на Цркву као на људску заједницу сједињену сагласношћу у учењу вере и ритуалима, заједницу једномишљеника. Притом се оно што је најважније – божанска страна Цркве као чуварке благодати, носиоца таворске светлости и непрестане Педесетнице – брише, Цркву доживљавају као људску институцију. Смелим модернистима Црква представља дом без господара који они присвајају и уређују по својим жељама. Откривење има две форме: Писмо и Предање. Свето Предање, изражено у символичким књигама (вероучитељним књигама које су прихваћене од целокупне Цркве), догматским и канонским одлукама Васељенских Сабора, богослужбеним текстовима и агиографским документима све више губи вредност у очима либералног друштва. Што се модерниста тиче, за њих Свето Предање у значајној мери представља митологију, недостојну пажње савременог „образованог“ човека. Што се тиче догматике и канонике потврђене на Саборима, познати модерниста Николај Зернов је отворено изјавио да је „сва трагедија Цркве почела са Васељенским Саборима“. Модернисти се труде да дискредитују вероучитељне изворе, укину и разоре, понекада и исмеју богословску традицију и прејемство претходних векова, створе ново, аморфно хришћанство које би одговарало појмовима, укусима и потребама, једноставније речено, страстима савременог друштва које се налази под утицајем модернизма и хуманизма. Модернисти стреме не да свет просвете светлошћу Цркве и приопште га вечној истини хришћанства, већ да Цркву прилагоде свету и самим тим је подвргну непрестаној секуларизацији. Друго догматско изопачење видим у стремљењу модерниста да прераде, у суштини, да укину православну сотериологију (науку о спасењу), да из ње изузму догмат о искупљењу и створе нову сотериологију под називом „морална теорија спасења“. Догмат о искупљењу представља срж хришћанства. Спасење људског рода од стране Христа остварило се у томе што је Распети Месија примио на Себе, кроз Своја страдања и мучења, казну која је по праведности Божијој вечно требала да притиска род људски. Господ нас је заменио Собом и тиме сјединио праведност са љубављу, а љубав са правосуђем – у томе је смисао Голготске жртве. У годинама пре револуције претходног бунтовног века почео је покрет обновљенства. Обновљенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учење о искупљењу, да су неопходне нове идеје. Хуманизам као култ човека није желео и није допуштао искупљење, у томе је видео унижавање достојанства људске личности; њега је више задовољавало друго учење – како човек спасава самога себе кроз испуњење јеванђелских заповести и подражавање Исуса Христа као моралног обрасца за људе. Притом је део модерниста допуштао да је Христос идеални човек, док су други сматрали да је Он грешник Који се путем борбе са грехом и страстима које су живеле у Њему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдања. Ово лажно учење представљало је Христа не као Искупитеља, већ као педагога и отварало пут за христијанизовану теософију и гностицизам. Важно је запамтити да су древни гностици – докети одбацивали догмат искупљења, сматрајући распеће и Христова страдања привидним. Апостол Јован Богослов је забрањивао хришћанима да имају било какав контакт са гностицима. Историја се понавља, и у прошлости можемо наћи сличности са данашњицом. – У различита времена су Православље у већој или мањој мери мучиле различите јереси. Последњих векова се нарочито повећао притисак римокатолицизма и протестантизма. Која од ових јереси је по свом утицају страшнија за православне? За коју је створен савршенији противотров? – Од времена отпадања Рима од васељенског Православља код нас се накупила обимна апологетска литература где су детаљно размотрене и испитане разлике између римокатолицизма и Православља. Треба рећи да се са сваким веком који протекне формирани расцеп све више шири и продубљује као последица чињенице да је Рим прихватао нове догмате и каноне који су неспојиви са учењем древне Цркве. Велики утицај језуитског реда на Западу унео је у свест латинских теолога снажну струју либерализма и хуманизма (треба рећи да је сама реч „језуитство“ постала синоним за прагматизам и за небирање средстава за достизање постављеног циља). Између Православља и римокатолицизма постављене су јасне границе