Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протопрезвитер-ставрофор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 397 results

  1. У пету недељу Часног поста, 14. априла 2019. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу. Прота Миливој је говорио на тему: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој. Ово је последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка организовала и реализовала у току Васкршњег поста. По завршеном излагању, предавач је одговарао на питања присутних. Извор: Радио Беседа
  2. Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, вечерас, 15. априла, у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, ректор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, говорио је о лику и дјелу блаженопочившег Патријарха српског г. Павла. Ово вече је одржано у сјећање десетогодишњице од његовог блаженог уснућа. Својим живим сјећањима на блаженопочившег Патријарха Павла, отац Милутин је све присутне укријепио говорећи о светитељском лику Патријарха Павла. На самом почетку вечери присутнима се обратио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић који је представио монографију о старинама Призрена, почивше ауторке Роксанде Тимотијевић, супруге проте Милутина Тимотијевића под називом: ,,Старине Призрена“. Прота Велибор је истакао да је дјело протинице од великог значаја и у историјском, али и културолошком смислу. Ауторка ове значајне и јединствене монографије Призрена и његових старина, почивша Роксанда Тимотијевић, рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар умјетности долази у Призрен септембра 1961. године, гдје ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Била је дугогодишњи радник Завода за заштиту споменика културе у Призрену. Књига о којој је прота Велибор Џомић говорио, а која је штампана са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, настала је управо као плод њеног дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслијеђа града Призрена. Монографија садржи податке и описе споменика до којих је ауторка долазила посредно, преко писаних података, или непосредно, радом на терену. Многи од обрађених и описаних споменика српског присуства на ширем подручју Призрена су од 1999. године били изложени бруталном скрнављењу или потпуном уништењу. Тиме је вриједност ове монографије већа, јер се неки од обрађених споменика више не могу видјети у аутентичном облику, или су потпуно недоступни заинетресованим истраживачима. Након обраћања проте Велибора, протојереј Предраг Шћепановић је поздравио све присутне и заблагодарио уваженом госту, проти Милутину Тимотијевићу, како на љубави, тако и на труду и издвојеном времену да дође и подијели своју благу и топлу ријеч са хришћанском заједницом у Подгорици. О животу, протканом радом, врлином, молитвом, какав је уистину и био живот Патријарха Павла, неисцрпно је бесједио ректор нишке Богословије – отац Милутин Тимотијевић, који је, као ондашњи ректор Призренске богословије, био дугогодишњи сарадник Патријарха Павла. „Мој први сусрет са Патријархом Павлом, био је у септембру 1950. када је дошао за професора Призренске богословије, а ја сам био ученик другог разреда. Тада када је тадашњи јерођакон Павле дошао, унео је нешто ново у живот школе. Он је један несвакидашњи човек и оставио је несвакидашњи утисак и као наставник и као васпитач. Био је веома ауторитативан, а истовремено некако нам је био веома близак. Били смо слободни да га питамо оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и видели како се он са таквом озбиљношћу упиње да објасни ствари које смо га питали“, подсјетио је прота Тимотијевић. Тада, како прота Милутин наводи, у то вријеме, јерођакон Павле отишао је из Призрена као архиђакон, па су се њихови животни путеви поново укрстили 1962. године, када је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић постављен од стране Светог синода за наставника Богословије у Призрену. „Тих 29 година имао сам благослов Божији да из непосредне близине видим град који на гори стоји, како путује, касније наш Свети Патријарх, кроз све врлине и подвиге, у човјека, у мјеру раста пуноће Христове. У свему је био њему узор Свети Апостол Павле, чије име носи. Устајао је у 4 сата изјутра, вршио је своје монашко правило увијек, без одступања. Људи из његовог комшилука су често гледали како владика Павле, одмах послије 4 сата, чисти снијег око своје Епископије. У 6:30 тачно је био у цркви, у олтару цркве, када би почињала јутрења. Ми смо сви били ту да узмемо благослов а он одлази за пјевницу и заједно са ђацима пјева или им помаже и показује“, присјећао се прота Милутин. Патријарх Павле је, како је навео о. Милутин, примао многе посјетиоце. Међу њима су били монаси, свештеници, грађани који би се код њега обрели без икакве ннајаве. Послије ручка, који је био око 13 часова, одлазио би у подрум онака и тамо ручно стругао тестером дрва. То је била његова гимнастика. Послије 19 часова, бивао би уморан, али се бавио ручним радом. Поправљао је јеванђеља, крстове, свештене ствари из цркава своје Епархије, коричење књига и друге ствари, мијењао сијалице, браве, кваке, ципеле поправљао, а у 22 часова је одлазио на спавање. „Кревет му је био дрвени, сламарица у којој је слама или шаша од кукурузовине, покривао се зими гуњом. Поред кревета сам запазио отиске од метанија тако да је рукама својим дохватао онај патос. Ту је било углачано и видело се где је стајао ногама, увек у исто време и на исти начин. Тако је и у цркви стајао, никада се није премештао са ноге на ногу, него је увек на обе ноге стајао мирно, и тако је богослужење одстајао“, навео је, између осталог, прота Тимотијевић. У свом даљем излагању он је указао на многобројне врлине нашег Патријарха Павла. На његову скромност, једноставност, молитвеност, велико човјекољубље. „То бејаше човек Господа Исуса Христа кога он љубљаше, а љубио га је због тога што је био изнад свега што је овоземаљско, љубио је богочовека Христа. Он је подвижник. Подвижништвом својим задивио је све нас који смо били близу њега и који смо осетили његове молитве. Био је и мученик, добровољни мученик, јер је толико година на страшном месту, на Косову и Метохији, издржао толике притиске са свих страна и од својих и од туђих, и није се поколебао“, надахнуто је излагао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић био је гост новог издања емисије "Огледало" на подгоричкој Српској ТВ. Гостујући у наведеној емисији отац Велибор је говорио о најновијим нападима на Митрополију црногорско-приморску СПЦ, као и о тешкоћама са којима је суочено свештенство и верни народ Митрополије црногорско-приморске. Аутор емисије је Љубица Гојковић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у недељу 7. априла 2019. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви.
