Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пут'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 79 results

  1. Вест о смрти Небојше Глоговца је онерасположила може се рећи целокупну јавност. Небојша је био представник те неке средње генерације српских глумаца који је умео да нас обрадује и глумачком бравуром одушеви у многим ролама. О опакој болести која му је дијагностикована релативно касно, јавност је сазнала путем медија.... Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова". Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"... Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена. Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали. Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда. Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка: http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости. <цитат> Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti. Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića. Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene. <крај цитата> http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли. Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство? Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима. И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине. Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник" За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тиме "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта." За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти. Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку" Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова... И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"... Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају. Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари". Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо. Зато они и постоје и зато нам и јесте тако. View full Странице
  2. Образовно - научна редакција РТСа управо је поставила на свој јутјуб канал, емисију "Траг у времену - Пут добра оца Тадеја" из 1995. године. Са великим духовником у аутентичном амбијенту манастира Витовнице разговарала је Вида Томић. Редитељ: Драган Ћирјанић, уредник: Петар Савковић. Не пропустите овај редак доживљај благодатне енергије и мудрости у Христу Спасу, старца Тадеја. View full Странице
  3. o У храму Светог Петра, митрополита московског у Петровграду, први пут је прослављен у Русији и Петрограду, новојављени Свети Мардарије Ускоковић, српски, љешанско-либертвилски, свеамерикански и свеправославни, први епископ Српске Цркве у Америци и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије у Америку ‎(1917-2017). Тим поводом служена је Света Литургија и приређена је свечана празнична Академија у недељу 10. децембра 2017. године. Свету литургију служили су свештеник Николај Савченко и јерођакон Владимир Палибрк, уз присуство старешине храма свештеника Артемија Наумова и бројног вјерног народа, српског и руског, који су се сабрали да по први пут прославе новојављеног светитеља Цркве Христове. На Литургији је појао дјечији женски црквени хор Преподобног Јована Дамаскина при храму Владимирске Иконе, којим диригује Ирина Болдишева, а за ову прославу дириговала ја Алина Игоревна. После причешћа отпјевани су тропар и кондак и благосиљан је и пререзан славски колач, по први пут по српском обичају, који су припремили Игор и Маја Поповић у славу и част васкрслог Христа и његовог вјерног свједока новојављеног Светог Мардарија свеправославног у Русији и Петрограду. Потом је приређена и прва свечана Академија, у част Светог Мардарија у Русији, и поводом обиљежавања стогодишњице од одласка Мардарија Ускоковића из Русије у Америку ‎(1917-2017). Празничну бесједу о светитељу, говорио је професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетско-образовног програма радио Светигоре, Александар Вујовић. Он је у првом дијелу бесједе присутнима изложио житије Светог Мардарија, од његовог рођења у Корнету у Црној Гори до блаженог упокојења у Ен Арбону у Мичигену, у Америци. Други дио бесједе, професор Вујовић, посветио је свједочанству о великој љубави светитељевој, према Васкрслом Христу и Светој Русији, као и његовом пророчком, милосрдном и саможртвеном примјеру живота, према свом српском народу, руском народу, као и према свим народима земаљкским. „Свемогући Бог је бринуо о њему од ране младости. Богу је цијелога себе предавао и кренуо за Христом и њему искрено служећи, од Корнета, преко светиња града Цетиња, цркве Светог Петра и гроба Ловћенског Тајновидца, Београда, манастира Студенице гдје је примио монашки подстриг, па до Русије, гдје се сретао са бројним духовницима а и самим руским царем, страстотерпцем Николајем II Романовим, преко Сибира до Америке. А његова љубав према Русији огледала се у сваком кораку његовог живота. Његова бројна дјела, као и књиге и бесједе, свједочиле су о томе, до његове последње књиге, аутобиографије, писане у Америци пред крај живота, којој ће дати наслов „Недокучива Русија“. У својим дјелима показује, колико је вјеровао у идеју да је Русија центар свесловенског јединства. То је прије свега темељио на Христу, на вјери, на правди“, истакао је Александар Вујовић. Цитирајући Светог Мардарија, он је указао и на његов пророчки дар и колико је пророчки видио и што ће се догађати и показати у руском и српском народу у последњем стољећу. Овом приликом подсјетио је присутне и на чудесан догађај исцјељења и продужења свечевог живота двије ипо године, што је Свети Мардарије посвједочио у својој посланици, за Васкрс 1935. године. „Свети Мардарије и његове свете нетрулежне мошти, испуњене благодаћу свепрожимајућом, свеобједињујућом, безграничном, Божјом благодаћу и даром, показује да за свеце не постоје границе. Одлазећи прије сто година из Русије, никад из ње отишао није, као ни из Црне Горе и Србије, а сад у свом манастиру Светог Саве, благосиља и грли Америку, Црну Гору, Србију, Русију и читав свијет. Тако се и данас радује и благосиља све нас у Светој Русији због овог дара његовог прослављања у Петрограду“, закључио је Александар Вујовић. На академији је изводе из дјела Светог Мардарија на руском језику, читао јерођакон Владимир Палибрк, кандидат богословља СПДА и сабрат манастира Житомислић. За ову прилику прочитао је бесједу коју је Свети Мардарије изговорио 20. децембра 1911. године, на трећу годишњицу упокојења Јована Кронштанског у цркви Духовне семинарије у Кишињеву. Хор Светог Јована Дамаскина, отпјевао новонаписану пјесму посвећену Светом Мардарију, као и неколико руских и српских пјесама међу којима „Са Косова зора свиће“, „Вјера вјечна, вјера славна, вјера наша православна“, и „Русија и Србија, две сестре рођене“. Својим појањем древних композиција старосрпких напјева, програм су увеличали др Наталија Викторовна Мосјагина, доцент на катедри древноруске