Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протојереј'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У петак, 22. октобра 2021. године, у раним јутарњим часовима, уснуо је у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски. Прота Дејан је рођен 27. марта 1969. године у Опову (Банат), где је завршио основну школу, а потом је школовање наставио у Богословији „Светог Арсенијаˮ у Сремским Карловцима, коју је завршио 1989. године. После дипломирања на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, апсолвирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Последњих година студирао је и на Правном факултету у Београду. У чин ђакона, а потом у чин презвитера, рукоположио га је тадашњи епископ банатски Хризостом (Столић). Службовао је као парох у Вршцу, Панчеву и Опову. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, 2007. године примљен је у свезу клира Епархије бачке. Исте године је постављен за пароха при храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, а потом и за архијерејског намесника бечејског. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј одликовао га је чином протонамесника о прослави Патрона Епархије бачке, 19. септембра 2009. године, у Апатину, а у чин протојереја произвео га је о прослави Патрона, 19. септембра 2015. године, у Бачкој Паланци. Скупштина општине Бечеј одликовала га је 2018. године Првоавгустовском наградом, за развој и неговање толеранције и мултиетничности. У браку са супругом Татјаном имао је кћери Ану и Анастасију. Заупокојена Литургија новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву биће служена у суботу, 23. октобра 2021. године, у храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, са почетком у 9 часова, а чин опела у 11 часова. Тело новопрестављеног проте Дејана биће сахрањено на гробљу у Опову, а чин сахране почеће у 14 часова. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Дејане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…” Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.” Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… Протојереј Александар Шмеман Превео Матеј Арсенијевић
  3. Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…” Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.” Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… Протојереј Александар Шмеман Превео Матеј Арсенијевић View full Странице
  4. Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају. Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“ „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17). Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост. То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју. Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ. И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву. Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас. У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника. Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо? Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово? Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи. Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад. У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети. Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“. Извор: Православие.ру
  5. Опело високопречасном оцу Небојши служиће Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован са свештенством у Јагодини, у недељу, у 13 сати. Након завршених студија на Машинском факултету и уписа на студије православног богословља, рукоположен је у чин ђакона од стране Преосвећеног владике Саве шумадијског и постављен на службу у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини. Након рукоположења у свештенички чин постаје и старешина исте цркве. Његово напредовање у служби доводи до тога да буде постављен за архијересјког намесника беличког. Био је активан у медијском раду у вези са унутрашњом мисијом цркве и остаће упамћен у срцима многих по духовним утехама и лепим проповедима које је произносио на редовним богослужењима у оквирима своје службе. Иза себе је оставио неутешну мајку, супругу и три кћери.
  6. Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ [2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5] Но, намеће нам се питање када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti – Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо пет (неко рачуна четири) припремних недеља: Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. Недеље поста су: 1) Недеља Православља (Чиста), 2) Светог Григорија Паламе (Пачиста), 3) Крстопоклона, 4) Светог Јована Лествичника (Средопосна), 5) Свете Марије Египћанке (Глувна), 6) Цветна, и на крају 7) Велика или Страсна (Страдална) седмица. Значај Великог поста Пост је боља човекова песма у свету, песма која прелази у васкршње појање. Архимандрит Јован Шаховски Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода (Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша. Свети Григорије Палама Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему – пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“. Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је, евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање (грч. метанија = преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски = светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику – Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше и усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“… Ето почетка поста. Његово деловање је „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста „узмите бреме моје на себе“, а његова психологија „и научићете се од мене“… Намена Великог поста је „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. – – – – – [1] Библија, Књига постања 2:16,17 [2] Библија, Римљанима 8:16,22 [3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 [4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [6] Тертулијан, О постовима [7] Ориген, Беседа на Књигу левитску [8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва [9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства [10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста [11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста [12] Библија, Матеј 17:21 [13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље Приредио: отац Иван Цветковић Извор: поуке.орг
  7. Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ [2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5] Но, намеће нам се питање када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti – Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо пет (неко рачуна четири) припремних недеља: Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. Недеље поста су: 1) Недеља Православља (Чиста), 2) Светог Григорија Паламе (Пачиста), 3) Крстопоклона, 4) Светог Јована Лествичника (Средопосна), 5) Свете Марије Египћанке (Глувна), 6) Цветна, и на крају 7) Велика или Страсна (Страдална) седмица. Значај Великог поста Пост је боља човекова песма у свету, песма која прелази у васкршње појање. Архимандрит Јован Шаховски Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода (Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша. Свети Григорије Палама Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему – пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“. Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је, евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање (грч. метанија = преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски = светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику – Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше и усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“… Ето почетка поста. Његово деловање је „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста „узмите бреме моје на себе“, а његова психологија „и научићете се од мене“… Намена Великог поста је „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. – – – – – [1] Библија, Књига постања 2:16,17 [2] Библија, Римљанима 8:16,22 [3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 [4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [6] Тертулијан, О постовима [7] Ориген, Беседа на Књигу левитску [8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва [9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства [10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста [11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста [12] Библија, Матеј 17:21 [13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље Приредио: отац Иван Цветковић Извор: поуке.орг View full Странице
  8. Version 1.0.0

    146 downloads

