Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пут'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 66 results

  1. У пету недјељу по Духовима, 1. Јула 2018. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Леонтија, Ипатија и Теодула, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево код Никшића, а саслуживали су му бројни свештеници који су из разних крајева дошли са вјерним народом на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Сабрани који посте Петровдански пост, који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице. Уз молитвено учешће великог броја монаштва и вјерног народа, началствовао је протојереј-ставрофор Милан Пајкановић из Бањалуке, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима. После читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом сусрету са двојицом бјесомучника, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је између осталог казао да се у тој причи види велика божанска сила, јер је једино Богу могуће да има власт над свима. – Видјели смо и из других јеванђељских примјера Његову силу над небеским и земаљским силама. Утишава море, смирује вјетар, васкрсава мртве, лијечи болесне, просвјетљује очи слијепима и чини сва чудеса која су само Богу могућа. Једно од тих дивних чуда и божанских својстава и нама чврстих доказа да је Господ Исус Христос заиста Бог и човјек, јесте и ово што га ови зли духови овако понизно моле куда да пођу – казао је о. Сергије. Он је додао да њихова молитва није била свезана са смирењем, са скрушеношћу и покајањем које је бескрајно потребно да нас одвоји од демонске саможивости, самозадовољства и злобе као најцрњег печата нечастивог. – Гледајући сву страхоту око себе, пригрлимо покајање и као што каже апостол Павле, срцем се вјерује за праведност, а устима исповиједа на спасење. Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења. Радујмо се са онима који се радују и плачимо са онима који плачу и тако постанимо Хришћани који ће свједочити и у овом вијеку гдје није лако свједочити спасоносну вјеру коју смо добили од самог Господа и Спаситеља Исуса Христа – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице
  2. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора
  3. Црква Вазнесења Господњег у Подгорици данас је литургијски прославила своју храмовну славу. Светом литургијом началствовао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине Саборног храма Христовог Васкрсења, протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, протојерејâ Мирчете Шљиванчанина, Предрага Шћепановића, Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора View full Странице
  4. - Ако тражимо пут ка помирењу, онда је тај пут, пут Дијане Будисављевић, а не пут Блајбурга и усташког викара Алојзија Степинца – изјавио је министар одбране Александар Вулин отварајући изложбу „Дијанина деца“ вечерас у Дому Војске Србије. Министар Вулин је, такође, додао да ћемо бити рањени вечерас, рањени мржњом и рањени злом, јер је тешко разумети људе који за свеца хоће да прогласе викара усташке војске Алојзија Степинца, а не Дијану Будисављевић, жену која је од усташког ножа спасила 7.500 дечака и девојчица. - Тешко је разумети да се богу препоручује душа викара усташке војске, а да за Дијану Будисављевић нико није затражио ореол. О Дијани Будисављевић се 70 година ћутало, да би викари усташке војске могли да траже своје место на небу. Да се о њој говорило, викари усташке војске не би смели да говоре и не би се тражило њихово парче светости – нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, нема Србина и нема човека који испред њене слике не би стао захвално, спустио главу, запалио свећу, пун осећања да постоје и људи већи од зла. - Вечерас говоримо у име Дијанине деце, у име 7.500 дечака и девојчица, који су се поново родили и због којих се неко родио. Вечерас говорим о онима који су захваљујући Дијани некога родили, вечерас говоримо о 20.000 убијених дечака и девојчица, вечерас за закланих 20.000 дечака и девојчица тражимо место на небу, вечерас покушавамо да одужимо дуг према Дијани Будисављевић, вечерас тражимо небо за њу – поручио је министар Вулин. Обраћајући се окупљенима, министар Вулин је посебно захвалио на присуству преживелим логорашима међу којима су и нека од „Дијанине деце“, истичући да су они „живи споменици, споменици народа који је одлучио да не умре упркос мржњи“. - Прошло је само 73 године од завршетка Другог светског рата, тог најстрашнијег моралног посрнућа у људској цивилизацији, а почели смо да заборављамо зло које је створило Аушвиц и Матхаузен и Јадовно и Јасеновац. Само 73 године касније, како је време пролазило и како је сећање на страшни ужас почело да бледи, почело је и да се заборавља шта се у Јасеновцу збило, па су тако број жртава почели да самњују, преписују, потцењују, исмевају, али некако, број убијене деце је код свих и на свим странама увек био исти. Неком чудном промисли, 20 хиљада убијених дечака и девојчица, свуда се помињало на исти начин, 20 хиљада тек рођених душа, које нису стигле да одрасту, 20 хиљада дечака и девојчица убијених ножем, жицом, изгладњивањем, метком, ватром, силом, мржњом. Двадест хиљада дечака и девојчица, читав један мали град у коме је сваки становник дете, дете које није стигло да порасте, убијено са задовољством, убијено уз благослов, 20 хиљада дечака и девојчица било је у јасеновачком злу – нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, вечерас се говорио о јасеновачкој деци, козарачкој деци, вечерас ће сви бити рањени невероватном снагом зла и постиђени невероватном добротом једне жене о којој знамо тако мало. - Вечерас ћемо да се загледамо, још једном, у дубоке, предубоке, прерано остареле очи козарачке деце, деце која су видела како им у страшним мукама умиру очеви, мајке, браћа и сестре. Још једном да се загледамо у предубоке и прерано остареле очи козарачке и јасеновачке деце, деце коју ће заувек, до последњег дана на земљи, до последњег удаха на земљи, препознавати по ужасу у очима, ужасу који никад не нестаје, а и како би могао да нестане. И немој те се плашити, и немој те се чудити када на фотографијама давно убијене деце будете препознали боју очију, осмех, црте лица ваше деце, наше деце, јер сва побијена јасеновачка деца су наша деца и сва се понављају у деци народа осуђеног на истребљење, али народа који је одбио да умре. Не плашите се кад им препознате осмех и очи, јасеновачка деца су наша деца, баш сва наша деца – нагласио је министар Вулин. Аутор изложбе Слађана Зарић, која је и аутор истоименог документарног филма чији је инсерт вечерас приказан окупљенима, говорила је о значају изложбе и целокупног пројекта. - Заједно са Министарством одбране и РТС-ом одлучила сам да направимо један пројекат, а да то не буде само документарни филм, већ да то буде и изложба, јер смо хтели да Дијану Будисављевић приближимо свакој кући, свакој ђачкој клупи, о Дијани све више причамо. Прича о Дијани Будисављевић је уједно прича о људима који су најтежим временима успели да буду људи, који су били оно што је некада најтеже – бити човек – нагласила је Слађана Зарић, додајући да је овим пројектом хтела да персонализује причу о страдалима у Јасеновцу и њиховим судбинама, а да се више не говори само о броју. Изложба, чија је ауторка Слађана Зарић и аутор архитектуре Иван Мангов, посвећена је највећој акцији спасавања деце из концентрационих логора током Другог светског рата. Захваљујући Дијани Будисављевић, од сигурне смрти спасено је више од 7.500 српских дечака и девојчица из концентрационог логора Јасеновац у Независној Држави Хрватској. Отварању изложбе присуствовали су и представници Народне скупштине, министри у Влади Србије, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, представници дипломатског кора, Срспке православне цркве, јеврејских и ромских удружења, Министарства одбране и Војске Србије, као и бројни грађани. ФОТОГАЛЕРИЈА ВИДЕОГАЛЕРИЈА 16.05.2018 mp4 (352,44 MB) Обраћање министра Вулина 15.05.2018 mp4 (279,95 MB) Покривалица 16.05.2018 mp4 (217,44 MB) Обраћање Слађане Зарић 15.05.2018 mp4 (201,01 MB) Покривалица изложба http://www.mod.gov.rs/cir/12575/ministar-vulin-put-ka-pomirenju-je-put-dijane-budisavljevic-a-ne-blajburga-i-stepinca-12575
  5. Жичанин

    ПРВИ ПУТ ОД 1945.

