Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'професора'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Лични подаци Име и презиме: Зоран Ђуровић. Датум и место рођења: 12. 11. 1968. Бар, Црна Гора. Професија: Свештеник, теолог, уметник и професор. Брачни статус: ожењен, три детета. Адреса: via Cristoforo Colombo 22/12, 00048 Nettuno (Rома). Web site: www.zorandjurovic.com Е-mail: [email protected] Tелефон: +39-0698-80-283. Студији - Гимназија, смер дизајн (сликарске дисциплине и разне врсте дизајна: индустријски, графички, модни и ентеријер) у Подгорици, Црна Гора. - Диплома из теологије, задобијена на Богословском факултету СПЦ у Београду. - Постдипломске студије из Историје философије (ментор Слободан Жуњић) при Философском факултету Београдског Универзитета, без финализације доктората због парохијских обавеза. - Од 2002 студира на Pontificio Istituto Patristico Agostiniano della Pontificia Università Lateranense, Roma. - Магистарски степен у теологији и патристичким наукама у јануару 2007, при поменутом институту, са тезом насловљеном: La condizione originaria dell'uomo nella teologia di Agostino. Un riesame dei suoi commenti alla Genesi e dei suoi scritti della polemica pelagiana sulla mortalità di Adamo. Vocabolario e questioni. - Јуна 2010. одбранио докторску тезу: La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, на истом институту под руководством следећих професора: Vittorino Grossi, OSA (први ментор), Robert Dodaro, OSA (други ментор и актуелни председник) и Nello Cipriani, OSA (advocatus diaboli). Теза публикована. - Познати језици: a) стари: грчки, латински, старословенски, јеврејски, сиријски; b) модерни: српски, италијански, енглески, шпански, француски (и словенски језици: руски, бугарски etc.). Професионална активност - Ђакон од 1992. у Београду. - Професор византијског сликарства од 1994. на Универзитету за Треће доба у Београду. - Свештеник и парох од 1996. у Смедереву (епархија Пожаревачко-Браничевска) све до 2002. - Реализовао различите личне и колективне изложбе (фреске, иконе и слике) у Србији, Црној Гори и, на крају, у Италији. - Публиковао многе стрипове и илустрације у новинама, ревијама и књигама. - Током 2001. реализовао четири телевизијске емисије религијског садржаја, у својству идеатора, режисера и уметничког директора за ТВ Смедерево. - Његова сликарска дела поседују: Papa Giovanni Paolo II, кардинали: Fiorenzo Angelini, Tarcisio Bertone, Gianfranco Ravasi, Tomáš Špidlík, владике (in primis Stanislav Hočevar, београдски надбискуп, Игњатије Мидић, Иринеј Буловић), свештеници-уметници (Marko Ivan Rupnik, Giampiero Maria Arabia), свештеници-научници: Аngelo di Berardino, Franco Monteverde, Remo Piccolomini и личности из културе (нпр., Erri De Luca, Massimo Cacciari). У највећем делу је изводио фреске и иконе у црквама у Лацију: Centro Ecumenico Internazionale per la Riconciliazione (Lavinio), Chiesa del Corpus et Verbum Domini (Lavinio), Santa Maria in cielo (Villa Claudia), Santi Pio ed Antonio (Anzio), Santa Barbara (Nettuno). За Istituto Patristico Agostiniano насликао је различите иконе великих димензија: за председникову канцеларију, за секретаријат и за библиотеку. Вредне су помена и иконе већих димензија реализоване за San Giovanni in Laterano (Centro diocesano per il diaconato permanente, diocesi di Roma) и цркву Santi Gioacchino e Anna (Torre Maura, Roma). Са супругом Сузаном, Бојаном Јуришићем и Милутином Ђуровићем реализовали су преко 1000 илустрација за Библију на руском, пројекат под дирекцијом Angelo Colacrai, ssp, SOBICAIN-PUG. Бави се превођењем, писањем научних студија, осликавањем цркава у Италији, предаје на Академији СПЦ за уметност и конзервацију у Београду. Са супругом сарађује са Centro Aletti, чији директор је Марко Рупник. Публикације a) Књиге - Црквени канони. Синопсис, Београд 1997. - Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо, општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Nello Cipriani. Кура, превод, ноте и индекси З. Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008. - La protologia e l'escatologia nel De Genesi ad litteram di sant’Agostino. Analisi esegetico-teologica, (Excerpta ex dissertatione ad Doctoratum in Theologia et Scientiis Patristicis), Romae 2010. - У припреми: Св. Григорије Чудотворац, Сабрана дела; Св. Григорије Ниски, Житије Св. Григорија Чудотворца. - У припреми: Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар. (Из ове књиге објављен први чланак: Mк. 1, 1, у Tеолошки погледи 1-3 (2010) 49-56). - У припреми: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи. b) Чланци - Лик и Прволик, Беседа 1-4 (1993) 227-231. - Ранохришћанска Paideia, Теолошки погледи 1-4 (1995) 121-182. - Tеофан Грк, у Danube-the river of collaboration, интернационални конгрес научника подунавских земаља, Београд (2001), прешт. у Саборност 1-2 (1998). - Православље за почетнике, Смедеревска Седмица (2000-2001). - Србијани (стрип у наставцима), Смедеревска Седмица (2000-2001). - St. Augustine's Filioque in the Treatise 99 оn the Gospel of John, Philotheos 7 (2007) 218-231. - Sant’Agostino: Non posse peccare, Philotheos 9 (2009) 99-127. - Le acrides di Mt. 3, 4: 'locuste' o 'vegetali'? Саборност (Теолошки годишњак) 2 (2008) 43-59. - Теорија иконе св. Григорија II, Папе римског, Живопис 2 (2008) 29-46. - Схватање иконе код Светог Григорија Великог, папе римског, Живопис 3 (2009) 153-187. Приложена су и 2 папина писма (13 и 209) у латинском оригиналу и српском преводу. - Проблем ауторства Символа вере Григорија Чудотворца, Српска теологија данас (2009), ed. Богољуб Шијаковић, Београд (2010) 167-183. - Исус Назарећанин: иконоборачки аргумент против представе Исуса са дугом косом, Иконографске студије 3 (2010) 23-49. - Карпократијани, две јереси? Отачник III/2 (2009) 173-179. Приложени оригинални текстови из Климента Александријског и Иринеја Лионског, преводи и коментари (54-67). - Минуције Феликс: хришћанство без храма и светих слика, Иконографске студије 4 (2011) 123-135. - Ђаконисе у канону XV халкидонског сабора, Српска теологија данас (2011), ed. Б. Шијаковић, Београд (2011) 100-111. - Канон LXXXII трулског сабора, Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, Искусство христианского мира (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је у истом зборнику чланак о наведеном тексту: К вопросу о значении канона 82 Трулльского собора (в связи со статьей о. Зорана Джуровича), 412-427. - Мозаичка уметност Марка Рупника између Истока и Запада, Иконографске студије 5 (2012) 281-293. - Повратак Оцима после Повратка Оцима, Криза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89. - Giovanni Crisostomo tra Agostino e Giuliano di Eclano, Богословље (2013). - Константин Велики у списима светог Августина, Иконографске студије 6 (2013) 149-164. - Мито светог Кирила Александријског, Теолошки погледи, XLVI (2/2013) 395-406. - Припремљено за штампу: L’ortodossia di Paolo nella Chiesa orientale: излагање са симпосиона: Il testimone assente. Paolo di Tarso, nella storia e nella cultura fra oriente e occidente, Cosenza 8-10 marzo 2010 (Università della Calabria, Centro Interdipartimentale di Scienze Religiose, direttore Benedetto Clausi). c) Преводи са грчког на српски - Св. Герман Константинопољски, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [Paul Meyendorff, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy]. - Св. Tеодор Студит, Треће побијање иконобораца, у Саборност 1-2 (1988), 39-70 [Catherine P. Roth, St. Theodore the Studite, On the Holy Icons, (прев. само Third Refusal of Iconoclasts)]. d) Преводи са других језика - Е. М. Кариера, Антропички принцип, Теолошки погледи, XLVI (1/2013) 215-228 [Emmanuel M. Carriera S. I., Il principio antropico, La Civilità Cattolica I (2002) 435-446]. - У штампи: Yves Congar, L'Église et les églises, 1054-1954: Neuf cents ans après, ed. de l'Abbaye, Chevetogne 1954, прев. и увод са Сузана Ђуровић. - У штампи: Walter Kasper (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, (Pontificium Consilium ad Unitatem Christianorum Fovendam), Roma: Città Nuova, 2004. - У припреми: Origene. Dizionario: la cultura, il pensiero, le opere, a cura di Adele Monaci-Castagno, Roma, Editrice Città Nuova 2000. - У припреми: Luca Bianchi (ed.), Sant’Agostino nella tradizione cristiana occidentale e orientale, Padova 2011. e) Прикази - XII међународни конгрес у организацији Међународног института за истраживање Исусовог лика: Исусов лик у лицима људи, Рим 11-12 октобар 2008, Понтификални Универзитет Урбанијана, in Живопис 3 (2009) 363-369. - Св. Авустин, О блаженом животу, in Отачник 1 (2009) 294-297. - У припреми: XI међухришћански симпозијум: Sant'Agostino nella tradizione occidentale e orientale, Рим 3-5 септембар 2009.
  2. У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље. Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“. „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“. Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“. Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској. Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“. Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“. Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“. Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“. Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“. На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“. „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“. Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“. текст и фотографије: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.
  3. У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље. Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“. „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“. Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“. Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској. Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“. Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“. Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“. Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“. Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“. На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“. „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“. Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“. текст и фотографије: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021. View full Странице
  4. Здравко Пено, Окусите и видите Тумачење Свете Литургије, Београд 2020. Професор др Здравко Пено припада генерацији неопатристичких православних теолога лаика и философа наше црквене епохе. Он је стваралац блиставог пера, писац студија и књига. А оне су одмах по настанку почеле да заузимају своје место у ризници црквене предањске речи Православне Цркве. Зато верујемо да ће оне и трајно остати у њој као њене драгоцености. Једнако, његови радови покривају све сржне области православнога богословља, док се његовом најновијом књигом сада покрива и литургичка област. Њоме је аутор достигао врхунац у свом досадашњем опусу. Својом харизмом тумача он се спонтано надовезао и на богословско-литургијско наслеђе самог Николаја Кавасиле. На описани начин, Божјим даром и сопственим трудом овај теолог целе наше Православне Цркве искорачио је и стао у ред најзрелијих ревнитеља и најхрабријих бранилаца Светог Предања у својој генерацији, па и шире. За чистоту Православља и крстоноснога правоживља професор Здравко Пено ревнује и својом умно-срдачном поезијом. Наравно да смо ми свесни чињенице да ова реч благодарности нашем професору Здравку Пену, бар са наше стране, долази касно. Ипак, сматрамо да је боље учинити то икада, него никада. У нашој малој теолошкој средини владале су различите школе и табуи везани за повлашћене и извикане појединце и њихове теолошке дискурсе. Појединци су наиме градили, па и даље граде слику о својој неприкосновености и недодирљивости на пољу православног богословља. Они се међутим, не обазиру рецимо на своје кардиналне испаде и душегубна застрањења. Њихова непажња, амбиција и невиђена тврдоглавост, све то учвршћивано инатом, довели су их дотле да они данас верују да монополишу теологијом. А истина је та да они њоме увелико, и кабадахијски манипулишу. Давнашња, као и најновија појава и притом представљања професора Здравка Пена као учитеља црквеног литургичког богословља јесте поновно сведочанство да Господ Дух Свети не оставља наше богословље на милост и немилост недоученима и преученима, који се у међувремену измећу у насилнике, отимаче и кривотворитеље речи Божје и њеног етоса, као и њеног логоса и ероса. Њихова теолошка сума данас пак – сведена је на обичну шарену лажу! Отуда наше благодарење Богу Духу Светом; благодарење на појави христоносног богослова Здравка, ревнитеља и философа у Српској Православној Цркви. Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  5. Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и арнауташком мржњом засипају. Тако су се у нас појавили људи као типични „протестанти православног порекла“; данас су они и угнеждени на месту светом, и надају се временима своје доминације у Српској Цркви и у црквеној просвети. У интермецу пак, амбиција их прождире, недостатак доказа у прозивкама људи и натурање кривице другима, њих излуђује! На истом терену су се појавили и интелектуалци склепани на брзину и по сваку цену. Да би се пробило до њиховог срца, мора се мукотрпно пролазити кроз зидове њихове сујете и безобзирности, односно кроз маглу њиховога себељубља. И док су овакви интелектуалци у једном тренутку како-тако успели да се позабаве темом од маске до личности, неко од компетентних ће једанпут морати да се позабави и њима, и то у кључу теме од личности до маске; или тачније: од маске до анонимуса. У ствари, тај неко ће морати да се позабави целом једном партијском ћелијом анонимуса на месту светом. Зато што та ћелија овде и засад делује за свој, али и за туђ рачун, и увек помоћу туђег, или од Цркве уграбљеног новца; а такво деловање унутар Цркве и светиње јесте канцерогено. Изгледна, хронична и професионална анонимност мами на акцију, чак на диверзију, па будући таквом, она намамљује и на стварање кризе идентитета код људи. Неким личностима – писцима, сметају сопствени текстови, да би били личности, а неким текстовима опет, сметају сопствене личности – писци, да би они имали вредност и ранг текстова. Проблем је дакле нерешив, јер се истовремено јављају и сама личност – писац, и сами текст аутора. Они који не прихватају љубав према истини, због чега у питање доводе своје спасење – пропадају. Бог допушта прелест на њих, као и да буду заведени и да поверују лажи. Тиме бивају осуђени и сви они који нису поверовали истини, него су се за неправедност одлучили (2. Сол. 2, 10-12). * Србин из побожне породице, накалемљен на борбени и псевдо-религиозни атеизам и анархију, или обрнуто, борбени и псевдо-религиозни атеизам и анархија накалемљени на народну веру, обострано се налазећи у међусобној спрези, порађају монструме и монструозност: братоубице и братоубиство; обоје пак усмерено према цркворушитељству. Корак дубље према паклу иду борбени комунисти-атеисти и анархисти, који су се у једном тренутку конверзијом накалемили на народну, православну веру. Потом су побеснели од црквеног добра и фондова за мрежне новце; дакле побеснели су од добра којег су се у међувремену дочепали и исцрпили га, али и од фондова мрежнога новца који су њих саме заробили, и умрежили. У том тренутку преокрета показао се стари пут: пут непријатељства према целокупној Цркви, проповеди вере и њеног етоса, пут борбе против браће и отаца. То ипак значи да нам они никада нису ни били браћа на начин заједничког учествовања у Истини Цркве и њеног етоса! Њихова браћа су били симпатизери, и остали су симпатизери којима се служи. А служи им се да би се у њима нашла потврда за свој црквени либерализам, за своје маловерје блиско неверју, за оправдање свог несведочења. Начин пастира и учитеља у црквеном Училишту, или на црквеној епархијској катедри, где је Господ Исус Христос Владика, јесте оно што им недостаје. А недостаје им зато што они своје политичке и друштвене амбиције дакле промовишу на месту светом. Зато су постали слуге оних који су се давно декларисали као гадљиви на Бога. Њихов ред је састављен од „црквених либерала“ који траже потврду за своју расклиману богословску компетенцију и за туђинско понашање у Дому Господњем. Док они други, њихове мецене, радо их прихватају као своје, чиме се испољава нејединство у Цркви, и чиме се врше експерименти да се преко њих као преко дубоке парадружине унизе и обесвете сви њихови неистомишљеници. Чиме све то? Прљавим, свађалачким и бизарним клеветама и лажима и кампањама, у спрези са незнавеним, заплашеним и потплаћеним инсанима који су њихова радна снага. Спасавајмо се у Цркви од овога нараштаја (Дап. 2, 40), то јест од једног дела медијских инквизитора, као и од једног дела наших универзитетских предавача, склоних скандалима, превртљивости и издајству предањскога црквенога етоса. Спасавајмо се од њих и спасавајмо једни друге, даномице и обноћ. * Тако су се у нас појавили људи као типични „протестанти православног порекла“; данас су они и угнеждени на месту светом, и надају се временима своје доминације у Српској Цркви и у црквеној просвети. У интермецу пак, амбиција их прождире, недостатак доказа у прозивкама људи и натурање кривице другима, њих излуђује! На истом терену су се појавили и интелектуалци склепани на брзину и по сваку цену. Да би се пробило до њиховог срца, мора се мукотрпно пролазити кроз зидове њихове сујете и безобзирности, односно кроз маглу њиховога себељубља. И док су овакви интелектуалци у једном тренутку како-тако успели да се позабаве темом од маске до личности, неко од компетентних ће једанпут морати да се позабави и њима, и то у кључу теме од личности до маске; или тачније: од маске до анонимуса. У ствари, тај неко ће морати да се позабави целом једном партијском ћелијом анонимуса на месту светом. Зато што та ћелија овде и засад делује за свој, али и за туђ рачун, и увек помоћу туђег, или од Цркве уграбљеног новца; а такво деловање унутар Цркве и светиње јесте канцерогено. * Црквеност и светост пак захтевају јеванђељски језик, мисао и делање. Обе се надахњују Светим Предањем и светоотачким етосом у духу и садржини Христовог Јеванђеља. Поимање слободе, о којој наши црквени либерали, волунтаристи и „протестанти православнога порекла“ радо, и пуних уста испредају сладуњаве приче у појединим пиратским медијима, исто таквим порталима и у својим твитовима, које заударају на превару. Овакво њихово поимање сопствене феноменологије има за резултат приватно, нехришћанско схватање слободе. Слободе њих ради, а не Христа и Цркве ради. Њихови покушаји су, видимо, усмерени ка томе да светост и освештано црквено Училиште учине прибежиштем сопствене идеологије и комфора, те местом где Црква не може више имати гласа. Наравно да такво схватање и делање нема проходност, и да ствара велику саблазан. По њиховоме расуђивању и делању Духу Светом у црквеном Училишту као да нема места за обитавање. Јер, ту се излажу учења нова и отворена за свет, цела једна нова научност и просвета без Бога. Црквена вековна просвета у дословном смислу, за њих је анахронизам. Све што управо даје посебност црквеној просвети и што је чини јединственом, минимализује се, или се трансформише, и то само са једним циљем: да би се савременим токовима мисли и методама образовања пришло што ближе, и буквалније. Непријатно изненађење међутим, увелико нам и стално долази управо од слабости и немоћи савременог, и све савременијег, односно либералног и све анархичнијег образовања. * Враћамо се једном од основних разлога нашег осврта на дреку и хајку која се упире према Светом Архијерејском Синоду СПЦ и његовим члановима, као и против већине чланова Научно-наставног већа и Научног Савета Православног богословског факултета у Београду. Оне пак који би притом да над нама лично, и по сваку цену изврше егзекуцију или херем, али да то изгледа тако као да Богу службу чине, ми подсећамо на следеће: да они то чине са таквом будношћу и вребањем и утрошком енергије, да би неко могао да помисли како актери оваквих ујдурми стварно имају и ум и руке за једну такву операцију. У стварности пак се види, да они имају моћ само да бљуцкају. Али да не би узалуд чекали остварење свога циља, они имена својих мета у покрету засипају поругама, лажима и конструктима лажи, и то, рекосмо, уз обавезно бљуцкање. Исто то чине, и своје лажи придају лажима и они потенцијални егзекутори са којима су се ови наши одрођени, спајташили. Тако умрежени, рекли бисмо да вребају прилику да заврше посао, било над свима нама поменутима, било над метама које им сада више нису по вољи и укусу. Док отац и једнима и другима притом, и до даљњег јесте и остаје: дух клевете и лажи и расуђивања на придумку. * Твитови су овој парадружини највећа духовна и књижевна достигнућа. У њима су ствари коронарно јасне, као што су и у вилајету анонимности и псеудонима јасне. Ту нема никакве приче о блиском међусобном дијалогу и о гледању очима у очи. Ту се строго поштује „социјална“ дистанца. Духовно достигнуће њихових твитова је уствари празнично политикантско и страначко мантрања, ни мање ни више него пред иконом светога Великомученика Ђорђа (флоскуле о хајдуковању, борби и слободи црвених пуританаца, све као у доба СКОЈ-а) Ипак им се мора одати једно признање: методом монтаже-атракције, дакле монтажом текста, слике и звука, овим твит-мејкерима је пошло за руком да без доказа створе црни твит-досије епископа Давида. Он убудуће неће морати да брине због анонимности! Коначно је и сам постао доступан њиховој Информативној агенцији, а она већ зна шта ће даље чинити с њим. Шта је све нама наша Карабурма дала! Наша Универзитетска установа коју су наши твитераши давно, док су још били анонимуси – озвучили – да би имали апсолутну контролу над наставничком и студентском рајом! Ови људи су се организовали, и на време се легитимисали! Зато сада пласирају производ (продакт плеисмент), али им жетва подбацује; производ им је у хаосу, и зато га пласирају у пиратским медијима и на твитер-тезгама. * Што се тиче Епархије крушевачке, свих њених епархиота и њеног епископа-епископ ће се и убудуће, баш као и досад, одазивати на позиве свих својих епархиота, хришћана свих средина, свих установа и свих занимања унутар Расинског округа! Притом се он неће саблажњавајући ни о кога, и ни око чега. Он ће успут расуђивати и одлучивати хоће ли, и на који ће начин примати, или неће, прилоге за све сврхе и потребе епархијског живота, као што ће одлучивати које ће, и какве ће наменске просторе освештавати. Епископ ће и убудуће практиковати да у припратама нових храмова буду живописани ктиторски ликови, попут оних који су приказани у историји нашег црквеног живописа. Притом, он никоме неће дозвољавати јавашлуке у епархији, јер су јавашлуци извор свих наших неприлика! И тако даље. * Да закључимо: намера оглашавања нам је била да покажемо како се изнутра блокира игра плаћеника звана Човече, не љути се! – и каквом се гномом реагује на непочинства плаћених играча и егзекутора, у смислу: Према свецу и тропар. Ако засад на све што смо рекли и урадили, и што ћемо рећи и урадити буде услеђивала као досад, траљава и аљкава реакција у виду ниских удараца, свим досадашњим, нарочито оним умреженим актерима који воле да батинају, предлажемо да подигну гард, и ниво своје човечности. Другим речима, да мајсторски и професионално и за мрежне новце не лажу тако масно, као што су досад. И наравно, да не ћерају увек једно те исто, као изгребана плоча. Зашто рецимо наши црквени либерали и анархисти не би позвали некога на такмичење у најдуготрајнијем говорењу напамет једног Јеванђеља, или Апостолске Посланице, или Псалама?! Или, ако би им било лакше, зашто се сами не би осмелили на сопствену јавну исповест, када већ са толиким жаром јавно исповедају сваког кога таргетирају из чистог ћефа и беса? Зар се они ионако не исповедају тајно својим меценама?! * Последња реч поруке коју бисмо им упутили, била би реч о смрти. Смрт и њено превладавање јесу једина могућност да се редослед догађаја библијске историје у животу нас људи поређа до краја: од почетка до завршетка – васкрса и преображаја. Сам ће Господ – на заповест, на глас арханђелов, на зов трубе Божје – сићи с неба. И најпре ће васкрснути мртви у Христу, а затим ћемо ми живи, преостали, заједно с њима бити понесени на облацима у сусрет Господу, у ваздуху. И тако ћемо увек бити са Господом (1. Сол. 4, 16-17). Али једну те исту благодатну енергију Његову сви ми нећемо исто доживљавати! У томе је проблем сваког од нас! Смрт је дакле најозбиљнија могућа појава, и она не може да служи за поругу и фабриковање и режирање лажи, за уцену и наруџбине, за насилну промену поретка ствари, укључујући и државни поредак! – Таква употреба смрти дакле била би равна злоупотреби ње саме као Божјега дара, и тако даље, све до хуле на Бога и на Његов Промисао! Смрт се не да инсценирати – него се она допушта ради светих циљева; ради небеских ствари према којима ми спонтано, а не силеџијски (претњама и уценама и мрежним новцима и петпарачким налозима даваним медијима и тезгама) – идемо у сусрет. Именом и презименом Епископ крушевачки Давид (Перовић) Гнома о „преокрету“ Алексе Марковића у професора ПБФ УБ неродољуба и његовог близанца Томислава Марковића у алџазирца | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и...
  6. ТЕКСТ У ЦЕЛОСТИ ПРОЧИТАЈТЕ НА САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ: Гнома о „преокрету“ Алексе Марковића у професора ПБФ УБ неродољуба и његовог близанца Томислава Марковића у алџазирца | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и арнауташком мржњом засипају. Изгледна, хронична и...