    Протојереј Александар Михаиловић - Непоновљива поновљивост, нова књига у пдф формату Садржај ПРЕДГОВОР..........................................................................................................9 НЕПОНОВЉИВА ПОНОВЉИВОСТ...........................................................21 У ПОТРАЗИ ЗА СВОЈИМ „ЈА“.......................................................................31 О ЈЕДНОЈ ОСОБЕНОСТИ У ПРАВОСЛАВЉУ........................................37 СВЕТА ТРОЈИЦА – БОГ..................................................................................41 „ДУХОВНОСТИ“ И ДУХОВНОСТ...............................................................59 О БОЛЕСТИ, СТАРЕЊУ И СМРТИ ИЗ УГЛА МЕДИЦИНЕ И ТЕОЛОГИЈЕ........................................................69 ЛИТУРГИЈА ИКОНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ..............................................93 МОНАШКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА– ОДСЈАЈ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ..................................................................... 113 НАЧИН ЖИВОТА У ДРЕВНИМ МАНАСТИРИМА............................ 131 КА НОВОЈ СВЕОБУХВАТНОСТИ............................................................. 155 ТРАКТАТ О РЕЛИГИОЗНОМ..................................................................... 163 СЛОБОДА КАО ИЗАЗОВ (ОГЛЕД О ИСКУШЕЊУ)................................................................................... 171 ЛИЧНО, БЕЗЛИЧНО И БЕСКОНАЧНО -ПОКУШАЈ УПОРЕДНОГ ОГЛЕДА- ............................................................. 181 I Веде, Упанишаде .................................................................................. 182 II Лао – Це, „поезија сензибилисане етике“ ..................................... 196 III Суфијска прегнућа ка Богу (Tasawwuf) .......................................... 202 IV Математичка и Божија бесконачност ............................................ 213
  9. У Цркви има неколико празника у чијем средишту се налази Христов Крст. Сви они подстичу вернике да подигну главу и не гледају у земљу, већ да погледају у висину. Цар Константин је гледао у небо оног тајанственог поднева уочи битке кад је Крст сијао на небу јаче од сунчевог диска и кад су се слова слагала у кратку реченицу која је много обећавала: „Овим ћеш победити.“ У небо су гледали јерусалимски хришћани далеке 351. године кад се усред бела дана блистајући свим дугиним бојама знак Крста појавио на небу изнад града од Маслинске горе до Голготе. У спомен на овај догађај Црква слави празник 7. (20) маја. На небо ће гледати људи у последње време кад „ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24: 29-30). Управо знак Крста као царски знак, знак победе и страдања које је Христос поднео, видимо у овим пророчанским речима Новог Завета. Али приближимо сад себи ову радост која нас плаши. Тачније, сами се приближимо Крсту с радошћу и трепетом. И пре свега узнесимо благодарност царици Јелени. Неколико векова је прошло од времена јеванђељских догађаја до њених дана. Јерусалим већ одавно није постојао на карти света. Уместо њега постојао је град којем је цар Хадријан променио назив у Елија Капитолина и у којем је Јеврејима било забрањено да се настањују под претњу смрћу. Место Христовог страдања ради искупљења је било заборављено, изгубљено, и Венерин храм се налазио тамо где је Син Божији био разапет између двојице разбојника. Сто година. Да ли је то мало или много? Сто година нас одваја од празника тристагодишњице Дома Романова. А двеста година? Толико је прошло од нас до Наполеонове најезде. А триста година? То је већ растојање од нас до Петра Првог. Зар ове епохе не представљају неки далек живот који је завређује само да уђе у историјске уџбенике? Да ли је то сан? И да ли се многих ствари сећамо, да ли их знамо и чувамо до данас? Наравно, нешто чувамо, али смо нешто неповратно изгубили. Исто тако смо могли неповратно изгубити сећање на света места да није било Јелене. Јер од њених дана до дана Христовог страдања прошло је отприлике исто колико и од наших дана до Петра Првог. Историјско сећање се уопште чува захваљујући напорима подвижника и ентузијаста док се већина људи брине само за интересе текућег дана. А плодове ентузијаста временом уживају милиони. Овим плодовима се хвале и поносе, на њима покушавају да зараде све што је могуће, од баналног новца до имена у историји. Јелена је већ била у годинама, да не кажем стара жена кад ју је потпуно обузела мисао о проналажењу Крста. У тим годинама је могла да се ограничи тихим животом у дворцу и свим предностима царске старости. Међутим, место је није држало. Предузела је путовање на Исток и брижљиво истраживање свих података о месту Христовог страдања. Затим, кад је ситуација постала нешто јаснија, започело је време ископавања које је царица стално пратила. А онда... Знате ли с чим се може упоредити радост проналажења Светог Крста у недрима земље? С радошћу венчања заљубљених! Упитаћете зашто говорим ове речи? Ево зашто. У чину венчања, у другој свештеничкој молитви (најдужој, па чак и помало наметљивој, захтевној) каже се „и нека дође на њих (младенце) она радост, коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст!“ Другим речима: „Нека се млади радују као што се Јелена радовала кад је пронашла Дрво Крста!“ Замислите радост људи који се венчавају само из љубави и ни због чега другог. Замислите осмехе њихових пријатеља, сузе њихових родитеља и замирање многих срца кад виде срећан призор. Још замислите њихово одушевљење, предукус још веће и скоре среће. Замислите стање у којем човек не зна да ли му се све то дешава или је то само сан. А сад, кад сте замислили све или бар део, схватите да је Јеленина радост била већа! Да је ова радост била мања Црква би говорила: „Јелена се радовала као некад у младости, кад је ишла на венчање.“ Међутим, Црква говори нешто друго. Она младенцима каже: „Нека вам буде дато такво весеље духа, таква чиста радост без икаквих примеса коју је Јелена имала кад је нашла Свето Дрво.“ Већа радост се не може замислити. Очигледно да је тадашње весеље представљало известан еталон за многа будућа весеља. Она радост је заувек постала образац сваке хришћанске радости. У њој има места за страх, зато што Христовом Крвљу није искупљен неко други, већ ја. Зато је и народ угледавши Жртвеник Новог Завета који се подиже на четири стране света клицао само „Господи, помилуј!“ и ништа друго. И у септембру на Светски Крстовдан, и у средини Великог поста Крст се износи на средину храмова ради поклоњења. Али не само то. Он се износи како би нас обузела „она радост коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст“. Ова радост неће ометати покајање, али ће зато укрепити наду и охрабрити душу. А ово је сад најкориснија и најпотребнија ствар. https://srpska.pravoslavie.ru/129547.html
  10. Aко хоћемо можемо и боље и више да учинимо него што смо претходно чинили и зато није добро да говоримо; не могу више, доста ми је свега, све је лоше, не могу ни ја да будем другачији, јер су сви лоши. То није никакав изговор. То је бесмислено оптуживање других. Изговарање у стању немоћи. Можеш ако хоћеш боље и када то препознамо онда побеђујемо безнађе онда превазилазимо депресивна стања и трагамо за смислом тражимо дубине вере. Само онда када човек тражи дубину вере могуће је да увећава своје потенцијале, своје могућности. Одустајати на првој препреци не желети да се бориш под изговором; није могуће, јер ето много тога се испречило испред мене. Уклони највећу препреку човече испред себе, уклони своје неповерење према себи, то је највећа препрека. Несигурност. Али не буди ни самоуверен, ни самодовољан него буди храбар да измериш своје потенцијале. То је она античка порука: „познај себе, нађи меру“. То је и порука Новозаветна. Не треба мислити о себи више него што је потребно него по мери Богом дарованој вери. Дакле не узноси себе али не понижавај себе. Зато апостол Павле каже да је вера добитак када смо задовољни оним у чему смо. То није пасивно пристајање; тако је како је, ни боље ни горе не може него активно стваралаштво. Нећу тренутно стање у коме сам да доживљавам ни као привилегију ни као казну. Него као стање реално ћу га сагледавати да видим где сам и шта сам. По оној народној у добру се не по виси у злу се не понизи идем ка већим даровима али подвигом а не пасивним пристајањем на некакве улоге без стваралаштва. Одустајањем од себе као стваралачког субјекта. Дакле ништа лакше од овога али ми компликујемо зато што понекад превише очекујемо или се превише намећемо и у том контексту Христос у Јеванђељу каже: „тешко вама ако вас људи почну хвалити“ а у Старом завету пише: „проклет да је сваки који се узда у човека“. Добро размислимо о овим речима, то нису речи уцене него путокази ка здравом Богољубљу и здравом човекољубљу. То превазилажење ускогрудости. То је то поуздање у човека; знаш ти ко сам ја, знаш ти ко су моји преци итд. Бог зна знаш и ти али ко си ти стварно? И немој да радиш ништа из разлога да стичеш себи празну славу, него ради са љубављу и према Богу и према човеку. Када се тако то све избистри у нама, активностима свога ума и свога срца онда разумемо да је све могуће ономе који верује али то не значи некакав магијски приступ. Верујем, рекао сам да верујем и то је то, него активно учествовање. Не само уснама да исповедамо веру него и срцем и читавим својим бићем. Да исправљамо себе а не да пресрећемо једни друге. Онда када човек изабере да исправља себе и када се суочи са свим својим недостацима и не падне у безнађе него каже могу боље, могу више е то је прави пут. Ту нема места депресији ту нема места несигурности. Верујући у Бога и у љубав Божију верујте и у себе и своје Богодароване могућности и пројавите подвиг вере у пуноћи здравог Богољубивог човекољубља. Видећете да можемо много више него што мислимо да можемо и због тога не треба да будемо горди већ Богу благодарни и према људима добронамерни. Професор др Љубивоје Стојановић: МОЖЕМО АКО ХОЋЕМО ДА БУДЕМО БОЉИ - Čudo WWW.CUDO.RS Aко хоћемо можемо и боље и више да учинимо него што смо претходно чинили и зато није добро да говоримо; не могу више, доста ми је свега, све је лоше, не могу ни ја да будем...