    Први пут од 1945! Српска војска у званичној посети Равној Гори одаје пошту и салутира испред споменика армијског ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.
  6. Два експеримента: - један на факултету у Финској https://www.nature.com/articles/s41586-018-0038-x - а други у Аустрији и Холандији https://www.nature.com/articles/s41586-018-0036-z у којем је учествовао и наш човек, су по први пут показала квантну преплетеност на макро објектима тј. на објектима сачињеним од милијарди атома. До сада је тај феномен био експериментално ограничен на квантне објекте као што су фотони, електрони и атоми. Ова два експеримента отварају огромне могућности за нове експерименте, сазнања и практичне примене. NEWS AND VIEWS 25 APRIL 2018 Entangled vibrations in mechanical oscillators Two experiments have demonstrated entanglement — non-classical correlations — between remote mechanical systems comprising billions of atoms. The results could advance our understanding of quantum physics. Andrew Armour In the quantum world, the properties of particles can be correlated in an extremely strange way. Measurements on one particle can influence the properties of another, even if the two particles are far apart. Such behaviour is known as entanglement and was initially so paradoxical that many people, including Albert Einstein1, thought that the underlying theory must be incomplete. However, experiments have verified the counter-intuitive properties of entanglement2, and physicists have got used to the idea, recognizing that it could be exploited to develop innovative forms of technology. In two papers in Nature, Riedinger et al.3 and Ockeloen–Korppi et al.4 take the exploration of entanglement in a new direction. They entangle the vibrations of a pair of remote mechanical oscillators, each of which contains billions of atoms. Read the paper: Remote quantum entanglement between two micromechanical oscillators Mechanical oscillators, such as a mass on a spring or the head of a drum, are familiar objects. They respond to being pushed out of equilibrium by vibrating back and forth at a fixed frequency. Because motion can be generated in lots of different ways — using light, electrical currents or even gravity — mechanical oscillators are highly versatile. Consequently, they have many applications, for example in the detection of weak forces5. Uncovering signatures of quantum behaviour, such as entanglement, in mechanical oscillators is exceptionally challenging — largely because it is difficult to prevent these objects from being disturbed by their surroundings. The oscillators usually have low vibrational frequencies and are therefore susceptible to disruption from the thermal jiggling of surrounding atoms. By contrast, the electromagnetic field associated with light has extremely high-frequency oscillations, which means that light is completely insensitive to thermal fluctuations at room temperature. As a result, it is relatively easy to control the properties of light with the exquisite precision required to reveal quantum effects, and the production of entangled light has become almost routine. Read the paper: Stabilized entanglement of massive mechanical oscillators The experiments of Riedinger et al. and Ockeloen–Korppi et al. differed in detail, but shared several key ingredients. To counter the effects of thermal fluctuations, both groups of authors used micrometre-scale mechanical oscillators, which ensured that the vibrational frequencies were not too low, and cooled the oscillators to temperatures of less than 0.1 kelvin. In both experiments, electromagnetic radiation (in the form of light or microwaves) provided the means to generate and detect the entanglement of the oscillators6,7. Riedinger and colleagues used a pair of oscillators in the form of 10-μm-long silicon beams — rods that were clamped at both ends and suspended in the middle (Fig. 1a). Each beam contained small holes designed to trap light, that coupled to rapid oscillations (with frequencies of about 5 gigahertz) in the beam’s width. The authors shone weak pulses of light on the beams, and monitored the light that was scattered, using a sophisticated scheme that did not reveal which beam the light came from. The detection of such light meant that energy had been transferred from a pulse to the vibrations of a beam, but because there was no information about which oscillator was involved, the vibrations of the two beams were entangled. Figure 1 | Entanglement of two types of mechanical oscillator. Riedinger et al.3 and Ockeloen–Korppi et al.4 report entanglement (non-classical correlations) between the vibrations of two remote micrometre-scale mechanical oscillators. a, Riedinger and colleagues used oscillators in the form of silicon beams. Each beam contained small holes designed to trap light, that coupled to rapid oscillations in the beam’s width. The authors achieved entanglement by shining pulses of light on the beams and detecting the light that was scattered. b, By contrast, Ockeloen–Korppi and colleagues used metal drumheads that vibrated up and down above fixed metal plates. The drumheads and the plates were connected by an electrical circuit. The authors injected microwaves into the circuit; these bounced back and forth between the oscillators, coupling the drumheads and giving rise to entanglement. The trick of using light to generate entanglement in this way8 works only if the light scatters from objects that are almost perfect copies of each other. This is difficult to achieve using small mechanical beams, because such objects are produced by a destructive process in which they are essentially sculpted out of a monolithic slab of material. Riedinger et al. therefore produced chips containing hundreds of beams from which they selected the best-matched pair. Ockeloen–Korppi et al. used a pair of metal drumheads that vibrated up and down above fixed metal plates (Fig. 1b). The drumheads had diameters of about 15 μm and low vibrational frequencies (about 10 MHz). The authors connected the drumheads by an electrical circuit in which microwaves could bounce back and forth. The microwaves influenced the motion of the drumheads, but were also affected by this motion, coupling the oscillators in the same way that a spring can link two pendulums. This allowed an entangled state to form, and to persist indefinitely, despite the low vibrational frequencies of the