  7. Саопштење колегијума Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Поводом чињенице да је позив за потписивање петиције за заштиту свештеника Вукашина Милићевића од духовних власти Српске Православне Цркве и тиме против наводног гушења слободе говора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду (где је В. М. иначе запослен као доцент) на немачком језику објавио редовни професор и актуелни шеф Групе за библијско богословље ове академске институције др Родољуб Кубат, давши га у свом интервјуу под насловом «Забрана говора доценту Богословског факултета у Београду» (Redeverbot für Dozenten an der Theologischen Fakultät in Belgrad) сајту www.noek.info oд 30. априла текуће године, колегијум Библијског института – који чине сви остали чланови Групе и други спољни сарадници – сматра неопходним да се од оваквог наступа и приказа стварности званично огради. Разлози за такав поступак вишеструке су природе. Пре свега, тиме што је позив на потписивање петиције изразио шеф библијског департмана може имплицирати да исто мишљење деле и преостали његови чланови. Објављивање овог позива на немачком језику, од стране једног од учесника у бројним остварењима која су Институт поставила на видно место у међународној науци, значи апеловање на овај део научне јавности који је у непосредној и суштинској вези са делатношћу Института, али који уопште не познаје или недовољно познаје контекст политичких збивања у Србији, у чијем светлу се овај позив само може разумети. Имајући све то у виду, сви ми чланови и спољни сарадници Библијског института осећамо дужност и обавезу да потпуно и без остатка демантујемо крајње једнострано и злонамерно представљање ситуације на Православном богословском факултету у Београду, на којем огромна већина колега наводно из пуке бојазни за радно место подржава вољу Патријарха и Светог Синода. То није тачно. Чланови долепотписаног колегијума имају свој став о проблемима који су у последње време потресли ову институцију, али ће уместо образлагања истих – чему овде није ни место ни време – сложно рећи да је њихово деловање потпуно у складу са академским принципима слободе савести, мишљења и говора. То је основни квалитет Библијског института, а како се лако може проверити и потврдити, и читавог наставног и научног колегијума Православног богословског факултета. Истовремено, колегијум Библијског института такође налази за сходно да у свом ограђивању од ставова колеге Кубата подсети и на значај који су одређени духовни ауторитети – у спорном интервјуу представљени као узрочници проблема – имали у промовисању критичког мишљења и слободе говора у академским оквирима српске теологије. Пре свега, Библијски институт је основан по благослову Патријарха српског Иринеја и уз пожртвована залагања бројних архијереја, свештеника, монаха и лаика наше помесне Цркве. У тим залагањима истакнуто место припада Епископу бачком др Иринеју Буловићу који је до одласка у пензију 2015. обављао дужност шефа Групе за библијско богословље и чији је вишедеценијски професорски стаж, праћен теретима епископске службе у време ратова, санкција и других тешкоћа, обележио и не мали напор у одабиру кадра који ће од 2015. моћи да понесе изазов богословског деловања Института. Захваљујући његовој помоћи у саветодавном, инфраструктурном и материјалном облику, понајвише великом међународном угледу, Институт је успео да повеже прегаоце најразличитијег профила и усмери их на одговорно истраживање и промоцију хришћанског наслеђа. Управо је та чињеница оцењена као тријумф истинских демократских вредности у српском друштву. Стога је академска и људска дужност долепотписаног колегијума да посведочи да је другачије тумачење стварности – дато у интервјуу колеге Кубата – кривотворење истине за коју сваки хришћанин треба и жели да живи. Колегијум Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду Извор: Библијски институт ПБФ
  8. Саопштење колегијума Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Поводом чињенице да је позив за потписивање петиције за заштиту свештеника Вукашина Милићевића од духовних власти Српске Православне Цркве и тиме против наводног гушења слободе говора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду (где је В. М. иначе запослен као доцент) на немачком језику објавио редовни професор и актуелни шеф Групе за библијско богословље ове академске институције др Родољуб Кубат, давши га у свом интервјуу под насловом «Забрана говора доценту Богословског факултета у Београду» (Redeverbot für Dozenten an der Theologischen Fakultät in Belgrad) сајту www.noek.info oд 30. априла текуће године, колегијум Библијског института – који чине сви остали чланови Групе и други спољни сарадници – сматра неопходним да се од оваквог наступа и приказа стварности званично огради. Разлози за такав поступак вишеструке су природе. Пре свега, тиме што је позив на потписивање петиције изразио шеф библијског департмана може имплицирати да исто мишљење деле и преостали његови чланови. Објављивање овог позива на немачком језику, од стране једног од учесника у бројним остварењима која су Институт поставила на видно место у међународној науци, значи апеловање на овај део научне јавности који је у непосредној и суштинској вези са делатношћу Института, али који уопште не познаје или недовољно познаје контекст политичких збивања у Србији, у чијем светлу се овај позив само може разумети. Имајући све то у виду, сви ми чланови и спољни сарадници Библијског института осећамо дужност и обавезу да потпуно и без остатка демантујемо крајње једнострано и злонамерно представљање ситуације на Православном богословском факултету у Београду, на којем огромна већина колега наводно из пуке бојазни за радно место подржава вољу Патријарха и Светог Синода. То није тачно. Чланови долепотписаног колегијума имају свој став о проблемима који су у последње време потресли ову институцију, али ће уместо образлагања истих – чему овде није ни место ни време – сложно рећи да је њихово деловање потпуно у складу са академским принципима слободе савести, мишљења и говора. То је основни квалитет Библијског института, а како се лако може проверити и потврдити, и читавог наставног и научног колегијума Православног богословског факултета. Истовремено, колегијум Библијског института такође налази за сходно да у свом ограђивању од ставова колеге Кубата подсети и на значај који су одређени духовни ауторитети – у спорном интервјуу представљени као узрочници проблема – имали у промовисању критичког мишљења и слободе говора у академским оквирима српске теологије. Пре свега, Библијски институт је основан по благослову Патријарха српског Иринеја и уз пожртвована залагања бројних архијереја, свештеника, монаха и лаика наше помесне Цркве. У тим залагањима истакнуто место припада Епископу бачком др Иринеју Буловићу који је до одласка у пензију 2015. обављао дужност шефа Групе за библијско богословље и чији је вишедеценијски професорски стаж, праћен теретима епископске службе у време ратова, санкција и других тешкоћа, обележио и не мали напор у одабиру кадра који ће од 2015. моћи да понесе изазов богословског деловања Института. Захваљујући његовој помоћи у саветодавном, инфраструктурном и материјалном облику, понајвише великом међународном угледу, Институт је успео да повеже прегаоце најразличитијег профила и усмери их на одговорно истраживање и промоцију хришћанског наслеђа. Управо је та чињеница оцењена као тријумф истинских демократских вредности у српском друштву. Стога је академска и људска дужност долепотписаног колегијума да посведочи да је другачије тумачење стварности – дато у интервјуу колеге Кубата – кривотворење истине за коју сваки хришћанин треба и жели да живи. Колегијум Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду Извор: Библијски институт ПБФ View full Странице
  9. Овогодишње празновање заштитника и патрона крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог отпочело је 25. новембра 2019. године служењем вечерње службе у параклису школе. Звучни запис обраћања Епископа Јована Звучни запис беседе Митрополита Порфирија Звучни запис духовне поуке Епископа Јована Пре службе, професори, ученици и гости, окупили су се у холу Богословије и уз Ис полла ети деспота и тропар Светом Јовану Златоустом дочекали Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Вечерњу службу служио је Високопреосвећени Mитрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а у наставку, по први пут у историји те богословије, прослављању школске славе придодата је још једна свечаност – монашење. Чин монашења извршио је владика Јован, а монашки постриг примио је бивши ђак а садашњи професор крагујевачке богословије г. Јован Прокин. У наставку вечери преломљен је славски колач црквеног радија “Златоусти”. У уторак, 26. новембра 2019. године, на дан славе, у празничној атмосфери и пуном холу дочекани су архијереји шумадијски Јован и загребачко-љубљански Порфирије, који је и началствовао евхаристијским сабрањем. После читања Јеванђеља, надахнуту и поучну беседу произнео је митрополит Порфирије: -Свака реч Јеванђеља јесте реч Божија, реч Христова, иако је у прошлости већ изречена, она не губи своју снагу и вечни смисао. Сада смо чули реч Христову, реч Њега самога, која нам открива да је Он дошао у свет, не да би основао неку нову заједницу, идеолошки другачију, не да би утемељио неки нови философски правац који би био само још један више у ондосу на претходне, већ је Господ дошао искључиво и само да спасе људски род. Истовремено, основао је Цркву своју, да она буде радионица спасења, да она буде предукус Царства Божјег, да она буде Царство Божје међу нама управо кроз овај моменат, кроз свету Литургију. Тако и у причи коју је Господ изрекао, а записао је апостол Јован, Он позива све нас да се угледамо на Њега, да нам Он буде образац и узор. Ми данас славимо једног таквог пастира Христовог, кроз чије дело се пројавила служба Христова. Тај пастир јесте Јован, прозван Златоустим. Тако је назван због златних и спасоносних својих речи, али те речи нису биле само дивно изречене, нису биле пука реторика, већ су биле испуњене Духом Светим и у себи носиле снагу која се није само дотицала срца свих људи који су га слушали, већ дотиче и наша срца, срца савремених хришћана. Та снага речи проповедника речи Божје није у стилу, није у начину на који је та реч изречена, него је у унутрашњем односу са Богом и Христом. Ако та реч Јеванђеља није потврђена животом, односно ако не извире из живота по Христу, онда та реч, ма колико лепо била изречена, нема никакву снагу. Ма колико Свети Јован Златоусти имао спасоносу, златну и убедљиву реч, пре свега има спасоносни, врлински живот. Зато сада када славимо светог Јована Златоустог, морамо знати да наша реч има снагу само ако живимо светим животом каквим је он живео”. Током празничне Литургије, као и сваке године, владика Јован је рукопроизвео матуранте из Епархије шумадијске у чин чтеца, док је професора монаха Јована Прокина рукоположио у чин јерођакона. По завршетку свете службе уследила је свечана академија коју је отворио хор Богословије, а затим је реткор Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић свима пожелео добродошлицу и најавио даљи програм. Професор јереј Владан Костадиновић, потпомогнут рецитаторима Миланом Јеличићем, Марком Станишићем и Павлом Луковићем, одржао је предавање о историјским приликама у време добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. После предавања ученици Дејан Костић (на гитари) и Стефан Стојановић (на фрули) извели су песму Зајди, Зајди. За крај програма хор је уз инструменталну пратњу ученика отпевао песму Играли се врани коњи. Прослава је настављена уз свечани ручак у школској трпезарији, уз песму и пријатно расположење. Извор: Епархија шумадијска
  10. Православни богословски факултет Вас позива на промоцију пет томова ПАТРОЛОГИЈЕ Епископа умировљеног захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића, професора емеритуса. Говоре: Епископ др Атанасије др Александар Ђаковац др Здравко Јовановић др Микоња Кнежевић др Андреј Јефтић У амфитеатру факултета, Мије Ковачевића 11Б, у понедељак, 18. новембра 2019. у 19.00 часова. Улаз слободан. Добро дошли! Извор: Православни богословски Факултет у Београду
  11. Поводом упокојења др Улриха Луца, професора Новог Завета у Берну, епископ бачки Иринеј упутио је његовој удовици следећи телеграм саучешћа: Дубоко уважена госпођо Луц, Желим да Вам изразим своје искрено саучешће и молим се да Господ наш Исус Христос подари Вашем преминулом супругу, а мом незаборавном пријатељу Улриху вечни покој и блаженство у Царству небеском. Иринеј Буловић, православни епископ новосадски и бачки Sehr geehrte Fr. Luz, Ich moechte Ihnen mein aufrichtiges Beileid aussprechen und bete, dass unser Herr Jesus Christus Ihrem verstorbenen Mann und meinem unvergesslichen Freund Ulrich die ewige Ruhe und die Seligkeit des Himmlischen Reiches schenke. Irenaeus Bulovic, Orthodoxer Bischof von Novi Sad und der Batschka Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Протојереј Јован Мајндорф (17. фебруар 1926. - 22. јул 1992), декан Академије Светог Владимира од 1984 до 1992, професор Историје Цркве од 1959. до 1992, плодан писац и снажан глас Православне Цркве, упокојио се на 22. јула 1992. године. Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД). Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу. Отац Јован Мајендорф је дуго времена био на челу Одељења спољних односа Православне Цркве у Америци. Био је један од иницијатора стварања канонске организације ове Помесне Цркве (чији почеци сежу у време оснивања Руске мисије на Аљасци, 1794. године), која је своју аутокефалност добила од Московске Патријаршије 1971. године. Од 1968. до 1976. године стајао је на челу комисије “Вера и поредак” Светског Савета Цркава, у чијем се Централном одбору налазио. Отац Јован је био један од оснивача Синдесмоса (Светске федерације православне омладине) 1953. године, први секретар те организација, а затим и њен председник. Такође, протојереј Јован Мајендорф био је ректор Академије Светог Владимира у Њујорку. Последње три године живота често је посећивао Москву и Петроград, где је држао предавања и проповедао. Дела оца Јована Мајендорфа преведена су на 12 светских језика. Његовом перу припадају такве студије као што су “Увод у учење Григорија Паламе” (Editions du Seuil, Paris, 1959), “Свети Григорије Палама и православна мистика” (Сеил, 1959; српско издање: Православни Богословски факултет и Хиландарски фонд, Београд, 1983), превод и критичко издање “Тријада у заштиту свештеноисихаста” од светог Григорија Паламе (у 2 тома, Louvain, 1959), “Православна Црква јуче и данас” (Сеил, 1960; 2. издање 1969), “Православље и католицизам” (Сеил, 1965), “Христос у византијском богословљу” (Les editions du Cerf, 1969; српско издање: “Христос у Источно-хришћанској мисли”, Хиландар, 1994) “Увод у византијско богословље” (Серф, 1975), “Брак: његова перспектива у Православљу” (YMCA-Press, 1986), као и мноштво чланака. На енглеском језику објављене су књиге: “Византијско богословље – Историјски токови и догматске теме” (Fordham Universsity Press, 1974; српско издање: “Византијско богословље”, Каленић, Крагујевац, 1989.), “Византија и уздизање Русије – истраживање византијско-руских односа у XV веку” (Harvard University Press, 1980), “Византијско наслеђе Православне Цркве” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981), “Јединство царства и хришћанске поделе. Црква од 450. до 680. године” (Издавачка делатност Семинарије Светог Владимира, 1981; српско издање: Каленић, Крагујевац), а такође и зборници радова и издању Свето-Владимирске духовне Академије: “Живо предање” (1978), “Саборност и Црква” (1983), “Сведочанство свету” (1987), “Визија јединства” (1987). Отац Јован је био ожењен, имао је четворо деце и шесторо унучади. Извор: Српска Православна Црква