пјевачке умјетности Санктпетербуршког државног конзерваторијума „Н. А. Римски – Корсаков“ и Ансамбал „Кључ разумјенија“. На крају Академије, све присутне поздравио је у име вјерника храма Светог Петра, митрополита московског, свештеник Артемије Наумов, на почетку подсјетивши вјерне да је Свети Синод Руске Православне Цркве, на својој сједници, одржаној у Москви 6. октобра 2017. године, уврстио и уписао Светог Мардарија либертвилског и Преподобног Севастијана џексонског у званични богослужбени календар Руске Православне Цркве. Отац Артемије је заблагодарио Господу на дару, да управо у храму гдје је он старешина, буде промислом Божјим обиљежена прва прослава Светог Мардарија. Он је нагласио да је то велики благослов за његову црквену заједницу и да ће овај датум бити записан златним словима у љетопис храма Светог Петра московског у Петрограду. По завршетку Академије приређена је и трпеза љубави и послужење у парохијској сали. Програм академије водила је филолог Георгина Станишиић, а медијски спонзор академије била је Радио Светигора. У току академије приказан је и видео материјал са фотографијама из живота Светог Мардарија, његовим иконама и са догађаја канонизације и бројних светитељевих прослављања у Црној Гори и Америци. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2017/12/Petrograd.mp4?_=3 Георгина Станишић Александар Вујовић Извор: Светигора
  4. o У храму Светог Петра, митрополита московског у Петровграду, први пут је прослављен у Русији и Петрограду, новојављени Свети Мардарије Ускоковић, српски, љешанско-либертвилски, свеамерикански и свеправославни, први епископ Српске Цркве у Америци и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије у Америку ‎(1917-2017). Тим поводом служена је Света Литургија и приређена је свечана празнична Академија у недељу 10. децембра 2017. године. Свету литургију служили су свештеник Николај Савченко и јерођакон Владимир Палибрк, уз присуство старешине храма свештеника Артемија Наумова и бројног вјерног народа, српског и руског, који су се сабрали да по први пут прославе новојављеног светитеља Цркве Христове. На Литургији је појао дјечији женски црквени хор Преподобног Јована Дамаскина при храму Владимирске Иконе, којим диригује Ирина Болдишева, а за ову прославу дириговала ја Алина Игоревна. После причешћа отпјевани су тропар и кондак и благосиљан је и пререзан славски колач, по први пут по српском обичају, који су припремили Игор и Маја Поповић у славу и част васкрслог Христа и његовог вјерног свједока новојављеног Светог Мардарија свеправославног у Русији и Петрограду. Потом је приређена и прва свечана Академија, у част Светог Мардарија у Русији, и поводом обиљежавања стогодишњице од одласка Мардарија Ускоковића из Русије у Америку ‎(1917-2017). Празничну бесједу о светитељу, говорио је професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетско-образовног програма радио Светигоре, Александар Вујовић. Он је у првом дијелу бесједе присутнима изложио житије Светог Мардарија, од његовог рођења у Корнету у Црној Гори до блаженог упокојења у Ен Арбону у Мичигену, у Америци. Други дио бесједе, професор Вујовић, посветио је свједочанству о великој љубави светитељевој, према Васкрслом Христу и Светој Русији, као и његовом пророчком, милосрдном и саможртвеном примјеру живота, према свом српском народу, руском народу, као и према свим народима земаљкским. „Свемогући Бог је бринуо о њему од ране младости. Богу је цијелога себе предавао и кренуо за Христом и њему искрено служећи, од Корнета, преко светиња града Цетиња, цркве Светог Петра и гроба Ловћенског Тајновидца, Београда, манастира Студенице гдје је примио монашки подстриг, па до Русије, гдје се сретао са бројним духовницима а и самим руским царем, страстотерпцем Николајем II Романовим, преко Сибира до Америке. А његова љубав према Русији огледала се у сваком кораку његовог живота. Његова бројна дјела, као и књиге и бесједе, свједочиле су о томе, до његове последње књиге, аутобиографије, писане у Америци пред крај живота, којој ће дати наслов „Недокучива Русија“. У својим дјелима показује, колико је вјеровао у идеју да је Русија центар свесловенског јединства. То је прије свега темељио на Христу, на вјери, на правди“, истакао је Александар Вујовић. Цитирајући Светог Мардарија, он је указао и на његов пророчки дар и колико је пророчки видио и што ће се догађати и показати у руском и српском народу у последњем стољећу. Овом приликом подсјетио је присутне и на чудесан догађај исцјељења и продужења свечевог живота двије ипо године, што је Свети Мардарије посвједочио у својој посланици, за Васкрс 1935. године. „Свети Мардарије и његове свете нетрулежне мошти, испуњене благодаћу свепрожимајућом, свеобједињујућом, безграничном, Божјом благодаћу и даром, показује да за свеце не постоје границе. Одлазећи прије сто година из Русије, никад из ње отишао није, као ни из Црне Горе и Србије, а сад у свом манастиру Светог Саве, благосиља и грли Америку, Црну Гору, Србију, Русију и читав свијет. Тако се и данас радује и благосиља све нас у Светој Русији због овог дара његовог прослављања у Петрограду“, закључио је Александар Вујовић. На академији је изводе из дјела Светог Мардарија на руском језику, читао јерођакон Владимир Палибрк, кандидат богословља СПДА и сабрат манастира Житомислић. За ову прилику прочитао је бесједу коју је Свети Мардарије изговорио 20. децембра 1911. године, на трећу годишњицу упокојења Јована Кронштанског у цркви Духовне семинарије у Кишињеву. Хор Светог Јована Дамаскина, отпјевао новонаписану пјесму посвећену Светом Мардарију, као и неколико руских и српских пјесама међу којима „Са Косова зора свиће“, „Вјера вјечна, вјера славна, вјера наша православна“, и „Русија и Србија, две сестре рођене“. Својим појањем древних композиција старосрпких напјева, програм су увеличали др Наталија Викторовна Мосјагина, доцент на катедри древноруске пјевачке умјетности Санктпетербуршког државног конзерваторијума „Н. А. Римски – Корсаков“ и Ансамбал „Кључ разумјенија“. На крају Академије, све присутне поздравио је у име вјерника храма Светог Петра, митрополита московског, свештеник Артемије Наумов, на почетку подсјетивши вјерне да је Свети Синод Руске Православне Цркве, на својој сједници, одржаној у Москви 6. октобра 2017. године, уврстио и уписао Светог Мардарија либертвилског и Преподобног Севастијана џексонског у званични богослужбени календар Руске Православне Цркве. Отац Артемије је заблагодарио Господу на дару, да управо у храму гдје је он старешина, буде промислом Божјим обиљежена прва прослава Светог Мардарија. Он је нагласио да је то велики благослов за његову црквену заједницу и да ће овај датум бити записан златним словима у љетопис храма Светог Петра московског у Петрограду. По завршетку Академије приређена је и трпеза љубави и послужење у парохијској сали. Програм академије водила је филолог Георгина Станишиић, а медијски спонзор академије била је Радио Светигора. У току академије приказан је и видео материјал са фотографијама из живота Светог Мардарија, његовим иконама и са догађаја канонизације и бројних светитељевих прослављања у Црној Гори и Америци. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2017/12/Petrograd.mp4?_=3 Георгина Станишић Александар Вујовић Извор: Светигора View full Странице