drumheads9. Taken together, these two experiments provide an elegant illustration of the power and versatility of electromagnetic radiation as a tool for exploring quantum features of mechanical motion. Each experiment has its advantages. Riedinger and colleagues’ beams interface directly with light and are not connected by wires, which means that these devices could be readily integrated into future optical communication networks designed to exploit the effects of entanglement. Ockeloen–Korppi and colleagues’ results are particularly striking, given the low vibrational frequencies that they used; and their approach avoids the need for mass fabrication, because the oscillators need not be almost identical. It was only in 2009 that entanglement was first reported between mechanical oscillators consisting of just two atomic ions10. Since then, experiments have demonstrated entangled vibrations in the lattices of crystals11, at frequencies much higher than even those of Riedinger and colleagues’ beams. In terms of the number of atoms involved, the oscillators used by Riedinger et al. and Ockeloen–Korppi et al. are both a big step up from atomic ions, but they are still much smaller than the macroscopic objects encountered in everyday life. It will be fascinating to see how much further up in scale experiments are able to go in the next decade. Such progress could lead to exciting insights — for example, larger mechanical oscillators in entangled states might provide answers to outstanding questions about how gravity relates to quantum physics12. Извор: https://www.nature.com/articles/d41586-018-04827-5
  7. Дану високих званица Мултинационалне вежбе подржане рачунарским симулацијама "Викинг 18", данас су у касарни "Бањица 2" у Београду присуствовали министар одбране Александар Вулин, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима проширеног колегијума, шеф Мисије ОЕБС у Србији амбасадор Андрео Орици и други гости. Реч је о највећој командно-штабној и дистрибуираној вежби, у којој учествује 61 земља, а организована је под покровитељством Kраљевине Шведске, где је и главно командно место, и изводи се на још шест издвојених командних места: у Србији, Бугарској, Ирској, Финској и, први пут ове године, у Бразилу. Србија је други пут домаћин вежбе на којој ове године учествују и представници 85 организација и више од 3.000 учесника, а код нас се увежбава 108 припадника Министарства одбране и Војске Србије, 40 припадника страних оружаних снага и 57 припадника полиције, владиних и невладиних организација. Министар одбране Александар Вулин подсетио је да је "Викинг 18" највећа вежба на свету, с више хиљада учесника, а у нашој земљи се изводи други пут. – Војска Србије може са задовољством да констатује да је ниво обучености наших војника и официра, као и ниво спремности наше војске да одговори на сваки задатак и свако постављено питање, на највишем могућем нивоу. Сви наши гости, а овде су представници оружаних снага Сједињених Америчких Држава, Шведске, Казахстана, Јерменије, Молдавије, Босне и Херцеговине и Македоније, могу да потврде да је сарадња са нашом војском веома корисна, и да представници других оружаних снага имају шта да науче од нас, посебно што имамо значајна искуства кад је у питању управљање кризама и деловање током хуманитарних катастрофа. То смо доказали још од избегличких криза током деведесетих година, као и у раду са мигрантима током мигрантске кризе на нашем просторима, када смо све обавили на најхуманији и најефикаснији начин – истакао је министар Вулин. Он је додао да то можемо и сада да покажемо, а да је од великог интереса и значаја за нас "да припремимо наше момке и девојке за учешће у мировним мисијама широм света". – Војска Србије у овом тренутку учествује у девет међународних мировних мисија, пет под управом Уједињених нација и четири под управом Европске уније. Такође, ово је још један доказ зашто је добра политика војне неутралности наше државе, јер, као што видите, можемо да вежбамо са свима и да учимо од свих, али исто тако и да преносимо наше знање сваком ко жели од нас да учи – рекао је министар одбране. Пуковник Бошко Зорић, официр за планирање вежбе "Викинг 18", истакао је да је реч о веома важној активности која значајно доприноси унапређењу стања обучености припадника Војске Србије. – Тиме смо остварили и свој први постављени циљ на овој вежби, а то је да унапредимо способност својих официра за учешће у штабовима и мултинационалним командама. На другом месту, циљ је да се обучимо, заједно с нашим колегама из Министарства унутрашњих послова, али и из владиних и невладиних организација, с којима бисмо заједно деловали у зони операције, и на трећем месту, наш циљ је да унапредимо, заједничким радом и обуком, међусобно поверење између наших оружаних снага, а самим тим и између наших држава. Пуковник Зорић је истакао да су српски млади официри и подофицири, знањем и способношћу додатно унапредили симулациони софтвер. - Данас Војска Србије изводи вежбе које чак и много развијеније оружане снаге него што смо ми не изводе. Веома сам задовољан понашањем свих припадника, приметио сам изузетно знање, стручност и професионализам, и надасве, пријатељски однос између припадника оружаних снага партнерских земаља на вежби – рекао је официр за планирање вежбе "Викинг 18". Председник Црвеног крста Србије Драган Радовановић је истакао да је та организација, као део цивилног сектора, помоћни орган државе и, као такав, има блиску сарадњу са Министарством одбране и Војском Србије на различитим програмима и учествује на великом броју вежби. – На оваквим вежбама основни задатак Црвеног крста је заштита цивила у оружаним сукобима, успостављање породичних веза, служба тражења и, нарочито, нагласак је на заштити деце. Високи гости обишли су организацију вежбе "Викинг 18" и размештај елемената на тој активности. Руководиоци појединих сегмената обавестили су их о раду Центра за управљање вежбом и његовим задацима, а гостима је приказан и монитор са такозваном "заједничком оперативном сликом", коју види само кључно руководство вежбе, на ком је приказан размештај свих јединица у одређеном тренутку, као и размештај непријатељских снага, цивилних организација, интерно расељених лица и центара у зони операција. Гостима су представљене и активности цивилних организација у зони операција, њихови тренутни задаци и ангажовања и координација активности са војном компонентом у зони операција. Вежба "Викинг 18" траје од 16. до 26. априла.
