Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'протопрезвитер-ставрофор'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 569 results

  1. Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека). Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације. Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара. Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве. Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве. Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични. Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције. А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима. Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем. Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо? Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека. Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише. Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас. Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга. „Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо? Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву. Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд. Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све. Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено. Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да, исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве. Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере! А све је могуће оном који вјерује. Извор: Теологија.нет
  2. Поријекло и историја славе Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима. Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом". Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан. Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде. Шта су обиљежја славе? Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако. Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења. Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви. Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију. Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА. Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви. Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем. На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи). Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо". Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство. Шта се доноси за славу? Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија"). Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама. Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни". Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота. "Чији је обичај старији?"/"исправнији"? Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја". Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају". Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.) Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд). Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом. Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога. То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања. Славити посебно или са оцем? Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?" Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави. Мрсна или посна слава? Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране. Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије. Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону. Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше. Протопрезвитер-ставрофор проф. др. Дарко Ђого Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  3. За радио Глас је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла поделио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије "Светих Кирила и Методија" са привременим седиштем у Нишу. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас
  4. Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, одржао је предавање у недељу, 10. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Прота Милош је говорио на тему „Изгубљени библијски ум“. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је предавању. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Дана 5. новембра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је један од најистакнутијих савремених српских богослова протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио на тему: „Шта је човек, а мора бити човек?“ П. П. Његош. Повезана вест: Више стотина Младеновчана присуствовало предавању проте Гојка Перовића На самом почетку архијерејски намесник младеновачки протојереј-стварофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и захвалио се што су се у незапамћеном броју одазвали позиву. Нагласио је да оца Гојка не треба посебно представљати и испричао како је дошло (и поред бројних препрека) до вечерашњег сусрета. Прота Гојко је одушевио неколико стотина Младеновчана (међу њима многи нису успели да нађу место за седење у препуној свечаној сали парохијског дома младеновачког Светоуспенског храма) излагањем на тему узету из познатих стихова владике Рада. Предавач је указао да смо се одродили једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио патријарх Павле. Ако будемо људи, живећи и сведочећи Јеванђеље у свету и времену у којем живимо одговорићемо и на питање из наслова теме ове духовне трибине, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Младеновчани испратили дугим и снажним аплаузом. Након изузетног излагања присутни су постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и питања су разјаснила поједине сегменте излагања. Опште мишљење је да је, након преко 50 учесника духовних трибина младеновачке Цркве, ова била најуспешнија. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, професор Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, беседио је на редовној духовној вечери у Вазнесењском храму у центру Београда, 29. октобра 2019. године, на тему "Трагање за насушном лепотом по апостолу Луки". Духовној вечери присуствовали су старешина Вазнесењског храма, јереј Арсеније Арсенијевић и ђакон мр Бошко Савић, служашчи у овој цркви и професор Богословије Светога Саве у Београду, као и о. Михајло Вукчевић из храма св. Апостола Томе на Новом бежанијском гробљу. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве
  7. У својој литургијској омилији у малој цркви Светог Саве на Врачару, протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић пажњу је посветио и разлобличавању срамотног празника под називом "ноћ вештица", и позвао сабрани народ да не учествује у оваквим срамотним и богохулним сабрањима. Извор: Телевизија Храм
  8. Драга браћо и сестре, драга дјецо нека је још једном свима срећан и благословен данашњи празник. Да нам ова Света Литургија и Свето Причешће буде на утјеху, на радост, на спасење. Да се увијек сабирамо у нашим Храмовима и да се сретамо са живим Господом и да се радујемо једни другима, како су то радили и Свети Апостоли и сви свети који од памтивијека Богу угодише. Поменусмо у оној Јеванђељској бесједи колико је велики данашњи дан и велики празник, али не можемо данас да не поменемо да, на жалост, ево сабрали смо се ми данас овдје, јесте и радни дан и толико је колико нас има, али на жалост данас мало ће се људи, поготово наше омладине и дјеце у школама, сјетити овога дана и празника. А славимо Светога Луку и Светога Петра Цетињскога. Највећи који се икада појавио у Црној Гори. Имамо ли већега од Светог Петра Цетињског? Немамо! Мало ће га ко данас у нашим школама поменути, али зато данас у школама се праве скарадне приредбе поводом „дана вјештица“. Замислите то? У Његошевој и Светога Петра Црној Гори, данас се обиљежава на најсвечанији могући начин „дан вјештица“. И праве се приредбе у школама нашим гдје се дјеца наша наговарају и приморавају да демонске неке скарадне ликове и маске стављају на своје главе. Да скрнаве своје невине дјечије ликове. Чисте, анђелске. Са некаквим скарадним демоским маскама. То је ужас и старшно шта смо дозволили да се у нашој средини, у нашим, што је најгоре, школама међу дјецом дешава. Чињеница је да смо слаби и неорганизовани и млитави у сваком погледу, али оно што можемо јесте да својој дјеци, родитељи, не дозволите да учествују у таквим приредбама. Својој дјеци, својим унучадима. Па нека их позивају и наставници и учитељице. Немојте то дозволити. Јер то је богохуљење. То је срамота. Да дозвољавамо да наша дјеца у таквим стварима учествују. Чак ће бити, чини ми се да сам видио и неке плакате по граду, неке такве приредбе. То је срамота свију нас. Морамо против тога дићи глас и оно што можемо и што нам нико не може забранити, да свој дјеци не дозволимо у таквим дјелима да учествују. Морамо се чувати таквих ствари, јер се на тај начин неко свјесно, а неко несвјесно, одриче и Христа и Светих Апостола и Светог Петра и свих наших светих. Нека би нас Господ и Свети Петар и Свети Лука сачували од тога зла и од свих сличних искушења. Него да останемо вјерни Христу Богу нашем, вјерни Светом Јеванђељу, вјерни нашим светим прецима. Извор: Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару
  9. Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у Културном центару Источно Ново Сарајево, одржао је предавање на тему: "Дошљаци смо на земљи овој". Доносимо видео запис овог надахнутог, поучног и занимљивог предавања. Топло препоручујемо ово предавање!
  10. Реке људи сливале су се у Капелу Свете Петке на Калемегдану и ове године уочи и на сам дан празника, 27. октобра, из свих крајева не само Србије, већ и света, а трпеза љубави је била припремљена за 3.500 људи, казао је за Слово љубве протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, старешина јединствених светиња на Београдској тврђави посвећених Пресветој Богородици и Светој Петки, подсећајући да је од ове храмовне славе започето обележавање читаве седмице пре празника, са благословом Патријарха српског Иринеја, манифестацијом у част многопоштованој светитељки, под именом "Недеља Свете Петке". Звучни запис разговора Отац Владимир је заблагодарио Редакцији Радија Слово љубве на благовременом обавештавању верног народа о молитвеним и другим духовним сабрањима у овим светињама. У наставку отац говори о активном духовном животу под окриљем два храма на Калемегдану које свакодневно посећују и многобројни туристи, поручујући да су службе сада чешће, да су богослужења посебно потребна људима у великим градовима и да је огањ Божјег присуства првенствено у богослужењу: "Не можемо бити бољи људи ако нисмо ближи људскоме у нама, а то не можемо ако не приђемо Богу". Извор: Радио Слово љубве