  5. Благодарећи свештеној обитељи манастира Подмаине доносимо видео запис предавања јерођакона Силуана (Поповића) на тему ,,Средњи пут“ које је одржао 28. октобра 2017. године у подмаинској светињи. *Прилог Радија Светигора View full Странице
  6. Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html
  7. Сириjа Можемо ове приче повезивати са Богом, можемо да грчимо усне у иронични осмех, али чињеница је попут метка: ако није погодио, макар је закачио. Познати војни репортер више пута се опраштао од живота, и свугде су га спашавали крст и молитва. Много пута је био рањаван, био је заробљеник у арапским републикама. Био је у епицентру терористичких напада у Грозном, износио је рањену децу под ватром бандитских аутомата из школа у Беслану – где све није био у полуделом 21. веку! Све упаљене тачке света је забележио својим апаратом и свеском, и све се то слило у једну црну предапокалиптичку слику („кадар“ како кажу репортери). У паузама између путовања, Александар ми је испричао о крштењу, чудесним спасењима и раду војног новинара на линији ватре. Сириjа –Саша, једном си ми испричао да си се крстио у Морском саборном храму у Петербургу, када си имао десет година, значи 1988. године. Да ли је то имало некакве везе са оним великим религиозним таласом који се тада примећивао у совјетском друштву? – Рећи ћу искрено: у том тренутку, за мене је то била нека врста данка моди. Више су ме бринули спољашњи атрибути – крстић, ланче, –пре него унутрашњи садржај. Моја породица тада није била претерано религиозна. Тако се поклопило. Прешли смо током распуста, код рођака из Владивостока у Лењинград. Не могу ни да се сетим како сам донео ту одлуку. Верника у себи сам открио много касније. –Ка твојој спознаји ћемо се вратити мало касније. За сада, да се не бисмо удаљавали од теме, питаћу: шта ти, као новинар са великим стажом, мислиш – зашто данас у друштву нема таквог одушевљења пред црквом, као што је било 1980-их, или 1990-их? Храмови у Москви и у великим градовима су препуни, али са друге стране велика је количина оних који су врло непријатељски настројени према РПЦ. Шта је преломило руско друштво двехиљадитих? –Опет, почетком 1990-их је било, чини ми се, некако кампањски. Дуге деценије се црква налазила у положају, ако не угњетаване, онда сигурно не пуноправне друштвене институције. Често се порицала, подвргавала руглу и вређању. При томе, у својој души руски човек је увек знао да је то нешто свето. Генетику не можеш обрисати, културни код не можеш истребити. Зато, када су забране укинуте, народ је полетео у храмове. Неко по призиву душе, неко из осећаја солидарности. Заправо, није важно како човек прилази Богу. Главно је да прилази. Донбасс Не мислим да је данас више људи који се непријатељски односе према РПЦ, него што је то било у совјетским временима. Они су само постали гласнији, појавиле су се нове могућности за изражавање – Интернет, телевизија и тако даље. Чини ми се да је то неки мали проценат наших грађана. Зато не треба од тога правити трагедију. Током историје увек су постојали блажени, бесни и само глупи људи. Можемо, наравно, кривитим нагли прелаз од патријархалног друштва ка потрошачком друштву, али то је врло скраћено објашњење. Хајде да будемо искрени: данас се и глас РПЦ не чује увек. Посебно када мишљење Цркве, њених пастира треба да звуче уверено, јако, и мирољубиво. –У једном интервјуу сам прочитао да си се први пут истински обратио Богу у Грузији, када си по ко зна који пут био регрутован у наредну ватрену тачку... –У рововима под ватром нема атеиста. Ма колико био убеђени агностик или атеиста, у тренутку смртне опасности ипак се запиташ о томе, шта даље, и очекујеш неко чудесно спасење. У томе, ма како чудно било, постоји доказ постојања виших сила. Зато што су тај страх пред непознатим и нада у чудо такође исписани у генима. Августа 2008. године сам се нашао у ситуацији у којој је било немогуће преживети. Око мене, право пред мојим очима, гинули су људи, а ја сам био озбиљно рањен. Тада сам се вероватно, први пут, искрено молио. Шта да кажем, за мене се тешко може рећи да сам ревносни верник. Био је осећај страха, али осећај љутње да ће се све завршити овде и сада, био је много већи. Ту љутњу сам говорио Богу, цењкајући се са Творце. Он је попустио. После сам чак о предмету цењкања заборавио. У истом том боју (а то сам сазнао после годину дана) је погинуо возач тенка Олег Ридељ. Све у свему, када су га пронашли наредног дана, мислили су да је погинуо. Међутим, када су покушали да му узму аутомат, Олег је чврсто стегао цев. Каже да су му се у полунесвести јавили неки старци са белим брадама и са тенковској опреми. Разговарали су са њим, да се не би искључио. Шта се то десило? –Знам да је у твом новинарском послу било примера чуда, момената када си схватао шта је Бог и да се без Њега не може. На пример, у Малули... –У Малули, хришћанском граду-светињи, где и дан-данас постоје људи који говоре на језику Христа, на арамејском, први пут сам био 2013. године. Доспели смо у тешку ситуацију. Остали смо међу војском која се повлачила и заузетим градом Нусрој. Извукли смо се од те јаке ватре на неки чудан начин. Можда је то искуство, а можда јер смо помогли древним храмовима, које су касније разрушили и оскврнили терористи. После две године, дошао сам у ослобођену Малалу са обновљеним крстовима, тек рестаурираним манастиром Свете Текле... Доњецки аеропорт Наравно, није све тако једноставно – помолио се и спасио се. Биле су разне ситуације у Либији, где су нас заиста заробили. И на Донбасу, док смо ноћу покушавали да дођемо из Новоазовска у Доњецк, али смо се у неком тренутку предомислили. Као да нас је неко зауставио и окренуо нас на другу страну. Бог, безусловно, помаже, али слепо се надати само на Њега је неразумно. Како се каже, у Бога се уздај, а сам не греши. – Да ли имаш икону, крстић или неки други религиозни симбол са одређеном историјом? –2004. године сам изгубио свој сребрни крстић, обични, прости. Требало је да идем у Чеченију. Тада је мој пријатељ Дмитриј Стешин без размишљања, скину свој плетени крстић од црвеног конца, из једног српског манастира на Косову. 