  8. Драгана Милошевић

    Крст - пут ка Васкрсењу

    У среду четврте седмице Великог поста 14. марта 2017. године, у просторијама СКД Просвјета у Загребу, др Драган Каран, доцент на катедри за Пастирско богословље са психологијом на Православном Богословском факултету у Београду, одражао је, у оквиру циклуса Великопосних предавања које организује Црквена општина загребачка, предвање на тему: Крст – пут ка васкрсењу. Предавач је кроз своје излагање говорио о домостроју спасења људскога рода у чијем центру се налази управо Крст Христов у којем професор не види само жртву Христову већ свецело давање Бога људима. У наставу свог излагања професор Каран је говорио о путу ка Васкрсу, о личном преображају кроз задобијање врлина и превазилажењу наших слабости у контексту Црквеног саморазумевања. На самом крају уследила су питања присутних и веома интересантна дискусија. Организатори трибине су најавили следећег предавача, господина др Владана Таталовића, доцента на ПБФ-у у Београду. 14.03.18..mp3 http://mitropolija-zagrebacka.org/clanak-pocetni-30/
  9. Драгана Милошевић

    Крст - пут ка Васкрсењу

    У среду четврте седмице Великог поста 14. марта 2017. године, у просторијама СКД Просвјета у Загребу, др Драган Каран, доцент на катедри за Пастирско богословље са психологијом на Православном Богословском факултету у Београду, одражао је, у оквиру циклуса Великопосних предавања које организује Црквена општина загребачка, предвање на тему: Крст – пут ка васкрсењу. Предавач је кроз своје излагање говорио о домостроју спасења људскога рода у чијем центру се налази управо Крст Христов у којем професор не види само жртву Христову већ свецело давање Бога људима. У наставу свог излагања професор Каран је говорио о путу ка Васкрсу, о личном преображају кроз задобијање врлина и превазилажењу наших слабости у контексту Црквеног саморазумевања. На самом крају уследила су питања присутних и веома интересантна дискусија. Организатори трибине су најавили следећег предавача, господина др Владана Таталовића, доцента на ПБФ-у у Београду. 14.03.18..mp3 http://mitropolija-zagrebacka.org/clanak-pocetni-30/ View full Странице
  10. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у среду четврте седмице Великог Поста Литургију Пређеосвећених Дарова у храму Св. Василија Острошког на Бањици, где је исповедано свештенство Архијерејског намесништва београдског другог, које је појало за певницом. Патријарх је причестио бројни верни народ унапред припремљеним Даровима и у беседи им поручио да у овим данима треба да размишљамо о својој вери и свом животу: „Да ли мислимо о Богу и о добру или смишљамо зло и невоље ближњима својим, а све то што мислимо и чинимо уствари чинимо себи“, додајући „Нека је наздравље причешће, и да примивши Господа у себе будемо свесни да смо са Богом у заједници“. Забележила Ранка Маџаревић. Извор: Радио Слово љубве
  11. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у среду четврте седмице Великог Поста Литургију Пређеосвећених Дарова у храму Св. Василија Острошког на Бањици, где је исповедано свештенство Архијерејског намесништва београдског другог, које је појало за певницом. Патријарх је причестио бројни верни народ унапред припремљеним Даровима и у беседи им поручио да у овим данима треба да размишљамо о својој вери и свом животу: „Да ли мислимо о Богу и о добру или смишљамо зло и невоље ближњима својим, а све то што мислимо и чинимо уствари чинимо себи“, додајући „Нека је наздравље причешће, и да примивши Господа у себе будемо свесни да смо са Богом у заједници“. Забележила Ранка Маџаревић. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  12. Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова". Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"...  Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена. Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали. Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда. Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка: http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости. <цитат> Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti. Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića. Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene. <крај цитата> http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли. Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство? Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима.  И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине. Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник"   За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тима "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта." За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти. Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку" Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова... И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"... Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају. Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари". Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо. Зато они и постоје и зато нам и јесте тако. 
  13. Вест о смрти Небојше Глоговца је онерасположила може се рећи целокупну јавност. Небојша је био представник те неке средње генерације српских глумаца који је умео да нас обрадује и глумачком бравуром одушеви у многим ролама. О опакој болести која му је дијагностикована релативно касно, јавност је сазнала путем медија.... Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова". Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"... Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена. Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали. Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда. Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка: http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка: http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости. <цитат> Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti. Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića. Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene. <крај цитата> http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли. Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство? Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима. И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине. Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник" За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тиме "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта." За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти. Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку" Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова... И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"... Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају. Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари". Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо. Зато они и постоје и зато нам и јесте тако. View full Странице
  14. Образовно - научна редакција РТСа управо је поставила на свој јутјуб канал, емисију "Траг у времену - Пут добра оца Тадеја" из 1995. године. Са великим духовником у аутентичном амбијенту манастира Витовнице разговарала је Вида Томић. Редитељ: Драган Ћирјанић, уредник: Петар Савковић. Не пропустите овај редак доживљај благодатне енергије и мудрости у Христу Спасу, старца Тадеја. View full Странице