  11. Обавештавамо сав верни народ Епархије нишке и све познаваоце блаженопочившег протојереја Лазара Бараћа да се његова душа преселила у Небески Јерусалим у ноћи између 31. децембра 2020. и 1. јануара 2021. године. Протојереј Лазар Бараћ, рођен је 28. октобра 1956. године у Великој Плани код Прокупља, од оца Влатка и мајке Србијанке. Основно образовање завршио је у родном месту, након чега уписује српску православну богословију светих Кирила и Методија у Призрену. Након завршене петогодишње средње школе, уписује Православни богословски факултет СПЦ у Београду. 20. јула 1980. године ступа у брак са својом супругом Радмилом, са којом има кћерку Биљану. Њеогово Преосвештенство епископ нишки господин Иринеј, рукополаже га у ђаконски чин 8. септембра 1982. године. Наредног дана 9. септембра 1982. године, Њеогово Преосвештенство епископ нишки господин Иринеј, рукополаже га у презвитерски чин и поставља га за пароха прве прокупачке парохије. У току свог пастирског рада, подигао је параклис светог Романа у селу Горња Стржава и Цркву светих лекара Козме и Дамјана у кругу прокупачке болнице. Основао је у Прокупљу хор светог Прокопија 1997. године. Због свог пастирског рада одликован је чином протојереја. Тело блажене успомене протојереј Лазара Бараћа биће изложено у храму Св. вел. Прокопија дана 02. јануара 2021. године. Света заупокојена Литургија служиће се са почетком у 8 часова. Док ће се опело служити са почетком у 11 часова. Након опела, сахрана ће се обавити на градском гробљу у Прокупљу. Извор: Епархија нишка
  12. Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу… Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Епархија жичка
  13. „У Русији је била епидемија колере 1890. године. Многи људи су умрли од те страшне болести. Поморске власти предузеле су све мере да осигурају да колера не дође у Кронштат, плашећи се за животе наших славних морнара. Са Санкт Петербургом комуникација је готово прекинута, а сви комерцијални бродови који су долазили из балтичких лука из Шведске, Данске и Финске, стављени су у карантин и посада није смела да излази на обалу без дозволе команданта луке. Једном је дошао шведски брод - велики теретни пароброд „Густав Адолф“ - и зауставио се у великом пристаништу. Са пароброда су сигнализирали да „има пацијената са колером“. Отац Јован је случајно сазнао за ово, и када је чамац са лекарима и санитарцима био спреман да крене са пристаништа до Трговачке луке, он се појавио на обали рекавши: - Зауставите! Чекајте и мене! - Где идеш, оче – упиташе га? Ми, ево, идемо на пароброд где има колере! - И ја ћу са вама. Ово је речено тако чврстим гласом који не признаје приговор, да су медицински радници морали да приме у чамац овог дивног исцелитеља болести, како душевних, тако и телесних. На страном пароброду видео се тежак призор... Болесници од колере грчили су се у мукама... Неки од њих имали су ноге савијене од болова, тако да су им колена додиривала готово браду. Инфективна прљавштина (испљувци) била је расута по палуби и у кабинама. Бацивши на брзину поглед по застрашујућем призору, отац Јован је оштро упитао, обраћајући се руским лекарима: - Ко међу вама говори шведски? Беше један лекар који је својевремено живео у Стокхолму. - Ја, оче, говорим шведски... - Па, идемо!... Реци капетану да нареди да све болеснике изнесу на палубу! Наредба је испуњена... Отац Јован се осенио крсним знамењем и пришао ка болеснима. - Преводи! – заповедио је лекару који га је пратио. - Свети исцелитељу Пантелејмоне, моли Бога за ову страдалну децу. Отац Јован се дуго молио... Доктор је на коленима, сав у сузама и ридању, преводио речи на молитве на шведски... ... Пацијенти су, упркос својим несносним мукама, постепено почели да слушају речи молитве, и десило се нешто, што они сами нису примећивали, али су здрави око њих видели како су им се страшно савијени удови почели исправљати, кашљања су престала ... Роптање и јауци су утихнули... Како је величанствено звучао побожни молитвени глас Оца Јована и испрекидани глас случајног преводиоца. Отац Јован је, благословивши све пацијенте, напустио брод и, послушавши савет лекара, провео време које су они одредили у карантину, у поморској болници. Као што су касније потврдиле поморске и државне власти у Кронштату, није било ниједног случаја смрти од колере на пароброду „Густав Адолф“ током његовог боравка у луци. Овим нас Кронштатски пастир учи примеру снажне и храбре вере у испуњавању свештеничке дужности. Он је схватио сву опасност од посете броду (јер је после тога отишао у карантин у морској болници), али је ипак испунио своју дужност, сведочећи иновернима Истину Православља. Ово чудо драгог Баћушке укрепљује све верне и током садашње пандемије.
  14. „У Русији је била епидемија колере 1890. године. Многи људи су умрли од те страшне болести. Поморске власти предузеле су све мере да осигурају да колера не дође у Кронштат, плашећи се за животе наших славних морнара. Са Санкт Петербургом комуникација је готово прекинута, а сви комерцијални бродови који су долазили из балтичких лука из Шведске, Данске и Финске, стављени су у карантин и посада није смела да излази на обалу без дозволе команданта луке. Једном је дошао шведски брод - велики теретни пароброд „Густав Адолф“ - и зауставио се у великом пристаништу. Са пароброда су сигнализирали да „има пацијената са колером“. Отац Јован је случајно сазнао за ово, и када је чамац са лекарима и санитарцима био спреман да крене са пристаништа до Трговачке луке, он се појавио на обали рекавши: - Зауставите! Чекајте и мене! - Где идеш, оче – упиташе га? Ми, ево, идемо на пароброд где има колере! - И ја ћу са вама. Ово је речено тако чврстим гласом који не признаје приговор, да су медицински радници морали да приме у чамац овог дивног исцелитеља болести, како душевних, тако и телесних. На страном пароброду видео се тежак призор... Болесници од колере грчили су се у мукама... Неки од њих имали су ноге савијене од болова, тако да су им колена додиривала готово браду. Инфективна прљавштина (испљувци) била је расута по палуби и у кабинама. Бацивши на брзину поглед по застрашујућем призору, отац Јован је оштро упитао, обраћајући се руским лекарима: - Ко међу вама говори шведски? Беше један лекар који је својевремено живео у Стокхолму. - Ја, оче, говорим шведски... - Па, идемо!... Реци капетану да нареди да све болеснике изнесу на палубу! Наредба је испуњена... Отац Јован се осенио крсним знамењем и пришао ка болеснима. - Преводи! – заповедио је лекару који га је пратио. - Свети исцелитељу Пантелејмоне, моли Бога за ову страдалну децу. Отац Јован се дуго молио... Доктор је на коленима, сав у сузама и ридању, преводио речи на молитве на шведски... ... Пацијенти су, упркос својим несносним мукама, постепено почели да слушају речи молитве, и десило се нешто, што они сами нису примећивали, али су здрави око њих видели како су им се страшно савијени удови почели исправљати, кашљања су престала ... Роптање и јауци су утихнули... Како је величанствено звучао побожни молитвени глас Оца Јована и испрекидани глас случајног преводиоца. Отац Јован је, благословивши све пацијенте, напустио брод и, послушавши савет лекара, провео време које су они одредили у карантину, у поморској болници. Као што су касније потврдиле поморске и државне власти у Кронштату, није било ниједног случаја смрти од колере на пароброду „Густав Адолф“ током његовог боравка у луци. Овим нас Кронштатски пастир учи примеру снажне и храбре вере у испуњавању свештеничке дужности. Он је схватио сву опасност од посете броду (јер је после тога отишао у карантин у морској болници), али је ипак испунио своју дужност, сведочећи иновернима Истину Православља. Ово чудо драгог Баћушке укрепљује све верне и током садашње пандемије. View full Странице