9. маја сам стајао на ВИП трибини стадиону „Динамо“ у Грозном, и гледао празничну параду. Одједном је нешто одјекнуло тако јако, као да се са неба свалио огроман трактор. У небо су полетеле цигле, даске, дим, прашина... Мене је ударило на трибини, а поред је лежао фотограф Рејтер Адлан Хасанов. Пола главе му је било разнесено, а ја нисам имао ни огреботину, само јака контузија. У том терористичком нападу је погинуо председник Чеченије Ахмат Кадиров... Крстић на крају нисам ни вратио пријатељу. Није се бунио. –Сада ћу изазвати језу! Данас када гледаш вести, појављује се осећај да је крај света близу, да је Бог за нешто проклео земљу, да смо, како се каже, на прагу Апокалипсе. Какве су твоје мисли и осећај по томе питању, као човека који се налази непосредно у самој сржи свих дешавања? Доњецки аеропорт –Не бих био толико песимистичан. Преко телевизије све изгледа много страшније него што је то у стварности. Са једне стране, сликом је практично немогуће пренети атмосферу, емоције, осећања, које доживиш у рату. На речима је немогуће то објаснити, пробао сам, људи не разумеју. При томе, када се дешавају тако страшни догађаји, илуструју се одговарајућим кадровима. Премда око њих куља живот, у Дамаску гужве, у Доњецку сви кафићи пуни омладине, у Кабулу млада група „Кабул Дримз“ одржава моћне рок концерте. Свет није црно-бели, у њему је пуно јаких и светлих боја. –У Сирији си чест гост. Како би описао савремену слику са места догађања, у вези са животом хришћана, са хришћанским светињама? Одмах још једно питање: према твом мишљењу, да ли је ИДИЛ заиста један од пројеката Запада, и да ли је уништавање хришћанског света један од циљева? –Констатације око пројеката Запада нећу образлагати, за то постоје људи друге професије и другог склопа. Сирија је пре рата била земља у којој су савршено мирно живели и муслимани и хришћани. Идеологија Исламског царства не подразумева равноправни заједнички живот људи различитих веровања. Узгред, хришћани на том плану нису у најгорем положају. У крајњој линију они су „људи књиге“. А исти ти језиди сматрају се секташима и једнозначно подлежу уништењу. Као и алавити. Сириjа. Палмира Хришћани живе на територијама које контролише ИДИЛ, на правима нељуди. Постоји, на пример, један многострадални народ у граду Карјатејн. Народ су ослободили прошле године, а пре неколико дана су опет доспели у плен терориста. То је првенствено хришћански народ. У време власти Исламске државе, све хришћане су шишали на ћелаво, како би их разликовали од правоверних. Ни на шта не подсећа? Тако су јевреје гету некада терали да носе на одећи Давидову звезду. Забранили су им да обављају религиозне обреде, забрањивали да раде, да седе поред муслимана, морали су да плаћају порезе-џизије. Понашали су се као према стоци. Да би шериатски суд могао да казни хришћанина, довољни су били усмени докази двојице сведока. Разговарали смо са свештеником у Хомсу, који је ризиковао сопствени живот када је неколико месеци извлачио из Карјатејна, различитим досеткама своје парохијане, пресвлачећи их, подметајући документа... То је био врло ризичан посао, но, он га је ипак радио. Православни припадник специјалних јединица. –Према твојим запажањима, да ли је Сирија хришћанска земља? Питам то јер је један од разлога што је Русија ушла у рат, било спашавање хришћанског света (тако, у крајњој линији, говоре у средствима масовног информисања)? Но, можда су носиоци вере тамо само древни храмови, а савремени сиријски хришћани ни не мисле о Богу? –Не, Сирија пре рата и ова сада, је безусловно муслиманска земља. Хришћана је тамо према попису из 2010. године, било свега 5-6 процената. Узгед, 2012. године је усвојена нова конституција, по којој у Сирији нема званичне религије. Тиме је Асад, после почетка потреса желео да стави акценат на либерализацију, међутим, било је касно. Ипак, савремена Сирија је изграђена, између осталог и на хришћанским вредностима, на хришћанској историји. У централној џамији у Дамаску, у џамији Омејадов, стоји ковчег са честицама моштију светог Јована Крститеља. По главној улици старог града виа Ректа, је по предању, пролазио Јован Крститељ. У храмовима смо виђали свадбе и крштења, а за Васкрс смо ишли у Сајднајски манастир. Било је препуно људи. И што је најпријатније – много омладине. –Последње питање. Јуче сам разговарао са деканом журналистичког факултета. Он је испричао да се последњих година, као никада пре, појавило много заинтересованих за новинарство. При томе, јако пуно младића, што није био случај пре. Уверен сам, из неког разлога, да они желе да раде као војни новинари. Шта мислиш чиме је изазван толики интерес према овој професији? Да ли ти често пишу момци који желе да постану војни репортери? Шта им обично говориш? Донбасс –Када гледаш преко телевизора на мужевно лице мог пријатеља, и кума моје ћерке, Јевгенија Подубног, у панциру, са пуцњавом и тенком у позадини, тешко је суздржати се од жеље да се томе не подражава. Ако ћемо озбиљно, рат који је почео 2014. године, на Донбасу, показао је озбиљну кадровску глад у руском новинарском корпусу. Припремљене војне репортере си могао да набројиш на прсте. За прве две године тог конфликта израсло је ново покољење ратних репортера, способних да квалитетно обављају свој посао. А Сирије је за њих постала попут испита, који су они са почастима положили, и настављају да полажу. Појавила су се нова лица, нова имена. То је приметно. На крају крајева, у калеидоскопу вриштећих шоу програма, и бесмислених серијала, ово је једино острвце озбиљности, мужевности, одлучности, ако изволите. Зато ми је пријатна та жеља младих. Заиста, често ми се обраћају студенти, и ја наступам пред њима на разним трибинама. Тада обично завршавам разговор саветом: немојте ићи у војне репортере. Па шта ће нама, старијим мушкарцима, млади конкуренти? (смеје се). Са Александром Коцем разговарао Максим Васјунов Са руског Ива Бендеља 12 / 10 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/107120.htm
  8. После распада Совјетског Савеза жене нису могле да буду војни пилоти. То се променило ове године, после многобројних молби које су руске девојке упутиле Министарству одбране. Ове године је 16 девојака уписало Краснодарску високу школу војне авијације. Прве ласте Шеснаест девојака је положило војну заклетву 30. септембра у Краснодарској високој школи војне авијације. У савременој историји Русије ово су прве особе женског пола које започињу обуку за војног пилота. Руски министар одбране Сергеј Шојгу саопштио је 12. августа да су регрутовани пилоти женског пола. Шојгу је рекао да је добио безброј писама од девојака из целе Русије које су изразиле жељу да служе у редовима руског ратног ваздухопловства. Сада је њихов сан остварен. Ипак, лет у небо захтева много труда. Девојке су морале да положе много тешких испита и тестова да би постале кадеткиње Краснодарске високе школе војне авијације. Након психичког, физичког и медицинског тестирања од 214 девојака остало је само 15. Њихова школска година почела је 1. октобра. Нема одустајања Једна девојка није могла да се помири са коначним резултатима селекције. Ани Шчербаковој из Перма недостајао