  5. У четврту недјељу Васкршњег поста, посвећену Светом Јовану Лествичнику, на празник Благовјести, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су протојереј ставрофор Обрен Јовановић, протосинђел Исак Симић протојереј Арсеније Радовић, јеромонаси Прохор Јосифов, Јустин Мреновић и ђакон Александар Лекић. У литургијској проповједи отац Гојко је казао да су Благовијести дан зачећа Господњег у утроби Мајке Божије: Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњег осјенићете и да се тај догађај догодио тачно девет мјесеци прије Божића и шест мјесеци послије зачећа Светог Јована Крститеља, како каже Јеванђеље. Објаснио је да је за разлику од осталих јеванђелиста, апостол и јеванђелист Лука своје Јеванђеље почео управо од тог најранијег догађаја, од зачећа Јована Крститеља, па онда од зачећа Господњег. Он је казао да смо кренули Божијим и путем и мислимо да можемо тачно повезати које који човјек, зашто се нешто дешава, зашто баш тада, али да није све онако како изгледа. „А погледај ово, знало се још хиљаду година прије овога догађаја да ће Месија избавитељ бити из дома Давидова. Још је Натан пророк рекао Давиду нећеш ти подићи храм Господњи и утврдити него ће твој потомак утврдити царство које ће бити довијека. И то се стварно остварило, у неком смислу, јер је Соломон, син Давидов, утврдио највеће јеврејско царство у историји тога народа“, казао је отац Гојко. Појаснио је да су Јевреји вјеровали да и послије Соломона чије се царство распало, треба да дође други Месија, то су пророковали и други пророци, поготово Јеремија и Језекиљ: „Зато је много битно када анђео каже Мајци Божијој: Дух Свети ће те осјенити а тај кога ћеш родити даће му Бог престо оца његовога Давида, и те ријечи говоре да је у питању баш тај Месија.“ Да није све како изгледа подсјећа и недјеља која је посвећена Светом Јовану Лествичнику који је оставио књигу Лествица, гдје 33 степеника говоре о усходу Божије душе према Богу и о томе шта све човјеку треба да би се Богу приближио, а да јело и пиће представљају први степеник: „Тешко да ми можемо у нашем животу да се позабавимо са сва 33 степеника, то је дато посебено подвижницима, али не би било лоше да знамо које су то степенице“, казао је отац Гојко. Још једном је нагласио да није све како изгледа и да кад нам изгледа да ништа не ваља и да се џабе трудимо, није тако, али зато није ни кад мислимо да смо најбољи, најпаметнији…. „Нит је најгоре, нит је најбоље, зато што је Бог најбољи и Божију ријеч треба слушати сваки дан. Ако мислиш да нешто знаш, сваки дан се моли Богу и испитуј гдје си ти, а гдје је Бог! Можеш бити једно јутро у Галилеји, друго у Витлејему, треће ко зна гдје, а четвртога, браћо и сестре, неће ни бити.Зато, слава Богу, док смо ту да се учимо овим поукама, да славимо ове лијепе празнике који нас вазда враћају на то да смо ништа, да смо прах а кад смо с Богом да сјајимо као Божије звијезде“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, рекотра Цетињске богословије, на тему "Христова проповијед уочи посљедњег уласка у Јерусалим", које је у организацији Православног братства Свети Арсеније из Даниловграда, одржано у Крстопоклону недјељу, 31.03.2019. године у сали Завичајног музеја у Даниловграду.