  13. Шта се то дешава на Филолошком факултету да је 136 знаменитих универзитетских професора, академика, књижевника, правника, новинара... потписало отворено писмо ставивши се на страну суштине, а не процедуре. Њихово реаговање изазвала је чињеница да је недостатак кворума на седници Наставно-научног већа Филолошког факултета Универзитета у Београду био разлог да професори др Дарко Танасковић и др Предраг Пипер не буду предложени за емеритуса, иако су матичне катедре за то дале позитивно мишљење. То је био разлог објављивања отвореног писма названог „Предлог за размишљање“ чији потписници наводе да су истински забринути због разних појава које угрожавају систем српског високог школства и његове највише научно-педагошке квалитете. Зато су се обратили свим деканима, професорима, члановима изборних већа и других управних тела појединих факултета, али и ректорима, као и свим одговорним члановима научне и универзитетске заједнице. У неодобравању статуса емеритуса двојици професора виде озбиљан проблем, јер, како наводе, у универзитетској заједници нема никога ко би могао са елементарном озбиљношћу да образложи да они то не треба да постану. На питање има ли у тој скривалици са недостатком кворума ипак неких добитника, потписници одмах додају да, нажалост, има. „То су они малобројни, али за изборну процедуру и укупан број гласова ипак релевантни појединци, који су лично заинтересовани за то да управо професори највиших научно-педагошких компетенција буду уклоњени са факултета“, наведено је у овом обраћању јавности. У овом случају, како констатују, губитници неће бити професори Танасковић и Пипер, већ матичне студијске групе, цео Филолошки факултет, па и Београдски универзитет. „Није тешко сагледати једноставну чињеницу да студиј оријенталистике са проф. др Дарком Танасковићем и без њега, те студиј славистике са проф. др Предрагом Пипером и без њега једноставно нису ни приближно исте научно-педагошке категорије“, наведено је у „Предлогу за размишљање“. Професор Танасковић за Спутњик каже да нерадо говори о насталој ситуацији, јер је реч о његовом универзитетском статусу, али и додаје да га то што је „Предлог за размишљање“, који је нашло за сходно да потпише и изнесе пред јавност више од 130 савесних и озбиљних личности, од којих многе нису из академске средине у ужем смислу, обавезује да саопшти своје виђење ствари. „Пре свега, тачности ради, ваља нагласити да смо колега Пипер и ја одласком у пензију испунили основни предуслов да будемо предложени за избор у звање професора емеритуса. Наше катедре, за славистику и оријенталистику, предложиле су нас, а одлуку о усвајању ових предлога и њиховом упућивању Сенату Универзитета требало је да на својој седници донесе Наставно-научно веће Филолошког факултета. Разматрање предлога и одлучивање о њима онемогућено је недостатком потребног кворума Наставно-научног већа, рок за упућивање предлога Универзитету је истекао и ми нисмо постали кандидати за ово истовремено почасно и радно звање. То су чињенице, онако како их ја видим. Све остало у вези са симптоматичним недостатком кворума и одсуством настојања да се до њега дође у домену је претпоставки, за које нема доказа, али има озбиљних индиција, о којима засад не бих говорио“, каже наш познати професор оријенталистике и некадашњи дипломата. Коментаришући подршку коју су добили професор Пипер и он, Танасковић каже да, ако је добро разумео „Предлог за размишљање“, његови потписници сматрају да никакве процедуралне околности и оправдања при одлучивању о суштинским академским питањима не би смели да буду довољни да се она једноставно скину са дневног реда универзитетског живота. То је, како каже, најбитније и не односи се само на овај случај. „Запажено је, наиме, да је на нашим факултетима узело маха накарадно схватање аутономије универзитета које, у комбинацији са реликтима самоуправљачких манира и стављањем у први план интереса ужих, добро позиционираних група, доводи у питање квалитет основне, наставне и научне делатности високошколских установа и ствара атмосферу резигнације и подаништва, неспојиве са мисијом и духом универзитета. У науци не сме да одлучује став већине, до којег се неретко долази прегласавањем унутар система успостављене гласачке машине, већ су једино релевантни аргументи засновани на научним чињеницама и потврђеним резултатима“, недвосмислен је саговорник Спутњика. Професор Филозофског факултета, академик Љубодраг Димић за Спутњик је објаснио зашто је један од 136 потписника „Предлога за размишљање“, међу којима су, поред осталих, и онколог др Радан Џодић, издавачи Жарко Чигоја и Јагош Ђуретић, књижевници Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Зоран Живковић, Рајко Петров Ного, Гојко Ђого, Александар Гаталица, Владислав Бајац, дипломата и амбасадор Србије у Грчкој Душан Спасојевић, проф. др Слободан Реметић, композитор проф. др Рајко Максимовић, универзитетски професори др Бранко Крга, др Ненад Кецмановић, др Ратко Божовић, сликар Чедомир Васић, в. д. директора Народног музеја у Београду Бојана Борић Брешковић, етнолог Драгомир Антонић, историчар проф. др Чедомир Антић, драматург Бојана Андрић, некадашњи новинар а сада универзитетски професор др Слободан Рељић… „Моје мишљење је да су у питању изузетни професори и штета је одрицати се таквих људи који имају искуство које могу да пренесу не само на студенте, већ и на млађе професоре. То је био разлог што сам ја ставио свој потпис испод тог захтева да се професорима Танасковићу и Пиперу продужи професура. Као што и сами видите, увек постоје могућности да се процедура изигра разлозима који су крајње ирационални. У питању су људи који су своје знање стицали деценијама и који су у могућности да га пренесу другима. А то је, на крају крајева, и функција универзитета да се ту срећу они који хоће да уче са онима који знају, који могу да их подуче“, наглашава наш познати историчар. На питање може ли се очекивати да се евентуалним изменама прописа који регулишу функционисање факултета онемогући да се процедура испречи наспрам суштине, јер најновија дешавања на Филолошком факултету нису усамљена појава, пошто се нешто слично недавно дешавало и на Филозофском факултету, Димић одговара да су закони, прописи увек последица негативне стварности. „Уколико у ствараности постоји нешто што је изигравање закона, вероватно ће законодавац морати да размишља и у том правцу, али то ће тек бити у некој будућности, а неки драгоцени људи неће моћи своје знање да деле са млађим колегама“, упозорио је Димић. Извор: Телевизија Храм
  14. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, проф. др Алексиос Панагопулос одржао је 29. децембра 2018. године у Саборном храму Светог Саве у Бечу предавање на тему Седам Васељенских сабора у Цркви. Уводну реч одржао је владика Андреј, а после излагања проф. Панагопулоса, који је заинтересованој публици приближио ту тему, присутни су имали прилику да поставе питања предавачу. Проф. Алексиос Панагопулос био је ректор Атониаде - Духовне академије на Светој Гори, докторирао је под менторством Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Гостујући је професор на Правном факултету на Кипру. Извор: Српска Православна Црква
  15. Последњег јутра свога живота, Јоан Кулијану (Ioan Culianu), харизматични професор Теолошког факултета Универзитета у Чикагу, држао је предавање о гностицизму и тајним мистичним сектама. Његов постдипломац, Александар Аргелес, излагао је тога дана, први пут пред својим професорима, један рад. „Био сам нервозан, а он је рекао: ’Немаш чега да се бојиш, то је само обред прелаза’ – присећа се Аргелес. Потапшао ме је по леђима и насмешио се.“ И ту Аргелес застаје. „Никада нећу заборавити тај осмех.“ Два сата касније, Кулијану је погинуо од метка калибра 2, 5 mm, испаљеног у потиљак. Његово убиство, атентат који се догодио у универзитетском купатилу, пренеразило је све на факултету, застрашило студенте и збунило чикашку полицију и ФБИ. Данас, после шеснаест месеци, тај злочин све више личи на оно што су Кулијануови пријатељи мислили све време: први политички атентат на једног професора на америчком тлу. Полиција је у почетку сматрала да је убиство дело незадовољног студента или колеге, можда чак и неког ко је практиковао окултне вештине које је Кулијану проучавао. Али истражитељи нису пронашли ниједан доказ који би поткрепио те претпоставке. Напротив, открили су да је Кулијану, као румунски емигрант, скоро две године нападао румунску владу у часописима, емисијама и интервјуима широм света. Њему, као и другим избеглим Румунима после његовог убиства, прећено је смрћу. У својој 41. години професор Кулијану био је омиљен међу студентима и уважаван међу учењацима попут Умберта Ека или Харолда Блума. Кулијану, који је течно говорио осам језика, написао седамнаест књига и имао три доктората, био је „бриљантан и славан у Европи“, вели др Моше Идел, професор Хебрејског универзитета и стручњак за јеврејски мистицизам. Висок, загонетног осмеха и упалих очију које су гледале негде изнад саговорника, Јоан Кулијану је учио да паралелно постоји мноштво универзума, да ум креира стварност, те да магија може да надмаши модерну науку. Недељама пре убиства, 21. маја 1991, он је завршавао три књиге, планирао женидбу, припремао се за дуго ишчекивани повратак у Румунију и био домаћин конференције у Чикагу која је имала изазован назив – „Друга подручја: смрт, екстаза и путовања у друге светове у савременој науци“. Па ипак, профетски карактер жртвиних политичких ставова, као и борхесовска имагинација, највише доприносе застрашујућој димензији ове узбудљиве приче. Стручњак за окултно, Кулијану је волео да предсказује будућност својим студентима, а његова предвиђања су често била невероватно прецизна. На једној прослави у Хајд парку, он је разоткрио скривену забринутост једне постдипломке за каријеру; другој је опет рекао да „понижава себе у љубавном троуглу“, а тачност онога што је говорио, како она вели, „скроз ју је одувала“. У фантастичним и детективским причама које је објављивао у авангардним књижевним часописима попут Exquisite Corpse, Кулијану је писао о политичким догађајима који су се збивали месецима или годинама касније – о тајним сектама и убиствима која су и те како подсећала на његово властито. То убиство била је својеврсна академска верзија загонетке ко је убица и тицало се мучних детаља румунске историје, мита и мистике, скривених веза између научникових политичких и интелектуалних склоности. Као фикција, оно представља невероватну трагедију. Као збиља је велика трагедија. Као предавач, Јоан Кулијану је био отворен, духовит, незабораван, а као пријатељ – тајанствен и затворен. Родио се 5. јануара 1950. године у угледној породици у румунском граду Јаши надомак совјетске границе. Јаши има велелепне булеваре, цркве од камена, кривудаве поплочане улице, а за Кулијануа он чува и избледеле успомене на некадашњу славу његове властелинске породице. Кулијануов прадеда и деда били су ректори универзитета, најстаријег у Румунији. За време фашизма у Румунији, њеног припадништва силама Осовине, његов деда био је познат као заштитник Јевреја који је својим штапом с мермерном дршком претио њиховим угњетачима. Дечак је одрастао под комунистима који су преузели власт после Другог светског рата. Партија је запленила кућу његове породице, а њих сместила у четири просторије које су „несносно заударале на труо намештај“, писао је касније Кулијану. Пошто му је било забрањено да се игра с другом децом, он се, у својој башти ограђеној зидовима, забављао како је сам знао и умео. После убиства, полиција је на његовом радном столу пронашла три кестена с дрвета из те баште. „Живели смо у страху од Секуритате, тајне полиције“, присећа се Кулијануова сестра, Тереза Петреску (Therese Petrescu), удата за једног од водећих румунских дисидената. Његов отац, адвокат опозиције и математичар, није смео да објављује или нађе посао; умро је, скрхан, у 51. години. На Универзитету у Букурешту, Јоан Кулијану и његови пријатељи забављали су се интелектуалним играма, изазивајући своје професоре измишљањем дугих библиографских цитата за научнике са страним именима. Када је освојио прво место на такмичењима из националне књижевности и језика, Секуритате је попут већине најбољих дипломаца покушала да га заврбује. Такозвани капетан Урехе (Ureche), „Капетан Уво“, повео га је „у шетњу кроз многе улице“, наводећи га да цинкари своје колеге, писао је Кулијану 1989. године у својој изјави за америчку Имиграциону и исељеничку службу. Када је Кулијану то одбио, схватио је, као и његов отац, да никада неће добити пристојан посао или издавача. Међутим, за разлику од оца, Јоан Кулијану је побегао. Четвртог јула 1972. године он је пребегао за време једног стипендијског путовања у Италију. Румунски писци у иностранству су пребијани или убијани у догађајима који су обично наговештавали умешаност Секуритате, тако да су Кулијануове доцније активности у Италији, Француској и Холандији праћене страхом од освете. Избеглиштво му је, међутим, омогућило одличне контакте широм света, нарочито с још једним румунским апатридом, покојним Мирчом Елијадеом, славним религиологом с Универзитета у Чикагу. Елијаде је храбрио младог научника у његовим истраживањима мистицизма и астралне религије и помогао да Кулијану, као гостујући професор 1986. године дође у Чикаго. У часу када је умро, Кулијану је био професор историје хришћанства и историје религија; Универзитет у Чикагу обећао му је стално намештење чим се заврши процедура око његовог усељења. У Хајд парку, Кулијану је проширио своје истраживање изван домена религијских студија, преиспитујући наше појмове магије, секса, смрти и сопства. Његова интересовања су се кретала од изучавања многоструких универзума до привида ума, од књижевне теорије до духовних техника екстазе. „Он је имао“, вели Мајкл Фишбејн (Michael Fishbane), колега с Теолошког факултета, „језичко умеће, оригиналност, отвореност и енергију довољну да створи велико животно дело“. Његове три постхумно објављене књиге указују на обим његових амбиција. Једна од њих бави се повешћу гностичких секти, друга испитује путовања с ону страну живота, а трећа представља обухватан речник светских религија. Пошто је повезивао окултно, физику, магију, Ерос и историју, његова наука је погрешно означена као знаност Новог доба (New Age). Али она је била много више од тога. Кулијану је трагао за структурама које чине основу фанатизма и вере, како би разоткрио „системску предвидивост самог мишљења“, пише Лоренс Сајивен (Lawrence Suhivan), директор харвардског Центра за проучавање светских религија. „Два су његова главна доприноса науци“, каже Керол Залески (Carol Zaleski), професор религије на колеџу Смит. „Једно је била његова енормна ерудиција. Али његово главно интересовање лежало је у разумевању тога да ум измишља имагинарне светове и чини их толико стварним, да они, на крају, доиста и постају стварни.