је само један бод да би била примљена, па се обратила лично Шојгуу. Њени родитељи, бивша војна лица, такође су написали министру и приложили писма препоруке из Анине школе и Пермског института фискултуре који је похађала. Ана Шчербакова, Николај Хижњак Посебним налогом министра одбране Ана Шчербакова је примљена међу кадеткиње. „Имала сам циљ, радила сам на њему и постигла сам га”, рекла је Ана не скривајући радост. Важан дан Церемонија полагања заклетве одржана је по ведром и сунчаном дану, што није уобичајено за тај део југа Русије у ово доба године. Будући пилоти руског ратног ваздухопловства су положили заклетву пред стотинама мушких кадета, високих официра из Министарства одбране и пред телевизијским камерама. То је сигурно било узбудљиво! Николај Хижњак На лицима девојака очигледна радост се мешала са узбуђењем и поносом, иако је церемонија захтевала да се емоције не показују. Родитељи никако нису могли да сакрију осећања – њихова деца су званично убројана у војну елиту и сада стоје раме уз раме са почасним гостима као што је политичар и бивши космонаут Јелена Серова. Она је била члан жирија и пратила је девојке кроз све фазе тестирања. Серова се присетила Другог светског рата, када су се жене-пилоти бориле заједно са мушкарцима. „Ви сте руски патриоти”, рекла је. „Од вас зависи живот наше земље”. Заменик команданта руског ваздухопловства Сергеј Дронов рекао је да кадеткиње треба да буду поносне. На крају церемоније девојке су посадиле дрворед од 16 садница и закопале капсулу са поруком коју ће отворити за пет година, када се њихово школовање приближи крају. Николај Хижњак Остварена жеља из детињства Кадеткиња Владислава Григоренко из Чељабинска од детињства жели да буде војни пилот. Увек је са одушевљењем посматрала војне авионе на паради поводом Дана Победе на Тргу Револуције у Чељабинску. Највише јој се свиђа Су-27, а сада јој се може указати прилика да управља њиме. Ивана Розалик из Калињинграда више воли војне теретне авионе и машта о томе да лети на Ил-76. Највише искуства има Јекатерина Пчела из града Енгелс у Саратовској области. Она је завршила школу за цивилно ваздухопловство, али жели да се опроба и у војној области, у кабини свог омиљеног Су-35. Николај Хижњак Јелена Шмит је одувек била заинтересована за војску. Учествовала је у неколико војних парада у свом граду Јејску на обали Азовског мора. Покушала је чак и да упише војну падобранску школу, али није примљена. Када је сазнала да ће руско ратно ваздухопловство примати девојке, решила је да покуша и успела је. За поједине кадеткиње небо није граница. Јулија Бабич жели да лети у отворени космос и сигурна је да ће јој војна професија омогућити да постане космонаут и да се вине у вртоглаве висине. Она жели да буде херој. Борис ЈЕГОРОВ
  9. Мира Адања Полак: Ексклузивно недеља, 01. окт 2017, 15:30 Ко је отац Када су две жене у позним годинама Славица Стојиљковић и Атифа Нокић које имају по 60 година постале мајке била је то сензација код нас. Проф. др Небојша Радуновић начелник одељења за хуману репродукцију на ГАК-у нашао се у незавидном положају. Жене су оплођене, касније допремљене на клинику да се породе. Када су порођене вест је била сензационална... Али шта се догађало у међувремену? Колико је ова ситуација покренула дилема и питања о томе, колико треба да следимо свет и који све изазови постоје у тој накнадној жељи да се роди? Када су се код жена и младих уопште променили приоритети? Видећете како се сналази Славица Стојиљковић са бебом у добу када је могла имати унуке. Шта је оно што мучи проф. др Небојшу Радуновића који је породио Славицу Стојиљковић и где је као лекар видео изазов. Које тајне постоје у вештачком оплођавању? Шта о томе знамо? Има ли непознаница и каталога где бирате очеве? Погледајте у првој емисији нове сезоне Ексклузивно - Мире Адање Полак.
  10. Зара, која је дипломирала економију и менаџмент 2006. године, није прва жена која је изабрана за градоначелника у Ираку. Зекра Алвах, муслиманка, постала је градоначелник Багдада 2015. године. Велика хришћанска заједница у напаћеној Нинивској равници има хиљаде расељених породица којима је очајнички потребна помоћ. Католичка добротворна организација Помоћ Црквама у невољи из Велике Британије (АСN) најавила је у среду да ће издвојити 400.000 фунти за помоћ онима у северном Ираку којима хитно треба склониште. АСN ће помоћи 100.000 расељених лица у курдским заједницама у Нинивској равници који су протерани са својих огњишта од стране освајача тзз. Исламске државе. Постоје притисци на хришћане и друге мањинске групе да подрже независност ирачког Курдистана. Извор: Pravmir.com (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет
  11. Лара Јусиф Зара је постала прва хришћанка градоначелник Алкоша, малог града у Нинивској равници у Ираку, након што је Општинско веће Каракоша једногласно изгласало њен избор прошлог четвртка. Она ће заменити једног другог халдејског хришћанина, Абдула Мишу. Зара, која је дипломирала економију и менаџмент 2006. године, није прва жена која је изабрана за градоначелника у Ираку. Зекра Алвах, муслиманка, постала је градоначелник Багдада 2015. године. Велика хришћанска заједница у напаћеној Нинивској равници има хиљаде расељених породица којима је очајнички потребна помоћ. Католичка добротворна организација Помоћ Црквама у невољи из Велике Британије (АСN) најавила је у среду да ће издвојити 400.000 фунти за помоћ онима у северном Ираку којима хитно треба склониште. АСN ће помоћи 100.000 расељених лица у курдским заједницама у Нинивској равници који су протерани са својих огњишта од стране освајача тзз. Исламске државе. Постоје притисци на хришћане и друге мањинске групе да подрже независност ирачког Курдистана. Извор: Pravmir.com (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет View full Странице
  12. Version 1.0.0

    23 downloads

    Иван Иљин
  13. Version 1.0.0

    42 downloads

    св Тихон Задонски
  14. Version 1.0.0

    42 downloads

    св Теофан затворник