  7. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста. Звучни запис емисије Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не. Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари. “Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан. Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  8. У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења. Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом. Искушења дијаспоре Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо. На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго). Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе. У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље). Одговори и недоумице У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет. Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још. Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка. Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла. Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано. Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179). Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије). Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији. Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве. Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота. Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота. Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А, он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли. Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје. Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај. Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије. Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе. Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима . Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом. Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Протопрезвитер-ставрофор Слободан - Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки, одржао је 24. марта 2019. године предавање на тему: Богослужење и Велики пост. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине код Будве.
  11. У другу седмицу Часнога поста, посвећену Светоме Григорију Палами, 24. марта, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му: протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Сабранима се поучном пастирском бесједом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на суштину прочитане јеванђелске приче, која говори о исцјељењу младића од болести и опраштању гријеха. Отац Далибор је подвукао да углавном болести и долазе од последица гријеха будући да кроз гријех долазе слабости, прије свега духовне, али и физичке: „Данашње Јеванђеље говори о томе да из сваког гријеха који човјек чини овдје на земљи долазе слабости. Прије свега долазе оне духовне, душевне, а онда и тјелесне слабости. Често се човјек разболи због својих гријехова, зато што је гријех уско повезан са болешћу. Зашто се чудимо данас, да толико људи око нас болује и пати, па помислимо у срцима својим, како то да се то некоме догоди? Како то да је човјек болестан и ако је добар, чини милост према људима и има љубав? Може бити дакле због гријеха, најчешће због гријеха, а може болест бити и због љубави и старања Божијег о нама, па преко болести искушава нашу милост, наше трпљење.“ Прота Далибор је дао такође акценат и на битност сталног преиспитивања нас самих, нарочито у вријеме Часнога поста: „Зато човјек у ове дане поста, треба да преиспитује себе, да сагледа своје грјехове, да испитује своју љубав према ближњима. Свака од ових седмица у току поста има за задатак да нас полако узводи ка празнику Васкрсења, да побуди у срцима нашим савјест и осјетљивост за познање наших гријехова.“ У даљем свом излагању, отац Далибор је подсјетио и све присутне на ријечи молитве Светог Григорија Паламе кога и прослављамо ове друге седмице Часнога поста: „Треба чешће да размишљамо о Богу и созерцавамо Творца Бога нашега, и да самим тим и молитвом, Господ Бог просвети таму која је у нама, у срцима нашим, као што се и молио велики Божији угодник Свети Григорије Палама, кога данас и прослављавамо, па је зато Црква мудро устројила да ова друга седмица Часнога поста буде управо посвећена њему.“ На самом крају свог пастирског слова, отац Далибор је указао на то да ако будемо спознали благодат и љубав Божију, ако у срцима нашим буде присутан Бог, онда ћемо ту Таворску свјетлост, која није од овога свијета, и ми носити у нама у душама нашим: „Суштину Божију ми не можемо знати, она нам је недокучива сада и непозната, али Његове божанске енергије, Његову благодат и љубав можемо спознати у души нашој. Свети Григорије Палама је учио и проповједао да та свјетлост Божија којом је засијао и на гори Тавор, а која је просвјетлила апостоле, просвећује свакога од нас уколико у срцима нашим засија та радост и љубав, ако у срцима нашим буде присутан Бог. Онда ћемо ту Таворску свјетлост која није од овога свијета и ми носити у нама у душама нашим“, закључио је своје пастирско обраћање протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања. У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење. Звучни запис беседе „Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он. Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења. „Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сам себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко. Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно. „Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић. Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога. „То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вријеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он. Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића. „То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека. „Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић. Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких. „Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола. Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима. Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика. Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу. Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм. Извор: Радио Светигора
  13. У Недјељу православља, 17. марта 2019, у сали Црквено-народног дома „Светог Василија Острошког“ у Никшићу, предавање на тему „Хришћанска ријеч у Недјељу Православља“ одржао је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого. Звучни запис предавања Предавање је одржано по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, а у организацији Православне Црквене Општине Никшић. Предавача, протојереја-ставрофора Дарка Ђога, свештенство, монаштво и публику, поздравио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Свештеник Дарко Ђого је одржао веома упечатљиво и надахнуто предавање, коме су поред архијерејског намјесника никшићког, о. Слободана, присуствовали и: протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша, протосинђел Сергије (Рекић), настојатељ манастира Острога, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира, свештеници никшићког намјесништва, као и вјерници из Никшића. Након предавања проте Дарка, које је одслушано, заиста, са великом пажњом присутни свештеници и вјерници су са питањима допринијели да се развије занимљив разговор на актуелну тему кризе у Украјини, те да ово излагање буде веома душекорисно. Ово је прво у низу предавања, која ће се у Никшићу одржавати током Великог Часног поста. Извор: Епархија будимљанско - никшићка
  14. Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер, нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године: у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у разговору за ИН4С. Можда је скроз необично да два пута, у кратком времену, водимо разговор на готово исту тему, али сматрамо прилично интригантним то што поједини медији из дана у дан, без престанка, засипају јавност ”новим открићима” у погледу аутокефалности СПЦ. Недавно је објављен документ у коме се неколико водећих патријараха православља, у 16. вијеку, ограђују од аутокефалности датој СПЦ, и готово да је негирају. Какав однос да има вјерујући човјек према оваквим публицистичким појавама? – Прочитао сам тај чланак и бојим се да његов аутор нема добре намјере, и да није вођен истраживачким поривом него жељом да сервира полуистине. А сви добро знамо да су полуистине често горе од лажи. Дакле, Велики свеправославни сабор на Криту 2016, међу првим својим документима, побројао је све канонске православне аутокефалне Цркве. Међу њима је и Српска православна црква, па је свака дискусија о томе има ли СПЦ аутокефалност и да ли је она ваљана – лишена сваког смисла. Е сад, историја аутокефалне СПЦ је дуга осам вјекова и веома бурна. Ова је Црква проживјала многе успоне, родила бројне плодове, али и бивала на распећу разних искушења. Ово што се објављује у неким црногорским медијима управо има карактер полуистина. То су документа истргнута из историјског контекста, а публици се не нуди ваљано објашњење – када је, како је и зашто је, дошло до настанка таквих аката (нпр. критика коју је Св. Сави упутио Охридски архиепископ Димитрије; посланица источних патријараха из 1531. и … ко зна шта је сљедеће на програму ових ”истраживача” ). Мислим да смо читаоцима ИН4С-а у прошлом разговору прилично објаснили историјски и канонски контекст односа Светог Саве и Димитрија охридског архиепсикопа. Шта недостаје у појашњењу прилика које су довеле до поменуте посланице 1531. године? – Недостаје пуно тога. Не можеш данашњој читалачкој публици тек тако издекламовати садржај поменуте посланице а не објаснити им о чему се заправо ради. Ко је смедеревски Митрополит Павле? Зашто га осуђују источни патријарси? Какав је интерес турске империје у том моменту? И многа друга веома сложена питања остала су без одговора, у том чланку који је очигледно имао само једну намјеру – да омаловажи цјелокупну СПЦ и њену историју. Међутим, то је тако, кад се теме из науке и уско-стручних области, развлаче по новинама и то у политикантске сврхе. Бојим се да и ови наши разговори на поменуту тему, иако имају намјеру да појасне и да допуне, у суштини, само дају легитимитет таквом не-научном приступу овим питањима. Па, ипак, реците нам каква је то била ситуација у вези Митрополита Павла и турских власти? Шта је довело до тога, да рад овог српског архијереја буде осуђен од Цариградског и других источних патријараха? – Ријеч је о доста тешком периоду за Православну цркву уопште. Све се дешава непосредно (непун вијек) након пада Цариграда под Турке (1453) а и коначног пада српске деспотовине (1459) под исту ту отоманску власт. Добро се зна да је однос султана према Православној цркви био такав, да Турцима није одговарало постојање