“ Још више него о његовој науци, студенти данас говоре о његовој личности. „Он нас је упознао и поздрављао поименично“, вели бивши постдипломац Мајкл Алока (Michael Allocca). „Цело лето сам жељно ишчекивао да га видим“, каже Грег Спинер (Spinner), други Кулијануов студент. „Никада више нећу упознати никога као што је он“. Спинер и Алока су га убедили да предаје курс о ономе што му је била специјалност – прорицање. На завршном испиту требало је предвидети будућност. На једном универзитетском тргу, Кулијану је, 1986. године, упознао Хилари Виснер (Hillary Wiesner), постдипломку с Харварда, с којом је доцније заједно написао већину својих дела. Она је била његова вереница, али и предмет мистичног витештва. „Он је изумео неку врсту религије која је била усредсређена на мене“, каже Виснерова. „Моји пријатељи нису могли у то да поверују“. Када су Кулијану и Виснерова видели филм Сирано де Бержерак, она је бар нешто схватила. „Он је плакао гледајући тај филм“, рекла је. „У својој глави, био је Сирано, усамљен, у својој идеалној, али немогућој тежњи да освети свог оца и ране из прошлости“. Као добровољни апатрид, Јоан Кулијану је с дистанце пратио румунску политику током седамнаест година. После румунске револуције у децембру 1989, он је започео своје агитовање. Током последњих петнаест месеци Кулијану је, у Lumea Libera (Слободни свет), њујоршким емигрантским новинама, и Corriere della Sera, италијанском дневном листу, написао више од тридесет чланака у којима је нападао румунске лидере. Критички се огласио и на радију Слободна Европа и BBC; на BBC-у су га чак упозорили да ублажи своје изјаве. Писао је и кратке, луцидне приче о земљи Јорманији, фиктивној верзији Румуније. Уз помоћ историје може се објаснити његова „латентна експлозивност“, израз који је Норман Манеа сковао за задоцнели политички ангажман овог румунског ињелектуалца у егзилу. Притешњена старом руском, отоманском и аустроугарском царевином, Румунија је била сиромашна, брдовита, често освајана земља, у којој су доминирале криза идентитета и склоност ка корумпираним и садистичким владарима не само страним него и домаћим. (Најславнији Румун, Дракула, фиктивни је лик који води порекло од принца из XV века сугестивног имена – Продорни Влад). Демократске традиције ту никад нису имале корена; ксенофобија и антисемитизам су често цветали и, како истиче Манеа, држали многе младе интелектуалце што даље од националне политике. Крајем тридесетих година, фашистичка парјија по имену Гвоздена гарда проширила је свој утицај. Подгревајући властиту верзију митологије крви и тла, Гвоздена гарда, према речима историчара Влада Георгескуа (Georgescu), „унела је култ смрти у румунску политику“ и, својим варварским погромима, потиснула чак и нацисте у други план. Свестан да је толико тога од те историје потиснуто у послератно доба, Кулијану се обраћао истраживачима, попут Елија Визела, да разоткрију истину о румунском холокаусту. Године 1944. румунски млади краљ Михаило ражестио је Гвоздену гарду окрећући леђа Немцима и сврставајући земљу у антифашистичку коалицију. Или, како су то екстремни националисти тумачили, капитулирајући пред Русима. Када су комунисти преузели власт 1947, многи чланови Гвоздене гарде побегли су у Сједињене Америчке Државе. Стицајем околности, једна од највећих заједница тих емиграната налази се у Чикагу. „Ту имате једну стару, али активну фашистичку заједницу“, тврди један извор који није желео да буде именован. „Они још увек регрутују људе“, додаје други. Револуција против Николе Чаушескуа (Nicolae Ceausescu) изгледала је испрва као срећан преокрет у румунској мрачној историји. Али један број новијих књига које се баве догађајима из децембра 1989. године – укључујући и извештаје Андреја Кодрескуа (Codrescu), новинара Едварда Бера (Edward Behr) и дописника радија Слободна Европа Нестора Ратеша (Ratesh) – потврђују оно што су Кулијану и други говорили о последњој и најкрвавијој побуни у источној Европи. Они тврде да су оно што је почело као аутентичан народни устанак у Темишвару убрзо преузели Секуритате, армија и партија који су дуго планирали да свргну Чаушескуов режим. Извештаји се разликују у томе колико је брзо и дефинитивно ова побуна злоупотребљена. Неки коментатори истичу да је револуција коју смо видели на телевизији била у великој мери исценирана и чак тврде да је КГБ имао удела у томе. Други кажу да је устанак био аутентично народни и спонтан, али да су завереници у пучу ускоро нашли изговор да се укључе у акцију. Сви су јединствени у мишљењу да су многи функционери у постреволуционарној влади ветерани Чаушескуовог режима који су, у великој мери, осећали презир према демократији. Као што Ратеш каже, децембарске борбе имале су, за исход, „велики парадокс суштински антикомунистичке револуције што је произвела режим у коме су доминирали бивши комунисти“. Румунска влада суочила се са заосталом економијом и честим протестима, али је опозиција уситњена и режим је опет могао да преузме власт на септембарским изборима. Антисемитска десница, којој су неки од Чаушескуових бивших сарадника тежили и коју је изгледа финансирала једна фракција у Секуритате, била је у успону. За разлику од других у источној Европи, румунска влада задржала је већи део својих тајних полицијских снага (иако она сада има нов, безазленији назив – Румунска информативна служба). Чак и у иностранству, бивша Секуритате, или бар њени остаци, очигледно наставља да учествује у прљавим пословима. Један службеник Обавештајне секције ФБИ сведочио је прошлог новембра пред Конгресом да, иако су Чехословачка, Пољска и Мађарска знатно смањиле своје обавештајне операције у САД, „ми не можемо исто рећи за Румунију… Још увек смо веома забринути у вези с њиховим намерама“. Јоан Кулијану је био међу првима и најгласнијима, који је румунску револуцију назвао пучем. Његова имагинација била је врло перцептивна: шест месеци пре него што је ико помишљао да би Чаушеску могао пасти, Кулијану је у Италији објавио кратку причу Интервенција у Јорманији, у којој је описао побуну сличну оној румунској. Друга прича, Слободна Јорманија, говори о пучу усред аутентичне револуције, у коме учествују делови тајне полиције, док вође пуча снимају ископане лешеве како би повећали број жртава и збунили гледаоце. Доцније је, у једној емисији програма Nightline на ABC, откривено да су вође румунске револуције прибегле баш таквој језивој стратегији – на видео тракама су снимљени низови лешева ископани из гробова сиромашних грађана за које се тврдило да представљају тела демонстраната које су побиле Чаушескуове снаге. У Румунији, као и у Кулијануовој уобразиљи, политичка реалност је постала игра ума. Месец дана пре његове смрти, велики интервју с Кулијануом појавио се у румунском дисидентском часопису 22. „Он је врло негативно оценио ново јединство између крајње левице и крајње деснице у Румунији“, вели Владимир Тисманеану, професор политичких наука на Универзитету у Мериленду и аутор књиге Репродуковање политике: Источна Европа од Стаљина до Хавела. Испрва уздржан, Кулијану је у даљем разговору назвао Секуритате силом „епохалне глупости и неслућене комплексности“. Упитан о румунским слободним изборима и штампи, одговорио је да су од тога највише користи имали новоослобођени фашисти. Професор се супротставио не само крајњој левици и десници, већ и новинару који га је интервјуисао, називајући револуцију „трагичним губитком“ који је наметнуо КГБ. „То је била његова смртна пресуда“, каже Јон Пацепа, бивши шеф Румунске контраобавештајне службе који је пребегао 1978. године и сада се крије у Америци. Није случајно што је Кулијану био забринут због могуће освете јер је осећао да докази за то већ постоје. Месец дана пре револуције, његов стан у Хајд парку је испретуран. Извештај чикашке полиције потврдио је да су телевизор, компјутер, флопи дискови и флаша вина украдени. Према речима његовог пријатеља Стелиана Плесоиуа, Кулијану, који је покушавао да сестру и зета изведе из Румуније, осећао је да га Секуритате упозорава. Други нису делили његово мишљење. „Није то ништа политичко, само лоше суседство“, говорио је Грег Спинер који је свом професору помогао да се пресели у добро обезбеђени облакодер на Лејк Шор Драјву. Кулијану није никад помињао пријатељима с универзитета или полицији претње смрћу које је добијао. „Он је био тип човека с подигнутом горњом усном“, тврди Скинер, коме се Кулијану једном поверио да својим политичким текстовима ступа на „опасну територију“. О претњама је једино разговарао са својим пријатељем Дорином Тудораном, дисидентским издавачем и песником. „Оне су стизале у писмима или телефоном. Није знао ко их шаље“, присећа се Тудоран. „Говорили су да ће га убити ако настави да пише о Румунији. Најпре га је то забављало. А онда се и уплашио.“ И поред тога, он се још више ангажовао у емигрантској политици. Априла 1991, месец дана пре него што је убијен, Јоан Кулијану је на Универзитету у Чикагу посетио старог краља Михаила, јер је сматрао да је прогнани монарх једина нада за стабилност њихове земље. Три дана пре смрти, отказао је пут у Румунију, посету болесној мајци и учешће на конференцији Америчко-румунске академије, с групом научника познатих по антикомунистичкој делатности. Рекао је сестри да му стижу претње од екстремно десне групације Vatra Romaneasca (Румунски огањ), „у сваком случају“, према мишљењу једног пензионисаног капетана Секуритате, од „органа Румунске информативне службе“. А онда је променио и браву на вратима своје канцеларије. Купатило на трећем спрату, где је Јоан Кулијану убијен, није прометно место. На једном држачу тоалет-папира нађена је урезана свастика, што вероватно нема везе са злочином. Кулијану је умро сунчаног мајског поподнева, за време одмора око ручка, када стотине људи пролази Свифт холом током годишње распродаје књига на Теолошком факултету. Његов убица се највероватније попео на седиште тоалета у WC-у поред Кулијануовог и уперио пиштољ право у његову главу. Један једини метак разнео је његов мозак и изишао на другу страну, кроз нос. Нико није видео убицу у бекству. Пиштољ никада није пронађен. Кулијануови кључеви и новчаник нађени су у његовом џепу, а црни сат од опала на руци. Убиство је прецизно и вешто изведено па када је један студент ушао у купатило после неколико минута, скоро да није било крви – испод врата WC-а беживотно је висила помодрела професорова рука. „Ти људи су знали шта раде“, приметио је Роберт Ј. Стајн (Stein), главни медицински вештак из области Кук. „Убити једним метком из пиштоља тако малог калибра као што је 2, 5 mm – није лако“. Бивши шеф обавештајне службе Јон Пацепа само је додао: „То је типично КГБ убиство, један метак у потиљак“. Кулијануово убиство покренуло је читав низ загонетних догађаја, гласина и дезмформација. Дан после убиства, пакет с књигама, које је Кулијану поклонио и послао краљу Михаилу у Женеву, у Швајцарску, стигао је у коверти типа Jiffy Pak – отворен и празан. Дан уочи убиства, неко је телефонирао породици и многим пословним партнерима Андреја Кодрескуа да им јави како је Кодреску, румунски емигрант и Кулијануов пријатељ, извршио самоубиство. Кодреску је накнадно дознао да је позиве упућивала „једна особа из Калифорније“. Али је додао и да се боји да открије њен идентитет, рекавши само да је „ширење дезинформација типично за стратегију Секуритате“. Наредних дана, удовица Мирче Елијадеа, жена коју је Кулијану познавао, суочила се у свом стану у Хајд парку са узнемирујућим позивима. Елијаде је пре смрти именовао Кулијануа за свог књижевног заступника. Занимљиво је да су последњих година старог научника, нападали као апологету Гвоздене гарде. Тим критикама придружио се и Кулијану. Узнемирена госпођа Елијаде променила је број телефона и одбила да о томе говори. Неколико недеља потом, састанак Америчко-румунске академије у Букурешту је пропао јер је део научника са Запада отказао учешће. „Тај састанак је био пресудан за слободну опозицију у нашој земљи“, присећа се Мирча Сабау (Mircea Sabau), физичар у универзитетској болници у Чикагу и Кулијануов пријатељ. „После убиства, мали број људи се појавио“. Румунски званични лист Libertatea (Слобода) објавио је тобожње саопштење полиције у Чикагу добијено од Кулијануове сестре, у коме се тврдило да ниједна страна служба није умешана у злочин. У чикашкој полицији пак кажу да такво саопштење никад нису издали. Седмог јуна 1991, председник Румуније Јон Илијеску (Ion Iliescu) на конференцији за штампу такође је прокоментарисао овај злочин, истичући да му је „високи амерички званичник“ рекао да то није политичко убиство. Међутим, стручњак Стејт Департмента за источноевропска питања негирао је да било шта зна о наводном коментару неког америчког званичника. И другим румунским писцима у САД-у и иностранству почеле су да стижу претње смрћу. Екстремно десни лист Romania Mare (Велика Румунија), који издају бивше Чаушескуове присталице, напао је професора политичких наука Владимира Тисманеуа: „Чувајсе, пацове, истребљивачи су за тобом“. У Вашингтону је дисидент Дорин Тудоран свакодневно добијао претеће поруке у којима се помињао Кулијану. Примао сам позиве: „Послаћемо те за твојим пријатељем Кулијануом. Имамо метак с твојим именом на њему“, поручивали су незнанци. ФБИ је, најзад, успео да похапси Румуне који су претили и узнемиравали Тудорана, али ни он ни Биро нису открили имена тих људи. У Атини, румунском писцу и блиском пријатељу професора Кулијануа прећено је двапут током недеље јер се појавио његов чланак о убиству. У Њујорку, један новинар је примио сличне претеће поруке. У Чикагу, румунски радио-спикер, који се залагао за краљеву посету Румунији, примио је неколико претећих телефонских позива и писмо у коме се помињао Кулијану. Неке од тих претњи су, можда, проблематичне и воде до старих избеглица који носе успомене из прошлости. Али има ту и нечег чудног и, свакако, значајног у вези са начином на који су многе од поменутих порука састављене: оне позајмљују архаични језик мистичног национализма Гвоздене гарде. У Атини су та писма била обележена архаичним акцентима. Већина посматрача тврди да је то била стара тактика прерушавања практикована у Секуритате. У својој књизи Црвени хоризонти, Јон Пацепа указује на међународне тихе кампање у којима је Секуритате користила националистичку реторику како би застрашила дисиденте, понекад чак измишљајући и нове десничарске групе. Фебруара 1992, један чланак из Romania Mare користио се сличним језиком да похвали Кулијануово убиство. У том чланку, испуњеном вулгарним референцама на место у коме је он убијен, истиче се како је Кулијану убијен на правом месту, „у смртоносном тоалету који је за њега припремила судбина“. Место злочина је својеврстан текст, а једног мирног мајског поподнева професор Ентони Ју (Anthony Yu) анализирао је место у купатилу где је убијен његов пријатељ, недалеко од канцеларије испуњене књигама. „То има ритуални значај“, каже професор Ју. „Ту се испољава симболичко и физичко понижење, мрља, нечистоћа, најпрофаније место на коме се може окончати живот. У ствари, запитао сам се није ли овде реч о култном убиству.