  15. Почетком јесени у Бриселу, који је у медијима чврсто стекао титулу престонице Европе, одржан је „сајам деце“ – не дечјих играчака или дечје одеће, већ распродаја саме деце, истина била је то трговина будућим уговорима. Продавана су још нерођена деца: наручивана су по објављеном ценовнику у којем су наведени облик очију, боја косе, облик носа и други параметри живе робе са ценама по квалитету. Цене су се кретале од 95 до 160 хиљада долара: скупље од аутомобила марке „мерцедес“, али јефтиније од чистокрвних арапских пастува. Роба је наручивана од услужних дама – такозваних сурогатних мајки: сајам је обављен у виду изнајмљивања репродуктивног апарата. Међутим, како обично кажу у рекламним спотовима, то није све. Организатори сајма су свој „пир у доба куге“ назвали сајмом “Men having babies” („Мушкарци који имају децу.“) Продаја живе робе је намењена купцима ретке, и како се на Западу обично сматра, врло драгоцене расе, попут животиња из „Црвене књиге“- расе, чије размножавање представља једну од главних брига цивилизованог света – на истополне породице с тим да оне, вероватно, купљену децу васпитају тако да буду достојна да учествују у њиховом облику срећног породичног живота. Продаја деце није нова ствар, у прошлости се вршила у робовласничким државама: у фараонском Египту, у Вавилону, у античкој Грчкој, у Сједињеним Америчким Државама. Ипак, у Римском царству је продаја деце која су рођена слободна била забрањена, без обзира на то што је ропство тамо било озакоњено. Али древни робовласници у вештини маркетинга не могу да се пореде са савременим продавцима и купцима живе робе лишеним застарелих предрасуда. Историја се не креће правом линијом, као што су замишљали простодушни напредњаци, већ пре ће бити циклично, по кругу, њен точак може да се котрља и напред и назад, и неке појаве из прошлости се реанимирају, премда у другачијем руху. Продаја живе робе данас на Западу постаје свакодневица: сајмови “Men having babies” су у најскоријој будућности планирани у Њујорку, Сан Франциску и Чикагу. Кад су у Русији 1980-их година неки жудели за увођењем код нас „општеевропских“ вредности и „западних стандарда људских права“, чак ни сањари чија је машта била способна на најбујније фантазије, нису досезали до домишљатости генератора ових вредности, нису могли да замисле да ће једно од обавезних и приоритетних људских права бити право истополног пара, који по природи ствари није у стању да се размножава, бити да купује децу по ценовнику. Као што је познато, почетком ХХ века немачки мислилац Освалд Шпенглер је написао историозофски рад „Untergang des Abendlandes“ који је на руском изашао под називом „Залазак Европе“. Словенофили су у Русији много пре Шпенглера говорили о труљењу Запада. Ова метафора потиче од С. П. Шевирјова. Западњаци, почевши од В. Г. Бјелинског, који су осећали екстазу – једни од устава и скупштине (адекватан превод назива ове установе на руски биће „причаоница“), други и темпераментнији – од фењера који су се користили као вешала и од проналаска инжењера Гиљота који их је заменио – користили су мим о трулом Западу само у ироничном смислу. Међутим, он је постао посебно омиљен у последњим деценијама совјетске епохе. Ова изрека се у средини истомишљеника користила као „лакмус-папир“ за препознавање „свој – туђи“. „Запад трули,“ – у то време је говорио совјетски грађанин склон слободоумљу, који је патио због недостатка жваке и кока коле на домаћим киосцима и њиховог постојања на страним киосцима, што је значило: европским и америчким. С посебним шиком су се на ту тему шалили у такозваној номенклатури која је с времена на време ради пропаганде социјалистичког живота одлазила у иностранство, а под иностранством су се подразумевали искључиво западна Европа и Северна Америка, при чему се очигледно сматрало да је постојање Кине, Индије и Африке или феномен у виду авети или само пролазни неспоразум. Миришући мирисе робе у домовини и у иностранству совјетске велможе које су имале прилике да путују сматрале су да Запад мирише, а отаџбина у којој су заузимали солидне дужности разног калибра, смрди. Резимирајући своје утиске из иностранства, у жару префињене оштроумности су говорили: „Запад трули.“ У ствари, на Западу су научили да вешто пакују робу и да јој чак придају жељени мирис. Ипак, сајам деце која се рађају ради забаве хомосексуалних парова, се осећа, смрди. Људи огрубелог укуса сматрају да је управо ово парфем трулежи. Перспектива заласка Запада коју је предсказао О. Шпенглер, открива се и кроз изумирање западне популације због потискивања ретроградних разнополних породица истополним паровима – са временом неће имати ко да рађа сурогатне мајке. Неко ће рећи да је то дуготрајан процес. Вероватно је дуготрајан, али има маса околности у савременом свету које могу радикално да га убрзају. Да ли сви на Западу ликују због тријумфалног напретка у еволуцији најновијих вредности? Разуме се, не сви, чак и не већина, која ни тамо не стиже авангарду. И у Европи, и у Новом свету је остало још много, да кажемо савременим жаргоном „заосталих“ који нису у стању да схвате овакво ликовање. Не само то, и тамо постоји „елемент“ који је спреман да пружи отпор прогресу који надолази. У сваком случају, таква расположења се могу запазити у религиозној средини која је привржена сасвим другим вредностима, које је ареопаг законодаваца етичке моде прогласио за застареле и опасне. То су и хришћани, и муслимани, и носиоци хуманистичких идеја у њиховој традиционалној амбалажи, које је сада проглашено за ретроградно, који се не мире с трговином робљем, чак и ако је улог срећа истополних парова. За то да муслимани одбацују вредности „цивилизованог“ света постоје упечатљива – па чак и претерано упечатљива – сведочанства. Али на Западу још увек има више хришћана него муслимана. Негативан став Руске Православне Цркве о сурогатном материнству и истополним браковима је добро познат. Овај став деле и православци који припадају другим Помесним Црквама, а ако га неко не дели, логично се поставља питање да ли се може сматрати православцем, и уопште хришћанином онај ко лако одбацује учење апостола Павла о томе да „мужеложници... неће наследити Царство Божје“ (1 Кор. 6: 9-10). Међутим, православци у западној Европи и Северној Америци чине мањину. Протестантске конфесије се у својим званичним декларацијама, осим тврдоглавих „фундаменталиста“ труде да не заостану за напретком у његовим разним правцима, укључујући и онај која је довео Запад до озлоглашеног бриселског сајма. А шта је с Католичком црквом, којој припада преко милијарду хришћана на свим континентима? У званичним изјавама Ватиканске курије нема директног одобравања трговине децом и истополне љубави, а још мање истополних „бракова“, значи, остаје нам нада да у Католичкој цркви у ближој перспективи неће венчавати младожење са младожењама и младе с младама. У књизи „На небу и на земљи“ папа Фрања је законе „који изједначавају“ хомосексуалне односе с браком назвао „антрополошком регресијом“. Другим речима, констатовао је да се одвија процес дехуманизације, рашчовечавања човека. Међутим, на размишљање наводе неке његове друге изјаве на ову тему, тим пре што их многи савесни католици доживљавају као непогрешиву истину. У разговору с новинарима који је одржан 2013. године у авиону на повратку из Бразила у Рим папа је, признавши хомосексуалне односе грешнима, истовремено рекао: „Ако је човек геј и има добру вољу и тежи ка Богу, ко сам ја да му судим?