које не могу да измене или униште ни екуменизам, нити таласи нарастајуће секуларизације. Са протестантизмом је ситуација сложенија. За разлику од римокатолицизма, протестантизам представља конгломерат конфесија, деноминација, секти и теолошких школа, што за последицу има чињеницу да не поседује јединствену богословску концепцију. Оно што је заједничко и карактеристично за протестантизам, његов „символ вере“ јесте одбацивање и разарање Предања и његову замену личним мишљењима и субјективним тумачењима Светог Писма. Управо захваљујући аморфности и многоликости протестантизам је лакше прерушити у Православље. Због тога он има своје једномишљенике и савезнике – „православне“ теологе-модернисте који покушавају да дискредитују Свето Предање и унутар Цркве разоре само Православље. Зато данас протестантизам сматрам маскиранијим и опаснијим противником од римокатолицизма. Што се тиче противотрова за лажна учења и јереси – главним противотровом сматрам стицање благодати Духа Светога. Благодат чини православним не само ум, већ и човеково срце; човек непосредно осећа и познаје духовним интуицијама да је спасење могуће једино у Цркви, у њеном Предању, догматици и литургици, да је Црква – Ковчег ван кога је немогуће спасити се од потопа зла и греха. Међутим, ако наставимо са том аналогијом, знамо да су се у спасавајућем ковчегу нашли и Хам и Ханаан. Неопходан услов за спасење представља пребивање у Цркви. Међутим, спасење се не одвија механички већ зависи, осим благодати, од воље и живота сваког човека. Чини ми се бесмисленим говорити о томе ко је ближе спасењу: римокатолици, протестанти или други јеретици. За време Потопа једни су гинули у равницама, други су бежали у планине, пењали се на саме врхове али су их тамо стизали таласи и сви заједно су нашли заједничку гробницу у бездану океана. Исто је – потонути близу обале или далеко од ње. – Шта можете рећи поводом ставова неких богослова о „латинском ропству“ у којем се, по њиховом мишљењу, наша Црква налазила скоро неколико векова? – Што се тиче оптужби да је Православна Црква боравила у „латинском ропству“, у питању је модернистичка провокација великих размера чији је циљ да пронађу прикладан изговор за спровођење својих разарајућих замисли и реформи у самој Православној Цркви. Модернисти гласно вичу да је неопходно да Православље „очисти“ од латинског утицаја, а заправо су они измислили ову стратегију да би очистили Православље од самог Православља – дискредитовали православно Предање које се налази у црквеној химнографији, саборним одлукама, Житијама Светих и уставу Цркве. Модернисти се чак не снебивају да велики део Предања убрајају у митологију. Треба рећи да римокатолицизам у својој основи има древно хришћанство које је касније било извитоперено и унакажено људским измишљотинама и страстима, као што су сливање са политиком (што се пројавило у цезаропапизму), коришћење силе против инославних, разарање саборних начела, култ Првосвештеника, стремљење ка унији не само са другим конфесијама већ и са полунезнабожачким духом света (путем непрестане секуларизације). Међутим, све ове негативности не даје за право да се римокатолицизам сматра антихришћанском појавом како је то Лутер желео да представи. До трагичног отпадања од Васељенског Православља Рим је припадао једној Цркви и након отпадања је сачувао део онога што је њој припадало. Зато одбацујући заблуде римокатолицизма, ми смо дужни да запазимо да су се поред нанесених слојева људским измишљотина у њему сачували остаци древног учења. Римокатолицизам је запрљао древно Предање, али га није у потпуности уништио. Протестантизам је пак својим гвозденим чекићем разбио остатке зидова већ разрушеног олтара. Следећа техника модерниста представља оптуживање православног богословља за увођење западне схоластике као један од доказа „латинског ропства“. Треба рећи да схоластика уопште не представља бесплодну софистику, већ стремљење да се богословска знања приведу у одређени систем коришћењем принципа анализе и синтезе, метода дедукције и индукције. Запазимо да је у Старозаветној Цркви прво постојало усмено Свето Предање, али је затим, због снижавања духовног нивоа људи, била потребна и његова фиксација у форми Светог Писма да не би било