  15. o У храму Светог Петра, митрополита московског у Петровграду, први пут је прослављен у Русији и Петрограду, новојављени Свети Мардарије Ускоковић, српски, љешанско-либертвилски, свеамерикански и свеправославни, први епископ Српске Цркве у Америци и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије у Америку ‎(1917-2017).   Тим поводом служена је Света Литургија и приређена је свечана празнична Академија у недељу 10. децембра 2017. године. Свету литургију служили су свештеник Николај Савченко и јерођакон Владимир Палибрк, уз присуство старешине храма свештеника Артемија Наумова и бројног вјерног народа, српског и руског, који су се сабрали да по први пут прославе новојављеног светитеља Цркве Христове. На Литургији је појао дјечији женски црквени хор Преподобног Јована Дамаскина при храму Владимирске Иконе, којим диригује Ирина Болдишева, а за ову прославу дириговала ја Алина Игоревна. После причешћа отпјевани су тропар и кондак и благосиљан је и пререзан славски колач, по први пут по српском обичају, који су припремили Игор и Маја Поповић у славу и част васкрслог Христа и његовог вјерног свједока новојављеног Светог Мардарија свеправославног у Русији и Петрограду. Потом је приређена и прва свечана Академија, у част Светог Мардарија у Русији, и поводом обиљежавања стогодишњице од одласка Мардарија Ускоковића из Русије у Америку ‎(1917-2017). Празничну бесједу о светитељу, говорио је професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетско-образовног програма радио Светигоре, Александар Вујовић. Он је у првом дијелу бесједе присутнима изложио житије Светог Мардарија, од његовог рођења у Корнету у Црној Гори до блаженог упокојења у Ен Арбону у Мичигену, у Америци. Други дио бесједе, професор Вујовић, посветио је свједочанству о великој љубави светитељевој, према Васкрслом Христу и Светој Русији, као и његовом пророчком, милосрдном и саможртвеном примјеру живота, према свом српском народу, руском народу, као и према свим народима земаљкским. „Свемогући Бог је бринуо о њему од ране младости. Богу је цијелога себе предавао и кренуо за Христом и њему искрено служећи, од Корнета, преко светиња града Цетиња, цркве Светог Петра и гроба Ловћенског Тајновидца, Београда, манастира Студенице гдје је примио монашки подстриг, па до Русије, гдје се сретао са бројним духовницима а и самим руским царем, страстотерпцем Николајем II Романовим, преко Сибира до Америке. А његова љубав према Русији огледала се у сваком кораку његовог живота. Његова бројна дјела, као и књиге и бесједе, свједочиле су о томе, до његове последње књиге, аутобиографије, писане у Америци пред крај живота, којој ће дати наслов „Недокучива Русија“. У својим дјелима показује, колико је вјеровао у идеју да је Русија центар свесловенског јединства. То је прије свега темељио на Христу, на вјери, на правди“, истакао је Александар Вујовић. Цитирајући Светог Мардарија, он је указао и на његов пророчки дар и колико је пророчки видио и што ће се догађати и показати у руском и српском народу у последњем стољећу. Овом приликом подсјетио је присутне и на чудесан догађај исцјељења и продужења свечевог живота двије ипо године, што је Свети Мардарије посвједочио у својој посланици, за Васкрс 1935. године. „Свети Мардарије и његове свете нетрулежне мошти, испуњене благодаћу свепрожимајућом, свеобједињујућом, безграничном, Божјом благодаћу и даром, показује да за свеце не постоје границе. Одлазећи прије сто година из Русије, никад из ње отишао није, као ни из Црне Горе и Србије, а сад у свом манастиру Светог Саве, благосиља и грли Америку, Црну Гору, Србију, Русију и читав свијет. Тако се и данас радује и благосиља све нас у Светој Русији због овог дара његовог прослављања у Петрограду“, закључио је  Александар Вујовић. На академији је изводе из дјела Светог Мардарија на руском језику, читао јерођакон Владимир Палибрк, кандидат богословља СПДА и сабрат манастира Житомислић. За ову прилику прочитао је бесједу коју је Свети Мардарије изговорио 20. децембра 1911. године, на трећу годишњицу упокојења Јована Кронштанског у цркви Духовне семинарије у Кишињеву. Хор Светог Јована Дамаскина, отпјевао новонаписану пјесму посвећену Светом Мардарију, као и неколико руских и српских пјесама међу којима „Са Косова зора свиће“, „Вјера вјечна, вјера славна, вјера наша православна“, и „Русија и Србија, две сестре рођене“. Својим појањем древних композиција старосрпких напјева, програм су увеличали др Наталија Викторовна Мосјагина, доцент на катедри древноруске пјевачке умјетности Санктпетербуршког државног конзерваторијума „Н. А. Римски – Корсаков“ и Ансамбал „Кључ разумјенија“. На крају Академије, све присутне поздравио је у име вјерника храма Светог Петра, митрополита московског, свештеник Артемије Наумов, на почетку подсјетивши вјерне да је Свети Синод Руске Православне Цркве, на својој сједници, одржаној у Москви 6. октобра 2017. године, уврстио и уписао Светог Мардарија либертвилског и Преподобног Севастијана џексонског у званични богослужбени календар Руске Православне Цркве. Отац Артемије је заблагодарио Господу на дару, да управо у храму гдје је он старешина, буде промислом Божјим обиљежена прва прослава Светог Мардарија. Он је нагласио да је то велики благослов за његову црквену заједницу и да ће овај датум бити записан златним словима у љетопис храма Светог Петра московског у Петрограду. По завршетку Академије приређена је и трпеза љубави и послужење у парохијској сали. Програм академије водила је филолог Георгина Станишиић, а медијски спонзор академије била је Радио Светигора. У току академије приказан је и видео материјал са фотографијама из живота Светог Мардарија, његовим иконама и са догађаја канонизације и бројних светитељевих прослављања у Црној Гори и Америци. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2017/12/Petrograd.mp4?_=3 Георгина Станишић Александар Вујовић Извор: Светигора
  16. o У храму Светог Петра, митрополита московског у Петровграду, први пут је прослављен у Русији и Петрограду, новојављени Свети Мардарије Ускоковић, српски, љешанско-либертвилски, свеамерикански и свеправославни, први епископ Српске Цркве у Америци и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије у Америку ‎(1917-2017). Тим поводом служена је Света Литургија и приређена је свечана празнична Академија у недељу 10. децембра 2017. године. Свету литургију служили су свештеник Николај Савченко и јерођакон Владимир Палибрк, уз присуство старешине храма свештеника Артемија Наумова и бројног вјерног народа, српског и руског, који су се сабрали да по први пут прославе новојављеног светитеља Цркве Христове. На Литургији је појао дјечији женски црквени хор Преподобног Јована Дамаскина при храму Владимирске Иконе, којим диригује Ирина Болдишева, а за ову прославу дириговала ја Алина Игоревна. После причешћа отпјевани су тропар и кондак и благосиљан је и пререзан славски колач, по први пут по српском обичају, који су припремили Игор и Маја Поповић у славу и част васкрслог Христа и његовог вјерног свједока новојављеног Светог Мардарија свеправославног у Русији и Петрограду. Потом је приређена и прва свечана Академија, у част Светог Мардарија у Русији, и поводом обиљежавања стогодишњице од одласка Мардарија Ускоковића из Русије у Америку ‎(1917-2017). Празничну бесједу о светитељу, говорио је професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетско-образовног програма радио Светигоре, Александар Вујовић. Он је у првом дијелу