Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'протојереј-ставрофор'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 58 results

  1. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ) – ”АГЕНТ ЦИА-е” ”Манастири су осматрачнице српске савести” Свети Јустин Ћелијски ”Волемо мртви бити него законе отаца својих погазити” Срби из Славоније аустријској генералскоманди у Вараждину у 18. веку Сачекао сам ових дана да саслушам и прочитам све квалификације које су представници београдског режима лично изговорили и написали о Архимандриту Сави (Јањићу), игуману Манастира Високи Дечани у Метохији. Не памати се таква медијска хајка на једног монаха Српске Цркве! Ипак, кад је хајка, као што је ова против оца Саве Дечанца, свака реч лети на образ онога ко је изговара. И ту остаје! За историју и сведочанство! Шта је циљ политичке и медијске хајке на оца Саву Дечанца? Није ваљда циљ да се ”увере” Срби, посебно она наша браћа и сестре на Косову и Метохији, да им је ”нека мањина главни непријатељи у Српској Православној Цркви” и да је та ”мањина” ”агентурно повезани” у Епархији Рашко-Призренској и Косовско-Метохијској са централом у Манастиру Високи Дечани. А на челу те ”опасне агентурне групе” је нико други до дечански игуман – отац Сава (Јањић)!!! И да је та ”агентурна мрежа део других агентурних мрежа”. Епохално, нема шта! Свесно ризикујући, јавно сведочим да су напади на Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија и игумана Високих Дечана Архимандрита Саву, по ко зна који пут, потврдили истину да је пријатељство са политичарима непостојећа категорија и да су односи са њима искључиво омеђени њиховим интересима – ситним, јефтиним, дневним, површним и краткотрајним! Ту, дакле, нема ни Светиње, а ни опраштања! То се и ових дана потврдило. Није било давно кад су се неки од данашњих хајкача тркмили да се сликају са Владиком Теодосијем и са нашим свештенством, монаштвом и верницима – са тим највећим јунацима наших дана – по српским цркавама и манастирима на Косову и Метохији. Кад год су донели какву помоћ нашим Светињама и народу на Косову и Метохији нису могли да утекну камерманима које су са собом водили. А сад, кад је речена реч из дечанског игуманског трона, дечански игуман је агентура ЦИА-е! Или кога већ! Па још и да ради за независно Косово! Е, па неће баш бити тако! Трајно треба запамтити следеће речи које су данима упућиване не само Сави Јањићу него дечанском игуману – једној од најзначајнијих адреса нашег народа кроз историју: да црквена агентурна мрежа ”све време de facto штити пуну косовску независност”; да ”Јањић и остали бар 15 година воде политику која се залаже за албанско независно Косово”; да су припадници агентурне мреже на челу са дечанским игуманом ”део организованог и систематског плана агентурних мрежа”; да је о. Сава Дечанац ”шиптарски патриота и противник поделе Косова”; да ”отворено ради за независно Косово”; да ”ради у интересу ЦИА-е, а против Срба”; да је ”обрукао мантију коју носи”; да је човек који ”данима води бесомучну кампању против Србије”; да је ”издао своју веру”; да је ”пријатељ свих шиптарских функционера на Косову”; да се ”залаже да Шиптари добију све, а ми ништа”; да ”подржава Албанце”, да га ”треба разрешити” и да не набрајам даље. Само што није речено да у Дечанима има ”неки ђаур Сава” и да га треба медијски спалити! Пишу ових дана, поред осталог, како је отац Сава Хрват по мајци! Не смета им што се на челу Владе Србије налази Ана Брнабић за коју се не зна да ли је крштена, али се сигурно зна да су јој деда по оцу и редом по тој линији до ње били и остали Хрвати. И што је она пре неки дан јавно потврдила! Узгред, познавао сам дивну мајку оца Саве (Јањића). Тачно је да је била римокатолкиња и то таква и толика да је оних шездесетих година ХХ века свом сину на рођењу дала име по Светом Краљу Драгутину. Замислите такву Хрватицу, ту опасну римокатолкињу која је свом сину дала име по српском краљу! Вероватно је још тадашњи Драгутин, данашњи отац Сава, од материне утробе ”предодређен да буде агент ЦИА-е”! Он, судећи по томе, није заврбован, некад, негде и од неког, него се, чим је рођен, окренуо пут запада, Вашингтона и ЦИА-е! Та и таква мајка која је родила тако ”опасног агента” је примила православну веру, постила постове, ишла на Свете Литургије у требињску Саборну Цркву. Тој мајци су, кад се упокојила, опело служили двојица владика и више од 20 свештеника! Просто човек да пожели да све мајке Српкиње, а не само Савина, буду такве, па да своје синове подаре Богу да служе у манастирима као монаси! Савина мајка, слободно и истинито говорим, може и треба да буде узор свим будућим мајкама! Не значи ли то да треба да пљунемо и на Јелену Анжујску, јер је и онабила римокатолкиња? За оне који не знају, Архимандрит Сава је рођен у Требињу, а у монаштву је већ тридесет година. Свој монашки живот је почео код чудотворних моштију Светог Петра Коришког у Манастиру Црна Река код Рибарића, који је тек недавно добио асфалтни пут. Замишљам ових дана оца Саву (Јањића), тог часног, срчаног и честитог српског монаха из Метохије, који у манастиру живи три деценије, како некуда, кријући се, као ”агент” ЦИА-е или које већ тајне службе шаље неке извештаје из Дечана. Шта би он то у њима могао да напише? И шта они то већ не знају? Ту би своје место могли да нађу записи и наводи о убијеним, отетим и пребијеним Србима, опљачканим и спаљеним српским кућама, о нападима на српске повратнике, о проблемима у енклавама, тј. у савременим гету, о поломљеним и преораним српским гробљима и срушеним надгробним споменицима, о небезбедном животу, о отетој народној и црквеној имовини, о покушају отимања дечанске и друге црквене имовине и тако редом. И тако пуних 27 година од како је 1991. године монах Сава дошао на послушање у Манастир Високе Дечане! А и оно од како је дошао у Црну Реку! Како би то отац Сава могао да ради? Устане ујутру из девет зора, па после читања молитава у својој монашкој келији иде на полуноћницу, часове, јутрење и Свету Литургију у Дечански Храм, па увече на вечерњу, а између тог служења Богу иде и ред служења ЦИА-и! Истина, овај ”сајбер монах”, како су га прозвали крајем деведесетих година ХХ века, сад лако може да шаље извештаје, јер има интернет, имејл, твитер и фејсбук! Али, како ли је то радио из Црне Реке? Мора да је своје извештаје слао поштом из Рибарића и то препорученом! Или, како ли је своје извештаје слао оне страшне 1999. године после потписивања тзв. Кумановског споразума? Мора да је онако чупав и брадат, у мантији и са монашком скуфијом ишао до једнонационалне и ”верски толерантне” Ђаковице, па су његови извештаји отуда летели као НАТО томахавци по Србији од марта до јуна 1999. године. Како ли је само утицајан тај ђаур Сава Дечанац!!! Има само реч, али нема медије, партијске послушнике, општинске одборе, министре, посланике, коалиционе партнере, телевизију. И не излази из манастира! И тма и тушта се подигла на њега! Бране Србију и Српство од игумана Високих Дечана! Кукала нам мајка! Чудим се, богме, и себи! Како за ових тридесетак година познанства са оцем Савом у њему нисам макар осетио, ако већ нисам препознао ”опасну страну агентуру”? Како ми није био сумњив? Још су ми чуднији дечански монаси, који су понос Српске Цркве? Како они, онако паметни, духовни, горостасни, образовани и молитвени, не провалише агентуру свога игумана него су пустили да нам се то тек сад саопштава од шефа