потпуно изгубљено. Нешто слично можемо видети и у преласку патристике ка схоластичком богословљу – када је било неопходно кроз богословски систем сачувати хришћанске духовним видом сагледане истине. У питању је такође био захтев времена због нарастајућег духа секуларизације. Притом, у православном богословљу схоластика није одбацивала патристику, већ се ослањала на њу. На жалост, на Западу је заједно са схоластиком у теологију почео да продире и рационализам, управо стремљење не да се пружи општа слика догматика и она појасни, већ да се сама догматика провери људским разумом. Управо је ова злоупотреба дискредитовала схоластику и незаслужено јој придала негативни карактер. Међутим, сама по себи схоластика је била и јесте неопходна етапа у историји догматике; без ње би се савремено богословље претворило у хаос појединачних, личних мишљења. На православном Истоку схоластика се у великој мери употребљавала као метод учења у школи. Схоластика се на Западу појавила неколико векова раније у односу на Исток и зато није чудно да су православни богослови као радни материјал могли да користе неке римокатоличке текстове, уклонивши из њих грешке и неправилности, очистивши од каснијих заблуда и теолошких извитоперења. Овај рад подсећа на рад који су извршили Оци Цркве, користећи у својим делима језик и терминологију античке философије. Притом су они преосмишљавали такве позајмице и старим формама давали нови садржај, а у неким случајевима развијали су и прецизирали ту терминологију, прилагођавајући је хришћанском учењу. До XX века нико није прекоревао Цркву да се налази „латинском ропству“ и да одступа од православног вероучења. Тек на почетку револуционарног XX века чули су се гласови који су захтевали реформу Православља. На жалост, неки од тих гласова чули су се и у духовним школама. У то време, речју „слобода“ био је опијен један део предавача, чак и свештеника; долазило је до ситуација да су се у здањима Духовних академија демонстративно служили парастоси покретачима револуције (на пример, поручнику Шмиту), изговарале и штампале проповеди где се са гневом изобличавало гушење бунта 1905. године (који је Лењин назвао „генералном пробом за октобарску револуцију“), учествовало у штрајковима, итд. уопште, изражавала се солидарност са својим будућим гробарима. У таквој средини се и поникла парола „обновљено Православље“ и појавио се такав рески израз – „латинско ропство Цркве“. Један од истакнутих теолога тог времена је писао: „Учење о искупљењу више не задовољава наше савременике – њима су потребне нове идеје“. Ове речи су означавале одрицање од вечних истина хришћанства зарад прагматике. „Латинског ропства“ никада није било нити је могло бити у Цркви, иначе би она изгубила своју богонадахнутост, престала да буде „стуб и тврђава истине“, чуварка огња Педесетнице и непорочна Христова Невеста. – Какви су међусобни контакт и општење могући са римокатолицима и протестантима међу којима има, и то је очигледна чињеница, много добрих људи? – Ово питање представља један од камена спотицања за део савремених православних хришћана. Зато ћемо о њему говорити подробније. Менталитет савремених хришћана се, под утицајем измењених животних услова и спољашње информације, подвргава разарајућем реактивном зрачењу и већ је измењен у односу на пређашње векове. Теоцентризам карактеристичан за претходна столећа (Бог као највиша вредност, циљ и садржај живота) замењује се хуманизмом где човек (притом емпиријски човек са повређеном природом) а не Божанство, заузима највиши степен духовних и душевних вредности. „Све природно је предивно“, објављују хуманисти. Духовну обнову и освећење не одбацују, али је прихватају као самоусавршавање. Хуманизам учи да човеку није потребно искупљење, нису потребне тајне вере и благодати Духа Светога, већ да се спасава сопственим врлинама. За хришћане-хуманисте Христос није Искупитељ, већ савршени образац човека тако да се спасење остварује у подражавању Христу. Сам појам прародитељског греха који прелази из покољења у покољење, хуманистима изгледа као неправда. Један од познатих хуманиста је отворено изјавио: „Адам је сагрешио и шта ћу ту ја?