“ У овим речима нема ни директног, ни индиректног одобравања содомије. Оне се по жељи, с једне стране могу интерпретирати као поштовање Христове заповести: „Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7: 1), а с друге, као илустрација мисли апостола Павла о разним усмерењима људских помисли: „Добро које желим, не чиним, а зло које не желим, чиним“ (Рим. 7: 19) – ето, као и други грешници, и содомити могу, остајући у греху, да теже ка добру. Вероватно да могу. Али остаје непобитна чињеница: ни из далека нису сви католици папине речи схватили у повољном смислу. Не упуштајући се у егзегетске нијансе могли су закључити да папа не сматра да је могуће осуђивати, не само грешнике – његови претходници су лако осуђивали лично и одређене људе, између осталог, на вечне паклене муке, - већ и сам грех: јер у овом интервјуу није разматрано девијантно понашање конкретне особе, већ се радило о самом овом феномену. Једни – и то су новинарска рептилска братија, која опслужује творце „врлог, новог света“ – похвалили су папу због ових његових речи, а други – и њих има много више – били су огорчени, па чак и шокирани, једноставни речено: ужаснути. У Италији су на захтев страшног и моћног ЕСЉП (Европског суда за људска права) легализовани истополни грађански савези, истина, још увек не бракови: државна власт земље је узела у обзир солидарне наступе католика и некатолика против иницијативе да се содомитски савези по правима изједначе с брачним савезима. Папа Фрања је тада изразио задовољство због постигнутог компромиса, али се притом заложио за заштиту грађанских права содомита и против њихове наводне дискриминације. Папин став се може схватити на следећи начин: он је задовољан због тога што је по цену мањег зла – легализације истополних грађанских савеза – избегнуто веће зло – потпуно изједначавање содомитских савеза с браком по правима. Жан-Франсоа Тири, руководилац католичког културног центра „Покровска капија“ у Москви на следећи начин је прокоментарисао понтификове речи: „Речи папе Фрање о легализацији истополних бракова нису из званичног документа цркве... За Католичку цркву и за папу није могуће да благослове хомосексуални савез. И управо због тога што црква не може да прихвати и да благослови такав савез, она се слаже с тим да се о таквим људима побрине држава. Да имају могућност, као обичне породице, да плаћају мањи порез, да се брину једни о другима, да долазе у болницу. Наравно, све што је папа рекао имаће одјека. Међутим, мислим да нико неће укинути Библију и тврдње Библије о хомосексуалности.“ Можда тако и треба схватити изјаве понтифика о овој пикантној теми. Ипак, њихов негативан ефекат, или „резонанс“, по речима Ж-П. Тирија, папа, који по дужности мора бити мудар, је морао предвидети. Шта наводи курију на тако ризичне изјаве? Можда скандали повезани с педофилијом у средини католичког клира. Нема сумње у то да су се десиле неке криминалне чињенице око којих се у медијима дигла велика прашина. Оне су потврђене и судским пресудама, и што је подједнако убедљиво „признањем“, али је очигледно и да се води организовани и контролисани прогон католичког клира. Новине, телевизија и интернет сугеришу публици да је типични католички свештеник, прелат и кардинал – педофил. Приликом упознавања са садржајем сличних публикација стиче се утисак да њихови аутори од католичког клира захтевају да начини вешти акробатски покрет, својеврсни салто мортале – да се званично јавно покаје за сопствену педофилију и да одмах званично одобри педерастију у савременом уобичајеном значењу ове речи, иако су у недавној прошлости ове речи, у складу с њиховом етимолошком логиком, биле синоними. А како заправо стоје ствари са правим и лажним костурима у католичким ормарима? По папином признању, до 2 процента клирика, епископа и кардинала су педофили. По процени разобличитеља са стране, таквих изопачењака у католичком клиру има до 6 процената. Ипак ћемо се држати папине процене, премда се догма о његовој непогрешивости не односи и на непогрешивост калкулација. Као што је познато, нема жита без кукоља и у сваком стаду има понека шугава овца. Међутим, и 2% наказа и не шугавих оваца, већ чобана, пастира, је много. Вероватно би проценат био мањи да није обавезног целибата клира, иако наравно, ни његово одсуство није гаранција непорочности. Ипак, ако се ово примени на новинарску братију која шиба католички клир, умесно је сетити се пословице: боље је да ћутиш, јер си још гори. Глобални проблем се не састоји у греховима кардинала, епископа и клирика, већ у малодушном прилагођавању, у конформизму, грубо речено – у тежњи да се плива низводно. Овакву спремност за угађање духу овог века нису имали православни епископи Рима: светитељи Лав Велики и Мартин Исповедник су се усуђивали да говоре против воље императора. Међутим, и католичке папе су биле у стању да пруже отпор притиску: сетимо се само непоколебљивости познатог „ватиканског заробљеника“ Пија IX. Двосмислене изјаве поводом легализације грађанских савеза содомита представљају логичне кораке на путу такозваног aggiornamento – реч која се тешко преводи с италијанског, отприлике значи „осавремењивање“ или „обнављање“. Католичка црква је овим путем кренула на II Ватиканском сабору. „Ађорнаменто“ има блиску паралелу у историји Руске Православне Цркве: то је обновљенчество, притом се не ради толико о расколу с таквим називом који су специјалне службе изазвале 1922. године, колико о правцу црквене мисли који је пре Револуције утемељио „Савез за црквену обнову“. Обраћајући се свету хришћански пастири су позвани да говоре тако да их свет чује, а то значи да говоре на језику који је разумљив савременом друштву, али овакав приступ ни за јоту не даје право на компромис с духом овога света који противречи јеванђељском учењу. Данас сервилност међу хришћанима није опростива чак ни у оној мери у којој је могла бити подношљива у прошлости, кад су се чинили кораци који противрече савести да би се испуниле жеље „властодржаца“, заоденутих у јавна овлашћења власти, зато што се данас не угађа моћним владарима којих на Западу више нема, већ анонимној закулиси која своју, вољу, свој диктат намеће и владама, и грађанима, и верским заједницама. Овакав притисак анонимне закулисе садржи очигледне знаке узурпације власти, тако да попуштати пред њим значи деловати противправно. Адекватан одговор на акције усмерене на изазивање „антрополошке регресије“ треба да буде бескомпромисно сведочење о хришћанском учењу о човековој природи, о породици, о добру и злу. „Ви сте со земљи, – рекао је Господ. – Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5: 13). Данас ове Спаситељеве речи звуче као звоно за узбуну. Извор: Православие.ру
  16. Ово није позив за легализацију оружја. Ово је позив за богаћење сећања и свести човека који се моли речима псалама. Обнављање живота неће доћи из буџета или од законодавне делатности. Зато што је ум помрачен. Обнављање ће доћи од „обновљења ума вашег да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12: 2). Затим, ако се ум обнови, бића правилно планирани буџет и нормални закони, који неће постојати само у писаној варијанти. За обнављање ума је потребна молитва, а за молитву – Псалтир. То је посебна књига. Њеним речима је Христос разговарао. На пример, у Јеванђељу по Јовану Христос пита Јевреје који су Га прекоревали због сродства с Оцем: „Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?... Кад оне назва боговима, којима реч Божија би дата, а Писмо се не може укинути“ (Јн. 10: 34-35).“ А где је речено: богови сте? Речено је у 81. псалму. Тамо Господ стоји у збору „богова“ (и постоји поуздано мишљење да су то судије које заиста, као мали богови, управљају животима милиона). У овом збору Он заповеда да се штити сиромах, сироче и просјак. Овај псалам треба окачити у суднице као што се лекарска заклетва истиче на медицинским факултетима. Значи, треба научити овај 81. псалам. И не само њега. Ево, Христос улази у Јерусалим и „узбуни се сав град говорећи: Ко је то?“ (Мт. 21: 10). А мала деца кличу: „Осана сину Давидовом!“ И рабини захтевају да им Исус забрани. Али Он каже: „Зар никада нисте читали: Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу?“ (Мт. 21: 16). Опет се поставља питање: где је то требало да прочитају? Па опет у псалмима. Ево, 8. псалам говори о томе и Христос цитира управо овај псалам. Значи, треба пажљиво да читамо 8. псалам (после 81) и заиста можемо да га научимо напамет. Наравно, то ни из далека није све. У храму Господ пита фарисеје: „Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше Му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је Син? И нико Му не могаше одговорити ни реч“ (Мт. 22: 42-46). О чему се овде ради? О томе да су постојали псалми, који су били свеопште признати као месијански, односно који говоре о Месији. Један од таквих псалама је 109. Тамо се појављују нека „два Господа“, иако се у „Шма, Исраел“ јасно каже: „Господ Бог твој је Господ један.“ А овде: „Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране.“ Очигледно је реч о Оцу и Сину Који имају једнако достојанство. Још се говори о томе да је „Христос рођен из утробе пре данице“, односно, пре почетних твари. И рођен је из бића, а није створен, као што и певамо у Символу вере. Још се помиње тајанствени Мелхиседек који је, као праобраз Евхаристије, изашао с хлебом и вином да благослови Аврама. О томе касније размишља Павле у Посланици Јеврејима. То је тајанствени, божански, узвишени псалам, осим тога, врло кратак – седам стихова. Зар га је тешко научити? И зар можемо смислити изговор да то не учинимо? Ево вам, богољупци, посао за следећу недељу: научите напамет 8, 81. и 109. псалам. Томе додајте Шестопсалмије – то су изабрани псалми у којима оваплоћени Син разговара с Оцем. И то сви без икаквог изузетка треба да знамо напамет. Чак и на Крсту Христос скоро да уопште није говорио у Своје име. Наставио је да испуњава написано и предсказано. Све до страшног крика: „Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио?!“ (Мт. 27: 46). А и то је из псалама. У 21. псалму Давид описује страдање Богочовека као да га је лично видео. Помиње пробадање руку и ногу, бацање жреба за одећу испод Крста... И 21. псалам почиње управо овим страшним речима: „Боже мој! Боже мој! Чуј Ме! Зашто си Ме оставио?“ Ако ваша љубав савлада и овај псалам и научи га напамет, мир ће бити на вама и на Израиљу Божјем. Временом, зрно по зрно, ваш ум ће бити „велики трговац“ који у себи носи златне речи бесмртног Писма. Управо ово се захтева од народа Божјег: да не носи Божје речи само у књигама, ван себе, већ у сећању и у себи. Тада ће човек бити ближи смирењу и праведности. А ако се хришћанство умањује и ако се запоставља, ако нестаје не само светост и праведност, већ чак и елементарна пристојност, то је управо зато што су људи занемарили речи вечно Живог. И речено је: „Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6). Управо то је наше оружје. И не само то, већ и лек, и небески хлеб, и светилник који гори на тамном месту. Зато, док има времена – наоружавајте се. Извор: Православие.ру
  17. Неког филозофа у стара времена људи су прекорели због тога што је аполитичан и што се уопште не занима за послове отаџбине. „Нипошто није тако, – рекао је, – веома се занимам за своју отаџбину,“ – и притом је руком показивао према небу. Данас је тешко наћи хришћанског свештеника који би одговорио на сличан начин, а филозоф је био Грк, паганин. Диоген је обилазио пијацу с фењером у руци и говорио је да тражи човека. Тако је свим слушаоцима стављао до знања да нису људи, већ да су у најбољем случају човеколика бића. Веома је вређао оне који су га видели и чули. У суштини, називао их је мазгама или бубашвабама. Међутим, као прво, радио је то тако да глупи не схвате. А као друго, није било могуће казнити Диогена. Он је сам себе казнио пре тога. Ишао је наг, живео је у бурету и вечито био гладан. Био је слободан од људи и због тога је могао да им говори истину која их је разобличавала. Слично су касније поступали хришћански јуродиви. Људи су их трпели по нужности. Да су имали било какав друштвени статус људи би их растргли. Јер православно царство такође може личити на затвор ако нико не говори истину владару. Православном царству су потребне пустиње у којима су настањени неустрашиви калуђери и јуродиви подвижници на градским улицама. Ове две категорије светаца власт најмање може да рани. Све остале, укључујући и патријархе, може да свргне, гуши, прогања и блати. Тако је Златоусти био понижен и протеран без обзира на светитељски чин, народну љубав и истинску праведност. Златоусти је такође говорио да ретко пред собом види људе, него да види бића која личе на људе. Међутим, ова бића су тврдоглава као магарци, похотна као пастуви, лукава као лисице и отровна као змије. И Златоустом то није опроштено. Умро је у прогонству као брод којег су таласи избацили на пустињску обалу далеко од домовине. * * * Постојале су ствари којег су Златоустог могли да лише. Могле су му се скинути ризе, могао се прогласити јеретиком, против њега се могао окупити сабор, његово име се могло осрамотити. Онај ко високо стоји рањив је са свих страна и отворен је за сваку буру. Унапред ми је жао оних који стоје на висину. На своју висину треба да се пењу као на стратиште за јавно погубљење. Само у том случају ће моћи да кажу речи светог Василија упућене префекту Модесту: „Слаб сам и само ћу први ударац осетити. Не бојим се прогонства, зато што је свуда Господња земља. Немам имовине. Не бојим се смрти пошто ће ме сјединити с Богом.“ Испоставља се да човек треба да умре пре смрти како би храбро дочекао смрт која долази. Ово је и Платон говорио. Филозофија, вели он, не учи човека толико да живи колико да умире. Ови стари су, како год окренемо, схватили мноштво ствари. Није случајно што су оци Цркве преорали свој ум и срце плугом филозофије пре него што су у њих посејали семена Јеванђеља. И Василије Велики и Григорије Богослов док су живели у Атини нису одлазили само у храмове, већ и у школе. Као што је касније учио Василије, они попут пчела нису слетали на сваки цвет. А с оног на који би слетели нису све односили. Нису били похлепни на знање, већ избирљиви. Да њихов ум није био обогаћен свиме чиме су успели да се обогате, били би испосници и подвижници, али никад не би постали васељенски учитељи. Ако човек само учи, може се на несрећу десити да се радозналој души јави Мефистофел као Фаусту. Знања има много, а у души нема мира. Зашто да не дође? Значи, треба отворити прозоре кабинета да би се чула васкршња звоњава. И из куће треба излазити бар једном недељно на литургију. Онда ће живот срца довести живот ума у равнотежу и човек неће морати да се боји крајности. * * * Душа све треба помало да проба. Треба да бежи од људи и после извесног времена треба да се враћа људима. Треба да се моли одрекавши се хране и воде и затим опет треба да једе и да пије осетивши да не уме ни да се моли ни да пости како треба. Човек треба да стиче своје унутрашње искуство и да га затим проверава на основу књига светих људи. Понекад не треба да чита ништа осим Псалтира и Јеванђеља. А повремено добра књига, прочитана по први или поново – није важно, треба да дâ души мир и тему за размишљање. Стари – нису нимало стари. Они су наши савременици и чак и саговорници. Од памтивека људи решавају исте задатке који су настали од исте крви за обитавање на целом свету. И сав њихов задатак је да траже Бога, да ли ће Га осетити и да ли ће Га наћи, иако је Он близу свих нас (Дап. 17, 26-27). Протојереј Андреј Ткачов Извор: Православие.ру
  18. Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о.Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна. Сликар: Гебхард Фугел Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм. Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове. Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу. Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове. Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве? Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт. 5, 17). Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“ Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк. 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона. Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу. Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли. У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама. А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита. „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место. Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт. 4, 7). Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати. Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде. У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклесија – означава „сабрање“. Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве. И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси. Протојереј Олег Стењајев Забележила је Јелена Дешко Са руског Марина Тодић 11/7/2020 Протојереј Олег Стењајев. Карантин: поглед из Светог Писма SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих...