државе испред његове и наше куће која се зове Патријаршија? Благо режиму коме је највећи противник дечански игуман, а најмања брига четири српске бабе – монахиње у Ђаковици! Ко ли је, питам се, прошпијао оца Саву Дечанца? Да ли су то можда они Срби – останици, повратници и патници по енклавама којима годинама служи, за које се моли Богу, које исповеда и својом десницом причешћује, које бодри да остану и којима пуне две деценије дотура кору хлеба и, што је важније, прегршт наде да опстану на грдном судилишту насред кога је Содом запушио! Они са којима већ две деценије, гледајући смрт, дели и сведочи живот. Ко зна, можда су га прошпијали и они Албанци које је 1999. године са тадашњим оцем Теодосијем и дечанском братијом спасавао и примао у Високе Дечане као невољнике без обзира на њихову веру и нацију! И које, својим присуством са братијом у Дечанима и баш са оне четири бабе у Ђаковици, мимо сваке логике сведочи да се нисмо одрекли Косова и Метохије. Руку на срце, а знајући за нашу ситуацију на Косову и Метохији, човек просто да пожели барем по 20 таквих ”калуђерских агената” у сваком манастиру на Косову и Метохији, а и шире! Нека сваки од њих, као и отац Сава, подари тридесет година своје младости и снаге, поста и молитве у служби манастиру и Цркви, па нека буде шта ће бити! Ако су агенти такви као што кажу за оца Саву онда да их под хитно позовемо да дођу или да их надлежни што пре пошаљу у наше манастире. Питам се: како је могуће да је отац Сава једини видљиви агент ЦИА-е или које ли већ службе? Како провалише само њега? Како су остали невидљиви, а он једини видљив! Остали, изгледа, ћуте и извештавају, а он јавно наступа! Јавља се, пише, твитује, говори о Косову и Метохији, па су га због тога ”открили”. Да није, којим случајем, јавно рекао то што је рекао и написао то што је објавио нико га не би прозивао! Баш је наиван тај отац Сава Дечанац! Шта је лоше у томе што се дечански игуман јавно залаже против поделе (или ”разграничења”), размене територије и признања тзв. Републике Косово? И што сведочи став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве! И то из Метохије! Зашто би такав став, како кажу, ”утврђивао косовску државност”? Зар су се хајкачи на оца Саву одрекли става и Устава по коме је Косово и Метохији део територије Републике Србије? Шта је лоше у томе што игуман из Високих Дечана као, како је писао Свети Јустин Ћелијски, вековне ”осматрачнице српске савести” јавно указује да је тзв. разграничење са Албанцима заправо разграничење Срба и Србије са Пећком Патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Девичем, Будисавцима, Зочиштем, Призреном, Гази Местаном, Црквом Самодрежом, са народом, насељима и гробљима јужно од Ибра? Шта је лоше у томе што је глас дечанског игумана један од оних гласова који вапије да 75 хиљада Срба јужно од Ибра жели да остане на својим огњиштима и у својој држави Србији? Игуман Сава јавно говори да то није разграничење са Албанцима него разграничење Србије са својим светињама и верним народом, са својим вековима и тапијама на Косову и Метохији јужно од Ибра. Управо би такав став или, не дај Боже, чин ”разграничио” не Србе и Албанце, како говоре, него и Србе и Србе и то кроз оно што неки зову тзв. Република Косово као државолику творевину коју 2/3 човечанства не признаје као државу. Такав небивали чин би утврдио и запечатио не само тзв. косовску него, заправо, великоалбанску државност! Нико тако не би помогао остварењу плана и програма ”злогласне Албанске лиге”, како ју је називао руски конзул Иван Јастребов у своје време, као нека српска рука која би, не дај Боже, ставила свој потпис на неки такав ”споразум” и тако поништила векове и жртву Срба на Косову и Метохији. Давно је речена мудрост: кад те гони цар – ти бежи! Кад те гони владика или поп – ти седи, јер ти неће ништа! На жалост, неки нису ни чули, а камоли научили ту древну поуку. Јер, свештенство никад није и неће бити партијски противник било коме, па ни председнику наше државе Србије Александру Вучићу коме не споримо ни легитимитет ни легалност. Али, свештенство је дужно да сведочи вековни и вековима потврђени став Цркве. Уз дужно поштовање, али тешко могу да себи објасним где се налазимо кад је дошло време да је Канцеларија за Косово и Метохију стратешки важнија од Високих Дечана, а да је за Косово и Метохију рефентнији директор Канцеларије од дечанског игумана. Дечански игуман Сава није могао ништа друго ни да каже од онога што је рекао. Јер, сваки је хришћанин, а посебно дечански игуман који има посебно место у нашој Цркви, позван да буде светлост свету и со земљи и зато је напад на њих заправо напад на читаву Цркву! Зато, радуј се оче Саво, јер сведочиш да со није обљутавела! Извор: Митрополија Црногорско-приморска View full Странице
  2. Дужност свих нас у Цркви јесте непрекидно молитвено сећање на наше учитеље, сараднике, ближње и предходнике. Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, слови: ”Сећајте се својих учитеља који су вам проповедали реч Божију; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру Њихову” (13:7). Стога, ових неколико редова и биографских података пишем из захвалности према оцу Матеји Матејићу, свештенику, писцу, антологу, професору, оцу и пријатељу. Проту Матеју упознао сам у Чикагу 2004. године. Тада, и ако већ дуже у пензији, преваливши 80 лета, Прота је био духовно крепак, веома активан, бистар и ведрог духа. Сећам се предавања које је одржао у Чикагу, у сали Саборног храма. Тема је била: ”Четири принципа библијског даривања.” Након предавања, док смо шетали, застао је и некако свечаним тоном рекао: ”Знаш, дете, мислим да сам вечерас промашио тему, али сам свима послао јасну поруку.” После одласка у пензију неуморно је писао, а повремено је држао предавања на Универзитету и, по позиву, у многим српским храмовима Америке и Канаде. Изузетна је част писати о једном тако значајном и незаборавном свештенику Српске Православне Цркве на америчком континенту. Прота Матеја био је писац, преводилац, песник, универзитетски професор словенских језика и књижевности, а на првом месту, што је стално истицао, био је српски православни свештеник. Матеја Матејић рођен је 19. фебруара 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију. Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповини земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус, када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу. Са својим парохијанима зида велелепни храм посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић 8. септембра 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25 година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу, где је основао (1970) и водио научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово”, као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.” Одликован је 2000. године орденом Светог Саве првог степена, као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла. Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару, као и у још три светогорска манастира. Данас je ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света. После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула 2018. године. Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића: Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати непромењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (на енглеском); Биографија Св. Саве (на енглеском); Антологија српске средњовековне књижевности (на енглеском); Света гора и манастир Хиландар (на енглеском); Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (на енглеском); Косово и Видовдан 600 година касније (на енглеском); Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (на енглеском); Хиландарски рукописи (на српском и енглеском); Преостало је непромењено; Најстарија Хришћанска литургија (на енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.” ВЕЧАН ТИ ПОКОЈ ПРОТО! Протођакон др Дамјан С. Божић Извор: Радио Слово љубве