  11. Човјек умире, и сахрањују га у земљу и њега више НЕМА. И то није никаква велика мистерија, то видимо да се дешава и са другим живим бићима – и са дрвећем и са цвијећем и са животињама. ПРОБЛЕМ ЈЕ када умре неко кога ми волимо! Када умре неко кога волимо, ми знамо да је тај кога смо вољели исто тако човјек од крви и меса, исто тако тјелесно биће, и видимо да смо га сахранили. Али осјећамо да онај кога смо вољели, није могуће да га нема. Знамо да је његово тијело сахрањено. Али није могуће да њега апсолутно више уопште никада нема. Сви имамо осјећај, понављам, кад је у питању неко кога смо јако вољели, сви имамо осјећај да је он негдје друго. Он више није просто ту, али није могуће да га нема. Зашто није могуће да га нема? Зато што и моја љубав И ДАЉЕ ТРАЈЕ, и даље га волим. ЧИМ ГА волим МОРА ДА и он постоји. Нестаје његов глас, нестају његови покрети, нема више његовог погледа из очију, све оно што је везано за физичке ствари нема. Али ЉУБАВ, љубав НЕ ДА да се УМРЕ. И зато је тада на Тајној вечери већ било јасно да када Христос каже: „Нећете имати живот вјечни“ – да говори неку веома крупну ствар. Јер може неко рећи: „Па добро, шта ће мени живот вјечни?! Ту сам да живим колико могу. Тако, живим од данас до сјутра. Само нека су ова дјеца здраво, ја ћу свакако сјутра да умрем. Па и што бих живио сад петсто година или хиљаду, нема потребе. Доста ми је, преко главе ми је свега. Нећу ни да живим, и ово ми је доста. Е да „оћу сјутра да умрем“. Често пута кажемо сами, кад нас преплаве животне бриге и невоље, и кажемо: „Не треба ми ни сјутра да живим, а камо ли живот вјечни. Шта ће ми?“. Али то је тако израз неке наше резигнираности и неке наше притиснутости невољама. Али кад нам је добро, и кад се волимо и кад смо радосни – па ево рецимо нађемо се на слави код пријатеља или сретнемо се с неким – не бисмо да то никад престане. Кад нам је лијепо и кад се волимо не бисмо да то никада престане. И када Христос каже: „Ко не једе моје Тијело и не пије моју крв, тај нема живот вјечни“ – то значи: не можете људи, иако осјећате сами у себи да бисте вољели да овај живот, ова љубав, ова љепота да никада не престане, не можете то САМИ од СЕБЕ учинити да то никад не престане… Ко не прима Бога у себе може бити добар спортиста, може да џогира, може да иде на фитнес, може да једе здраву храну, може да медитира, може да чита неку добру књигу, може да има бонтон, да се лијепо јавља комшијама, може да одгони од себе ружне мисли, може да увијек буде ведар, може да слуша неке занимљиве емисије итд – УМРИЈЕЋЕ. И зато у нашим црквеним пјесмама кажемо, кад сахрањујемо покојника: „У гробу су исти и цар и просјак“ – и цар и просјак. И онај грешник и онај добри, сви су исти у гробу. Дакле, с те стране гледајући, а гледајући и са стране наше љубави која воли упркос смрти и која осјећа. Била би заиста једна лудачка сцена кад никог од вас овдје не би било, него кад бих ја сад причао сам за овим микрофоном без икога. Значи ја причам зато што сте ви ту. А ја волим мог покојног пријатеља, а њега нема. Значи ја га ВОЛИМ – то значи да га ИМА, само није ту. То што га ја не видим, то уопште не значи да њега потпуно нема. Ја, рецимо, одавде не видим Мостар, ни Бања Луку, ни Ужице, ни Београд, не видим. Ал то не значи да ти градови, сад, док их ја не видим, не постоје. Дакле, мој поглед је једна врло ограничена ствар, мој мозак је врло ограничена ствар. Све што човјек промисли у овом животу и покушава да споји, и учини му се да је сабрао – да су два и два = четири, већ сјутра испада да то баш није тако. Да не дужим. Општа људска потреба, откад постоји човјек, откад постоје они фараони у Египту и оне пирамиде, откад постоје Стари Грци, откад постоје Вавилоњани, откад има игдје човјека потреба је да се ово не заврши тек тако, да живимо у љубави, у срећи…“ Извор: Портал Ин4с
  12. У цркви Ружици на Калемегдану Литургијским сабрањем прослављена је Света Петка - слава ове калемегданске светиње. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Архимандрит Прокопије (Тајар) уз саслужење протојереја-ставрофора Саве Јовића и ђакона Србољуба Убипариповића, док је апостол читао г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Владимира Вукашиновића и великог мноштва верника. Пред причешће верника присутнима се својом беседом обратио старешина отац Владимир Вукашиновић. Пред крај Литургије пререзан је колач у славу и част Свете мати Параскеве, а потом одржан помен борцима који су свој живот положили за одбрану отаџбине. Извор: Радио Слово љубве
  13. Прича о мудрим и неразумним девојкама (Мт 25, 1-13), једна од најинспиративнијих јеванђељских прича, била је тема овонедељног издања „Сведочења“. Које су мудре, а које луде девојке, зашто их има баш по пет и једних и других, ком женику иду у сусрет и многе друге поуке слушаоцима Радија Источник пружио је протојереј – ставрофор Драгомир Јовановић, старешина Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и Храма Светог Георгија на Равној Гори. Извор: Радио Источник
  14. Протопрезвитер-ставрофор Драги Вешковац, секретар Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког др Давида, био је гост емисије "Духовници". Гостујући у наведеној емисији крушевачки прота је посебно нагласио да је наш имепартив да сачувамо хришћанску љубав и благословену саборност.