више црквених поглавара у царству. За султана је било идеално да то буде један поглавар, и да, по могућности, то буде онај кога ће султан најлакше моћи да контролише – а то је управо патријарх у Цариграду. Ово не значи да су сви цариградски патријарси били султанови послушници. Далеко од тога! Али генерално, кроз историју, ова црквена столица била је на том распећу, да трпи велики и директан притисак турских власти и њихових политичких интереса. Ово је сигурно било тако док су Истанбулом владали султани, тј. до Ататуркове револуције. Тако да, послије пада Смедерева, долази до запуштења Пећке патријаршије (која се, прије тога, по нужди селила и у Жичу, и у Смедерево), и једно вријеме није ни било патријарха, нити могућности (објективних, физичких) да се он изабере. Турци су ту прилику искористили да све православне на Балкану ставе под једну јединствену управу, односно, да се територија Пећке патријаршије, нађе под управом охридског архиепископа (а овај је свакако већ под управом цариградског). Искрено речено, то се не противи ни црквеним канонима (и они прописују да кад једна црквена област остане без поглавара, тада старање о њој преузима прва најближа Црква), али хоћу да нагласим овај политички моменат, како би се боље разумјело оно што слиједи. Е сад, почетком 16. вијека, на историјску сцену ступа један веома храбар и родољубиви архијереј, смедеревски Митрополит Павле. Он је настојао да поврати српску црквену самосталност, која је била неупитна у цијелом православљу, од 1219, па до турске окупације. И имао је за то подршку локалних турских управитеља, али је султан лично стао на страну охридског архиепископа! И сад, питам ја вас, – шта се могло очекивати од цариградског патријарха (а једнако и од осталих источних патријараха који су такође под султановом влашћу)? Да се успротиве султану, ради једног српског владике? Има научног основа да се сумња у самосталност одлука како Цариграда, тако и осталих патријараха – у овом поменутом случају из 1531! Другим ријечима, јасан је султанов ”рукопис” у тексту ове посланице. Султан не зна каноне, али он нареди, па се читају они канони који одговарају његовој одлуци. Како другачије схватити ноторну чињеницу да је само 20-так година касније, упркос садржају посланице из 1531. православна васељена подржала обнову Пећке патријаршије и њене самосталности, под Макаријем Соколовићем 1557. године! Појавио се Мехмед-паша Соколовић и – промијенио се однос према Пећкој патријаршији! И код султана и код патријарха у Цариграду! Само, то није био једнократни акт (као онај из 1531. г.) који важи док су живи његови потписници, него васпостављање Пећке патријаршије и њеног угледа у православљу, које ће потрајати наредних 200 година и више! До 1766. и насилног укинућа Пећке патријаршије! Па добро сад, како се разабрати у том историјском клупку? Изгледа да се од 1453, па до 20. вијека, све одлуке цариградског патријарха, мање-више тичу султановог утицаја. Некад је тај утицај био против српске црквене самосталности, а некад у њену корист. Гдје је ту Божији благослов? – Е ту треба бити опрезан. Врло опрезан. Султанов утицај не треба изједначити са одсуством благослова! То – никакао! Цариградски патријарх све вријеме има Божији благослов да руководи Црквом, да окупља друге патријархе да помаже друге Цркве. А са друге стране и султан је Божији створ. Може Бог и њега усмјерити, па и надахнути да учини нешто што ће помоћи патријарху. Као што је накада у Старом завјету, надахнуо Бог незнабожачког цара Кира, владара Персије, да изда указ о обнови Соломоновог храма (а таквих је примјера безброј), тако и исламски владар и окупатор, по промислу Божијем, може утицати и на неке позитивне одлуке, корисне за Цркву. А ако ме питате како ја разликујем – који је султанов утицај исправан, онај из 1531. или онај из 1557. рећи ћу вам, врло просто: ја сам из Црне Горе и за мене нема дилеме, да је обнова Пећке патријаршије позитиван чин, а њено укинуће да је негативан! Какве то има директне везе са тим што сте ви из Црне Горе? – Има велике везе. И управо су ту разлози мога чуђења, како неко из Црне Горе, ма којој опцији да припада, може да дисквалификује самобитност Пећке патријаршије? Ко је рукополагао зетске и црногорске владике? Пећки патријарх или охридски архиепископ? Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите? Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили! И ето, да овај осврт завршим са нашом црногорском историјом. Не можемо имати двоструке аршине. Ако смо спремни да са правом величамо отпор Црногораца руском Црквеном синоду (из 1804.) кад су се Руси о Светом Петру Цетињском изјашњавали више политички него црквено (и у ком отпору се јасно може прочитати везаност Црногораца за Пећку патријаршију, чак и онда кад је нема, кад је укинута, онда морамо и у писму четири патријарха из 1531. препознати исти ”однос снага” међу ”великима” и ”малима”, а у дјелу Митрополита Павла из Смедерева, видјети исту ону искру коју су носили Црногорци вјековима, чувајући Цетиње као ”једину слободну светосавску столицу” (како рече предсједник краљевске Владе Црне Горе Лазар Томановић, у свом говору, приликом проглашења краљевине 1910. године). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички и настојатељ храма Светог Архангела Михаила у Дољанима, гостујући у емисији "Огледало" на Српској РТВ, поучио је о смислу и значају Свете и Велике четрдесетнице - Великог поста. Отац је указао да је пост целокупан начин живота који је усмерен на крајње покајање и заједничарење са Господом. Постом се освећује душа и тело, а као врхунац тог освећења бивамо удостојени истинског сједињења са Господом, наглашава отац Бранко. Аутор и водитељ емисије: Госпођа Љубица Гојковић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Гост Јутарњег програма, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, као један од аутора ове значајне монографије, говорио је о настанку књиге, о драгоценим летописима који су између осталог послужили као грађа, о учесницима и другим ауторима који су дали свој допринос у настајању ове књиге. Извор: Радио Беседа