  3. У ЊИХОВ ТРУД УЛАЗИМО И ДЕЛО ЊИХОВО НАСТАВЉАМО: Свештеник, писац и универзитетски професор - Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић (1924-2018) Дужност свих нас у Цркви јесте непрекидно молитвено сећање на наше учитеље, сараднике, ближње и предходнике. Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, слови: ”Сећајте се својих учитеља који су вам проповедали реч Божију; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру Њихову” (13:7). Стога, ових неколико редова и биографских података пишем из захвалности према оцу Матеји Матејићу, свештенику, писцу, антологу, професору, оцу и пријатељу. Проту Матеју упознао сам у Чикагу 2004. године. Тада, и ако већ дуже у пензији, преваливши 80 лета, Прота је био духовно крепак, веома активан, бистар и ведрог духа. Сећам се предавања које је одржао у Чикагу, у сали Саборног храма. Тема је била: ”Четири принципа библијског даривања.” Након предавања, док смо шетали, застао је и некако свечаним тоном рекао: ”Знаш, дете, мислим да сам вечерас промашио тему, али сам свима послао јасну поруку.” После одласка у пензију неуморно је писао, а повремено је држао предавања на Универзитету и, по позиву, у многим српским храмовима Америке и Канаде. Изузетна је част писати о једном тако значајном и незаборавном свештенику Српске Православне Цркве на америчком континенту. Прота Матеја био је писац, преводилац, песник, универзитетски професор словенских језика и књижевности, а на првом месту, што је стално истицао, био је српски православни свештеник. Матеја Матејић рођен је 19. фебруара 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију. Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповини земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус, када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу. Са својим парохијанима зида велелепни храм посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић 8. септембра 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25 година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу, где је основао (1970) и водио научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово”, као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.” Одликован је 2000. године орденом Светог Саве првог степена, као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла. Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару, као и у још три светогорска манастира. Данас je ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света. После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула 2018. године. Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића: Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати непромењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (на енглеском); Биографија Св. Саве (на енглеском); Антологија српске средњовековне књижевности (на енглеском); Света гора и манастир Хиландар (на енглеском); Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (на енглеском); Косово и Видовдан 600 година касније (на енглеском); Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (на енглеском); Хиландарски рукописи (на српском и енглеском); Преостало је непромењено; Најстарија Хришћанска литургија (на енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.” ВЕЧАН ТИ ПОКОЈ ПРОТО! Протођакон др Дамјан С. Божић Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  4. Уводничар јавне расправе била је Бланка Радошевић Маровић испред Министарства за људска и мањинска права Владе Црне Горе, а у име Делегације ЕУ у Црној Гори обратила се Пламена Халачева. Скупу, иако раније најављени, нису присуствовали министар Мехмет Зенка и шеф Делегације ЕУ у Подгорици Аиво Орав. Након кратког обраћања званичница ЕУ је напустила Јавну расправу на шта је реаговано од стране учесника. Након што су чланови Радне групе презентовали нормативна рјешења која су предложена Нацртом, први дискутант је био представник Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије. Он је подсјетио присутне на јавно обраћање Митрополита црногорско-приморскога г. Амфилохија министру Зенки и другим државним званичницима у марту ове године када им је упутио Хришћански осврт поводом најављеног Закона о регистрованом партнерству истополних лица. Отац Велибор је обавијестио присутне да ће Митрополија благовремено доставити своје примједбе Министарству и затражио да се Нацрт закона, из бројних разлога, повуче из процедуре. Изнио је низ примједби истичући да се ради о класичном плагијату, што је Радна група покушала да сакрије од јавности, јер је исти скоро дословно преписала од Хрватске. Он је казао да је наслов закона смишљен да превари јавност у Црној Гори и да је, заправо, ријеч о Нацрту закону о хомосексуалним заједницама. Сматра да се Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола доноси под притиском и да је примјер октроисаног закона. „Будите поштени, па овај закон назовите Закон о хомосексуалним заједницама. У обиму права и обавеза по форми, начелима, начину заснивања и престанку те заједнице, вођењу регистра надлежном органу, Нацрт закона о хомосексуланим заједницама, који сте ви назвали животно партнерство, заправо је брак лица истог пола. По обиму права и по свему то је брак. Црна Гора овим предложеним Нацртом закона уводи у правни поредак хомосексуалне заједнице. Први пут Црна Гора добија хомосексуалне матичаре и хомосексуалне кумове. Развод ове заједнице, ради обмане јавности је назван раскидом, али је поништење те заједнице, као и у случају брака, названо поништење и то пред судом. Тако ће први пут у историји Црне Горе један судија судити разводе бракова и раскиде хомосексулних партнерстава. Матични регистар животних партнерства исти је као и регистар вјенчаних, тако да Црна Гора по први пут добија и хомосексуалну матичну службу“, казао је координатор Правног савјета Митрополије. Нацрт закона представља невиђени атак над дјецом коју ће уводити у те тзв. заједнице и он је дискриминаторан. „Питање старатељства хомосексуално опредјељених особа над малољетном дјецом уређено је са два члана, 55 и 56, и у те заједнице могу се уводити дјеца из претходног брака које је један од партнера имао, умјесто да је то изричито забрањено. То је све уведено и легализовано, као и све остало у овом тексту који се противи и правном, и здравом разуму, и здравој логици „, казао је др Џомић и питао да ли су преписивачи овог Нацрта свјесни какве животне, правне последице могу изазвати неодређени појмови „хитан случај“ и „непосредна опасност за дјецу“ . Запитао се и зар увођење дјеце у такву хомосексулану заједницу а која су рођена у браку или ванбрачној заједници од оца и мајке, није хитан случај и непосредна опасност за дјецу коју свим дозвољеним средствима треба штити од овог акта и намјера преписивача овог документа. “ Наведене одредбе су директно супростављене међународно правним актима о правима дјеце. Нијесте навели ниједну конвенцију о