“ Полиција није искључила могућност да је то било култно убиство – или чин неког незадовољног колеге, студента или љубавника. „Он није имао никаквих непријатеља“, тврдио је Нетенијел Дојч (Nathaniel Deutsch), Кулијануов асистент, уз сагласност осталих. Повремено је, међутим, Кулијануово истраживање у домену окултног доносило невоље. У Француској, на једном предавању о ренесансној магији, три жене су се представиле као вештице и негодовале против његовог уплитања у њихов свет. Кулијану, други предавач и неколико људи из публике озбиљно су се разболели. Тема предавања гласила је: „Подухват који ћу избегавати у будућности“, записао је он јетко у својој књизи Ерос и магија у ренесанси. Многи Румуни били су скептични да је то било политичко убиство. Зашто би некој неконтролисаној групи у Секуритате сметао професор у Чикагу који није био никакав „играч“? То питање је културна енигма. Одговор на њега лежи, можда, мање у рационалном него у митском или култном фанатизму који је Кулијану проучавао и критиковао. Прво, занемаримо идеју да су професорови списи могли да изазову толико гнева да га неко убије. Многи пореде Кулијануову смрт с убиством Николае Јорге (Nicholae Iorga) из 1940. године. Он је био славни румунски историчар који се супротставио Гвозденој гарди и за кога се верује да су га они и убили надомак Букурешта. „Знам људе који су убили Јоргу“, каже др Александар Ронет (Alexander Ronnett), старији стоматолог и лекар опште праксе, самозвани портпарол Гвоздене гарде у Чикагу. „Једина ствар у којој су погрешили јесте то што су били сувише благи“, вели он. „Требало је да га, јавно, живог одеру.“ За румунске нове десничаре, Кулијану је био посебна врста издајника – писац чији су напади били директнији и личнији него они упућени од Тисманеуа, Кодрескуа или Манее, који су сви били Јевреји и, према неофашистичком схвајању, искључени из круга румунских пајриота. Он је био Елијадеов интелектуални наследник, један од најславнијих румунских научника у иностранству. Али док је стара Гвоздена гарда поносно називала Елијадеа „једним од наших“, нови румунски десничари презирали су Кулијануа. Чланак у Romania Mare, који је потписао Леонард Гаврилиу, румунски преводилац Фројда, на својеврстан, застрашујући начин коментарише место убиства: ту се указује на „ферментирану визију Кулијануовог фекалног мозга“, називајући га „изметом преко кога није повучено довољно воде“. Вели се и то да Кулијану, „избеглица у гангстерској метрополи Чикагу“, није имао права да критикује румунски антисемитизам или захтева измирење с недавном прошлошћу земље. Секуритате се, такође, посебно свети онима који критички пишу о Румунији. Године 1991, Димитру Мазилу, бивши високи функционер владајућег Фронта националног спаса, који је управо завршио рукопис у коме је критиковао нови режим, претучен је и исечен у свом стану у Женеви. Два маскирана човека, која су га напала оштрим сечивима, говорила су румунски и отишла с Мазилуовим рукописом. Други писци и издавачи били су претучени или убијени у Француској, Немачкоји Канади. Према мишљењу Јона Пацепиа, Секуритате из времена Чаушескуа користила је радијацију да би приведене писце кришом отровала. Ипак, и они који верују да је Кулијануово убиство политички мотивисано, не могу да објасне зашто је баш он био на удару. Једно објашњење могло би се односити на страст којом је Кулијану нападао нову румунску владу. Кулијануов интервју за 22, који се појавио у априлу 1991, месец дана пре његове смрт и, био је једна од првих критика владајућег Фронта националног спаса и децембарске револуције који је објављен у самој Румунији. У њему је Кулијану „удружио песничке емоције с ерудицијом политичког аналитичара“, тврди Владимир Тисманеану. Окривио је не само Секуритате него и Гвоздену гарду, култни национализам, Православну цркву и румунску културу. Позивао је на истрагу румунског геноцида над стотинама хиљада Јевреја. Било шта од тога могло је подстаћи на освету у земљи која се никад није суочила са својом прошлошћу. „Његова критика била је комплексна, вишеслојна, суптилна. Морате све то повезати“, каже Мирча Сабау. „Тек тада она постаје беспоштедна“. Интервју с 22 могао је тадашњи режим у Румунији „добро уздрмати“, каже Јон Пацепа. „Они би рекли: ’Овајчовек доноси невољу. И биће све гори и гори. Отарасимо га се’. То чак није морала бити ни одлука владе“. Чињеница да Кулијану није био познат ван академског света могла га је учинити још рањивијим. „Они прогањају мање познате људе да би збунили полицију и застрашили остале“, наводи Сабау. Када је реч о балканским сплеткама, чикашка полиција има уобичајену процедуру. „ФБИ се бави међународном димензијом“, истиче шеф чикашке полиције Фредрик Милер (Fredrick Miller), који је недавно наишао на нови траг у Кулијануовом случају. Загонетно убиство заокупља све оне који су познавали Јоана Кулијануа. „Изгубити њега равно је спаљивању Александријске библиотеке. Има толико тога што је он знао, биће потребне године да се исцеди оно за шта су њему биле потребне секунде“, тврди Грег Спинер. „Не могу да престанем да мислим на њега“, каже Нетенијел Дојч. Осим бесмисленог губитка, веза између оног чиме се бавио и самог убиства је најузнемирујући елемент самог злочина. Јоан Кулијану је веровао у постојање мноштва светова – можда зато што је и сам живео у многим световима. Подучавао је студенте да превазиђу неверицу у то да могу да постану добри детективи окултног подручја. Веровао је да житељи источне Европе морају да учине исто како би разоткрили окултне политичке преокрете у дубоко завађеној области. Веровао је у моћ прошлости и моћ њеног поновног конструисања, пошто је ту моћ видео на делу у својој земљи. „Његова научна интересовања била су огледало оне организације која је наумила да га убије“, тврди његов пријатељ Владимир Тисманеану. Кулијануова последња кратка прича, „Језик стварања“, појавила се у часопису Андреја Кодрескуа Exquisite Corps истог месеца када је убијен. У њој се говори о историчару „старом четрдесет година, који живи у добро обезбеђеној згради на језеру“. У то време предаје на „озбиљном и престижном универзитету у централном делу САД“. Једнога дана добио је тајанствену музичку кутију са шифрованим језиком којим говори сам Бог: Језик стварања. Три бивша власника кутије убијена су у прошлим столећима. Садашњи власник кутије размишљао је да употреби кутију против „омраженог политичког режима“, али се плашио да ће проћи као и његови претходници. Колико год је покушавао да открије његову тајанствену шифру, то му није успевало. После много оклевања, он оставља музичку кутију на дворишној распродаји и бежи у слободу од оног што је постало интелектуални затвор наметнут њеном тајном. Након двадесет година избеглиштва, са свим достигнућима иза себе, и толико тога пред собом, можемо се запитати зашто Јоан Кулијану није своју прошлост оставио у дворишту. Да ли је схватао прави смисао опасности у којој се нашао? Понекад се чини да јесте. Уколико се довољно усредсредимо на причу о његовом убиству, можемо само видети професора који се несвесно рве са својом фикцијом и научним делом, док се стварне силе удружују да га убију. Извор: Теологија.нет
  16. Последњег јутра свога живота, Јоан Кулијану (Ioan Culianu), харизматични професор Теолошког факултета Универзитета у Чикагу, држао је предавање о гностицизму и тајним мистичним сектама. Његов постдипломац, Александар Аргелес, излагао је тога дана, први пут пред својим професорима, један рад. „Био сам нервозан, а он је рекао: ’Немаш чега да се бојиш, то је само обред прелаза’ – присећа се Аргелес. Потапшао ме је по леђима и насмешио се.“ И ту Аргелес застаје. „Никада нећу заборавити тај осмех.“ Два сата касније, Кулијану је погинуо од метка калибра 2, 5 mm, испаљеног у потиљак. Његово убиство, атентат који се догодио у универзитетском купатилу, пренеразило је све на факултету, застрашило студенте и збунило чикашку полицију и ФБИ. Данас, после шеснаест месеци, тај злочин све више личи на оно што су Кулијануови пријатељи мислили све време: први политички атентат на једног професора на америчком тлу. Полиција је у почетку сматрала да је убиство дело незадовољног студента или колеге, можда чак и неког ко је практиковао окултне вештине које је Кулијану проучавао. Али истражитељи нису пронашли ниједан доказ који би поткрепио те претпоставке. Напротив, открили су да је Кулијану, као румунски емигрант, скоро две године нападао румунску владу у часописима, емисијама и интервјуима широм света. Њему, као и другим избеглим Румунима после његовог убиства, прећено је смрћу. У својој 41. години професор Кулијану био је омиљен међу студентима и уважаван међу учењацима попут Умберта Ека или Харолда Блума. Кулијану, који је течно говорио осам језика, написао седамнаест књига и имао три доктората, био је „бриљантан и славан у Европи“, вели др Моше Идел, професор Хебрејског универзитета и стручњак за јеврејски мистицизам. Висок, загонетног осмеха и упалих очију које су гледале негде изнад саговорника, Јоан Кулијану је учио да паралелно постоји мноштво универзума, да ум креира стварност, те да магија може да надмаши модерну науку. Недељама пре убиства, 21. маја 1991, он је завршавао три књиге, планирао женидбу, припремао се за дуго ишчекивани повратак у Румунију и био домаћин конференције у Чикагу која је имала изазован назив – „Друга подручја: смрт, екстаза и путовања у друге светове у савременој науци“. Па ипак, профетски карактер жртвиних политичких ставова, као и борхесовска имагинација, највише доприносе застрашујућој димензији ове узбудљиве приче. Стручњак за окултно, Кулијану је волео да предсказује будућност својим студентима, а његова предвиђања су често била невероватно прецизна. На једној прослави у Хајд парку, он је разоткрио скривену забринутост једне постдипломке за каријеру; другој је опет рекао да „понижава себе у љубавном троуглу“, а тачност онога што је говорио, како она вели, „скроз ју је одувала“. У фантастичним и детективским причама које је објављивао у авангардним књижевним часописима попут Exquisite Corpse, Кулијану је писао о политичким догађајима који су се збивали месецима или годинама касније – о тајним сектама и убиствима која су и те како подсећала на његово властито. То убиство била је својеврсна академска верзија загонетке ко је убица и тицало се мучних детаља румунске историје, мита и мистике, скривених веза између научникових политичких и интелектуалних склоности. Као фикција, оно представља невероватну трагедију. Као збиља је велика трагедија. Као предавач, Јоан Кулијану је био отворен, духовит, незабораван, а као пријатељ – тајанствен и затворен. Родио се 5. јануара 1950. године у угледној породици у румунском граду Јаши надомак совјетске границе. Јаши има велелепне булеваре, цркве од камена, кривудаве поплочане улице, а за Кулијануа он чува и избледеле успомене на некадашњу славу његове властелинске породице. Кулијануов прадеда и деда били су ректори универзитета, најстаријег у Румунији. За време фашизма у Румунији, њеног припадништва силама Осовине, његов деда био је познат као заштитник Јевреја који је својим штапом с мермерном дршком претио њиховим угњетачима. Дечак је одрастао под комунистима који су преузели власт после Другог светског рата. Партија је запленила кућу његове породице, а њих сместила у четири просторије које су „несносно заударале на труо намештај“, писао је касније Кулијану. Пошто му је било забрањено да се игра с другом децом, он се, у својој башти ограђеној зидовима, забављао како је сам знао и умео. После убиства, полиција је на његовом радном столу пронашла три кестена с дрвета из те баште. „Живели смо у страху од Секуритате, тајне полиције“, присећа се Кулијануова сестра, Тереза Петреску (Therese Petrescu), удата за једног од водећих румунских дисидената. Његов отац, адвокат опозиције и математичар, није смео да објављује или нађе посао; умро је, скрхан, у 51. години. На Универзитету у Букурешту, Јоан Кулијану и његови пријатељи забављали су се интелектуалним играма, изазивајући своје професоре измишљањем дугих библиографских цитата за научнике са страним именима. Када је освојио прво место на такмичењима из националне књижевности и језика, Секуритате је попут већине најбољих дипломаца покушала да га заврбује. Такозвани капетан Урехе (Ureche), „Капетан Уво“, повео га је „у шетњу кроз многе улице“, наводећи га да цинкари своје колеге, писао је Кулијану 1989. године у својој изјави за америчку Имиграциону и исељеничку службу. Када је Кулијану то одбио, схватио је, као и његов отац, да никада неће добити пристојан посао или издавача. Међутим, за разлику од оца, Јоан Кулијану је побегао. Четвртог јула 1972. године он је пребегао за време једног стипендијског путовања у Италију. Румунски писци у иностранству су пребијани или убијани у догађајима који су обично наговештавали умешаност Секуритате, тако да су Кулијануове доцније активности у Италији, Француској и Холандији праћене страхом од освете. Избеглиштво му је, међутим, омогућило одличне контакте широм света, нарочито с још једним румунским апатридом, покојним Мирчом Елијадеом, славним религиологом с Универзитета у Чикагу. Елијаде је храбрио младог научника у његовим истраживањима мистицизма и астралне религије и помогао да Кулијану, као гостујући професор 1986. године дође у Чикаго. У часу када је умро, Кулијану је био професор историје хришћанства и историје религија; Универзитет у Чикагу обећао му је стално намештење чим се заврши процедура око његовог усељења. У Хајд парку, Кулијану је проширио своје истраживање изван домена религијских студија, преиспитујући наше појмове магије, секса, смрти и сопства. Његова интересовања су се кретала од изучавања многоструких универзума до привида ума, од књижевне теорије до духовних техника екстазе. „Он је имао“, вели Мајкл Фишбејн (Michael Fishbane), колега с Теолошког факултета, „језичко умеће, оригиналност, отвореност и енергију довољну да створи велико животно дело“. Његове три постхумно објављене књиге указују на обим његових амбиција. Једна од њих бави се повешћу гностичких секти, друга испитује путовања с ону страну живота, а трећа представља обухватан речник светских религија. Пошто је повезивао окултно, физику, магију, Ерос и историју, његова наука је погрешно означена као знаност Новог доба (New Age). Али она је била много више од тога. Кулијану је трагао за структурама које чине основу фанатизма и вере, како би разоткрио „системску предвидивост самог мишљења“, пише Лоренс Сајивен (Lawrence Suhivan), директор харвардског Центра за проучавање светских религија. „Два су његова главна доприноса науци“, каже Керол Залески (Carol Zaleski), професор религије на колеџу Смит. „Једно је била његова енормна ерудиција. Али његово главно интересовање лежало је у разумевању тога да ум измишља имагинарне светове и чини их толико стварним, да они, на крају, доиста и постају стварни.