“, то јест, он себе сматра од рођења чистим од греха. У реалности људски род представља генетско јединство где се грех Адама преноси од родитеља потомцима. Свети Јован Златоуст изражава следећу мисао: ако не желиш да одговараш за грехе праотаца, онда се одрекни и од обећања и благослова који су им дани, али ћеш се у том случају одрећи и Месије – Христа Спаситеља. Мистички доживљај људског рода као мноштва у јединству и јединства у мноштву бива замењен од стране хуманиста принципом спољашњег колективизма, а у делима вере – субјективним појмовима о спасењу. Савремени хуманисти, лишени осећања благодати као сведочанства истине, сматрају да вера у Цркву као у јединствени пут спасења представља духовну гордост, помањкање љубави и ускошћу мишљења. Сада се хуманизму све више додаје либерализам, у коме грех губи своју демонску природу, а љубав Божија се доживљава као толеранција према греху која прелази у солидарност. Један од истакнутих хришћанских хуманиста је изјавио: „Христос је у свему солидаран са човеком“. Зашто је онда било потребно Распеће? Принцип апокатастазиса, тог обавезног и неизбежног повратка у првобитно стање, родио је рехабилитацију оригенизма, који сматра да грех представља само задржавање на путу ка Богу и одлагање времена у земљи изгнанства, а затим ће се сва бића, између осталог и сатана и пали анђели, вратити у божанску плирому (пуноту). Ово учење, које противречи Јеванђељу, одбачено и проклето од стране Цркве, почело је све отвореније да се појављује у делима савремених модерниста. Сада бих се дотакао питања о Цркви. Црква не представља савез, већ јединство: не може постојати савез цркава заснован на договорима и декларацијама, већ постоји само јединство у Истини. Догмати, молитве и Свете тајне Православне Цркве, сједињене са учењима и обредима инославних конфесија, представљају сједињење истине и лажи, то јест, лаж. Међутим, Православље не захтева самоизолацију у области људских односа. Ми можемо имати са инославним и иноверним људима потпуно нормалне односе и пријатељско општење, али је сакрално јединство са њима за нас немогуће, иначе ћемо ступити у област хуманистичких илузија и одступити од сопствене вере, не доносећи корист људима других конфесија и религија. Црква представља духовно јединство и зато би заједничка молитва са неправославнима за нас била противречна том мистичком јединству и представљала не само нарушавање црквених канона, већ и грех против самих инославних које бисмо, и сами то не желећи, обмањивали лажном надом јединства и спасења ван Православља. Што се тиче врлинских иноверних људи, по правди Божијој ће за своје добро добити одређену награду и утеху, али су лишени најважнијег: Бог није унутрашњи фактор њиховог постојања. – Како уопште привести Христу „доброг човека“? – За тако нешто је неопходно и сам постати „добар човек“, уцрквенити се, потрудити се на стицању благодати Божије и сопственим животом показати пример вере и врлине. Тада ће бити очигледно како деловати на душе других људи, како наћи кључ за њихово срце. Општег рецепта овде нема, треба пак запамтити да је само кроз дејство благодати могуће привести душу Христу. Христови ученици се нису истицали ораторском красноречивошћу или знањем философије. Међутим, својом једноставном речју испуњеном благодаћу, чинили су морална чуда: обраћали су стотине и хиљаде људи Христу. Људи, општећи са њима и слушајући их, као да су улазили у светлоносно поље благодати, осећали њено дејство у сопственим срцима која им је откривала непознати духовни свет. Ако се човек не труди да очисти сопствено срце од страсти, да пребива у молитви, испуњава вољу Божију, показаће се изнутра празан и ту хладну празнину ће осетити они којима се обраћа са учењем о хришћанској вери. Ако човек не стиче благодат, ни красноречивост, ни познавање световних наука, па чак ни познавање текстова Светог Писма му неће помоћи да оживи људска срца и самим тим опитно посведочи истинитост хришћанске вере. – Кога је једноставније привести: човека који стоји далеко од истина вере (као на пример, муслимане или незнабошце) или онога који већ верује у Христа али има лажне догматске ставове (као на пример, римокатолике и протестанте)? – Обично људе који верују у Христа називамо хришћанима којој год конфесији они припадали и којих год би се догмата придржавали. Међутим, ако