правима дјеце коју сте радикално угрозили овим актом“ рекао је протојереј- страврофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске на округлом столу у Подгорици и позвао Министарсто да обустави и врати на почетак овај документ јер је Црној Гори потребан дијалог о рјешавању проблема а сваки правни акт мора да буде наслоњен на друштвену реалност у којој ће обитавати. Он као правник сматра да Црна Гора и њен правни поредак имају довољно простора да заштите права свакога и без доношења овог закона. Испред Епархије будимљанско-никшићке ђакон Костантин Дојић, шеф Канцеларије за међународну сарадњу је казао да би се усвајањем овог Закона о истополном партнерству створила посредна дискриминација већине грађана кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Он је истакао да би с обзиром да традиционални патријахални морал вриједности баштини велика већина грађана Црне Горе, доношење оваквог закона у ситуацији гдје традиционални вјерски брак није регулисан, створило касту повлашћене мањине у односу на још увијек нерјешене потребе и права велике већине грађана по питању брака. “ Доносећи овакав закон Црна Гора ће већину својих грађана ставити у подређени положај у односу на политички хомосексуализам. Дио Западног свијета пере своју савјест због нечовјечности у прошлости наметањем и извозом политичког хомосексуализма традиционалним друштвима која немају снагу да им се одупру. Матрица је иста – прво се ораганизују параде, па легализује партнерство, па се мијења дефиниција брака, па се онда креће на образовање и утицај на дјецу у јавном школству док је крајњи степен „ЛГБТ еманципације“ прогон хришћана а нерјешена ситуација у погледу вјерских заједница у Црној Гори само олакшава посао“, рекао је ђакон Коста Дојић у примједбама на текст Нацрта. Јавна расправа о тексту Нацрта закона о животном партнерству лица истог пола почела је 14. маја и трајаће до 29. јуна ове године. Весна Девић Фото: ПР Центар Извор: Митрополија Црногорско-приморска
  5. Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола, који је предложило Министарство за људска и мањинска права, неприхватљив је за друштвени амбијент Црне Горе. Њиме се разарају морални темељи друштва, али се ствара посредна дискриминација већине грађана Црне Горе кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Посебно се угрожавају права дјетета и традиционалне породице и Црна Гора први пут у историји добија хомосексуалане матичаре, хомосексуалне кумове и хомосексуалне судује, акценти су трећег завршног Округлог стола у оквиру Програма јавне расправе о Нацрту закона о животном партнерству лица истог пола, који је, послије Будве и Бијелог Поља, одржан данас у у Подгорици. Уводничар јавне расправе била је Бланка Радошевић Маровић испред Министарства за људска и мањинска права Владе Црне Горе, а у име Делегације ЕУ у Црној Гори обратила се Пламена Халачева. Скупу, иако раније најављени, нису присуствовали министар Мехмет Зенка и шеф Делегације ЕУ у Подгорици Аиво Орав. Након кратког обраћања званичница ЕУ је напустила Јавну расправу на шта је реаговано од стране учесника. Након што су чланови Радне групе презентовали нормативна рјешења која су предложена Нацртом, први дискутант је био представник Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије. Он је подсјетио присутне на јавно обраћање Митрополита црногорско-приморскога г. Амфилохија министру Зенки и другим државним званичницима у марту ове године када им је упутио Хришћански осврт поводом најављеног Закона о регистрованом партнерству истополних лица. Отац Велибор је обавијестио присутне да ће Митрополија благовремено доставити своје примједбе Министарству и затражио да се Нацрт закона, из бројних разлога, повуче из процедуре. Изнио је низ примједби истичући да се ради о класичном плагијату, што је Радна група покушала да сакрије од јавности, јер је исти скоро дословно преписала од Хрватске. Он је казао да је наслов закона смишљен да превари јавност у Црној Гори и да је, заправо, ријеч о Нацрту закону о хомосексуалним заједницама. Сматра да се Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола доноси под притиском и да је примјер октроисаног закона. „Будите поштени, па овај закон назовите Закон о хомосексуалним заједницама. У обиму права и обавеза по форми, начелима, начину заснивања и престанку те заједнице, вођењу регистра надлежном органу, Нацрт закона о хомосексуланим заједницама, који сте ви назвали животно партнерство, заправо је брак лица истог пола. По обиму права и по свему то је брак. Црна Гора овим предложеним Нацртом закона уводи у правни поредак хомосексуалне заједнице. Први пут Црна Гора добија хомосексуалне матичаре и хомосексуалне кумове. Развод ове заједнице, ради обмане јавности је назван раскидом, али је поништење те заједнице, као и у случају брака, названо поништење и то пред судом. Тако ће први пут у историји Црне Горе један судија судити разводе бракова и раскиде хомосексулних партнерстава. Матични регистар животних партнерства исти је као и регистар вјенчаних, тако да Црна Гора по први пут добија и хомосексуалну матичну службу“, казао је координатор Правног савјета Митрополије. Нацрт закона представља невиђени атак над дјецом коју ће уводити у те тзв. заједнице и он је дискриминаторан. „Питање старатељства хомосексуално опредјељених особа над малољетном дјецом уређено је са два члана, 55 и 56, и у те заједнице могу се уводити дјеца из претходног брака које је један од партнера имао, умјесто да је то изричито забрањено. То је све уведено и легализовано, као и све остало у овом тексту који се противи и правном, и здравом разуму, и здравој логици „, казао је др Џомић и питао да ли су преписивачи овог Нацрта свјесни какве животне, правне последице могу изазвати неодређени појмови „хитан случај“ и „непосредна опасност за дјецу“ . Запитао се и зар увођење дјеце у такву хомосексулану заједницу а која су рођена у браку или ванбрачној заједници од оца и мајке, није хитан случај и непосредна опасност за дјецу коју свим дозвољеним средствима треба штити од овог акта и намјера преписивача овог документа. “ Наведене одредбе су директно супростављене међународно правним актима о правима дјеце. Нијесте навели ниједну конвенцију о правима дјеце коју сте радикално угрозили овим актом“ рекао је протојереј- страврофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске на округлом столу у Подгорици и позвао Министарсто да обустави и врати на почетак овај документ јер је Црној Гори потребан дијалог о рјешавању проблема а сваки правни акт мора да буде наслоњен на друштвену реалност у којој ће обитавати. Он као правник сматра да Црна Гора и њен правни поредак имају довољно простора да заштите права свакога и без доношења овог закона. Испред Епархије будимљанско-никшићке ђакон Костантин Дојић, шеф Канцеларије за међународну сарадњу је казао да би се усвајањем овог Закона о истополном партнерству створила посредна дискриминација већине грађана кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Он је истакао да би с обзиром да традиционални патријахални морал вриједности баштини велика већина грађана Црне Горе, доношење оваквог закона у ситуацији гдје традиционални вјерски брак није регулисан, створило касту повлашћене мањине у односу на још увијек нерјешене потребе и права велике већине грађана по питању брака. “ Доносећи овакав закон Црна Гора ће већину својих грађана ставити у подређени положај у односу на политички хомосексуализам. Дио Западног свијета пере своју савјест због нечовјечности у прошлости наметањем и извозом политичког хомосексуализма традиционалним друштвима која немају снагу да им се одупру. Матрица је иста – прво се ораганизују параде, па легализује партнерство, па се мијења дефиниција брака, па се онда креће на образовање и утицај на дјецу у јавном школству док је крајњи степен „ЛГБТ еманципације“ прогон хришћана а нерјешена ситуација у погледу вјерских заједница у Црној Гори само олакшава посао“, рекао је ђакон Коста Дојић у примједбама на текст Нацрта. Јавна расправа о тексту Нацрта закона о животном партнерству лица истог пола почела је 14. маја и трајаће до 29. јуна ове године. Весна Девић Фото: ПР Центар Извор: Митрополија Црногорско-приморска View full Странице