  15. Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. Пс. 33,19 Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у починак. Пс. 65, 12 Жене руских новомученика и исповедника су прошле тежак и тужан пут. Оне су носиле велики подвиг усред безбожног света, подижући своју децу и трпећи оскудицу, угњетавања власти, глад и сиромаштво. Пролазећи свој крсни пут, уз повремену клонулост духа и тугу, оне не само да нису показивале слабост већ су налазиле у себи и снагу да се моле Богу и славе Га. Како су као такве опстале? Како су остале верне Христу? О томе говори наш чланак. У породици познатог московског свештеника и даровитог проповедника, о. Михаила Шика, након његовог првог хапшења беше остало троје деце. Оставши готово без средстава за живот, његова попадија је морала да путује са својом шестомесечном ћеркицом из Сергијевог Посада за Москву због посла. Остваљала би девојчицу код рођака, а онда би јурила у Историјски музеј, где је радила као водич. После посла се са намирницама и пеленама у ранцу, и малом ћерком у наручју, свакодневно враћала натраг у Посад. Униније њој није било својствено – пише њена ћерка Јелисавета у својим белешкама – Након мог рођења мама је овако писала оцу у затвор: Нека би ти Бог дао стрпљења да издржиш. А ја се кроз чежњу за тобом осећам безмерно срећном због тебе, и знам да је пред нама радост сусрета, и верујем да нам се она неће одузети, и молим се само да је ми сами не покваримо... Отац Михаил је стрељан 1937. године на стрелишту Бутово у близини Москве. Супруга Наталија га је тражила по разним затворима, и не знајући још ништа о његовој судбини, написала му је пред смрт дирљиво опроштајно писмо: Драги мој, непроцењиви пријатељу! Ето, већ је прошло и моје последње пролеће. А где си ти? Твоја судбина је и даље загонетна и мистериозна. Још увек се назире трачак наде да ћеш се вратити. Међутим, ми се више нећемо срести, а тако сам желела да те дочекам. Но, због тога не треба очајавати. Да смо се срели, још би нам теже пао растанак, а мени је време... Твоје име је за децу светиња. Молитве за тебе – најинтимнија ствар која их уједињује. Ја им понекад нешто причам, да не би у њиховом сећању избледиле црте твог духовног лика. Сећање на драгу особу је увек у срцу оног који воли, па чак и кад се налази у предворју смрти – све мисли су само њој упућене. Не можеш да престанеш да се дивиш висини духа и благочестивим односима међу овим светим људима. Међу њима је била она љубав, која, по речима апостола Павла, никада не престаје (1 Кор. 13, 8) и пресељава се у вечност. Попадија Александра Сергејевна Голишева је чувала последње писмо оца Николаја иза иконâ, као светињу. У овој опроштајној свештениковој забелешци, коју је написао у затвору непосредно пред смрт, открива се његово невероватно смирење и безгранична љубав према породици. За мене се не секирајте... – пише отац Николај. Знајући шта га очекује („ако икако преживим“), настављао је: Бринем за вас. Ви немате ништа... Последње речи забелешке су скоро као молитва: Бог нека вас чува, драги моји. Будите јаки и молите се за мене, не памтите ме се по злу... Опростите ми Христа ради... Љубим вас и молим Бога, да вас Он сачува. Немојте заборавити Бога, Богородицу и светог Николаја, чијем вас заступништву предајем. Ваш татица – који вас воли до гроба. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је о љубави, као о великом Божијем дару, писао: И дају се људима људи привремено по плоти и заувек по духу. Ова љубав чини чуда, јер она и након смрти дарује вољеним душама могућност да опште. Свештеномученик Василије Надеждин у последњем писму из Соловецког логора оставља својој супрузи, може се рећи, као неко духовно завештање: Благосиљам те за твоју љубав, за пријатељство, за твоју оданост мени... Нека буде воља Божија! Ми ћемо дочекати радосни сусрет у светлом Царству љубави и радости, где више нико неће моћи да нас растави – и ти ћеш ми онда испричати како си проживела живот без мене, како си успела хришћански да васпиташ нашу децу, како ти је пошло за руком да им створиш аверзију и гађење према мрачном безбожном погледу на свет, и да у њихова срца утиснеш светли Христов лик... Попадија свештеника Сергија Сидорова, који је последње године свог служења провео у Владимирске области, није морала да пише захтеве Народном комесеријату унутрашњих послова да би сазнала о судбини свог мужа: он је, по сведочењу ћерке Вере, сам саопштио својој супрузи у сну о смрти. Таква комуникација је могућа под условом да људи живе истим духовним животом, и да он сав буде испуњен Богом. Попадија свештеномученика Илије Четверухина, московског свештеника који је умро у логору на Вишеру 1932. године, присећа се речи из канона Свете Педесетнице: Растанка вам неће бити, о пријатељи. Скоро ће петнаест година откако је мој о. Илија отишао Господу – пише Јевгенија Леонидовна – али ја не осећам да сам растављена од њега. Ми дословно настављамо да живимо један живот. Често када пролазим кроз неке недаће чујем у себи његов охрабрујући глас: „Ништа се не брини, мајчице, ти си мој јунак“. Тако је он мени знао да каже, након чега ми је одмах постајало лакше. А уколико радим нешто погрешно, тј. не онако како би он хтео, видим у сну као да је негде далеко од мене и болно стеже срце. Било је случајева када су се мученици старали о подизању своје деце и након смрти. Присећа се ћерка оца Михаила Шика: Мајка је одмах после татиног хапшења отказала претплату на „Пионирску истину“, наводећи да ју је у сну отац критиковао због ње, будући да сваки човек наручује лист своје странке, а ми се овој „странци“ нисмо припадали. Одрицања и туге нас уче да изнова процењујемо однос према земаљским вредностима и душевним, тј. световним привезаностима. Протојереј Илија Четверухин је пре хапшења волео дуго да седи у библиотеци, и за то време породица није смела да га узнемирава. Касније је он признао свом сину: Драги моји, љубав према књигама ми је сметала да вас на прави начин волим. И протиници је такође писао: Опрости ми ако сам ја своју љубав делио између тебе и библиотеке. Ти си сада за мене – једино благо. Ох, како ја чезнем за тобом! – каже он у другом писму – Ни за слободом, ни за кућом, ни за књигама, само за тобом! Када би ти била овде поред мене, ја бих био срећан! Понекад су породице свештеника трпеле оскудицу и у оном најосновнијем. Ћерка свештеномученика Димитрија Кедроливанског, из села Круги Јегорјевског рејона, носила је хаљину сашивену од очеве мантије. А у породици тверског свештеномученика Николаја Морковкина је било шесторо деце када су власти, опорезујући их претераним порезом, одлучиле да заплене и зимску памучну баћушкину мантију, коју је матушка желела да прекроји кћеркама у капут. Родитељско срце је уздрхтало. Ето управо те ствари моја жена и ја смо одлучили да не дајемо, ради дечије заштите – причао је касније отац Николај. Због тога су свештеника и његову попадију послали у изгнанство, оставивши децу саму. Касније ће баћушка, из затвора, написати у писму следеће: Сада сам постао богатији, али не оним пролазним што трули и распада се, него оним што остаје до гроба, тојест богатством духовног живота. О својој супрузи он је говорио: Мислио сам да она неће преживети такав, како се нашем поимању чини – тежак крст ... Међутим, сваком ко верује у Бога крст се даје према снази, и сваком човеку који има веру макар и као зрно горушичино, све је могуће. Свештеномученик Илија Четверухин је непосредно пред смрт рекао својој жени приликом сусрета у логору: Овде пролазим кроз другу духовну академију, без које ме не би пустили у Царство Небеско. Невероватне су постојаност и храброст, са којима су прихватале искушења многе породице свештеника. Њих духовно сиромаштво у спољашњем окружењу