  15. Задатак мисионара, нас свештеника је исти као и наших претходника, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку да му она постане што више разумљива како би схватио да тема Христовог васкрсења – вјечне истине и живота – има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ТВ Храм, говорећи о улози коју Црква има данас у животу савременог човјека. Отац Гојко је мишљења да данас у 21 вијеку, на 800. годишњицу аутокефалности Српске православне цркве, имамо неке проблеме и теме, изазове који припадају само овом покољењу: „Многи људи су оптерећени темама овога вијека, не знају ништа о црквеној историји или им, ако знају то ништа не значи за њихове личне животе. У контексту тога, наш задатак је, као што су га имали и први апостоли и сви други касније, као и Свети Сава у свом времену, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку, да му она постане што више разумљива, да он схвати да тема Христовог васкрсења и тема вјечне истине и вјечног живота има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво.“ Када Црква каже да се Христос разапео и васкрсао ради свих нас, то је стварно истина, нагласио је ректор Цетињске богословије и објаснио да је сад задатак мисионара који носе мантије, да ту ријеч кажу, али и својим дијелом потврде: „Дакле, велики задатак, а опет исти као и претходним епохама, да мисионари, људи који су причасници црквене тајне и који њоме живе, да ту тајну пренесу на језик савременог човека и да га убиједе да велике црквене теме и истине имају везе са појединачним животима сваког од нас.“ Говорећи да о начину живота данашњег човјека, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, је казао да данас сви живимо пребрзо и да се у жељи да постанемо супериорни и успјешни људи, заправо отуђујемо: „Појам успјеха данас нас ногони на отуђење, а некад је успјех био да сједимо заједно, да се познајемо и једни другима да нешто значимо…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. На почетку емисије отац Слободан је тумачио Свето Јеванђеље на 18. недјељу по празнику Педесетнице, подсјетивши нас колико је човјек велики ако је са Богом. „Када је човјек са Богом, онда је он пријатељ Божији“-каже отац Слободан. Свештеник Слободан Јокић са нама је подијелио и утиске које носи са поклоничког путовања Егини гдје је боравио недавно са групом поклоника из Никшића. Отац Слободан потом је одговарао и на остала питања наших слушалаца. Духовне поуке оца Слободана Јокића топло вам препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  17. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, парох Цетињски и ректор Богословије светог Петра чудотворца Цетињског, приликом посете Епархије шабачке говорио је за Телевизију Храм, Архиепископије београдско-карловачке. У свом надахнутом и надасве поучном излагању прота Гојко је говорио о Православљу у нашем времену, као и о изазовима са којима смо суочени данас.