  6. У фокусу јучерашње емисије „Неђеља у петак“ на ТВ А1 била је духовност православног народа у Црној Гори. Разлог за то је, како је објаснила уредница и водитељка овог политичког ток шоуа Милица Минић, медијско актеулизовање старог Нацрта закона о слободи вјероисповјести. Учесници емисије се у форми дебатног дијалога баве доминантним актуелним политичким, економским, друштвеним темама јавног живота као и најзначајнијим догађајима из свијета. Поред новинара Невенке Ћировић, Марка Новаковића, Славка Мандића и Гојка Раичевића који су редовни учесници, специјални гост емисије на ову тему био је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. А1 ТВ Монтенегро: „Неђеља у петак“ политички ток шоу са Милицом Минић 15.06.2018 http://mitropolija.com/2018/06/16/protojerej-stavrofor-dr-velibor-dzomic-u-emisiji-nedjelja-u-petak-video/ View full Странице
  7. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостовао је у емисији „Клуб А“ подгоричке А1 ТВ Монтенегро. Са уредницом ове емисије Милицом Минић разговарао је између осталог и о Нацрту закона о слободи вјероисповјести. Клуб А: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, 13.06.2018. View full Странице
  8. Гост Радија "Слово љубве" био је протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, професор Правосалвног Богословског факултета у Београду и духовник у храму Преображења Господњег на Видиковцу. Замолили смо о. Драгомира да говори о св. Нектарију егинском, светитељу коме се молитвено обраћају оболели од најтежих болести, пре свега карцинома и чијим молитвеним заступништвом, стиже и исцељење од Господа. После подсећања на живот и поуке св. Нектарија, питали смо о. Драгомира каква је веза вере и науке, да ли ми имамо довољно поверења у Господа да ће нас исцелити, да ли Му заиста верујемо? На крају емисије чућемо и изузетну јутрошњу беседу Свјатјејшег Патријарха Иринеја из Вазнесењске цркве у центру Београда, који је напоменуо да нам је „Божанска истина дата да је учинимо темељем нашег живота“. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9. Несхватљива је упорност руководства даниловградске гимназије ”Петар Први Петровић Његош” на челу са директорицом Наташом Латковић да кажњава младалачку искрену истинољубивост и слободоумност коју матуранти те Гимназије редовно показују. Покретати полицију на своје ђаке који ненасилно и достојанствено исказују свој став према злочинима над нашим народом почињеним од НАТО може само онај ко ниподаштава своје ученике или испуњава циљеве некакве идеологије, а ниједно ни друго не би смио да чини неко ко је на одговорној дужности у просвјети. Сигурно да је у питању ово друго, будући да знамо да су недавно ученици кажњени зато што су на исти начин, дакле, без насиља и неувредљиво, исказали став према злочину који се у Црној Гори, па и у њиховој и мојој школи, чини према ћирилици, и то, нажалост, од њених званичних институција, међу којима је и школски систем. Једини разлог који би директорица могла да има да сабира родитеље и њихову храбру и слободну дјецу, у вези са овим догађајима, био би да им заблагодари и награди их што су, иако су те 1999. године тек рођени, запамтили какав нам је ”напредак” и ”демократију” донио НАТО, али и то што вјерни културном и цивилизацијском предању ове земље бране писмо којим је написано све што је вриједно у нашој историји. Преступ не може бити понашање ове омладине, преступ јесте и остаће у нашој школи запамћен као мрља пред наредним генерацијама, управо понашање директорице и оних из руководства школе који је у овоме подржавају. Није вриједна нити једна фотеља ни идеологија да се ови млади људи кажњавају за слободно исказану мисао. Чему их то уче? Да случајно не искачу са колосјека политике државне врхушке? Је ли то лекција коју из поступака руководства школе треба да запамте? Ћути, покриј се ушима, приватно мисли шта хоћеш, али немој јавно да се твој глас чује… Ако је то оно што је циљ ових ”васпитних” мјера, може се пуних уста рећи да ће дјеца бити слободнији и часнији људи што мање од те њихове лекције науче. Даће Бог да школа буде носилац активности којима ће се обиљежавати годишњице неправедног, противзаконитог и злочиначког бомбардовања НАТО од којег ни Даниловград није поштеђен (нпр. одржавајући час сјећања у спомен страдалих недужних војника у даниловградској касарни) и којима ће се чувати и подстицати употреба ћирилице (оставити се фиктивне приче о њеној равноправности, као да смо сви слијепи поред очију), па да ученици не морају да се самоорганизују, него да у томе сарађују са управом школе. Нека се родитељи не боје својој дјеци, ако су у свему овако храбри и достојанствени, као у овоме. Они нам чувају образ! протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске и свршени ученик Гимназије ”Петар Први Петровић Његош” у Даниловграду Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Поводом часних поступака даниловградских матураната Несхватљива је упорност руководства даниловградске гимназије ”Петар Први Петровић Његош” на челу са директорицом Наташом Латковић да кажњава младалачку искрену истинољубивост и слободоумност коју матуранти те Гимназије редовно показују. Покретати полицију на своје ђаке који ненасилно и достојанствено исказују свој став према злочинима над нашим народом почињеним од НАТО може само онај ко ниподаштава своје ученике или испуњава циљеве некакве идеологије, а ниједно ни друго не би смио да чини неко ко је на одговорној дужности у просвјети. Сигурно да је у питању ово друго, будући да знамо да су недавно ученици кажњени зато што су на исти начин, дакле, без насиља и неувредљиво, исказали став према злочину који се у Црној Гори, па и у њиховој и мојој школи, чини према ћирилици, и то, нажалост, од њених званичних институција, међу којима је и школски систем. Једини разлог који би директорица могла да има да сабира родитеље и њихову храбру и слободну дјецу, у вези са овим догађајима, био би да им заблагодари и награди их што су, иако су те 1999. године тек рођени, запамтили какав нам је ”напредак” и ”демократију” донио НАТО, али и то што вјерни културном и цивилизацијском предању ове земље бране писмо којим је написано све што је вриједно у нашој историји. Преступ не може бити понашање ове омладине, преступ јесте и остаће у нашој школи запамћен као мрља пред наредним генерацијама, управо понашање директорице и оних из руководства школе који је у овоме подржавају. Није вриједна нити једна фотеља ни идеологија да се ови млади људи кажњавају за слободно исказану мисао. Чему их то уче? Да случајно не искачу са колосјека политике државне врхушке? Је ли то лекција коју из