  19. Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о.Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна. Сликар: Гебхард Фугел Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм. Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове. Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу. Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове. Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве? Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт. 5, 17). Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“ Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк. 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона. Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу. Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли. У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама. А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита. „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место. Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт. 4, 7). Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати. Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде. У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклесија – означава „сабрање“. Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве. И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси. Протојереј Олег Стењајев Забележила је Јелена Дешко Са руског Марина Тодић 11/7/2020 Протојереј Олег Стењајев. Карантин: поглед из Светог Писма SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих... View full Странице
  20. Велики руски мисионар новог времена и духовни делатник протојереј Димитрије Смирнов се упокојио данас 21. октобра 2020. године у својој 69. години. Отац Димитрије је од 2013. године био предсједник Патријаршијске комисије Руске цркве за питања породице, заштите мајчинства и дјеце. Био је настојатељ храма светитеља Митрофана Вороњежског у Хуторској у Москви а такође настојатељ још седам храмова у Москви и Подмосковју. Много пута је наступао у различитим телевизијским и радио емисијама износећи ставове Православне Цркве поводом савремених друштвених питања.
  21. Велики руски мисионар новог времена и духовни делатник протојереј Димитрије Смирнов се упокојио данас 21. октобра 2020. године у својој 69. години. Отац Димитрије је од 2013. године био предсједник Патријаршијске комисије Руске цркве за питања породице, заштите мајчинства и дјеце. Био је настојатељ храма светитеља Митрофана Вороњежског у Хуторској у Москви а такође настојатељ још седам храмова у Москви и Подмосковју. Много пута је наступао у различитим телевизијским и радио емисијама износећи ставове Православне Цркве поводом савремених друштвених питања. View full Странице
  22. На исцјељење душе и тијела 10. Новембар 2020 http://www.spc.rs/files/u5/2010/6/oltar_52_rsz-48695-1920-1250-80_0.jpgНиз догађаја у години која је већ у великој мјери иза нас, а који су се смјењивали као на филмској траци, несумњиво су, између осталог, оставили својеврстан траг и на животу Цркве. Ипак, свако ко иоле познаје историју хришћанства, зна да је Црква тако увијек живјела, не само у Срба већ и широм васељене, те да је без обзира на све увијек свједочила оно што је у суштини њеног бића и њеног послања. На ту тему смо нешто раније и износили своја скромна расуђивања. (види: „Господари времена и простора“ - http://www.spc.rs/sr/gospodari_vremena_prostora). Оно што све те недавне догађаје повезује, свиђало се нама то или не, свакако је појава и ширење новог вируса корона, као и новонастале прилике које су узроковане том појавом и њихов утицај на све друштвене сфере, па тако и Цркву. Свакако да ниједан од тих догађаја који се односе на живот Цркве није занемарив, али гледано из перспективе медијске пажње, али и самог утицаја на живот Цркве, хронолошки излагано, ту се свакако истиче болест и упокојење епископа ваљевског Милутина, затим заточење и свједочење епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, упокојење митрополита црногорско-приморског др Амфилохија, као и актуелни догађаји у вези са хоспитализацијом Његове Светости патријарха Иринеја и болешћу епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Поред ових догађаја који су истакнути и овде наведени хронолошки, постоји још мноштво оних који, иако су протекли са доста мањом пажњом, с обзиром на заједничку матрицу, нису мање важни у животу Цркве. Међутим, оно што је најважније, ниједан од тих догађаја није имао негативан утицај на црквени живот народа Божјег у његовим темељним принципима, већ је, чак напротив, давао додатни подстрек у развоју истих. Упркос томе, на појединим примјерима који су видљиви у црквеној заједници око нас, ипак се може препознати одређена доза опасности за оне који су неутемељени у основним принципима црквеног живота. Да је то тако, свједочи нам један посебан примјер од прије неколико дана који нам је и привукао пажњу и дао подстрек за размишљање на ову тему. Наиме, одмах након што се у јавности појавила информација да је Његова Светост патријарх Иринеј хоспитализован након тестирања на нови вирус, у јавном простору једне од друштвених мрежа појавила се једна необична реченица упитног облика, која је стављена у такав контекст да је јасно да претендује да буде констатација, а која припада извјесном господину коме овде нећемо помињати име. Изостављање његовог имена није узроковано нити из страха од последица, јер ћемо итекако дати јасну везу о коме је реч, нити из неког другог разлога, већ просто захваљујући сазнању да је један од темељних принципа савременог маркетинга да се свако помињање имена, па било оно и у негативном контексту, сматра добром рекламом. Дакле, желимо да потпуно искључимо могућност да се ови редови на било који начин искористе у промотивне сврхе лика и дјела поменутог господина. Ипак, да бисмо разумјели зашто је та реченица толико интересантна, мораћемо је цитирати. Она гласи: „Само се питам да ли је паметно сада се причешћивати!?“. Ова реченица се у јавном простору друштвених мрежа на интернету појавила као коментар на информацију о хоспитализацији Његове Светости и сигурно да не би ни привукла много пажње да није потекла из главе из које је изашла у јавни простор друштвених мрежа. Наиме, наш непомињаник са почетка пасуса заиста нас је побудио да се из пастирске перспективе запитамо у коликој су опасности од раздируће сумње крштене душе о којима се стара наша Света Црква, када једно овакво размишљање у јавном простору износи човјек који већ двије деценије поучава друге богословљу, прошавши притом кроз сва научна звања од најнижег до највишег на нашем највећем и најважнијем богословском училишту и који се притом ових дана свим снагама упире да докаже своје право да на том мјесту и остане. Једно овакво размишљање на ову тему свакако да у Цркви није недозвољено, али једино мјесто и вријеме гдје је препоручиво да се наглас изговори јесте у храму приликом Свете Тајне исповијести и никоме другом осим исповједнику, посебно, јер је поменути господин мирјанин. Да не бисмо остали недоречени у мишљењу и како не бисмо пали у замку да само себе наводимо као једини референтан став о овој теми, поменућемо један сличан догађај из не тако давне прошлости. Наиме, у вријеме патријарха Димитрија (1920-1930) у мјесецу јуну 1927. године забиљежено је да се тадашњи митрополит скопски Варнава, потоњи Патријарх српски, у својству потпредсједника Светог Архијерејског Синода обратио писменим путем министру вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Архив Југославије 69, 143, 222) како би указао на инцидент који се догодио у прољеће исте године у ваљевском крају. Тада је поглавар ваљевског среза упутио свештенству писмену забрану причешћа у храмовима у ваљевском крају због страха од ширења вируса грипе. Аргументовано износећи богословске ставове Цркве у том свом обраћању министру, митрополит Варнава наглашава и саму суштину проблема у једној таквој врсти забране коју сматра недопустивом. Оно што је видљиво из поменутог текста јесте да је митрополит Варнава као највећи проблем истакао то што једно такво обраћање представља задирање мирјана, ма ко они били, у домен доношења одлука о динамици учешћа вјерника у богослужбеном животу Цркве, а који искључиво припада духовним властима и који не може бити образложен ничим другим већ искључиво богословским аргументима. Овај примјер, као уосталом и овај наш осврт, само су мали детаљи који указују на оно што Светосавска Црква баштини из своје неисцрпне ризнице светоотачког искуства; стога и дајемо себи за право да ради бриге за духовно здравље повјерених нам крштених душа учинимо све како би суштина учења о спасоносном учешћу хришћана у богослужбеном животу Цркве до њих дошла неискварена. Према томе, иако поменута реченица која је изговорена, опет понављам, у јавном простору, стављена у овакав контекст неодољиво подсјећа на исти дух као и она Пилатова: „Зар мени не одговараш?