  18. Овдје дајемо, колико нам је познато за сада једини српски превод Томоса којим је Цариградска патријаршија покушала да легализује федерацију украјинских расколничких структура под називом „Православна црква Украјине“. Текст је преведен са хеленског језика, уз непрекидно консултовање званичних превода на украјински и енглески језик који су доступни на званичној страници Цариградске патријаршије. Водећи се начелом да свака Црква и сваки човјек најбоље говоре сами о себи и сами за себе, нудимо српској богословској и црквеној јавности овај спис. У њему су до изражаја дошла сва тенденциозна тумачења и идеолошка стремљења данашње Цариградске дворске теологије. Сам превод је настао за потребе књиге коју спремамо за објављивање („Између три Рима – црквена, културна и идејна историја руськог Православља“), унутар које ће он бити пропраћен дужим богословским коментаром. Како се у нововјековној српској култури и хуманистици усталио читав један манир коментарисања, давања (квази)ескпертских оцјена и врједновања, мишљења и климања главом, молим све уважене пријатеље-читаоце да евентуалне језичке и богословске сугестије уредно пошаљу на ел.пошту преводиоца: darkodjogo@gmail.com будући да су ми, у богомспасаваној самоизолацији од друштвених мрежа подједнако недоступне ваљане и утемељене колико и јефтине и неутемељене примједбе и замјерке. Свака образложена сугетсија биће прихваћена са искреном благодарношћу! Дарко Р. Ђого ПАТРИЈАРШИЈСКИ И СИНОДСКИ ТОМОС КОЈИМ СЕ УСПОСТАВЉА ЦРКВЕНИ АУТОКЕФАЛНИ СТАТУС ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У УКРАЈИНИ ВАРТОЛОМЕЈ, милошћу Божијом Архиепископ Константинопоља – Новог Рима и васељенски патријарх „Приступили сте гори Сионској и Цркви првородних“ (Јевр. 12, 22-23) блажени Павле, Апостол народâ, говори свим вјерујућим, упоређујући Цркву са гором по [Њеној] поузданости и стаменитости и [сматрајући је, приказујући је] непомјерљивом и несаломивом. Јер, иако једно стадо и једно Тијело Христово јесте и назива се Црква Божија, свугдје имајући исповједање вјере православне, заједништво (заједницу) светих тајни у Духу Светоме и непрекидност [= континуитет] у апостолском прејемству и канонском поретку, али се [Она] већ од апостолских времена састоји од помјесних и земаљских Цркава, којима у унутрашњим стварима управљају њихови сопствени пастири, учитељи и служитељи Јеванђеља Христовог, наиме, помјесни епископи и то не само по историјској и свјетској важности ових градова и земаља, већ и по њиховим посебним пастирским потребама. Стога, како је најблагочестивија и најбогомчуванија земља Украјина Вишим Промислом утврђена и узвеличана, остваривши потпуну политичку независност и будући да су њени државни и црквени управитељи више од тридесет година тражили њену црквену само-управу, понављајући тако пређашње сличне молбе с времена на вријеме упућиване од стране народа Најсветијем Апостолском Трону Константинопоља, који је дугим канонсим предањем обавезан да брине за свете православне Цркве које се нађу у каквим нужностима [потребама, тешкоћама], а посебно за оне са којима је одувијек била повезана канонским везама, каква је историјска кијевска Митрополија, наша Смиреност, заједно са преосвештеним нашим митрополитима и пречасним у Духу Светоме љубљеном браћом и саслужитељима, у посебној бризи за Велику Цркву Христову пред православним свијетом, а зарад лијечења дуговремених раскола и подијела у помјесним Црквама, једномислено утврђујемо и проглашавамо да је цијела Православна Црква која се налази у границама политички уређене и потпуно независне државе Украјине, са њеним митрополијама, архиепископијама и епископијама, са њеним манастирима и парохијама и са свим њеним црквеним установама, која дејствује под [покровом] Оснивача једне, свете, саборне и апостолске Цркве, богочовјечанског Господа и Спаса нашег Исуса Христа, постоји на даље (као) канонски аутокефална, независна и само-управна, имајући и признавајући као свог првенствујућег у свим црквеним стварима њеног канонског предстојатеља који ће носити титулу „Његово Блаженство Митрополит кијевски и цијеле Украјине“ – без икавог законитог додатка или одузимања без дозволе Цркве Константинопоља – који је првојерарх предсједавајући Светог Синода, који ће се годишње састојати од архијерејâ који ће [у састав Синода] бити наизмјенично позивани по њиховом старјешинству, из реда оних који као архијереји служе [досл. „архијерејствују“] у географским границама Украјине. И тако ће се управљати стварима Цркве