“ Још више него о његовој науци, студенти данас говоре о његовој личности. „Он нас је упознао и поздрављао поименично“, вели бивши постдипломац Мајкл Алока (Michael Allocca). „Цело лето сам жељно ишчекивао да га видим“, каже Грег Спинер (Spinner), други Кулијануов студент. „Никада више нећу упознати никога као што је он“. Спинер и Алока су га убедили да предаје курс о ономе што му је била специјалност – прорицање. На завршном испиту требало је предвидети будућност. На једном универзитетском тргу, Кулијану је, 1986. године, упознао Хилари Виснер (Hillary Wiesner), постдипломку с Харварда, с којом је доцније заједно написао већину својих дела. Она је била његова вереница, али и предмет мистичног витештва. „Он је изумео неку врсту религије која је била усредсређена на мене“, каже Виснерова. „Моји пријатељи нису могли у то да поверују“. Када су Кулијану и Виснерова видели филм Сирано де Бержерак, она је бар нешто схватила. „Он је плакао гледајући тај филм“, рекла је. „У својој глави, био је Сирано, усамљен, у својој идеалној, али немогућој тежњи да освети свог оца и ране из прошлости“. Као добровољни апатрид, Јоан Кулијану је с дистанце пратио румунску политику током седамнаест година. После румунске револуције у децембру 1989, он је започео своје агитовање. Током последњих петнаест месеци Кулијану је, у Lumea Libera (Слободни свет), њујоршким емигрантским новинама, и Corriere della Sera, италијанском дневном листу, написао више од тридесет чланака у којима је нападао румунске лидере. Критички се огласио и на радију Слободна Европа и BBC; на BBC-у су га чак упозорили да ублажи своје изјаве. Писао је и кратке, луцидне приче о земљи Јорманији, фиктивној верзији Румуније. Уз помоћ историје може се објаснити његова „латентна експлозивност“, израз који је Норман Манеа сковао за задоцнели политички ангажман овог румунског ињелектуалца у егзилу. Притешњена старом руском, отоманском и аустроугарском царевином, Румунија је била сиромашна, брдовита, често освајана земља, у којој су доминирале криза идентитета и склоност ка корумпираним и садистичким владарима не само страним него и домаћим. (Најславнији Румун, Дракула, фиктивни је лик који води порекло од принца из XV века сугестивног имена – Продорни Влад). Демократске традиције ту никад нису имале корена; ксенофобија и антисемитизам су често цветали и, како истиче Манеа, држали многе младе интелектуалце што даље од националне политике. Крајем тридесетих година, фашистичка парјија по имену Гвоздена гарда проширила је свој утицај. Подгревајући властиту верзију митологије крви и тла, Гвоздена гарда, према речима историчара Влада Георгескуа (Georgescu), „унела је култ смрти у румунску политику“ и, својим варварским погромима, потиснула чак и нацисте у други план. Свестан да је толико тога од те историје потиснуто у послератно доба, Кулијану се обраћао истраживачима, попут Елија Визела, да разоткрију истину о румунском холокаусту. Године 1944. румунски млади краљ Михаило ражестио је Гвоздену гарду окрећући леђа Немцима и сврставајући земљу у антифашистичку коалицију. Или, како су то екстремни националисти тумачили, капитулирајући пред Русима. Када су комунисти преузели власт 1947, многи чланови Гвоздене гарде побегли су у Сједињене Америчке Државе. Стицајем околности, једна од највећих заједница тих емиграната налази се у Чикагу. „Ту имате једну стару, али активну фашистичку заједницу“, тврди један извор који није желео да буде именован. „Они још увек регрутују људе“, додаје други. Револуција против Николе Чаушескуа (Nicolae Ceausescu) изгледала је испрва као срећан преокрет у румунској мрачној историји. Али један број новијих књига које се баве догађајима из децембра 1989. године – укључујући и извештаје Андреја Кодрескуа (Codrescu), новинара Едварда Бера (Edward Behr) и дописника радија Слободна Европа Нестора Ратеша (Ratesh) – потврђују оно што су Кулијану и други говорили о последњој и најкрвавијој побуни у источној Европи. Они тврде да су оно што је почело као аутентичан народни устанак у Темишвару убрзо преузели Секуритате, армија и партија који су дуго планирали да свргну Чаушескуов режим. Извештаји се разликују у томе колико је брзо и дефинитивно ова побуна злоупотребљена. Неки коментатори истичу да је револуција коју смо видели на телевизији била у великој мери исценирана и чак тврде да је КГБ имао удела у томе. Други кажу да је устанак био аутентично народни и спонтан, али да су завереници у пучу ускоро нашли изговор да се укључе у акцију. Сви су јединствени у мишљењу да су многи функционери у постреволуционарној влади ветерани Чаушескуовог режима који су, у великој мери, осећали презир према демократији. Као што Ратеш каже, децембарске борбе имале су, за исход, „велики парадокс суштински антикомунистичке револуције што је произвела режим у коме су доминирали бивши комунисти“. Румунска влада суочила се са заосталом економијом и честим протестима, али је опозиција уситњена и режим је опет могао да преузме власт на септембарским изборима. Антисемитска десница, којој су неки од Чаушескуових бивших сарадника тежили и коју је изгледа финансирала једна фракција у Секуритате, била је у успону. За разлику од других у источној Европи, румунска влада задржала је већи део својих тајних полицијских снага (иако она сада има нов, безазленији назив – Румунска информативна служба). Чак и у иностранству, бивша Секуритате, или бар њени остаци, очигледно наставља да учествује у прљавим пословима. Један службеник Обавештајне секције ФБИ сведочио је прошлог новембра пред Конгресом да, иако су Чехословачка, Пољска и Мађарска знатно смањиле своје обавештајне операције у САД, „ми не можемо исто рећи за Румунију… Још увек смо веома забринути у вези с њиховим намерама“. Јоан Кулијану је био међу првима и најгласнијима, који је румунску револуцију назвао пучем. Његова имагинација била је врло перцептивна: шест месеци пре него што је ико помишљао да би Чаушеску могао пасти, Кулијану је у Италији објавио кратку причу Интервенција у Јорманији, у којој је описао побуну сличну оној румунској. Друга прича, Слободна Јорманија, говори о пучу усред аутентичне револуције, у коме учествују делови тајне полиције, док вође пуча снимају ископане лешеве како би повећали број жртава и збунили гледаоце. Доцније је, у једној емисији програма Nightline на ABC, откривено да су вође румунске револуције прибегле баш таквој језивој стратегији – на видео тракама су снимљени низови лешева ископани из гробова сиромашних грађана за које се тврдило да представљају тела демонстраната које су побиле Чаушескуове снаге. У Румунији, као и у Кулијануовој уобразиљи, политичка реалност је постала игра ума. Месец дана пре његове смрти, велики интервју с Кулијануом појавио се у румунском дисидентском часопису 22. „Он је врло негативно оценио ново јединство између крајње левице и крајње деснице у Румунији“, вели Владимир Тисманеану, професор политичких наука на Универзитету у Мериленду и аутор књиге Репродуковање политике: Источна Европа од Стаљина до Хавела. Испрва уздржан, Кулијану је у даљем разговору назвао Секуритате силом „епохалне глупости и неслућене комплексности“. Упитан о румунским слободним изборима и штампи, одговорио је да су од тога највише користи имали новоослобођени фашисти. Професор се супротставио не само крајњој левици и десници, већ и новинару који га је интервјуисао, називајући револуцију „трагичним губитком“ који је наметнуо КГБ. „То је била његова смртна пресуда“, каже Јон Пацепа, бивши шеф Румунске контраобавештајне службе који је пребегао 1978. године и сада се крије у Америци. Није случајно што је Кулијану био забринут због могуће освете јер је осећао да докази за то већ постоје. Месец дана пре револуције, његов стан у Хајд парку је испретуран. Извештај чикашке полиције потврдио је да су телевизор, компјутер, флопи дискови и флаша вина украдени. Према речима његовог пријатеља Стелиана Плесоиуа, Кулијану, који је покушавао да сестру и зета изведе из Румуније, осећао је да га Секуритате упозорава. Други нису делили његово мишљење. „Није то ништа политичко, само лоше суседство“, говорио је Грег Спинер који је свом професору помогао да се пресели у добро обезбеђени облакодер на Лејк Шор Драјву. Кулијану није никад помињао пријатељима с универзитета или полицији претње смрћу које је добијао. „Он је био тип човека с подигнутом горњом усном“, тврди Скинер, коме се Кулијану једном поверио да својим политичким текстовима ступа на „опасну територију“. О претњама је једино разговарао са својим пријатељем Дорином Тудораном, дисидентским издавачем и песником. „Оне су стизале у писмима или телефоном. Није знао ко их шаље“, присећа се Тудоран. „Говорили су да ће га убити ако настави да пише о Румунији. Најпре га је то забављало. А онда се и уплашио.“ И поред тога, он се још више ангажовао у емигрантској политици. Априла 1991, месец дана пре него што је убијен, Јоан Кулијану је на Универзитету у Чикагу посетио старог краља Михаила, јер је сматрао да је прогнани монарх једина нада за стабилност њихове земље. Три дана пре смрти, отказао је пут у Румунију, посету болесној мајци и учешће на конференцији Америчко-румунске академије, с групом научника познатих по антикомунистичкој делатности. Рекао је сестри да му стижу претње од екстремно десне групације Vatra Romaneasca (Румунски огањ), „у сваком случају“, према мишљењу једног пензионисаног капетана Секуритате, од „органа Румунске информативне службе“. А онда је променио и браву на вратима своје канцеларије. Купатило на трећем спрату, где је Јоан Кулијану убијен, није прометно место. На једном држачу тоалет-папира нађена је урезана свастика, што вероватно нема везе са злочином. Кулијану је умро сунчаног мајског поподнева, за време одмора око ручка, када стотине људи пролази Свифт холом током годишње распродаје књига на Теолошком факултету. Његов убица се највероватније попео на седиште тоалета у WC-у поред Кулијануовог и уперио пиштољ право у његову главу. Један једини метак разнео је његов мозак и изишао на другу страну, кроз нос. Нико није видео убицу у бекству. Пиштољ никада није пронађен. Кулијануови кључеви и новчаник нађени су у његовом џепу, а црни сат од опала на руци. Убиство је прецизно и вешто изведено па када је један студент ушао у купатило после неколико минута, скоро да није било крви – испод врата WC-а беживотно је висила помодрела професорова рука. „Ти људи су знали шта раде“, приметио је Роберт Ј. Стајн (Stein), главни медицински вештак из области Кук. „Убити једним метком из пиштоља тако малог калибра као што је 2, 5 mm – није лако“. Бивши шеф обавештајне службе Јон Пацепа само је додао: „То је типично КГБ убиство, један метак у потиљак“. Кулијануово убиство покренуло је читав низ загонетних догађаја, гласина и дезмформација. Дан после убиства, пакет с књигама, које је Кулијану поклонио и послао краљу Михаилу у Женеву, у Швајцарску, стигао је у коверти типа Jiffy Pak – отворен и празан. Дан уочи убиства, неко је телефонирао породици и многим пословним партнерима Андреја Кодрескуа да им јави како је Кодреску, румунски емигрант и Кулијануов пријатељ, извршио самоубиство. Кодреску је накнадно дознао да је позиве упућивала „једна особа из Калифорније“. Али је додао и да се боји да открије њен идентитет, рекавши само да је „ширење дезинформација типично за стратегију Секуритате“. Наредних дана, удовица Мирче Елијадеа, жена коју је Кулијану познавао, суочила се у свом стану у Хајд парку са узнемирујућим позивима. Елијаде је пре смрти именовао Кулијануа за свог књижевног заступника. Занимљиво је да су последњих година старог научника, нападали као апологету Гвоздене гарде. Тим критикама придружио се и Кулијану. Узнемирена госпођа Елијаде променила је број телефона и одбила да о томе говори. Неколико недеља потом, састанак Америчко-румунске академије у Букурешту је пропао јер је део научника са Запада отказао учешће. „Тај састанак је био пресудан за слободну опозицију у нашој земљи“, присећа се Мирча Сабау (Mircea Sabau), физичар у универзитетској болници у Чикагу и Кулијануов пријатељ. „После убиства, мали број људи се појавио“. Румунски званични лист Libertatea (Слобода) објавио је тобожње саопштење полиције у Чикагу добијено од Кулијануове сестре, у коме се тврдило да ниједна страна служба није умешана у злочин. У чикашкој полицији пак кажу да такво саопштење никад нису издали. Седмог јуна 1991, председник Румуније Јон Илијеску (Ion Iliescu) на конференцији за штампу такође је прокоментарисао овај злочин, истичући да му је „високи амерички званичник“ рекао да то није политичко убиство. Међутим, стручњак Стејт Департмента за источноевропска питања негирао је да било шта зна о наводном коментару неког америчког званичника. И другим румунским писцима у САД-у и иностранству почеле су да стижу претње смрћу. Екстремно десни лист Romania Mare (Велика Румунија), који издају бивше Чаушескуове присталице, напао је професора политичких наука Владимира Тисманеуа: „Чувајсе, пацове, истребљивачи су за тобом“. У Вашингтону је дисидент Дорин Тудоран свакодневно добијао претеће поруке у којима се помињао Кулијану. Примао сам позиве: „Послаћемо те за твојим пријатељем Кулијануом. Имамо метак с твојим именом на њему“, поручивали су незнанци. ФБИ је, најзад, успео да похапси Румуне који су претили и узнемиравали Тудорана, али ни он ни Биро нису открили имена тих људи. У Атини, румунском писцу и блиском пријатељу професора Кулијануа прећено је двапут током недеље јер се појавио његов чланак о убиству. У Њујорку, један новинар је примио сличне претеће поруке. У Чикагу, румунски радио-спикер, који се залагао за краљеву посету Румунији, примио је неколико претећих телефонских позива и писмо у коме се помињао Кулијану. Неке од тих претњи су, можда, проблематичне и воде до старих избеглица који носе успомене из прошлости. Али има ту и нечег чудног и, свакако, значајног у вези са начином на који су многе од поменутих порука састављене: оне позајмљују архаични језик мистичног национализма Гвоздене гарде. У Атини су та писма била обележена архаичним акцентима. Већина посматрача тврди да је то била стара тактика прерушавања практикована у Секуритате. У својој књизи Црвени хоризонти, Јон Пацепа указује на међународне тихе кампање у којима је Секуритате користила националистичку реторику како би застрашила дисиденте, понекад чак измишљајући и нове десничарске групе. Фебруара 1992, један чланак из Romania Mare користио се сличним језиком да похвали Кулијануово убиство. У том чланку, испуњеном вулгарним референцама на место у коме је он убијен, истиче се како је Кулијану убијен на правом месту, „у смртоносном тоалету који је за њега припремила судбина“. Место злочина је својеврстан текст, а једног мирног мајског поподнева професор Ентони Ју (Anthony Yu) анализирао је место у купатилу где је убијен његов пријатељ, недалеко од канцеларије испуњене књигама. „То има ритуални значај“, каже професор Ју. „Ту се испољава симболичко и физичко понижење, мрља, нечистоћа, најпрофаније место на коме се може окончати живот. У ствари, запитао сам се није ли овде реч о култном убиству.