  17. На почетку емисије отац Момчило је тумачио Свето Јеванђеље на Месопусну недјељу, објаснио зашто постоје такозване трапаве седмице и осврнуо се на значај Задушница. Одговарајући на питања наших слушалаца отац Момо је дао многе душекорисне одговоре, зато ову емисију тополо препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  18. У Бару је у току фудбалски турнир римокатоличних свештеника, што само по себи не би било спорно, да као главна вијест са тог догађаја није издвојена утакмица свештеника из Србије и са тзв. Косова*. Подсјећамо, Ватикан није признао лажну државу Косово, па се оправдано поставља питање ко стоји иза ове слободно се може рећи – отворене провокације. Да је у питању провокација сматра и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, који је и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. –Нико нема ништа против спорта и спортских активности, али изјаве које су пошле и фокус на тзв. меч римокатоличких свештеника из Србије и тзв. Косова није ништа друго до провокација своје врсте, оцијенио је Џомић за портал ИН4С. Он сматра сматра да у питању није „ништа ново и ништа неочекивано“. –Разумијем потребу римокатоличких свештеника за релаксацијом, рекреацијом и турнирима, али није добар ни коректан начин да се тако неодговорно и безобзирно приказују не само сложени него и дубоко трагични догађаји и посебно данашња реалност на Косову и Метохији. Српска дјеца на Косову и Метохији живе у гету и угрожена су им сва права. То је болна реалност Косова и Метохије, а не лоптање жупника и фратара по Бару, истакао је Џомић. Према његовим ријечима, сасвим би била другачија порука да је то била утакмица, на пример, између Призренске бискупије и Београдске надбискупије и ту не би био никакав проблем. –У овом случају, ријеч је о класичној политичкој поруци и пропаганди која је далеко од спорта и мира. Ипак, дубљи је овај народ него што неки мисле, закључио је Џомић. Указујемо на примјер Шпаније, која је чланица ЕУ, али није признала лажну државу Косово, за разлику од Црне Горе. Шпанија је недавно одбила да истакне заставу и пусти химну тзв. Косова уочи турнира за фудбалере до 17 година, па је УЕФА била принуђења да промијени земљу организатора квалификација за пласман на Европско првенство. УЕФА је саопштила да „национални симболи тзв. Косова нијесу признати/одобрени у Шпанији“ и не могу да се истичу у тој земљи. Извор: ИН4С
  19. Ово је парабола која показује (1) моћ покајања и (2) величину човекољубља Божијег. Млађи син, изгубљен и изнова пронађен, личи на царинике и грешнике. Старији син, који негодује због прихватања брата му који се вратио, личи на фарисеје. Шире гледано, могуће је да млађи син представља све народе, а старији Јевреје. Млађи син би могао бити свако онај који мисли младалачки и који се лако превари, а чак не обавезно годинама млађи, већ памећу и знањем нестабилнији и незрелији. Тај млађи син једнога дана рече оцу: „Дај ми део имања који ми припада.“ И само по себи је лоше, а и узрок је још већих зала, сматрати дарове и поклоне Божије као оно што нам припада као да нам то Бог дугује и као да нам то мора дати, тј. као да ми полажемо неко право на то. Велика непромишљеност грешника, која и доводи до њихове пропасти, јесте то што желе да у сопственим рукама имају део имања који им припада. Траже, дакле, у овом кратком животном веку да уживају његова добра. Везују се само за оно видљиво, које је привремено и без трајне вредности, а не знају уопште за оно невидљиво, које је небеско и вечно. Млађи син је затражио независност, веровао је у свој сопствени суд и да ће, само ако узме свој део у сопствене руке, њиме боље располагати од свога оца. Исто су тако и првостворени (Адам и Ева) сами проузроковали сопствену катастрофу из непромишљене жеље (славољубља) да буду независни од Бога. И пошто од оца доби оно за шта је мислио да му припада, „отиде у земљу далеку“. „Далека земља“ је земља удаљена од очевог дома. Она (по блаженом Августину) означава потпун заборав Бога. Грешници су далеко од Бога не раздаљином места, већ удаљавањем и повлачењем од врлине (по Зигавиносу). Бог је близу нас када чинимо добра дела, а далеко када се ми сами немањем добрих дела удаљавамо од Њега (по Василију Великом). „И онамо разасу имање своје.“ Потпуно расипање иметка представља крајњу злоупотребу човекове слободе. „Живећи развратно.