поступака руководства школе треба да запамте? Ћути, покриј се ушима, приватно мисли шта хоћеш, али немој јавно да се твој глас чује… Ако је то оно што је циљ ових ”васпитних” мјера, може се пуних уста рећи да ће дјеца бити слободнији и часнији људи што мање од те њихове лекције науче. Даће Бог да школа буде носилац активности којима ће се обиљежавати годишњице неправедног, противзаконитог и злочиначког бомбардовања НАТО од којег ни Даниловград није поштеђен (нпр. одржавајући час сјећања у спомен страдалих недужних војника у даниловградској касарни) и којима ће се чувати и подстицати употреба ћирилице (оставити се фиктивне приче о њеној равноправности, као да смо сви слијепи поред очију), па да ученици не морају да се самоорганизују, него да у томе сарађују са управом школе. Нека се родитељи не боје својој дјеци, ако су у свему овако храбри и достојанствени, као у овоме. Они нам чувају образ! протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске и свршени ученик Гимназије ”Петар Први Петровић Његош” у Даниловграду Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Одговарајући на критике да је неопрезно да се титула патријарха преименује у „патријарх српских и поморских земаља“, протојереј Џомић истиче да „овај концепт чува јединство Цркве“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић и Ана Томашевић Комисија за ревизију новог Устава СПЦ завршила је свој рад. На мајском Сабору очекујем интересантну и стручну дискусију, како би се дошло до најбољег решења, рекао је у емисији Седмица Радио Београда секретар Комисије за ревизију Устава СПЦ протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Процедура за доношење новог Устава СПЦ је јасна и позната и има свој пут до мајског Сабора, он очекује да ће предлог новог Устава ових дана разматрати епископи, свештенство, монаштво и верници кроз црквена тела, а да ће потом предлози и сугестије бити достављени Сабору, који ће о томе расправљати. Џомић очекује да ће нови Устав СПЦ бити усвојен. Упитан да ли је „цурење“ Нацрта новог Устава у јавност био „предвиђен“ или се десио случајно, Џомић напомиње да тај документ није службена тајна, али да је његово појављивање у јавности везано за неодговорне појединце из црквених кругова, који немају елементарну црквену свест, већ само жељу за сензационализмом и збрком у јавности. Одговарајући на критике да је неопрезно да се титула патријарха преименује у „патријарх српских и поморских земаља“, Џомић истиче да СПЦ није присутна само у исцепканим држава бивше Југославије, већ на свим континентима до Европе до Аустралије и Новог Зеланда и да се тиме постиже јединство цркве. „Ја мислим да овај концепт, управо супротно, чува јединство цркве, упркос расутости народа у више држава, а то нови Устав обезбеђује“, казао је Џомић „Нема територијалне реорганизације, нити сличних медијских спекулација. Поготову су нетачни наводи о засебним синодима. То је измишљотина. Постоји само један Свети Синод СПЦ и Свети синод охридске аутономне архиепископије, као и до сад“, објаснио је Џомић и додао да „црква не сме да зависи од државних граница. И кукала нам мајка ако ми православни Срби прихватимо другачији концепт“. Текст новог Устава СПЦ има дубоко богословско оправдање, наглашава протојереј. Он је такође напоменуо да ће сваки став бити размотрен на Сабору, па и онај патријарха Иринеја, који је изјавио да му је ближи досадашњи начин избора првог човека СПЦ. Када је реч о одредби којом се дефинише слобода говора свештенства, Џомић каже да је тај део промењен. Одредба се односила на говор у беседама. „Да није тако, ја сад не бих могао слободно да говорим у вашој емисији“, закључио је Џомић. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/3065765/sedmica.html Уредник и водитељ: Ана Томашевић (Стање ствари)
  12. Одговарајући на критике да је неопрезно да се титула патријарха преименује у „патријарх српских и поморских земаља“, протојереј Џомић истиче да „овај концепт чува јединство Цркве“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић и Ана Томашевић Комисија за ревизију новог Устава СПЦ завршила је свој рад. На мајском Сабору очекујем интересантну и стручну дискусију, како би се дошло до најбољег решења, рекао је у емисији Седмица Радио Београда секретар Комисије за ревизију Устава СПЦ протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Процедура за доношење новог Устава СПЦ је јасна и позната и има свој пут до мајског Сабора, он очекује да ће предлог новог Устава ових дана разматрати епископи, свештенство, монаштво и верници кроз црквена тела, а да ће потом предлози и сугестије бити достављени Сабору, који ће о томе расправљати. Џомић очекује да ће нови Устав СПЦ бити усвојен. Упитан да ли је „цурење“ Нацрта новог Устава у јавност био „предвиђен“ или се десио случајно, Џомић напомиње да тај документ није службена тајна, али да је његово појављивање у јавности везано за неодговорне појединце из црквених кругова, који немају елементарну црквену свест, већ само жељу за сензационализмом и збрком у јавности. Одговарајући на критике да је неопрезно да се титула патријарха преименује у „патријарх српских и поморских земаља“, Џомић истиче да СПЦ није присутна само у исцепканим држава бивше Југославије, већ на свим континентима до Европе до Аустралије и Новог Зеланда и да се тиме постиже јединство цркве. „Ја мислим да овај концепт, управо супротно, чува јединство цркве, упркос расутости народа у више држава, а то нови Устав обезбеђује“, казао је Џомић „Нема територијалне реорганизације, нити сличних медијских спекулација. Поготову су нетачни наводи о засебним синодима. То је измишљотина. Постоји само један Свети Синод СПЦ и Свети синод охридске аутономне архиепископије, као и до сад“, објаснио је Џомић и додао да „црква не сме да зависи од државних граница. И кукала нам мајка ако ми православни Срби прихватимо другачији концепт“. Текст новог Устава СПЦ има дубоко богословско оправдање, наглашава протојереј. Он је такође напоменуо да ће сваки став бити размотрен на Сабору, па и онај патријарха Иринеја, који је изјавио да му је ближи досадашњи начин избора првог човека СПЦ. Када је реч о одредби којом се дефинише слобода говора свештенства, Џомић каже да је тај део промењен. Одредба се односила на говор у беседама. „Да није тако, ја сад не бих могао слободно да говорим у вашој емисији“, закључио је Џомић. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/3065765/sedmica.html Уредник и водитељ: Ана Томашевић (Стање ствари) View full Странице
  13. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести
  14. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести View full Странице
  15. У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцељење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског. Књига садржи: Више од 150 фотографија на 133 стране у пуном колору, путопис на Егину са есејима оца Ненада, интервју са старцем Нектаријем из Камаризе, више од 30 чуда под именом и презименом са фотографијама исцељених у последње 2 године, акатист и молитве за здравље и пород. Књигу Исцелитељ, можете поручити у електронском облику код аутора оца Ненада Андрића путем мејла: nenadandricc@gmail.com Поред житија Светитеља, савремених чуда, путописа, акатиста, молитви за здравље и пород пред Вама је више од 150 фотографија. У електронском облику књига је увек са Вама на мобилним телефонима, рачунарима, таблетима... Цена е - књиге је 500 динара.