није тиштило ни огорчавало. Ћерка оца Сергеја Сидорова Вера, присећа се како је њена мајка, смејући се, њихову собу називала „брлог“. Родитељи су спавали на поду, покривајући се чим пре стигну, јер су јоргани и чаршави били веома истрошени; сва њихова одећа је висила на ексерима, а ствари од четворо деце, која су спавала на клупи и креветима, чувале су се у пакетима од пошиљки. Једном се у њихову собу ушуњао лопов. Видевши такву беду, он се озбиљно посрами. Приметивши матушку Татјану која је утом промицала, он само рече: „Нема треба да се плашите оскудице, све ће се решити“. Страдања су челичила дух тих људи, уздизала их изнад мирске сујете и ослобађала од земаљских брига. Једном су оца Сергија питали како је, поред тако велике породице, одлучио да постане свештеник. Ако би њега „повели“, коме би онда он оставио своју децу? Отац Сергије је одговорио: Царици Небеској. Ако ја страдам, то ће бити за Њеног Сина. Ви дакле допуштате могућност да ће Она оставити моју децу? Никад! Спасиће их и заштитити. Два месеца касније оца Сергија су ухапсили, и он је погубљен. Али се очева вера у то да ће Царица Небеска спасити и заштитити његову децу, обистинила – писала је његова старија кћерка Вера. – Колико је у то време било уништених породица. Одвели би мужа, затим жену, а децу дали у сиротиште, да забораве све што је везано са њиховом породицом – њена предања и њене светиње. Нас нису дирали, иако су многе жене свештеника послали у логоре. У житијима светих новомученика често се срећу моменти, када их њихове попадије умољавају да зарад породице промене место службе или да се преоријентишу на обичан посао, напустивши служење Богу. Али не треба их осуђивати за тај природни страх за себе и своју децу. Није срамота бојати се – каже отац Сергије Сидоров – сви смо ми људи, а људи су слаби, али не треба показати слабост. Па Бог је сигурно са нама, и он нас нигде неће оставити. Чувени песник 19. века, А. Н. Мајков је писао: Што тамнија је ноћ, то светлије су звезде, Што дубља је туга, то ближе је Бог. И, заиста, Бог није остављао те људе у најтежим околностима. Вера им је помогала да их преживе и у исти мах творила чуда. Уистину онај који се узда у милост Госпоњу у њој и изобилује. Сећам се, то је било на око шест месеци после хапшења оца – пише Вера Сидорова. – Били смо у великој оскудици, будући да нисмо имали ни пребијене копејке, а дугови на све стране. Мама је седела на кревету и дојила тромесечног Серјожу (пето дете, које никада није ни видело свог оца), а ја сам се нечим другим занимала. Одједном ми мама рече: Вера, погледај испод веша у сандуку, можда је тамо случајно преостао макар још један замотуљак... Замотуљкомсмо ми називали сићу увијену у парче папира, коју је отац добијао за служење. У њима су били и бакарни и сребрни новчићи. Али ја сам знала да у нашем једином сандуку, у ком смо држали одећу...одавно већ ништа нема. Рекла сам то мами, а она ми је на то одговорила: Помоли се Николају Угоднику. Он је покровитељ породице Сидоров, а ти си дете, он ће боље тебе да чује и онда нам можда и помогне. Затражи да ти пошаље замотуљке. Ја сам се тихо помолила, отворила сандук и почела да претурам по нашим изузетно старим и поцепаним кошуљама и чаршавима. И наједном – још ми се срце стеже – повиках мами: Замотуљак! Почех да га одмотавам, кад у њему новчићи од по двадесет копејки! Наставих даље да тражим, кад имам шта видети: један, други и трећи замотуљак у ћошковима сандука, и у сваком од њих новчићи – и то не бакарни, већ сребрни! Мајка ми није веровала када сам јој вичући саопштавала шта се дешава, будући да смо у протеклих неколико месеци не једном претурале исти тај сандук, али је све из њега било још одавно потрошено... Захвали се, Вера, светом Николају – рече ми мама. Седам замотуљака сам тада нашла. У породици подмосковског свештеника Александра Парусникова, где је било десеторо деце, десило се ништа мање запањујуће чудо. Представници власти су породици одузели краву, што је код ближњих оца Александра изазвало велику панику. На попадијину узрујаност он је одговорио: Сашењка, Бог дао – Бог и узео. Хајде да прочитамо благодарствени молебан. Од тог времена кад им је одузета крава, сваки дан се на степеништу појављивала корпа са боцом млека и двема векнама хлеба Старија деца су дуго времена дежурала код прозора са погледом на трем, не би ли дознала ко им доноси хлеб и млеко. Дешавало се да су чак до ситних сати тако стајали, али им се није дало да виде добротвора. Господ јача веру Својих чеда. Међутим, налазећи се поред нас, милостиви Бог нас често проверава како носимо свој крст и са каквим срцем прихватамо тешкоће и страдања. С. Бехтејев је врло прецизно описао то тешко бреме у једној од својих песама: Зато што је у том страшном, мучном часу Тако тешко бреме крста, Јер се читав сатанин ад окомио на нас Због служења заветима Христа. Многи су били запали у очајање тада, када се чинило да не постоји ништа и нико у кога би се могло уздати. Дешавало се и да попадија Татјана Сидорова каже својој деци: Све је изгубљено, умрећемо од глади. Али је ипак после извесног времена у себи проналазила снагу да се смеје и да их радује. То је она снага унутрашњег отпора, тј. снага духа, која се темељи на спремности да све поднесеш и истрпиш ради Господа, и управо она није дала многим људима да умру у страшним годинама прогона. На такве се и односе речи апостола Павла: Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; (2 Кор. 4, 8-9). Не можеш да престанеш да се питаш како ови свети људи, налазећи се у том положају, нису изгубили веру, већ су се још и више утврђивали у њој. После смрти попадије уфимског свештеника Петра Варлаамова, Ане Ивановне (она је остала сама са петоро деце након хапшења њеног супруга: најстарије је имало осам година и најмлађе седам месеци), на папирима који су јој припадали била је нађена, њеном руком написана молитва, којом се она молила Господу након хапшења мужа: Хвала Теби, Господе Боже, за све: за живот, за невоље које сам преживела, за растанак са вољеним супругом (свештеником) својим, за муке и радост...за све сам благодарна само Теби. Жене светих мученика и исповедника су често са послушношћу вољи Божијој прихватале искушења. Многе од њих су, опраштајући се са својим мужевима, потпуно свесно говориле: Иди да страдаш за Христа (из житија свештеномученика Николаја Поспелова). Попадије су својом вером, постојаношћу и трпљењем сиромаштва и туге делиле судбине својих вољених мужева и постајале мученице и без проливене крви. У најтежим тренуцима, када су свештеници били пред избором: да спасу свој живот уз услов да се одрекну чина или да умру, осудивши своју породицу на патњу, попадије су их често подржавале у исповедању вере. Тако је супруга свештеномученика Валеријана Новицког, примивши од мужа из затвора цедуљу у којој он изражава бригу за будућност своје деце, одговорила: Не одричи се Бога ни свештеничког чина. Мени ће Бог помоћи. Како сада ми, људи 21. века, да схватимо свете новомученике? Није ли то чудно: благодарити Бога кад страда твој вољени и једини хранилац породице; служити благодарствени молебан онда када породици са десеторо деце, одводе једину краву; радовати се животу и рађати децу у време сиромаштва и немаштине? Свети Игњатије (Брјанчанинов) каже да се нама наш крст, а то значи сва туга и патња земаљског живота, чине тешким све до онда, док не научимо да га носимо с трпљењем и смирењем у име Христа. Када се пак наш крст преобрази у крст Христов, онда он добија необичну лакоћу. Јер, јарам је мој благ и бреме је моје лако – каже Господ. О овом такође говори и апостол Павле: Да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша. (2 Кор. 1, 5). Превела са руског: Наташа Јефтић Jулиjа Аксенова http://www.pravoslavie.ru/srpska/51629.htm