бесједе присутнима изложио житије Светог Мардарија, од његовог рођења у Корнету у Црној Гори до блаженог упокојења у Ен Арбону у Мичигену, у Америци. Други дио бесједе, професор Вујовић, посветио је свједочанству о великој љубави светитељевој, према Васкрслом Христу и Светој Русији, као и његовом пророчком, милосрдном и саможртвеном примјеру живота, према свом српском народу, руском народу, као и према свим народима земаљкским. „Свемогући Бог је бринуо о њему од ране младости. Богу је цијелога себе предавао и кренуо за Христом и њему искрено служећи, од Корнета, преко светиња града Цетиња, цркве Светог Петра и гроба Ловћенског Тајновидца, Београда, манастира Студенице гдје је примио монашки подстриг, па до Русије, гдје се сретао са бројним духовницима а и самим руским царем, страстотерпцем Николајем II Романовим, преко Сибира до Америке. А његова љубав према Русији огледала се у сваком кораку његовог живота. Његова бројна дјела, као и књиге и бесједе, свједочиле су о томе, до његове последње књиге, аутобиографије, писане у Америци пред крај живота, којој ће дати наслов „Недокучива Русија“. У својим дјелима показује, колико је вјеровао у идеју да је Русија центар свесловенског јединства. То је прије свега темељио на Христу, на вјери, на правди“, истакао је Александар Вујовић. Цитирајући Светог Мардарија, он је указао и на његов пророчки дар и колико је пророчки видио и што ће се догађати и показати у руском и српском народу у последњем стољећу. Овом приликом подсјетио је присутне и на чудесан догађај исцјељења и продужења свечевог живота двије ипо године, што је Свети Мардарије посвједочио у својој посланици, за Васкрс 1935. године. „Свети Мардарије и његове свете нетрулежне мошти, испуњене благодаћу свепрожимајућом, свеобједињујућом, безграничном, Божјом благодаћу и даром, показује да за свеце не постоје границе. Одлазећи прије сто година из Русије, никад из ње отишао није, као ни из Црне Горе и Србије, а сад у свом манастиру Светог Саве, благосиља и грли Америку, Црну Гору, Србију, Русију и читав свијет. Тако се и данас радује и благосиља све нас у Светој Русији због овог дара његовог прослављања у Петрограду“, закључио је Александар Вујовић. На академији је изводе из дјела Светог Мардарија на руском језику, читао јерођакон Владимир Палибрк, кандидат богословља СПДА и сабрат манастира Житомислић. За ову прилику прочитао је бесједу коју је Свети Мардарије изговорио 20. децембра 1911. године, на трећу годишњицу упокојења Јована Кронштанског у цркви Духовне семинарије у Кишињеву. Хор Светог Јована Дамаскина, отпјевао новонаписану пјесму посвећену Светом Мардарију, као и неколико руских и српских пјесама међу којима „Са Косова зора свиће“, „Вјера вјечна, вјера славна, вјера наша православна“, и „Русија и Србија, две сестре рођене“. Својим појањем древних композиција старосрпких напјева, програм су увеличали др Наталија Викторовна Мосјагина, доцент на катедри древноруске пјевачке умјетности Санктпетербуршког државног конзерваторијума „Н. А. Римски – Корсаков“ и Ансамбал „Кључ разумјенија“. На крају Академије, све присутне поздравио је у име вјерника храма Светог Петра, митрополита московског, свештеник Артемије Наумов, на почетку подсјетивши вјерне да је Свети Синод Руске Православне Цркве, на својој сједници, одржаној у Москви 6. октобра 2017. године, уврстио и уписао Светог Мардарија либертвилског и Преподобног Севастијана џексонског у званични богослужбени календар Руске Православне Цркве. Отац Артемије је заблагодарио Господу на дару, да управо у храму гдје је он старешина, буде промислом Божјим обиљежена прва прослава Светог Мардарија. Он је нагласио да је то велики благослов за његову црквену заједницу и да ће овај датум бити записан златним словима у љетопис храма Светог Петра московског у Петрограду. По завршетку Академије приређена је и трпеза љубави и послужење у парохијској сали. Програм академије водила је филолог Георгина Станишиић, а медијски спонзор академије била је Радио Светигора. У току академије приказан је и видео материјал са фотографијама из живота Светог Мардарија, његовим иконама и са догађаја канонизације и бројних светитељевих прослављања у Црној Гори и Америци. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2017/12/Petrograd.mp4?_=3 Георгина Станишић Александар Вујовић Извор: Светигора View full Странице
  17. Благодарећи свештеној обитељи манастира Подмаине доносимо видео запис предавања јерођакона Силуана (Поповића) на тему ,,Средњи пут“ које је одржао 28. октобра 2017. године у подмаинској светињи. *Прилог Радија Светигора View full Странице
  18. Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html
  19. Сириjа Можемо ове приче повезивати са Богом, можемо да грчимо усне у иронични осмех, али чињеница је попут метка: ако није погодио, макар је закачио. Познати војни репортер више пута се опраштао од живота, и свугде су га спашавали крст и молитва. Много пута је био рањаван, био је заробљеник у арапским републикама. Био је у епицентру терористичких напада у Грозном, износио је рањену децу под ватром бандитских аутомата из школа у Беслану – где све није био у полуделом 21. веку! Све упаљене тачке света је забележио својим апаратом и свеском, и све се то слило у једну црну предапокалиптичку слику („кадар“ како кажу репортери). У паузама између путовања, Александар ми је испричао о крштењу, чудесним спасењима и раду војног новинара на линији ватре. Сириjа –Саша, једном си ми испричао да си се крстио у Морском саборном храму у Петербургу, када си имао десет година, значи 1988. године. Да ли је то имало некакве везе са оним великим религиозним таласом који се тада примећивао у совјетском друштву? – Рећи ћу искрено: у том тренутку, за мене је то била нека врста данка моди. Више су ме бринули спољашњи атрибути – крстић, ланче, –пре него унутрашњи садржај. Моја породица тада није била претерано религиозна. Тако се поклопило. Прешли смо током распуста, код рођака из Владивостока у Лењинград. Не могу ни да се сетим како сам донео ту одлуку. Верника у себи сам открио много касније. –Ка твојој спознаји ћемо се вратити мало касније. За сада, да се не бисмо удаљавали од теме, питаћу: шта ти, као новинар са великим стажом, мислиш – зашто данас у друштву нема таквог одушевљења пред црквом, као што је било 1980-их, или 1990-их? Храмови у Москви и у великим градовима су препуни, али са друге стране велика је количина оних који су врло непријатељски настројени према РПЦ. Шта је преломило руско друштво двехиљадитих? –Опет, почетком 1990-их је било, чини ми се, некако кампањски. Дуге деценије се црква налазила у положају, ако не угњетаване, онда сигурно не пуноправне друштвене институције. Често се порицала, подвргавала руглу и вређању. При томе, у својој души руски човек је увек знао да је то нешто свето. Генетику не можеш обрисати, културни код не можеш истребити. Зато, када су забране укинуте, народ је полетео у храмове. Неко по призиву душе, неко из осећаја солидарности. Заправо, није важно како човек прилази Богу. Главно је да прилази. Донбасс Не мислим да је данас више људи који се непријатељски односе према РПЦ, него што је то било у совјетским временима. Они су само постали гласнији, појавиле су се нове могућности за изражавање – Интернет, телевизија и тако даље. Чини ми се да је то неки мали проценат наших грађана. Зато не треба од тога правити трагедију. Током историје увек су постојали блажени, бесни и само глупи