“ (Јн. 19,10), опет и опет подсјећамо поменутог господина, али и све оне који се у сумњама колебају да се Светом Причешћу не приступа ни са једном другом мјером осим оном на коју позива свештенослужитељ на Светој Литургији када каже: Са вјером и љубављу приступите. Ове ријечи позива, с обзиром на мјесто које заузимају у поретку Свете Литургије, представљају најбољи одговор на питање када је и како паметно се причешћивати. Тај одговор гласи да једино ако се са вјером и љубављу причешћујемо Светим Тајнама, оне ће бити на исцјељење душе и тијела, а све другачије ће бити на суд или на осуду. протојереј др Борис Милинковић ИЗВОР: На исцјељење душе и тијела | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  23. На исцјељење душе и тијела 10. Новембар 2020 http://www.spc.rs/files/u5/2010/6/oltar_52_rsz-48695-1920-1250-80_0.jpgНиз догађаја у години која је већ у великој мјери иза нас, а који су се смјењивали као на филмској траци, несумњиво су, између осталог, оставили својеврстан траг и на животу Цркве. Ипак, свако ко иоле познаје историју хришћанства, зна да је Црква тако увијек живјела, не само у Срба већ и широм васељене, те да је без обзира на све увијек свједочила оно што је у суштини њеног бића и њеног послања. На ту тему смо нешто раније и износили своја скромна расуђивања. (види: „Господари времена и простора“ - http://www.spc.rs/sr/gospodari_vremena_prostora). Оно што све те недавне догађаје повезује, свиђало се нама то или не, свакако је појава и ширење новог вируса корона, као и новонастале прилике које су узроковане том појавом и њихов утицај на све друштвене сфере, па тако и Цркву. Свакако да ниједан од тих догађаја који се односе на живот Цркве није занемарив, али гледано из перспективе медијске пажње, али и самог утицаја на живот Цркве, хронолошки излагано, ту се свакако истиче болест и упокојење епископа ваљевског Милутина, затим заточење и свједочење епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, упокојење митрополита црногорско-приморског др Амфилохија, као и актуелни догађаји у вези са хоспитализацијом Његове Светости патријарха Иринеја и болешћу епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Поред ових догађаја који су истакнути и овде наведени хронолошки, постоји још мноштво оних који, иако су протекли са доста мањом пажњом, с обзиром на заједничку матрицу, нису мање важни у животу Цркве. Међутим, оно што је најважније, ниједан од тих догађаја није имао негативан утицај на црквени живот народа Божјег у његовим темељним принципима, већ је, чак напротив, давао додатни подстрек у развоју истих. Упркос томе, на појединим примјерима који су видљиви у црквеној заједници око нас, ипак се може препознати одређена доза опасности за оне који су неутемељени у основним принципима црквеног живота. Да је то тако, свједочи нам један посебан примјер од прије неколико дана који нам је и привукао пажњу и дао подстрек за размишљање на ову тему. Наиме, одмах након што се у јавности појавила информација да је Његова Светост патријарх Иринеј хоспитализован након тестирања на нови вирус, у јавном простору једне од друштвених мрежа појавила се једна необична реченица упитног облика, која је стављена у такав контекст да је јасно да претендује да буде констатација, а која припада извјесном господину коме овде нећемо помињати име. Изостављање његовог имена није узроковано нити из страха од последица, јер ћемо итекако дати јасну везу о коме је реч, нити из неког другог разлога, већ просто захваљујући сазнању да је један од темељних принципа савременог маркетинга да се свако помињање имена, па било оно и у негативном контексту, сматра добром рекламом. Дакле, желимо да потпуно искључимо могућност да се ови редови на било који начин искористе у промотивне сврхе лика и дјела поменутог господина. Ипак, да бисмо разумјели зашто је та реченица толико интересантна, мораћемо је цитирати. Она гласи: „Само се питам да ли је паметно сада се причешћивати!?“. Ова реченица се у јавном простору друштвених мрежа на интернету појавила као коментар на информацију о хоспитализацији Његове Светости и сигурно да не би ни привукла много пажње да није потекла из главе из које је изашла у јавни простор друштвених мрежа. Наиме, наш непомињаник са почетка пасуса заиста нас је побудио да се из пастирске перспективе запитамо у коликој су опасности од раздируће сумње крштене душе о којима се стара наша Света Црква, када једно овакво размишљање у јавном простору износи човјек који већ двије деценије поучава друге богословљу, прошавши притом кроз сва научна звања од најнижег до највишег на нашем највећем и најважнијем богословском училишту и који се притом ових дана свим снагама упире да докаже своје право да на том мјесту и остане. Једно овакво размишљање на ову тему свакако да у Цркви није недозвољено, али једино мјесто и вријеме гдје је препоручиво да се наглас изговори јесте у храму приликом Свете Тајне исповијести и никоме другом осим исповједнику, посебно, јер је поменути господин мирјанин. Да не бисмо остали недоречени у мишљењу и како не бисмо пали у замку да само себе наводимо као једини референтан став о овој теми, поменућемо један сличан догађај из не тако давне прошлости. Наиме, у вријеме патријарха Димитрија (1920-1930) у мјесецу јуну 1927. године забиљежено је да се тадашњи митрополит скопски Варнава, потоњи Патријарх српски, у својству потпредсједника Светог Архијерејског Синода обратио писменим путем министру вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Архив Југославије 69, 143, 222) како би указао на инцидент који се догодио у прољеће исте године у ваљевском крају. Тада је поглавар ваљевског среза упутио свештенству писмену забрану причешћа у храмовима у ваљевском крају због страха од ширења вируса грипе. Аргументовано износећи богословске ставове Цркве у том свом обраћању министру, митрополит Варнава наглашава и саму суштину проблема у једној таквој врсти забране коју сматра недопустивом. Оно што је видљиво из поменутог текста јесте да је митрополит Варнава као највећи проблем истакао то што једно такво обраћање представља задирање мирјана, ма ко они били, у домен доношења одлука о динамици учешћа вјерника у богослужбеном животу Цркве, а који искључиво припада духовним властима и који не може бити образложен ничим другим већ искључиво богословским аргументима. Овај примјер, као уосталом и овај наш осврт, само су мали детаљи који указују на оно што Светосавска Црква баштини из своје неисцрпне ризнице светоотачког искуства; стога и дајемо себи за право да ради бриге за духовно здравље повјерених нам крштених душа учинимо све како би суштина учења о спасоносном учешћу хришћана у богослужбеном животу Цркве до њих дошла неискварена. Према томе, иако поменута реченица која је изговорена, опет понављам, у јавном простору, стављена у овакав контекст неодољиво подсјећа на исти дух као и она Пилатова: „Зар мени не одговараш?“ (Јн. 19,10), опет и опет подсјећамо поменутог господина, али и све оне који се у сумњама колебају да се Светом Причешћу не приступа ни са једном другом мјером осим оном на коју позива свештенослужитељ на Светој Литургији када каже: Са вјером и љубављу приступите. Ове ријечи позива, с обзиром на мјесто које заузимају у поретку Свете Литургије, представљају најбољи одговор на питање када је и како паметно се причешћивати. Тај одговор гласи да једино ако се са вјером и љубављу причешћујемо Светим Тајнама, оне ће бити на исцјељење душе и тијела, а све другачије ће бити на суд или на осуду. протојереј др Борис Милинковић ИЗВОР: На исцјељење душе и тијела | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS View full Странице
×
×
  • Креирај ново...