  16. Он је осуђен на казну затвора, онолико колико је био у притвору, док Исајло Поповски, Васил Трајковски осуђени су на две године условно, уколико не понове кривично дело у року од пет година. Сви остали који су наведени у злочину: два епископи Православне охридске архиепископије, два јеромонаха, пет монахиња и десет лаика, ослобођени су кривице. Пресуда конфискована, у корист МПЦ, њива у селу Нерези, Скопље, величине 4859 м2 по цени од 140,911 евра. Колико је ова пресуда паралогична, види се из факта да је за „опраних“ 140911 евра, одређена казна од само једне године и једног месеца затвора, док се, примера ради, за украдене две тегле ајвара, одређује казна затвора од најмање једне године. Суд није урадио обрачун за целу казну архиепископа охридског Јована, али знајући да је претходно био осуђен на казну затвора од две године и шест месеци за кривично дело "проневеру", и укупно за ту казну и ову последњу од годину и месец дана у затвору и заточенички притвор од три године и месец дана, а још 49 дана у притвору у Бугарској, тада за издржавање целе казне остаје му нешто мање од четири месеца. По пријем захтева судску пресуду за извршење казне, Архиепископ охридски Јован обавезује се да неће избећи казну и да ће поново ићи у затвор по осми пут. Извор: Архиепископија охридска Превод: Поуке.орг
  17. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски гг Јован, данас 16. јуна, примио пресуду обновљеном суђењу за кривично дело "прање новца", за које је већ провео годину и месец дана у притвору. Он је осуђен на казну затвора, онолико колико је био у притвору, док Исајло Поповски, Васил Трајковски осуђени су на две године условно, уколико не понове кривично дело у року од пет година. Сви остали који су наведени у злочину: два епископи Православне охридске архиепископије, два јеромонаха, пет монахиња и десет лаика, ослобођени су кривице. Пресуда конфискована, у корист МПЦ, њива у селу Нерези, Скопље, величине 4859 м2 по цени од 140,911 евра. Колико је ова пресуда паралогична, види се из факта да је за „опраних“ 140911 евра, одређена казна од само једне године и једног месеца затвора, док се, примера ради, за украдене две тегле ајвара, одређује казна затвора од најмање једне године. Суд није урадио обрачун за целу казну архиепископа охридског Јована, али знајући да је претходно био осуђен на казну затвора од две године и шест месеци за кривично дело "проневеру", и укупно за ту казну и ову последњу од годину и месец дана у затвору и заточенички притвор од три године и месец дана, а још 49 дана у притвору у Бугарској, тада за издржавање целе казне остаје му нешто мање од четири месеца. По пријем захтева судску пресуду за извршење казне, Архиепископ охридски Јован обавезује се да неће избећи казну и да ће поново ићи у затвор по осми пут. Извор: Архиепископија охридска Превод: Поуке.орг View full Странице
  18. Version 1.0.0

    14 downloads

    Бела Хамваш
  19. Мошти Деспота Стефана Лазаревића биће први пут пренете улицама Београда током литије поводом Спасовдана - славе града, 25. маја, најављено је данас у Скупштини града. http://patriot.rs/mosti-despota-stefana-prvi-put-na-ulicama-beograda-povodom-spasovdana/
  20. Version 1.0.0

    36 downloads

    св Игњатије Брјанчанинов
  21. Архимандрит Иларион (Лупуловић): „Мој пут ка Христу и светињама Косова и Метохије” Архимандрит Иларион (Лупуловић) у Врбасу одржао предавање на тему : ,,Мој пут ка Христу и светињама Косова и Метохије ” http://beseda.rs/arhimandrit-ilarion-lupulovic-moj-put-ka-hristu-i-svetinjama-kosmeta/ Предавање у организацији Српске православне Црквене општине врбашке, а уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. Иринеја, одржано је 10. маја 2017. године. Предавање је одржао високопреподобни архимандрит Иларион Лупуловић на тему Мој пут ка Христу и светињама Косова и Метохије. Архимандрит Иларион Лупуловић је рођен 1974. године у Београду као Растко Лупуловић. Пре одласка у манастир Високи Дечани бавио се глумом. Познат је по улогама у филмовима: Пакет аранжман, Биће боље, Вуковар једна прича, као и култној серији Отворена врата. Замонашио се у манастиру Високи Дечани 1996. године. Епископ рашко- призренски Г. Теодосије га је поставио за игумана манастира Драганац код Гњилана 2013. године. Током предавања отац Иларион је истакао да истински побожни хришћани никада не истичу своју побожност, већ да на основу њихових дела ми то уочавамо. Свако ко истински верује у Христа Господа осећа велику благодат која је на њему, а коју је задобио кроз свету Цркву. Такав хришћанин је срећан човек који своју срећу пројављује и она је видљива. Уколико је константно нерасположен, тужан потребно је да уочи да није проблем ван њега већ искључиво у њему. После предавања уследила су питања постављана од стране публике. Својим присуством дела братства манастира Ковиља и Драганца остварила се пуноћа хришћанске заједнице која је завршена трпезом љубави која је приређена од стране Српске православне црквене општине Врбашке као и општине Врбас. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА:
  22. Лет Ер Србије из Београда за Париз први је у историји српског националног авио превозника са комплетно женском посадом. Авион компаније на лету ЈУ314 кренуо је из Београда за Париз у 17 часова и пет минута, са капетаницом Весном Алексић и копилоткињом Мирјаном Стојилковић у кокпиту. Кабинско особље чиниле персерка Мирјана Поповић и стјуардесе Силвија Мадић, Елена Љубојевић и Тања Станковић, речено је у Ер Србији. Весна Алексић, капетан и Мирјана Стојилковић, копилот – Ово је први лет са искључиво женском посадом у деведесетогодишњој историји српске националне авио-компаније. Ер Србија подржава начело једнаких могућности и жене тренутно чине готово 49 % од укупног броја запослених у оквиру Ер Србије, Ер Србија Кетеринга и Ер Србија Граунд сервиса. – изјавио је генерални директор Ер Србије, Дане Кондић. Дина ЂОРЂЕВИЋ, ТангоСикс-Т6
×
×
  • Create New...