људи. Можемо, наравно, кривитим нагли прелаз од патријархалног друштва ка потрошачком друштву, али то је врло скраћено објашњење. Хајде да будемо искрени: данас се и глас РПЦ не чује увек. Посебно када мишљење Цркве, њених пастира треба да звуче уверено, јако, и мирољубиво. –У једном интервјуу сам прочитао да си се први пут истински обратио Богу у Грузији, када си по ко зна који пут био регрутован у наредну ватрену тачку... –У рововима под ватром нема атеиста. Ма колико био убеђени агностик или атеиста, у тренутку смртне опасности ипак се запиташ о томе, шта даље, и очекујеш неко чудесно спасење. У томе, ма како чудно било, постоји доказ постојања виших сила. Зато што су тај страх пред непознатим и нада у чудо такође исписани у генима. Августа 2008. године сам се нашао у ситуацији у којој је било немогуће преживети. Око мене, право пред мојим очима, гинули су људи, а ја сам био озбиљно рањен. Тада сам се вероватно, први пут, искрено молио. Шта да кажем, за мене се тешко може рећи да сам ревносни верник. Био је осећај страха, али осећај љутње да ће се све завршити овде и сада, био је много већи. Ту љутњу сам говорио Богу, цењкајући се са Творце. Он је попустио. После сам чак о предмету цењкања заборавио. У истом том боју (а то сам сазнао после годину дана) је погинуо возач тенка Олег Ридељ. Све у свему, када су га пронашли наредног дана, мислили су да је погинуо. Међутим, када су покушали да му узму аутомат, Олег је чврсто стегао цев. Каже да су му се у полунесвести јавили неки старци са белим брадама и са тенковској опреми. Разговарали су са њим, да се не би искључио. Шта се то десило? –Знам да је у твом новинарском послу било примера чуда, момената када си схватао шта је Бог и да се без Њега не може. На пример, у Малули... –У Малули, хришћанском граду-светињи, где и дан-данас постоје људи који говоре на језику Христа, на арамејском, први пут сам био 2013. године. Доспели смо у тешку ситуацију. Остали смо међу војском која се повлачила и заузетим градом Нусрој. Извукли смо се од те јаке ватре на неки чудан начин. Можда је то искуство, а можда јер смо помогли древним храмовима, које су касније разрушили и оскврнили терористи. После две године, дошао сам у ослобођену Малалу са обновљеним крстовима, тек рестаурираним манастиром Свете Текле... Доњецки аеропорт Наравно, није све тако једноставно – помолио се и спасио се. Биле су разне ситуације у Либији, где су нас заиста заробили. И на Донбасу, док смо ноћу покушавали да дођемо из Новоазовска у Доњецк, али смо се у неком тренутку предомислили. Као да нас је неко зауставио и окренуо нас на другу страну. Бог, безусловно, помаже, али слепо се надати само на Њега је неразумно. Како се каже, у Бога се уздај, а сам не греши. – Да ли имаш икону, крстић или неки други религиозни симбол са одређеном историјом? –2004. године сам изгубио свој сребрни крстић, обични, прости. Требало је да идем у Чеченију. Тада је мој пријатељ Дмитриј Стешин без размишљања, скину свој плетени крстић од црвеног конца, из једног српског манастира на Косову. 9. маја сам стајао на ВИП трибини стадиону „Динамо“ у Грозном, и гледао празничну параду. Одједном је нешто одјекнуло тако јако, као да се са неба свалио огроман трактор. У небо су полетеле цигле, даске, дим, прашина... Мене је ударило на трибини, а поред је лежао фотограф Рејтер Адлан Хасанов. Пола главе му је било разнесено, а ја нисам имао ни огреботину, само јака контузија. У том терористичком нападу је погинуо председник Чеченије Ахмат Кадиров... Крстић на крају нисам ни вратио пријатељу. Није се бунио. –Сада ћу изазвати језу! Данас када гледаш вести, појављује се осећај да је крај света близу, да је Бог за нешто проклео земљу, да смо, како се каже, на прагу Апокалипсе. Какве су твоје мисли и осећај по томе питању, као човека који се налази непосредно у самој сржи свих дешавања? Доњецки аеропорт –Не бих био толико песимистичан. Преко телевизије све изгледа много страшније него што је то у стварности. Са једне стране, сликом је практично немогуће пренети атмосферу, емоције, осећања, које доживиш у рату. На речима је немогуће то објаснити, пробао сам, људи не разумеју. При томе, када се дешавају тако страшни догађаји, илуструју се одговарајућим кадровима. Премда око њих куља живот, у Дамаску гужве, у Доњецку сви кафићи пуни омладине, у Кабулу млада група „Кабул Дримз“ одржава моћне рок концерте. Свет није црно-бели, у њему је пуно јаких и светлих боја. –У Сирији си чест гост. Како би описао савремену слику са места догађања, у вези са животом хришћана, са хришћанским светињама? Одмах још једно питање: према твом мишљењу, да ли је ИДИЛ заиста један од пројеката Запада, и да ли је уништавање хришћанског света један од циљева? –Констатације око пројеката Запада нећу образлагати, за то постоје људи друге професије и другог склопа. Сирија је пре рата била земља у којој су савршено мирно живели и муслимани и хришћани. Идеологија Исламског царства не подразумева равноправни заједнички живот људи различитих веровања. Узгред, хришћани на том плану нису у најгорем положају. У крајњој линију они су „људи књиге“. А исти ти језиди сматрају се секташима и једнозначно подлежу уништењу. Као и алавити. Сириjа. Палмира Хришћани живе на територијама које контролише ИДИЛ, на правима нељуди. Постоји, на пример, један многострадални народ у граду Карјатејн. Народ су ослободили прошле године, а пре неколико дана су опет доспели у плен терориста. То је првенствено хришћански народ. У време власти Исламске државе, све хришћане су шишали на ћелаво, како би их разликовали од правоверних. Ни на шта не подсећа? Тако су јевреје гету некада терали да носе на одећи Давидову звезду. Забранили су им да обављају религиозне обреде, забрањивали да раде, да седе поред муслимана, морали су да плаћају порезе-џизије. Понашали су се као према стоци. Да би шериатски суд могао да казни хришћанина, довољни су били усмени докази двојице сведока. Разговарали смо са свештеником у Хомсу, који је ризиковао сопствени живот када је неколико месеци извлачио из Карјатејна, различитим досеткама своје парохијане, пресвлачећи их, подметајући документа... То је био врло ризичан посао, но, он га је ипак радио. Православни припадник специјалних јединица. –Према твојим запажањима, да ли је Сирија хришћанска земља? Питам то јер је један од разлога што је Русија ушла у рат, било спашавање хришћанског света (тако, у крајњој линији, говоре у средствима масовног информисања)? Но, можда су носиоци вере тамо само древни храмови, а савремени сиријски хришћани ни не мисле о Богу? –Не, Сирија пре рата и ова сада, је безусловно муслиманска земља. Хришћана је тамо према попису из 2010. године, било свега 5-6 процената. Узгед, 2012. године је усвојена нова конституција, по којој у Сирији нема званичне религије. Тиме је Асад, после почетка потреса желео да стави акценат на либерализацију, међутим, било је касно. Ипак, савремена Сирија је изграђена, између осталог и на хришћанским вредностима, на хришћанској историји. У централној џамији у Дамаску, у џамији Омејадов, стоји ковчег са честицама моштију светог Јована Крститеља. По главној улици старог града виа Ректа, је по предању, пролазио Јован Крститељ. У храмовима смо виђали свадбе и крштења, а за Васкрс смо ишли у Сајднајски манастир. Било је препуно људи. И што је најпријатније – много омладине. –Последње питање. Јуче сам разговарао са деканом журналистичког факултета. Он је испричао да се