у овој земљи, како проглашавају божанствени и свештени канони, слободно и у Духу Светоме и неометано, далеко од сваког спошашњег мијешања. Уз то, овим потписаним патријаршијским и синодским Томосом, признајемо и прошглашавамо ову аутокефалну Цркву у границама суверене Украјине нашом духовном кћерком и препоручујемо свим Православним Црквама у икумени да је признају и помињу је по имену „Најсветија Црква Украјине“, са сједиштем у историјском граду Кијеву, која не може да поставља епископе или оснује заграничне олтаре [= епископије или парохије у иностранству], док се они већ постојећи, према [канонском] поретку, повинују Васељенском Престолу, који има канонску компетенцију над дијаспором, већ ће своју јурисдикцију ограничити територијом државе Украјине. И дајемо овој аутокефалној црквеној власти све одговарајуће привилегије и суверена права, тако да ће од сада Митрополит кијевски и цијеле Украјине помињати „све епископство православних“ током литургије, док ће око њега окупљени збор најсветијих архијереја помињати њега као првојерарха и предстојатеља Најсветије Цркве у Украјини. А што се тиче ствари које се тичу унутрашњег црквеног управљања, о њима ће просуђивати, расуђивати и одлучивати апсолутно он и Свети Синод, сљедујући јеванђеоским и другим учењима, у складу са свештеним Предањем и пречасним канонским одредбама наше Свете Православне Цркве, као и са учењем и заповијести 6.канона Првог Васељенског сабора у Никеји који налаже да „уколико је, међутим, избор био у заједници и благословом свих, и по црквеном правилу, а двојица или тројица се из сопственог частољубља успротиве, нека важи глас (избор) већине“ задржавајући и даље право јерарсима и другим клирицима да подносе апелационе молбе Васељенском Патријарху, који има канонску одговорност да доноси непорециве [безапелационе, коначне, такве на које се не може упутити апелација] судске одлуке у стварима епископâ и других клирика у помјесним Црквама, у складу са деветим и седмим свештеним каноном. Четвртог васељенског халкидонског сабора . Уз горе речено, објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи, и има, са другим канонскм обавезама и одговорностима, као своје најпревасходније послање (= мисију) очување наше православне вјере неокрњеном као и ненарушеног канонског јединства и заједништва са Васељенским Патријархатом и другим помјесним Православним Црквама. И даље – Митрополит кијевски и цијеле Украјине, као и архијереји Најсветије Цркве Украјине, од сада ће бити бирани у складу са уредбама божанских и свештених канона, као и према односним одредбама њеног Устава, који ће у свему бити у складу са овим Патријаршијским и синодским томосом. Сви архијереји су дужни да богољубиво пастирствују народ Божији, напредујући у страху Божијем, миру и слози у њиховој земљи и Цркви. Ипак, како би се свеза духовног јединства и повезаности светих Божијих Цркава у сваком погледу сачувала неумањеном – јер нам се предаде да „чувамо јединство Духа свезом мира“ (Ефес.4,3), Његово Блаженство Митрополит кијевски и цијеле Украјине дужан је да спомиње, према древним предањима Светих Отаца, Васељенског Патријарха, Њихова Блаженства Патријархе и друге предстојатеље помјесних аутокефалних Цркава, према посљедовању диптихâ, према канонском поретку, заузимајући његово одговарајуће мјесто послије предстојатеља Цркве чешких земаља и Словачке и у свештеним диптисима и на црквеним сабрањима У исто вријеме, Православна Црква у Украјини преко свог Предстојатеља или канонског мјестобљуститеља кијевског Престола, дужна је да учествује у повременим међуправославним савјетовањима по битним канонским, догматским и другим питањима, према од почетка (преданом и) одржаном свештеном обичају Отаца. Првојерарх, након свога устоличења, такође је дужан да одмах разашаље потребна мирна писма о свеме успостављању како Васељенском Патријарху, тако и другим Предстојатељима, као што и он има право да их од стране њих прима, започињући своју Мирну Посјету од Првопрестоне Цркве Константинопоља, како је уобичајено, добијајући од ње Свето Миро ради потврде духовног јединства са њом. У случају већих питања црквене, догматске или канонске природе, Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан је да се, у име Светог Синода његове Цркве, обрати нашем најсветијем патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумијевање, док ће права Васељенског Престола над Егзархатом и свештеном ставропигијом бити неокрњена. Дакле, на основу свега горе наведеног и на основу