  16. рецензент: Епископ аустралијско-новозеландски мр Силуан (Мракић) По благослову Епископа ваљевског Милутина, пред читаоцима је књига која је дело велике љубави пожртвованог пастира Цркве Христове, протојереја-ставрофора Ненада Андрића, који је, водећи већ низ година верујући народ на поклоњење Светом Нектарију, постао живи сведок о утехама Божјим које се изливају на оне који с вером приступају овом великом угоднику Божјем. У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцељење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског. Књига садржи: Више од 150 фотографија на 133 стране у пуном колору, путопис на Егину са есејима оца Ненада, интервју са старцем Нектаријем из Камаризе, више од 30 чуда под именом и презименом са фотографијама исцељених у последње 2 године, акатист и молитве за здравље и пород. Књигу Исцелитељ, можете поручити у електронском облику код аутора оца Ненада Андрића путем мејла: nenadandricc@gmail.com Поред житија Светитеља, савремених чуда, путописа, акатиста, молитви за здравље и пород пред Вама је више од 150 фотографија. У електронском облику књига је увек са Вама на мобилним телефонима, рачунарима, таблетима... Цена е - књиге је 500 динара. View full Странице
  17. Најновијом књигом прота Саво Б. Јовић указује да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је Православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања. После христијанизације у 7. веку, затим и успешне мисије Свете браће Кирила и Методија и њихових ученика петочисленика (у 9. и 10. веку), српски народ је ушао у период раних средњовековних држава. Међутим, све је то била припрема за ону епоху културног узлета светородне династије Немањића, коју су зацртали крајем 12. и почетком 13. века својим радом Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) и његови синови Стефан Првовенчани (Св. Симон) и равноапостолни просветитељ нашег народа Св. Сава, први архиепископ српски. Поимање историје као сарадње са Божијом вољом, вишевековна култура задужбинарства и изградње велелепних споменика (цркава и манастира), затим појава Косовског завета кроз судар са исламским завојевачем Балканског полуострва помогао је Србима да време туркократије преброде као самосвестан и поносан народ. Суноврат племства на Косову „грдном судилишту“ није уништио елиту код Срба. Парадигма предводника поробљене нације, како је то ипак уметнички осетио историчар Стојан Новаковић (1842–1915) у своме заборављеном историјском роману, остали су „калуђер и хајдук“. Свештеномонах је и даље чувао снагу средњовековне писмености, а хајдук је носио жељу за променом социјално наметнутог лошег положаја. Али, и једног и другог повезивао је епос. По том епосу, песмама из различитих историјских циклуса, српски народ је препознаван као нација и пре времена националног препорода у Европи који је дошао са временом рационализма („рационалне илуминације“). Историјска успомена на „честите краљеве и цареве“, „Србље витезове“, јунаке Косовске вечере, Милоша Обилића, цара „Шћепана“, Светога Саву, „цара“ Немању и многе друге, има у себи много више од једне фактографске нагомиланости. Она је значила и лекцију етике за породичне заједнице и чланове братстава окупљених око огњишта, јер су то били они јунаци који су поштовали „часни крст“, били су то заветни синови народа који се бори за „слободу златну“, а таквих је било „помало“. Дакле, једна племенита мањина чији пример треба подражавати. Етичку снагу народне епске поезије препознали су, о њој говорили и писали, а неке од епских песама и преводили (од 18. до краја 19. века): Алберто Фортис, Адам Мицкиевич, Висарион Бјелински, Александар Пушкин, Никола Томазео, Јохан Волфганг Гете, Леополд Ранке, Валтер Скот, Џон Локхарт и многи други. У европској култури српска епска поезија је феномен који не заостаје за великим еповима и који има своју вредност. Цикличност и повезаност историјских догађаја, њихова слојевитост, није код Срба изнедрила комплетан еп, попут Илијаде или Одисеје, али значај националне епике, управо због једног моралног зрачења је немерљив. Један Бановић Страхиња и његов поступак праштања остављао је без текста представнике европског грађанског друштва почетком и средином 19. века. О њему се приповедало и писали су се књижевно-историјски трактати. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић аутор је изванредне и надахнуте студије Јеванђељски мотиви у епским народним песмама коју је издала „Православна реч“. Аутор нам кроз редове пружа културно-историјско и ерминевтичко тумачење народних десетерачких песама из збирки Вука Стефановића Караџића, разоткривајући јеванђељске и хришћанске мотиве српске епске поезије. Ову студију је писао човек који се афирмисао у црквеном животу и по свом научном и публицистичком раду је одавно препознат као оригиналан стваралац. Такође, етичке поруке српске епске поезије разумева и преноси човек који је својом антејском припадношћу тик уз завичај највећег српског гусларског рапсода Филипа Вишњића, творца неких од најлепших и најјачих десетерачких стихова Вукових збирки. Студија проте Саве Б. Јовића о јеванђељским мотивима у српској епској поезији подељена је на дванаест поглавља у којој су обрађени мотиви о праштању, самарјанском милосрђу, крсној слави, покајању, вечној правди и чувању од греха, о храму као месту сабрања и молитве, затим мотиви Тајне Вечере и Евхаристије, као и човекољубивог односа према робовима и слугама, о задужбинарству, љубави према Богу и ближњем, светости и светитељима, вере у Христа и саборни значај Свете Литургије. Мањи део студије обухвата методички прилог који може да помогне наставницима у спровођењу наставних циљева и педагошкој употреби песама са хришћанским мотивима. Пишчево излагање није лишено културно-историјског контекста и једног временски хоризонталног приступа, али са друге стране, један богословски приступ омогућио му је да у епским песмама пронађе јасније видљиве или на први мах „сакривене“ јеванђељске и хришћанске мотиве око којих се свијало певање народних певача, много пута анонимних еода и рапсода, преносилаца народног генија. Јеванђељска, новозаветна потка мотива као што су крсна слава, задужбинарство, човекољубље према нижим друштвеним слојевима, не зависи строго од утицаја текста Новог Завета, колико од једног хришћанског и литургијског етоса кога је у српском народу кроз векове неговала Православна Црква. Ауторово упоређивање народне „славарице“ са богослужбеним текстом свештене Проскомидије показује колико је црквена култура обузимала стваралачки импулс не само гуслара, преноситеља народног памћења, него и обичне људе, баштинике и учеснике у тајни Косовског Завета и Свете Евхаристије, а који су живели стиховима: „Иако смо изгубили царство, душе наше губити немојмо!“ Ова књига ће остати сигуран приручник и путеводитељ свим љубитељима српске усмене историје, тј. епске поезије, која има педагошки, етички и философски значај, која у својим недрима крије мотиве карактеристичне за остварења светске књижевности. За проту Саву Б. Јовића српска епика јесте пре свега једна „Библија у стиховима“, препевано и препричано Свето Писмо, а које се у народну душу уврежило посредством плодотворног утицаја Православља. За богослове ће нарочито бити значајан онај део студије „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ који приказује саборни значај Свете Литургије, показујући богословско разумевање и истанчани догматски православни дух народних певача. Студија протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића написана је не само рукама које су држале перо, него и рукама литурга који узноси Свете Дарове, али исто тако и рукама човека животног искуства који је више од нас разумео сужња Тодора оног епског јунака што је у ропству служио Крсну славу, а светитељ га избавио „од тамнице проклете“. мр Радован Пилиповић Извор: Српска Православна Црква