последњих година, као никада пре, појавило много заинтересованих за новинарство. При томе, јако пуно младића, што није био случај пре. Уверен сам, из неког разлога, да они желе да раде као војни новинари. Шта мислиш чиме је изазван толики интерес према овој професији? Да ли ти често пишу момци који желе да постану војни репортери? Шта им обично говориш? Донбасс –Када гледаш преко телевизора на мужевно лице мог пријатеља, и кума моје ћерке, Јевгенија Подубног, у панциру, са пуцњавом и тенком у позадини, тешко је суздржати се од жеље да се томе не подражава. Ако ћемо озбиљно, рат који је почео 2014. године, на Донбасу, показао је озбиљну кадровску глад у руском новинарском корпусу. Припремљене војне репортере си могао да набројиш на прсте. За прве две године тог конфликта израсло је ново покољење ратних репортера, способних да квалитетно обављају свој посао. А Сирије је за њих постала попут испита, који су они са почастима положили, и настављају да полажу. Појавила су се нова лица, нова имена. То је приметно. На крају крајева, у калеидоскопу вриштећих шоу програма, и бесмислених серијала, ово је једино острвце озбиљности, мужевности, одлучности, ако изволите. Зато ми је пријатна та жеља младих. Заиста, често ми се обраћају студенти, и ја наступам пред њима на разним трибинама. Тада обично завршавам разговор саветом: немојте ићи у војне репортере. Па шта ће нама, старијим мушкарцима, млади конкуренти? (смеје се). Са Александром Коцем разговарао Максим Васјунов Са руског Ива Бендеља 12 / 10 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/107120.htm
  20. После распада Совјетског Савеза жене нису могле да буду војни пилоти. То се променило ове године, после многобројних молби које су руске девојке упутиле Министарству одбране. Ове године је 16 девојака уписало Краснодарску високу школу војне авијације. Прве ласте Шеснаест девојака је положило војну заклетву 30. септембра у Краснодарској високој школи војне авијације. У савременој историји Русије ово су прве особе женског пола које започињу обуку за војног пилота. Руски министар одбране Сергеј Шојгу саопштио је 12. августа да су регрутовани пилоти женског пола. Шојгу је рекао да је добио безброј писама од девојака из целе Русије које су изразиле жељу да служе у редовима руског ратног ваздухопловства. Сада је њихов сан остварен. Ипак, лет у небо захтева много труда. Девојке су морале да положе много тешких испита и тестова да би постале кадеткиње Краснодарске високе школе војне авијације. Након психичког, физичког и медицинског тестирања од 214 девојака остало је само 15. Њихова школска година почела је 1. октобра. Нема одустајања Једна девојка није могла да се помири са коначним резултатима селекције. Ани Шчербаковој из Перма недостајао је само један бод да би била примљена, па се обратила лично Шојгуу. Њени родитељи, бивша војна лица, такође су написали министру и приложили писма препоруке из Анине школе и Пермског института фискултуре који је похађала. Ана Шчербакова, Николај Хижњак Посебним налогом министра одбране Ана Шчербакова је примљена међу кадеткиње. „Имала сам циљ, радила сам на њему и постигла сам га”, рекла је Ана не скривајући радост. Важан дан Церемонија полагања заклетве одржана је по ведром и сунчаном дану, што није уобичајено за тај део југа Русије у ово доба године. Будући пилоти руског ратног ваздухопловства су положили заклетву пред стотинама мушких кадета, високих официра из Министарства одбране и пред телевизијским камерама. То је сигурно било узбудљиво! Николај Хижњак На лицима девојака очигледна радост се мешала са узбуђењем и поносом, иако је церемонија захтевала да се емоције не показују. Родитељи никако нису могли да сакрију осећања – њихова деца су званично убројана у војну елиту и сада стоје раме уз раме са почасним гостима као што је политичар и бивши космонаут Јелена Серова. Она је била члан жирија и пратила је девојке кроз све фазе тестирања. Серова се присетила Другог светског рата, када су се жене-пилоти бориле заједно са мушкарцима. „Ви сте руски патриоти”, рекла је. „Од вас зависи живот наше земље”. Заменик команданта руског ваздухопловства Сергеј Дронов рекао је да кадеткиње треба да буду поносне. На крају церемоније девојке су посадиле дрворед од 16 садница и закопале капсулу са поруком коју ће отворити за пет година, када се њихово школовање приближи крају. Николај Хижњак Остварена жеља из детињства Кадеткиња Владислава Григоренко из Чељабинска од детињства жели да буде војни пилот. Увек је са одушевљењем посматрала војне авионе на паради поводом Дана Победе на Тргу Револуције у Чељабинску. Највише јој се свиђа Су-27, а сада јој се може указати прилика да управља њиме. Ивана Розалик из Калињинграда више воли војне теретне авионе и машта о томе да лети на Ил-76. Највише искуства има Јекатерина Пчела из града Енгелс у Саратовској области. Она је завршила школу за цивилно ваздухопловство, али жели да се опроба и у војној области, у кабини свог омиљеног Су-35. Николај Хижњак Јелена Шмит је одувек била заинтересована за војску. Учествовала је у неколико војних парада у свом граду Јејску на обали Азовског мора. Покушала је чак и да упише војну падобранску школу, али није примљена. Када је сазнала да ће руско ратно ваздухопловство примати девојке, решила је да покуша и успела је. За поједине кадеткиње небо није граница. Јулија Бабич жели да лети у отворени космос и сигурна је да ће јој војна професија омогућити да постане космонаут и да се вине у вртоглаве висине. Она жели да буде херој. Борис ЈЕГОРОВ
  21. Мира Адања Полак: Ексклузивно недеља, 01. окт 2017, 15:30 Ко је отац Када су две жене у позним годинама Славица Стојиљковић и Атифа Нокић које имају по 60 година постале мајке била је то сензација код нас. Проф. др Небојша Радуновић начелник одељења за хуману репродукцију на ГАК-у нашао се у незавидном положају. Жене су оплођене, касније допремљене на клинику да се породе. Када су порођене вест је била сензационална... Али шта се догађало у међувремену? Колико је ова ситуација покренула дилема и питања о томе, колико треба да следимо свет и који све изазови постоје у тој накнадној жељи да се роди? Када су се код жена и младих уопште променили приоритети? Видећете како се сналази Славица Стојиљковић са бебом у добу када је могла имати унуке. Шта је оно што мучи проф. др Небојшу Радуновића који је породио Славицу Стојиљковић и где је као лекар видео изазов. Које тајне постоје у вештачком оплођавању? Шта о томе знамо? Има ли непознаница и каталога где бирате очеве? Погледајте у првој емисији нове сезоне Ексклузивно - Мире Адање Полак.
  22. Зара, која је дипломирала економију и менаџмент 2006. године, није прва жена која је изабрана за градоначелника у Ираку. Зекра Алвах, муслиманка, постала је градоначелник Багдада 2015. године. Велика хришћанска заједница у напаћеној Нинивској равници има хиљаде расељених породица којима је очајнички потребна помоћ. Католичка добротворна организација Помоћ Црквама у невољи из Велике Британије (АСN) најавила је у среду да ће издвојити 400.000 фунти за помоћ онима у северном Ираку којима хитно треба склониште. АСN ће помоћи 100.000 расељених лица у курдским заједницама у Нинивској равници који су протерани са својих огњишта од стране освајача тзз. Исламске државе. Постоје притисци на хришћане и друге мањинске групе да подрже независност ирачког Курдистана. Извор: Pravmir.com (превод – Информативна служба СПЦ) Хришћански свет  
×