ових услова, наша Света Велика Црква Христова благосиља и проглашава Православну Цркву у Украјини аутокефалном, призивајући на часну јерархију (која служи) на украјинској земљи, њен честити клир и њен благочестиви народ изобилне дарове Божије из неисцрпне ризнице Пресветога Духа, молећи се да Први и Велики Архијереј Исус Христос, заступништвом пренепорочне и преблагословене Владичице наше Богородице и увијек Дијеве Марије, светог и славног равноапостолног кнеза Владимира, свете и преславне кнегиње Олге, преподобних и богоносних Отаца наших подвижника и монаха Кијевске (кијевско-печерске) лавре и других манастира, нека заувијек укријепе Аутокефалну Цркву Украјине, која се на овај начин од сада рачуна у тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и нека јој подаре благостојање, јединство, мир и пораст у славу Његову и Оца и Светога Духа. Све ово што вам је на овај начин промишљено и расуђено и са радошћу јављено из честитог Средишта Православља, саброно је утврђено, о чему овај се издаје овај Патријаршијски и синодски томос, на трајно чување, написан и потписан у Кодексу Велике Цркве Христове у Константинопољу, уручен у идентичној и тачној копији (примјерку) Његовом Блаженству господину Епифанију, Предстојатељу Најсветије Цркве Украјине и Његовом Превасходству (Екселенцији) предсједнику земље господину Петру Порошенку, у сврху сталног доказа и непрекидне потврде. Љета 2019, јануара 6. Индиктиона 12. + Вартоломеј, константинопољски, у Христу Богу одлучује + Пантелејмон вријулски + Генадије, италијански и малтешки + Августин, њемачки + Герман, трануполски + Евангел, њуџерзијски + Кирило, родоски + Евгеније, ретимонски и авлопотамски + Амвросије, корејски + Константин, сингапурски + Арсеније, аустријски + Хризостом, симијски + Натанаил, чикашки Извор: Теологија.нет
  19. Свето јеванђеље по Луки, зачало 17 (5, 1-11), доноси нам сусрет Господа Христа са рибарима крај Генисаретског језера. О поукама које носи Његов разговор са рибарима, потоњим апостолима, у емисији „Сведочења“ говорио је протојереј – ставрофор Драгиша Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице. Извор: Радио Источник
  20. Након прослављеног српског песника Љубивоја Ршумовића, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у циклусу „Православље и млади“, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, угостила је једног од најистакнутијих савремених српских богослова протојереја – ставрофора Гојка Перовића, ректора Православне богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва о. Гојко Перовић одушевио је бројне Ваљевце казивањем о теми „Домовина се брани лепотом и лепим васпитањем“. Претходно, тематски сродно предавање гост из Црне Горе одржао је у Казнено – поправном заводу Ваљево, на позив духовника установе јереја Дејана Трипковића. „Ако будемо људи, бранићемо домовину лепотом и лепим васпитањем“, закључио је прота Гојко Перовић. Боравак у Ваљевској епархији предавач је употпунио поклоњењем манастирима Лелић и Ћелије и Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Извор: Радио Источник
  21. Приликом свог недавног боравка у Ваљеву (11. октобар), протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, говорио је за радио „Источник“ о положају Митрополије црногорско-приморске у Црној Гори, о закону који је на штету СПЦ а који држава жели да донесе, затим о јубилеју СПЦ – 8 векова самосталности, али о смислу и значају верске наставе и Цетињске богословије, као најстарије школе у Црној Гори. С обзиром да из године у годину све мањи број ученика уписује богословије и теолошке факултете, проту питамо и „зашто деца неће у попове“? Извор: Радио Источник
  22. Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије на тему "Црква и проблем отуђења савременог човека". Предавање је одржано 10. октобра 2019. године у Великој сали Градске библиотеке у Чачку, у склопу прославе великог јубилеја - 800 година самосталности Српске православне цркве. Организатори предавања су Удружење Ирмос и Градска библиотека "Владислав Петковић Дис". Предавање је организовано у склопу пројекта "Само дела љубави остају", чији је носилац Удружење Ирмос, а суфинансијер Град Чачак. Програм је водила Ана Ранђић, професорка књижевности, а појао је хор "Слово љубве". Извор: Удружење Ирмос
  23. Поводом празника Покрова Пресвете Богородице доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије. Цетињски парох је ово предавање одржао 11. октобра 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...