на ово питање погледамо дубље, видећемо да се Христос може познати само кроз благодат Духа Светога чији носилац је Црква. Светлост благодати делује на човеков дух и освећује његову душу. Осим искупљења за спасење је био неопходан и силазак Духа Светога и наставак Педесетнице у Цркви. Трагизам конфесија које су отпале од Православља састоји се у томе да се тамо догађа познање Христа ван Духа Светога, кроз душевне силе самог човека; као резултат ствара се лажна слика Христа, која није у стању да обнови и спасе човекову душу. Зато су канони Цркве тако категорични у раздвајању духовне истине од заблуда, Православља од неправославља, и строго чувају православну веру од било каквих вештачких сједињавања с инославним учењима. Не може се рећи ко је ближе или даље од Православља – у питању би била само спољашња мерила. Они који су се нашли ван ковчега за време светског Потопа погинули су независно од тога где су се налазили – далеко или близу њега. Савремени модернистички ставови о делимичној благодати која се тобож налази у другим конфесијама не представљају учење Цркве. Није могуће бити делимично спасен или делимично освећен; овде постоје две могућности: бити или са Истинским Христом Који се открива у Духу Светом или са лажним Христом чију слику су створили људски разум и емоције. При преласку из иноверја или инославља у Православље, човек по црквеном чину треба да се пред крстом и Јеванђељем одрекне од заблуда своје претходне религије. А лакше незнабошцу да увиди ове заблуде него римокатолику или протестанту. Савремени хуманизам учи да су спасоносне све конфесије, па чак и сва вероисповедања. Пример такве моралне и вероисповедне равнодушности јесте модернизам са његовим учењем о спасењу. Зато се, ако данас говорите о јединственој могућности спасења у Православној Цркви, то сматра непристојним, фанатизмом и понижењем човека друге вере. Чини ми се да је лакше обратити иноверног у Православље него инославног, теже од свега – православне фарисеје, као и модернисте, који непрестано траже компромисе између Христовог учења и духа богоборног и развраћеног света. Извор: Православие.ру View full Странице
  6. Pre 10 minuta ugasio sam računar i legao da spavam, a onda su po glavi počele različite misli da mi se motaju. Počeo sam da razmišljam koliko sam još od malih nogu bio nezainteresovan i nemotivisan skoro nizašta i ako jesam to me je brzo prolazilo. Odlučio sam da uplaim računar i da podelim sa nekim pa evo da počnem. Sada kada razmislim to nije neka nova pojava još kao mali, još nisam prva četiri razreda osnovne završio (ne sećam se baš kada) počeo sam da treniram fudbal, na početku je bilo lepo igrao sam fudbal, ali me ubrzo smorilo, mislim da nisam ni godinu dana prestao sam, što je i bila dobra odluka jer sam zapravo bio veoma loš (i sada sam). Onda košarka, počeo sam da treniram, međutim taj „klub je bio raspad“, pa sam brzo napustio, onda karate, tu sam se više zadržao ne toliko zbog moje želje nego više zbog pritiska roditelja da se bavim nekim nekim fizičkim aktivnostima i nešto treniram. Međutim stalno ponavljanje istog ubruzo dosadi i to sam napustio. Onda sam prešao na košarku ponovo, međutim ovog puta krenulo je sve mnogo bolje, trudio sam se, imao sam nekakvih rezultata išao na kampove, a onda u srednjoj iako sam zapravo igrao (ne prvih pet, ali sam išao na utakmice i igrao) u timu u onom uzrastu što ide pre ovih „pro“ košarkaša, u sred toga sam odustao, nekako dosadila mi košarka i sve to. Mislim da budem jasan nije ovo vezano samo za sportove recimo učenje, od prvog razreda do danas volja za knjigom (pre svega mislim na školu) opada. Voelo sam matematiku, sada je mrzim. Voleo sam fiziku, jedva je položih na faksu, ne zbog težine nego zato što sam se jedva nakanio da uzmem knjigu u šake. Programiranje pogotovu u 3. I 4. godini srednje znao sam po ceo dan da čitam/gledam razne tutorijale da učim da programiram, i mislio sam da je to ono što zapravo želim da radim. Sada nije baš toliko loša situacija kao sa ostalim stvarima, ali i sa programiranjem počinjem da dobijam problem i da mi se zapravo ne uči, a s'obzirom da ove godine imam 4 predmeta vezana za programiranje, mislim da to i nije baš najbolja stvar. Čak mi je i majka