“ Беда грешника се састоји у томе што се удаљио од Бога, извора свакога добра, и што се све више удаљава од њега. Тражећи добро у овом свету, у овосветском уживању, грешник расипа очево наслеђе злоупотребљавајући све своје друштвене моћи, губећи време свога живота, користећи на зло (а не на добро) поверене му таланте (сетите се приче о талантима), тј. дарове божанског промисла дате му да би га учиниле способним да служи свом Господу чинећи добро. Но, слобода уживања није безгранична и бесконачна, како је то замишљао грешни блудни син. Раније или касније осетиће беду и празнину коју у срцу ствара развратни живот и лишеност Божије утехе. Тада ће се појавити глад: „и он поче оскудевати“. А пошто „не живи човек само од хлеба, но од сваке речи Господње“, поменута глад (по блаженом Теофилакту) није само глад за хлебом, него и за речју Господњом. И баш оно што је грешник желео и сањао – живот удаљен од Бога и од његовог надзора – управо то се показало као његова несрећа и узрок његовог разочарања и извор глади материјалне и духовне. Иако, Јеврејин (изабраник Божији), приморан је да буде роб (потпуни зависник) идолопоклонику. Другим речима, грешници су, у ствари, потпуни робови греха („Ко чини грех, роб је греха“ – Јн 8, 34). И не доби стога, у тој недођији, да напаса нпр. овце, јер би тада то било часно занимање за једног Јеврејина, као нпр. за Јакова или Мојсија или Давида, него доби (за Јеврејина) нечисте свиње. Дакле – крајњи пад грешника. Стање грешника је стање у којем овај увек остаје незадовољан. Када развратник огладне, помисли да ће се наситити ако неком постане роб (слуга). Но, и поред тога опет оста гладан. Другим речима, у стању греха није могуће очекивати стварно задовољење од ма које створене ствари. Узалуд грешници запомажу обраћајући се телу и свету. Тело и свет су они код којих су служили, којима су робовали и којима су се клањали као боговима. Но, чак ни рошчиће којима се хране свиње, не дају им. Насупрот томе, у земљи очевој (тј. у дому очевом) нема глади. Изобиље је хлеба и сваке хране (духовне), и нема страха да ће ко гладовати ако се врати у очев дом. Али блудни син је једва чекао да га напусти. И сада се његово стање у овој параболи описује као лудило и пијанство, под чијом влашћу грешник бива ван себе. Сатана је подјармио његову душу. И од свих болесника, грешник је највећи противник и непријатељ самоме себи. Бог, међутим, не напушта створења своја, те тако и овај грешник, „дошавши себи“ и „уставши“ реши да се покајнички врати своме оцу. Јеванђелист каже „уставши“, тј. пробудивши се из летаргије и очајања, али и „васкрснувши“, јер је употребио исту реч као и за васкрсење Христово. Уставши из пада у грех, тј. васкрснувши из леша греха (по Зигавиносу), блудни син покајнички завапи „сагреших небу“, тј. Богу. И само је једно имао на уму – оче, немој ме сасвим одбацити. И није одлагао извршење ове (добре) одлуке о повратку „свом оцу“ (или према једном старијем рукопису, појачано – свом сопственом оцу). А када се враћао, отац га угледа из далека, јер га непрестано ишчекиваше да се врати (тј. покаје). Иако син још ништа није рекао, отац трчи (ван куће) њему у сусрет, од силне жеље да му се син врати. Син је, са своје стране, оправдано могао очекивати прекор и грдњу, јер је проћердао иметак, а уз то је и нечист, јер је проводио време са свињама и нико од Јевреја не би хтео да буде с њим до само отац који све то пренебрегава срећан што му се изгубљени син вратио. Другим речима: Господ је брз да опрости. Видевши то син се исповеда: „Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.“ Али отац, видевши синовљеву спремност на смирење, прекида га, и наређује слугама да сину изнесу најлепшу одећу и обућу (обућа је знак слободних – робови су ишли боси), а поврх свега и прстен – знак изворне части и власти (у дому) као што је има и други син. Блажени Јероним вели да је одећа – правда Божија, прстен – печат Духа Светога, а обућа – способност да се иде путем Божијим (тј. Очевим). И нареди даље отац да спреме „теле угојено“ да сви могу јести и веселити се повратку изгубљеног сина. Не, дакле, било које теле, него оно посебно гајено за најсвечаније прилике. (Кирило Александријски каже да је то теле сам Христос (као жртва) која узима на себе грехе света.) Стање греха је стање смрти јер грех умртвљује, убија у души сваки живот духовни, сваку везу са Духом Светим. Зато је повратак душе из греха њено васкрсење из мртвих. Но, све ово није се свидело старијем сину. У овој параболи старији син је слика фарисеја, који није да нису испуњавали закон Божији (тј. Очев), али су такође и мислили да се у пуном вршењу закона, чак и у одсуству љубави, испуњава прави однос са Богом. И као што су се фарисеји саблазнили видевши Христа да подучава грешнике, тако и старији син видевши оца да комуницира са грешним сином не хте поново ући у очеву кућу. Јер, фарисеји нису хтели да имају никакве везе са грешницима. Мислили су да само они као праведни (будући да испуњавају закон), имају право на љубав Божију. Но, отац не би био отац свој својој деци кад не би према сваком од њих поступао са брижном љубављу. Стога, као што је изашао пред млађега, он излази и пред старијега сина показујући своју бригу и за њега, говорећи му: „све моје је и твоје“, и тиме показујући да за сву своју децу има љубав бесконачну. Ништа нам више не треба него ово схватити, да бисмо, колико год да смо (от)пали и удаљили се од Бога и његове, како рече један светитељ, „манијачке“ љубави према нама, постали свесни утешне истине да је довољно само да се пренемо и искрено покајемо да бисмо се вратили у загрљај Бога који нас раширених руку нестрпљиво чека. Њему нека је због тога вечна слава и хвала. Амин. Извор: Теологија.нет