“ Полиција није искључила могућност да је то било култно убиство – или чин неког незадовољног колеге, студента или љубавника. „Он није имао никаквих непријатеља“, тврдио је Нетенијел Дојч (Nathaniel Deutsch), Кулијануов асистент, уз сагласност осталих. Повремено је, међутим, Кулијануово истраживање у домену окултног доносило невоље. У Француској, на једном предавању о ренесансној магији, три жене су се представиле као вештице и негодовале против његовог уплитања у њихов свет. Кулијану, други предавач и неколико људи из публике озбиљно су се разболели. Тема предавања гласила је: „Подухват који ћу избегавати у будућности“, записао је он јетко у својој књизи Ерос и магија у ренесанси. Многи Румуни били су скептични да је то било политичко убиство. Зашто би некој неконтролисаној групи у Секуритате сметао професор у Чикагу који није био никакав „играч“? То питање је културна енигма. Одговор на њега лежи, можда, мање у рационалном него у митском или култном фанатизму који је Кулијану проучавао и критиковао. Прво, занемаримо идеју да су професорови списи могли да изазову толико гнева да га неко убије. Многи пореде Кулијануову смрт с убиством Николае Јорге (Nicholae Iorga) из 1940. године. Он је био славни румунски историчар који се супротставио Гвозденој гарди и за кога се верује да су га они и убили надомак Букурешта. „Знам људе који су убили Јоргу“, каже др Александар Ронет (Alexander Ronnett), старији стоматолог и лекар опште праксе, самозвани портпарол Гвоздене гарде у Чикагу. „Једина ствар у којој су погрешили јесте то што су били сувише благи“, вели он. „Требало је да га, јавно, живог одеру.“ За румунске нове десничаре, Кулијану је био посебна врста издајника – писац чији су напади били директнији и личнији него они упућени од Тисманеуа, Кодрескуа или Манее, који су сви били Јевреји и, према неофашистичком схвајању, искључени из круга румунских пајриота. Он је био Елијадеов интелектуални наследник, један од најславнијих румунских научника у иностранству. Али док је стара Гвоздена гарда поносно називала Елијадеа „једним од наших“, нови румунски десничари презирали су Кулијануа. Чланак у Romania Mare, који је потписао Леонард Гаврилиу, румунски преводилац Фројда, на својеврстан, застрашујући начин коментарише место убиства: ту се указује на „ферментирану визију Кулијануовог фекалног мозга“, називајући га „изметом преко кога није повучено довољно воде“. Вели се и то да Кулијану, „избеглица у гангстерској метрополи Чикагу“, није имао права да критикује румунски антисемитизам или захтева измирење с недавном прошлошћу земље. Секуритате се, такође, посебно свети онима који критички пишу о Румунији. Године 1991, Димитру Мазилу, бивши високи функционер владајућег Фронта националног спаса, који је управо завршио рукопис у коме је критиковао нови режим, претучен је и исечен у свом стану у Женеви. Два маскирана човека, која су га напала оштрим сечивима, говорила су румунски и отишла с Мазилуовим рукописом. Други писци и издавачи били су претучени или убијени у Француској, Немачкоји Канади. Према мишљењу Јона Пацепиа, Секуритате из времена Чаушескуа користила је радијацију да би приведене писце кришом отровала. Ипак, и они који верују да је Кулијануово убиство политички мотивисано, не могу да објасне зашто је баш он био на удару. Једно објашњење могло би се односити на страст којом је Кулијану нападао нову румунску владу. Кулијануов интервју за 22, који се појавио у априлу 1991, месец дана пре његове смрт и, био је једна од првих критика владајућег Фронта националног спаса и децембарске револуције који је објављен у самој Румунији. У њему је Кулијану „удружио песничке емоције с ерудицијом политичког аналитичара“, тврди Владимир Тисманеану. Окривио је не само Секуритате него и Гвоздену гарду, култни национализам, Православну цркву и румунску културу. Позивао је на истрагу румунског геноцида над стотинама хиљада Јевреја. Било шта од тога могло је подстаћи на освету у земљи која се никад није суочила са својом прошлошћу. „Његова критика била је комплексна, вишеслојна, суптилна. Морате све то повезати“, каже Мирча Сабау. „Тек тада она постаје беспоштедна“. Интервју с 22 могао је тадашњи режим у Румунији „добро уздрмати“, каже Јон Пацепа. „Они би рекли: ’Овајчовек доноси невољу. И биће све гори и гори. Отарасимо га се’. То чак није морала бити ни одлука владе“. Чињеница да Кулијану није био познат ван академског света могла га је учинити још рањивијим. „Они прогањају мање познате људе да би збунили полицију и застрашили остале“, наводи Сабау. Када је реч о балканским сплеткама, чикашка полиција има уобичајену процедуру. „ФБИ се бави међународном димензијом“, истиче шеф чикашке полиције Фредрик Милер (Fredrick Miller), који је недавно наишао на нови траг у Кулијануовом случају. Загонетно убиство заокупља све оне који су познавали Јоана Кулијануа. „Изгубити њега равно је спаљивању Александријске библиотеке. Има толико тога што је он знао, биће потребне године да се исцеди оно за шта су њему биле потребне секунде“, тврди Грег Спинер. „Не могу да престанем да мислим на њега“, каже Нетенијел Дојч. Осим бесмисленог губитка, веза између оног чиме се бавио и самог убиства је најузнемирујући елемент самог злочина. Јоан Кулијану је веровао у постојање мноштва светова – можда зато што је и сам живео у многим световима. Подучавао је студенте да превазиђу неверицу у то да могу да постану добри детективи окултног подручја. Веровао је да житељи источне Европе морају да учине исто како би разоткрили окултне политичке преокрете у дубоко завађеној области. Веровао је у моћ прошлости и моћ њеног поновног конструисања, пошто је ту моћ видео на делу у својој земљи. „Његова научна интересовања била су огледало оне организације која је наумила да га убије“, тврди његов пријатељ Владимир Тисманеану. Кулијануова последња кратка прича, „Језик стварања“, појавила се у часопису Андреја Кодрескуа Exquisite Corps истог месеца када је убијен. У њој се говори о историчару „старом четрдесет година, који живи у добро обезбеђеној згради на језеру“. У то време предаје на „озбиљном и престижном универзитету у централном делу САД“. Једнога дана добио је тајанствену музичку кутију са шифрованим језиком којим говори сам Бог: Језик стварања. Три бивша власника кутије убијена су у прошлим столећима. Садашњи власник кутије размишљао је да употреби кутију против „омраженог политичког режима“, али се плашио да ће проћи као и његови претходници. Колико год је покушавао да открије његову тајанствену шифру, то му није успевало. После много оклевања, он оставља музичку кутију на дворишној распродаји и бежи у слободу од оног што је постало интелектуални затвор наметнут њеном тајном. Након двадесет година избеглиштва, са свим достигнућима иза себе, и толико тога пред собом, можемо се запитати зашто Јоан Кулијану није своју прошлост оставио у дворишту. Да ли је схватао прави смисао опасности у којој се нашао? Понекад се чини да јесте. Уколико се довољно усредсредимо на причу о његовом убиству, можемо само видети професора који се несвесно рве са својом фикцијом и научним делом, док се стварне силе удружују да га убију. Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. Слава Факултета Светог Василија у Фочи 15. Мај 2018 Дан успомене Светог оца нашег Василија Острошког и крсна слава Богословског факултета у Фочи који носи светитељево име свечано је прослављен у храму Светог Саве у Фочи. Свету архијерејску Литургију са професорима богословских факултета из Фоче и Београда, в.д. ректора богословије и свештенства Митрополије дабробосанске служио је Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом, који је на крају свете Литургије благословио славско кољиво и колач. На светој Литургији певало је Српско певачко друштво Слога из Сарајева. Након Литургије приређена је духовна академија у Општинском центру за културу на којој су се, осим домаћина, обратили и честитали крсну славу декану, професорима и студентима Богословског факултета: начелник Општине Фоча, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др. Предраг Пузовић, преставник Универзитета Источно Сарајево и Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом. Сви су они истакли велики значај Богословског факултета у Фочи и велику улогу коју има и врши како у локалној заједници тако и широм Митрополије дабровосанске, наше помесне Цркве и нашег Народа. У току духовне академије декан проф. др Владислав Топаловић уручио је дипломе дипломираним теолозима који су од прошлогодишње до овогодишње крсне славе дипломирали на овом факултету, као и дипломе мастера онима који су завршили мастер студије. На крају духовне академије декан је уручио и три Златне плакете Богословског факултета заслужним појединцима, посче чега је прочитана одлука Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома о постхумном одликовању проф. др. Милана Радуловића Златним орденом Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског. Обзиром да нико из породице покојног проф. Радуловића није присутвовао академији Високопреосвећени Митрополит је орден предао проф. др Дарку Ђогу и умолио га да одликовање у његово име уручи породици Радуловић. Извор: Митрополија даброосанска
  18. Слава Факултета Светог Василија у Фочи 15. Мај 2018 Дан успомене Светог оца нашег Василија Острошког и крсна слава Богословског факултета у Фочи који носи светитељево име свечано је прослављен у храму Светог Саве у Фочи. Свету архијерејску Литургију са професорима богословских факултета из Фоче и Београда, в.д. ректора богословије и свештенства Митрополије дабробосанске служио је Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом, који је на крају свете Литургије благословио славско кољиво и колач. На светој Литургији певало је Српско певачко друштво Слога из Сарајева. Након Литургије приређена је духовна академија у Општинском центру за културу на којој су се, осим домаћина, обратили и честитали крсну славу декану, професорима и студентима Богословског факултета: начелник Општине Фоча, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др. Предраг Пузовић, преставник Универзитета Источно Сарајево и Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом. Сви су они истакли велики значај Богословског факултета у Фочи и велику улогу коју има и врши како у локалној заједници тако и широм Митрополије дабровосанске, наше помесне Цркве и нашег Народа. У току духовне академије декан проф. др Владислав Топаловић уручио је дипломе дипломираним теолозима који су од прошлогодишње до овогодишње крсне славе дипломирали на овом факултету, као и дипломе мастера онима који су завршили мастер студије. На крају духовне академије декан је уручио и три Златне плакете Богословског факултета заслужним појединцима, посче чега је прочитана одлука Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома о постхумном одликовању проф. др. Милана Радуловића Златним орденом Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског. Обзиром да нико из породице покојног проф. Радуловића није присутвовао академији Високопреосвећени Митрополит је орден предао проф. др Дарку Ђогу и умолио га да одликовање у његово име уручи породици Радуловић. Извор: Митрополија даброосанска View full Странице
  19. Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква
  20. Мр Предраг Миодраг: Светитељ Арсеније, други Архиепископ српски У седамстотој годишњици од престављења Светитеља Арсенија II, архиепископа српског, 1. јуна 1967. године, Свети архијерејски сабор усваја предлог Светог архијерејског синода и, на основу чл. 69 тач. 5 Устава СПЦ, доноси следећу одлуку: „Досадашњи Одсек богословије Св. Саве у Сремским Карловцима проглашава се самосталном богословијом с тим, да јој патрон буде Св. Арсеније, II архиепископ српски“. Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. У среду, 04. октобра 2017. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета у Загребу, одржано је друго у низу предавање у оквиру јесењег циклуса предавања на тему „Црква и Друштво“, који организује, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, Црквена општине загребачка. Предавање је одржао ванредни професор на катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Предраг Драгутиновић, а његова тема је била: „Теологија у 21. веку – питања и изазови“. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је професор Драгутиновић одговарао. Извор: http://mitropolija-zagrebacka.org/profesor-dr-predrag-dragutinovic-teologija-u-21-veku-pitanja-i-izazovi/?script=cir View full Странице
  22. Два наша угледна педагога, психијатар професор Светомир Бојанин и теолог професор Драгомир Сандо водили су врло садржајан разговор о односу религије и науке. Обзиром на тему и хабитус двојице сабеседника у емисији Телевизији Храм, природно је да су се обухватили и тему савременог васпитања и образовања. Емисију препоручујемо као сасвим јединствен догађај у нашим медијима. View full Странице
  23. Неуротеологија - одабране теме Драган Павловић Неуротеологија је мултидисциплинарна област бихевиоралне и социјалне неуронауке која се бави изучавањем промена на мозгу које су условљене настанаком или настају због одређених спиритуалних или религијских искустава. Честе су тежње да се натприродне, Божанске појаве сведу на материјална тумачења. Ако неко има визију то се објашњава нпр. видном халуцинацијом услед надражаја одговарајућих делова мозга каква се дешава током епилептичког напада и слично. Исто тако, када дражење неких области мозга доводи до искустава која се могу класификовати као религијска, ово се не може употребити као аргумент да аутентична религијска искуства не постоје ван болести или експеримента. Области које најчешће испитује неуротеологија су вантелесно искуство, доживљај блиске смрти, медитација и употреба психоативних супстанци, доживљај присуства. Такође се испитује принципима квантне физике могућност бесмртности свесности тј. душе. Такође се са неуропсихолошког аспекта у неуротеологији могу испитивати емпатија, надзорна функција предње цингуларне коре, систем доношења одлука, мождани гама таласи, и друго. Системи (религија, политичка убеђења, лични ставови) који не решавају успешно неизвесност могу да доведу до екстремних убеђења са потенцијалним избијањем конфликата. Религиозна осећања вере у Бога представљају животни смисао за многе људе док други у религији не налази свој мир, што у оба случака има и неуропсихолошке корелате у раду критичних можданих структура. НАПОМЕНА А.Ж.: ПРОФЕСОР ДРАГАН ПАВЛОВИЋ ЈЕ ЈЕДАН ОД НАШИХ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ НЕУРОЛОГА. ПРЕДАВАЊЕ СЕ ОДРЖАВА 18.10. У 10.15 НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ У СКЛОПУ "НЕДЕЉЕ СВЕСТИ О МОЗГУ" ПРОГРАМ СКУПА: https://l.facebook.com/l.php?u=https%3A%2F%2Fsites.google.com%2Fview%2Fbaw2017%2Fprogram&h=ATMOz6yulG-45viHfqJEEejSfZCsjlXfVVMUKRfpnkQuWy0OnbBQDIrOqFdkYs8GrguVE1Z3rmJW0cUDI-w83iViQpjNp8o8srDqdNqF9Avvl-fs3BDb9xoaw55MF8bRwBCFVQ
×
×
  • Креирај ново...