to rekla, nije problem i da padneš godinu i da nešto ne ožeš da položiš, da ti treba pomoć i slično, ali ti sve to možeš, ali nemaš nikakav cilj pred sobom i totalno si nezainteresovan. I sada kada razmislim u potpunosti se slažem. Evo upravo pokušavam da se setim šta i koja stvar me je držala najviše zaokupljenim i nemam odgovor. Pokušavam da zamislim sebe u budućnsoti, barem onako kako bih ja želeo da ta budućnost izgleda i nemam odgovor. Sada da ne pomislite da sam depresivan ili nešto slično, ništa slično tome, jednostavno čini mi se da nikada nisam imao konkretan cilj u životu kome sam konstantno težio i ako sam imao ciljeve to su sve bili neki trenutni, koji brzo dosade. Evo i ova stvar sa ateizmom, kada sam došao na forum pisao bih o svemu, svađao se sa svima itd. Sada meh više mi nije zanimljivo, da se razumemo i dalje sam ateista, samo nekako su mi sve te rasprave dosadile. Knjige na primer, osnovao sam grupu na ovom forumu koja se bavi time jer sam jedno vreme mnogo, ali baš mnogo čitao knjige, ali to je bio kao jedan nalet gde sampročitoa ogromnu količinu knjiga prosek je bio 1.5 knjiga dnevno, i onda sam stao. I dalje volim knjige, samo što me mrzi da ih čitam, pročitam po nešto povremeno, ali to je vrlo retko. E sada šta me je sve navelo da se zapitam i razmislim o svemu ovome, pa pre možda 3-4 sata drug me je pitao da li se sećam Nicka, ukratko to je lik sa kojim smo ja i drug pričali pre godinu ipo dana, data je započeo neki projekat na netu i mi smo prvo bili zainteresovani da pomognemo, on se slagao sa tim, međutim od toga nije bilo ništa (našom krivicom, jer nismo ništa uradili). Kada sam mu odgovorio da se sećam on mi je odgovorio da je čovek lud, da je čitao nešto na redditu i neko je spomenuo njegovo ime i neko je napisao da je lik radio po 16 sati dnevno. E onda sam ja malo tražio po netu i shvatio da je lik i knjigu napisao, i to za 3 meseci dok je paralelno radio na gore pomenutom projektu, napravio aplikaciju za iPhone, učio kineski (ili barem proširio znanje na 3000 novih reči), pravio web siteza neka testiranja, učio da vozi skateboard, pročitao 20 knjiga, išao u teretanu i još neke sitnice, e sada ovo je malo previše ali nije poenta u tome, već u tome da je čovek imao cilj išao ka njemu i ostvario. Onda sam se zapitao koliko sam ja bliži svome cilju i koliko zapravo ja uradim za 3 meseca. Odgobor nisam mogao da dam jer zapravo i nemam cilj, nikada ga nisam ni imao. I evo već 10 minuta gledam u računar i razmišljam šra bi mogao da bude moj cilj, pri tom ne mislim na neki „veštački“ tipa: želim da završim fakultet. Ne to tražim nešto što bi ja želeo i što bi sa zadovoljstvom radio. I sada teško šta nalazim. Ne znam već duže vreme želim da napišem knjigu, ali ne smatram sebe nekim veštim piscem. Sa druge strane smatram sebe veštim progrmerom i zapravo mi se sviđa programiranje, ali trenutno sam u takvoj poziciji da nisam previše privučen njime. Fizika koliko sam samo to vole, uz knjige vezane za viziku sam zapravo učio da čitam, ali i to me je prošlo. Mislim i dalje volim da pročitam o novim otrkićima da pogledam po koju emisiju itd. Ali da se bavim vizikom u pravom smislu te reči, to već ne. Evo možda je pravo ovo onaj mentalitet koji se pominje u temi o ekonomskoj katastrofi u Srbiji, ali ja evo već 45 minuta ležim u mraku sa laptopom u krilu pokušavam da nađem neki cilj i ništa. Ali nije samo cilj problem i kada sam imao ciljeve opet je motivacije falilo takođe. Recimo fizika to mi je bio cilj da je položim. Zadaci su takvi da i idiot može da ih uradi samo ako sedne da vežba, mislim sve je šablon, ja sam sa tim imao problem, ne zato što sam idiot, nego zato što sam se jedva nakanio da sednem i to da naučim, ustvari ipak jesam idiot. I evo pokušavam da zamislim kakva me budućnost čeka ne vidim ništa, pokušavam da zamislim budućnost kakvu bih ja želeo i ne vidim ništa. Postavljam sebi pitanja: Šta želiš da radiš sa 2-3 godine? Od čega želiš da živiš? Šta želiš da postigneš? I nemam odgovor ni na jedno pitanje. E sad nije ovo prvi put da razmišljam o ovome i da ne dobijam nikakav odgovor, jednostavno ovaj put sam želeo da podelim sa nekim. I to je odprilike to, odoh da spavam.
×
×
  • Креирај ново...