  20. У другу припремну недељу пред почетак васкршњег поста, недељу о блудном сину, у Цетињском манастиру је служена божанствена литургија којом је началствовао протојереј ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су му сабраћа ове свете обитељи јеромонаси Исак (Симић), Прохор (Јосифов) и Јустин (Мреновић), као и ђакони Душан Биговић и Игор Пешикан. Након читања јаванђеља отац Гојко Перовић се обратио присутнима. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  21. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, гостујући у емисији "Питајте свештеника" на таласима Радија Светигоре, указао на неопходност да се време предстојећег поста схвати у суштинском смислу који је, пре свега, сагледан у духовном препороду васцелог живота. Ако постиш нека твоје расположење буде испуњено љубављу и разумевањем према другим људима јер пост од нас захтева подвиг и својеврсну духовну креацију, наглашава отац Гојко. Звучни запис емисије Тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на Недјељу о милостивом оцу, како је назвао недјељу о блудном сину, отац Гојко позива да преиспитујемо себе и да признамо себи колико смо мали пред Богом. Говорећи о празнику Преподобног Симеона Мироточивог-Стефана Немање, отац Гојко је пренио и своје утиске са светосимеоновских свечаности у Подгорици, гдје је у петак и суботу прослављен Преподобни Симеон патрон наше Митрополије. Отац Гојко је одговарао на питања слушалаца о Часном посту за који се управо припремамо током припремних недјеља. “Пост од нас тражи једну креацију и подвиг. Лијепим поступцима покажимо да постимо“-каже отац Гојко. Одговарајући на питање наше слушатељке на који начин да утичемо на наше ближње који нијесу крштени да схвате суштину ове свете Тајне и крсте се како бисмо сви заједно били дјеца Господа и Спаса нашег у Царству небеском, отац Гојко каже да то треба да радимо са мјером, а не у виду неког агитатора. На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако будете чули ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  22. Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ
  23. Свету литургију у Недељу о митару и фарисеју у храму Светог Јована Владимира служио је данас протојереј-ставрофор Слободан Зековић, уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и јереја Младена Томовића. Литургијску бесједу одржао је отац Слободан, који је рекао да је ово прва недјеља пред вишемјесечни богослужбени циклус у години, који данас почиње, а завршава се Педесетницом – силаском Светог Духа на апостоле. „Од данас почиње да се у богослужењу користи књига коју називамо Посни Триод и прва служба у тој књизи је управо служба посвећена Недељи о митару и фарисеју. Све нас то уводи у велики пост у којем себе преиспитујемо, Преиспитујемо какво је заиста наше унутршње стање. Да покушамо својим малим трудом, а изнад свега, уздајући се у Божију љубав и милост, да своје срце, свој ум, своју душу очистимо од сваке гријеховне прљавштине, а да у своје срце усадимо Божанске и Јеванђелске врлине“, казао је он. Говорећи о самој теми данашњег Јеванђеља отац Слободан се осврнуо на најгори гријех који води у пропаст и погибао, а то је гријех гордости. „И овдје нам сву лошу страну и погубност тога гријеха и те страсти душевне, Господ описује кроз лик фарисеја, оног човјека који је веома добро познавао закон Божији, али чије је срце било отврднуло, зато што се умјесто смјерности и понизности пред Богом у његовом срцу зацарила гордост, поставивши себе као мјерило свега, а не живога Бога. А са друге стране, ту бијаше цариник свјестан свога гријеха који, као што Господ рече, отиде оправдан. Гордост је извор свакога зла. Због гордости је отпао и сатана који је са собом повукао мноштво анђела. Због гордости је пао и човјек. Да се угледамо на овог цариника који је нам је показао примјер смиреноумља као сигурног темеља на којем ћемо надаље изграђивати своје спасење. Тако дакле, да се потрудимо да кроз смиреноумље, смирење пред Богом, али и кроз смирење једних према другима, кроз међусобно поштовање, међусобну љубав, уважавање, праштање, градимо своје спасење. Да све то градимо кроз вјеру, кроз љубав и кроз свако добро дјело које треба да краси срце човјека, изнад свега човјека хришћанина“, поручио је отац Слободан Зековић. Након завшетка Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. Говорећи о спасењу, казао је да спасења има разних, али да треба бити склон само истинском и правом, истинском, вјечном спасењу. – Потребно нам је да вјерујемо, да као што су мошти Светог Василија нетрулежне и чудотворне и већ пренесене из овог трулежног свијета у онај други, бољи, да ће такво спасење заиста доћи. Ми га као хришћани знамо, али га нажалост, одвећ често заборављамо и не очекујемо. Отуда, драга браћо и сестре, Сретење јесте нама свима опомена да се као старац Симеон и старица Ана припремимо, да када Христос други пут дође, не као дијете, него као судија, судија љубави, да се припремимо за истиснко спасење и за будући свијет у коме неће бити жалости, туге, гријеха и болести – казао је о. Дарко и додао да то спасење морамо истински да затражимо. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење и празновање великог празника Сретења Господњег, настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
×
×
  • Create New...