  18. Најновијом књигом прота Саво Б. Јовић указује да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је Православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања. После христијанизације у 7. веку, затим и успешне мисије Свете браће Кирила и Методија и њихових ученика петочисленика (у 9. и 10. веку), српски народ је ушао у период раних средњовековних држава. Међутим, све је то била припрема за ону епоху културног узлета светородне династије Немањића, коју су зацртали крајем 12. и почетком 13. века својим радом Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) и његови синови Стефан Првовенчани (Св. Симон) и равноапостолни просветитељ нашег народа Св. Сава, први архиепископ српски. Поимање историје као сарадње са Божијом вољом, вишевековна култура задужбинарства и изградње велелепних споменика (цркава и манастира), затим појава Косовског завета кроз судар са исламским завојевачем Балканског полуострва помогао је Србима да време туркократије преброде као самосвестан и поносан народ. Суноврат племства на Косову „грдном судилишту“ није уништио елиту код Срба. Парадигма предводника поробљене нације, како је то ипак уметнички осетио историчар Стојан Новаковић (1842–1915) у своме заборављеном историјском роману, остали су „калуђер и хајдук“. Свештеномонах је и даље чувао снагу средњовековне писмености, а хајдук је носио жељу за променом социјално наметнутог лошег положаја. Али, и једног и другог повезивао је епос. По том епосу, песмама из различитих историјских циклуса, српски народ је препознаван као нација и пре времена националног препорода у Европи који је дошао са временом рационализма („рационалне илуминације“). Историјска успомена на „честите краљеве и цареве“, „Србље витезове“, јунаке Косовске вечере, Милоша Обилића, цара „Шћепана“, Светога Саву, „цара“ Немању и многе друге, има у себи много више од једне фактографске нагомиланости. Она је значила и лекцију етике за породичне заједнице и чланове братстава окупљених око огњишта, јер су то били они јунаци који су поштовали „часни крст“, били су то заветни синови народа који се бори за „слободу златну“, а таквих је било „помало“. Дакле, једна племенита мањина чији пример треба подражавати. Етичку снагу народне епске поезије препознали су, о њој говорили и писали, а неке од епских песама и преводили (од 18. до краја 19. века): Алберто Фортис, Адам Мицкиевич, Висарион Бјелински, Александар Пушкин, Никола Томазео, Јохан Волфганг Гете, Леополд Ранке, Валтер Скот, Џон Локхарт и многи други. У европској култури српска епска поезија је феномен који не заостаје за великим еповима и који има своју вредност. Цикличност и повезаност историјских догађаја, њихова слојевитост, није код Срба изнедрила комплетан еп, попут Илијаде или Одисеје, али значај националне епике, управо због једног моралног зрачења је немерљив. Један Бановић Страхиња и његов поступак праштања остављао је без текста представнике европског грађанског друштва почетком и средином 19. века. О њему се приповедало и писали су се књижевно-историјски трактати. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић аутор је изванредне и надахнуте студије Јеванђељски мотиви у епским народним песмама коју је издала „Православна реч“. Аутор нам кроз редове пружа културно-историјско и ерминевтичко тумачење народних десетерачких песама из збирки Вука Стефановића Караџића, разоткривајући јеванђељске и хришћанске мотиве српске епске поезије. Ову студију је писао човек који се афирмисао у црквеном животу и по свом научном и публицистичком раду је одавно препознат као оригиналан стваралац. Такође, етичке поруке српске епске поезије разумева и преноси човек који је својом антејском припадношћу тик уз завичај највећег српског гусларског рапсода Филипа Вишњића, творца неких од најлепших и најјачих десетерачких стихова Вукових збирки. Студија проте Саве Б. Јовића о јеванђељским мотивима у српској епској поезији подељена је на дванаест поглавља у којој су обрађени мотиви о праштању, самарјанском милосрђу, крсној слави, покајању, вечној правди и чувању од греха, о храму као месту сабрања и молитве, затим мотиви Тајне Вечере и Евхаристије, као и човекољубивог односа према робовима и слугама, о задужбинарству, љубави према Богу и ближњем, светости и светитељима, вере у Христа и саборни значај Свете Литургије. Мањи део студије обухвата методички прилог који може да помогне наставницима у спровођењу наставних циљева и педагошкој употреби песама са хришћанским мотивима. Пишчево излагање није лишено културно-историјског контекста и једног временски хоризонталног приступа, али са друге стране, један богословски приступ омогућио му је да у епским песмама пронађе јасније видљиве или на први мах „сакривене“ јеванђељске и хришћанске мотиве око којих се свијало певање народних певача, много пута анонимних еода и рапсода, преносилаца народног генија. Јеванђељска, новозаветна потка мотива као што су крсна слава, задужбинарство, човекољубље према нижим друштвеним слојевима, не зависи строго од утицаја текста Новог Завета, колико од једног хришћанског и литургијског етоса кога је у српском народу кроз векове неговала Православна Црква. Ауторово упоређивање народне „славарице“ са богослужбеним текстом свештене Проскомидије показује колико је црквена култура обузимала стваралачки импулс не само гуслара, преноситеља народног памћења, него и обичне људе, баштинике и учеснике у тајни Косовског Завета и Свете Евхаристије, а који су живели стиховима: „Иако смо изгубили царство, душе наше губити немојмо!“ Ова књига ће остати сигуран приручник и путеводитељ свим љубитељима српске усмене историје, тј. епске поезије, која има педагошки, етички и философски значај, која у својим недрима крије мотиве карактеристичне за остварења светске књижевности. За проту Саву Б. Јовића српска епика јесте пре свега једна „Библија у стиховима“, препевано и препричано Свето Писмо, а које се у народну душу уврежило посредством плодотворног утицаја Православља. За богослове ће нарочито бити значајан онај део студије „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ који приказује саборни значај Свете Литургије, показујући богословско разумевање и истанчани догматски православни дух народних певача. Студија протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића написана је не само рукама које су држале перо, него и рукама литурга који узноси Свете Дарове, али исто тако и рукама човека животног искуства који је више од нас разумео сужња Тодора оног епског јунака што је у ропству служио Крсну славу, а светитељ га избавио „од тамнице проклете“. мр Радован Пилиповић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Вечита тежња човекова да спозна своје границе, да се са собом поигра, да из себе извуче највише што може и тиме оствари замисли, довела га је и до спорта, једне од највећих радости и уживања тела, али и душе, јер, једно без другог није. Где је спорт, ту су и навијачи, они који уживају у туђим достигнућима и резултатима, они које бодре, воле, и неретко пређу границу подршке, понесу их страсти, забораве на оно због чега навијају. Професоре, на многим трибинама и предавањима говорили сте с пуно разумевања о спорту и спортистима, неопходности нераскидивог гледања на дух, душу и тело, с таквим детаљним познавањем као да сте и сами били спортиста? - Не, никада се нисам бавио спортом, и ако изузмем тридесетпетогодишње жустро пешачење по немалом парохијском терену и то што ми је један од синова дифовац, немам додирних тачака с том граном. Да, човек је јединство духа, душе и тела и тога треба да буде свестан, да их једнако негује и развија. И једноме и другоме је отворена вечност и одговорни смо и за једно и за друго. Недавно сам написао текст „Хришћанско поимање тела”, у ком између осталог говорим о важности тела, али и том неопходном складу. Да ли је Христос оваплоћен, па јесте, да ли је васкрсао, и то реално – јесте, значи тело је моје важно, а да ли је душа преча – па јесте… Једно и друго – то је човек. Наши фудбалски навијачи неретко изгубе контролу на стадионима, неки начине најтеже преступе, а стално истичу своју приврженост вери и православљу, како то тумачите? - Ево, ми сада водимо разговор, то није једносмерна улица, то је дијалог, постоји хармонија, постоји концентрација. Ако нема хармоније, треба пронаћи изворе. Концентрација значи да човек влада собом изнутра, собом, и другима. Треба подредити телесну снагу овоме… Али, страсти се тако брзо разбуктају… - Има да влада собом, одговоран је! Прво лице једнине. Свако прво да крене од себе. Да не буде роб навијања, е ту је дисциплина. Disco discere – подучавати, себе и друге… Имамо тело, важно је, није нам џаба дато, али ниси ти само тело, то није ништа, то си ти само са телесне стране, мора заједно са душом, мора нешто да управља тим нагонима, и да их води. Код старих Грка имамо гносис и епистими, размишљање и предметна раван, и на њој шта има, a код старих Словена – вједјение и знание. Кад се препустимо стихији, нема много размишљања? - Ко учествује понесе га тај талас, као кад дуне ветар и однесе лишће, поготово ако је лист сув... Ко се препусти, оде, покуља снага из њега, губи контролу, нема ту интелекта. Шта влада острашћеним навијачима? - Инат и стихија. Ту нема љубави према тиму и спорту, тада се не воли, гази се по живима, а ко му је дао то овлашћење?! Да, навијачи јесу одраз друштва, масу треба обуздавати, постоје институције за то, треба то обликовати, али пре свега појединац мора сам са собом, то је упућивање на узвишене циљеве.
  20. Предавање Протојереја - ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске Богословије на тему "Дјела апостолска" које је одржао 18. јуна 2017. године у манастиру Подмаине у Будви. АУДИО ЗАПИС Извор: Радио Светигора View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...